fix
Logo
fix
Nalazite se na Forum-Najnoviji
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje

ilijas_sjecanja - 65923 - 28.02.2012 : Boris Sirob Srbija - best (3)

Najmanji, a najviši


Moj kum je govorio da su mu u sječanjima najsnažnije urezani događaji sa početka i kraja rata. Izgleda da je ovo vrijeme bilo najstrašniji dio iz tog nesretnog perioda, zlog doba.


Vukana su mnogi znali kao čovjeka malog rastom i sa čudnim piskavim glasom. On je bio opšta suprotnost svome bratu, gromadi od čovjeka sa isto tako gromoglasnim glasom.

Naš narod kaže da se otrov pakuje u malu bocu. E, Vukan bješe upravo takav čovjek, samo što je u njemu umjesto otrova bila neizmjerna hrabrost i dobrota.

Početak rata je bio opšta konfuzija. Sa muslimanima nismo imali liniju razgraničenja, pa su nam prilazili sa svih strana. Iz neba je neprestano lila kiša, a kada je stala na nas su počele da padaju granate, sa svih strana i svih kalibara. Bila su to strašna vremena! Po selima se čak pričalo da su krave od straha prestale da daju mlijeko.

Kada pljusak prestade, dobili smo naređenje, ni sam ne znam od koga, da zauzmemo Trešnjicu, strateški važnu kotu na četveromeđi opština: Ilijaš, Iliđa, Novo Sarajevo i Visoko. U akciju je sa nama krenula i novoformirana jedinica u čijem sastavu je bio i Vukan.

Iz nepouzdani izvora smo saznali da se gore, već više od pola godine, nalazi nekakva muslimanska paravojna formacija. Poslao sam dvojicu momaka, koji su odlično poznavali područje, da izvide teren jer nas je do destinacije dijelio brisan prostor od nekih stotinjak metara. Ispostavilo se da sam uradio pravu stvar što sam poslao samo izviđače jer se kasnije pokazalo da su muslimani iskopali nekoliko rovova na tom položaju.

Sa ivice šume sam posmatrao ovu dvojicu kako prelaze brisani prostor. I taman kada su oni ušli u šumu sa druge strane, na sred čistine, kao da je iz zemlje nikao, pojavio se Vukan. Ja sam, kao da sam znao šta če se desiti, požurio do njega što sam brže mogao. I baš kad sam došao do njega, čuo sam jednog od one dvojice naših boraca kako viče: "Stoj!" Na to mu Vukan odgovori: "Ne boj se dečko!" i poče da skida pušku sa leđa. Osjetio sam kako mi krv krenu u lice, a zatim sam čuo i pucanj. Bacio sam se na zemlju kraj Vukana, koji je već pao. Povikao sam onoj dvojici da ne pucaju, i oni su poznavali moj glas.

Sve ovo je čuo i neprijatelj na svom položaju, pa je usledilo nekoliko rafala iz "Garonje", tako da mi je lišće sa žbunića iza koga sam se zaklanjao, padalo po tijelu.

Kad je sve utihnulo, pogledao sam u pravcu Vukana, koji je ležao nepomično. Ostatak grupe je već bio došao do nas. Zatražih od nekoga iskusnijeg da nam kaže šta je sa Vukanom. Sa nama je bio i čovjek koji je dosta puta visio kako ljudi umiru. Meni je ovo bilo prvi put! Pogledao me je i reče: "Mrtav je!".

Obuzela me blaga jeza. Nakon par trenutaka još veća. Vukan je otvorio jedno oko, i zatim mi namignuo. Nisam znao šta se događa.

Povikao sam: "Živ je, živ je, stvarno. Prišli smo mu skinuli odjeću na prsima nije bilo rana, a svojim očima sam vidio kako mu se uniforma na prsima naduvala u trenutku kada je bio pogođen.

Prevrnuli smo ga na prsa. Na leđima je imao dvije rane. U trenutku dok je skidao pušku metak ga je pogodio u blizini desne plećke a zatim izašao na lijevoj.

Bilo je to pravo čudo!

Nakon dva dana, začuo sam Vukanov piskavi glas među borcima:

  • "Pizda vam materina, muslimani mi ne mogu ništa, ali zato vi hoćete da me ubijete!"

    Nešto kasnije, Vukan je postao komandir čete. Međutim, kad je ga je ponovo ranio njegov vojnik dok je čistio pušku, on je napustio mjesto komandira i došao kod nas u izviđačko odjeljenje uz komentar da je mu je potrebno više akcije.

    Ono što je tražio, Vukan je i dobio. I to mnogo toga! Iz svake akcije je izlazio kao još veći junak, a bješe najmanji rastom u našoj jedinici.

    A onda je došla na red jedan od mnogobrojnih akcija u rejonu Ravnog Nabožića. Akciju je vodio Mladen. Tom prilikom smo ušli duboko u muslimansku teritoriju, dok su nam bokovi bili jako loše obezbjeđeni. Neprijatelj nas je držao u šah poziciju. U vazduhu se osjećalo neka čudna strepnja. I baš kao u šahu, morali smo žrtvovati jednu figuru da bi se izvukli iz te jako teške situacije.

    U jednom trenutku, dok smo ležali na zemlji, prikovani neprijateljskom vatrom, čuli smo kad je neko rekao:

  • "Vidi ga, najmanji a najviši!"

    Pogledao sam naviše. Svi smo ležali, samo je "mali" Vukan stajao. Povikasmo, svi u jedan glas:

  • "Lezi Vukane!"

  • "Neka djeco, ja sam najstariji!" - uzvrati Vukan.

    U sledećem trenutku, kroz drvo iza kojeg je stajao Vukan, prođe metak i pogodi ga direktno u čelo.

    A onda je, kao po nekom nepisanom pravilu, sve utihnulo. Mali pijun se sam žrtvovao da nas izvuče iz teške situacije.

    Krenuli smo nazad pogurenih glava. Na šatorskom krilu smo nosili malog čovjeka, a veliko junaka, dade svoj život da spasi nas.




  • Idi na stranu - |listaj dalje|