fix
Logo
fix
Nalazite se na Forum-Najnoviji
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje

rsk - 100437 - 15.05.2017 : Neba Bak Srbija - best (2)

Vukovar


Mitnica, naše odredište odakle idemo u bitku. Desilo mi se dva puta, kao što verujem da se svakom može da se desi, konačno strah, nije, nesto tu oko toga. Nisam išao jednog jutra, jednostavno mi se nije dalo, nisam smeo, nisam bio dovoljno hrabar tog jutra, šta li ga znam šta me je obuzelo.

Nekoliko sati nakon toga nam je javljeno da imamo gubitke. Među njima je bio i moj dobar prijatelj, Žika, srećom samo ranjen u nogu i poslat za Beograd. Naš glavno-komandujući za sve dobrovoljce, vojvoda Bane Vakić, dolazi sa naredbom o pregrupisavanju, opremanju i polasku da pojačamo liniju.

Naravno, dobio sam elana, još kada sam čuo da mi je prijatelj ranjen, veoma brzo sam se spremio. Pošto sam uvek kod sebe imao oko desetak okvira, već spremnih, što duplih, što običnih, uvek opasan bombama, i naravno zolju okačenu o rame. Za nepunih pola sata smo svi bili spremni za pokret. Lagano smo se pridružili našima, i preko groblja, koje je uzvišeno, raštrkali se i kao tajfuni projurili, uz sporadičnu pucnjavu. Spuštali smo se lagano ka unutrašnjosti grada. Granatiranje kao dobar dan. Naši su odrađivali vraški dobar posao, ali ni ustaše nisu zaostajale, ruku na srce, naši su dosta ginuli od njihovih granata, više nego od metaka, kao i od nagaznih mina, a to im je bila specijalnost.

Ekipa je bila da se smrzneš, čiča Đole, Zenga, Djetić, Topola, Legija, Goksi, pokojni Kuja kao i Crvenko koji nas je pokrivao snajperom. Mnogo muka su nam zadavali njihovi snajperi, bilo je dosta, tadašnjih Čehoslovaka i Poljaka, ali smo mi to prolazili munjevito tako da smo se približavali sve bliže centru. Lagana nizbrdica, čiča Đole pretrčava, ne sećam se ko je je bio drugi, ja treći, kad iz kanalizacije, ujka potprasi i meni dva metka kroz butinu. U prvi mah nisam ni osetio.

To je bilo to, što mi se tog jutra nije išlo, predosetio sam i posle ljudi kažu ovo, ono. Nećega tu ima. Malo sam se i uplašio. Dok sam pretrčavao prema spomeniku, evo i slike gde se to odigravalo, video sam mu lice, izduženo, sa sitnim brčićima, a malo poduža. Kosica mu viri ispod šlema. Da ga sad vidim prepoznao bih ga. Toliko su bili snabdeveni podzemnim putevima, kao vijetnamci. Dotrčavam do jaruge, jer se kod spomenika račva put, obliva me znoj i krv, sreća rane su bile prostrelne.

Čiča se zajebava, uzeo prutić da me šiba, nisam ga poslušao da ostanem na sigurnom već sam krenuo za njim. Inače, čiča Đole je poznat po tome, što za svo vreme ratovanja nikada nije bio ranjen, a meci su mu prolazili kroz rukave, nogavice, udarali su ga u šlem više puta. Taličan je bio da se metak prosto odbijao od njega. Ja sam ubrzo otišao na previjanje, i tako se završio taj dan, u kome smo dosta prevalili. Kad kažem dosta, mislim u smislu po kvartovima, celo groblje i još par ulica. Granatiranje je trajalo tokom celog dana, tukli su i sa jedne i sa druge strane...

Dva do tri dana sam bio van stroja, mada sam mogao, ali mi nisu dozvoljavali Čiča i ostali da idem da izvršavamo aktivnosti na frontu. Inače, naša jedinica se zvala- LEVA SUPODESNICA, ni dan danas ne znam, niti je iko od nas bio u stanju da mi objasni šta je to ime značilo.

Nakon odmora se desila nezgoda na groblju, koju sam već ranije opisao. Inače moj komandir Crni, moram da napomenem, morao je iz Vukovara da ode jer se i tu desio incident. Nime, neko je imao neki pik na Crnog, jer je po mnogima trebao izvojevati od Šešelja zvanje vojvode za svoje zasluge, pa su povodom toga planirali da ga sklone. Otišao je kod svog dobrog prijatelja u dalje borbe, kod vojvode Brneta.

Svaki dan smo imali aktivnosti. Nije bilo predaha, u toku dana se dešavalo da idemo i po tri puta na intervencije, popunjavanja prilikom kontra-napada ustaša. Nije da nisu bili dobri borci, ne mogu da ih omalovažavam, ali, dosta njih je bilo na drogama, pa stoga moram da opišem jedan događaj. Desilo se po nas iznenađenje, i to veliko. Prilikom vraćanja sa linije, inače sve se to radilo pešaka, nista kamioni, auta, iza naših leđa najednom pucnjava. Tom prilikom dvojca naših boraca su bili ranjeni. Nadrogirane ustaše, na motoru Jamaha, sa uperenom 84-kom kojom je pucao po nama, iza njega, legendarni Fiat 750-Fića, unutra njih petoro, i rafalima po nama. Napravili su nam faktor iznenađenja. Mi onako umorni, zaleganje, kud koji mili moji, uskakanje u dvorišta i odmah uzvraćanje istom merom. Od njih šestoro, troje je preživelo, na što su kasnije konstatovali da su bili drogirani. Niko ne zna odakle su došli, niti gde su prošli.

Isto tako su nas u par navrata iscimali snajperisti sa fabrike Vuteks. I to sve u vreme ručka. Bila je opšta panika, i vojvoda Bane je dao naređenje da se uđe u krug fabrike i dok se ne pohvataju nema izlaska. Međutim, od toga nije bilo ništa, ni žive duše nismo našli, jer su svuda imali podzemne prolaze, čak smo izlazili na priručnike iz 72. godine na temu kako se sačuvati od rata. To dokazuje da su se oni spremali mnogo pre toga.

Iz rata pamtim i jedan jeziv prizor, za mene strešan. Kako smo tako svakodnevno išli na čišćenje terena, pozivali smo civile da izađu iz podruma, a neretko se dešavalo da se i ustaše presvlačile u građanska odela i krili sa ženama i matorcima. Tako su pomogli jednoj staroj bakici da izađe iz podruma, i bakica ko bakica, niko nije obraćao pažnju na nju, ona je uzvikivala: "Mi nismo niš krivi", i odakle izvadi kratež, i opali po najmlađima. Jedan mali meštanin, Rajko, je izdahnuo na licu mesta, a imao je samo 16 godina, dok je momak iz Svilajnca teže ranjen u predelu grudi. I to je bio jos jedan faktor iznenađenja od strane ustaša.

Nedugo posle toga se desio i napad u pravcu hotela Dunav. Vodila se bitka, sigurno nedelju dana. To je bilo danonoćno gruvanje, obostrano. To je bilo već pred sami kraj. U međuvremenu su oni dobili dosta naoružanja od zapadnih saveznika.

Treba još napomenuti da su njihovi snajperi bili vrhunski, i oni su nam zadavali mnogo muke. Puno naših je poginulo, jer nikoga od nas nisu obučili da oni namerno ranjavaju da bi potom ubijali svakoga ko priđe da pomogne. Kod hotela smo imali dosta gubitaka, dosta ranjenih, i neznatan broj mrtvih. Na svakom su prozoru, čini mi se imali po jednog snajperistu, pa je to bilo pravo puškaranje. Ali i to smo uz pomoć naše artiljerije prevazišli, i osvojili hotel, sobu po sobu, sprat po sprat. Naš borac, inače musliman i moj dobar prijatelj, Fetahović Safet, je prvi izašao na vrh hotela i okačio srpsku zastavu, iako hotel još uvek nije bio u potpunosti osvojen. U to vreme je još uvek pretila opsanost i da ga okruže ustaše, međutim, brzo smo napredovali i uspeli da se popnemo i mi do vrha i da mu se pridružimo pored naše zastave.

Safeta sam kasnije odveo u Vogošću, gde se rame uz rame borio sa nama Srbima.




Idi na stranu - |listaj dalje|