fix
Logo
fix
Nalazite se na Forum-Najnoviji
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje

1992_1995 - 102792 - 17.10.2018 : Nomad Srbija - best (1)

Tkz. 'Logori za silovanje'


Piše: Rajko Doleček

OPTUŽUJEM: "LOGORI ZA SILOVANJE" - KAKO SU RASLI BROJEVI SILOVANIH MUSLIMANKI

Kada su senzacije oko navodnih srpskih "logora smrti" počele da gube na učinku, kada se utvrdilo da hrvatski i muslimanski podaci o broju njihovih zarobljenih sunarodnika ne odgovaraju istini, kada ni CIA nije otkrila nijedan logor za likvidaciju, pojavila se nova senzacija. Srbi su optuženi da u okviru svoje ratne strategije sistematski siluju muslimanke. Političari Evropske zajednice i SAD, svesno ili iz neznanja, zloupotrebili su neistine koje su Hrvati, muslimani i zapadni mediji lansirali o planskom, masovnom silovanju. Komesar Evropske unije Hans van den Bruk (Hans van den Broek) više puta reagovao je neodmereno, govoreći o bosansko-hercegovačkim Srbima kao silovateljima. Silovanje svakako spada među najgnusnije ratne zločine, ali je njegova propagandna zloupotreba još gora.

Histerija je izbila u novembru 1992, mada se BBC već u septembru pozivao na muslimanske izvore. Na ženevskim mirovnim pregovorima u jesen 1992. tadašnji ministar inostranih poslova vlade u Sarajevu, Haris Silajdžić, zapanjio je javnost izjavivši da je silovano 30.000 muslimanki. Potom su svetski, uglavnom zapadni mediji, podigli broj navodno silovanih žena do neverovatnih razmera. Začudo, prvih meseci rata u BiH se ništa slično "nije dešavalo" a onda su muslimanske i Hrvatske agencije i razne nevladine organizacije počele da licitiraju sa brojem silovanih, a zapadni mediji da trube o "logorima za silovanje". Kod nas je rekord postavila reporter Jitka Obzinova kada je 5. decembra 1992. u večernjoj emisiji "Ne delite Bosnu" izjavila da je silovano 100. 000(!) muslimanki, rekavši da su "sami Srbi priznali" 30.000 silovanja. I tako je tragedija obeščašćenih žena postala propagandistički hit.

Decembra 1992, neverovatne cifre o navodno silovanim muslimankama citirane su i na samitu EZ u Edinburgu. Ne proveravajući istinitost medijskih izveštaja, članovi Evropskog parlamenta su 17. decembra 1992. izjavili: "U Bosni i Hercegovini zatočeno je nekoliko hiljada žena i devojaka koje se sistematski siluju, a mnoge su već u drugom stanju. Ti logori su očevidno logori za silovanje i logori smrti, gde se silovanje koristi kao ratna taktika..." Tim povodom, holandski profesor državnog prava sa Univerziteta u Lajdenu i predsedavajući komisije stručnjaka OUN za ispitivanje zločina u BiH, Fric Kalshoven (Fric Kalshoven), izjavio je sledeće: "Pogledajte šta se dogodilo u Edinburgu. Prvo su oštro osuđena zverstva a potom poslati istraživači da ispitaju jesu li se uopšte desila... Ljudi pričaju o jezivim događajima pošto ih je neko iz propagandističkih namera podstakao da to čine, ili pošto svi ostali pričaju o njima". Profesor Kalshoven je hteo dokaze, ne propagandu. I tako je EZ u nekadašnju Jugoslaviju poslala komisiju sa bivšom ambasadorkom Britanije u Danskoj, En Varburton (Ann Warburton), da ispita navode. Svoje dve posete od po nekoliko dana provela je u Zagrebu i Sarajevu, gde je razgovarala sa javnim ličnostima i vlastima, i sa četiri žrtve napastvovanja. Na nepoznat način, Komisija je došla do zaključka, objavljenog 8. januara 1993, da je silovano 20.000 muslimanskih žena. Posle nekoliko sedmica Varburtonova je priznala da bi valjalo smanjiti broj silovanih na 10.000, ili možda uopšte ne saopštavati brojke. Zgranuta brojkom od četiri ispitane žrtve, i nekritičkim prihvatanjem muslimanskih i hrvatskih zvaničnih podataka, gospođa Simon Vejl (Simone Veil), bivša ministarka francuske vlade i bivša predsednica Evropskog parlamenta, napustila je Komisiju iz neslaganja. Komisija je potom saopštila da su silovane i Srpkinje i Hrvatice. No januara 1993. EZ je onemogućila dolazak u Brisel delegaciji srpskih žena koje su htele da svedoče o svom silovanju.

U januaru 1993, u okviru komisije OUN problem silovanja ispitivao je i Tadeuš Mazovjecki (Tadeusz Mazowiecki). Saslušao je 30 silovanih žena i 19 žena koje su navodno zatrudnele posle silovanja. Prema nekom proračunu došao je do brojke od 12.000 silovanih žena. No američki Njusvik (Newsweek) od 4. januara 1993. nastavio je da barata cifrom od 50.000 silovanih muslimanki. Tom Poust (Tom Post), jedan od autora tih proračuna došao je do te brojke posle razgovora sa 28 navodno silovanih žena. Kao savetnik NJusvika javila se i nemačka novinarka Aleksandra Štiglmajer (Alexandra Stiglmayer) koje je bez provere pisala o Doboju kao "gradu silovanja". Navodno, tamo su u logoru u školi "Đuro Pucar" držali muslimanku Besinu, koja je o svojim stradanjima Štiglmajerki pričala za Štern (Stern), Veltvohe (Weltwoche) i druge časopise. No novinar Martin Letmajer (Martin Lettmayer) otišao je da ispita i drugu stranu, ne našavši ništa ni nalik logorima za silovanje (Veltvohe, 10-17. marta 1994). Svojim člankom razotkrio je i druge neistine o Doboju i njegovim nepostojećim javnim kućama, o kojima je pisao E. Rotleder (E. Rothleder) u berlinskom Tagescajtungu (Tageszeitung) od 2. decembra 1992. Uprkos tome, gospođa Štiglmajer postala je vrhunski autoritet za pitanje silovanja u BiH, dobivši čak i neku novinarsku nagradu, a njeni članci su uticali na nemačke političare i političare EZ. Zanimljivu informaciju o svemu tome dala su dva danska novinara, N. Krauze (N. Krause) i M. Harc (M. Hartz), u Jitlands Postenu (Jutlands Posten) od 28. februara 1993, iznevši da je 117 raznih grupa saslušavalo uglavnom 20 istih žrtava silovanja.

Komisija OUN za ratne zločine u nekadašnjoj Jugoslaviji je oktobra 1993. navela ukupno 330 protokolisanih slučajeva silovanja na sve tri zaraćene strane. U svojoj diskusiji o rezultatima komisije En Varburton (17. i 18. februara 1993), Profesor F. Kalshoven je izjavio da se njene tvrdnje ne bi održale na sudu. Ovo "gađanje brojevima" na osnovu neproverenih priča, bez dokaza, pa i za novac, prikazao je francuski TV novinar Žerom Boni (Jerome Bony) u programu "Specijalni izveštač" od 4. februara 1993. "Na 50 kilometara od Tuzle, rekli su mi", kazao je, "idite u gimnaziju u Tuzli, tamo ima 4.000 silovanih žena! Na 20 km od Tuzle taj se broj smanjio na 400. Na 10 km, ostalo ih je svega 40. Kada sam stigao na lice mesta, razgovarao sam samo sa četiri žene voljne da nešto kažu". Štaviše, ukoliko je masovnih silovanja zaista bilo, pratile bi ih masovne trudnoće i porođaji. Decu silovanih majki Anglosaksonci zovu "đavolja deca" (Devil's children). U raznim zemaljama Evrope, pa i kod nas, sve se spremalo za masovni prihvat te dece ali njih nije bilo. Šta je sve objavljivano u prestižnim zapadnim novinama pokazuje i slučaj DŽudi Darnel (Judy Darnell), medicinske sestre iz NJu DŽersija, SAD, koja se pojavila kao "instant stručnjak za Bosnu". Časopisu Amerika danas (USA Today) 13. januara 1993. saopštila je priču o petomesečnom odojčetu rođenom posle sistematskog srpskog, to jest, četničkog, silovanja muslimanki. Odmah posle toga u čuvenom NJujork Tajmsu (The New York Times) od 15. januara 1993. pojavila se slika dvomesečne devojčice Emine koju je rodila mlada muslimanka, navodno silovana u jednom srpskom logoru. Urednici kao da nisu znali da trudnoća traje devet meseci, a da je rat u Bosni počeo aprila 1992. Po toj logici, prvo odojče se rodilo u četvrtom mesecu a drugo u sedmom. No za zapadne medije sve je moguće, pa i takvo obaveštavanje javnosti i političara. Šta da pomisli prosečni građanin pročitavši nemački Štern, britanski Mejl on Sandej (The Mail on Sunday) ili francuski El (Elle), kad vidi sliku deteta čiji je otac: "... jedan od bezbrojnih pijanih, nekulturnih srpskih ćetnika.. . "

a majka "devica, kada su je četnici zarobili 20. aprila"? No to dete rođeno je na vreme, novembra 1992, što znači da je "devica" bila trudna već u februaru, ili krajem januara.

Neumorna DŽudi Darnel na američkoj TV mreži CBS 5. februara 1993. tvrdila je kako zna za 47 srpskih logora za silovanje u BiH. Istovremeno, Međunarodni Crveni krst izjavljivao je da nema podataka o postojanju takvih logora u BiH. Niko iz Unprofora niti iz CIA nije našao takav logor. Tada se pojavio i Štefan Švarc (Stephan Schwartz), član nemačkog Bundestaga, sa vešću iz Hrvatske da srpski lekari muslimankama implantuju embrione pasa. Švarc je to navodno saznao od hrvatskih lekara u Bosanskom Brodu. Što je još neverovatnije, "vest" je objavljena u britanskom Dejli Miroru (Daily Mirror) od 4. januara 1993, i u raznim nemačkim listovima. NJenim tragom holandski novinar Gert van Vijland (Gert van Wijland) stigao je u Slavonski Brod, gde su se svi lekari sa kojima je razgovarao čudili takvoj besmislici. Svoje nalaze Van Vijland je objavio u De Gelderlanderu (De Gelderlander) 16. januara 1993. Srećom, ni otupela javnost tu vest člana Bundestaga nije mogla da proguta, pa se ona ugasila brzo. Treba se samo nadati da nemački parlament nema još takvih poslanika. Ali šta reći o Dejli Miroru, Bild am Zontagu (Bild am Sonntag) i ostalim novinama koje su to objavile? Zbog sličnog, novinar Remo Urbini (Remo Urbini) iz milanske Epohe (Epoca) u tekstu od 30. marta 1993. naveo je sledeće reči jednog kolege iz BBC-ja: "Glavne urednike nekih novina trebalo bi izvesti na sud kao ratne zločince".

(Iz knjige Rajka Dolečeka Optužujem, izdanje "Rivel Ko", Beograd, 1998)

Rajko Doleček je rođen 1925. godine u Pragu, od oca Čeha i majke Srpkinje. Školovao se u Beogradu gde mu je otac bio češki privredni zastupnik. Posle Drugog svetskog rata radio kao sekretar ruskog vojnog atašea, i u predstavništvu UNRE kao prevodilac za ruski i engleski. Diplomirao medicinu u Pragu. Od 1963. docent Medicinskog fakulteta u Brnu. Od 1970. redovni profesor Univerziteta u Olomoucu i Beogradu (po pozivu). Živi u Ostravi, u Češkoj. Stručnoj javnosti poznat po radovima iz endokrinologije. Od raspada SFRJ u medijima i javnosti bori se za istinu o Srpskom narodu.




Idi na stranu - |listaj dalje|