fix
Logo
fix
Nalazite se na Forum-Najnoviji
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje

pocetak_rata - 104245 - 21.04.2020 : Aleksa Beograd - best (7)

Kako je počelo (iz ugla petnaestogodišnjaka) 6. deo


U osvit ratnih sukoba u BiH, kada se već počela osećati i najmanja tenzija i napetost i kada se pod lupom gledala svaka nit promene u svakodnevnim dešavanjima, navijači FK Sarajevo, popularni Horde Zla, na jednoj košarkaškoj utakmici KK Bosna promovisaše novu pesmu nastalu u skladu sa novonastalom političkom i nacionalnom situacijom u BiH.

KK Bosna je u tom vremenu bio sastavljen od igrača skoro svih nacionalnosti sa prostora tadašnje Jugoslavije: Radulovića, Markovića, Avdića, Pajovića, Alihodžića, Bukve itd, pa je kao takav u tim trenucima predstavljao pravo ohrabrenje za sve ljude koji su i dalje gajili osećaj zajedništva.

Pesma je glasila ovako:
  • "Neka čuje Srbija i cela Hrvatska da je naša Bosna zajednica bratska".

    Sva moja raja je u tim trenucima prihvatila ovu pesmu kao neki novi, nadolazeći talas koji je u našim mladim i još uvek neispranim mozgovima ulivao ogromnu dozu relaksacije od svakodnevnih strepnji i napetosti.

    Kada sam jedne ranoprolećne večeri gluvario sa društvom u naselju ispred zgrada, tiho pevušeći pomenutu pesmu, odnekud iz polumraka se pojavi moj prvi komšija Saša i poče da se šegači sa nama i da nas zadirkuje. Kako je to u tim vremenima bilo uobičajeno, njegove pošalice nam ne padoše teško jer je on bio jedan od starijih momaka koga smo mi tada jako poštovali. A ja lično sam ga gledao kao starijeg brata.

    Sale zapali cigaretu, popriča još malo s nekima iz društva i pozva mene i mog najboljeg druga u stranu odvojivši nas od ostalih.

  • "Nemojte više to da pjevate"- poluglasno reče, baci pola cigare u grm pored i nestade u mraku.

    Drug i ja se zbunismo ali se ja posle nekoliko sekundi sabrah i viknuh za njim:

  • "Sale, jel' idemo u Beograd u subotu"?
  • "Videćemo" odgovori on, negde iz mraka.

    Sale i njegova raja koji su bili stariji od nas po 4-5 godina su nam obećali da će nas voditi na neku utakmicu koju je naš Zeljo igrao u gostima, ali ta ideja već mesecima nikako da se ostvari iz opravdanih ili neopravdanih razloga. Pošto je Željo narednog vikenda gostovao Partizanu u Beogradu, naše želje postajaše sve veće kako se bližio dan odigravanja utakmice.

    Posle Zvezdinog osvajanja Evrope i sveta nepunih godinu dana pre, nama je Beograd u tom trenutku bio smernica i uzor dobrog fudbala, navijanja i svih ostalih stvari koje utakmice nose sa sobom te je stoga sama pomisao na odlazak na naše prvo gostovanje u najveći grad tadašnje Jugoslavije u nama budila neizmernu sreću i uzbuđenje.

    Posle par dana sretoh Saleta u parku sa devojkom. Pozdravih ga stidljivo, on se nasmeja, pozdravi me i nakon što odmače par koraka zastade:

  • "U subotu idemo, nemoj da te sanjam".

    Meni se od sreće noge odsekoše, skamenih se i promucah:

  • "Važi Sale, sad ću da obavestim raju".

    On se uozbilji i na brzinu promrmlja:

  • "Nema nikakve raje, zovi samo onog tvog druga, ne ide se organizovano, vidiš da im je politika mozak popila" i nastavi dalje.

    U naletu adrenalina otrčah do druga da ga obradujem ovom vešću. On se takodje ushiti zbog ove novosti ali ne u trenutku osvesti i baci u dilemu sa pitanjem:

  • "Da li će nas starci pustiti"?

    Ja do tada nisam ni razmišljao o tome ali me u jednom trenutku pokoleba ta njegova konstatacija. Sa druge strane, znao sam da Saša i njegovo društvo poseduje određenu harizmu i poverenje kod svih starijih ljudi u kraju i da će nam njegovo ime osigurati roditeljsku vizu za odlazak u Beograd.

    Tako je i bilo. I pored svih napetosti u našem gradu, naš mladalački polet, želja za otkrivanjem nečeg novog i ljubav prema klubu i fudbalu uopšte preskočiše sve prepreke i mi u subotu ujutru vozom krenusmo za Beograd.

    U vozu je pored Saše, mog najboljeg druga i mene, bilo još 4-5 Saletovih drugova. Bili su to momci od po 20-25 godina. Kako smo drug i ja bili najmlađi u društvu sasvim očekivano počeše da nas zadirkuju. Iako sam do tada bio na dosta utakmica na stadionu Grbavica, ovo je za mene predstavljalo neko novo iskustvo i izazov.

  • "A šta ćete vas dvojica ako bace suzavac na stadionu, k'o nama onda ispred crkve"? - plašio nas je D koji je bio Sašin nerazdvojni drug.

    U tom trenutku nisam znao o čemu D priča ali sam tek posle izvesnog vremena saznao da je u toku nalaganja badnjaka u Sabornoj crkvi u Sarajevu za Badnje veče '92. godine neko u masu ubacio suzavac. Kako se godinama unazad ovaj običaj nije upražnjavao u ovom dvorištu, pomenuti incident sa suzavcem je bacio veliku mrlju i uneo gorčinu među mnoge stanovnike grada Sarajeva, bez obzira na nacionalnost.

    Upitah Sašu zašto nas ovoliko malo ide na gostovanje, jer sam znao da je njih uvek išlo mnogo više.

  • "Neće da idu u Srbiju, politika im mozak isprala" - prodera se on.
  • "A što mi reče da ne pjevam onu pjesmu" - tiho i zbunjeno ga ponovo upitah.

  • "Jeb'o im Tunjo mater, on im je i rekao da je pjevaju" - nastavi da se dere.

  • "A ko je Tunjo" - opet upitah.
  • "Ajde, nemoj da si dosadan" - prekorno me pogleda i ja ućutah.

    Prolazeći vozom kroz gradove srednje Bosne u nekima od njih videsmo istaknute hrvatske zastave sa šahovnicoma. Sale i njegovi drugovi su psovali kroz prozor pokazujući srednji prst.

    Putovanje se nastavi uz dosta zastajkivanja, koja nisu bila uobičajena za linije brzih vozova. U jednom momentu primetismo da voz stoji već duže od prethodnih zaustavljanja. Pogledasmo kroz prozor i videsmo da se nalazimo u nekom manjem mestu u Republici Hrvatskoj. Poučen onim što sam gledao na TV i što se neizbežno pominjalo svaki dan, a ticalo se situacije u Hrvatskoj u tim trenucima osetih veliki strah i po prvi put kajanje što sam uopšte i pošao na ovaj put. Ipak nastavismo dalje i napokon stigosmo u Beograd.

    U Beogradu nas dočeka poluprazan stadion, što je tih godina bila prava retkost. Zbog visokog poraza Želje od 6:0, iscrpnog putovanja i svega što se dešavalo usput poželeo sam da se što pre vratim kući. Moje prvo veliko gostovanje nije ispalo ni blizu kako sam pre polaska zamišljao. Slutnja i razočarenje su me kidali iznutra.

    Voz za povratak je krenuo oko ponoći iz Beograda. Svi smo bili, iscrpljeni i prazni. Ćutali smo i kunjali. Slušajući klaparanje tračnica upadoh u polusan. Ni sam ne znam nakon koliko vremena voz se zaustavi. Pogledah kroz prozor i videh da na stanici piše "Vinkovci" a svuda okolo su bili vojnici u maskirnim uniformama sa šahovnicama i natpisima ZNG na rukavima. Neki od njih su držali flaše konjaka, neki su galamili i psovali. Izgledali su kao prava odmetnuta banda iz američkih filmova. Dvojica železničara izađoše iz voza i posle razgovora sa vojnicima, koji je trajao barem dvadeset minuta, nastavimo put. Osetih olakšanje.

    Nakon nekih sat vremena stigosmo u Doboj. Voz stade i rekoše nam da moramo izaći iz voza i da dalje moramo nastaviti autobusima jer je pruga blokirana od strane Zelenih beretki. Strah i strepnja se ponovo vrati. Nakon pola sata putovanja autobusom predjosmo u drugi voz i nastavismo putovanje.

    Kako smo se bližili Sarajevu, strah je bivao sve manji. Lagano smo prepričavali događaje iz dana iza nas. Nikome nije ni padalo na pamet da spava iako je noć poodmakla. Negde oko Ilijaša voz se zaustavi na neku malu stanicu. Uđoše dvojica železničara. Saša izađe u hodnik i započe priču sa jednim novo-pridošlim železničarem. Železničar se okrenu ka nama i kroz otvorena vrata od kupea glasno reče:

  • "Daj bože da stignemo na glavnu stanicu, tamo se cijeli dan puca na kasarne" - i produži dalje niz hodnik izbegavajući dalja pitanja.

    Ponovo se umirismo. Tišinu prekinu D:

  • "Ma samo da Željo ne ispadne iz lige, jebeš sve ostalo!"




  • Idi na stranu - |listaj dalje|