fix
Logo
fix
Nalazite se na Forum-Najnoviji
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje

nebojsa_spiric - 99951 - 22.03.2017 : Emitremmus Sarajevo - best (5)

Neka ti je vječna slava i hvala, Nebojša Špiriću


Pozdrav za sve dobre ljude,

od trenutka kako sam saznao za sebe apsolutno vjerujem u sudbinu, to je neki poseban osjećaj koji se ne može objasniti i koji mi je mnogo puta do sada spasio živu glavu. E pa vjerovatno je ta ista sudbina htjela da nekako (sam Bog zna kako) sasvim slučajno naletim na ovaj sajt ili forum, kako već...

Razlog zašto sve ovo pišem je taj da bih barem na ovaj način odao počast i iskazao moju najveću zahvalnost pokojnom Nebojši Špiriću (pokoj mu duši i neka mu je laka crna zemlja)! Ja sam naime jedan od onih koje je Nebojša spasio iz Semizovca, također je spasio i moju porodicu kao i mnoge druge žitelje pomenutog naselja. Važno je ovdje naglasiti da ni jedan jedini dinar ili bilo kojom drugom valutom nisam platio svoje, niti spašavanje moje porodice, to je pokojni Nebojša uradio onako od sebe jer je prije svega bio dobar čovjek i ljudska gromada kakvu vjerovatno Semizovac više nikad neće imati.

Ostatak rata sam proveo u Sarajevu i nakon reintegracije sam ponovo došao u Semizovac, to je mogu reći bila više posjeta nego povratak, a iskreno nije mi se svidjelo to što sam vidio. Na moju žalost saznao sam da je Nebojša poginuo, a također jako mi je žao što ni Miroslav nije više među živima, (pokoj mu duši) da možemo barem ovako preko poruka razmjeniti svoja neka lična iskustva. Sada živim na sasvim drugom kraju i nikada se nisam vratio u Semizovac, valjda je tu bilo previše bolnih uspomena.

Drago mi je da sam ovdje saznao gdje je ukopan pokojni Špiro i prvom prilikom ću otići na njegov grob da mu zapalim svijeću i barem na taj način zahvalim za sve što je učinio za mene i moju porodicu!

Neka mu je vječna slava i hvala!
rat_teslic - 99964 - 23.03.2017 : Slobodan Bugarinovic Novi Sad - best (2)

Poslednji put u kući


6. maj 1992.

Bio sam sa roditeljima na slavi kod djeda na Banji Vrućici. Pada mrak i vreme je da se krene kući. Prošli smo kroz Teslić i stižemo do Kaloševića. Dolazimo na most gde nas zaustavljaju naoružani vojnici.

  • "Gde si Bugarinoviću"
  • "Dobro veče momci"
  • "Gde ste bili?"
  • "Bili kod punca na slavi"
  • "Tako rano se vraćate se slave?"
  • "A ujutro na posao, pa se mora!"
  • "Ako, ako vidimo se ujutro."

    Odlazimo iz Kaloševića i vozimo se prema Vrelima u Bugarinovice. Za mene je to izgledalo kao na filmu, ali ne i za moje roditelje.

    Došli smo kući. Mama mi daje mlađeg brata da ga pričuvam dok ona spakuje stvari. Pitam tatu gde ćemo sada.

  • "U Radnju kod tetke na slavu."

    Meni drago, opet uživancija. Nisam ni bio svestan bio da je to za mene bio poslednji sat vremena u rodnoj kući. Došao sam tu ponovo posle mnogo godina i zatekao pustoš. Sve je bilo spaljeno i minirano.

    Rat je ukrao moje djetinjstvo pa zato nemojte dozvoliti da ga ukrade i vašoj djeci.
  • rat_doboj - 99943 - 22.03.2017 : NOMAD Srbija - best (2)

    Odrekli se malog heroja


    Lj. ĐURIĆ, 22. mart 2017

    Spomenku Gostiću drugi se više odužuju nego njegov Doboj

    DOBOJ - Kao nikada do sada od početka obeležavanja 20. marta i godišnjice pogibije najmlađeg borca koji je poginuo u odbrani i stvaranju RS, nisu skromnije pokazali poštovanje prema njegovoj žrtvi u njegovom Doboju.

    Nije čak bilo ni dosadašnjih redovnih dolazaka iz najviših institucija vlasti iz Banjaluke i Doboja, pa tako ni protokolarnih obećanja od onih koji je trebalo mnogo ranije da se pobrinu da se RS barem delimično oduži hrabrom dečaku.

    Jedino su u porti Spomen-hrama novosagrađene crkve u Doboju služeni liturgija i parastos poginulom dečaku. Sveće kraj već izbledele biste prislužili su malobrojne njegove nekadašnje komšije i poštovaoci njegovog dela i žrtve. Simbolično je takođe malobrojna delegacija nedavno formiranog Udruženja dece poginulih boraca "Nasleđe" u zaseoku Jović kod Maglaja (FBiH) položila cveće na njegov grob. Na mestu gde je sahranjen počivaju, takođe poginuli, njegove majka i baka.

    Sa druge strane, u dalekom Višegradu tim povodom su, obeležavajući datum pogibije Gostića u naselju Garča, njemu neznani postavili spomen-ploču i tablu sa imenom ulice date po njegovom imenu.

    Ni Gostićev grob u zaseoku Jovići u blizini Bočinje nije izmešten na teritoriju RS. BORS, pokretač inicijative pre više godina, nije održao obećanje da će to biti urađeno.

    FILM KAO APEL

    SPOMENKO je za svog kratkog života molio da njegovi vršnjaci i prijatelji širom sveta pomognu u lekovima i hrani nemoćnima i gladnima. Apelovao sam na zvaničnike u RS da pogledaju film, jer će poželeti da jednu ulicu ili školu nazovu po njemu - ostala je do sada neostvarena želja Mila Savića, autora dokumentarnog filma "Spomenko na večnoj straži", koji nakon prikazivanja u gradovima Republike Srpske sada imaju prilike da vide i izvan njenih granica, pa i u Rusiji.
    boro_radic - 99977 - 24.03.2017 : Vogoscanin Pravi Vogosca - best (1)

    Posmrtni ostaci Bore Radića prenešeni na Sokolac


    Poštovana saborci i članovi foruma, od danas na "Malom Zejtinliku" počiva još jedan heroj. Danas je na ovo groblje sahranjen legendarni Boro Radić!

    Vječna ti slava junače!
    bosna_danas - 99941 - 21.03.2017 : Zeljko Tomic Sokolac - best (0)

    Bosanci od Rusije tražili keš!


    Danas je Bosna potpisala ugovor sa Rusijom, po kome će Kremlj pogasiti dug bivšeg Sovjetskog Saveza. Prema postignutom dogovoru, Moskva će Sarajevu isplatiti 125 miliona dolara.

    Interesantno je i to da je Bosna jedina država iz sastava bivše Jugoslavije koja će dug dobiti isplaćen u gotovini. Sve ostale republike će dug naplatiti kroz kompenzaciju u energentima i drugim proizvodima koji stižu sa ruskog tržišta. Ovakav način naplate se pokazao mnogo povoljnijim jer su Rusi ponudili specijalne povlastice za ovakav dogovor.

    Uplata ovoga duga bi trebala da stigne u Sarajevo do kraja maja, ali brzina uplate uglavnom zavisi od toga koliko će brzo bosanski parlament odobriti ovu odluku.

    U 2003. godini, Rusija je preuzela odgovornost da isplati dug SSSR-a, koji je dugovao SFRJ oko 1. 3 milijarde dolara. Na našim prostorima je dobro poznato da je SSSR iz Jugoslavije izvozio velike količine proizvoda koji su bili deficitarni na ogromnom tržištu SSSR-a.
    trebinje - 99945 - 22.03.2017 : Hercegovina Trebinje Trebinje - best (0)

    RE: Vlaštica


    Za Mali Zlikovac,

    Hvala, dobro pamćenje imaš. Naravno da se sjećam svakog od navedenih. Dobra i složna ekipa je to bila, neki su izranjavani, ali od države zaboravljeni, neki su i sada u Trebinju, neki na brodovima, neki u bijelom svijetu, a najvažnije svi su prezivjeli i sa čistim obrazom dočekali kraj rata. Bili su uz Ćelavce udarna snaga pješadije 3. bataljona.

    Pozdrav.
    poginuli - 99960 - 23.03.2017 : Stanislava Šiljak Prnjavor - best (0)

    Grujo (Miroslav) Andrić


    Često te se sjetim. Počivaj u miru!
    nebojsa_spiric - 99955 - 23.03.2017 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (0)

    RE: Neka ti je vječna slava, Nebojša Špiriću


    Svaka ti čast, tako se gleda na tu ratnu strahotu, koji nisi proizveo ni ti ni tvoj drug Špiro!

    Špiro je bio ljudska veličina i tako treba i da ostane! Hvala ti na ovom tekstu o Špiri, uljepšao si mi dan!

    Moj naklon, još jednom, i veliko hvala!
    prava_boraca - 99957 - 23.03.2017 : Milica Rajić Papazani - best (0)

    Nalazi moga oca iz 1993/94 godine


    Molila bih vas da pomognete mome ocu Zarić Veljko iz Drugovića da dobije nalaze od operacije gušterače za vrijeme rata Doboj - Banjaluka. Nema ni jedan dokumenat o tome i ne znamo gdje da ga tražimo. Hvala vam. Broj telefona je 065868361.

    Nalazi moga oca iz 1993/94 godine


    Milice,
    za početak si mogla navesti više detalja: gdje je ležao u bolnici, gdje je operisan. Niko na ovom portalu nije čarobnjak da ti pomogne bez ikakvih informacija sa tvoje strane.
    rsk - 99963 - 23.03.2017 : Kursum - best (0)

    Žarko Milačić iz Merdara, Kuršumlija


    Posle 26 godina pronađeni su posmrtni ostaci Žarka Milačića iz Merdara kod Kuršumlije. Žarko je poginuo 19. 12. 1991. godine na Mašićkoj Šagovini.

    Pošto sam vas pitao u vezi tog događaja imao sam i obavezu da vas obavestim da je Žarko sahranjen i da je našao mir u svom rodnom mestu. Pišem i ostalima koji prate sajt.

    Pomozite da se pronađu svi nestali u prethodnim ratovima!
    rat_sekovici - 99931 - 21.03.2017 : Orkan Sekovici - best (0)

    Pelemiši


    Pozdrav za Strijelu,

    na kojoj si koti bio sa suprotne strane Pelemiša? Da li si bio u rovu ili nekom idc? Sigurno si bio i na Pelemišima tih ratnih godina. Veliki pozdrav sa Zeca, a ti sigurno znaš gdje je to.
    trebevic - 99937 - 21.03.2017 : MIRZA Sarajevo - best (0)

    Trebević 08.06.1992


    Molim gospodina da se javi privatno meni lično. Ako stvarno priča istinu da je borac Ibro Voloder sahranjen pored platoa na Vidikovcu, molim precizno i iskreno. Sledi nagrada. Što je bilo, bilo je. Prošlost nas ne zanima, ali taj mladi momak zaslužuje da mu se grob ili mezar zna.

    Moj kontakt broj je 061 101 515.
    vogosca_rat - 99965 - 23.03.2017 : Vogošćanin Pravi VogoŠ'a - best (0)

    Vogošća, ratne medicinske neprilike


    Dom zdravlja u Vogošći je na početku rata izgubio veliki broj svojih zdravstvenih radnika, neke zbog nemogućnosti da dolaze na svoja radna mjesta, a neki zbog toga što im nije odgovarala srpska zastava koja se viorila ispred zgrade Opštine, kao i aprilsko zvanično proglašenje Srpske opštine Vogošća.

    Nacionalna netrpeljivost koja se širila po BiH znatno je uzdrmala i vogošćansku zdravstvenu ustanovu. Mali broj preostalih doktora i medicinskih sestara stvorilo je više nego kritično stanje u Domu zdravlja Vogošća. U prvim ratnim danima, pojedini medicinari su, bježeći sa teritorije pod muslimanskom kontrolom, dolazili u Vogošću pa se tako poboljšalo brojno stanje zdravstvenih radnika. Međutim, i to je bilo nedovoljno da se zbrinu svi ranjenici, kojih je svakog dana sve više i više pristizalo na zbrinjavanje u vogošćanskom Domu zdravlja.


    Loša politička situacija i ekstremni nacionalizam uticao je da su i zdravstveni radnici bili u teškoj situaciji na cijeloj teritoriji BiH. Takvo stanje nije zaobišlo ni dio Sarajeva pod muslimanskom kontrolom, zbog čega su medicionari srpske nacionalnosti bježeći iz Sarajeva, dolazili u Srpsko Sarajevo.

    U to vrijeme u Vogošći se sumnjalo u istinitost o maltretiranju srpskog stanovništva po Sarajevu, jer se na BiH TV kućama pričalo o multieničkom gradu, pa su vijesti o stradanjima Srba smatrane našom ratnom propagandom, zbog čega građani Vogošće u početku nisu davali značaja takvim vijestima. Međutim, vremenom se to promjenilo jer je veliki broj uglednih građana, koji su izbjegli iz Sarajeva, svojim iskazima potvrđivali prethodno objavljene informacije.

    Loše vijesti iz muslimanskog dijela Sarajeva svakodnevno su pumpane među stanovnike Srpskog Sarajeva. Nacionalne netrpeljivosti nisu zaobišla ni opštinu Vogošća, pa su se nacionalne nesuglasice i problemi prenijeli i u "Dom zdravlja Vogošća". Među prvim je to osjetila Halida Zeničanin. Halida je bila veoma cijenjena i poštovana, dugogodišnja vogošćanska medicinska sestra. Iako je bio manjak zdravstvenih radnika, Halida je zbog nacionalne netrpeljivosti bila prva koja je iz tog razloga izgubila svoje radno mjesto.

    Svakodnevni upadi vojnika u "Dom zdravlja", često sa prijetnjom oružjem, da njihov drug mora da preživi ranjavanje, ili u protivnom oni će sve zdravstvene radnike pobiti. Bilo je to nevjerovatno bjesnilo među pojedinim borcima. Ponašali su se kao da su doktori željeli da ranjenik umre ili su prouzrokovali to ranjavanje. Takvo divljanje je svakodnevno dovodilo u životnu opasnost sve medicinara, a posebno one koji nisu bili srpske nacionalnosti. Zdravstveni radnici su na svojim bijelim uniformama imali napisana svoja imena. Naoružani razjareni divljaci su tako znali, kako se ko zove, pa su još gore reagovali kada bi vidjeli ime medicionara druge nacionalnosti.

    Tih ljetnih julskih dana '92. godine ni Franjo Đuriš nije ostao pošteđen od nacionalne netrpeljivosti. Mnogi vogošćani se sječaju kakve su probleme imali kada kod nas nije bilo "Radiologije". Za neophodan snimak svaki put se uzimala uputnica i odlazilo se u sarajevske bolnice, u dugim redovima čekalo da se napravi rengenski snimak nekog dijela tijela. Dolaskom Franje Đurića u vogošćanski Dom zdravlja, naši sugrađani su konačno odahnuli po tom pitanju.

    Franjo je bio jedini vogošćanin koji se tim poslom bavio dugi niz godina. Uz velike muke, uz pomoć svojih poznanika i stručnog znanja, oko te grane medicine, Franjo je uspio da osposobi "Radiologiju" u Vogošći i tako smanji velike troškove i probleme pacijentima. Stari vogošćani bili su neizmjerno zahvalni Franji Đuriću na otvaranju Radiologije! A onda je došao rat i neko je sve to zanemario, jer mu je zasmetalo Franjino ime.

    Moj drug Zoran Jeličić-Piće svakodnevno je u tom periodu išao na previjanje rane zadobijene prilikom granatiranja Vogošće. Dok su medicinske sestre previjali Pićeta, on je čuo u ambulantnom holu galamu, koja je ukazivala na prijetnju upučenu Franji Đurišu. Zasmetalo je nekima to što će Franjo da napravi snimak na ruci njihovog ranjenog druga. Bili su bijesni zbog toga i posegli su za oružjem, prijeteći kompletnom medicinskom osoblju da sledeći put kad dođu u Dom zdravlja, ako zateknu Franju na radnom mjestu, da će ga na licu mjesta ubiti.

    Bili su to neki nepoznati naoružani ljudi, koje Piće do tada nije viđao u Vogošći. Piće je dobro znao ko je Franjo Đuriš. Znao je i to da sam ja dobar sa njegovim sinom Rankom, pa je po previjanju rane odmah potražio mene da mi to saopšti. Kada sam čuo šta se desilo, potpuno sam pobjesnio. Shvatio sam da neke stvari u Vogošći mogu da se spriječe samo silom i prijetnjom. Preuzo sam na sebe taj rizik i pozvao mog Kuma i ostale prijatelje da pođemo u Dom zdravlja i spriječimo smjenjivanje Franje Đuriša.

    Oni su bez oklijevanja dali svoj pristanak i za tren oka smo bili spremni za akciju. Stigli smo onako ljuti u Dom zdravlja. Kum je bio komandir naše jedinice i bio je najbolji među nama za verbalni dijalog. Znao je da bi ja na grub način pokušao sprovesti svoj plan u djelo, a on je znao na pravi način svoju ljutnu predstaviti drugima i da svoj plan sprovede u djelo, pa je preuzeo na sebe glavnu riječ. Već od samog početka Kumove priče, medicinari su shvatili našu poruku. Počeli su nas smirivati i ubjeđivati da do Franjine smjene neće doći i da nema potrebe za podizanjem tenzija.

    U to vrijeme smo svi u Vogošći znali iz kog razloga je došlo da Halida Zeničanin izgubi posao, pa smo odmah spomenuli njen slučaj. Dobili smo uvjeravanja od direktora ambulante da je Halida sklonjena radi njene sigurnosti i da je dobila zadazak da obilazi i nosi lijekove za stare i nemoćne muslimane po Vogošći. Sve mi je to u tom momentu izgledao sasvim moguće, pa sam zbog Hipokratove zakletve prema kojoj medicinari moraju da se ponašaju, povjerovali smo u istinitost priče medicinskog osoblja.

    Povjerovali smo im u to što govore, ali za nas je u tom trenutku bilo važnije da se što više podignu tenzije i stvori frka oko Franjinog imena, jer samo tako se moglo poručuti drugima u Vogošći, da Franjo nije repa bez korijena i da će ga njegovi sugrađani, ako zatreba i oružjem braniti od zlikovaca.

    Sve se smirilo i dobro završilo, više niko nije dolazio da prijeti Franji i Franjo Đuriš je, uprkos svemo što mu se desilo, do kraja rata ostao je vijeran svojoj Vogošći, radeći kao šef radiološkog odjeljenja! Kada se rat završio, Franjo je zbog toga što je bio odan Hipokratovoj zakletvi, zbog koje je tokom rata bio obavezan da pomaže srpskoj vojsci, morao za uvijek da napustio svoju Vogošću i ode u Njemačku u kojoj i danas živi.
    djukanija - 99967 - 23.03.2017 : NOMAD Srbija - best (0)

    Milogorci


    Petar Božović i Matija Bećković odgovorili Milogorcima i crnogorskom glumcu

    Crnogorska serija "Božićni ustanak", u kojoj su Srbi predstavljeni kao okupatori Crne Gore i koja je puna istorijskih falsifikata, snimljena je s namerom da se unese mržnja između dva naroda, ocenjuju sagovornici. Akademik Matija Bećković je iznenađen ovakvim projektom javnog servisa Crne Gore.

    Neshvatljiva izjava

  • Sve što su okupatori hteli silom, Montenegrini ispunjavaju milom. Otkad su podigli čergu na vrhu Lovćena, ceo svet zna ko su i šta su Crnogorci, sem oni sami - navodi Bećković.

    Na velike propuste u snimanju, poput zastave koja nije korišćena u to vreme, Bećković odgovara:

  • Oni su gazili svoju zastavu misleći da je tuđa, a istakli neku koja nije ničija.

    Najviše se polemisalo o izjavi glumca Mladena Nelevića, koji je dešavanja iz 1918, kad je Crna Gora pripojena Srbiji, proglasio okupacijom. To je šokiralo čuvenog glumca Petra Božovića.

  • Čudno mi je da Nelević nešto tako kaže. Nisam gledao seriju i neću, mada ništa me više ne iznenađuje - kaže Petar Božović.

    Najkritičniji prema glumcu bio je reditelj Dragoslav Bokan, koji je o ovome na Fejsbuku objavio tekst s naslovom "Unošenje mržnje prema Srbima u prikazu istorije Crne Gore".

  • Oni koji Mladena pamte kao upečatljivog Njegoša u seriji "Vuk Karadžić" i kao surog i orlovski oštrog Mandušića Vuka u "Gorskom vijencu" osetiće blagu vrtoglavicu zbog ovakvog njegovog iskoraka iz sopstvene sudbine i porodične loze njegovih časnih srpskih predaka.

    Odriču se porekla

    Su čim pred tog istog "tvog" Njegoša, Mladene, i pred onog Miloša, koga ne priznaješ, kao ni, po tebi, "okupatorske vojnike" (što su krvarili na Ceru, Kolubari i Kajmakčalanu za ujedinjenje srpstva)? Strašne se stvari dešavaju sa Srbima koji su izdali svoje srpstvo onda kada je Srbiji, njihovoj jedinoj otadžbini (bez obzira na to iz kog su srpskog zavičaja rođenjem i poreklom), teško i najteže, možda, i u čitavoj istoriji (uračunavajući tu i ropstvo pod Turcima i stradanje pod ustašama u Drugom svetskom ratu).

    Ne ostavlja se majka kada je raspeta i u nevolji, napadnuta od svih. To je već stvar viteštva, ne samo "nacionalnog osećaja" i trenutne koristi - napisao je Bokan.

    I ANĐELINA PLjUJE PO SRBIMA

    Srbi su godinama u svetu filma loši momci. Poslednji od primera je rediteljski prvenac Anđeline Žoli "U zemlji krvi i meda", u kom su pripadnici našeg naroda predstavljeni kao zločinci. Film je dobio loše kritike, a premijeri u Beogradu prisustvovalo je samo 20 ljudi, koji nisu dočekali njegov kraj.

    Izvor: Intermagazin
  • milosevici - 99969 - 23.03.2017 : NOMAD Srbija - best (0)

    Sakrili masakr 6000 Srba zbog bratstva i jedinstva


    Sećanje Milorada Ćebića, jednog od malobrojnih preživelih svedoka ustaškog pira u Starom Brodu u aprilu 1942. Zaklano i 72 Ćebićevih rođaka, najmlađi imao sedam dana. Devojke u samrtnom zagrljaju skakale sa stene.

    Slika dugih devojačkih belih košulja koje se rascvetavaju u mutnozelenoj nabujaloj Drini kao cveće na vodenom grobu neprestano se vraća u sećanje Milorada Ćebića (83), jednog od retkih preživelih svedoka ustaškog zločina u Starom Brodu u aprilu 1942. godine. On i dalje čuje krike srpskog zbega u zamci između planine i reke koje je slušao kao desetogodišnjak.

  • "Crna legija Jure Francetića je, prema nemačkim podacima, poklala 6000 Srba, isključivo civila, a o tom zločinu se posle rata nije smelo govoriti" - kaže Ćebić. "Gledao sam grupe devojaka koje u samrtnom zagrljaju skaču sa stene u Drinu pokrivenu njihovim dugim kosama i belim košuljama. I roditelje koji držeći decu za ruke idući u smrt u podivljaloj reci da bi izbegli ustaško iživljavanje. Ko nije skončao u Drini, masakriran je.

    Srbi u istočnoj Bosni su do početka 1942. odolevali ustaškim napadima. Odbranu su organizovali i predvodili predratni oficiri.

  • Narednika Radomira Neškovića narod je izabrao da bude komandant srpske odbrane, jer su muslimani već bili u ustaškim uniformama. Srpska teritorijalna odbrana, koja nas je sačuvala u početku rata, postala je deo Jugoslovenske vojske u otadžbini. Partizana nije bilo. Samo mi, Srbi. Otac mi je poginuo u jesen 1941, braneći selo od ustaša.

    Vlasti NDH su u proleće 1942. pokrenule ofanzivu za istrebljenje Srba, od Sarajeva do Drine. Desetine hiljada izbeglica iz Foče, Zvornika, Rogatice, Višegrada, Han Pijeska, Kladnja, Sokoca, Olova i Pala slivale su se u kolonu koja je pokušavala da dođe do Srbije.
    Putevi su bili zakrčeni stokom i zapregama koje su nosile sav imetak i nejač. Italijani, koji su čuvali višgradski most, tražili su da se ljudi odvoje od kola, da se navodno ne bi zagušio prolaz. Oni koji su ih poslušali odvedeni su u nemački logor na Starom sajmištu koji se nalazio u NDH, a ne, kako pojedinci danas pričaju, u Nedićevoj Srbiji.

    Srpski zbeg je očajnički počeo da traži drugi izlaz. Pročulo se da iz Starog Broda, uskog prostora između Drine i planina, čamci prevoze ljude na drugu obalu reke.

  • "Do Broda je vodila uska staza po planinskoj litici klizavoj od kiše kojom ni ovce nisu htele da idu" - seća se Ćebić. "Mi smo nekako prošli sa onim što smo imali na sebi i stigli na plato prekriven hiljadama bednih i promrzlih ljudi koji su se od jake kiše skrivali ispod šatora od granja i ćebadi. Masa se tiskala u blatu kraj Drine pokušavajući da uđe u čamce. Srbe koji su imali zlato da plate prevozili su i nemački vojnici u svojim gumenim splavovima."

    Oni koji ga nisu imali skakali su u Drinu i pokušavali da je pređu držeći se za konopac koji je opasivao splav. Nemački vojnici su ih udarali veslima po glavama dok se ne bi udavili. Kada su se ustaše približile, Nemci su zabranili prelazak Drine.

  • Deo zbega uputio se ka selu Miloševići, odakle niko nije živu glavu izneo. Stric koji je nekako prešao na drugu stranu Drine uspeo je da nas spase u zadnji čas. Davao je nemačkim vojnicima po dukat iz nevestinske niske svoje žene za svaku glavu koju prebace čamcem.

    Na desnoj obali Drine, Ćebićeva porodica se pridružila nevoljnicima oko lomača koji su pokušavali da se zagreju i osuše. Nemci su držali zbeg na obali, da gleda kako ustaše i muslimanska milicija izvode krvavi pir.

    Zaklano je tada i 25 Ćebića. Klanje je potrajalo do mraka, a onda se sve utišalo. U zoru se pojavio ustaški komandant Jure Francetić na belom konju, i pokolj je počeo iznova. Kasnije su se pojavili nemački vojni motorni čamci iz Višegrada. Pucali su u vazduh i vikali: "Ustaše curik". Posle smo saznali da je Nedić umolio Nemce da zaustave pokolj. Masakr u Starom Brodu je prekinut, a Francetić je rekao preživelima da se slobodno vrate u svoja sela. To je bila laž, svi su pobijeni na putu. Tada je zaklano i 72 mojih rođaka. Najmlađi je imao samo sedam dana.

    Srpskim izbeglicama na desnoj obali koje su uzbegle ustašku kamu zapretila je glad.

  • Sproveli su nas do napuštenih kuća u okolnim selima. Majka je dala veliki zlatni lanac za džačić kukuruza koji je samlela, a nas decu poslala da beremo jagorčevinu. Danima smo jeli proju od kukuruznog brašna pomešanog s tom biljkom. Ubrzo je i toga nestalo, mislili smo da ćemo pomreti od gladi. A onda je stigla hrana iz Srbije. Bili smo spaseni. Nedić je uspeo da od Nemaca dobije odobrenje da nas primi u Srbiju.

    TAJNA GROBNICA

    Šuma u Borikama bila je sklonište za 65 srpska oficira i podoficira koji su odbili da se predaju posle Aprilskog rata. Tu su čekali da im Draža Mihailović odredi raspored, da se bore protiv okupatora, otkriva Ćebić. -Partizani su došli iz pravca Žepe, iz muslimanskih sela, i pohvatali te ljude na spavanju, bez metka. Odveli su ih do obližnje jame i žive u nju pobacali. Nisam siguran da je ikada očitano opelo nad tom grobnicom.

    Roditelji, suočeni s krajnjom bedom, davali su decu Komesarijatu za izbeglice koji ih je odveo u Matarušku Banju, prvi sabirni centar za srpske mališane iz NDH.

  • U Banji smo dobili čistu odeću, jeli i spavali u toplom i bili siguri. A onda je počelo da stiže još srpskih siročića, na stotine svakog dana. Banja je uskoro bila prepuna dece, trebalo je nahraniti hiljade usta, i hrana je postajala sve skromnija. srpski domaćini uzimali su decu u svoje kuće, ali i oni su živeli u bedi. Onda su izbile epidemije. Moj mlađi brat i njegova vaspitačica umrli su istog dana od zaušaka.

    Ćebićeva majka je došla da sahrani sina i povela sa sobom ostalu decu. Milorad je kao najstariji, sa 12 godina, određen da sa stričevima ide u pečalbu, na berbu kukuruza u Banatu.

  • Domaćin iz Lajkovca koga smo upoznali u vozu ubedio je stričeve da me ostave kod njega. Dobri čovek je želeo da me usvoji. Kod njega sam dočekao i oslobođenje 1944, a majka nije dolazila, iako je obećala - priča suznih očiju Ćebić. Moj domaćin krio je od mene da su mi majku komunisti usmrtili kundacima jer joj je brat bio u Dražinoj vojsci. Srbi u Podrinju, koji su branili svoj narod, proganjani su i ubijani bez suda. Niko od muslimana koji su listom bili u ustašama nije odgovarao za zločine.

    Ćebića su iz hraniteljske porodice odveli u dom iz koga je otišao na zanat. Posle vojske ostao je u Srbiji, zaposlio se u Trsteniku. U rodno selo Brankoviće odlazio je samo po nekoliko dana godišnje, dok mu je deda bio živ.

  • Selo je opustelo, gotovo svi su bili pobijeni ili raseljeni. O zločinu u Starom Brodu se ćutalo. Tek 2007. nas nekolicina preživelih iz Srbije i Australije podigli smo spomen-kapelu žrtvama iz Branetića. Posle osveštanja obratio sam se zvanicama: "Sram nas bilo Srbi, sram vas bilo predsednici opština od Sokoca do Drine, stidite se vladike i Crkve kad ste zaboravili 6.000 poklanih Srba na Starom Brodu koji ni krst nemaju. " Većina tih mladih ljudi je bila zapanjena, jer nije ni čula za strašni zločin. Godinu kasnije, u Starom Brodu podignut je spomenik, a zatim i kapela. Nadam se da će neko takvu kapelu podići i na Starom sajmištu, gde su stradale desetine hiljada Srba iz NDH.

    KUNDACIMA PO UDOVICI

    Kad su se u Brankovićima 1941. pojavili naoružani ljudi s petokrakama na kapama, niko nije znao kakva je to vojska, kaže Milorad Ćebić.

  • Partizani su bili iz nekih drugih krajeva, među njima nije bilo naših ljudi. Sa oružjem su po kućama tražili hranu. Vikali su na majku koja je kroz plač govorila: "Ljudi, ja sam udovica, muža mi ubiše ustaše, imam petoro dece, ne ostavljajte ih gladne. " Pretukli su je kundacima.

    CRNOKOŠULjAŠI OTIMALI SRPSKU DECU

    Srbi iz Brankovića prvi okršaj sa ustašama imali su na Malu gospojinu 1941. godine.

  • Crnokošuljaši su iznenadili skoro svu decu iz sela okupljenu na livadi oko stoke i ubacili ih u dva kamiona. Stajao sam na obližnjem bregu ukočen od straha. Gledao sam ustašu kako naslanja pušku na ogradu i nišani u mene. Dva metka su me promašila, treći me je okrznuo, i pao sam u nesvest. Ljudi iz sela su čuli pucnjavu i, predvođeni narednikom Neškovićem, napravili zasedu i oslobodili decu.

    Autor: Boris Subašić

    Izvor: NOVOSTI
  • oglasi - 99925 - 21.03.2017 : Mladena Sokolac - best (0)

    Diplomski i maturski radovi


    Pišem diplomske, akademske studije i maturske radove. Povoljno.
    trebinje - 99929 - 21.03.2017 : Mali Zlikovac Trebinje - best (0)

    Vlaštica


    Za Hercegovina Trebinje,

    Rasko, Sveto, Sale, Radmijo, Nikša, Slavan, Ćamil, Bido, Rođak, Pirić, Stevo, Đuka, Dejo i ostali da ne nabrajam.
    ozren - 99927 - 21.03.2017 : Elme ARBiH Rujnica - best (0)

    Bližna, Zeleni kamen i Kazići


    Pozdrav,

    Zanima me da li ima neko iz VRS da je bio na ovim linijama? Bilo bi mi drago kada bi neko rekao kako ste ušli u Kaziće. Pozdrav svim članovima.
    politika_srbija - 99933 - 21.03.2017 : NOMAD Srbija - best (0)

    Monahinja Jovana


    ISPOVEST MONAHINjE SPC: Niko me nije ni popreko pogledao, iako je moj deda bombardovao Srbe!

    Vladimir MITRIĆ đ 21. mart 2017

    Monahinja Jovana, rođena kao Sibila Ler (62), Unuka generala Lera, o bremenu svog porekla, duhovnoj otadžbini i iskušenju...

    Iako svi znaju da sam, ni kriva ni dužna, potomak nemačkog generala Aleksandra Lera, za protekle tri decenije, koliko sam monahinja, nikada u Srbiji nisam doživela nikakvu neprijatnost. Niko me nije ni popreko pogledao niti mi je uputio bilo kakvu ružnu reč. Pre bih rekla da osećam neku dodatnu toplinu i srdačnost u ophođenju, kao da ovaj narod velike duše i srca, na diskretan način želi da kaže: Ma znamo mi da ti nisi ništa kriva, osećaj se slobodno. Mi te volimo! Tako svoju uzbudljivu i čudesnu životnu priču, ekskluzivno za "Novosti", započinje Sibila Ler (62), potomak generala Aleksandra Lera. Rođena u uglednoj aristokratskoj porodici u Nemačkoj, sada je smerna monahinja Jovana u manastiru Soko kod Ljubovije, u Eparhiji šabačkoj.

  • Voljom Božjeg promisla, ja imam dve otadžbine: Nemačka je fizička, a Srbija moja duhovna otadžbina - kaže monahinja Jovana. - Kao što je po istinitim rečima Gospodnjim: "Duša pretežnija od tela", tako je mome srcu bliža moja duhovna otadžbina Srbija.

    Podeljana osećanja o poreklu dugo su je, kaže, pritiskala i saplitala. Sve dok u besedi patrijarha Pavla u Manastiru Svetog Nikole na Sokolu nije čula, za njenu dušu lekovite, reči: "Čovek ne može da bira vreme i mesto u kojem će se roditi i živeti.

    ZAVEŠTANjE U "NOVOSTIMA"

    RAZGOVOR s monahinjom Jovanom dugo je pripreman. Odlučila se da, ekskluzivno, govori za naš list, "za najomiljene narodne srpske novine", uz napomenu da je ovo jedna vrsta njene ispovesti i duhovnog zaveštanja. Jovana kaže da je ovde izrekla sve što je smatrala važnim i potrebnim i da više neće govoriti za medije zbog poštovanja monaške skromnosti i zaveta.

    Od njega ne zavisi ni od kojih roditelja, ni od kog naroda će se roditi. Ali od njega zavisi kako će u životu postupati: da li kao čovek ili kao nečovek. Ma gde bio i ma gde živeo. "

  • Tada sam razumela da čovek kroz život i vreme putuje putevima Božjeg promisla. Rodi se u jednom mestu a celoga života traga za nekim svojim predodređenim mestom. Ne smiri se dok ga ne pronađe, ili dok ono ne prizove njega - priča nam mati Jovana. - Rođena sam u staroj i uglednoj nemačkoj aristokratskoj porodici Ler, koja pripada protestantskoj evangelističkoj crkvi. Moj nadležni sveštenik i prvi veroučitelj bio je učenik i poštovalac čuvenog pastora Fridriha Giznedorfa iz Evenburga kod Osnabrika, koji je, neposredno posle rata, u maju 1945. godine, izgovorio čuvenu besedu o Srbima.

    Od njega sam slušala o jednom narodu koji je u Drugom svetskom ratu izvojevao najveću pobedu: "Pobedu duše, pobedu srca i poštovanja, pobedu mira i hrišćanske ljubavi. " Jer, kad je rat završen i kad su pukle logorske žice, na nemačkoj zemlji se našlo 5. 000 živih srpskih kostura. Svi su očekivali njihov opravdani gnev i osvetu, jer su nemački vojnici u njihovoj zemlji ubijali sto Srba za jednog nemačkog vojnika.

    To se nije desilo. Naprotiv, oni su milovali nemačku decu, davali im bombone, razgovarali sa Nemcima kao sa svojom braćom...

    Tek tada je, kaže mati Jovana, svima postalo jasno zašto je veliki Gete učio srpski jezik, zašto je s tolikom ljubavlju i poštovanjem primao i podržavao Vuka Karadžića, i zašto je Bizmarku poslednja reč na samrtničkoj postelji bila: "Srbija".

    Mati Jovana mir pronašla u manastiru

    Mati Jovana kaže da je to u njoj rodilo želju da upozna "taj mali veliki narod i da se približi njegovom duhu i kulturi". U manastiru Himelstiru kod Hildeshajma prvi put je ušla u pravoslavnu crkvu i prisustvovala svetoj liturgiji, koju je tada služio vladika Lavrentije, tadašnji srpski episkop za Zapadnu Evropu i Australiju.

  • To je bio neopisiv i nezaboravan događaj - seća se mati Jovana. - To je bilo moje duhovno začeće. Moje pravoslavne blagovesti. Tada sam našle sebe i svoj novi dom. Na zemlji i na nebu. I ukoliko bi trebalo da označim najvažnija ili, laički rečeno, najsrećnija tri dana u svom životu, to bi bili: prvi, kad sam prihvatila pravoslavlje kao svoju veru. Drugi: kad sam posle više godina iskušeničkog života primila monaški čin i svoje svetovno ime Sibila promenila u monaško Jovana. I treće: kad sam dobila srpsko državljanstvo.

    Nikad neću zaboraviti dan kada se, posle uobičajenih dugih birokratskih procedura, u mojim rukama našla draga srpska lična karta. To mi je bilo uzvišenije nego da sam dobila diplomu Oksforda ili Sorbone. I gle paradoksa! To je bilo u ono vreme kada su mnogi u ovoj zemlji sanjali o tome da dobiju nemačku vizu ili pasoš i da odu odavde.

    Mnogi je, kaže, pitaju šta ju je tako snažno privuklo pravoslavlju.

  • Na prvom mestu, lepota pravoslavne svete liturgije i ostalih svetih bogosluženja - kaže naša sagovornica. - Zatim pravoslavni smisao monaškog postriga, posta i vrlinskog podviga u hrišćanskom životu, ali i pravoslavna umetnost, ikonopis, drevne freske i pravoslavna duhovna muzika, a iznad svega, lepota srpske svetosavske duše i lepih srpskih narodnih običaja. Naročito harizma krsne slave. Ja sam izabrala za svoju krsnu slavu praznik Sveta tri jerarha, 12. februara. Slavim svečano i toržnstveno kao prava Srpkinja.

    Njena neobična životna sudbina podstakla ju je da se pozabavi odnosima Srba i Nemaca kroz istoriju. U Srbiji se, priča nam mohaninja, spominje da je Stefan Nemanja u Nišu dočekao Fridriha Barbarosu na trećem krstaškom pohodu, i da je nemački vojskovođa za trpezom jeo prstima a Nemanja zlatnim escajgom.

  • I to je činjenica - kaže mati Jovanina. - Međutim, malo je poznato ono važnije, da je Barbarosa oboleo na tom putu od teške bolesti i da ga je Sveti Sava, tada princ Rastko, iscelio od bolesti svojom usrdnom molitvom. Veliki srpski vojskovođa Pavle Jurišić Šturm bio je nemačkog porekla, a slavni srpski komandant Živojin Mišić bio je oženjen Nemicom Lujzom. Nikada, razume se, ne zaboravljam onu drugu, tamnu stranu medalje, velike zločine i krvoprolića koje su nemački okupatorski vojnici u više navrata činili po Srbiji. Stidim se i lijem gorke pokajničke suze i prinosim Gospodu molitve za moje sunarodnike zbog njihovih teških zločina i nedela.

    Gospod ju je, nastavlja mati Jovana, doveo ovde u ovu mučeničku i svetu zemlju, po kojoj je vojska njenih predaka rušila gradove i sela, pljačkala i ubijala, počinila nezapamćene zločine nad srpskom nejači, sejala strah i smrt, žarila i palila...

  • Od tog plamena ostao je sada samo jedan slabačak plamičak, ja, smerna monahinja Jovana, koja gorim kao kandilo pred ikonom Srbije i prinosim suzne molitve u znak pokajanja za sva sagrešenja nemačkog naroda, koji mi je podario fizičko trošno ljudsko telo, a za napredak, sreću i blagoslov mog divnog srpskog naroda u kome sam se duhovno rodila, koji mi je podario večna i neprolazna nebeska blaga - govori mati Jovana.

  • Svakodnevno blagodarim Gospodu na tom velikom daru, i srpskim svetiteljima i prosvetiteljima - Svetom Savi i Svetom vladici Nikolaju, čiji me svetli primeri i dela vode i rukovode u mome duhovnom životu u pravoslavlju.

    General Aleksandar Ler, po ocu Nemac, po majci pravoslavac, streljan 1947. u Beogradu

    Aleksandar Ler, koga su zvali Saša, rođen je 20. maja 1885. u mestu Turn Severin. Po ocu je bio Nemac, a po majci pravoslavac. Odlično je govorio ruski, srpski, rumunski i mađarski jezik. Srednju školu pohađao je u Pančevu.

    U Prvom svetskom ratu učestvuje na strani Austrije i komanduje austrougarskim bataljonom u borbama protiv Srba. Ranjavan je dva puta. Jedno vreme je bio komandant 85. pešadijskog puka stacioniranog u Višegradu. Čin majora je dobio na kraju Prvog svetskog rata.

    Nakon rata, aktivno usavršava svoja vojnička znanja. U čin potpukovnika je unapređen 1921, a u čin pukovnika 1928. General-major postaje 1934. Jedan je od trojice bivših austrijskih oficira (pored Erharda Rausa i Lotara Rendulića) koji su unapređeni u čin general-pukovnika nemačkog Vermahta. Tokom Drugog svetskog rata je bio komandant 4. vazduhoplovne flote koja je bombardovala Varšavu i Beograd. Učestvovao je u borbama za Krit i na Istočnom frontu, pre nego što je 1942. postavljen za komandanta Jugoistoka. Tvorac je planova operacija "Vajs" i "Švarc". Komandovao je Grupom armija E pri povlačenju od Grčke kroz Jugoslaviju. Zarobljen je maja 1945. Za ratne zločine osuđen je 1947. na smrt.

    Streljan je 26. februara iste godine u Beogradu.

    VLADIKA LAVRENTIJE

    Već tridesetak godina živim u Srbiji, u svojoj duhovnoj otadžbini u srpskom manastiru Soko - kaže mati Jovana. - Služim Gospodu i prislužujem, u okviru svojih fizičkih i duhovnih moći, svom duhovnom ocu vladici Lavrentiju. Srela sam veliki broj sveštenika i duhovnih pastira širom sveta. Želim da posvedočim da je vladika po svojoj dobroti i plemenitosti svoje hrišćanske duše neuporediv. Uverena sam da je on najugledniji i najomiljeniji vladika u celom hrišćanskom svetu.

    Nemci cene Srbe, ali ih ne vole

    JOVANA, kako kaže, želi da podseti njene drage Srbe na jednu osobinu nemačkog naroda kada su u pitanju odnosi prema Srbima i ostalim narodima, koju je tačno uočio Sveti vladika Nikolaj, koji je dobro poznavao duh germanskog plemena.

  • Nemci cene Srbe, ali ih ne vole. Nemci ne vole one narode kojima se dive. Tu su, pored Srba, Francuzi i Englezi. A one koje vole, njih preziru. U tu grupu spadaju Hrvati, Bugari, Italijani... Potomci starih tevtonskih ratnika preziru podanički mentalitet fukare. Rusa i Amerikanaca se plaše. Svaka ptica ima svoga kopca.
  • kosovo_rat - 99973 - 23.03.2017 : NOMAD Srbija - best (0)

    Mašinovođa iz Grdelice: Mi Srbi sve možemo


    Voz je bio u plamenu, a nakon što ga je pogodio drugi projektil iz njega su počeli da se izvlače ranjeni putnici, priča mašinovođa Boban Kostić, koji je upravljao vozom bombardovanim na mostu u Grdeličkoj klisuri.

    Niš - Voz je bio u plamenu, a nakon što ga je pogodio drugi projektil iz njega su počeli da se izvlače ranjeni putnici, priča danas pedesetogodišnji mašinovođa Boban Kostić iz Niša, koji je upravljao vozom bombardovanim na mostu u Grdeličkoj klisuri tokom NATO agresije u Srbiji 1999. godine.

    Putnički voz u Grdeličkoj klisuri, u kojem su bili civili, napadnut je 12. aprila 1999. godine, drugog dana pravoslavnog Vaskrsa, identifikovano je 15 poginulih civila, među kojima je bilo i dece, a u Grdelici će sutra na državnom nivou biti obeleženo 18. godina od početka NATO bombardovanja.

  • "Svaki nailazak na most mi je malo digao adrenalin. Nikad mi nije bilo svejedno - kao da sam znao", kaže Kostić, prisećajući se tog kobnog dana kada je upravljao putničkim vozom 393 iz Niša za Skoplje.

    Navodi da je voz kasnio iz stanice u Nišu deset minuta zbog problema sa kočenjem i da je krenuo oko 11 sati, te da je pri brzini kojom se kretao preko mosta sekunda falila da raketa pogodi lokomotivu.

  • "Mi smo prošli, ali ljudi iz drugog i trećeg vagona nisu bili te sreće. Ljudi izgube život, a ne znate ni zbog čega", kaže Kostić, navodeći da nekad sekunda odlučuje da li će život da ide dalje.

    Prvi projektil je, dodaje, pogodio početak drugog vagona.

    Priča da je zaustavio voz i od prvog vojnog vozila koje je naišlo tražio da pozovu Hitnu pomoć i vatrogasce, koji su posle pada te druge rakete brzo stigli.

    Međutim, posle deset minuta je usledila i treća i četvrta raketa koje su pogodile voz.

    U lokomotivi sa Kostićem bio je njegov pomoćnik Goran Mikić sa kojim se kasnije okumio, a koji je tada ranjen u nogu od gelera.

  • "On je za dlaku ostao živ, a ja sam bio jedini nepovređen iz voza", navodi Kostić i dodaje da od buke u lokomotivi nisu čuli ni sirene ni avione veh samo eksploziju.

    Kaže da je njegov kum prethodno izašao iz voza, jer ga je udarila kontakna mreža po glavi.

  • "Mahinalno sam ukočio, pretpostavljali smo šta je, ali nismo bili sigurni skroz", rekao je Kostić i naveo da je njegov kum video kako pada nova raketa na 50 metara od njih.

    Uvek se, kaže, uzbudi kad se toga seti i dodaje da od tada nije upravljao vozom već da u železnici radi kao nadzornik lokomotive.

  • "Razmišljao sam mnogo o tome, mi Srbi stvarno možemo sve da preživimo. Ne znam da li bi neko drugi to preživeo", rekao je Kostić i istakao da ni približno tako nešto ne bi trebalo da se ponoovi jer nismo ničim to zaslužili.

    Kostić radi u železnici od 1985. , mašinovođa je od svoje 18. godine, a sada kaže ponovo razmišlja da bude mašinovođa, iako je kako kaže to stresan posao.

    Izvor: NOVOSTI
  • poginuli - 99917 - 20.03.2017 : Mirko USA - best (0)

    Goran Damjanović - Bećo


    Sa Goranom sam se upoznao na prvoj godini fakultete u Sarajevu. Družili smo se intenzivno tokom studija i tako postali i dobri prijatelji. Viđali smo se i nakon završetka fakulteta.

    Dugo sam pokušavao da stupim u kontakt sa Bećom, da bih na kraju saznao od ljudi koji su živjeli u Ilijašu, da je poginuo. Oni su mi rekli da se to nije desilo na ratištu, nego da je to bio nesrećan slučaj kod kuće.

    Volio bih znati gdje ste i kada upoznali Gorana. Ili se javite ili da se javim. Željko ima moju email adresu. Ako mi pošaljete vašu ja ću se javiti.

    Srdačan pozdrav!
    trebinje - 99903 - 19.03.2017 : Mali Zlikovac Trebinje - best (0)

    Vlaštica


    Za Zengu:

    mislim na napad na sam vrh Vlaštice koji se desio 12. 7. Mislim da su vaši iz 4. brigade tada krenuli sa Vukoša. Crne Mambe su išle na Ilijinu glavu 13. 7 i tada su imali četiri poginula, a njihov komandir je bio ranjen, pokojni Predrag Matanović.

    Što se tiče mb 60mm, ne znam odakle je i čiji je, možda su to naši na Tresibradu, mislim da je od naših ostao broving ili pat 20 mm.

    Odnos države prema borcima je baš loš, kod vas je to bolje rješeno.
    kosovo_rat - 99975 - 23.03.2017 : NOMAD Srbija - best (0)

    Dan kada je 'Milosrdni' počeo da ubija anđele


    Danas se navršava 17 godina od početka NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju, koja je trajala punih 78 dana uz veliki broj žrtava

    SINOVI moji, dragi. Tigrovi 98. jurišnog puka. Letesmo do danas hiljade letova iznad naše otadžbine. Letesmo i uživasmo u njenoj lepoti. Ali, danas- danas vas ne vodim na takav let. Danas vas vodim na let sa kojeg se, možda, nećete vratiti. Možda je ovo let u smrt. Ali, ne običnu, već časnu. To je privilegija odabranih. I, danas, kao nebrojano puta u našoj istoriji, to ne naređuje naša komanda. To naređuje Srbija, vojnici moji čelični. Ista ona Srbija u kojoj provedosmo najlepše dane. Srbija zove! Znam, dragi moji, da danas nema teže, ali i ponosnije uloge: biti pilot našeg ratnog vazduhoplovstva.

    Ovako je pred poletanje pilotima na aerodromu Lađevci kod Kraljeva, nekoliko sati pre napada NATO, u potresnoj besedi, iz koje izdvajamo tek jedan deo, poručio Sreto Malinović, pilot i komandant 98. Avijacijske brigade ratnog vazduhoplovstva SRJ.

  • Srce i savest istovremeno su iz mene govorili - kaže, za "Novosti", Malinović, danas general u penziji. - Piloti su znali kakvoj sili idu u susret, kako bi odbranili otadžbinu. Ali nijedan nije imao ni trunke dileme.

    Godina 1999, 24. mart. Predvečerje. Zlokobno zavijanje sirena najavilo je nalet "Milosrdnog anđela", kako je Alijansa nazvala svoju akciju protiv Srbije i Crne Gore. Devetnaest zemalja, bez saglasnosti Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, počelo je bombardovanje. Prve bombe pale su između 19. 30 i 20 časova na kasarne protivvazdušne odbrane Vojske SRJ, aerodrome, vojne fabrike, radare, institute... Gotovo istovremeno razorni projektili pali su u okolini Beograda, Kraljeva, Niša, Novog Sada, Kragujevca, Užica. Pogodile su Prištinu, Kuršumliju, Prokuplje, Golubovce kod Podgorice, poluostrvo Lušticu...

    Pažnja, pažnja, vazdušna opasnost za Beograd! - oglasio se sa Studija B Avram Izrael, tada načelnik beogradskog Centra za obaveštavanje.

  • Nisam mogao da verujem da se neko drznuo da na kraju 20. veka malu zemlju i veliki narod stavi pod krila svog "milosrdnog anđela" - seća se Avram Izrael. - I danas osećamo posledice njihove milosrdnosti.

    Izrael je imao "neslavnu" ulogu da prvi put posle Drugog svetskog rata pritisne sistem za uzbunjivanje i objavi vazdušnu opasnost u Beogradu.

  • Imali smo kompletan uvid u vazdušnu situaciju iznad Srbije i malo sveta. Znali smo gde su neprijateljski avioni, gde dejstvuju, kako dejstvuju i šta rade - govori on. - Sa velikom pažnjom i napetošću pratili smo šta se događa. Znalo se da će doći do agresije, da će Srbija biti bombardovana. Niko se nije nadao da će i Beograd biti meta. Ali, tako je odlučeno i tako je i bilo. Naše je bilo kada ćemo proceniti da dignemo uzbunu za Beograd. Prve noći bombardovanja u Beogradu nije bilo žrtava. Bile su na meti kasarne u Batajnici, Topčideru, Institut i deo Vojne akademije u Žarkovu, Straževica. Nama nisu slali informacije šta se dešavalo iza kapija kasarni.

    Ali, već prve noći stizale su vesti o žrtvama na jugu Srbije. Od NATO bombi u Kuršumliji, u trenu, stradalo je 11 oficira Vojske Srbije. I da ovaj masakr nije preživeo Svetozar Kovačević, kapetan prve klase, ko bi još vratio sećanje na prvi dan i prve poginule.
  • trebinje - 99897 - 18.03.2017 : Hercegovina Trebinje Trebinje - best (0)

    RE: Vlaštica


    Za Mali Zlikovac,

    Da, sjećam se tih granata i prava je sreća što je tada smjena koja se kretala ka položaju prošla bez gubitaka. Da nije ispao okvir i napravio zastoj u pješačenju ko zna šta bi bilo. Tačno je da je D.S. komandovao sa MB vodom, a ovi drugi inicijali mi sada ne padaju na pamet ko bi mogao to da bude.

    Za Zengu,

    To što pišeš za kuvanje na šporetu u Bobovištu malo je vjerovatno jer se selo evakuisalo u rane jutarnje sate između 5 i 05:30, a tada se kupus ne priprema.

    Za situaciju da su pripadnici HV posmatrali kako VRS napušta selo je više nego tačno jer to pozicija na pojedinim tačkama i omogućava.

    Što se nebrige vlasti za svoje borce tiče, to je tema o kojoj bi se moglo pričati danima: prolazimo kroz put solunskih dobrovoljaca, vidjeti nas nad kontenjerima nije novost, socijalno nezbrinuti, ekonomski zavisni od penzija ako imamo sreću da su nam ostarjeli roditelji još živi, liječimo se sa neovjerenim knjižicama, dezerteri u državnim preduzećima a njihova djeca sa državnim stipendijama. Ima još mnogo toga, a posebno treba napomenuti da su boračke organizacije korumpirane i pod kontrolom vladajućeg režima. Kod vas je veće jedinstvo, pa kada se izađe na magistralu svi ste organizovani i ciljevi se ostvare.
    poginuli - 99899 - 18.03.2017 : B B B B Ilijas - best (0)

    Goran - Bećo Damjanović


    Pozdrav svima,

    Da li je neko poznavao Gorana Beću Damjanovića? Poginuo je 5. oktobra 1992. godine u Ilijašu. Zna li neko kako je tačno poginuo? Da li se na ovom mjestu javlja neko ko mu je bio blizak, neko ko eventualno poznaje ljude koji su bili u autu? Samo me zanima šta se tačno desilo.

    Hvala!




    Idi na stranu - |listaj dalje|