fix
Logo
fix
Nalazite se na Forum-Najnoviji
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje

2sr - 104431 - 22.07.2020 : Nenocc Sokolac - best (0)

Partizani, ustaše i dojčeri udruženi protiv Srpske vojske u otadžbini


ČETVRTAK, 11. mart 1943. godine. Rano je jutro, još nije svanulo. Ispred zgrade u kojoj je smešten Vrhovni štab u Jablanici, Tito, Leka Ranković i Sreten Žujović ispraćaju tročlanu delegaciju na pregovore sa Nemcima.

Očekuju ih kilometri neizvesnog puta do Prozora ili Gornjeg Vakufa, sedišta komande 717. nemačke divizije, na čijem je čelu general-lajtnant Benignus Dipold. Jedan od njih, Vladimir Velebit, nosi belu zastavu. Sa njim su Milovan Đilas, član Politbiroa KPJ i Vrhovnog štaba NOVJ, i Koča Popović, komandant Prve proleterske divizije. U punomoćju za pregovore, Velebit je Vladimir Petrović, a Đilas Miloš Marković. Koča je ostao Koča, izgleda da su Nemci znali njegov identitet. Kako i ne bi kada im je njegova Prva proleterska zadala dosta jada...

U Prozoru ih presreće grupa nemačkih vojnika. Punomoćja za pregovore koja im predočava delegacija za njih ništa ne znače. Oduzimaju im oružje, fotografišu ih i posle višesatnog natezanja prebacuju ih automobilom do Gornjeg Vakufa, gde je bio general Dipold. Partizanski emisari mu predočavaju svoje predloge za razmenu zarobljenika i primirje, međutim, komandant 717. divizije je odgovorio da on nema ovlašćenja da pregovara i zatražio da partizanska strana pismeno navede tačke o kojima će se pregovarati i koje će on proslediti višoj komandi u Sarajevu i Zagrebu.

TAKO su počeli čuveni martovski pregovori. Uvertira je 4. marta 1943, kada su, u jeku bitke na Neretvi, partizani zarobili majora Artura Štrekera, komandanta Trećeg bataljona 738. puka i 25 nemačkih vojnika. Pošto su već imali zarobljenih oko stotinu oficira, podoficira i službenika NDH, 615 italijanskih vojnika, podoficira i oficira, Vrhovni štab je odlučio da zbog teške situacije na ratištu iskoristi zarobljenog majora za kontakt i pregovore sa Nemcima. Štrekeru je ponuđeno da napiše pismo za generala Gleza fon Horstenaua, opunomoćenog generala za Hrvatsku, o partizanskoj ponudi za razmenu zarobljenika i pregovorima. On je odmah prihvatio. Njegovo pismo je 5. marta stiglo u štab 717. divizije u Bugojno, odakle je prosleđeno u štab komandanta nemačkih trupa u Hrvatskoj, generalu Rudolfu Litersu u Slavonski Brod, a on je dalje prosledio pismo generalu Horstenau u Zagreb. Horstenau je, što zbog razmene zarobljenika, što zbog želje da ostvari kontakt sa partizanskim Vrhovnim štabom, obavestio Litersa da organizuje sastanak sa partizanskom delegacijom. Liters je za datum i mesto sastanka sa partizanskom delegacijom odredio 12. mart.

Delegacija je krenula dan ranije i tako se obrela u Gornjem Vakufu, gde je na insistiranje generala Dipolda sačinjena neka vrsta memoranduma, u kojem partizanska strana predlaže i priznavanje NOVJ kao zvanične strane u ratu i podelu teritorije na interesne zone. U posebnoj tački je stajalo da NOVJ smatra četnike glavnim neprijateljima.

KAKO do 14. marta predstavnicima Vrhovnog štaba nije saopšten nemački odgovor, Koča Popović je odlučio da se vrati u svoju diviziju i nemačkim automobilom je odvezen do linije fronta između Rame i Jablanice, dok su Đilas i Velebit otišli u Sarajevo na nastavak pregovora.

U Sarajevu Nemci prihvataju razmenu zarobljenika, i za svog majora i 25 vojnika predaju grupu partizanskih rukovodilaca i aktivista, među kojima je bila i Herta Has, supruga Josipa Broza Tita. U međuvremenu, Vrhovni štab izdaje naređenja određenim jedinicama, koja su potpisali Tito, Ranković i Žujović, da se obustave akcije protiv jedinica Nemačke, Italije i NDH i da sve snage usmere na Jugoslovensku vojsku u otadžbini. Naredbe su upućene Isi Jovanoviću iz Šeste istočnobosanske brigade, zatim Kosti Nađu, komandantu Prvog bosanskog korpusa, štabu Treće operativne zone Hrvatske, komandantu Prve proleterske brigade Danilu Lekiću i komandantu Prve proleterske divizije Koči Popoviću.

Nemci 17. marta prekidaju ofanzivu, a pregovori se nastavljaju u Zagrebu. U hotelu "Esplanada", jedni naspram drugih bili su Horstenau i Zigfrid Kaše, nemački poslanik u NDH, i Milovan Đilas i Vladimir Velebit.

Velebit je protivničku stranu upoznao sa sadržajem Titovih naređenja. Nemci su sa nevericom slušali, pitajući Velebita ko, u stvari, čini Titovu vojsku. Odgovorio je da 70 odsto njih čine Srbi.

- Kako je moguće da se Srbi bore protiv četnika? - bilo je sledeće pitanje.

Velebit je odgovorio:

- Mi smo Srbe ubedili, a i oni su uvideli, da ovde u zemlji prevlast Srba nije dobra.

U TOKU ovih poverljivih razgovora, kojima je, pored dvojice visokih nemačkih oficira, povremeno prisustvovao i Pavelićev izaslanik, inspektor Čermak, Titovi delegati su saopštili:

- Partizani izjavljuju da se ne bore protiv hrvatske (kvislinške) države i ni u kom slučaju protiv Nemaca, već isključivo protiv četnika.

- Partizani žele da vode borbu samo sa četnicima, a nemačke trupe nisu napadali, već su se branili kada su ih nemačke snage napadale.

- Partizani su spremni da sa oružjem u ruci istupe protiv svakog neprijatelja na kojeg Nemci ukažu, pa isto tako i protiv Engleza prilikom iskrcavanja (na Jadransko more).

Dalji razgovori bili su brzo prekinuti. Istorijski izvori ukazuju na to da su i jedna i druga strana imale razloge da to učine. Nemačkom rukovodstvu u Zagrebu stigao je ultimativan Hitlerov zahtev da sa pobunjenicima ne treba pregovarati, već ih treba streljati. Istovremeno, i Titu stiže upozorenje iz Moskve. Kad je saznao da Broz šuruje sa Nemcima i ustašama, Staljin ljutito reaguje:

"Nas čudi to što vi menjate zarobljenike sa Nemcima, što šaljete k njima delegate koji vode svakakve pregovore sa Nemcima, a takođe i što je nemački poslanik u Zagrebu izrazio želju da se lično sretne sa vama. Nije li to sve povezano sa politikom Niemaca da iskoriste vaše ljude radi raspaljivanja međusobne borbe među samim narodima Jugoslavije? Molimo objašnjenje po ovom pitanju."

U GODINAMA koje će uslediti, ovu diplomatsku ofanzivu Josipa Broza i njegovog Vrhovnog štaba prekriće veo zaborava. Martovski pregovori su za mnoge državne i partijske funkcionere, a kamoli za istoričare, bili velika nepoznanica. Međutim, već u prvoj deceniji posle rata, u svetu je na ovu temu objavljeno desetak knjiga. Jedna od njih je bila i Vilhema Hotla, koji je bio rukovodilac referata za Jugoslaviju u Glavnom uredu za bezbednost Rajha. On u knjizi "Tajni front", koja je izašla 1953. u Londonu, prenosi delove razgovora između Horstenaua i Velebita i "o zvaničnoj ponudi Tita nemačkom komandovanju da u slučaju angloameričkog iskrcavanja zajednički nastupaju sa nemačkim divizijama koje se nalaze u Hrvatskoj, protiv snaga zapadnih sila".

Da nesreća bude veća, ove delove preneli su i britanski listovi "Dejli telegraf" i "Jorkšir". Tito je odmah reagovao i u svom govoru u Splitu 13. septembra to nazvao mrskom i podlom klevetom. I onda je ponovo nastao muk. Sve do 12. novembra 1978, kada je on prvi javno progovorio o pregovorima sa Nemcima. Bilo je to na pompeznom obeležavanju 35 godina od bitke na Neretvi, pred 100.000 ljudi. Napao je Milovana Đilasa, Koču Popovića i Vladimira Velebita da se nisu držali njegovih uputstava i da su prekoračili ovlašćenja.

U KNjIZI velikog novinara "Politike" Aleksandra Nenadovića "Razgovori sa Kočom", komandant Prve proleterske o kritikama njegovog vrhovnog komandanta je rekao:

"Potpuno je neosnovana. Iako sam samo kratko učestvovao u tim pregovorima, pouzdano znam da nije bilo nikakvih odstupanja od ovlašćenja koja su naši pregovarači imali. Sve je sa Titom bilo prethodno utanačeno... Možda je njegov cilj bio da se i pregovori sa Nemcima natovare na Đilasova leđa. A, verovatno mu nije odgovaralo to što se na raznim stranama govorilo da smo i mi išli na neko sporazumevanje sa Nemcima... Što se mene lično tiče, mogao bih jedino dodati da se, prilikom dogovaranja o tome kako da nastupimo pred Nemcima, nisam slagao da treba govoriti da su nam četnici glavni neprijatelji. Smatrao sam da ne bi trebalo ići toliko daleko. Ali, Tito je bio za to; bili smo ugroženi, morali smo činiti najviše što se može da bismo neutralisali Nemce."

Vladimir Velebit je Nenadoviću rekao da nije bilo nikakve potrebe da se Nemcima izjavljuje da će se, ako dođe do iskrcavanja Britanaca na jugoslovenskoj obali Jadrana, suprotstaviti i njima. Velika Britanija nije ni pomišljala da na našu obalu iskrcava svoje jedinice, jer za takav poduhvat, sve da je i htela, nije imala snage.

VELEBIT: RADILI PO NAREĐENjU

O BROZOVOM svaljivanju krivice za pregovore sa Nemcima na njega, Koču i Đilasa, Velebit je rekao: "Bio sam zaprepašćen tim Titovim potpuno neosnovanim tvrđenjem. Koča Popović je, po sopstvenoj želji, učestvovao u pregovorima samo u početku, a ja sam, sa Milovanom Đilasom, ostao do kraja, najpre u Sarajevu, a zatim u Zagrebu. Mi smo samo izvršavali ono što je sa Titom bilo dogovoreno pre nego što smo otišli na pregovore, a kad smo se vratili nikakav prigovor nismo čuli... Najzad, uzgred da kažem i to, da Tito, po mom mišljenju, nije tom posleratnom optužbom ciljao samo na Đilasa."




Idi na stranu - |listaj dalje|