fix
Logo
fix
Nalazite se na Forum-Najnoviji
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje

bosna_komentari - 16868 - 27.12.2007 : - best (0)

Duboki koreni rata


Za "Glas Javnosti" napisala Mira Beham.

Ivo Andrić u svojim delima uvek iznova opisuje latentni nemir Balkana - posebno Bosne - na preseku Istoka i Zapada, Azije i Evrope, islama, pravoslavlja, katolicizma i jevrejstva

Da pređem odmah na stvar. Bosna je divna zemlja, zanimljiva, nimalo obična zemlja i po svojoj prirodi i po svojim ljudima. I kao što se pod zemljom u Bosni nalaze rudna blaga, tako i bosanski čovek nesumnjivo krije u sebi mnogu moralnu vrednost. (... ) Ali vidiš, ima nešto što bi ljudi iz Bosne, bar ljudi tvoje vrste, morali da uvide, da ne gube nikad iz vida: Bosna je zemlja mržnje i straha. Ali da ostavimo po strani strah koji je samo korelativ te mržnje, njen prirodan odjek, i da govorimo o mržnji. Da, o mržnji. I ti se instinktivno trzaš i buniš kad čuješ tu reč(... ), kao što se svaki do vas opire da to čuje, shvati i uvidi.

A stvar je baš u tome što bi to trebalo uočiti, utvrditi, analizirati. I nesreća je u tome što to niko neće i ne ume da učini. Jer fatalna karakteristika te mržnje i jeste u tome što bosanski čovek nije svestan mržnje koja živi u njemu, što zazire od njenog analiziranja, i - mrzi svakog ko pokuša da to učini. (... ) I svoju rođenu zemlju vi volite, žarko volite, ali na tri-četiri razna načina koji se među sobom isključuju, smrtno mrze i često sudaraju. (... )

Ko u Sarajevu provodi noć budan u krevetu, taj može da čuje glasove sarajevske noći. Teško i sigurno izbija sat na katoličkoj katedrali: dva posle ponoći. Prođe više od jednog minuta (... ) i tek tada se javi nešto slabijim, ali prodornim zvukom sat sa pravoslavne crkve, i on iskucava svoja dva sata posle ponoći. Malo za njim iskuca promuklim, dalekim glasom sahat-kula kod Begove džamije i to iskuca jedanaest sati, avetinjskih turskih sati, po čudnom računanju dalekih, tuđih krajeva sveta! Jevreji nemaju svoga sata koji iskucava, ali bog jedini zna koliko je sada sati kod njih, koliko po sefardskom, a koliko po eskenaškom računanju. Tako i noću, dok sve spava, u brojanju pustih sati gluvog doba bdi razlika koja deli ove pospale ljude (... ). A ta razlika je, nekad vidljivo i otvoreno, nekad nevidljivo i podmuklo, uvek slična mržnji, često potpuno istovetna sa njom (... )"

Kao i u ovom "Pismu iz godine 1920", pisac i nobelovac Ivo Andrić u svojim delima uvek iznova opisuje latentni nemir Balkana - posebno Bosne - na preseku Istoka i Zapada, Azije i Evrope, islama, pravoslavlja, katolicizma i jevrejstva. Andrić, veliki hroničar burne istorije Bosne, nikada nije imao iluzija o svojoj domovini. Bio je bolno svestan svega ujedinjujućeg i razdvajajućeg kao konstantne istovremenosti u zajedničkom životu različitih naroda tokom vekova sve do naših dana. Raznozvučje crkvenih zvona praiskustvo je bosanske zajednice.

Kako bi se bar približno mogla razumeti erupcija nasilja u bivšoj Jugoslaviji, koja deluje tako neshvatljivo, neophodno je podsetiti na čemu je bila izgrađena ta država i koji su procesi doveli do eksplozije. Pri tome je jedno od ključnih pitanja koje se postavlja u svakom ratu - naime, ono o "municiji duha", o "emocionalnoj mobilizaciji" - od centralnog značaja upravo u bivšoj Jugoslaviji: kako prijatelji postaju neprijatelji, susedi ubice, narodi protivnici? Konstatacija Ive Andrića da se već jednom mora "uočiti, utvrditi i analizirati" u čemu se sastoji večito prisutna, latentna mržnja koja je tokom vekova ostavljala pečat na zajedničkom životu različitih južnoslovenskih naroda, iziskuje ako ne konačne odgovore, a ono bar delimično rasvetljavanje te problematike.

Istorija Južnih Slovena, na kojoj se zasnivaju slike nacija današnjih postjugoslovenskih država, pre svega je istorija podela i počinje primanjem hrišćanstva balkanskih Slovena. Tokom 9. i 10. veka nastaje verski rascep između zapadnog, rimsko-katoličkog rituala, i istočnog, grčko - vizantijsko; rascep koji prolazi poprečno preko Balkana. Verske razlike predstavljaju prvo i jedino obeležje koje Srbe i Hrvate deli na dva naroda - jedni su postali pravoslavni i potpali su pod uticaj Vizantije, drugi su preobraćeni od strane katoličke crkve i zbog toga su došli u njenu sferu uticaja. Vrlo rano obe hrišćanske velesile - istočni i zapadni Rim - sučelile su se na području koje su naseljavali Južni Sloveni. Tome bi trebalo dodati osmanski prodor tokom 14. i 15. veka u jugoistočni deo Evrope, čime je južnoslovensko stanovništvo još jedanput bilo podeljeno: tako je posebno u Bosni dve trećine etnički južnoslovenskog stanovništva prešlo na islam. Od tada u kolektivnom iskustvu i predstavama bosanskih Srba i Hrvata koji nisu pristali da budu prevedeni na islam i koji su zbog toga morali da kao nevernici žive u neslobodi, postoji kulturno-istorijski i idejni kontinuum koji gradi identitet: braća koja su prešla na islam su "izdajnici vere otaca".




Idi na stranu - |listaj dalje|