fix
Logo
fix
Nalazite se na Forum-Najnoviji
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje

pocetak_rata - 102171 - 08.04.2018 : Aleksa Beograd - best (5)

Kako je počelo (Iz ugla petnaestogodišnjaka - 4.deo)


Iako je situacija u samom gradu, a i u prigradskim opštinama bila sve napetija i neizvesnija, lepo prolećno vreme i sve češći prekidi školskih časova moje drugove i mene je mamilo da skitamo po naselju gde smo, uz neizostavne dečije igrice, sve češće imali priliku da slušamo priče o trenutnoj situaciji. Gledajući iz ove perspektive, mnoge od tih priča bi se mogle svrstati u one lovačke" a neke bogami i pod one naučno-fantastične.

Mladići par godina stariji od nas su odjednom postali dosta ozbiljniji i važniji, pa smo mi koji smo imali 14-15 godina sa dozom ljubomore gledali na njih. Ako bi pričali nešto o tadašnjoj situaciji, radili bi to tihim tonom da mi, koji smo bili u njihovoj blizini, ne bi čuli o čemu to oni razgovaraju. Ako bi se ipak i uspeli uspeli da se uključiti u neki od tih razgovora, mogli smo da (između ostalog) čujemo i priče iz onih žanrova koje sam već pomenuo. Uglavnom se razgovaralo o oružju, pojedinim incidentima po gradu i okolnim naseljima, kao i one o ratu u Hrvatskoj jer je u to vreme nekoliko mladića iz naselja došlo sa Hrvatskog ratišta, odakle su doneli velika iskustva i ozbiljne priče o tamošnjim strahotama. Za sve nas u društvu, oni su u tim trenucima bili idoli.

Kako smo, moj nerazdvojni drug i ja, imali druga na drugom kraju naselja, odlučismo da taj lepi prolećni dan prošetamo do njega. Pošto je on držao golubove, jako smo voleli da sedimo kod njega u dvorištu i na taj način trošili te dečije dane. Drug je živeo sa majkom i očuhom, inače profesorom istorije u jednoj sarajevskoj srednjoj školi. Bili su jako tolerantni prema njemu i to je bio razlog više našim čestim posetama. Njegov očuh, koji je bio rodom iz istočne Srbije, je bio jako zanimljiv čovek. Pored mnogih priča iz njegove profesije, nama je bilo jako bitno što je na nas gledao kao na svoje drugove i uvek bi mogli sa njim otvoreno razgovarati o svim životnim sferama.

Prolazeći kroz naselje dođosmo do pekare, koja je otvorena pre nepunih godinu dana. Primetismo da vlasnici i članovi njihove porodice užurbano pakuju stvari na jedan omanji kamion. Oni su bili Albanci, koje su mnogi u naselju bojkotovali ne kupujući hleb od njih, iako je bio mnogo bolji i ukusniji od onog iz državne samoposluge. Pored toga, bilo je i onih koji su kritikovali vlasnika kuće i poslovnog prostora koji im je iste izdao pod kiriju. Drug i ja se prisetismo kako smo im krali kifle i nasmejasmo se njihovim nepravilnim izgovorima reči na našem jeziku pa produžismo dalje.

Posle izvesnog vremena stigosmo do druga i nađosmo ga kako hrani golubove. Uz naša neizostavna zezanja i razgovor o golubovima, on nas posla da sedemo za sto u dvorištu dok on ne završi posao. Tamo je već sedeo njegov očuh i popravljao neki stari radio-aparat. Kada nas ugleda, on odloži alat i pozva nas da sednemo. Mi se osetismo važni i odmah mu prijavismo da smo videli selidbu pekara, oduševljeni što mu donosimo važnu vest. Dok smo mu pričali šta smo videli, trudili smo se da budemo budemo što slikovitiji, neprestano upadajući jedan drugom u reč, jer je svaki od nas dvojice hteo da se oseti važan.

On nas lepo sasluša, bez suvišnih pitanja, duboko udahnu i u par rečenica reče nam ispriča nešto o Albancima, što sam ja shvatio tek desetak godina kasnije. Na njegovom licu nije bilo znakova oduševljenja zbog ove vesti. Dok nam je pričao, u njegovom glasu smo osetili jednu, do tada nama nepoznatu, dozu ozbiljnosti. Nama je to bio sasvim dovoljan razlog da se primirimo i da od njega očekujemo još jednu novu i zanimljivu priču.

Cika Rile, kako smo zvali drugovog očuha, nam je u svom polučasovnom izlaganju, uz dosta ozbiljne i bolne izraze lica, ispričao kako su ga kroz ceo njegov život pratili problemi sa ljudima iz albanskog nacionalnog korpusa. Počevši priču od Drugog svetskog rata, gde su mu Albanci pobili neke od užih članova porodice, te je od malih nogu slušao priče o Albancima kao zločincima i mrziteljima srpskog naroda i kao parazitima celog društva i države uopšte, preko problema sa istima u toku služenja vojnog roka do konačno priče o tučama sa njima po sarajevskim studentskim domovima. Uprkos svemu tome u njegovim rečima nije bilo mržnje, niti uvredljivog sadržaja, verovatno jer kao čovek koji je dugo godina radio sa decom nije hteo da lične emocije prenosi na nas.

U međuvremenu, njegov posinak je završio sa hranjenjem golubova i pridružio nam se za stolom. Uvidevši da je čika Rile jako ozbiljan, nas dvojica smo ga samo slušali, dok njegov posinak uhvati pauzu u očuhovom izlaganju pa mu postavi pitanje:

  • A muslimani? Jesu li oni isti kao i Šiptari?

    Očuh je bio u svakom smislu odmeren i skroman čovek, voleo je svog posinka kao pravog sina, ali osetih da mu ova njegova upadica nije baš legla na dušu.

  • "Deco moja, mi i muslimani smo isti narod i krvno nam nema niko bliži od ovih naših domaćih muslimana. Živimo sa njima godinama i ovde u Bosni i u Srbiji i u Crnoj Gori. Mnogi od nas su prešli na njihovu veru, i to su bez ikakve sumnje naši rođaci. S druge strane, mnogi od njih su prihvatili jugoslovenstvo, još iz doba prve kraljeve Jugoslavije i smatraju jedino Srbe kao svoju braću. Zato je deco moja sve ovo što se danas dešava jedan veliki jad i čemer. Albanci su, deco, nešto drugo. Došli su u našu kuću kao podstanari, a hoće da izađu kao vlasnici "

    Sve ovo, gotovo u jednom dahu, izgovori čika Rile, vidno uznemiren.

  • "A Crnogorci, zar nam nisu oni najbliži"? postavi posinak još jedno pitanje.

    E, ovo pitanje natera očuha da ustane od stola, krupnom koracima ode do auta i vrati se sa zapaljenom cigarom. Sada već vidno iznerviran, za nijansu glasnijim tonom obrati se svom posinku:

  • "Evo, ja sam bio u Crnoj Gori dva-tri puta na moru po deset dana i nikakve druge veze nemam sa njima, kao ni moji preci, ali ću prihvatiti pre da se svi zovemo Crnogorci nego da mi neko govori da smo mi dva različita naroda. Druga stvar, nacionalnost se ne dobija po teritoriji koja već ima svoje ime, već obrnuto".

    Mi smo sva trojica zabezeknuto gledali u čika Rileta i bili zbunjeni jer nam profesor istorije govori drugačije od onoga što su nas učile njegove kolege u školama koje smo mi pohađali. Čovek koga smo mnogo poštovani i iskreno voleli nam je tog dana održao prve časove nacionalne istorije u našim mladim životima. I dan-danas, kada pričam sa nekim o istoriji, volim da kažem da sam za to kratko vreme od njega naučio više nego svih mojih bivših profesora. Čovek je, kroz slikovito i našem uzrastu prilagođeno izlaganje održao neformalne istorijske časove, pa smo mi bili oduševljeni i ovim novim saznanjima.

    Kako je to bilo i vreme osnivanja nacionalnih stranaka i podele na nacionalnoj osnovi, sve ove informacije dobiše još više na značaju i mi jedva čekasmo da krenemo da se u društvu pohvalimo sa novim saznanjima o našoj istoriji.

    Tih dana se moglo iz drugih delova grada čuti poneki ispaljeni metak, a pucnjava koja je dopirala negde iz pravca centra grada, je bivala sve učestalija. Ućutasmo se, i zbunjeno smo gledali jedan u drugog. Takođe sam primetio da je čika Rile postao još zabrinutiji i ozbiljniji.

    Tišinu prekinu drugova mama koja viknu sa prozora:

  • "Risto bolan, ulazite u kuću, vidiš kol'ko se puca!"

    Ni slutio nisam da će mi taj dan zauvek ostati u sećanju. Beše to 06. april 1992. godine.




  • Idi na stranu - |listaj dalje|