fix
Logo
fix
Nalazite se na Forum-Najnoviji
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje

mico_vlahovic - 24721 - 29.07.2010 : Zeljko Tomic Sokolac - best (1)

Sjećanje na Miću


Ovogodišnja posjeta Aleksandrovu je bila sva u znaku djece. Međutim, nismo zaboravili ni našeg Miću Vlahovića: odveli smo siročiće na Mićin grob, pričali djeci o tome kako je Mićo (isto kao i oni) bio siroče, ali je "uprkos tome što nije imao srećno djetinjstvo izrastao u uzornog čovjeka, bio drug bez premca i poginuo kao veliki junak". I slušala su djeca priče o Miću, i možda po prvi put u životu bili pomalo i zadovoljni što je sudbina htjela da dobiju igračke samo zbog toga što su nekome slični.

Jedan od najpotresnijih momenata u toku moje posjete Aleksandrovu je bio govor Vesne Ubović, školske drugarice Miće Vlahovića. Od njenih riječi, prisutnima su krenule suze na oči. Momenat je teško riječima dočarati, ali mi je Vesna ustupila tekst njenog govora, pa isti u cjelini objavljujem.


Mico Vlahovic - Aleksandrovo, Velike LivadeSjećanja na drugarice i drugove iz osnovne škole nekako uvek zastanu na jednom od njih - na Mići Vlahoviću. Tamo je započelo i naše poznanstvo, a u njegovoj životnoj priči ja se uvek vraćam na dane njegovog dolaska u naše mesto.

Napušten od bioloških roditelja, našao se Zvečanskoj ulici, u domu za nizbrinutu decu. Kao bebu ga je prihvatila porodica Korica iz Aleksandrova, pa je Mića rastao kao i sva ostala deca iz našeg mesta. Srodio se sa njima i zavoleo ih kao svoje roditelje, a njihovu decu je smatrao za brata i sestru. U porodici je obavljao sve poslove i smatrao se istinskim članom tog domaćinstva.

Sa nama je živeo, sa nama se družio i prihvatio je sve običaje i navike svojih drugova.

U to vreme je bilo sramota družiti se sa takvom decom. Međutim, uprkos mome ugledu uvek su mi najbolji drugovi bila deca iz doma: Mića, Crni, Smiljka, Aleksandra i drugi. Oni su za mene bili i ostali pravi i iskreni drugovi. Delili smo sve radosti bezbrižnog detinjstva...

Mića je zračio pozitivnom energijom koja se prenosila na sve nas. Plenio je svojim osmehom, ali sam tek sada shvatila da je u njemu bilo i nečega skrivenog i setnog...

Bilo je tu i dosta nestašluka, svojstvenih tom uzrastu...

Međutim, brzo je prošlo naše školovanje, a mi smo postali odrasli ljudi. Od detinjstva su ostale samo uspomene. Život nas je usmerio na različite strane. Mićo se obreo u vihoru rata, sa željom da pomogne onima kojima je njegova pomoć bila najpotrebnija.

Moj zadnji susret sa Mićom je bio kada je, nakon ranjavanja, došao na kraće odsustvo. Opet je bio sa nama, sa svojim drugaricama i drugovima iz detinjstva. Savetovala sam ga de ostne, da se oporavi i otpočne novi život. A njegov dečački lik govorio je jezikom odraslog i iskusnog čoveka:

"Ne mogu ostaviti svoje drugove koje volim kao i teba. Sada im je moja pomoć najpotrebnija. Bila bi to izdaja svega onoga za šta smo se borili! ".


Bio je to moj poslednji susret sa Mićom. Sa ratišta se vratio kao heroj, a nama je samo preostalo da se vječno oprostimo sa njim. Celo selo je došlo da oda poštu svom junaku, da ga isprati u legendu...

Eto, to je bio Mićo kakvog sam ja poznavala. A evo šta o njemu kažu njegovi saborci:

"Mićo Vlahović je bio heroj kakav se retko rađa i nikada ga neću zaboraviti. Živeće uvek u mom srcu kao heroj koji je Vogošći dao najviše što je mogao dati - dao je svoj život... "

"Mićo se pojavio u Sarajevu kada nam je bio najpotrebniji. O Mićinom junaštvu nije potrebno mnogo pisati, bilo je dovoljno samo njegovo ime pomenuti... Nikada nije volio pričati o akcijama u koje nas je vodio... "

"Mićo Vlahović je bio priča za sebe. Iz dana u dan sve sam mu se više divio. Ništa nije tražio a izvršavao je sva naređenja... Išao je iz borbe u borbu i nizao pobede i uspehe... "

"Kada je pričao o detinjstvu, često je spominjao crnu vojvođansku zemlju... Često je pominjao sestru, koju je veoma volio i cenio, iako je bio dete iz doma koje je ta porodica prihvatila... "


Ta crna vojvođanska zemlja primila ga je u svoje okrilje 4. decembra 1994. godine. Primila je telo junaka koji je ostao da živi među nama. Imao je samo dvadeset i četiri godine.

Ja, njegova drugarica, prijateljica, i meštani Aleksandrova ga nikada nećemo zaboraviti. Živeće večno u našim srcima, u uvek ćemo biti ponosni što smo imali tu čast da smo ga poznavali.

Neka je večna slava i hvala našem Mići!




Idi na stranu - |listaj dalje|