fix
Logo
fix
Nalazite se na Forum-Najnoviji
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje

kosovo - 44782 - 02.10.2011 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (0)


Vikiliks: Tadićeva igra prodaje Kosova (1. dio)

Kako je Srbija dala Kosovo za beli Šengen, Tadić obećao da će lično ukrotiti Srbe na Severu i kako mesecima sprovodi plan o "dve Nemačke"

Odbacili su plan Martija Ahtisarija o nadgledanoj nezavisnosti Kosova, a onda prihvatili Euleks koji je tim planom predviđen da nadgleda kosovsku nezavisnost; lobirali su protiv nezavisnosti Kosova i tražili nove pregovore o njegovom statusu, a prihvatili da uđu u pregovore s Prištinom o "praktičnim pitanjima" i pod pokroviteljstvom Roberta Kupera, koji je u ime EU s Amerikancima pravio strategiju koordiniranog proglašenja nezavisnosti srpske pokrajine; ohrabrivali su Srbe na barikadama u Rudaru, Zupču, Leposaviću... da izdrže u borbi protiv uspostavljanja kosovske carine na Jarinju i Brnjaku, a onda im novim briselskim sporazumom iza leđa doveli carinike Hašima Tačija. Kako objasniti ovolike preokrete u srpskoj politici prema Kosovu? Američke diplomatske depeše, koje je Vikiliks u celosti objavio proteklih dana (ukupno više od četvrt miliona dokumenata - 251. 287) pružaju bolno jasan uvid u sakrivane uzroke ovih preokreta, u funkcionisanje ove države bez države čiji predsednik podnosi izveštaj stranom ambasadoru o svom sastanku s premijerom (pošto je premijer to odbio da učini) i zaklinje se na vernost onima koji mu komadaju zemlju već dan pošto su je raskomadali, obmanjujući pri tom svoje građane da se protiv tog komadanja bori svim snagama.

Ova hronologija izdaje, denuncijanstva i beščašća, zabeležena i raskrinkana u depešama iz Beograda, Vašingtona, Brisela, Prištine... (u kojoj su izdaju pokušali da ulepšaju, opisujući je kao "pragmatičan" i "konstruktivan pristup", "realističan", "demokratski", "prozapadni", "reformatorski"... ), pokazuje put koji su srpski vlastodršci prešli od 2006. godine do danas. Od čvrstog neprihvatanja kosovske nezavisnosti i borbe protiv njenog proglašenja, preko tihog prihvatanja nezavisnosti Kosova, ali samo pod uslovom da birači to ne primete i prilježnog rada na konkretizaciji tog prihvatanja, pa do onoga što tek ima da nam usledi ako nastavimo ovim bezalternativnim putem ka Evropskoj uniji. Do uzajamnog priznanja Beograda i Prištine.

BORKOV PEČAT NEZAVISNOSTI

Pri tome je sporazum o izgledu carinskog pečata, koji su u petak 2. septembra u Briselu, pod budnim okom Roberta Kupera, postigli Borko Stefanović i Edita Tahiri, samo jedan od nužnih međukoraka ka prvom od postavljenih ciljeva, ka zaokruživanju kosovske državnosti uz pomoć Srbije. Srbija je, kako smo najavili još u avgustu ("Srpski pečat na kosovsku nezavisnost", "Pečat" br. 179), prihvatila postojeći carinski pečat Kosova (na kome piše "Carina Kosova"), uveden u upotrebu posle proglašenja nezavisnosti. Srpske vlasti ga dosad, baš zbog toga, i nisu priznavale, kao što (zasad, ali sve manje uverljivo) ne priznaju ni nezavisnost Kosova.

A svojim velikim uspehom su, kako smo takođe najavili, proglasili to što su izdejstvovali da na prihvaćenom carinskom pečatu ne stoji "Carina Republike Kosovo". Jednako bi tačan bio i iskaz Borka Stefanovića da nas je spasao tako što je odbio invaziju marsovaca; jer, koliko je bilo pokušaja invazije s Marsa, tačno je toliko bilo i predloga da se u upotrebu uvede žig "Carina Republike Kosovo", koji bi zahvaljujući Stefanovićevom žestokom zalaganju za srpske interese bio odbačen.

Štaviše, živi bili pa videli: sva je rasprava o izgledu carinskog pečata bila skoro potpuno izlišna. Bitno je bilo samo postići ma kakav dogovor o carini i pečatu jer će za njim uslediti i naredni nužni korak - sprovođenje tog dogovora. Što će značiti da će na carinske prelaze - uključujući i preostala dva gde ih dosad nije bilo, na severu Kosova, na Jarinje i Brnjak - biti dovedeni oni koji će kontrolisati sprovođenje dogovora o carini, odnosno, kosovski carinici Hašima Tačija. To je uostalom ove srede rekao i sam Tači, najavljujući "lociranje kosovskih carinika, granične policije i pripadnika Euleksa na punktove 1 i 31, kod Jarinja i Brnjaka". Šta će povodom toga da uradi Goran Bogdanović, srpski ministar za Kosovo i Metohiju? On je naime, posle briselskog sporazuma Stefanović-Tahiri a pre ove Tačijeve najave, poručio da "Beograd ne može da prihvati da carinici Kosova budu na prelazima" i da prihodi koji se tamo ubiraju odlaze u kosovski budžet ("Prihodi od carine moraju da idu u budžet Kosova, " stav je, pak, američke administracije, otkriven u depeši od 26. januara 2010). "Ako bi Beograd to prihvatio, " kazao je ministar Bogdanović, "onda bi oni koji sporazum o carinskom pečatu vide kao priznanje nezavisnosti Kosova možda bili u pravu"...

Ima, pritom, neke odvratne doslednosti u tome što je baš Borko Stefanović učestvovao u sastavljanju sporazuma koji će prištinske carinike dovesti na Jarinje i Brnjak, i tako izbrisati administrativnu liniju koja je spajala Srbiju i njenu južnu pokrajinu i od nje načiniti granicu između dve države. Tu Borkovu doslednost otkriva nam, naime, Vikiliksova depeša 07BELGRADE1632, od 10. decembra 2007. Politički direktor srpskog Ministarstva spoljnih poslova tada je Amerikancima otkrio detalje Akcionog plana Vlade Srbije u nastajanju, koji će biti usvojen 14. januara 2008. i dobiti status "najvišeg stepena državne tajne", i bilo bi zaista urnebesno čuti javnog tužioca kako objašnjava zašto nije odmah po objavljivanju ove Vikiliksove depeše, već ovih dana dakle, po službenoj dužnosti, zbog odavanja državne tajne pokrenuo postupak protiv Stefanovića.

Stefanović je, elem, "na privatnom sastanku sa službenikom ambasade 5. decembra" Amerikancima potvrdio ono što se i javno govorkalo (povlačenje ambasadora i slične diplomatske mere), ali im je otkrio i konkretne mere koje će preduzeti Vlada Srbije; pored ostalog, da "Srbija neće priznavati uvozno-izvozne dozvole, pasoše ili bilo koje druge dokumente države Kosovo" - sve ono što je četiri godine kasnije, kroz dva briselska dogovora sa Editom Tahiri uspešno poništio.

Sve u svemu, Borko Stefanović je te 2007. godine Amerikancima izdao ono što njegova (naša) vlada namerava da učini ako Kosovo uz američku pomoć proglasi nezavisnost, a ove 2011. angažovao se i na poništavanju poslednjih zaostalih pokušaja Srbije da se suprotstavi kosovskoj nezavisnosti. Time je, i simbolički i faktički, označio odustajanje Srbije od Kosova.

NAŠ NAJBOLJI TADIĆ

No, kako rekosmo, Stefanovićevi su dogovori sa Editom Tahiri, a moguće i ovi privatni razgovori sa službenicima Američke ambasade, samo deo šire kosovske igre. Igre koja za cilj ima "integrisanje kosovskih Srba u kosovsko društvo i očuvanje teritorijalnog integriteta države". To je, kako otkriva depeša 10PRISTINA48, "srž politike SAD od 1999", pri čemu Srbija ne sme da pređe "našu veoma značajnu crvenu liniju", što bi učinila "podrivanjem novog statusa Kosova" (07BELGRADE750). Kako smo dakle dospeli nadomak ostvarenja ovog cilja američke spoljne politike?

Kraći odgovor sadržan je u depeši 06BELGRADE1407, od 1. septembra 2006: "Tadić je verovatno najbolji sagovornik koga imamo za upravljanje krajem kosovske igre i ostalim ključnim pitanjima. (... ) Mi zbog toga imamo jasan interes da ga podržimo i podstaknemo ga da bude hrabriji. "

Duži odgovor ove sage o izdaji i beščašću sadržan je u čitavom nizu američkih diplomatskih depeša od 2006. do 2010. koje opisuju kako je srpski državni vrh, od toga da nikada neće prihvatiti nezavisnost Kosova, preko zadatka da nezavisnost mora da prihvati i da joj čak i pomogne, došao nadomak konačnog rešenja, konačnog cilja svojih američkih i evropskih prijatelja. Do priznanja nezavisnosti Kosova. Od neprihvatanja, preko prihvatanja, do priznanja Tadićeve vlasti stižu uz tek nešto malo krivudanja, osmišljenog da se Vlasi (tj. svi mi) ne bi dosetili. Jer, kako sam Tadić reče pomoćniku američkog državnog sekretara Danijelu Fridu, "nezavisnost Kosova ne mora nužno da znači žgubitak', ako se podesno odredi u umovima birača" (06BELGRADE1566)...

A sve je počelo sasvim drugačije. Još koliko 2006. godine, 12. maja, u razgovoru s ambasadorom SAD Majklom Poltom Tadić izjavljuje da je "neprihvatanje nezavisnog Kosova žkamen temeljac' zajedničke politike" njega i tadašnjeg premijera Srbije Vojislava Koštunice.

Krajnje predvidljivo na ivici dosadnog ovakav se Koštuničin stav ponavlja iznova i iznova. "Koštunica misli da može da odloži odluku (o statusu Kosova) i da u međuvremenu konačni rezultat odvrati od nezavisnosti. On nastavlja da nam nedvosmisleno govori da nikada neće prihvatiti nezavisno Kosovo", stoji u depeši od 31. maja 2006. godine. Frenku Vizneru, američkom specijalnom izaslaniku, tadašnji premijer saopštava 27. jula: "Nećemo samo na rečima odbiti kosovsku nezavisnost; mi ćemo i delovati. (... ) Moram da budem iskren: naše neslaganje oko pitanja konačnog statusa imaće posledice po našu saradnju sa SAD". Pa godinu dana kasnije, 5. jula 2007. ambasador Polt zaključuje kako "sa Koštunicom nije ostalo mnogo šta da se kaže privatno. On se neće pomeriti sa svoje pozicije", šalje i depešu naslovljenu "Koštunica ne popušta oko Kosova"... , te Amerikanci naposletku dolaze do zaključka (07BELGRADE1552) da je "Koštunica očigledno spreman da se protiv gubitka Kosova bori do kraja", citirajući ga da "ne može da pravi kompromise u vezi sa pitanjem srpskog suvereniteta nad Kosovom".

A Tadić? Eh, Tadić, koga Amerikanci posmatraju kao pukog denuncijanta. 06BELGRADE1381: "Koštunica se sastao sa Tadićem 28. 8. (2006) uveče povodom paketa prioritetnih pitanja, ali nije hteo da nam tokom razgovora otkrije detalje. U narednim danima tražićemo izveštaj od Tadića. "

Taj se dakle Tadić, predsednik Srbije koji Američkoj ambasadi na zahtev podnosi izveštaje, još onog 12. maja 2006 ("... neprihvatanje nezavisnog Kosova je kamen temeljac zajedničke politike... ") Amerikancima žali da zbog "zajedničke kosovske politike sa premijerom ne može da bude kreativniji oko nezavisnosti Kosova", i govori da nezavisnost "ne može da prihvati sada, ali da je njegov budući stav, pod predviđenim poražavajućim okolnostima, neizvestan". Da bi već dva i po meseca kasnije (27. jula 2006, 06BELGRADE1202) bio "mnogo bolji" od Koštunice i izaslaniku Vizneru "pružio uveravanje da je u sebi obradio, i prihvatio neizbežnost nezavisnosti kao ishoda".

Ovaj početak prihvatanja kosovske nezavisnosti, kako ćemo videti, neće se završiti samo na Tadićevom unutrašnjem procesu, već će imati i konkretne političke posledice u neproglašenom postepenom sprovođenju "modela dve Nemačke", koji i dalje traje...




Idi na stranu - |listaj dalje|