fix
Logo
fix
Nalazite se na Forum-Najnoviji
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje

crna_gora - 78668 - 01.11.2012 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

Crna Gora za početnike (1)


Piše: Đuro Popović i Jovan Roganović

U ZEMLjOPISU KNjIŽEVNE CRNE GORE IZ 1895. godine, kojeg su svea deca trećeg razreda osnovne škole morala da nauče piše i ovo: "U Crnoj Gori žive sve sami čisti i pravi Srbi, koji govore srpskim jezikom, a ima ih na 300.000 stanovnika. Većinom su pravoslavne vjere, a ima nešto malo rimokatoličke i muhamedanske vjere, ali treba znati da smo SVI SRPSKOGA PORIJEKLA SRPSKE NARODNOSTI". Ovaj udžbenik za osnovce valjao bi danas doktorima nauka na Cetinju
Ljudi žive u kućama. Gdje se više kuća nalazi u blizini, zove se selo ili varoš. Od više sela postaje pleme. Nekoliko plemena sastavljaju nahiju, a više nahija državu.

Mi živimo u državi koja se zove Knjaževina Crna Gora i to je naša domovina, kojom vlada knjaz. Nju sastavljaju deset nahija.

Oko svakoga sela ili varoši nalazi se: ili brdo, ili rijeka, ili ravnica, a tako isto i u plemenu i u nahiji; a sve što se nalazi u njima, to se nalazi i u državi, jer se država iz njih sastavlja.

Svako selo, pleme i nahija ima svoju granicu, da se zna koliko obuhvata zemljište i gdje se nalazi. Pa tako i naša domovina Knjaževina Crna Gora ima granice svoga zemljišta.

Svi ljudi koji žive u našoj domovini jesu Srbi, i većinom su pravoslavne vjere, a ima ih nekoliko rimokatoličke i muhamedanske.

Osim nas u Crnoj Gori ima još Srba koji žive po drugim srpskim zemljama. Neki su, kao mi slobodni, a neki nijesu, nego su pod tuđinom.

Svaki Srbin u Crnoj Gori treba da iskreno i svesrdno ljubi svoju slobodnu domovinu - Crnu Goru i svoga knjaza, koji se očinski stara o njoj i o nama; pa zato treba svaki da je nauči i pozna, i da je svaki od neprijatelja čuva više nego svoj život.

Tako isto Srbin u Crnoj Gori dužan je ljubiti i poznati svoju cjelokupnu domovinu - sve srpske zemlje, u kojima žive naša oslobođena i neoslobođena braća Srbi. Nijedan Srbin i Srpkinja, ma koje vjere bili, ne smiju požaliti ni život ni imanje za opštu srpsku slobodu, dobro i blagostanje. Treba da je brat mio, ma koje vjere bio, jer teško bratu bez brata.

Katunska nahija

Granice. Ova nahija zauzima dosta veliki dio zemljišta na zapadnoj strani Crne Gore, a graniči: sa sjevera nikšićskom nahijom, sa istoka brdskom, lješanskom i riječkom; sa juga lješanskom i riječkom nahijom i Bokom Kotorsko, a sa zapada Bokom Kotorskom i Hercegovinom.

Plemena. U ovoj su nahiji jedanaest plemena: Cetinje, Njeguši, Đeklići, Bjelice, Puce, Ozrinići, Rubine, Grahovo, Pješivci, Zagarač i Komani.

Planine. Najveće su planine u ovoj nahiji: Lovćen, koji se nalazi na zapadnoj strani Cetinja. Najviši su mu vrhovi Štirovnik, koji je visok 1723 metra i Jezerski vrh, koji je dobio ime od maloga jezera koje se pod njim nalazi. Na Lovćenu je crkvica u kojoj je grob najvećega srpskoga pjesnika vladike Rada gospodara Crne Gore. Stavor, Pusti lisac, Čevski lisac i Garač.

Ravnice. U ovoj su nahiji samo tri omanja polja: Cetinjsko, Njeguško i Grahovsko.

Vode. Ova nahija ima dvije male rijeke: Zaslapsku i Grahovsku.

Putevi. U ovoj nahiji ima kolski put, koji se spaja sa Bokom Kotorskom i Riječkom nahijom a ide preko Njeguša i Cetinja. Ima još dva konjanička puta: jedan, što spaja Katunsku nahiju sa Nikšićkom i drugi od Cetinja do Grahova preko Ćeklića i Cuca.

Znatna mjesta. Glivno je mjesto u ovoj nahiji Cetinje sa 2000 stanovnika, koje se nalazi na Cetinjskome polju. Cetinje je prestolnica Crne Gore i središte cijele zemaljske uprave. Cetinjske su znamenitosti: manastir pod Orlovim Kršom, kojega je sazidao vladika Danilo Petrović, u kojemu se nalazi sveto tijelo vladika Petra I, Grobovi: knjaza Danila I i njegova brata velikoga vojvode Mirka, oca knjaza Nikole I; crkva Svete Gospođe zadužbina knjaza Nikole I podignuta na razvaline manastira Ivana Crnojevića; Vlaška starinska crkva; Zetski dom, koji je podignut dobrovoljnim prilozima u slavu i spomen oslobođenja Zete i za prosvjetne cijelji; Bolnica - zadužbina knjaza Danila I; Obzovica vodovod, zadužbina velike ruske knjaginje Milice rođene Petrović Njegoš. Na Cetinju se nalazi: knjažev dvor, nasljednikov dvorac, državni savjet, ministarstva, mitropolija, veliki sud, varoška uprava, državna štamparija, opština, osnovna muška i ženska škola, polugimnazija, bogoslovsko-učiteljska škola i viša ženska škola. Cetinje je dva put spaljivano od Turaka, ali su ga pribjegli Srbi u Crnoj Gori iznova podizali.

Na Cetinju se nalaze i poslanstva stranih država.

U ovoj se nahiji još nalazi mala varošica Humac u grahovskome plemenu, sa osnovnom školom i telegrafom.

Još su znamenita mjesta: Njeguši, odakle je porijeklom vladajuća porodica Petrović Njegoš; osnovatelj nje je vladika Danilo, po naredbi kojega je izvršen događaj po cijeloj državi 1702 godine na Badnji dan noću i tijem očuvana srpska državna samostalnost. Njeguši imaju osnovnu školu i telegraf; Trnjine, selo u cuckome plemenu u kome su Srbi strašno pobili Turke iz dva puta 1706. i 1716. godine. U drugome boju zarobljeno je sedamdeset i pet aga i begova. Bojice, selo u vrhu cetinjskoga polja sa lijepom crkvom i osnovnom školom. Ovo je mjesto poznato iz događaja 1702. godine; Čevo, koje se nalazi u Oz-rinićkom plemanu, znatno je zbog toga što je tu vladika Vasilije, gospodar Crne Gore, treći vladar iz današnje vladajuće porodice Petrović Njegoš potukao Turke 1756. godine sa malom vojskom; i što je rodno mjesto naše vladarke knjeginje Milene; Grahovac, koji se nalazi više Grahovskoga polja, znatan je što je tu veliki vojovda Mirko održao pobjedu nad Turcima 1858. godine. Blizu varošice Humca nalazi se Čelin-ski Potok u kome je poginulo jedanaest Petrovića u boju.

Podneblje. U ovoj je nahiji podneblje zimi studeno, a ljeti je umjereno toplo. U njoj dobro uspijevaju od usjeva: kukuruz, pšenica, raž, krtola kao i neka povrća. Od šumskoga drveća raste: dub, jasen, bor, bukva i druga. Od domaćih životinja osobito se gaje: koze, ovce, goveda, konjčad; a od divljih, po gorama može se naći: vukova, lisica, zečeva i drugih.


Stanovništvo. U ovoj se nahiji narod zanima ponajviše stočarstvom i zemljoradnjom i nešto trgovinom. U njoj se proizvodi dobar sir, a osobito je na glasu njeguški. Kako je zemljište u ovoj nahiji vrlo krševito i planinsko, to je narodu ovdje teško življenje, a zanatima se ne zanima. Narod je zdrav i vrlo snažan, a domaće uređenje moglo bi biti mnogo bolje.

Riječka nahija

Granice. Riječka se nahija nalazi jugoistočno od Katunske, a graniči: sa sjevera Lješanskom nahijom, sa istoka Lješanskom i Zetskom i u nekoliko Skadarskim jezerom; sa juga Crmničkom, sa zapada Katunskom i nešto malo Bokom Kotorskom.

Plemena. U ovoj nahiji ima četiri plemena: Ceklin sa Ceklinskom župom i Kosijerićima. Dobarsko selo sa Dobarskom župom, Ljubotin i Gra-đani.

Planine. U ovoj nahiji nema planina i najveća su brda: Ceklinštak, Kostadin, Bobija, Dobrštak, Viran, Debeljak i Vrtijeljka na kojoj je bila bitka 1690. godine u doba kad su Crnom Gorom vladali mitropoliti iz raznih plemena.

Ravnice. U ovoj nahiji nalazi se Riječka ravnica na sjevernoj strani Skadarskoga jezera.

Vode. Kroz ovu nahiju teku rijeke: Crnojevića, koja izvire iz Obodske pećine i uvire u Skadarsko jezero, na kojoj se nalazi fabrika za oružje i obodski mlinovi. Po istoj plove i mali parabrodi. Mala Morača i Karatuna. Ovoj nahiji pripada u nekoliko sjeverni dio Skadarskoga jezera.
Putevi. Ovu nahiju spaja sa Katunskom kolskim put od Cetinja do Rijeke, a sa Zetskom od Rijeke do Podgorice preko Lješanske nahije. Konjanički put ide do Danilova Grada. Vodom se može ploviti po rijeci Crnojevića i po Skadarskom jezeru do Vira, Skadra i Plavnice.

Znatna mjesta. Jedina varoš u ovoj nahiji jest Rijeka, koja se nalazi pod brdom Kostadinom s lijeve strane rijeke Crnojevića, a ima oko 500 stanovnika. Ljeti je u njoj velika vrućina, a zimi je dosta toplo. Ovdje je knjaz podigao zimski dvorac Njeskovac. Na rijeci postoji uprava varoši, opština i telegraf. U blizini na suprot varoši Rijeke, na desnoj obali rijeke Crnojevića uzdiže se brdašce Obod, na kome je nekadašnji vladar Crne Gore Ivan Crnojević sazidao bio grad 1482. godine. Ovdje je danas osnovna škola i crkva. Grad Obod još je stoga znatan, što je tu bila prva srpsko-slovenska knjiga štampana 1493. godine. Carev laz, koji se nalazi između Lješanske i riječke nahije gdje je vladika Danilo sa malom vojskom pobjedio šezdeset hiljada Turaka, od kojih je oko dvadeset hiljada palo mrtvijeh na bojištu. Žabljak, je znatan jer je bio negda prestolnica Zete. Njega je sazidao Stevan Crnojević. Danas je tvrđava. Oko njega je pleme Ceklin i Ljubotin mnogo krvi prolilo. Dobrsko selo znatno je zbog toga, što je u njemu manastir, u kome je vladika Danilo učio školu i postao vladar Crne Gore. Ovaj je manastir iz doba kad su Crnom Gorom upravljali vladike iz raznijeh plemena. U njemu je još tada živio vladika Savo Očinić. Za Kostadinom na Mracelju i Meterizima bile su žestoke i krvave bitke 1862. godine sa Turcima. Ostrvo Vranjina u Skadarskome jezeru znatno je jer je na njemu bio manastir iz staroga doba u kojemu je bila mitropolija zetska, dok je još Zeta bila država. Nanovo ga je podigao knjaz Nikola I. Ostrvo Kom u Skadarskome jezeru; na njemu je grob Stevana Crnojevića, nekadašnjega vladara Zete. Ostrovo Lesendro u Skadarskome jezeru sa tvrđavom. Oko ovijeh ostrova u Skadarskome jezeru pleme Ceklin i Ljubotin mnogo su krvi prolili, zbog čega su izašli na glas kao prvi junaci na vodi. Karuč, Đurđevo oko, Ranj, Bazagur i Ploča čuveni su ribolovi. Na Karuču je bila bitka 1862. godine.

Podneblje. U ovoj je nahiji podneblje ugodno. U njoj uspijevaju dobro svi naši domaći usjevi i svakovrsno voće: smokva, murva, loza, šipak i drugi. Gore su obrasle: dubom, jasenom, rujevinom, zanoveti i drugim drvećem. Domaće životinje ima malo usljed toga što nemaju gdje pasti, a od divljači ima najviše zečeva, lisica i kunica.

Stanovništvo. U ovoj se nahiji narod zanima, osim zemljoradnjom i stočarstvom, ribolovom i trgovinom. Iz iste nahije izvozi se na prodaju razna riba, a najviše suha ukljeva i ruj.

Narod je zdrav, nosi se i drži vrlo čisto, a i domaće uređenje bolje im je nego po drugim nahijama.

Crmnička nahija

Granica. Ova nahija nalazi se južno od Riječke, a graniči: sa sjevera Riječkom nahijom, sa istoka Skadarskim jezerom; sa juga Primorskom nahijom a sa zapada Bokom Kotorskom.

Plemena. U ovoj su nahiji plemena: Podvor, Bučele, Sotonići, Dupilo, Gluhi do, Boljevići, Limljani, Seoce, Šestani i Krajina.

Planine. Najveće su planine u ovoj nahiji: Sutorman, Ostrik, Sozina, Trojica i Rasovatac.

Ravnice. Sredinom ove nahije pruža se ravan Crmničko polje.

Vode. Ovoj nahiji, u koliko je dotiče, pripada Skadarsko jezero; a kroz Crmničko polje teku rijeke Crmnica i Oraoštica, koje se sastaju u blizini varošice Vira i utiču u Skadarsko jezero pod imenom rijeka Virštica.

Putevi. Kroz ovu nahiju načinjen je kolski put preko Sutormana od Vira do Bara, koji je spaja sa primorskom nahijom i Jadranskijem morem; a vodeni put je spaja sa Riječkom nahijom od Vira do Rijeke.

Znatna mjesta. Jedina varošica u ovoj nahiji jest Vir, koji se nalazi na utoku rijeke Virštice u Skadarsko jezero. Ima svoju varošku upravu; telegraf, poštu i tvrđavu, koju je sazidao vladika Rade. Svakoga petka je na njemu živa trgovina. U blizini varošice nalazi se brdašce Besac, na kome je u događaju 1702. godine na Badnji dan noću poginulo sedamdeset Srba na Dupila. U ovoj nahiji još su znatna mjesta: Krnjice, gdje je naša vojska u ratu 1860. godine zarobila šest stotina Turaka; Karuči, gdje je Ivan Crnojević, nekadašnji vladar Crne Gore petnaest hiljada Turaka potukao; Boljevići, u njima se rodio vladika Ruvim, koji je pleme Kuče obratio u pravoslavnu vjeru; Brčele, gdje su ponekad stanovali zetski vladari Balšići. U Brčelima je manastir u kome je živio i umro "Lažni car Šćepan Mali." Boljevići, Brčele, Sotonići, Godinje i Krajina znatni su jer tamo rađa dobro grožđe, od koga se dobiva čuveno crmničko vino. Čuveni su ribolovi: Modra oka, Jesen, Raduš i Luka Krnjička.

Podneblje. U ovoj nahiji je podneblje blago i umjereno, uspijeva svako voće a osobito smokva. Zemljište je vrlo plodno. Siju se poznati domaći usjevi a gore su obrasle dubom, jasenom, cerom i drugim drvećem. Od divljači se nalazi lisica, zečeva, kunica i drugih. A od domaćih životinja gaje se ovce, koze, goveda i konjčad.

Stanovništvo. Najviše se narod u ovoj nahiji zanima zemljoradnjom i stočarstvom, trgovinom vina i ribolovom. Iz ove nahije većinom idu ljudi po svijetu, da štogod zarade. Narod je pobožan, radan, dobroga zdravlja a čisto se nosi.

Primorska nahija

Granica. Ova nahija zauzima najjužniji dio Crne Gore i graniči: sa sjevera Crmničkom nahijom, sa istoka Skadarskim jezerom; sa juga rijekom Bojanom, koja je razdvaja od Albanije, a sa zapada Jadranskijem moram.

Plemena. Ova se nahija ne dijeli na plemena, kao ostale nahije, već na dva okruga: Ulcinjski okrug od rijeke Bojane do planine Možure i Borski okrug od Možure do Sutormana.

Planine. Najveće su planine u ovoj nahiji: Rumija, koja je visoka 1594 metra, Lisanj, Sutorman i Možura; a brda su Brivska gora i Bijela gora.

Ravnice. U ovoj nahiji najveće su ravnice: Ulcinjsko polje, koje se nalazi uz rijeku Bojanu; Barsko i Mrkojevićsko.

Vode. Ovu nahiju obuhvata sa zapadne strane Jadransko more a sa istočne Skadarsko jezero. Rijeke su joj: Bojana, koja izvire iz Skadarskoga jezera, a uvire u Jadransko more; Međureč, izvire ispod Lisina, protiče kroz jezero Šas i uvire u rijeku Bojanu; Bunar izvire ispod Rumije a teče ispod Bara i Željeznica izvire ispod Sutormana a obije utiču u Jadransko more. Jezera su Zogaj i Šas. Kako je Ulcinjsko polje podvodno, to je od Ulcinjskoga blata do mora načinjen kanal kojim voda otiče, te se polje unekoliko isušuje.

Pristaništa. Ova nahija ima na moru četiri pristaništa: Bar, Ulcinj, Valdinos i Sveti Nikola.

Putevi. Ovu nahiju veže sa Crmničkom kolski put od Bara do Vira, a vodom se preko mora može ploviti od Bara do Ulcinja. Jadransko more spaja Crnu Goru sa ostalim svijetom.

Znatna mjesta. Najveća varoš u ovoj nahiji jest Ulcinj u Ulcinjskom okrugu, nalazi se na obali Jadranskoga mora i ima oko pet hiljada stanovnika. U njemu su stanovali najstariji srpski vladari župani, a poslije njih Nemanjići i Balšići. U Ulcinju se nalazi Knjažev dvorac Ratislava, dvije pravoslavne crkve, jedna je zadužbina knjaza Nikole I, podignuta za spomen poginulim Srbima u ratu 1879. godine; jedna rimokatolička, devet yamija sa sjedištem muftije, uprava cijele nahije, okružni sud, varoški sud, opština, pomorska uprava, osnovna škola, mejtep - vjerska muhamedanska škola, pošta i telegraf i najzgodnije kupatilo na obali Jadranskoga mora.

Druga je varoš u ovoj nahiji Bar, koji se nalazi u barskome okrugu, blizu mora na rijeci Bunaru ispod planine Rumije sa tvrđavom. Ima oko četiri hiljade stanovnika. Na samoj morskoj obali nalazi se knjažev dvorac Topolica i to blizu rijeke Željeznice. U Baru ima nekoliko pravoslavnih crkava, yamija i rimokatolički manastir sa nadbiskupom, osnovna škola muška i ženska, mejtep, okružni sud, varoška uprava, opština, pomorska uprava, pošta i telegraf. Nedaleko od Bara u selu Zubce nalazi se muška osnovna škola. U ovoj nahiji znatna su još mjesta: Volujica blizu Bara, sa koje je naša vojska, koju je predvodio knjaz Nikola I, odbila veliko tursko ratno brodovlje sa Jadranskoga mora prilikom osvojenja Bara 1877. godine. Salč, blizu Ulcinja, znatan je, jer je u njemu ljetovao ponekad veliki i slavni srpski vladar car Dušan, Mrkojevići, u kojima su Srbi muhamedanske vjere sačuvali od starog doba krst koga, zajedno sa pravoslavnom i rimokatoličkom braćom Srbima, nose svake godine na Rumiju o Trojičinu danu. Ovdje postoji i osnovna škola.

Podneblje. U ovoj je nahiji podneblje sasvim blago i toplo, snijega malo kad pada, samo što ponekad duvaju sa zapada jaki vjetrovi s mora. Gaje se sve domaće životinje. U planinama od divljači ima: vukova, zečeva, kunica i drugih, a od pernatih životinja: grlica, divljih kokošaka, pataka i prepelica. Gore su obrasle raznim šumskim drvećem, a od usjeva se većinom siju: pšenica i kukuruz, a sadi se krtola i razno povrće. Voća se svakovrsnog može naći a najviše ima maslina, od kojih se dobija mnogo ulja; a to i jeste glavni proizvod ove nahije u trgovini.

Stanovništvo. U ovoj se nahiji narod zanima zemljoradnjom, trgovinom, stočarstvom, ribolovom, moreplovstvom a, unekoliko, i zanatima. Stanovništvu bi bilo sasvim olakšano življenje, pošto imaju sve dobre uslove podneblja i zemljišta, da se time umiju koristiti kako treba, i više truda da polažu. Stanovnici ove nahije po narodnosti su Srbi od tri vjere: neki su pravoslavne, neki rimokatoličke, a neki muhamedanske.

Lješanska nahija

Granice. Lješanska nahija se nalazi jugoistočno od Katunske, a graniči: sa sjevera Katunskom nahijom, sa istoka rijekom Sitnicom, koja je razdvaja od Zetske nahije; sa juga Riječkom a sa zapada Katunskom i Riječkom.

Plemena. U ovoj su nahiji tri plemena Gradac, Štitari i Draževina.
Planine. U ovoj nahiji nema planina a najveća su brda Velja gora, koja ima na vrhu starodrevnu crkvicu posvećenu Svetome Iliji i Busovnik, više Krusa.

Ravnice. Ova nahija zauzima od ravnica Beri i Zeleniku.

Vode. Ovoj nahiji pripada pola Gornjega jezera, a sa istočne je strane dodiruje rijeka Sitnica.

Putevi. Kroz ovu nahiju ide kolski put za Rijeku i Podgoricu preko Kokota i konjanički za Rijeku i Danilov-grad preko Graca.

Znatna mjesta. Znatna su mjesta u ovoj nahiji: Kruse, gdje je Petar I razbio silnu tursku vojsku i gdje je poginuo skadarski vezir Mahmut - paša Bušatlija 1796; Kornet, rodno mjesto vladike Mardarija, gdje se nalaze razvaline staroga manastira u kome je Mardarije živio. Blizu kolskoga puta nalazi se velika kuća za prah, koja se zove Mirkova barutana; Farmaci su znatni , jer se u njima nalaze razvaline staroga Tiran grada, kojega je zidao Stevan Crnojević; Oblun, gdje je bio boj 1862 godine; Beri su znatne, jer u njima rađa dobro grožđe od kojega se dobiva čuveno bersko vino; Gradac, u njemu je starinska crkva i osnovna škola; Šiptari, u blizini kojih se nalaze razvaline grada Sokola, koga su gradili Crnojevići.

Podneblje. U ovoj nahiji podneblje je umjereno. U njoj rađa razno vođe: loza, smokva, šljiva, murva, šipak, dunja, jabuka, trešnja i drugo, a i razni usjevi i povrća. U njoj uspijeva čuveni lješanski duvan. Gore su obrasle raznim šumskim drvećem. Gaje se, uopšte, sve domaće životinje, a osobito svinje; a od divljači ima: vukova, zečeva, kunica i lisica.

Stanovništvo. U ovoj se nahiji narod zanima zemljoradnjom i stočarstvom, a nešto i trgovinom domaće stoke, vina, duvana i ruja. Stanovnici ove nahije su imućni i vrijedni ljudi u radu, ali im kuće nijesu uređene, niti se drže čisto kako bi moglo.
kosovo - 78664 - 01.11.2012 : Pozz - best (0)


Ne pada snijeg da pokrije brijeg, već da zvijer pokaze trag. A odrasla je u Beogradu!

Medlin Olbrajt uzviknula "Odvratni Srbi"



SRNA - 01.11.2012

BEOGRAD - Na internetu se pojavio novi snimak incidenta sa prošlonedjeljne promocije knjige bivše američke državne sekretarke Madlen Olbrajt u Pragu na kojem se jasno čuje kako ona viče "Odvratni Srbi, napolje".

Snimak je načinjen u knjižari "Luksor" prilikom potpisivanja knjige "Praška zima: Lična priča o ratu i sjećanju", u kojoj je Olbrajtova opisala svoje djetinjstvo u vrijeme Drugog svjetskog rata.

Udruženje "Prijatelji Srba sa Kosova" iz Češke organizovalo je protest, tako što su u knjižaru donijeli plakate na kojima na češkom piše "Oteto Kosovo", a ispod je slika na kojoj se vidi kako se Olbrajtova ljubi sa Hašimom Tačijem, fotografije NATO bombardovanja i albanskih zločina na Kosovu.

U protestu je učestvovao i režiser Vaclav Dvoržak koji je prvi prišao Olbrajtovoj i pružio joj na potpis plakat svog filma "Oteto Kosovo", prikazanog na češkoj televiziji.

Na prvom, ranije objavljenom snimku na internetu, prikazana je iznervirana Olbrajtova koja je vikala "napolje", kao i obezbjeđenja koje pokušava da izgura demonstrante iz knjižare.

Na najnovije objavljenom snimku jasno se čuje kako demonstranti Olbrajtovu nazivaju "krvavom babom", a ona ih tjera da bi na kraju viknula "Odvratni Srbi, napolje".

Dvoržak je nakon ovog incidenta na blogu napisao kako je želio da, pored zločina nad Srbima tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji, posljednjim od pet plakata koje je donio na potpis da upozori na poslovne aktivnosti Medlin Olbrajt u privatizaciji na Kosovu.

"Popustili su mi nervi, izvinjavam se, nisam diplomata i častio sam bivšeg državnog sekretara u vladi SAD riječima koje sam mnogo puta čuo u Srbiji, Makedoniji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori - 'balkanski kasapine'", napisao je Dvoržak u blogu na sajtu "EUserver".

kosovo - 78658 - 01.11.2012 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

Protest u Kosovskoj Mitrovici 31.10.2012


prva_juga - 78648 - 01.11.2012 : Dragan Stojanovic Crvenka - best (2)

Srpski narod i Sloboda


Nas su ovde u srpskoj Vojvodini u školama učili o brastvu i jedinstvu, ali sada više nismo deca pa smo shvatili da je sve to bila laž. Srpski narod je Južnim Slovenima donio slobodu a na kraju je izgubio i ono što je njegovo. Jugoslavija je bila prevara za srpski narod, ali ja verujem da ćemo mi istrajati jer smo i ranije imali problema, ali smo uvek izlazili kao pobednici. Zbog toga mislim da naši naslednici ne smeju da naprave istu grešku. S verom u Boga i otadžbinu.
srebrenica_lk - 78644 - 31.10.2012 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (0)

Lična karta Srebrenice (4)


Fusnote

1/ "Komanda 8. OG Srebrenica, 07.03.1994. god. Odbrana Republike, Vojna tajna, Strogo pov. Sektoru za moral Drugog korpusa, Prilog za vodič hronike Armije BH, dostavlja. Veza Vaš akt str. Pov. Br. 04-1-364-2" - Dokumenti u kojima se pružaju podaci za izradu hronike Armije BiH.

2/ Stalna misija SRJ pri OUN, 2. jun 1993. "Memorandum on njar crimes and crimes genocide in Eastern Bosnia (communes of Bratunac, Skelani, and Srebrenica ) committed against the Serbian population from April 1992. to April 1993, str. 8.

3/ Od pomenuta 82 uništena srpska sela u opštinama Srebrenica i Bratunac navešćemo samo ona u kojima je bilo najviše ubijenih Srba. To su sela: Međe, Oparci, Obadi i Špat, Ratkovići, Loznička Rijeka, Brežani, Zagoni, Krnjići, Sase i Zalazje, Magašići, Hranča, Podravanje, Fakovići, Boljevići, Sikirić, Bjelovac, Brana Bačići, Ježestica, Kravica, Šiljkovići, Skelani...

4/ Oznaka: SDA, Broj: 1258-3-91, datum 11.07.1991. potpis za VD sekretara Hasan Čengić. Navedena je i adresa Centra: Štrosmajereva br. 80, Zagreb, i napomena da se "moraju javiti u srijedu 17.07.1991. godine do 18,00 sati". Dokument se nalazi i u Tužilaštvu Trbunala.

5/ Milivoje Ivanišević: "Hronika našeg groblja", Komitet za prikupljanje podataka o izvršenim zločinima protiv čovečnosti i međunarodnog prava, Beograd - Bratunac, 1994. str.106-107.

6/ Komandant muslimanskih snaga Naser Orić imao je samo policijsku školu, a jedinicama Drinskog korpusa i brigada komandovali su jedan general, Milenko Živanović rođen u srebreničkom selu Ratkovići, i nekoliko desetina viših oficira poreklom takođe iz BiH, ranije oficira bivše JNA.

7/ Kao pod 2.

8/ U vremenu od 16. februara do 15. marta 1993. otkopano je sedam masovnih grobnica na lokalitetima Glođansko brdo (3), Kozjak, Trešnjica, Masalića Potok i Široki Put. Mnoga iskasapljena tela nisu mogla da budu identifikovana. Iz jama u kojima su pokopani izvađena su tela bez glave ili pojedinih udova, sa ekserima i gvezdenim šipkama u lobanjama, odsečenim mošnicama, iskopanim očima, lancima na zglobovima ruku i nogu, ugljenisana tela. Samo tri žrtve su stradale od vatrenog oružja. To je utvrdio tim stručnjaka koje je predvodio dr Zoran Stanković, patolog sa Vojno medicinske akademije iz Beograda.

9/ Detaljnije u knjizi: Milivoje Ivanišević "Zločini nad Srbima BiH 1992-1995.", Udruženje Srba iz BiH u Srbiji i "Čigoja štampa", Beograd, 2005. str. 207.

10/ Nijaz Mašić: "SREBRENICA-agresija, otpor, izdaja, genocid", opština Srebrenica, 1999. str.151.

11/ Orić Naser:" SREBRENICA SVJEDOČI I OPTUŽUJE-genocid nad Bošnjacima u istočnoj Bosni (srednje Podrinje), april 1992-septembar 1994." Izdavač općina Srebrenica, Srebrenica-Malme-Ljubljana, 1995.

12/ Republika Srpska, Kabinet predsednika: Glavnom štabu Vojske Republike Srpske, str. pov. br. 01-53/93. 16. 04.1993. god. Naređenje u posedu Tužilaštva Haškog Tribunala.

13/ Dokument nosi naziv: " Sporazum o demilitarizacije Srebrenice i Žepe, sklopljen 08.05.1993. između general-pukovnika Ratka Mladića i generala Sefera Halilovića u prisustvu general-pukovnika Filipa Moriona". U čl. 8 predviđena je "evakuacija ozbiljno ranjenih ili bolesnih u bolnice i mjesta po njihovom izboru".

14/ Napadi izvršeni na lokacijama selo Močevići i brdo Kvarc, 17. aprila 1993. god. ubijeni srpski vojnici: Milenko (Radenko) Grbić, Dragan (Luka) Lalović, Elvis Ivančević, Jugoslav Jungić, Milan Milanović i Božo (Danilo) Stević. - "Hronika našeg groblja", str. 94

15/ Kao pod 13, čl. 1.

16/ Kao pod 13, čl. 3.

17/ Kao pod 13, čl. 5.

18/ Jan Vilem Honig i Norbert Bot: "SREBRENICA-svedočanstva o jednom ratnom zločinu", Radio B-92, Beograd 1997, str. 113.

19/ Isto, str. 114.

20/ Vidi pod 2.

21/ Kao pod 11.

22/ Vidi pod 9.

23/ Vidi pod 3.

24/ Izveštaj Generalnog sekretara Generalnoj skupštini UN podnet 15. 11.1999.

25/"Večernje novosti" od 18.12.2006.

26/ Nikola Moravčević: " Svetlosti Zapada", Prosveta, Beograd, 2003.

27/ Isto,

28/ Nemoguće je navesti više stotina dokumenata komandi pojedinih brigada i 28. divizije u kojima se obaveštava viša komanda o dezertiranju boraca, najčešće sa oružjem, ponekada i sa porodicama, u nepoznatom pravcu i traži njihovo hapšenje ako se pojave u tom području.

29/ "Dnevni telegraf", Beograd, 21.06.1996.

30/ Isto.

31/ Kao pod 29.

32/ Nurif Rizvanović bivši oficir JNA, kao nemački obaveštajac osuđen sa grupom saradnika na sedam godina zatvora. Posle izdržane kazne osnovao privatnu detektivsku agenciju "Laufer" u Novom Mestu (Slovenija). Pred početak oružanih sukoba u BiH, kao predsednik Muslimanskog nacionalnog vijeća, nabavljao oružje i snabdevao muslimane u srebreničkom kraju. Novembra 1992. iz Tuzle došao sa grupom boraca u selo Glogovu, op. Bratunac.
33/ R. Motika: "Naserov katil-ferman", nedeljnik "Javnost", 13. avgust 1994. str. 22.

34/ Nedeljnik "DANI", Srajevo, 4. maj 2001. str. 20.

35/ Žak Veržes: "Pravda za srpski narod", Lozana, 2003.

36/ Najveću pažnju zavređuje kraj tog plana koji glasi: "Treći korak je aktivno ratno stanje, u dva dela: najpre, uništavanje srpskih snaga u Bosni i, drugo, korišćenje koncentrisane snage protiv same Srbije. U prvom delu, SAD koriste avione AVAKS i lovce F-15 radi uspostavljanja vidljive savezničke nadmoći nad čitavom teritorijom bivše Jugoslavije. Pri tom su srpska teška artiljerija i oklopne jedinice u Bosni prvenstvene mete vazdušnih napada. Britanski i francuski timovi za infiltraciju razmeštaju baterijske radare da bi locirali srpske artiljerijske pozicije u blizini zona pod opsadom. Iz baza u Italiji i sa nosača aviona u Jadranu, američki F-15, F-16, F-18 i F-111 sistematski neutrališu srpske artiljerijske jedinice pomoću precizno vođenih bombi i raketa. Koristeći zajednički radarski sistem za nadziranje napada ili druge sofistifikovane sisteme osmatranja, SAD pronalaze srpske oklopne jedinice, a lovci ih uništavaju... Očajanje, ipak, može da navede Srbe u proveru odlučnosti koalicije (čitaj NATO, op. M.I.) slanjem novih snaga u Bosnu... Obnavljanjem sukoba u Hrvatskoj ili započinjanjem diverzantskog rata na Kosovu, ili bilo koju kombinaciju od gore navedenog. Ovakva akcija sa njihove strane bi ubrzala drugi deo: američki avioni i krstareće rakete "Tomahavk" uništavaju važne centre u Srbiji... Tehnologija koja koristi snopove karbon filtera dozvoljava nam da izbacimo iz upotrebe srpsku električnu mrežu, a da je ne uništimo, tako da kada prestanu neprijateljstva sistem može da funkcioniše. Druga tehnologija nam omogućava da naftne proizvode u rafinerijama i rezervoarima pretvorimo u beskoristan žele, ne uništavajući kapacitete. Uništavamo srpske komunikacione instalacije. Istovremeno, preuzimamo srpske radio talase kako bismo srpskom narodu jasno kazali da želimo okončati rat. To je rat koji Srbi ne mogu da dobiju." Navedeni su i neophodni vojni kapaciteti koji, pored muslimanske pešadije čiji je cilj "ponovo zadobijanje svoje zemlje", treba da budu angažovani. To su: "Jedan nosač aviona sa borbenom grupom od oko 60 aviona u Jadranu, uz to tri AVAKSA, jedan JSTARS sistem za osmatranje, 5-10 tankera tipa KC-135, 24 aviona F-15, 18 aviona F-111 i 24 aviona F-16 uz opremu i oruđa sa preciznim vođenjem. List "Jerusalem post", Džordž Keni i Majkl Dagan: "Operacija Balkanska oluja: Evo plana",Jerusalim, 30. (?) novembar 1992. (Vidi bilten BINA od 1. decembra 1992)

37/ Predsednik RS, str. pov. broj: 01-1351/95. Datum: 11.07.1995. god. Dokument se nalazi i u Haškom tribunalu.

38/ Džordž Bogdanić, prema analizi "Srebrenica i politika ratnih zločina", Kongres srpskog ujedinjenja, specijalan izveštaj, 8. jul 2005 (prevod na srpski).

39/ Isto kao 38.

40/ Na osnovu čl. 80. Ustava RS. Broj 01-1350/95. Datum: 11.07. 1995. godine. Dokumenta se nalazi i u Haškom tribunalu.

41/ Prvu Odluku je potpisao Visoki predstavnik Volfgang Petrič, a doneta je 25. oktobra 2000. godine. (objavljena je u "Službenom glasniku Republike Srpske" br. 39 od 16. novembra 2000. Drugu Odluku o formiranju Fondacije takođe je potpisao Volfgang Petrič, a doneta je 10. maja 2001. godine. (objavljena je u "Službenom glasniku RS", 24 od 5. juna 2001. godine). Treću Odluku doneo je Visoki predstavnik 25. marta 2003. (objavljena je u "Službenom glasniku RS" br. 23 od 5. aprila 2003. str. 8-9).

42/ U leto 2006. u dnevnoj štampi je objavljeno da je u SAD uhapšen neki Mandić koji je učestvovao u streljanju muslimana u Srebrenici. Isti je odgovarao samo zato što je ilegalno prešao granicu.

43/ Kosta Čavoški: "Hag protiv pravde", IKP "Nikola Pašić", Beograd, 1998. str. 71.

44/ Intervju sa Hakijom Meholjićem, srebreničkim delegatom u razgovoru sa Alijom Izetbegovićem septembra 1993. u Sarajevu, "5000 muslimanskih glava za vojnu intervenciju", žurnal "DANI", 22. jun 1998. Sarajevo.

45/ Žan-Rene Ruez je pre dolaska u Hag bio inspektor krivične policije, rukovodilac grupe za suzbijanje razbojništva, u Nici. (Žak Mase: "Naši dragi ratni zločinci", Klub "Plus", DAN GRAF, Beograd, 2006, str. 7) Ovaj provincijski francuski inspektor postao je uskoro po dolasku na novi posao nadobudni stručnjak Haškog tribunala u istraživanjima srpskih zločina.

46/ Julija Bogoev intervju sa istraživačem Žan-Rene Ruezom, "Monitor", br. 548 i 549, od 19. i 27. aprila 2001.

47/ "Missing persons on the territory of Bosnia and Hercegovina", Služba traženja Međunarodnog komiteta Crvenog krsta (MKSK), Ženeva.

48/ Međunarodni krivični sud Ujedinjenih nacija za bivšu Jugoslaviju, Istraga o Srebrenici, Din Mening "Rezime sudsko-medicinskog dokaznog materijala-Stratišta i masovne grobnice", 16. maj 2000. neslužben prevod na srpski.

49/ Uobičajena klasifikacija grobnica je: primarne, tranzitne i sekundarne. Primarne su mesta prvog ukopa i za utvrđivanje broja tela najvažnije, tranzitne su privremene, u transportu tela do nove sekundarne grobnice.

50/ Grobnica ekshumirana od 07 do 18. 07. 1996.

51/ Isto, od 20-26. 07. 1996.

52/ Isto, lažeta 1 od 13.07-03.08.2000, lažeta 2 od 19.08.-09.09.1996.

53/ Isto, 10-24.09.1996.

54/ Isto, Glogova 1 od 07.08.-20.10. 2000. i Glogova 2 od 11.09.-22.10.1999.

55/ Isto, 24.06-06.08.1999.

56/ Isto, Konjević Polje 1 od 07-09.09. 1999. i Konjević Polje 2 ekshumirano 10.10.1999.

57/ Isto, 15-25. 04. 98.

58/ Isto, 07-25.08.1998.

59/ Pored Dina Meninga u poslovima istraživanja učestvovali su prof. Toni Braun, stručnjak sa Univerziteta u Eksteru, Velika Britanija, koji je ispitivao uzorke tla, kamenja i polena koji su prikupljeni i upoređivani iz masovnih grobnica i stratišta. Tu su bile i Službe za kriminalistička istraživanja Pomorskih snaga SAD, Kriminalističko-tehnička laboratorija Holandskog instituta za kriminalističku tehniku i poseban tim stručnjaka iz Finske.

60/ Srebrenica-Potočari, Spomen obilježje i mezarje, Odbora za podršku i realizaciju. "Spisak identifikovanih tela ukopanih 31. marta, 11. jula i 20. septembra 2003", pripremili Sadik Salimović i Marinko Sekulić. Za izdavača Habdurahman Malkić. Srebrenica, 2003.

61/ "Spisak stradalnika ukopanih 11. jula 2005. u Memorijalnom kompleksu Srebrenica-Potočari", izdavač: "Srebreničke novine".

62/ Javno komunalno preduzeće Gradska groblja-Visoko: "Raspored ukopa nastradalih Srebreničana za ukop 11. jula 2006. u Memorijalnom centru "Potočari".

63/ Upis izvršen po osnovu Rješenja Opšt. suda Lukavac br. R-591/96 od 30.03.2000. Datum upisa u matičnu knjigu umrlih: 15.06.2000.

64/ Upis smrti izvršen na osnovu Rješenja o progl. smrti R-262/97 od 6.10.1997.g. Opšt. sud Kalesija. Datum upis u matičnu knjigu umrlih: 24.10.1997.

65/ Upis smrti izvršen na osnovu Rešenja Osnovnog suda Kladanj br. R-36/96 od 21.11.1996. Datum upisa u matičnu knjigu umrlih: 29.11.1996.

66/ Upis smrti izvršen na osnovu Rešenja Opšt. suda Tuzla br.R2-379/96 od 5.04.1999. Datum upisa u matičnu knjigu umrlih: 29.12.2000.

67/ Upis smrti izvršen na osnovu Potvrde o smrti Zdravstvena ustanova-Bratunac br.05-202-320/99. Datum upisa u matičnu knjigu umrlih: 12.11.1999.

68/ Dokumentacija Centra za istraživanje zločina nad srpskim narodom.

69/ Jedan njihov zaplenjeni izveštaj glasi: "Štab oružanih snaga Srebrenica, br.697-93 od 11.11.1993 (Spisak poginulih i umrlih boraca čije su porodice socijalno i stambeno zbrinute u Tuzli i okolini)".

70/ Isto kao pod 1.

71/ Predlog i obrazloženje Komande 28. divizije Armije BiH, zaveden pod br. str. pov. 04-16/95 od 30.03.1995. za dodelu ratnog priznanja značka "Zlatni ljiljan".

72/ O srpskim žrtvama Srebrenice vidi: Centar za istraživanje zločina nad srpskim narodom "Srpske žrtve opštine Srebrenica 1992-1995." Prethodni podaci. Beograd, 1998.

73/ O srpskim žrtvama opštine Bratunac vidi: Centar za istraživanje zločina nad srpskim narodom "Srpske žrtve opštine Bratunac 1992-1995." Prethodni podaci. Beograd, 1998.


O autoru

MILIVOJE IVANIŠEVIĆ (1932)

Autor je više studija, istraživanja i analiza iz oblasti kulturne politike i organizacije kulturnih aktivnosti. Kao autor ili koautor objavio je pored ostalog:

  • Kulturni život radnika u Srbiji (1965)
  • Kadrovi u kulturnim i umetničkim ustanovama i organizacijama u Srbiji (1967)
  • Položaj i uloga umetničkih udruženja danas (1969)
  • Materijalne osnove kulturnog života u Srbiji (1969)
  • Domovi kulture (1969)
  • Delatnost kulture na nedovoljno razvijenim područjima u Srbiji (1972)
  • Program kulturnog razvoja Banja Luke (1977)
  • Koncepcija dugoročnog razvoja kulture do 2000. godine (1981)
  • Društveno-ekonomski položaj kulture u Beogradu (1982)
  • Srbija - vodič kroz kulturu (1983)
  • Kulturna situacija u Beogradu i Srbiji (projekt III milenijum SANU (1985)
  • Materijalni položaj kulture u Jugoslaviji (1987)
  • Organizacija kulture i nove kulturne potrebe (1989)
  • Nevolje kulture (1991) i dr.

    Bio je višegodišnji glavni urednik Glasnika UNESKA za srpskohrvatsko jezičko područje.

    Od početka oružanih sukoba u Bosni i Hercegovini aktivan je u organizovanju i prikupljanju podataka o zločinima nad srpskim narodom u BiH. Spoljni je saradnik brojnih naučnih skupova o izvršenim zločinima protiv čovečnosti i međunarodnog prava.

    Objavio je knjige:

  • Hronika našeg groblja, Beograd - Bratunac 1994.
  • Izgon Srba iz BiH 1992 - 1995.
  • Zločini nad Srbima 1992 - 1995.


    Koautor je knjiga:

  • Hronika najavljene smrti BiH sa Vesnom Hadživuković i Darkom Tanaskovićem (engeski 1993) i
  • Velike obmane sa Borom Mišeljićem, Fond istina o Srbima IKP N. Pašić 1996.

    Urednik je posebnih separata o srpskim žrtvama i počinjenim zločinima objavljenim od 1997. do danas za opštine: Konjic, Kupres, Srebrenica, Bratunac, Goražde, Mostar, Pale i Trnovo, Kozarska Dubica, Derventa, Krupa i Bosanski Novi, Trebinje, Bosanski Šamac, Prijedor, Čelinac i druge.
  • srebrenica_lk - 78643 - 31.10.2012 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (0)

    Lična karta Srebrenice (3)


    Neoborive činjenice

    Neuporedivo su verodostojniji podaci koji se nalaze u dokumentaciji o ekshumiranim telima iz više masovnih grobnica./48 Posebno su značajne primarne masovne grobnice,/49 koje je za potrebe Tribunala istraživao Din Mening. Po njemu to su: Cerska (150 tela)/50, Nova Kasaba 1996. ima 4 grobnice (33 tela)/51, Orahovac: lažeta 1 (130) i lažeta 2 (243)/52, Branjevo (132)/53, Nova Kasaba 1999. (57), Glogova 1 (191) i Glogova 2 (139)/54 Kozluk (340)/55, Konjević Polje 1 (9) i Konjević Polje 2 (3)/56, Brana kod Petkovaca (234)/57, Liplje 2 (158)/58.

    Ukupno su u navedenim grobnicama, prema ovim podacima pronađeni posmrtni ostaci 1824 tela. U ekspertizi Dina Meninga ekshumirano je 1.883 tela. Od otkopanih tela utvrđeno je da je muškaraca 1.656. A samo jedna ženska osoba. Za ostale nije utvrđen pol. U istoj ekspertizi je utvrđeno da su masovna ubistva izvršena u Cerskoj, Kravici, Orahovcu, Brani kod Petkovaca, vojnoj ekonomiji Branjevo, Pilici i Kozluku./59

    U tužbama Tribunala te brojke su znatno drugačije i veće. Tako je po Tužilaštvu na istim lokacijama ubijeno između 4.900 i 6.700 muslimana (u Kravici je navodno ubijeno 1.000-1.500, Branjevu 1.200-1.500, Orahovcu, obe lažete 1.000, Brani kod Petkovaca 1.000, itd). Prema izjavama njihovih svedoka, muslimana, koji izjavljuju da su videli i preživeli egzekuciju, broj žrtava se povećava. Po njima ubijeno je 2.500 lica više od najveće cifre Tribunala. To znači oko 9.200 streljanih, što čak ni Tužilaštvo tribunala nije moglo da prihvati.

    Kako izgledaju te disproporcije videćemo u tri sledeća slučaja. Na objektu vojna ekonomija Branjevo streljanje je izvršeno u nedelju, 16. jula, između 10 i 15 časova. Jedan preživeli svedok musliman procenjuje broj žrtva na 1.000-1.500, Tužilaštvo prihvata procenu Dražena Erdemovića, koji je i sam učestvovao u streljanju tih zarobljenika, i navodi 1.200, a u primarnoj grobnici nađeni su posmrtni ostaci samo 132 osobe.

    Pretpostavlja se da se deo tih žrtava nalazi i u pretežno sekundarnoj grobnici Čančarski put 12 (toliko je na tom putu grobnica sa ukupno 174 tela ). Pa i pored toga ostaje velika razlika. Sledeći slučaj je lokacija Orahovac za koju nekoliko svedoka muslimana tvrdi da je streljano 2.000-2.500, Tužilaštvo se opredelilo za 1.000 streljanih, a u primarnoj grobnici (obe lažete) otkopano je 373 tela. Treći slučaj je Brana kod Petkovaca, za koju muslimani navode brojku od 1.500-2.000, tužilaštvo 1.000, a otkopana su 234 tela.

    U svim navedenim masovnim grobnicama, ne samo u ove tri, nalaze se i tela boraca koji su poginuli prilikom proboja kroz srpsku teritoriju i u međusobnim sukobima. Prilikom asanacije terena, pogotovo leti za vreme velikih vrućina, kada se tela brzo raspadaju, skupljani su leševi koji su se nalazili u poluprečniku od po nekoliko kilometara i zakopavani u standardne, može se reći vojničke, masovne grobnice. Na kraju, kako proceniti koliko je tu žrtava iz borbi, a koliko streljanih. Iz svega toga treba izuzeti zarobljenike iz magacina Zadružnog doma u Kravici. Tu je došlo do pobune muslimanskih zatvorenika, koju niko ne pominje, u kojoj je ubijen srpski policajac Krsto (Bogoljub) Dragičević, rođen 1965. godine iz Skelana, a ranjen, sada takođe pokojni, Rade Čuturović sa nadimkom Oficir.

    Straža, njih oko 30 boraca, branila se svim oružjima, pa i ručnim bombama. Tužilaštvo prećutkuje pobunu i navodi da je bilo 1.000-1.500 streljanih. U dve primarne grobnice, u susednom selu Glogova, u kojima su zakopani pobunjeni muslimani nađena su tela 330 osoba. Međutim, nezavisno od toga ukupan broj streljanih muslimanskih zarobljenika teško da može da iznosi manje od 407 lica. Toliko je pronađeno poveza za ruke i 270 poveza za oči. (Jedna osoba može da ima oba poveza.) Tim povodom mora se postaviti pitanje gde je oko sto srpskih zarobljenika koji su predhdno bili zarobljeni u Srebrenici.

    Sigurno da ni srpske zarobljenke muslimanski vojnici nisu sprovodili odvezanih ruku. Možda su ranije poubijani i nisu bili u ovim muslimanskim kolonama. Nepoznato je otkud u tim grobnicama posmrtni ostaci i lica srpske nacionalnosti. U primarnoj masovnoj grobnici Orahovac (lažete 2) Gojko Todorovića, Biljana Matić i Vojislav Milošević. U sekundarnoj masovnoj grobnici Čančarski put 3 (veza primarna grobnica Kozluk) Stanko Danilović.

    U vreme ekshumacije identifikovan je veoma mali broj otkopanih tela (Cerska 9 od 150, Branjevo 13 od 132, Orahovac 21 od 373, itd.), ni 5 odsto od ukupnog broj ekshumiranih. O posmrtnim ostacima identifikovanih upoznaćemo se na osnovu spiskova lica čija su tela pokopana u Memorijalnom centru-mezarju Potočari.
    Prva ukopavanja u ovom muslimanskom spomen- obeležju počela su 31. marta 2003. god. Od tada do danas ukupno je ukopano 2.442 tela. To je 559 tela više nego što je otkopano iz masovnih grobnica. Moguće je pretpostaviti da je, u međuvremenu, bilo i više pojedinačnih ili manjih grupnih ukopa i da je saopšteni broj nešto veći. Ukupno je, uz odgovarajući verski ritual, obavljeno šest grupnih ukopa.
    U prvoj grupi ukopanoj 31. marta 2003. nalazili su se posmrtni ostaci 600 identifikovanih lica. U drugoj grupi ukopanoj 11. jula 2003. nalazilo se 282 lica. U trećoj grupi ukopanoj 20. septembra 2003. nalazilo se 107 lica./60 U četvrtoj grupi 11. jula 2004. ukopano je 338 lica. U petoj grupi 11. jula 2005. godine ukopano je 610 lica./61 U šestoj grupi 11. jula 2006. godine ukopano je 505 lica./62


    Ratničke poruke dr Mustafe Cerića

    Od nastanka mezarja javnosti se nameće teza da je reč o nedužnim civilnim žrtvama srpskog genocida nad muslimanima. Tu tezu skoro u podjednakoj meri su lansirali muslimani i oni domaći i međunarodni faktori koji u tome vide i imaju neki svoj interes. Ne samo tokom rata, već i godinama posle, pa čak i danas, mnoge nevladine organizacije Sarajeva i Beograda, državne ustanove i mediji M-H federacije, muslimanske verske institucije, pa i pojedinci stalno manipulišu velikim muslimanskim stradanjima. Nedoumicu kod svakoga izaziva poruka koju je prilikom prvog ukopa javno izrekao islamski velikodostojnik dr Mustafa Cerić i koja je uklesana u velikom kamenom bloku. Pored lepih i blagih bogougodnih reči tu je i zagonetan zavet ili zahtev:

    Neka osveta bude Pravda!

    "U ime Boga Milostivog,
    Samilosnog
    Molimo Te Bože
    Svemogući,
    Neka tuga postane
    Nada!
    Neka osveta bude
    Pravda!
    Neka majčina suza
    Bude molitva:
    Da se nikome nikad
    Ne ponovi Srebrenica!"


    To je tekst poruke na centralnom mestu Memorijalnog centra, a meštani se i danas pitaju da li to hodža poziva na osvetu? Ne bi trebalo mrtve uznemiravati. Trebalo bi ih ostaviti da miruju na svojim parcelama i redovima bez obzira na razloge što danas više nisu među svojima. Ali, kao da se ne može bez toga. Teška srca to prihvatamo, što ne znači i da se lako mirimo sa nečim, s čime se teško možemo pomiriti. Problem Srebrenice i njenih muslimanskih žrtava star je više od deset godina i danas je još uvek aktuelan kao da je tek nastao. Za njihovu sudbinu okrivljuju nas Srbe. Problem srpskih žrtava i njihovog višegodišnjeg stradanja u ovom kraju nikada nije ni pokretan. Za njih niko nije odgovoran.
    Ko su lica čiji su posmrtni ostaci danas ukopani u Memorijalnom centru-mezarju Potočari? I u ovom slučaju reč je o muškarcima i samo dve ženske osobe. Svi ukopi obavljeni su svečano i u prisustvu najviših državnih rukovodilaca, islamskih verskih predvodnika, diplomatskog kora i stranih državnika. Ukopu koji je obavljen 11. jula 2005. godine, kada je označena i jubilarna desetogodišnjica srebreničkih zbivanja, svečanosti je prisustvovao i predsednik Srbije Boris Tadić. Svi ti događaji pretvarani su i u medijske spektakle, sa brojnim propagandnim porukama i optužbama za genocid koji su Srbi počinili. Dužni smo, u ime istine, da kažemo nešto od onog što nam je poznato o licima koja su pokopana u mezarju. Od veoma obimne građe nastojaćemo da iznesemo nekoliko najupečatljivijih spornih slučajeva.

    Zloupotreba mrtvih

    1. U spiskovima pokopanih žrtava iz jula 1995. god. nalazi se veliki broj lica koja su bila registrovana kao birači opštine Srebrenica za izbore naredne 1996. godine. Raspolažemo njihovim imenima, ali ovom prilikom daćemo samo brojčani pregled. Od imena navedenih u prvom ukopu navodnih žrtava njih 271 bilo je u biračkom spisku za 1996 godinu, u drugom ukopu 85, trećem 31, četvrtom 140, petom 252 i šestom ukopu 135. To je 914 lica ili nešto iznad 37 odsto od ukupnog broja ukopanih. Logično je pretpostaviti da su to lica koja su umrla prirodnom smrću u razdoblju od jula 1995. do jula 2006. godine, kada je izvršen poslednji ukop, a ne žrtve Srebrenice stradale prilikom povratka Srba u taj grad. Da su u pitanju žrtve potvrđuje i činjenica da je organizator izbora Oebs, imao na raspolaganju više od godinu dana da ih briše iz spiska srebreničkih birača. To nije učinjeno. Ima indicija da je slična situacija i sa opštinom Bratunac, pa i Vlasenica i Zvornik.

    2. Drugi sporan slučaj odnosi se na lica za koja postoje sudska rešenja da su umrla prirodnom smrću. Nažalost nismo u mogućnosti da ostvarimo makar površan uvid u većinu matičnih knjiga umrlih u Srebrenici, Bratuncu, kao i u ostalim susednim opštinama iz kojih su regrutovani borci Osme operativne grupe Armije BiH. U tom slučaju ovaj spisak bi bio višestruko uvećan. No, i bez toga nije sporna činjenica da je i na ovaj način pokušano da se što više poveća broj navodnih muslimanskih žrtava Srebrenice "stradalih" u "masakru", prilikom povratka Srba jula 1995, i pokopanih u Memorijalnom centru i mezarju Potočari. Od oko sto imena dajemo samo nekoliko primera: Fetahija (Nazif) Hasanović, 1955.g. - umro 15.12.1996. g, Srebrenica./63 Šukrija (Amil) Smajlović, 1946.g. - umro 2.5.1992.g, Zalužje./64 Maho (Suljo) Rizvanović, 1953.g. - umro 3.1.1993.g, Glogova./65 Mefail (Meho) Demirović, 1970.g. - umro 10.5.1992.g, Krasanovići./66 Redžić (Ahmet) Asim, 1949.g. - umro 22.4.1992.g, Bratunac./67

    3. U mezarje su, u cilju stvaranja neistinite slike o velikom broju nedužnih civilnih muslimanskih žrtava, prenošeni posmrtni ostaci kako boraca tako i civila sa drugih lokacija i ponovo, ritualno i uz verske obrede, pokopavani. I ovom vrstom obmane javnosti obuhvaćeno je nekoliko stotina lica. Dajemo desetak konkretnih imena. U prvom ukopu izvršenom 31. 3. 2003. godine iz lokalnog srebreničkog mezarja Kazani preneto je i ponovo pokopano telo Hameda (Hamid) Halilovića (1940-1982). Reč je, kao što vidimo, o licu koje je umrlo dvadeset godina pre početka rata. Prilikom četvrtog ukopa 11. 7. 2004. iz istog mezarja preneta su tela jednog starog, pre rata umrlog civila i jednog poginulog borca Armije BiH. To su Osman (Ibro) Halilović (1912-1989) i Nurija (Smajo) Memišević (1966-1993). Iz petog ukopa obavljenog 11. 7. 2005. ponovo su pokopani: Salih (Šaban) Alić (1969-1992), Mujo (Hašim) Hadžić (1954-1993), Ferid (Ramo) Mustafić (1975-1993), Hajrudin (Ismet) Cvrk (1974-1992)./68

    4. Za jednu grupu vojnika Armije BiH pokopanih u memorijalnom centru nije poznato gde su i kada izginuli i gde su ranije bili sahranjeni, ali je izvesno da ni to nisu žrtve "srebreničkog masakra" jula 1995, i da su živote izgubili pre 11. novembra 1993. godine, kada je napisan dokument da su njihove porodice stambeno i socijalno zbrinute./69 U toj grupi se nalaze vojnici Armije BiH: Ćerimović (Mustafa) Mujo - 12.4.1938, Sebjočina-Vlasenica, Hasanović (Mujo) Hamed - 9.7.1966; Malić (Ibrahim) Ramiz- 1970. Here-Vlasenica; Omerović (Alija) Hamed - 1939, Glogova-Bratunac; Omerović (Mehmed) Adem - 1976. Vršinje-Vlasenica; Omerović (Nurko) Nurija- 1953. Urkovići-Bratunac; Hasim (Ćamil) Selimović, 1950; Ramiz (Suljo) Alić, 1942; Jusuf (Safet) Osmanović, 1947; Ramiz (Hakija) Alić, 1979; Munib (Mujo) Alić, 1962; Jusuf (Juso) Omerović, 1962; Meho (Mehmed) Osmanović, 1942; Sead (Osman) Salkić, 1960; Safet (Šaban) Korkutović, 1960, Omerović (Habib) Aziz- 1.5.1965, Sikirić-Bratunac.

    5. U ranije pominjanom dokumentu u kome se traže podaci za izradu hronike Armije BiH navedena su i imena nekoliko stotina boraca koji su poginuli pre 07.03.1994./70 I u ovom slučaju to nisu ni žrtve neke egzekucije ni poginuli borci prilikom borbi za Srebrenicu jula 1995. I u ovom slučaju dajemo, samo kao ilustraciju, nekoliko desetina imena, po nekoliko iz pojedinih brigada 8. operativne grupe, a potom 28. divizije Armije BiH To su:. Mujić (Rizvan) Ibro- 1952, Sućeska-Srebrenica, Mehmed (Meho) Hodžić, 1960; Hafizović (Ibrahim) Hajrulah - 1973, Opetci-Srebrenica Ismet (Šahmin) Huseinović, 1947; Mujo (Avdo) Ahmetović, 1970. Potočari, Mehmed (Meho) Hodžić, 1960. Potočari, Šaćir (Omer) Malić, 1945. Potočari, Amir (Omer) Omerović, 1974, Kadrija (Esed) Osmanović, 1956. Potočari; Jusuf (Juso) Jusić, 1941. Potočari. (Pripadnici 280. istočnobosanske lake brigade Armije BiH.) Mehmed (Omer) Avdić, 1966; Adil (Redžo) Hasanović, Meho (Mehmed) Ahmetović, Adil (Šećan) Hasanović, Husein (Ibro) Mehmedović; Omer (Šahin) Ahmetović-Bibo, 1946. Mujo (Avdo) Klempić, 1959. Srebrenica; Abid (Mehmed) Zuhrić, 1961. Meho (Ahmo) Duraković, 1967; Safet (Himzo) Hodžić; Mandžić (Daut) Jusuf - 1938, Skelani-Srebrenica. (Pripadnici 281. istočnobosanske lake brigade Armije BiH.) Nedžad (Munib) Osmanović, Ramo (Omer) Avdić, Enver (Hamed) Ibrahimović, Izet (Idriz) Salkić, Dževad (K) Suljić, Hasan (Mujo) Beganović, Redžo (Avdo) Suljić, Omer (Osman) Smajlović, jedinica "5. juli" Tokoljak, milicioner Bajro (Hasan) Selimović iz čete Kazani; Kadrija (Ibrahim) Avdić, 1965. (Pripadnici 282. istočnobosanske lake brigade.) Avdić (Husein) Mehmed - 1943, Paljevine-Srebrenica, Avdić (Šemso) Mehmed, 1954, Pirići-Bratunac, Begić (Šaćir) Mirsad, 1955, Luka-Srebrenica, Salihović (Hasan) Hasib- 1945, Sućeska-Srebrenica, Suljo (Sinan) Omerović, 1922. Srebrenica; Mehmedalija (Sulejman) Hasanović, 1955. Srebrenica (Pripadnici 283. istočnobosanske lake brigade), Munib (Mujo) Mustafić, 1960, nestao 13.3.1993; Salko (Muhamed) Hodžić, 1959. (borac 284. istočnobosanske lake brigade.)
    Komadanti i vojnici iz ozloglašenih događaja

    6. Ovom prilikom dajemo imena muslimanskih vojnih rukovodilaca i vojnika, za koje ne postoje precizni podaci kako su i gde stradali. Zato je moguće da su oni žrtve streljanja, kao što je moguće i da su poginuli prilikom proboja linija srpske odbrane. Ne bi trebalo da bude sporno da su bili pripadnici Armije BiH i da su život izgubili jula 1995. Međutim, skoro svi oni, ili većina njih, do vremena pogibije ili streljanja učestvovali su u mnogim oružanim akcijama protiv meštana srpske nacionalnosti i snose odgovornost za počinjene zločine nad civilnim stanovništvom, razaranja sela, progon i pljačku.

    Tu je i jedan broj članova raznih komandi i zaslužnih boraca, koji su predloženi za razne nagrade i odlikovanja./71 Njihova imena se nalaze i u krivičnim prijavama podnetim nadležnim pravosudnim institucijama za zločine počinjene na području Srebrenice i okolnih opština. I ovom prilikom dajemo u odnosu na raspoloživu građu ograničen broj takvih slučajeva.

    Tu su članovi Glavnog štaba 8. operativne grupe Armije BiH: Sadik (Ramo) Sulejmanović, selo Luka, opština Srebrenica, Bego (Jusuf) Tihić, rođ. 1960. god. Srebrenica, Ševket (Seid) Đozić, 1951. god. Srebrenica, Nedžib (Abid) Habibović, Srebrenica, Osman (Šerif) Osmanović, Hamed (Hamid) Alić, Amir (Maho) Rizvanović, Senahid (Abdulah) Tabaković, Zulfo (Munib) Halilović i Ahmo (Mujo) Tihić, Srebrenica. Oni su bili na raznim komandnim dužnostima, a iz iste formacije su i odlikovani borci Hamdija (Ahmet) Hasanović, Nedžib (Abid) Habibović, Hajrudin (Salih) Malagić, Mustafa (Zulfo) Stočević i Mehmed (Suljo) Malić. Zajedničko im je učešće u oružanim akcijama protiv srpskih naselja Gniona, Blječeva, Osredak, Viogor, Bibići, Orahovica i druga naselja u neposrednom okruženju samog grada Srebrenice, maja 1992. god. (u navedenim selima ubijeno 13 meštana srpske nacionalnosti). Narednog meseca predvodili su akcije na sela Oparci (6 žrtava), Obadi i Špat (9 žrtava), Ratkovići ( 17 žrtava), Brežane 30. juna (19 žrtava). U julu: Zalazje, Sase i okolina (47 srpskih žrtava),u avgustu Ježestica (opština Bratunac, 9 žrtava), septembra Podravanje (32 žrtve), oktobra Fakovići (opština Bratunac, 17 žrtava), novembra Kamenica (opština Zvornik, 53 žrtve), decembra bratunačka sela Loznica, Bjelovac, Sikirić (60), januara 1993. sela Ježestica, Kravica i Šiljkovići (46), Skelani (61 žrtva). To čini ukupno 389 Srba koji su ubijeni u akcijama navedenih muslimanskih predvodnika./72

    Zločinci proglašeni žrtvama

    Na jednom grobnom mestu pokopan je Hajrudin (Šefko) Avdić, koji je bio komandant TO Sućeska, a potom pomoćnik komandanta za bezbednost 281. istočnobosanske lake brigade. Planirao je, neposredno rukovodio i učestvovao u napadu, pljački i uništavanju srpskih sela Osredak, Viogor, Orahovica, Zalazje i Sase na području opštine Srebrenica. Isto je počinio i sa selima Jeremići, zaselak Manovići i Rupovo Brdo opština Vlasenica i Hranča, opština Bratunac./73 U toku samo tri meseca komandovanja Hajrudin Avdić je učestvovao u ubistvima 74 lica srpske nacionalnosti.

    U mezarju su pokopani i istaknuti borci 280. istočnobosanske lake brigade sa sedištem u Potočarima: Nusret (Salko) Salihović, Senad (Jusuf) Jusić, Salčin (Sejfo) Hodžić, Aljo (Ibrahim) Huseinović, Hajrudin (Nazif) Osmanović i Hajrudin (Hasan) Suljić. Oni su odgovorni za stradanja sledećih srpskih sela: Gniona, Jeremići, srpski zaselak Manovići, Brežane, Zagoni, Zalazje, Sase i dr.12. jula 1992. (47 srpskih žrtava), 8. avgusta Ježestica, opština Bratunac (9), 24. septembar Podravanje, opština Srebrenica (32), 5. oktobra Fakovići, opština Bratunac (17), 6. novembra Kamenica, opština Zvornik (53 žrtve), 14. decembara 1992. bratunačka sela Loznica, Bjelovac, Sikirić (60), 7. januara 1993. selo Kravica, opština Bratunac (15) i 16. januara 1993. selo Skelani, opština Srebrenica (61). Žrtve njihovih pohoda su 332 lica srpske nacionalnosti. A navedeni borci za ta dela i zločinačke podvige koje su počinili prilikom osvajanja srpskih sela nagrađeni su raznim priznanjima od pretpostavljenih starešina i komandi.

    Avdulah (Avdo) Ahmetović, 1960, Sućeska, bio je pomoćnik komandanta, a Hajrudin (Hamid) Avdić, član štaba 281. istočnobosanske lake brigade. Prve žrtve njihovih napada bili su sela Osredak, Viogor, Orahovica, Žutica, Rupovo Brdo, Brežane, Hranča i Ježestica, opština Bratunac, Podravanje, opština Srebrenica, Loznica, Bjelovac, Sikirić, Kravica, opština Bratunac i Skelani, opština Srebrenica. Iz iste jedinice kao neposredni izvršioci zločina registrovani su: Adem (Ahmet) Ramić, rođ. 1937. godine, Srebrenica, Hajrudin (Omer) Alić, 1968, Srebrenica, Mujo (Muharem) Alić, Zulfo (Munib) Halilović, Hasan (Mujo) Beganović, Mensur (Šefko) Mustafić, Hasan (Enez) Hasanović, Hasan (Hasib) Salihović, 1968, Fikret (Huso) Mehmedović, Bešir (Sinan)Ajšić, 1971, i Hasan (Mehan) Hasanović. U tim zločinačkim poduhvatima navedeni komandiri i vojnici proterali su srpsko stanovništvo i učestvovali u ubistvu 228 lica srpske nacionalnosti.

    Ibro (Husein) Dudić, rođen 1969. godine, iz Srebrenice, major, komandant 282. istočnobosanske lake brigade rukovodio je napadima na sela Ratkovići, Krnjići, Zalazje, Sase, Milanova vodenica, na putu između sela Peći i Skelana, Podravanje, Boljevići, Loznica, Bjelovac, Sikirić, Kravica i područje Skelana. U navedenim akcijama i selima ubijeno je 328 Srba, a njihova imovina opljačkana i preneta u muslimanska sela.

    Oficiri Mehmed (Salih) Salihodžić, Avdulah (Mustafa) Bećirović i Safet (Hamed) Ahmić bili su sve vreme rata na važnim komandnim i rukovodećim dužnostima u štabu 283. istočnobosanske lake brigade. Organizovali su napad na srpski zaselak Vitez, potom sela Oparci, Loznička Rijeka, Krnjići, Fakovići i Boljevići, Loznica, Bjelovac, Sikirić i Skelani (zaseoci Kušići, Ćosići, Žabokvica, Kostolomci, Bujakovina, i dr). U istim akcijama učestvovali su i borci Sejdalija (Alija) Mehić, Azem (Hirkija) Alić, Liplje, opština Zvornik; Mirzet (Alija) Rizvanović, Dževad (Kemal) Salihović, Ahmo (M) Hasanović, Hajrudin (I) Cvrk, Bajro (Fadil) Salihović i Hasib (Rifet) Ahmić U pomenutim srpskim selima ubijeno je ukupno 189 Srba, meštana stradalih sela.

    I ubice među sahranjenima

    U mezarju pokopani Ibran (Ibro) Muratović, rođ. 1949. iz Bratunca učestvovao je u napadu na selo Blječeva 6.5.1992. godine i ubistvu tri lica srpske nacionalnosti. Senad (Hakija) Hasanović, 1968. iz sela Rovaši i Ismet (Omer) Mustafić, 1942. iz istog sela, pripadnici posebnih, verovatno lokalnih, muslimanskih oružanih formacija, interventnog voda Rovaši, učestvovali su u napadu na srpsko selo Metaljka i u zasedi na saobraćajnici Zvornik-Vlasenica u selu Konjević Polje kada je 27.5.1992. godine presretnuta kolona kamiona, vlasništvo DD "Boksit" iz Milića i ubijeno pet vozača srpske nacionalnosti, a vozila spaljena.

    Kadmir (Ibrahim) Alić iz Tegara (opština Bratunac) i Huso (Ramo) Halilović iz Srebrenice učestvovali su 30.6.1992. godine u napadu na srpsko selo Brežane (opština Srebrenica) i ubistvu 19 lica srpske nacionalnosti.

    Hamdija (Hamed) Alispahić, 1947. iz Jaglića učestvovao je 8. avgusta 1992. u napadu na srpsko selo Ježestica (op. Bratunac) i ubistvu devet Srba. Mirsad (Ćamil) Mehmedović Sućeska, Mehmed (Edhem) Hajdarević, Soloćuša i Sejdin (Sejdalija) Alić iz sela Međe (opština Srebrenica) učestvovali su u napadu na sela Osredak, Viogor, Orahovica i druga sela na području opštine Srebrenica 15. maja 1992. i ubistvu osam lica srpske nacionalnosti.

    Edhem (Salko) Husić iz Zapolje (opština Bratunac), Hajrudin (Hajro) Halilović, Srebrenica, Ramo (Ahmet) Salihović, Moćevići (opština Srebrenica) i Hajrudin (Murat) Salihović, 1940. Brezovice (opština Srebrenica), Huso (Zaim) Salihović, 1964. učestvovali su 1.6.1992.godine u napadu na srpsko selo Oparci (opština Srebrenica) i ubistvu šest lica srpske nacionalnosti.

    Šaćir (Nurija) Memišević, 1953. godine Srebrenica, učestvovao je 5.7.1992. godine u napadu na sela bratunačke opštine Blječeva, 6.5.1992. godine, na Đurđevdan, i ubistvu tri lica srpske nacionalnosti i srpski deo sela Zagoni i ubistvu 14 meštana srpske nacionalnosti.

    Alija (Šaban) Memišević, iz Bratunca, učestvovao je 5.7.1992. godine u napadu na srpski deo sela Zagoni (opština Bratunac) i ubistvu 14 meštana srpske nacionalnosti. Azem (Alija) Begić, 1962. godine selo Luka (opština Srebrenica) učestvovao je 12.7.1992. godine u napadu na srpsko selo Zalazje (opština Srebrenica) i ubistvu 47 meštana srpske nacionalnosti. Dževad (Ramo) Babajić iz Glogove (opština Bratunac) učestvovao je 25.7.1992. godine u napadu na srpsko selo Hranča i ubistvu osam lica srpske nacionalnosti.

    Nedžad (Munib) Osmanović, 1969. godine Magašići (opština Bratunac) učestvovao je 20.7.1992. u godine napadu na srpski deo sela Magašići i ubistvu osam lica srpske nacionalnosti. Meho (Mehmed) Suljagić 1948. Kamenica Gornja (op. Zvornik) rukovodio je napadom na srpska naselja u Kamenici Gornjoj (opština Zvornik) 24.8.1992. kada su ubijena četvorica srpska meštana.

    Umesto zaključka

    Ratna prošlost ili biografija komandira i vojnika Armije BiH koje smo naveli vrlo je bogata pohodima na srpska sela i ubistvima lica srpske nacionalnosti. Oni nisu imali nimalo milosti prema srpskim selima i njihovim meštanima. Dokazi su bezbrojni. Te činjenice uveliko osporavaju stalno potenciranu tezu da je reč o žrtvama genocida ili muslimanskim civilnim žrtvama. Izvesno je da su neki od njih streljani posle zarobljavanja, ali mnogo više ih je poginulo u borbama prilikom pokušaja da se probiju do Tuzle. Imali su žrtava i u međusobnim sukobima.
    srebrenica_lk - 78642 - 31.10.2012 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (0)

    Lična karta Srebrenice (2)


    Nezadovoljstvo Srebreničana

    O životu u Srebrenici tokom rata, od maja 1992, a pogotovo od 17. aprila 1993. do sredine jula 1995, znači dok se mesto nalazilo pod zaštitom UN, postoje mnoga svedočanstva iskazana pretežno od samih meštana, ali i od stranaca koji su dolazili i boravili u tom gradiću. Mi ćemo se ovom prilikom najviše koristiti ocenama koje su izneli sami Srebreničani. Međutim, ni od jednih ni od drugih ništa lepo nije rečeno o uslovima života i režimu koji je vladao u tom gradu.
    Tako, po jednima, lokalni nesporazumi, svađe, sukobi i netrpeljivosti, nastajali su zbog mahinacija u distribuciji hrane i ostalih svakodnevnih potrepština, pogotovo robe iz humanitarne pomoći koja je stizala konvojima i avionima. Običan svet se bunio zbog toga što su najviše uzimali oni koji su već dosta toga imali i koji su najviše doneli iz osvojenih srpskih sela. Većim delom rata ovi problemi su više zaokupljali pažnju meštana nego oružani sukobi. Nije moralo tako da bude. U proleće 1993. Srebrenicu je napustilo oko 12.000 osoba. To je u dobroj meri smanjilo potrebe za hranom. Pa i pored toga bilo je gladnih, bez ogreva u kućama, bez odeće i obuće. U isto vreme po tezgama na pijaci i ulicama bilo je razne robe, pogotovo one koja je stizala iz humanitarne pomoći. To je prouzrokovalo stalno nezadovoljstvo meštana, socijalne nemire, silovanja, pljačke, krađe, prostituciju... U mnogim kućama jedini novac koji su imali donosile su devojke koje su se družile sa vojnicima Unprofora. U jednoj od dve žešće pobune došlo je i do fizičkih sukoba.

    U centru grada je razvaljena, opljačkana i zapaljena bivša robna kuća, u kojoj se nalazio magacin humanitarne pomoći. Istog dana usledila je energična policijska istraga, u kojoj je saslušano više desetina lica, koji su se tom prilikom zatekli u centru grada. Muslimani su posle pokušali da taj objekat prikažu kao žrtvu srpskog granatiranja, ali podvala nije uspela. Godinama je izgorela zgrada bila ruglo grada.

    Takvo stanje prouzrokovalo je mnoga bekstva i dezertiranja iz enklave prema ostalim krajevima pod muslimanskom vlašću, najviše prema Tuzli, ali i u Jugoslaviju i Srbiju./28 Početkom aprila 1994. u Bratunac su prebegle i dve muslimanske devojčice u odmaklom stepenu trudnoće. Obe su imale po 15 godina i bile su žrtve silovanja Naserovih vojnika. Obe su i Š.S. i V.D. nadležnim organima unutrašnjih poslova Bratunca 4. aprila 1994. dale službene izjave.

    Po oslobođenju Srebrenice u jednoj zapuštenoj kući nađena je vezana devojka iz Italije. O tome je obaveštena i italijanska ambasada u Beogradu. Posle posete njihovog vojnog atašea devojka je smeštena u psihijatrijsku bolnicu na Sokolcu. Pitanje kako se našla u Srebrenici i šta se sa njom dešavalo zasad je bez odgovora. Inače, o stanju u enklavi, pogotovo u samom gradu, kao i pobunama, data su brojna svedočanstva koja se čuvaju u nadležnim službama RS.

    Dovoljno je pozvati se na javno izrečenu izjavu Ibre Mustafića, bivšeg predsednika Skupštine opštine i osnivača SDA Srebrenice, datu za Junge velt, koju je preneo i beogradski Dnevni telegraf,/29 koji tvrdi "da je u ovom mestu vladala prava mafija." On, takođe, tvrdi: "Nijedan dolar od silne pomoći koja je dopremljena u Srebrenicu nije dobilo civilno stanovništvo."/30

    Po drugim tumačima događaja, sukobi su prouzrokovani borbom za prestiž između vojnih i civilnih vlasti i pojedinaca, koji su u toj vlasti učestvovali. U tim sukobima više je upotrebljavano oružje nego u prethodnom slučaju. To potvrđuje i već pomenuta izjava Ibre Mustafića. On, takođe, kaže da nije imao nikakva prava, iako je bio predsednik opštine, čak je tamošnja mafija dva puta pokušala atentat na njega.

    U jednom od tih napada bio je teško ranjen. Mafija je ubila i njegovog veoma bliskog prijatelja, šefa srebreničke policije./31 Da atentati nisu bili retka pojava potvrđuje i slučaj Nurifa Rizvanovića./32 Bez sumnje najmarkantnija osoba u muslimanskim oružanim formacijama Srebrenice, Bratunca, Konjević Polja, Cerske... Čovek sa najvišim vojnim obrazovanjem, ražalovani major iz bivše JNA bio je latentna opasnost za položaj Nasera Orića. Međutim, za razliku od N. Orića, nikada nije bio u milosti Alije Izetbegovića.

    Ubijen je iz zasede u rodnoj Glogovi februara 1993. nešto više od mesec dana posle uspešne zajedničke akcije na susedna srpska sela Kravicu, Ježesticu, Šiljkoviće izvršene 7. januara, na pravoslavni Božić./33 Uspeh u toj akciji bio je jedan od razloga sukoba s Naserom Orićem. Posle ubistva Nurifa Rizvanovića proneo se glas da je on bio saradnik KOS-a i srpski špijun. Muslimani su to prihvatili kao istinu.

    Civili nisu meta

    Mora se utvrditi šta je prouzrokovalo i dovelo do srebreničke vojničke operacije jula 1995. godine poznate i planirane u Drinskom korpusu VRS kao "Krivaja 95"? Cilj tog poduhvata nije bio izgon muslimanske vojske, a pogotovo ne civila, iz Srebrenice. To potvrđuju danas ne samo izjave i svedočenja protagonista, već i sva raspoloživa dokumenta, pogotovo naređenja komandi u ovoj akciji angažovanih brigada, potom Drinskog korpusa i Glavnog štaba VRS. Nigde ne postoji naređenje da se zauzme Srebrenica.

    To je zaključak koji je dao i holandski Kraljevski institut za ratnu dokumentaciju (RIOD). Isto mišljenje izneo je i Žan Rene Ruez, glavni istražitelj Haškog tribunala za Srebrenicu. On je u jednom intervjuu za sarajevski nedeljnik Dani na pitanje novinara "Da li imate elemente koji bi potvrdili prethodne planove o ovim masakrima? "Odgovorio: "Ne, nisu postojali prethodni planovi. Zauzimanje enklave uopšte nije bilo u planu. Plan o ovoj ofanzivi potiče od 5. jula. Prvobitni plan je bio smanjiti enklavu na sam grad Srebrenicu i pretvoriti je u veliki izbeglički kamp pod otvorenim nebom, da bi Ujedinjene nacije počele sa evakuacijom zone." Novinar još pita: "Ta izjava se temelji na dokumentima koje posedujete?" Ruez: "Da, u potpunosti."/34

    Slična je tvrdnja i poznatog francuskog advokata Žaka Veržesa, koji citira reči generala F. Moriona: "Ubeđen sam da je stanovništvo Srebrenice bilo žrtva višeg interesa, ali višeg interesa koji se nalazio u Sarajevu i Njujorku, ali sigurno ne u Parizu."/35 Za Srbe cilj operacije "Krivaja 95" bio je samo ograničavanje teritorije na obim koji je utvrđen aprila 1993. g. kada je Srebrenica proglašena za zaštićenu zonu. Razlozi za akciju srpske strane u cilju sužavanja teritorije koju poseduju muslimani bili su dovoljno ubedljivi i nesporni.

    Glavni od njih su česti muslimanski napadi na okolna srpska naselja i zasede iza linija srpske odbrane, što je prouzrokovalo stalne ljudske gubitke. Da bi odbranila svoja naselja i stanovništvo od muslimanskih pohoda sa teritorije koju su zaposeli, VRS godinama je morala da angažuje značajne vojne potencijale. Uzalud su na nekoliko mesta oko zone postavljene table: "DEMILITARIZOVANA ZONA, svaka vojna operacija je strogo zabranjena, član 60. protokol 1, Ženevske konvencije". To za muslimane nije ništa značilo. Na linijama odbrane okolnih srpskih sela morali su da budu borbeni sastavi Bratunačke i Milićke brigade, a pored njih i ojačan bataljon Skelana i bataljon Zvorničke brigade. Na istom poslu bili su i policajci.

    Vojne i civilne vlasti RS trpele su takvo stanje i s mukom smirivali meštane u stalnoj nadi da će muslimani konačno biti razoružani. To je trajalo više od dve godine. U Bratuncu je u nekoliko navrata malo nedostajalo da dođe do pobune civilnog stanovništva i izbeglica iz sela, koja su se, sasvim nelogično i neopravdano, našla pod muslimanskom kontrolom. Za sve to vreme Vojska Republike Srpske nije imala skoro nijedan značajniji međunarodni pravni ili politički razlog da se usteže od oružane akcije protiv 28. divizije Armije BiH.

    Te formacije u Srebrenici su, ne uvažavajući pomenutu Ženevsku konvenciju, već prvih dana po stvaranju zaštićene zone, bile legitiman cilj za srpsku oružanu akciju. Isto srpsko pravo - zato što se muslimani nisu povukli u zaštićenu zonu, nisu razoružani i nastavili da napadaju okolna srpska sela - bilo je na snazi i onda kada je akcija izvršena, jula 1995. Međutim, kada su jedinice Drinskog korpusa krenule u ostvarivanje plana "Krivaja 95", uznemirile su se sve strukture UN, pogotovo one u BiH.

    Naređenja Radovana Karadžića

    Prilikom oslobođenja Srebrenice jedinice VRS prošle su kroz 42 muslimanska ili pretežno muslimanska sela, 16 od muslimana okupiranih pretežno srpskih sela srebreničke i pet pretežno muslimanskih sela bratunačke opštine i pretresli sve kuće, pomoćne zgrade, skrovita mesta. Iza njih nije ostala nijedna muslimanska žrtva. Besmislena je i sama pretpostavka da ranjen, star ili bolestan čovek, žena ili dete može pobeći od vojnika, pogotovo ako vojnik hoće da ubije. U to su se tokom prethodnih godina uverili meštani srpskih sela, koji su stradali kako od vatrenog tako i od muslimanskog hladnog oružja, noža, sekire ili malja. Stotine pojedinačnih i kolektivnih grobnica ostalo je po srpskim selima kroz koja je prošla muslimanska vojska.

    Nasuprot takvoj muslimanskoj praksi, srpska vojska je uspešno obezbeđivala evakuaciju muslimanskih civila. Obezbeđivala je hranu, vodu, medicinsku zaštitu i prevoz. Oni su deci, majkama, sestrama i suprugama svojih protivnika pomagali da živi i zdravi odu tamo gde su njihovi najbliži, borci 28. divizije. To je zahtevano i u naređenju predsednika RS Radovana Karadžića./37 Retko se u ratu događa da neka vojska prođe kroz toliko neprijateljskih naselja, a da za vojskom ne ostanu civilne žrtve.

    U svetu je veoma brzo, ali verovatno ne slučajno, zaboravljena ili zanemarena izjava koju je 27. jula 1995. dao visoki komesar UN za ljudska prava Henri Viland koji je sa timom stručnjaka pet dana intervjuisao veliki broj izbeglica kojih je na tuzlanskom aerodromu u to vreme bilo preko 20.000. Visoki komesar UN Henri Viland je za londonski Dejli telegraf izjavio: "Nismo pronašli nikoga ko je svojim očima video zločine."/38 Na to se ne osvrću "objektivni" ili "nezavisni" tumači srebreničkih zbivanja jula 1995. Izgleda, a nismo sigurni, da je i pominjani RIOD to u svom elaboratu prećutao. Prema dostupnim podacima, konačan broj lica koja su napustila Srebrenicu iznosi 35.632 osobe koje su prve nedelje avgusta registrovane od Svetske zdravstvene organizacije i bosanske vlade./39

    Kao što vidimo, postoji neko ko je brinuo o muslimanskoj vojsci i nastojao da je sačuva od poraza. Srbima je ostalo da brinu o muslimanskim civilima i sačuvaju ih u životu. Srbima je to naredio i predsednik Republike dr Radovan Karadžić u čl. 3 i 4 "Odluke o imenovanju civilnog komesara za opštinu srpska Srebrenica"./40

    Odlazak muslimana

    Za komandu ove operacije, izvedene sa malim brojem vojnika, iznenađenje je bilo što su muslimani odustali od odbrane ne samo seoskog područja zaštićene zone, već i same Srebrenice. Muslimanske snage su, po dobijenom naređenju i planu više komande, krenule u pravcu Tuzle. Ni u jednoj varijanti plana "Krivaja 95" nije bilo predviđeno da muslimani napuste Srebrenicu, kao što nije bilo predviđeno ni da srpske jedinice uđu u taj grad. Pa i pored toga Srbi su uradili ono što bi u istoj situaciji uradila svaka vojska, ušli su u nebranjenu i napuštenu Srebrenicu.

    Jula 1995. ponovo je, kao i u proleće 1993, ispoljena briga samo za sudbinu muslimanske vojske. Opet se prišlo spasavanju 28. divizije Armije BiH, od sasvim izvesnih ljudskih gubitaka i mogućeg teškog poraza ako joj se dozvoli da brani zaštićenu zonu ili sam grad Srebrenicu. Ti borci su planirani za učestvuju u "Balkanskoj oluji", koja je počinjala kroz dve sedmice, a ratište se prostiralo u dužini više stotina kilometara, od Trebinja na jugu, preko Sarajeva i Srebrenice, do Bosanske Kostajnice i reke Une na severu Republike Srpske.

    U Tuzli je uskoro potom izvršena smotra na kojoj su na svečanoj tribini, pored mnogih zvanica, bili jedan pored drugog komandant 28. divizije brigadir Naser Orić i predsednik Predsedništva BiH, odnosno vrhovni komandant Armije BiH, Alija Izetbegović. Ova smotra dokazuje da je muslimanska vojska iz Srebrenice došla u Tuzlu po naređenju a nije pobegla na svoju ruku.

    Mnoge indicije ukazuju da je zajednička hrvatsko-muslimanska komanda, po planu i na zahtev pretpostavljenog stranog faktora, nameravala da baš tih dana konačno krene u akciju, koja je pripremana još u jesen 1992. god. Šta nam sugeriše takav zaključak?

    Iznad svega to je američki iznenađujuće detaljan plan, koji je - već tada, prema tvrdnji veoma dobro obaveštenih i visoko rangiranih vojnih analitičara Džordža Kenija iz Karnegi fondacije i Majkla Dagana, penzionisanog načelnika Štaba vazduhoplovstva SAD - predviđao oružanu, najverovatnije NATO intervenciju u konačnom obračunu sa "srpskom agresijom na Balkanu."/36 Srpska operacija "Krivaja 95" sigurno je remetila taj plan i raspored snaga.

    Uskoro posle Srebrenice krenula je ofanziva i protiv Republike Srpske, oživela su ratišta na Ozrenu, Vozući, Sarajevu, Hercegovini, Bosanskoj Krajini. To je bio prvi deo pomenutog američkog plana "Balkanska oluja". Drugi, protiv Srbije, takođe američki, usledio je nekoliko godina kasnije.

    Naređenja Radovana Karadžića

    Prilikom oslobođenja Srebrenice jedinice VRS prošle su kroz 42 muslimanska ili pretežno muslimanska sela, 16 od muslimana okupiranih pretežno srpskih sela srebreničke i pet pretežno muslimanskih sela bratunačke opštine i pretresli sve kuće, pomoćne zgrade, skrovita mesta. Iza njih nije ostala nijedna muslimanska žrtva. Besmislena je i sama pretpostavka da ranjen, star ili bolestan čovek, žena ili dete može pobeći od vojnika, pogotovo ako vojnik hoće da ubije. U to su se tokom prethodnih godina uverili meštani srpskih sela, koji su stradali kako od vatrenog tako i od muslimanskog hladnog oružja, noža, sekire ili malja. Stotine pojedinačnih i kolektivnih grobnica ostalo je po srpskim selima kroz koja je prošla muslimanska vojska.

    Nasuprot takvoj muslimanskoj praksi, srpska vojska je uspešno obezbeđivala evakuaciju muslimanskih civila. Obezbeđivala je hranu, vodu, medicinsku zaštitu i prevoz. Oni su deci, majkama, sestrama i suprugama svojih protivnika pomagali da živi i zdravi odu tamo gde su njihovi najbliži, borci 28. divizije. To je zahtevano i u naređenju predsednika RS Radovana Karadžića./37 Retko se u ratu događa da neka vojska prođe kroz toliko neprijateljskih naselja, a da za vojskom ne ostanu civilne žrtve.

    U svetu je veoma brzo, ali verovatno ne slučajno, zaboravljena ili zanemarena izjava koju je 27. jula 1995. dao visoki komesar UN za ljudska prava Henri Viland koji je sa timom stručnjaka pet dana intervjuisao veliki broj izbeglica kojih je na tuzlanskom aerodromu u to vreme bilo preko 20.000. Visoki komesar UN Henri Viland je za londonski Dejli telegraf izjavio: "Nismo pronašli nikoga ko je svojim očima video zločine."/38 Na to se ne osvrću "objektivni" ili "nezavisni" tumači srebreničkih zbivanja jula 1995. Izgleda, a nismo sigurni, da je i pominjani RIOD to u svom elaboratu prećutao. Prema dostupnim podacima, konačan broj lica koja su napustila Srebrenicu iznosi 35.632 osobe koje su prve nedelje avgusta registrovane od Svetske zdravstvene organizacije i bosanske vlade./39

    Kao što vidimo, postoji neko ko je brinuo o muslimanskoj vojsci i nastojao da je sačuva od poraza. Srbima je ostalo da brinu o muslimanskim civilima i sačuvaju ih u životu. Srbima je to naredio i predsednik Republike dr Radovan Karadžić u čl. 3 i 4 "Odluke o imenovanju civilnog komesara za opštinu srpska Srebrenica"./40

    Memorijalni centar i mezarje

    Ne treba da čudi što su Potočari izabrani za tako veliko svetilište i jedino kultno mesto ne samo muslimana BiH i bivše Jugoslavije, već i Evrope. Tu se rodio ratni predvodnik Naser Orić i, po svim lokalnim verovanjima, Memorijalni centar-mezarje podignut je u njegovu čast. Prema verovanju muslimana, Potočari treba da postanu simbol genocida nad njima u BiH. I više od toga, oni nude da Potočari budu za muslimane ono što je za Jevreje Aušvic a za Srbe Jasenovac. Ekstremni muslimani veruju da progon muslimana u BiH traje od kako su Turci proterani sa ovih prostora. Uvereni su da je nepravedno što nemaju sopstvenu državu dok Srbi imaju Srbiju, a Hrvati Hrvatsku. Srbi smatraju da su hrišćani, Srbi i Hrvati, stvarni starosedeoci BiH i da su ginuli u odbrani hrišćanstva od islama i muslimana.

    U cilju podizanja navedenog mezarja i Spomen-obeležja Srebrenica-Potočari visoki predstavnici Volfgang Petrič, a potom Pedi Ešdaun doneli su tri pravna dokumenta. To su odluke u kojima se, pored ostalog, visoki predstavnik poziva na ovlašćenja koja su mu svojevremeno data i po kojima je on konačan autoritet u tumačenju Sporazuma o civilnoj implementaciji Mirovnog ugovora./41

    Bilo bi, svakako, logičnije da je za Memorijalni centar izabrana lokacija nekog od stratišta: Kozluk, Branjevo, Pilica, Petkovci... Ili mesto neke od većih primarnih masovnih grobnice: Glogova, Kozluk, Branjevo, Orahovac, Cerska... Lokacije Kozluk i Branjevo se posebno nameću jer su tu, po nekim svedočenjima, vršene egzekucije i pronađene su i otkopane primarne masovne grobnice.

    Muslimanske žrtve

    S obzirom na namenu Memorijalnog centra-mezarja Potočari, neophodno je da broj pokopanih bude što veći. Od toga najviše zavisi ugled Memorijalnog centra u svetu, naravno među muslimanima. Da su muslimanski vojnici tokom rata imali znatne gubitke nije sporno. U ovom slučaju samo je sporno koliko ih je stradalo prilikom proboja kroz nekoliko linija srpske odbrane i u međusobnim sukobima, a koliko je streljano. Sporno je koliko je stradalo julskih dana 1995. godine, a koliko u prethodnim godinama i ranijim borbama.

    Najviše je sporno što protiv lica koja su izvršila streljanje Tribunal nikada nije pokrenuo istragu. Ko je te vojnike angažovao, pod kojim uslovima i ko im je obezbedio zaštitu, čak i u SAD./42 Ko je to učinio imao je uticaja i na Tribunal. Njihovo hapšenje i svedočenje pred Tribunalom otkrilo bi naručioca poduhvata. Štiteći izvršioce organizator egzekucije je štitio sebe. To je očigledan dokaz da naručilac nije mogao da bude neko iz Republike Srpske.
    Ima indicija da su angažovani vojnici obmanuti, kao i da nisu imali poverenje u pravosuđe koje bi odredilo kazne pohvatanim muslimanskim zločincima. Ipak, nemoguće je poverovati u pretpostavku da su krenuli samoinicijativno. U tom slučaju samo bi oni bili krivi i odgovorni i Tribunal ne bi imao razloga da ne podigne optužnice. Ali, ni protiv Dražena Erdemovića, takođe jednog od neposrednih izvršilaca, nije ništa preduzeto sve dok se nije našao u Tribunalu. On je najbolji dokaz da su svi oni imali zaštitu.

    Kada su jugoslovenske vlasti upoznate sa njegovim zločinom izrazile su nameru da mu sude, on je u strahu od toga i sasvim izvesne kazne spas potražio u Tribunalu. Ne slučajno. Njegovom zahtevu su se, takođe, nimalo slučajno, pridružile diplomate zapadnih (NATO) država./43 Tražili su da se poštuju njegova ljudska prava i slobodno izražena volja. U Tribunalu ne samo da je našao zaštitu od velike kazne, već je uskoro postao glavni oslonac Tribunala i svedok na svim suđenjima kad je bilo reči i o Srebrenici. Misteriju ko se krije iza inicijatora i naručioca izvršenih streljanja već više od deset godina srpska strana ne može da razjasni.

    Dugo se, izgleda tragalo gde se i kada dogodio neki veliki srpski zločin, koji bi mogao da ustalasa svetsku javnost i pokrene NATO. U aprilu 1993. godine Amerikanci su pokušali sa Srebrenicom, ali je pokušaj propao. Prema vlastitoj izjavi Alije Izetbegovića, jednog od učesnika u tim razgovorima, on nije mogao da prihvati Klintonov predlog da pusti Srbe u Srebrenicu, i tako žrtvuje 5.000 meštana tog grada./44 Potom je u nekoliko slučajeva pokušano sa Sarajevom, ali ni to nije dalo poželjne rezultate. Još lošiji izbor su bili Cerska, Goražde, Žepa, Bihać... Međutim, ideja da su Srbi počinili veliki zločin nad muslimanima u BiH se morala ostvariti. Na kraju se ponovo ukazala prilika i izbor je, konačno, pao na Srebrenicu. Mesto je, ipak, pronađeno, odgovorni za zločin su određeni ranije, broj žrtava se, takođe, bar okvirno znao, samo su još nedostajali dokazi.

    Nameštena igra

    Taj dokaz, prema zamisli i očekivanjima onih koji su morali da ga pribave, trebalo je da budu događaji u kampu u Potočarima, gde su blagovremeno dovedeni muslimanski civili, koje prilikom dolaska Srba ne bi imao ko da zaštiti i odbrani. Tu su 12. jula očekivana ubistva i pokolji koje će, kako je s razlogom pretpostavljano, da izvrše Srbi posle parastosa na bratunačkom groblju. Motiv je bio poznat. Na isti dan 1992. god. muslimani su napali i popalili više srpskih sela i na surov način ubili 68 meštana...U Potočarima su bile majke, deca, sestre tih muslimanskih zločinaca.

    Međutim, posle parastosa ljudi su se sa groblja vratili svojim kućama. Kada je podmukao plan sa podmetnutim muslimanskim civilima propao, verovatno na veliko iznenađenje inicijatora, morali su prići nekom novom, sada već iznuđenom, rešenju. U naredna dva dana iz okolnih mesta prikupljeno je desetak vojnika 10. diverzantskog odreda, koji su bili na odmoru, i oni su uradili ono što se danas kvalifikuje kao genocid. Streljanje zarobljenih muslimana nije predmet ove rasprave. Sporan je broj streljanih ali nije sporno da su streljani samo vojnici a ne i civili.

    Koliko je muslimanskih vojnika streljano, a koliko poginulo prilikom proboja do Tuzle i u nekoliko međusobnih sukoba? U odgovoru na ovo pitanje Žan Rene Ruez,/45 višegodišnji glavni istražitelj Haškog tribunala u srebreničkom slučaju, kaže: "Vodi se rat brojkama od prvog dana"./46 Ni danas još ne može da se odgovori na pitanje koliko je muslimanskih zarobljenika streljano. Zato ćemo izneti ono što ne bi trebalo da bude sporno. Reč je o podacima koji ne potiču iz srpskih izvora, već od institucija iz država koje su bile u ratu protiv Srba i, kad je reč o mezarju, iz muslimanskih izvora. Srbi ni u jednom slučaju ne samo da nisu imali mogućnost nekog uticaja, već ni mogućnost uvida u dokumentaciju na osnovu koje su formirani podaci.

    Prve brojke mogućih žrtava nalazimo u spiskovima nestalih lica Međunarodnog komiteta Crvenog krsta koji su od 1995. do danas objavljivani više puta uvek sa drugim brojem nestalih, ali se taj broj konačno ustalio negde na oko 7.000-8.000 osoba./47 Međutim, ti spiskovi su u više slučajeva osporavani. U njima su pronalaženi ljudi koji su glasali naredne godine (za izbore u 1996. u biračkom spisku za Srebrenicu našli smo 3.016 osoba iz spiska nestalih), tu su još žive osobe i osobe druge nacionalnosti.

    Otuda ti spiskovi danas ne mogu da imaju isti značaj kao ranijih godina. Ipak, većina onih koji žele što više da okrive srpsku stranu pozivaju se na taj spisak i bez ikakvog osnova to proglašavaju spiskom masakriranih muslimanskih civila. Pregledom jednog od tih spiskova utvrđeno je da od skoro 8.000 nestalih, samo 36 osoba ženskog pola.) Ti spiskovi nisu spiskovi mrtvih, a još manje su spiskovi civila koji su masakrirani.
    srebrenica_lk - 78640 - 31.10.2012 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (0)

    Lična karta Srebrenice (1)


    Uvodne napomene

    U nedavnoj presudi Međunarodnog suda pravde Vojska RS imenovana je kao mogući izvršilac genocida nad muslimanskim življem u Srebrenici. Uprkos tome što je Srbija oslobođena optužbi za saučesništvo u jednom, makar i lokalnom, genocidu koji se dogodio ili se nije dogodio u Srebrenici, među političkim zagovornicima svakojakih krivica koje se pripisuju Srbiji, vlada predubeđenje da se Srpski parlament mora prikloniti ideji o skupštinskoj Deklaraciji koja je ravna javnom izvinjenju što Srbija u vreme vladavine Slobodana Miloševića nije sprečila zločin u Srebrenici i što se nije, ni tad ni posle, potrudila da zadovolji sve potrebe Haškog tribunala hapšenjem i isporučivanjem svih optuženih koje Haški tribunal od Srbije potražuje.

    Publicista i istraživač ratnih zločina u bivšoj BiH, gospodin Milivoje Ivanišević u svom ogledu u TRAGANJU ZA ISTINOM dokazuje da postoje najmanje dve lične karte grada Srebrenice vezane za događaje u maju 1995. Po prvoj ličnoj karti Srebrenice koju potpisuju bošnjački lideri u Srebrenici se dogodio genocid koji presudom Međunarodnog suda pravde nije primereno kažnjen. Po drugoj ličnoj karti, koju svojom izjavom potpisuju gospodin Milorad Dodik i vlada RS u Srebrenici se dogodio ratni zločin, a ne genocid. Dve lične karte jednog grada dokazuju da srebrenički spor nije, i ne može, lako biti završen.
    Istraživački ogled gospodina Ivaniševića zalaže se za ratnu ličnu kartu Srebrenice koja opovrgava genocid. Ne upuštajući se u raspravu ili komentare o srebreničkim ličnim kartama naša redakcija pruža svom čitaocu na uvid zanimljiv ogled gospodina Milivoja Ivaniševića kao prilog mogućoj raspravi o Deklaraciji u Skupštini Srbije.

    Gospodin Ivanišević, u privatnom razgovoru, veruje da Skupština Srbije, neće, ne sme i ne može izglasati Deklaraciju koja bi opisala RS kao moguću genocidnu tvorevinu. On je svoje uverenje opremio zanimljivim dokazima.
    Stradanje Srba do aprila 1993.

    Od kako su se Srbi 11. jula 1995. godine, oružjem kao što su i isterani, vratili u Srebrenicu počele su da kruže priče o velikom broju ubijenih muslimana, iznad svega nedužnih muslimanskih civila, staraca, žena i dece. Vremenom su te brojke neprestano umnožavane i konačno dostigle tolike razmere da danas - ne samo Haški tribunal, muslimanske verske i civilne vlasti, što se moglo očekivati i što je možda i logično - već i zvaničnici drugih država, često govore o genocidu. Tu su i veoma brojne, pogotovo sarajevske i beogradske nevladine organizacije koje ovu tezu stalno drže u žiži interesovanja. Mrtvi muslimanski borci Srebrenice su sada, konačno ni krivi ni dužni, prisutni u raznim kombinacijama onih koji ih nikada nisu poznavali, a danas ih stalno i bez ikakvog emocionalnog osnova svojataju i "brane". Nametnuti kult Srebrenice kao da još uvek bdi nad našom savešću i postaje metafora gotovo nezamislivog i, povrh toga, čak genocidnog zločina Srba nad nedužnim meštanima tog u bosanskim gudurama i bespuću zagubljenog gradića.

    Prema jednom od zaplenjenih dokumenata Armije BiH, koji ćemo verovatno još pominjati, piše doslovce "Krajem januara i početkom februara 1993. godine u zoni odgovornosti 8. OG stvorena je velika povezana slobodna teritorija sa centrom u Srebrenici koja je obuhvatila 95 odsto prostora opštine Srebrenica, 90 odsto prostora opštine Bratunac, 60 odsto prostora opštine Vlasenica i 50 odsto prostora opštine Zvornik.

    Takođe, uspostavljena je direktna fizička veza sa OS regije Žepa." /1 Muslimani su u to vreme, po istom izvoru, u navedenim opštinama zaposeli preko 850 kilometara kvadratnih. Taj njihov nesporan vojnički uspešan poduhvat prouzrokovao je skoro potpuno uništavanje srpskih naselja i stradanja meštana srpske nacionalnosti. Samo u srebreničkoj i bratunačkoj opštini, od 93 naselja u kojima su živeli i Srbi, uništeno je njih 82 (izuzev sela Crvica, Liješće, Petrića i Skelani u srebreničkoj opštini, a u bratunačkoj opštini pored samog grada sačuvana su i sela: Dubravice, Jelah, Krasanovići, Pobrđe, Polom, Rekovac, Repovac i Slapašnica)/2.

    Tom broju treba dodati i oko 20 uništenih srpskih sela i zaselaka u opštinama Vlasenica i Zvornik./3 Od 9.390 Srba u istom području Srebrenice, u svojim kućama, posle ovog muslimanskog pohoda, ostalo je njih 860 ili samo 9 odsto, a u Bratuncu od 11.500 meštana srpske nacionalnosti ostalo je samo 5.391 ili 47 odsto i to najviše zahvaljujući Srbima nastanjenim u samom opštinskom centru (3021 lice).

    Uspehu muslimana najviše je doprinelo ilegalno, ali blagovremeno organizovanje paravojnih oružanih formacija koje su se snabdele oružjem iz magacina rezervnog sastava milicije i teritorijalne odbrane (TO). Pored toga veliki broj njih, procena je oko 10.000 iz BiH, upućen je na obuku u Obrazovni centar Republike Hrvatske. U Hrvatsku je ilegalno i iz ovog kraja otišlo blizu hiljadu mladića.
    U pismu Izvršnim odborima SDA dato je uputstvo za slanje kandidata za navedenu obuku. Rečeno je da svako mora da ima "uput stranke, i dr." To već znači da se formirala stranačka oružana formacija./4 Februara 1992. iz magacina TO fabrike akumulatora izvukli su i u svoja sela odvukli čak i jedan trocevni protivavionski top kalibra 22 mm. Deo pešadijskog naoružanja kupili su od sredstava narodnog zajma, koji je u BiH bio raspisan za povećanje broja radnih mesta u privrednim preduzećima. Istina, to je učinjeno tajno i samo u firmama u kojima su direktori bili muslimani.

    Od povlačenja JNA iz BiH 19. maja 1992. godine do formiranja Drinskog korpusa Vojske Republike Srpske 1. novembra iste godine, odbrana srpskih sela prepuštena je samim meštanima, koji nisu bili u stanju da se efikasno suprotstave brojčano neuporedivo jačim muslimanskim formacijama. Tada stvorena brojčana superiornost muslimanskih u odnosu na srpske oružane formacije bila je prisutna sve vreme rata. A kao što su muslimani preuzeli oružje iz magacina policije i TO tako su i Srbi preuzeli, ponekada i na silu, znatan deo naoružanja, vozila, municije, sanitetskog materijala, inženjerske opreme, ostalih tehničkih sredstava i radio-stanica od jedinica JNA koje su se povlačile u Jugoslaviju.

    Pohod muslimana na srpska sela bio je neka vrsta njihovog svenarodnog pokreta. Posle boraca u osvojeno selo bi, kao drugi i treći ešalon, nagrnuli njihovi rođaci, komšije i prijatelji, tzv. civili: žene, deca, starci, sa najraznovrsnijim oruđima i alatima i oni bi svojim kućama odnosili sve što se može odneti.

    Prema uvidu u statističke podatke o stočnom fondu pojedinih sela i izjavama izbeglih meštana, muslimani su u tim osvajanjima opljačkali 7.200 goveda, 16.200 ovaca i 38.000 živine. Iako je nepoznato koliko je odneto žitarica, pre svega pšenice i kukuruza, sa sigurnošću se može tvrditi da je toga bilo dovoljno ne samo za zimsku ishranu, već i za narednu setvu. Uostalom, to se videlo u proleće 1993, po zasejanim poljima./5 Ako bi se govorilo o gladi, onda je ona mogla da ugrozi samo opljačkana srpska sela i izbeglo srpsko stanovništvo.

    Najgore su u tim akcijama prolazili uhvaćeni Srbi. To su uglavnom bili stare ili bolesne, duhovno i fizički hendikepirane, nepokretne osobe, ponekad i ranjenici, ali sudbina im je, gotovo bez izuzetka, bila ista. Dotukli bi ih muslimanski "civili" alatima koje su nosili da bi obijali kuće: sekirama, pajserima, motkama... Neke od tih žrtava spaljene su zajedno sa kućama u kojima su zatečeni.

    Uprkos tome i pored velikog stradanja Srbi su u srebreničkom kraju već tada bili pod snažnim pritiskom propagande, koja je na taj način prikrivala njihova stradanja i muslimanske zločine.

    Srebrenički muslimani se povlače

    Po formiranju i konsolidaciji komandi i jedinica Drinskog korpusa, prvih meseci 1993. godine počela je srpska protivofanziva, koja je preokrenula ratnu situaciju i prouzrokovala više uzastopnih muslimanskih poraza. U suštini to je bila iznuđena srpska akcija, s ciljem da se oslobode izgubljena sela i izbeglicama omogući povratak.

    Uspehu je, i pored malog broja vojnika kojima je raspolagao korpus i bezmalo sve brigade, u najvećoj meri doprineo školovan komandni kadar, koji je obezbedio efikasno korišćenje raspoloživog naoružanja i izvanredno planirane akcije./6 U aprilu 1993. zapretila je opasnost od sloma i mogućeg konačnog uništenja muslimanskih oružanih formacija. To je bio neposredan povod da se, pod vidom zaštite civilnog stanovništva, Srebrenica stavi pod zaštitu UN.

    Sigurno da je i muslimanima i njihovim zaštitnicima teško pao poraz i izgon koji su doživeli sa najvećeg dela prostora koji su osvojili tokom prethodne godine. Kad su se Srbi vratili u svoja sela mogao se bolje videti obim njihovog razaranja i stradanja. U razdoblju od aprila 1992. do aprila 1993. ubijeno je više od hiljadu meštana srpske nacionalnosti, a od tog broja više od trećine žrtava je stradalo od hladnog oružja, spaljeno i masakrirano.

    O tome je Jugoslovenska vlada posebnim Memorandumom, koji je 2. juna 1993. predao ambasador Dragomir Đokić, obavestila Generalnu skupštinu i Savet bezbednosti UN./7 Međutim, Memorandum se odnosio samo na dve opštine (Bratunac i Srebrenica i na srebreničko selo Skelani sa okolinom) i na njih se odnosi iskazani broj od preko hiljadu ubijenih, ali i 2.800-3.200 ranjenih lica. Tom prilikom izostavljena su stradanja Srba u rubnim područjima opština Vlasenica i Zvornik, na čijoj teritoriji su dejstvovale iste muslimanske jedinice, kao i u samom gradiću Srebrenici.

    Do dramatično potresnih saznanja došlo se pri otkopavanju masovnih grobnica na Glođanskom brdu i ostalim lokalitetima u zvorničkoj opštini./8 Tu su muslimani na veoma svirep način, u stilu islamskih "svetih ratnika" ritualno, džihadski, uglavnom hladnim oružjem, ubili oko 250 civila i zarobljenika iz okolnih srpskih sela, a najviše iz srpskih zaselaka sela Kamenica./9 Za taj podvig komandant Naser Orić sa još devet svojih uglednih saboraca odlikovan je Ukazom predsednika BiH Alije Izetbegovića najvišim odlikovanjem Armije BiH "Zlatnim ljiljanom".
    Konačan spisak srpskih žrtava srebreničkog kraja, koji se zove Birač, i nalazi se u zoni odgovornosti 8. taktičke grupe Armije BiH sa sedištem u Srebrenici i pod komandom N.Orića, utvrđen je znatno kasnije ("Knjiga mrtvih srba", Cenar za istraživanje zločina nad srpskim narodom, 2006.) a objavljen je povodom deset godina od oslobođenja Srebrenice u dva navrata, najpre u specijalnom prilogu beogradskog lista "Večernje novosti" od 13. juna 2005. god, a potom i u naknadnom izdanju namenjenom samo za BiH, u ukupnom tiražu u više od 400.000 primeraka. U isto vreme, u izdanju Centra za istraživanje zločina nad srpskim narodom sa sedištem u Beogradu, odštampana je i posebna brošura sa imenima istih žrtava i dostavljena na preko hiljadu adresa pretežno raznih stranih misija i međunarodnih organizacija u BiH i Srbiji.

    Navedeni spisak sadrži imena 3262 srpske žrtve. Prema dosadašnjim podacima oko 27 odsto ili oko 880 stradalih su pripadnici vojnih i policijskih formacija. Ostalo ili 73 odsto, odnosno 2.382 žrtve su civili. Za godinu i po dana nijedno ime nije osporeno. Spisak je nesporan pored ostalog i zato što su, često i sa zakašnjenjem, navedeni pokojnici sahranjeni uz prigodne crkvene obrede, a njihova imena nalaze se i u evidencijama sveštenika koji su ih sahranili. Fotografije većine srpskih žrtava srebreničkog kraja, odnosno Birča, izložene su i u spomen-sobama onih opštinskih centara koji se nalaze na teritoriji Republike Srpske. I u nekim privrednim organizacijama, kao i u većini opštinskih centara RS podignuti su spomenici ili spomen-ploče sa imenima lokalnih srpskih žrtava.

    Nevidljivi zaštitnik

    Kad je došao kraj muslimanskim osvajanjima i zločinima u srebreničkom kraju i ovom delu Srednjeg Podrinja početkom proleća 1993. godine nastala je panika i strah i među njihovim civilima i još više među borcima. Najviše su se plašili da im može biti uzvraćeno istom merom. Tada se javio moćan zaštitnik, koji ih je spasao od konačnog poraza i oslobodio odgovornosti za počinjene zločine, a ubrzo potom pred svetskom javnošću pretvorio u nedužne, gladne mučenike, bez krova nad glavom i željne hleba.

    Lansiran je lažan izveštaj, ili bolje rečeno propagandni pamflet britanskog lekara Simona Mardela iz Svetske zdravstvene organizacije da u Srebrenici dnevno umire 20-30 ljudi./10 To bi značilo na stotine mesečno, a toliko mrtvih, vojnika i civila zajedno, nisu imali muslimani od početka rata do tih dana aprila 1993. godine. Čak i Naser Orić u svojoj knjizi navodi da su za dve i po godine imali samo 1.912 mrtvih./11 Zbog lažnih izveštaja, koje je stalno lansirao u svet preko amaterskih radio-stanica, pomenutog lekara je general Filip Morion, komadant Unprofora, konačno morao da udalji iz Srebrenice. Srpska strana, svesna obmane i napora da se sačuva muslimanska vojska, a ne stanovništvo, pristala je da obustavi svoje oružane akcije. Savet bezbednosti je 16. aprila 1993. doneo Rezoluciju 819 i Srebrenicu proglasio za zaštićenu zonu.

    Srbima i muslimanima je dato u zadatak da Srebrenica bude bezbedna. Istog dana i predsednik Republike Srpske dr Radovan Karadžić, poštujući Rezoluciju SB, izdao je naređenje da se obustave sva dalja dejstva Vojske Republike Srpske, po Srebrenici i oko Srebrenice, osim onih u nužnoj odbrani./12 Nažalost, slično naređenje nikada nije stiglo ni od predsednika BiH, ni od Glavnog štaba Armije BiH. (To se može tumačiti i kao prvi signal da muslimani neće poštovati Rezoluciju i neće pristati na razoružavanje.) Narednog dana u grad je ušla kanadska formacija Unprofora, jačine jedne čete sa 143 vojnika.

    Sporazum Mladić - Halilović

    Dva dana posle usvajanja Rezolucije 819 SB (18. aprila 1993. god) generali Ratko Mladić sa srpske strane i Sefer Halilović sa muslimanske strane sporazumeli su se posle mukotrpnih i dugih pregovora, koji su trajali bez prekida skoro četrnaest sati, da muslimani svoje naoružanje ipak ne predaju jedinicama VRS, što je bio prvobitni zahtev generala Ratka Mladića, već Unproforu i to najkasnije 72 sata po dolasku Kanađana u Srebrenicu.

    Takođe, dogovoreno je da se izvrši razmena zarobljenika i da Srbi dozvole muslimanima da helikopterima evakuišu oko 500 svojih ranjenika i bolesnika./13 Taj gest bio je još jedan dokaz tolerantnosti srpske strane, na šta muslimanska strana nijednom nije odgovorila na isti način. Naprotiv, narednog dana, posle sklapanja primirja i proglašenja tog područja za zaštićenu zonu, muslimani su na prevaru na dve različite lokacije iz zasede ubili šest srpskih boraca, a više njih ranili./14 I posle ovog njihovog verolomnog čina general Ratko Mladić je ostao pri ranijoj odluci da muslimani sa srebreničkog područja mogu slobodno evakuisati svoje ranjene i bolesne borce.

    Generali Ratko Mladić i Sefer Halilović u dokumentu koji su potpisali 8. maja 1993. utvrdili su da granica područja demilitarizovane zone ostane "u okviru trenutnih linija konfrontacije", a to je, prema stanju na terenu, bilo otprilike u dužini od oko pet i po i u širini oko dva i po kilometra./15 Toliku teritoriju mogle su efikasno da štite i kontrolišu jedinice Unprofora prosečne jačine jednog kombinovanog pešadijsko-motorizovanog bataljona. (U dokumentu je predviđena manja jedinica "bar jedne čete sa štabom i logistikom".) U istom dokumentu dogovoreno je: "Predaja naoružanja (muslimanskog, naravno, napomena autora) će biti nadgledana od strane tima od tri oficira obeju strana zajedno sa oficirom Unprofora, koji će odrediti mesto gde će predaja biti obavljena"./16 Isto tako je definisano da: "Nijedan vojnik (odnosi se na obe strane, napomena autora), koji je u, ili koji želi ući u DMZ, osim pripadnika UnUnprofora, ne sme imati oružje, eksploziv ili municiju."/17

    Međutim, ne poštujući postignuti dogovor od 8. maja 1993. muslimani nikada nisu pristali da se formira komisija, koja će nadgledati razoružanje, niti su zabranili nošenje, pa i upotrebu oružja u demilitarizovanoj zoni. Na to se oglušio i Unprofor. Muslimani su odbili da se povinuju u utvrđenim granicama. Oni su u svojoj vlasti i dalje držali, čak i proširili teritoriju koja se protezala na oko 150 kvadratnih kilometara i koja je, pored Srebrenice, delimično ili u celini obuhvatala i sela Babuljice, Bajramovići, Bostahovine, Brakovci, Bučinovići, Bučje, Donji i Gornji Potočari, Dimnići, Dobrak, Fojhar, Gladovići, Karačići, Krušev Do, Kutuzero, Likari, Lipovac, Luka, Ljeskovik, Međe, Miholjevine, Milačevići, Močevići, Opetci, Osatica, Osmače, Pale, Palež, Pećišta, Podgaj, Postolje, Poznanovići, Prohići, Rađenovići, Skenderovići, Slatina, Sućeska, Staroglavice, Sulice, Šubin, Tokoljak, Žedanjsko.

    Pored navedenih čisto ili pretežno muslimanskih sela, oni su pod svojom vlašću ili bolje rečeno, pod okupacijom držali i više srpskih ili pretežno srpskih sela i zaselaka: Čićevci, Gostilj, Mala Daljegošta, Međe, Močevići, Osredak, Obadi, Postolje, Podravanje, Pribidoli, Pusmulići, Radoševići, Ratkovići, Viogor, Radovčići, Sase. Toj zoni priključeno je i više sela bratunačke opštine: Pirići, Jaglići, Blječeva, Zagoni, Zapolje...U srpskim selima skoro i nije bilo nastanjenih muslimana, ali su bila pod kontrolom njihovih oružanih formacija i Srbima nije bio moguć povratak. Drugačije rečeno muslimani su se ponašali kako su hteli i kako je njima odgovaralo. Oni su sve vreme nastojali da budu zaštićeni, ali nikako i razoružani.

    Za kontrolu i zaštitu tako velikog područja više nije bila dovoljna jedinica jačine bataljona, već znatno brojnije oružane formacije koje Unprofor nije bio u stanju ili nije hteo da obezbedi. Uostalom, apsurdno je da neko štiti toliko jake i brojne muslimanske oružane formacije. Slična je, najverovatnije, bila i procena komande Unprofora. Znalo se da je u okupiranim srpskim selima sve uništeno, ali se nije znalo zašto Srbima nije obezbeđena mogućnost povratka.
    To što su muslimani okupirali i držali srpska sela nije izazvalo očekivanu reakciju ni komande Unprofora, niti visokog predstavnika UN za Bosnu i Hercegovinu. Okupacija i zadržavanje srpskih naselja u zaštićenoj zoni bilo je za civilne i vojne vlasti Republike Srpske neobjašnjivo i van svih dogovorenih normi. Stekao se utisak da je zona zaštićena i od povratka Srba u svoja sela i u svoje kuće.

    Manipulacija u UN

    Za razliku od međunarodnih institucija i UN, za koje se pretpostavljalo da su neutralni, znalo se da države članice NATO saveza, predstavljajući se pred javnošću kao međunarodna zajednica, sve vreme podržavaju secesionističke pokrete. Iznenađenje je i saznanje da UN nisu neutralne i da podržavaju muslimansku stranu. Do tog otkrića se stizalo veoma dugo, skoro deset godina, i uz stalnu sumnju da li je moguće da je to istina. Ne ulazeći u motive i podsticaje za takvo ponašanje, zadržaćemo se samo na nekim konkretnim slučajevima koji su vezani za srebrenička zbivanja.

    Tajna poruka K. Anana

    U Zagrebu je već 21. aprila 1993, samo pet dana pošto je Srebrenica proglašena za zaštićenu zonu, komandant Unprofora švedski general Valgren objavio da je demilitarizacija završena. "Na osnovu raporta koji sam dobio od svojih oficira u Srebrenici, mogu da potvrdim da je danas u podne grad demilitarizovan."/18 On se, profesionalno i oficirski časno, ogradio. Čak je navedeno da je demilitarizacija završena u podne. Ako to nije istina krivi su oficiri koji su ga obavestili.

    U stvari, na podsticaj SAD i nekih zapadnih država, politika UN koju je dosledno izvršavao tadašnji podsekretar za mirovne operacije UN Kofi Anan, bila je da se muslimani ne razoružaju. Kofi Anan je, sprovodeći takvu politiku, posle samo dva dana (23. aprila) poslao poverljivu poruku generalu Valgrenu o predstojećoj poseti delegacije Saveta bezbednosti, koju je predvodio venecuelanski ambasador. U toj poruci je naveo: "Imajući u vidu vaše javne tvrdnje da je Srebrenica potpuno demilitarizovana, ne vidim potrebu da Unprofor učestvuje u potrazi za oružjem od vrata do vrata.

    Vas će nesumnjivo delegacija Saveta bezbednosti, koja vam dolazi u posetu upoznati sa snažnim osećanjem koje je prisutno među nekoliko zemalja članica da Unprofor ne sme previše aktivno da učestvuje u razoružavanju žrtava."/19 To je bio način da se, na intervenciju Kofija Anana, izigra Rezolucija SB i da se u Srebrenici sačuvaju muslimanske oružane formacije i terorističke bande. Ista praksa je potom primenjena i u Goraždu, Bihaću... Nekoliko godina kasnije video se stvarni smisao američke i Ananove intervencije u korist muslimana. Oni su postali pešadija NATO saveza.

    To je samo početak pristrasnog ponašanja u slučaju Srebrenice. U Sekretarijatu UN prikriven je značajan jugoslovenski dokument o stradanju Srba u Srebrenici./20 Isti dokument je prikrio i prećutao Kofi Anan i u svom izveštaju koji je o srebreničkim zbivanjima podneo Generalnoj skupštini 15. novembra 1999. godine. U istom izveštaju on se poziva na knjigu Nasera Orića/21 u kojoj se govori o stradanju muslimana,/22 ali prećutkuje ranije izašlu i dostavljenu knjigu M. Ivaniševića u kojoj se govori o stradanju Srba u Srebrenici./23 Na početku, u drugom paragrafu, naveo je ili citirao neverovatnu neistinu tužioca Haškog tribunala: "Dokazi koje je tužilac ponudio opisuju scene nezamislivog divljaštva: hiljade muškaraca je pogubljeno i zakopano u masovne grobnice, stotine muškaraca je zakopano živo, muškarci i žene su sakaćeni i poklani, deca ubijana pred očima svojih majki, deda prisiljen da jede jetru svog unuka.

    Ovo su istinske scene pakla, pisane na najmračnijim stranicama ljudske istorije." /24 Haško tužilaštvo uzalud više godina traga za svedocima tih Ananovih "zločina". Niko tako nešto nije video. Čak ni sami srebrenički muslimani. Ovo što je u izveštaju rečeno je beskrupulozna obmana svetske javnosti i Generalne skupštine UN. Nikada nije pronađen, niti je postojao deda koji je prisiljen da jede jetru svog unuka, nisu pronađene majke pred kojima su pobijena njihova deca, nisu pronađeni obogaljeni i poklani muškarci i žene, sve je to izmišljeno, kao što je izmišljeno i zakopavanje živih muslimana.
    To što je o Srbima u navedenom izveštaju napisao Kofi Anan, generalni sekretar UN, spada u stranice najmračnije propagande uperene protiv jednog naroda.

    Šta se u UN dešavalo tokom rata u BiH neposredan svedok je profesor istorije, a izvesno vreme i prorektor na Ilinois univerzitetu u Čikagu dr Nikola Moravčević. On je to izneo u intervjuu "Večernjim novostima"/25 pod naslovom "Činimo iste greške". Tom prilikom je rekao i sledeće: "Imao sam sreću da, dok sam bio prorektor na Univerzitetu, upoznam Butrosa Galija, koji mi je i dozvolio pristup arhivu.

    Možda je prejako reći, šokantni podaci, ali sam došao do dokumentacije koja ukazuje da je u Sekretarijatu Saveta bezbednosti postojao tim koji je izveštajima iz Bosne i sa Kosova dopisivao srpske zločine, a ublažavao ili sasvim prikrivao one koje je činila druga strana. I za mene je bilo iznenađenje da je i put informacija koje su stizale, u najvećem delu, bio prilično čist, a da su ih službe u Savetu bezbednosti upotrebile tako da dokažu svu monstruoznost Srba. Ustanovio sam, i to u knjizi napisao/26 da se išlo čak dotle da je izveštaj prvog komandanta snaga UN u Bosni Satiša Nambijara o zločinima bosanskih muslimana, skinut sa agende dnevnog reda zasedanja".

    Reč je o redovnom izveštaju koji je nakon godinu dana komandovanja jedinicama Unprofora Nambijar podneo Savetu bezbednosti i u kome se, pored ostalog, govori i o zločinima bosanskih muslimana i Hrvata nad srpskim stanovništvom. Nikola Moravčević, takođe, svedoči: "Madlen Olbrajt je od Butrosa Galija zahtevala da se Nambijarovi dokazi povuku. Ista je sudbina i dela izveštaja iz Račka, zbog koga je bombardovana Srbija."/27 Recept primenjivan tokom rata u BiH bio je sasvim jednostavan.

    Izveštaji o stradanjima Srba i srpskim žrtvama završavali su u arhivu i o njihovom sadržaju javnost, bar preko UN, nikada ništa nije mogla da sazna. Nasuprot tome izveštaji o stradanju muslimana, silovanjima, progonima ili ubistvima, obično tajno i lažno dopunjeni sa falsifikovanim brojem stradalih, stizali su na dnevni red Saveta bezbednosti UN. Posledice su uvek bile iste: donošene su rezolucije sa novim, sve oštrijim kaznenim merama protiv Srba s obe strane Drine. Nedugo zatim na srpska naselja su se sručili bombarderi i krstareće rakete.

    treca_juga - 78638 - 31.10.2012 : Novak Alimpić Beograd - best (1)

    Vasku Kocijančiću i rahmetli Jugi


    Moram prvo spomenuti da je Vogošćaninov odgovor Vasku Kocijančiču "pravi"! On reče "poštovani" gospodine Vasko Kocijanćiču... Ja ne mogu, jer ne mogu naći ni jednog Slovenca vrednog poštovanja... U ovo nije stvar nekulture, nego činjenica..

    Vasko , vaša priča može da prođe samo kod nekoga , ko je odrastao u "saksiji"!

    Ja vas danas razumem kao Jugo nostalgičare, jer dok niste ušli u Jugoslaviju, vaš divni milozvučni slovenački jezik morali ste da šapućete u svojim domovima!

    U Jugoslaviju ste ušli kao "NAJZAOSTALIJA REGIJA ONDAŠNJE EVROPE"!!!!
    U slobodnom prevodu: GOLI, BOSI, GLADNI, ŽEDNI, JADNI, SA SAVIJENOM KIĆMOM!!
    Iz Jugoslavije ste izašli: SITI, PODNAPITI, SA NAJVEĆIM STANDARDOM, PONOSNI, DRČNI, USPRAVNI, OHOLI, NEZASITI , VRLO NEZAHVALNI I BEZOBRAZNI I BEZOBZIRNI!!

    Od vas Kopiniču tražim da mi odgovorite i opovrgnete bilo koju činjenicu iz ovog pisma! I da dokažete moje laži naspram Slovenaca!

    Govorite o saradnji na polju kulture i trgovine? Vama Slovencima to i jeste problem, mislim na trgovinu, jer vaše proizvode niko neće u Evropi!Treba vam tržište bivše Juge! Da nas opet "radite na dve šibice, kao nekad!Šibicari bili , šibicari ostali! Tj, da mi kupujemo vaše proizvode skupo, a da vam prodajemo sirovine, "repro materijal jeftino, vi kao lukavi, pametni , vredni, a mi Srbi i ostali u Jugi kao papani?Vi udarnici Štajerskih Nemačkih konjušarnica "nas da gledate sa visine??!!

    Neće to više nikad proći moj Kopiniću!Srbina svako može dva puta žednog preko vode, ćutaće krstiće se, čudiće se, i dopustiće to!Ali treći put moj Vasko , ko pokuša Srbin mu lupi takav šamar, da se i unucima glava trese!

    Pitaj tvoje gospodare Nemce, da li lažem?!

    Već si izračunao da većina Hrvata i Slovenaca želi novu "Jugoslaviju", pomisliću da si glasonoša kraljice majke "Elizabete"... mi6, cia
    Reci mi koliko je "Jugoslovena" u Srbiji?

    Čini ti se Vasko, to je samo neko odvrnuo do daske pesmu Balaševića "al' se nekad dobro jelo"!

    Što se tiče naše saradnje u kulturi kako kažeš, čudi me?Pa zar vi niste , lepi, kulturni pametni, a mi Srbi i muslimani primitivci i nekulturni, zato što nismo katolici, i što ne damo sinove u "hor Bečkih dečaka" na uživanje pedofilima na celibatu?
    Što sada pričaš o kulturi, kada nas 70 godina nazivaste "nekulturnima!

    Reci mi Vasko tj nabroj više od 1, 5 Slovenaca značajnih u sferi kulture i naukel ali evropskog i svetskog značaja! Ne nekog značajnog u Slovenskoj Bistrici ili Velenju!??

    Književnika a da nije beznačajni Ivan Cankar?Slikara?naučnika?Kompozitora?barem muzičara?Za 70 godina u muzici ste dali dva hita :Videosex "ko je zgazio gospođu Mjesec" i to 15 dana na top listi.. !i Lačni Franc...

    Sve što ste imali su:Viktor Kopinič kominterna, Korošec, Edvard Kardelj tvorac "samoupravljanja" genije!, Stane Dolanc.. . I Janšin obaveštajac Jelko Kacin!!!

    Šta vama Slovencima nikad oprostiti nećemo?!

    Živi ste primer ranije navedene poslovice:

    "Niko te neće zvati tatom,
    ako mu ne j.. . š majku!"


    Zato su vama Nemci TATE!

    1941. godine ste Hitlera ste dočekali na ulicama, sa podignutom desnom, barabe izdajničke! I Hitler vas najurio ko zadnje papke, a Milan Nedić i Srbija vas primila opet gole i opet bose, othranila , ogrejala, spasla!

    Vratili ste nam tako što ste streljali 35.000 Srba, Ljotićeva, a i Četnika! Pride i 50. 000 ustaša, da se razumemo , ne žalim ja "ustaše", ali je gre'ota kad ustaša dodje na onaj svet i pita ga Pera:

    Šta bi? ništa "UBIO ME SLOVENAC"!

    Za takvu smrt , ide se odmah u pakao, bez suđenja!To je najveća sramota na svetu, poginuti od Slovenca!

    Na moju generaciju 1972. pucaste i zarobljavaste, samo zato što ste znali da neće biti otpora, jer nemaju municiju!!

    Da je jedan vojnik Jna imao bar redenik municije, bežali bi vi do Hamburga , niko vas ne bi zaustavio...

    Ništa ništastvenije, na svetu ovom od Slovenaca ne postoji! pozdrav vaša ništastvenosti Kocijančiču...
    komentari - 78628 - 31.10.2012 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)


    Danijel Huba, češki borac za istinu: Olbrajtova mora da odgovara za krvoproliće Srba!



    Topla dobrodošlica za Madlen Olbrajt u Pragu u režiji češkog udruženja "Prijatelja Srba na Kosovu" izazvala je veliku pažnju, kako srpske, tako i češke javnosti.

    Danijel Huba, jedan od osnivača udruženja i organizator protesta protiv bivše državne sekretarke SAD, u ekskluzivnom intervjuu sa portal "Srbin.info", govori o ovom događaju, ali i o tome šta Česi zaista misle o Srbiji i njenoj borbi za Kosovo i Metohiju.

    Na promociji knjige Medlin Olbrajt u Pragu, na originalan način ste podmetnuli spisak svih njenih zločina na teritoriji bivše Jugoslavije i zatražili joj autogram. Bivšoj američkoj sekretarki se to nimalo nije svidelo, što su zabeležile brojne kamere i fotoaparati?

    U Češkoj se pravi medijska slika da Česi vole i obožavaju Olbrajtovu i politiku SAD. Zato smo želeli da ovim nastupom pokažemo da to nije istina, ali i da njoj lično stavimo do znanja da nismo zaboravili šta je uradila na Balkanu i koliko je žrtava stradalo njenom politikom devedesetih godina prošlog veka.

    Medlin Olbrajt je s položaja državnog sekretara SAD izričito odgovorna za bombardovanje SR Jugoslavije 1999. godine, kada su avioni NATO, bez mandata Ujedinjenih nacija ubili na hiljade Srba. Takođe, podržala je džihad u Bosni i Hercegovini i manipulaciju činjenicama oko Srebrenice. Na kraju je kao pravi ratni prfiter, lično zaradila od privatizacije telekomunikacija Kosova. Za sve ove zločine, trebalo bi da snosi posledice i prizna odgovornost za krvoproliće nekoliko hiljada civila ¿ objašnjava Huba za naš portal, na veoma dobrom srpskom jeziku.

  • Kako ste došli na ideju da osnujete udruženje za otkrivanje istine o Srbiji?

    Kada je Kosovo proglasilo nezavisnost, više nisam mogao da ćutim. Moram sam nešto da preduzmem i upoznam češku javnost sa katastrofom i nepravdom koja se nameće Srbiji. Putem interneta sam pronašao još trojicu istomišljenika i prijatelja Srba, iako smo po političkoj ideologiji različiti ¿ desničar, socijaldemokrata, komunista i sveštenik!

    Napisali smo peticiju protiv priznavanja nezavisnosti Kosova, počeli da sakupljamo potpise i poslali je Vladi Češke. U vreme moje prve posete Kosmetu maja 2009. godine, češka vlada je priznala Kosovo i peticija više nije imala smisla.

    Tada smo osnovali građansko udruženje "Prijatelji Srba na Kosovu", koje je, kao što vidite i dalje veoma aktivno. U naše udruženje se učlanio i režiser Vaclav Dvoržak, koji je snimio film "Oteto Kosovo", kao i član češkog parlamenta Jaroslav Foldina.

    Ponosni Čehoslovak

    Danijel Huba je rođen 1973. godine u Brnu. S obzirom na to da mu je otac Slovak, a majka Čehinja, za sebe kaže da je ponosni Čehoslovak i da nikada neće priznati raspad Čehoslovačke. Završio je fakultet za finansije u Pragu, a pored maternjeg, govori i srpski, ruski, nemački i engleski jezik.

  • Srbiju već više od deset godina ucenjuju u zamenu za ulazak u Evropsku uniju. Kakva su iskustva Češke u ovoj političkoj organizaciji?

  • Veoma loša, baš kao što je i celokupna sadašnja situacija u Evropi. Ispostavilo se da je cilj širenja EU zapravo samo širenje tržišta za velike kompanije. Nezaposlenost u Češkoj raste iz dana u dan, a posebno nam smeta činjenica da države-članice nikako nisu jednake, već privilegije važe za jedne, a stroga pravila za druge zemlje, uglavnom one koje su nedavno ušle u Uniju. Sa ovakvim uređenjem, Evropska unija i evro kao valuta teško da mogu da opstanu.

  • Kako vidite odnose Srbije i Češke?

    Mogu iskreno da kažem da su Srbi jedini narod u Evropi, koji su dva puta podržali Čehoslovačku u prošlom veku, kada joj je bilo najteže. To ne sme da se zaboravi! Prvo su 1938. godine mnogi srpski dobrovoljci ratovali u čehoslovačkoj armiji protiv Hitlera, a zatim ste nam pomogli i 1968. godine, kada je Sovjetski savez poslao u Prag vojsku da brani socijalizam i revoluciju tenkovima. Zato naše građansko udruženje i radi na tome da se srpsko-češke veze obnavljaju i jačaju.

  • Šta poručujete srpskom narodu?

  • Hoću da znate da Česi o Srbiji ne misle ono što govore predstavnici češke vlade i da imate našu veliku podršku u borbi za istinu i očuvanje Kosova i Metohije ¿ poručuje Danijel Huba.
  • rusija - 78626 - 31.10.2012 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    U gostima kod Putina


    hag - 78624 - 31.10.2012 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)


    Hrvatsko pravosuđe: Za zverska mučenja 34 Srba - šest meseci zatvora!



    Šokantna presuda u Zagrebu: petorica vojnika Hrvatske vojske osuđena na ukupno osam i po godina zatvora za mučenje 34 Srba u zatvoru Kerestinec. Milorad Pupovac za S media: Suzdržavao sam se od komentarisanja ranijih presuda, ali je ovo sramota!

    Srbi koji su mesecima mučeni u logoru Kerestinec u Zagrebu nisu danas dočekali pravdu. Petorica pripadnika Hrvatske vojske dobili su minimalne kazne za zverske zločine počinjene 1991. i 1992. nad 34 Srba.

    Njih trojica već sutra će moći da se nađu na slobodi, pošto im je u kaznu uračunato i vreme provedeno u pritvoru, dok će bivši zapovednik zatvora Stjepan Klarić provesti iza rešetaka ne više od šest meseci. S media istražuje: Hrvatski političari se zabavljaju vređanjem Srba?

    Milorad Pupovac za S media portal: Kerumova mržnja prema Srbima je samo vrh ledenog brega!

    Naime, Klarić je nepravosnažno osuđen na tri i po godine zatvora zbog zlostavljanja pripadnika, kako se navodi, neprijateljske JNA, ali i srpskih civila iz okoline Zagreba i Siska. Dražen Pavlović, Željko Živec i Goran Štrukelj dobili su po godinu dana zatvora, a Viktor Ivančin dve.

    Male kazne sudija je obrazložio činjenicom da su bili učesnici Domovinskog rata, da su se primereno ponašali u pritvoru i da su im porodice u lošem finansijskom stanju.

    Srbi šokirani!

    Milorad Pupovac, predsednik Srpskog nacionalnog veća, kaže za S media portal da je ogorčen presudom:

  • Do sada sam retko komentarisao presude, ali sada ne mogu da se suzdržim. Ovo je sramota! Nakon presude Hrastovu za ubistvo 13 ljudi zarobljenih i razoružanih za koje je dobio četiri i po godine, sada je usledila i ova presuda. Za mučenje i maltertiranje ljudi dobili su ovako malo kaznu. Sa druge strane, znamo kolike su kazne dobijali Srbe za ratne zločine. Ovo samo pokazuje da sudovi, posle toliko godina, nisu u stanju da presude po pravdi i zakonu. Sude po osećaju, po pristrasnosti, a to znači da žrtve nisu jednake. Kazna ovde zavisi samo od toga ko je počinio zločin. Sramota!

    Srpske žrtve ne postoje

    Direktor Informaciono-dokumentacionog centra "Veritas" Savo Štrbac kaže za S media portal da hrvatsko pravosuđe ne poštuje srpske žrtve: Logor i u Drugom svetskom ratu

    Kerestinec je bio "čistilište" za Srbe i tokom Drugog svetskog rata. U njemu su pre streljanja bili zatočen Božidar Adžija i Ognjen Prica -Nastavljaju praksu da omalovažavaju srpske žrtve. Do 2000. godine nisu ni procesuirali ratne zločine nad Srbima. I sada se ponašaju tako. Skandalozno je da koriste olakšavajuće okolnosti da bi došli do mizernih kazni, ispod zakonskih propisa. Često imam utisak da tamošnji sudovi više vremena izgube na utvrđivanje olakšavajućih okolnosti u slučaju hrvatskih vojnika, koji su počinili zločin nad Srbima, nego što utvrđuju njihovu krivicu. Za ratni zločin je minimalna kazna pet godina. Da bi neko dobio manje od pet godina, moraju da se nađu izuzetne olakšavajuće okolnosti. Oni to uvek nađu.

    Stravična mučenja

    Klarić i njegovi saborci od početka suđenja negirali su krivicu da su mučili Srbe, prvo u vojnom zatvoru u Gajevoj ulici, a onda i u vojnoj bazi Kerestinec. Srbi su tamo mučeni elektrošokovima, premlaćivani su, terani da se tuku međusobno. Hrvatski vojnici su ih i seksualno maltretirali i terali na oralni seks. Mučene su i žene, a jedna trudnica je zbog seksualnog iživljavanja i pobacila.

    Tokom suđenja Srbi su svedočili o višednevnom prebijanju. Jedna bivša zatočenica svedočila je o mučenju strujom i o tome kako su je hrvatski vojnici terali da pleše gola do pojasa. Mučenja su završavana tako što su vojnici zatvorenicima gasili cigarete na jeziku.

    Autor teksta: Dušan Mlađenović
  • crna_gora - 78623 - 31.10.2012 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    CRNOGORCI!


    Crnogorci, Knez Nikola 1914. 
godine
    crna_gora - 78622 - 31.10.2012 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    Crna Gora za početnike: MI NIKOLA I


    Mi Nikola I - Crna Gora za početnike
    engleska_politika - 78620 - 31.10.2012 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    Vakcine UNICEF-a i Bila Gejtsa ubile 2.249 beba


    Sarajevo / Banjaluka - Udruženju roditelja teško bolesne dece BiH tvrde da su na tek rođenim bebama testirane neproverene vakcine koje su uzrokovale smrt, a koje je u tu zemlju doneo UNICEF, na predlog Svetske zdravstvene organizacije i direktora kompanije "Majkrosoft" Bila Gejtsa.

    Aktivistkinja i predsednica Odbora Udruženja roditelja teško bolesne dece Bosne i Hercegovine Jagoda Savić tvrdi da je u toj zemlji 2.249 beba umrlo, jer su na njima testirane Novartisove vakcine protiv hepatitisa. U ovome su učestvovali Svetska zdravstvena organizacija, UNICEF i Bil Gejts.

    Ove informacije uzburkale su javnost u Hrvatskoj, jer je slična vakcina nuđena i toj državi, ali tamo nije prihvaćena.

    Savićeva je za hrvatski portal dnevno.hr rekla da su u BiH, od uvođenja tzv. "Gavi" projekta vakcinisanja zdravih novorođenih beba protiv hepatitisa B, za deset godina umrlo 2.249 beba starih do godinu dana.

    "Od tog broja 1.768 otpada na Federaciju BiH, a 481 na Republiku Srpsku i Distrikt Brčko. Samo 2002. godine u Federaciji BiH je umrlo 245 živorođenih beba, 2003. godine umrle su 202 bebe, 2004. godine umrlo je 190 vakcinisanih beba, a i u godinama koje su sledile umrlo je podjednako mnogo beba", tvrdi ova aktivistkinja.

    Ona ističe da uzroci smrti ovih beba nikada nisu dokazani, niti su bili jasno navedeni. Takođe, u bolničkim formularima nigde nisu navedeni podaci o vakcinisanju beba.

    "U Federaciji BiH je posebno zabrinjavajući broj od 71 umrle bebe kojima je u prijavnom listu uzrok smrti označen kao "nepoznat ili neobjašnjen" . Osim toga, zabrinjavaju i 42 slučaja smrti uzrokovana problemima sa disanjem, jer su lekari do sada pokazali da ni u kom slučaju ne žele da prepoznaju post vakcinacijsku blokadu disanja koja se zove epiglotitis. Jednako je zabrinjavajuća smrt 24 bebe koje su umrle u prva 24 sata života upravo kada primaju vakcinu protiv hepatitisa B, a koje bi mogle biti rezultat nebrige o prilagođenom kalendaru vakcinisanja za bebe rođene sa nezrelom jetrom", navodi Savićeva.

    Kako je Savićeva objasnila, ovaj projekat vakcinisanja vlastima BiH poslao je UNICEF, a Ministarstvo zdravstva nije odbilo taj projekat jer nisu prepoznali pogrešan odabir ciljane grupe i projekt je počeo.

    "Elementi koji potvrđuju neodgovornost i nedostatak profesionalne savesti SZO, GAVI-a i UNICEF-a su teške epidemiološke greške u koncepciji projekta: nealarmantno stanje na terenu pre početka vakcinisanja, vakcina stara tek sedam godina pre upotrebe u BiH, činjenica da hepatitis B nije obavezna dečja bolest i nema epidemijski način širenja, nepoznat status majke a vakciniše se njeno tek rođeno dete, vakcinisanje suprotno evropskoj praksi, stručna saradnica bez ikakvog epidemiološkog iskustva, postvakcinacijske komplikacije se ne prepoznaju i ne beleže", tvrdi Savićeva.

    Ona tvrdi da je predsednik američke kompanije Majkrosoft Bil Gejts promoter vakcinacije novorođenčadi protiv hepatitisa B i glavni donator, koji je do sada dao više od 1,5 miliona dolara u GAVI Fond.

    "Gavi fond je deo SZO koji radi humanitarne projekte vakcinisanja dece u zemljama trećeg sveta na način da farmaceutske industrije doniraju SZO-u novac, nakon čega SZO njihove vakcine proglasi pogodnim za UN-ove misije, nakon čega se kupuju baš te vakcine. Ukratko, GAVI fond obrće novac i pravi biznis sa vakcinama. UNICEF se pojavljuje kao posrednik zbog pravila koje postavlja Zakon o spoljnoj trgovini, načinu uvoza i carinjenja roba humanitarnog porekla", navodi ona.

    Takođe, ona tvrdi da je UNICEF stvorio svojevrsnu blokadu medija u BiH.

    "Iz pouzdanog izvora znamo da je UNICEF posetio gotovo svaku redakciju u BiH i žobjasnio¿ kako svako prizivanje proteklih događaja utiče na sadašnji pad odziva na vakcinisanje. Stradala deca su od strane UNICEF-a otpisana na vrlo nehuman način, kao da nikad nisu ni postojala. Redakcije su prihvatile ovo otpisivanje dece iz samo njima poznatih "etičkih motiva", zaključila je Savićeva.

    Video prilog u kome možete da čujete Bila Gejtsa gde priča o vakcinama možete da pogledate OVDE.

    deblokada - 78616 - 31.10.2012 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (0)

    Muslimanska ofanziva na Srpsko Sarajevo


    Luna,

    Prije svega želi da ti se zahvalan na datumu koji si naveo. Ovaj datum kod mene rješava puno dilema oko datuma dešavanja nekih drugih događaja u kojima sam i ja sa svojom jedinicom učestvovao, a ne mogu da se sjetim tačnog datuma.
    Sada znam da je:

  • Lipa pala muslimanima u ruke 21. juna '95. godine
  • Moja jedinica je izašla na Lipu da zaustavi daljnji prodor neprijatelja preko tog brda takođe 21. juna '95. godine
  • Sa Galijem sam izažao u osmatranje terena na Lipi 22. juna '95. godina i tada se desilo ranjavaja mojih saboraca.
  • Dragan Lukač je ranjen na Lipi 23 juna '95.
  • Lipu ste vratili u naše ruke 24. juna '95.
  • Veliki Jasen je pao u ruke neprijatelju 24. juna' 95.
  • Vojna policija pojačana jurišnim vodom Blagovačkog bataljona je uspjela da vrati pod našu kontrolu sami vrh Velikog Jasena 24. juna '95.
  • Vojna policija je potisnula neprijatelja i obezbjedila preuzimanje svih rovova na Velikom Jasenu 26. juna '95. godine

    Sa datumom rođenja tvoga sina Filipa sam riješio sve ove dileme! Da ste mi ti, tvoj sin i supruga živi, i zdravi i veseli stotinu godina!

    Veliko ti hvala prijatelju!
  • treca_juga - 78608 - 30.10.2012 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (2)

    Pismo jednog Hrvata


    Dragi moji političari,

    Uz životni standard kakav konzumiram, a vi mi ga pripremiste, ja stvarno ne znam koliko ću dugo živjeti pa evo odlučih da vam napišem pismo zahvale, kako ne bi bilo da vam nikad ništa konkretno ne napisah i ne rekoh.

    Bez obzira kojoj političkoj stranci pripadate, oporbi ili vladajućim, želim vam se zahvaliti što ste od jedne jake, industrijske, poljoprivredne, turističke zemlje.. . moje domovine Hrvatske.. . u samo 20 i kusur godina uspjeli napraviti, što bi narod reko - "Go kurac".

    Od žitne Slavonije ste uspjeli napraviti ledinu.. . "nogometno igralište".. . na kom "utakmica" nije odigrana već 20 godina pa je korov preuzeo i naš i protivnički šesnajsterac zajedno sa centrom. Mora da ste ponosni na to? - čestitam vam!

    Čestitam vam i na tom što ste uspjeli sjebat drvnu industriju kraj živih šuma Gorskog Kotara i Like pa sad drvene stolice koje su napravljene od našeg drva kupujemo od Talijana.. . jer eto.. . oni to mogu, a mi ne.

    Čestitam vam i na tom što ste od svjetski poznate Hrvatske brodogradnje napravili to da nas čisto veseli kad brodogradilište "3. Maj" sklopi ugovor u vrijednosti 800 dolara pa radimo kanue za somalijske naručitelje. Ponosim se s vama. Čestitam, uspjeli ste!

    Uspjeli ste i u tome da 90tih isisate sve novce iz naših domaćih banaka koje ste kasnije sanirali sa našim novcem a onda ih prodali strancima uz ogromne provizije za vas i vaše obitelji pa vam sada sinčići i kćerkice uživaju dok mi jedemo govna koja ste vi izasrali. Ponosim se sa vama.. . čestitam vam od srca.

    Uspjeli ste sjebat i poznate građevinske firme koje su radile po čitavom svijetu i zapošljavale po 15tak tisuća radnika. Naši građevinari su prije bili cijenjeni u cijelom svijetu.. . a danas?.. . danas ste od njih oformili građevinsko mafijaške organizacije koja jedna drugu koči i međusobno se kolju poput vukova nad plijenom, i to direktno za vašu korist.. . za vašu i vaših sinčića i kćeri. Ponosim se sa vama. Čestitam.

    Čestitam vam i na tome, što ste u ono malo državnih firmi što je ostalo, uspjeli ugurati svoje rođake pa sad nama običnim "malim" ljudima javljanje na javne natječaje u vezi dobivanja posla izgledaju kao sajens jebeni fikšn. Bravo. Čestitam. Ponosim se sa vama.

    Uspjeli ste sjebat kompletnu industriju.. . ne jednu.. . ne dvije tvornice.. . vi ste uspjeli sjebat do temelja kompletnu industriju.. . sve sve sve.. . i više od SVE. Zadnjeg kojeg sjebavate je kamenolom koji se bavi eksploatacijom bračkog kamena.. . kamena za kojim ludi cijeli svijet, baš vi ste uspjeli sjebat. Da ono što cijelom svijetu treba, nama ne treba - za to ste se pobrinuli vi. Čestitam. Ponosim se sa vama, al baš ono, što bi reko Edo Majka - pravo pravo!

    Kako ste sjebali industriju, tako ste sjebali i radnička odmarališta na moru. Ista ona u koje bi svake godine radnici sa svojim obiteljima za jeftine pare otišli na ta 2 j**e. na tjedna.. . 2 tjedna mora.. . 2 tjedna u kojima su padali romantični poljupci sa prvim ljubavima, negdje na Jadranskom moru. Danas si malo tko može priuštiti 2 tjedna mora.. . a da nema romantičnih poljubaca na Jadranu, za to ste se pobrinuli vi. Čestitam vam. Ponosim se sa vama.

    Ponosim se sa vama, kada mi prijatelj.. . visoko obrazovan i stručnjak u svom poslu govori:

  • Stari, možda sam si uspio riješiti Kanadu! Mogu samo reći da ukoliko moj prijatelj i ode, Kanada će biti jedna sretnija zemlja. A vi? Ne brinite se, tu sam ja da se ponosim vama.

    Ponosim se sa vama, kada me moj prijatelj Mrki.. . inače zidar.. . nazove pa kaže:

  • Krule prijatelju.. . kud sve ovo ide u pičku materinu.. . suze mi na oči od muke idu! Mogu samo reći da je Kanada tužna što nema mog Mrkog. A vi? Ne brinite se.. . tu sam ja da se ponosim vama.

    Čestitam vam i na tome što ste nakon rata uspjeli isprintati papir sa 500 000 branitelja kao da smo ratovali protiv Kine i Indije zajedno, te u tu brojku ugurati sebe.. . svoje rođake.. . rođakove rođake.. . i od rođakovih rođaka rođake. Znam da je to za vas bilo j**e. no, vrlo j**e. no.. . mislim.. . ne rat.. . nego to sve papirnato sprovesti i napraviti.. . ne morate mi objašnjavati, pobogu, pa bar vam ja vjerujem. Znam da vam je bilo j**e. no srediti si papire za vojne mirovine i činove.. . oh.. . pobogu.. . pa kao da je bilo lako tamo negdje 1991.. . 1992.. . sa BMW-om sletiti u jarak sa činom brigadira.. . pukovnika.. . jedno 80 km od prve linije. Mislim da sam ja jedini koji vas razumije i stoga se ponosim sa vama.

    Ponosim se ja sa vama i kad je u pitanju mladi hrvatski čovjek koji je tek izašao iz srednje škole jer osim što ništa ne zna raditi nigdje nema priliku i naučiti. To ste mu sredili vi. Bože kako vas volim i ponosim se sa vama.

    Najmanje 100 afera ste proizveli čija se materijalna šteta mjeri u MILIJARDAMA EURA koje ste sebi slili na razno razne bankovne račune Kajmanskog otočja i Ekvatorijalne j**e. ne Gvineje čiji direktor banke ni ne zna da postoji Hrvatska, ali zna da postojite vi. Čestitam.. . i naravno.. . ponosim se vama.

    Ne mogu vam opisati koliko sam sretan što ste svojevremeno uzimali radnicima 2 i 4% od plaća i tako godinu i nešto.. . a sad ste digli i PDV na 25%. Nakon 20 godina sustavne pljačke i uništavačine uspjeli ste sjebat sve što hoda.. . puzi.. . gmiže.. . a rupe u državnoj kasi da čepimo mi? Opisati vam ne mogu koliko se ponosim vama.

    Čestitam vam i na ulasku u Europsku Uniju čije sam i sam standarde prigrlio odmah, pa sad dok cijela Europa spava, ja u 10 navečer palim veš mašinu kako bi oprao veš po jeftinijoj tarifi struje čiju ste cijenu formirali ka da je ista 3 puta opasala Zemlju pa tek onda došla u moju veš mašinu. U ponoć kad Europljani sanjaju, ja se j**e. m sa centrifugom od veš mašine zajahavši istu kako mi ne bi otišla u hodnik. Ponosim se sa vama.. . kako ja tako i moja veš mašina.

    U samo 20 godina sjebali ste sve. Sve što se na Hrvatskom jeziku izreći iz usta dade, vi ste sjebali. Niste vi uništili, vi ste SJEBALI. Kužite? SJE - BA - LI. Tim sjebanlukom, sjebali ste i malog poštenog čovjeka, koji sam sebi nameće da je nesposoban, a zapravo.. . PREŽIVJETI u ovoj hrpi govana koju ste vi izasrali, može samo nadčovjek.. . superčovjek.. . jebeni SUPERMAN.

    Moj Mrki je jednom na baušteli rekao: - Ništa im sveto nije, majku li im j**e. m lopovsku! - te nastavio raditi svoj 250 satni radni mjesec. Oprostite mom Mrkom na psovanju.. . a i sam nisam siguran na koga je mislio. Nije na vas.. . jer vi ste iskreni i pošteni.. . zato se ja i ponosim vama. Čestitam vam!

    Vaš Krule

    P. S. Ovo isto vrijedi i za Srbiju! Ovo isto vrijedi i za BiH!
  • treca_juga - 78606 - 30.10.2012 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (0)

    Jugonostalgija


    Poštovani Vasko Kocijančić,

    Moram priznati da sam i ja jedan od jugonostalgičara, ali tu postoji jedno veliko ali.

    Moja jugonostalgija je za onom Jugoslavijom koju su u krvi ugasili oni koji su bili oduvjek protiv njenog ujedinjenja. U tome su se priključile i ove novonastale nacije, uvidjevši da će i one izvući neku "korist". Sve te nove nacije stovrene iz jednog naroda , srpskog, danas pričaju nekim drugim jezicima, pa se bojim da se više nećemo moći razumjeti, a da se prave prevodi na sve te jezike, puno će da nas košta. Ne ide brate!

    U onoj Jugi ostade moja mladost, moja raja, bliski prijatelji, moja familija. Iz te zemlje jedva živu glavu iznesoh. Rasturanjem te Juge, rasturena je moja prošlost, a bez prošlosti se ne može zamisliti ni lijepa budučnost. Od tuda dolazi moja jugonostalgija.
    Ako je nekom palo na pamet da stvori novu Jugoslaviju onda to neka radi bez nas Srba. Šta će vama agresori i zlikovci u toj novoj državi?

    Evo zašto, ja ću ti dati odgovor!

    Nisu se ostvarili ciljevi da se u bratskoj komunističkoj državi srpski narod razbije u param parčad. Sada treba novo ujedinjenje u kojem će se nametnuti nacionalna odgovornost sropskom narodu i tom politikom još jednom pokušati razbiti, po mogućnosti, uništiti srpski narod.

    Iako i danas imam bližu familiju raširenu od Vardara pa do Triglava i od Đerdapa pa do Jadrana, novu Jugoslaviju niti želim niti ču je podržati. Samo izdajnici srpskog naroda mogu poći u takvu zajednicu u kojoj se već danas naslučuje kraj te nove države.

    Bila bi to udruženo uživanje svih naroda u novoj državi sa nastavkom uništenja srpskog naroda! Ko potpiše od srpske strane takav dokument, potpis'o je uništenje svoje! Da Bog da da mu to bude zadnje u životu što je uradio!

    Kako reće Don Korleone svome sinu Majku u filmu "Kum". "Onaj ko ti bude dogovaro da ideš na pregovore, to je tvoj izdajnik!"
    Da je bogdom nikada nije ni bilo!
    balkanski_ratovi - 78604 - 30.10.2012 : Razvigor Srbija - best (1)

    Kumanovska bitka - Krv i magla


    Сто година од ослобођења Старе Србије! Одличан документарац о Кумановској бици!

    rodoslov - 78601 - 30.10.2012 : Malislatki - best (0)

    Porijeklo Gazibarića


    Gazibara: Prezime zabilježeno u Santovi/ Bačka/ 1720 godine, Starom Bečeju 1729 g, u selu Trešnjevici/Belica, Srbija; porodični nadimak u Lužnici/Srbija/; u selu Ravnešu u Slavoniji u XIX veku; u Hrvatskoj kod Vojnića, Splita i Grubišnog polja. Složeno je od glagola gaziti i imenice bara. Prezime je identično sa apelativom gazibara koji ima tri značenja:roda(u Gruži), patka u jednoj zagoneci i nečista žena. budući da je ovde nadimak u pitanju, sva tri značenja dolaze u obzir za njegovu etimologiju.

    Prezime Gazibrić u selu Lubnici /Crna Reka/, Sremskoj Mitrovici 1727, i Kukujevcima /Srem/ 1749 g. Prezime Gazivodić u okolini Dubrovnika sa istoriskom potvrdom iz 1667 g.

    Osnovno je pitanje u vezi etimonologije i semantikom ovog oblika sastoji se u tome da li je prezime/nadimak/ postalo od toponima/hidronima/ ili obrnuto.

    Gazivoda predstavlja ustvari predstavlja išćezli geografski pojam. To bi bilo ono mjesto gde se može lako i bezbedno preći neki vodeni tok /Gazivoda/ili vodena prepreka /Gazibara/.

    Iz knjige Dr. Velimira Mihajlovića - srpski prezimenik
    deblokada - 78596 - 30.10.2012 : Luna Jankovic - best (2)

    Lipa


    Pravi, vraćanje nekoliko rovova na Lipi se desilo 24. 06. 1995. godine. Ministar MUP-a mi je u toku akcije saopštio da mi je Dragana rodila Filipa u Banjaluci. Vidio sam ga tek nakon desetak dana, u zatišju deblokade.
    izreke - 78588 - 30.10.2012 : Ratko Obrenović Detroit, USA - best (0)

    Izreka


    Niko neće da te zove tata dok mu ne opališ majku.
    kosovo_21_vijek - 78586 - 29.10.2012 : Zeljko Tomic Sokolac - best (0)

    Šta mislite o Slobi, Šešelju?


    ...što se mene tiče, ja mislim ono šta Miroslav Šolević priča!

    deblokada - 78584 - 29.10.2012 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (0)

    Lipa


    Ovom prilikom bi zamolio Lunu da navede tačan datum kada je vraćao Lipu, pošto mu se taj dan rodio sin. On je vjerovatno i jedini koji sigurno zna taj podatak!
    Luna, unapred hvala!
    treca_juga - 78582 - 29.10.2012 : Vasko Kocijancic Ljubljana - best (0)

    Jugonostalgija


    Mislim da je Jugonostalgija sve izraženija u svim delovima bivše Jugoslavije. Slažem se da su mogućnosti koje pruža kultura najveće i da su najvidljivije.

    Obnova bivše domovine će se po mom sudu najpre realizovati preko kulture, ali treba imati u vidu i to da su ekonomske štete od raspada jugoslavenskog trga bile enormne za sve delove naše divne domovine i da bi obnavljanje zajedničkog trga bilo višestruko korisno za sve delove Jugoslavije. Da se trg nije raspao danas bi imali veći društveni proizvod od Grčke.

    Naposletku pored zajedničkih kulturnih i ekonomskih vrednosti tu su i hiljade porodičnih i imovinskih veza koje bi u zajedničkoj domovini učinili naš život daleko ugodnijim i solidarnijim nego što je sada.

    Zato smatram da trebamo svi raditi na obnavljanju Jugoslavije. U Hrvatskoj i Sloveniji već se uveliko sprema referendum za ponovno udruživanje u Jugoslaviju. Kažu da će odziv biti ako ne veći a onda barem isti procenat (98 i 99. 5%) kao onomad kada su se građani izjašnjavali za razdruživanje od Jugoslavije. Slično je i u bosnjačko-hrvatskom dijelu Bosne gdje Budimir i Mahmutćehajiš vode cijelu akciju. I tu se očekuje 66. 66% ZA!

    Vasko,

    bez uvrede, ali možeš li mi odgovoriti zašto sve ponovo kreće od Slovenije?
    ilidza - 78580 - 29.10.2012 : Stojan Bera London - best (0)

    Molba


    Molio bih Frandjeliku i Dejeu iz Detroita da me kontatkiraju vezano za Crnog. Željko ima moju e-mail adresu koju vam može proslijediti ako ga kontaktirate na slavicnetŽhotmail.com.

    Hvala
    Stole
    gusle - 78578 - 29.10.2012 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    Gusle: Romanija


    rodoslov - 78562 - 29.10.2012 : Čedomir Antonić Novi Beograd - best (0)

    Poreklо Gazibarića doseljenih iz Rume


    U selo Vukona, Tamnava, doselili su se Gazibarići, sveštenička porodića, u 17 veku, iz Srema (Rume, Krčedina.. . ). Odakle su Gazibarići stigli u Srem i kada?
    forum - 78558 - 28.10.2012 : Zeljko Tomic Sokolac - best (2)

    REKOM - stop proizvodnji lažne istorije


    Istina i pomirenje na ex-YU prostorima

    Stefan Karganović
    subota, 27. oktobar 2012.


    Borba za istorijsku istinu na Balkanu, u onom delu koji se odnosi na kontroverzne sukobe devedesetih godina prošlog veka, ulazi u ozbiljnu fazu. Inspiratori tog sukoba sada koriste svoje lokalne saradnike za proizvodnju lažnog tumačenja događaja kojim će biti apsolvirani od ogromne krivice koju snose za podsticanje i raspirivanje nasilja na Balkanu između 1990. i 1995.

    Inicijativa za REKOM, koju su lansirali Nataša Kandić i Fond za humanitarno pravo, na čijem je čelu, predstavlja uznemiravajući primer pokušaja da se istorija prekroji i sabije u uske ideološke okvire. Skoro sve banana državice bivše Jugoslavije podlegle su pritisku i potpisale su blanko ček inicijativi za REKOM. To znači da su navodnim "nevladinim organizacijama" koje se finansiraju iz inostranstva unapred potpisali dozvolu da im u skladu sa svojom političkom i ideološkom agendom pišu noviju istoriju. Srbija je do sada u ovoj igri ostala izuzetak. Tadićeva vlada se nije pridružila REKOM-u, verovatno u strahu od lošeg predizbornog publiciteta, ali se može pretpostaviti da je taj zadatak svesno ostavila za kasnije, uverena da će na izborima pobediti.

    Za predsednika Nikolića i njegovu vladu, sada je došao trenutak istine. Oni se moraju izjasniti da li će prići REKOM-u, ili će postupiti u državnom interesu Srbije i odbiti da to učine.

    Zato je neophodno podići svest državnog vrha i svih građana u odnosu na kobne implikacije ove inicijative. Predsednik Nikolić i Vlada će biti pod neizdržljivim pritiskom da stave državni pečat na ovaj negativan projekat. Osvešćeni građani im moraju pomoći da se tom pritisku uspešno odupru i da decidno odbace pokušaj pisanja lažne istorije. Iznećemo nekoliko argumenata zašto je inicijativa za REKOM loša za srpsku državu i za sve građane Srbije.

    Kao prvo, važno je naglasiti paralelu između metodologije pisanja "dogovorne istorije" ratova devedesetih Nataše Kandić i njene današnje ekipe i veštačkih, politički programiranih "istorija" koje su bile pisane pod komunizmom. Sličnosti su tu ne samo eklatantne već i potpuno razumljive, kada se ima u vidu komunistička pozadina starih aktera koji se sada bave "istorijom" po nalozima novih naredbodavaca. Prva i osnovna zamerka takvoj metodologiji je da primenjuje kriterije politike, a ne nauke. Ovo je za državu i građane sasvim dovoljno da ovoj inicijativi kategorički kažu - ne!

    Drugo, ne samo lažne nego i nebalansirane istorije potencijalno predstavljaju ozbiljnu pretnju po mir. Na izvesan način, iskustvo Nemačke posle Prvog svetskog rata, kada je bila politički prisiljena da prihvati tumačenje događaja i, sledstveno tome, krivicu - mada to nije odgovaralo objektivnom stanju - paradigmatično je u ovom pogledu. Nemački narod to nije mogao da prihvati, a to je dovelo do poznatih i tragičnih reakcija. To je još jedan moćan argumenat protiv nametanja lažiranih istorijskih narativa. I Srbiji i susedima potrebni su mir i saradnja, a to može zaživeti samo na osnovi uzajamno prepoznate istine, nikada dogovorenih laži. Srbiji su potrebni istina, otvorenost i demokratija, ne provokacije i ponižavanja, što bi, kao u vajmarskoj Nemačkoj, moglo da rezultira nesagledivo lošim posledicama.

    Treće, objektivno i sveobuhvatno sagledavanje činjenica vezano za začetak i tok jugoslovenske krize u najvećoj je meri politički i moralno korisno za srpsku stranu, a u podjednakoj meri je moralno i pravno pogubno za ostale balkanske aktere i njihove inostrane pomagače. U prevashodnom interesu Srbije i srpskog naroda u celini jeste da se događaji devedesetih godina istraže i da se činjenice utvrde na pošten i objektivan način. Inicijatori i sponzori REKOM-a upravo jesu ti koji imaju da se suoče sa po njih katastrofalnim činjenicama. Zato, u interesu nacionalne bezbednosti i preporoda, srpska država i Vlada imaju imperativnu obavezu da insistiraju na objektivnoj i naučnoj analizi činjenica, što znači da odbace svaki pokušaj njihovog tendencioznog politiziranja.

    Neprihvatljive posledice sprovođenja programa samopostavljene Komisije za REKOM su mnogobrojne. Nijedna ozbiljna država važan zadatak pisanja svoje istorije ne poverava privatnim organizacijama pod uticajem stranaca, pogotovo ne ako su zainteresovani da se istorijska građa predstavi na netačan način. Jednom unapred postavljen "pečat" Srbije na inicijativu za REKOM teško će se moći povući sa konačnog izveštaja. Predvidljivi zaključci o krivici Srbije, Republike Srpske i srpskog naroda u celini, "genocid u Srebrenici" i odgovornost srpske strane za izazivanje sukoba u bivšoj Jugoslaviji u tom izveštaju će biti centralne tačke.

    Međutim, cilj "istoričara" REKOM-a nije apstraktan. Oni ne pišu lažnu istoriju iz ličnog zadovoljstva, već upravo zato da bi lažnu konstrukciju operacionalizovali na političkom planu. Oni žele da njihov lažni narativ bude nametnut kao normativan. Uslediće zahtevi da se krivotvorena verzija REKOM-a predaje u školama i da je se javni radnici i mediji moraju strogo držati u svojim izjavama i izveštajima. Zahtevaće se da nezavisno istraživanje i razmatranje činjenica, mimo okvira koji će biti propisani u zaključcima REKOM-a, bude krivično kažnjivo. Politički agitatori ućutkaće prave istoričare, pod pretnjom strogih kazni, za savesan i profesionalan rad.

    Treba li da nastavimo dalje?

    Građani Srbije imaju mogućnost da kažu predsedniku Nikoliću i Vladi šta misle o REKOM-u.

    Istorijski projekat Srebrenica sastavio je peticiju sledeće sadržine:

    "Mi, dolepotpisani građani Srbije, zahtevamo od predsednika Tomislava Nikolića i srpske Vlade da odbiju svako učešće zvaničnih državnih ustanova u radu Koalicije za REKOM, koji koordiniraju Nataša Kandić i njen Fond za humanitarno pravo. Ocenjujemo da to telo nije kompetentno da se na objektivan i profesionalan način bavi uzrocima, tokom i posledicama ratova na teritoriji bivše SFRJ devedestih godina prošlog veka. Podrška državnih ustanova Srbije na bilo koji način projektu REKOM-a nanelo bi neprocenjivu štetu interesima države i svih njenih građana."
    forum - 78556 - 28.10.2012 : Zeljko Tomic Sokolac - best (1)

    Peticija


    Stefana Karganovića ne znam lično, ali mi je dobro poznato njegovo dijelo. Imam namjeru da se uskoro upoznam sa ovim mladim rediteljem, pa ću vam o tome nešto i napisati. Za one koji su zainteresovani da se pridruže ovoj peticiji objavljujem link i Stefanovo pismo. Jedna napomena: Najbolje je da koristite svoju adresu iz Srbije!


    Dragi prijatelji,

    Peticiju predsedniku Nikoliću i Vladi Srbije protiv podrške Srbije inicijativi za REKOM Nataše Kandić postavili smo na sledeći link:

    Da se upišete u peticiju kliknite ovdje!

    Molim vas da potpišete našu peticiju ukoliko se slažete sa njenim sadržajem i da je pošaljete vašim prijateljima sa pozivom da učine to isto. Ako imate Facebook ili Twitter, molimo vas da ovaj link postavite tamo i da uputite poziv svim korisnicima da potpišu peticiju.

    Najlepše vam hvala na saradnji. Poraz za Natašu Kandić i REKOM je pobeda od vitalnog značaja za Srbiju.

    Srdačan pozdrav

    Stefan Karganović
    srbi_izdajnici - 78554 - 28.10.2012 : Ratko Obradovic Detroit, USA - best (1)

    Koliko je Tadić pokvaren čovjek!


    deblokada - 78550 - 28.10.2012 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (7)

    Muslimanska ofanziva na Srpsko Sarajevo


    Konačno je Semizovački bataljon konsolidovao svoje redove i ponovo preuzeo kompletnu svoju zonu odgovornosti, koju je držao prije početka muslimanske ofanzive. Ljudstvo koje je pomagalo u držanju njihove linije je moglo da odahne, a i građani Srpskog Sarajeva sa njima, jer je bila prisutna stalna bojazan komande brigade da u slučaju napada na liniju, ti ljudi nisu bili dovoljno opremljeni za odbranu linije.

    Povukao sam odjeljenje Saobraćajnog voda iz rovova sa Semizovačke linije odbrane i posalo ih kući na zaslužan odmor. Drugo odjeljenje Saobračajnog voda umjesto da izvršimo smjenu na rovovima, zadržao sam u pripravnosti u prostorijama ČVP, a treće odjeljenje je i dalje držalo punktove i vršilo kontrolu saobračaja na ključnim mjestima u zoni 3. sarajevske brigade. Borbeni vod, osim što je vršio redovne policijske poslove, je bio u stalnoj pripravnosi u našim prostorijama. Kompletnu jedinicu ČVP sam morao držati u pripravnosti, jer sam imao puno ljudi raspoređenih na borbene zadatke. U uzbuni su bili pošteđeni ni odjeljenje za kriminalistiku, Đurđić, Milišić, Mišić, moj pomoćnik za pozadinu Garo i pozadina ČVP, uključujući i kuvarice, čuvari zatvora sa upravnikom Jovom.

    Uprkos tome što su svi u ČVP su bili na nogama, mnogi pripadnici naše jedinice su primjetili da Penin Izviđački vod nije bio raspoređen na borbene zadatke u trenutku muslimanskih proboja kroz naše linije. Uslijedila su mnoga pitanja oko toga, na koja nisam imao odgovore. Majo, načelnik bezbjednosti Brigade, je imao pravo da upotrebi Izviđački vod ali ih nije koristio niti im je izdavao bilo kakve zadatke za borbu.

    Nakon jedne mirno prespavane noći pomislio sam da je ofanziva popustila. Planirao sam da u prostorijama ČVP održim referisanje i iznesem planove daljnje upotrebe naše jedinice. Međutim, u kancelariji zazvoni poljski telefon i ja odmah pomislih da je ponovo probijena linija. Inače, taj telefon nije služio ni za šta drugo sem da nam javi da je neprijatelj ponovo izvršio neki napad.

    Sa druge strane žice sam začuo Grujićev glas. On je do rata bio konobar i znao je vrlo dobro da se čak i u teškim situacijama našali kako bi razbio napetost kod ljudi. Iako sam ga rijetko pominjao u mojim pričama, moram da kažem da je Grujić jedan od rijetkih koji je prošao kroz sve ratne teškoće koje su nas zadesile i kao istaknuti komandir mnogih jedinica završio u OC-u 3. sarajevske brigade.

    Čim sam se javio na telefon Grujica započinje naš razgovor, samo njemu svojstenim i uobičajnim zezalicama, uglavnom o onim muškim pričama, poput one:

  • "Imali šta sa strane?"

  • "Nema moj jarane, nema se vremena za to!", odgovaram ja njemu.

    Znajuću dobro kako Grujica nastupa, prelazim na stvar.

    Pitam Grujicu, tako smo ga zvali:

  • "Šta ima"?

    Grujić okoliše da pređe na stvar pa upita:

  • "Jesu li se odmorili tvoji borci?"

  • "Jesu, posl'o sam ih kući" odgovorih mu.

  • "E, sada ih odmah ponovo diži i požuri na Lipu da pomogneš Blagovačkom bataljonu!"

  • "Šta se tamo dešava?", nastavih ja sa pitanjima.

  • "Pala Lipa" - kaže on i nastavlja dalje da govori - "To je držao Blagovački bataljon ali nisu uspjeli da se odbrane. Napustili su sami vrh Lipe ali se linija još uvijek drži prema Stomorinama. Idi tamo i uveži se sa njima na desnoj strani. Lijevo nema nikoga do Repetitora. Pokušajte da napravite "Vatreni džak" ispod Lipe tako da zaustavite daljnje napredovanje neprijatelja prema putnoj komunikaciji Semizovac-Srednje. Bilo bi dobro, ako je to moguće, da napravite kontranapad i povratite izgubljenu liniju".

    Upadam mu u riječ i kažem:

  • "Nemam ja dovoljno ljudstva da napravim "vatreni džak" a ujedno izvedem i kontranapad".

  • "Ma znam da nemaš, ja ti samo prenosim naređenje komande pa ti vidi šta možeš da uradiš. Tamo će ti se priključiti i Pena sa svojim IDV pa pokušajte da uradite nešto zajedničkim snagama."

    Potvrđujem Grujici da ću sa jedinicom krenuti prema Lipi ali ne obećah ništa više osim "vatrenog džaka" ispod Lipe.

    Lipa je bila zadnje brdo uz put Semizovac-Srednje i trebalo je nešto hitno rješavati kako se ne bi ponovo desilo da muslimani gotovo na istom mjestu ponovo ovladaju putnom komunikacijom. Vraćam se u prostoriju za referisanje i obavještavam svoje saradnike o čemu se radi i da se referisanje odgađa do daljnjeg.

    Gali bez čekanja naredbe izlazi napolje iz prostorije i odma podiže Borbeni vod na uzbunu. Kako je većin bila u prostorijama VP vrlo brzo smo postrojili jedinicu, a referentica ČVP R. Bunjevac popisuje ljudstvo koje kreće na borbeni zadatak.

    Potrpali smo se u vozila i vrlo brzo stigli do puta ispod Lipe. Tu smo kraj puta stali i sačekali IDV. Među mojim borcima se osjećalo neprikriveno zadovoljstvo što su se konačno i borci IDV uključili u borbu. Oni su vrlo brzo stigli do nas i bez oklijevanja smo krenuli šumskim puteljkom uz brdo prema Stomorinama. Pošto Pena nije došao sa svojom jedinicom, ja sam Regi izneo moj plan naše akcije, rekavši mu da se on sa svojom jedinicom uveže desno sa Blagovačkim bataljonom, a ja ću da preuzmem lijevo krilo. Objasnio sam Regi da se ne možemo spojiti sa našima na lijevoj strani, zbog nedostatka ljudi i tako ne možemo pokriti kompletnu rupu nastalu na liniji. Zbog toga sam ja odlučio da sa svojim ljudima preuzmemo rizik, mogućnosti da se neprijatelj može zavući iza naših leđa i iznenaditi nas. Rega je to prihvatio i na njegovom licu sam osjetio olakšanje zbog tog mog predloga.

    Vrlo brzo smo stigli na liniju na kojoj su nas dočekali borci Blagovačkog bataljona. Bili su presrećni što nas vide, jer je za njih to značilo da nisu ostavljeni na cjedilo. Odmah smo se, bez ikakvog odlaganja, počeli uvezivati i raspoređivati ljude duž novoformirane linije, koristeći pri tome prirodne zaklone po dijelovima visoke ali dobro razrijeđene crnogorične šume. Teren je bio neravan, pun nekakvih rupa, pa smo to koristili kao naše zaklone. Na kraju sam sa svojim najpouzdanijim ljudima Slavom Manekijenom i Radenkom Galinac - Galijem napravili polukružnu odbranu na dijelu koji nismo mogli dalje da pokrijemo zbog nedostatka ljudstva.

    Kada smo konačno završili postavljanje "Vatrenog džaka" mrak se već uveliko spuštao. Bilo je kasno da se krene i bilo kakvo izviđanje, pa smo počeli da se pripremamo da tu prenoćimo. Kako je bilo ljetnje vrijeme, a nebo vedro, nije bilo nikakvih problema da provedemo još jednu noć bez krova nad glavom.

    Noć je konačno pala i za nas je to bilo olakšanje, računajući da muslimani neće pokušati izvesti noćni napad. Sa druge strane, smatrao sam da ćemo do jutra već smisliti kako da se ojača ta linija.

    U toku noći smo se neprekidno smjenjivali na stražarskim mjestima.

    Jutro je konačno svanulo a ništa se nije dešavalo na tom dijelu linije. Bilo je mirno, kao da je i muslimanima borbe bilo preko glave. Međutim, nije bilo tako! Preko radio uređaja smo dobili informaciju da su muslimani izveli napad na Žuč, na kotu 830, i da su uspjeli da ovladaju sa nekoliko naših rovova. Nakon toga, Pena je preko radio-veze naredio svojim borcima da se povuku sa linije ispod Lipe i oni su to bez pogovora odmah uradili.

    Nakon njihovog odlaska, malobrojna jedinica je sada ostala i bez desnog krila, prepuštena sama sebi. Ipak, nismo se predavali. Ja sam riješio da sa svojom jedinicom pokušam da odbranimo brdo i tu važnu putnu komunikaciju koja je bila odmah iza naših leđa. Pogledom pređoh preko svojih boraca i iz njihovih pogleda osjetih da imam njihovu podršku da ostanemo na tom brdu.

    U jednom momentu oko nas počeše da padaju trombloni, nitroglicerinske bombe i minobacačke granate od 60 milimetara. Zauzesmo busiju iza debelih stabala, ali to nije bila dovoljna zaštita da bi se sačuvala glava. Od te neprijateljske vatre jedna granata rani Miroslava u nogu. Miroslav bijaše visok momak, koji je po odsluženju vojnog roka raspoređen u ČVP. Pošto je bio mlađi od 21 godine htjeo sam da ga rasporedim u jedinicu za obezbjeđenje objekata, ali je on insistirao da bude u Borbenom vodu pa sam mu to ipak dozvolio. Prišao sam mu i na njegovom licu primjetih osmjeh kao da se ništa nije dogodilo.

  • "Ne brini komandire, nije ovo ništa, biću ja dobro!"
  • "Bićeš, ako Bog da!" - potvrdih ja klimajući glavom.

    Odredih par momaka da ga ponesu jer mu je noga bila dobro raznesena pa nije mogao sam da se sam kreće po neravnom terenu. Potapšem Miroslava po ramenu i oni ga ponesoše niz brdo. Pozovem radio vezom komandu i obavjestim ih o situaciji na terenu i zatražim da do puta pošalju hitnu pomoć jer će ih tamo čekati jedan ranjeni borac. Sem Miroslava i Slava je bio ogreban po licu. Košuljica od nitroglicerinske bombe mu je napravila parnicu na obrazu. Pošto to nije bila ozbiljna povreda i on nije osjećao nikakve posledice zbog toga, odlučio je da ostane sa nama i nastavi borbu.

    Nakon kanonade granata, uslijedila je neprijateljska pješadijska akcija. Napad je izgledao kao nasilno izviđanje, jer u toku žestoke pucnjave na koju smo mi uzvratili nije bilo pokušaja da se probije naša linija. Sve se brzo smirilo i ponovo je šumom zavladao tajac.

    Neizvjesnost u kojoj smo se nalazili me je naprosto izluđivala i ja sam odlušio da sa Galijem krenem u izviđanje neprijateljskih položaja i kako bih istražio mogućnost kontranapada. I Slava je htio da nam se pridruži, ali sam ga ja zadužio da on preuzme komandovanje jedinicom ukoliko se nešto desi nama. Slava se dvoumio, ali je ipak prihvatio svatajući da je to najbolje za sve nas.

    Gali i ja smo krenuli i vrlo brzo smo izbili na sami vrh brda. Prišli smo jednom šumskom puteljku koji su naše snage koristile za popunjavanje linije prije gubljenja rovova na Lipi. Sa Galijem sam ležo u jednom udubljenu na brdu. Sa desne strane smo začuli muslimanske borce kako pričaju, koji nisu ni slutili da bi neko od nas imao petlju da ih iznenadi. Predložih Galiju da na tom mjestu napravimo zasjedu, da iznenadimo te muslimanske vojnike i da ih pokušamo likvidirati. Namjera nam je bila da kod njih stvorimo psihološku nesigurnost, što bi nam pomoglo da ih lakše potisnemo sa brda u slučaju našeg kontranapada. Gali se odmah složio.

    Nakon toga smo ležali petnaestak minuta u toj uvali. Pošto se niko nije pojavljivao, počela je da nas pomalo hvata nervoza. Svako šuškanje u našoj blizini nas je dovodilo u sumnju da smo primjećeni i da neprijatelj pokušava da nas opkoli. U jednom trenutku smo se pogledali i to je bilo dovoljan dogovor šta dalje da radimo. Ratovali smo već dovoljno dugo da smo mogli da mimikom napravimo dogovor i znamo šta onaj drugi misli. Ne oklijevajući ni trenutka, otvorismo vatru u pravcu iz kojeg smo čuli da do nas dopiru neprijateljski glasovi. Oni su takođe otvorili vatru, ali njihovi meci su letjeli visoko iznad nas, zbog udubljenja u kome smo se mi nalazili. Počeli smo da se povlačimo, i dok smo to radili smijali smo se iz svog glasa kako bi ostavili utisak nekih ludaka i na taj način napravili psihološki pritisak na njih.

    Kada smo stigli do početnih pozicija, paljba je prestala i nastao je tajac.

    Nakon toga, više se ništa nije dešavalo! Pred sami mrak dobili smo naredbu od komande da se povučemo sa Lipe. Pitao sam, ko će da nas zamjeni, a oni nam rekoše da neće niko ali će sutra u jutro doći Luna i Šorak i pokušati da vrate Lipu u naš posjed.

    I tako je i bilo! Sledećeg dana Lipa je vraćena.
  • pjesma - 78548 - 28.10.2012 : Zeljko Tomic Sokolac - best (2)

    Kad je tebi najhladnije vuče?


    pjesma - 78547 - 28.10.2012 : Zoka Hadžići - best (0)

    Veseli se goro Romanijo!


    Da nam amalo prorade sjećanja na ove divne pjesme!

    bors - 78536 - 28.10.2012 : Milka Zivkovic Prijedor - best (1)

    Zašto nemam svoja prava?


    Zašto već dvdeset godina nisam ništa dobila od boračke organizacije? Imam četvoro djece koja su mi ostala kada je muž pogino. Predala sam 2007. godine za novčana srestva za kuću koju sam sama morala da radim, ali ni to još uvijek nisam dobila? Molim vas da mi neko odgovori zašto!
    prepiska - 78534 - 28.10.2012 : Stari Blizo - best (0)

    Gvozden


    Iako znam da je Gvozden Šarac novinar i da na RTVRS-u uređuje i vodi političku emisiju "Pečat", nisam siguran da sam ranije čitao njegove priloge na ovoj stranici.

    Zbog toga mu želim dobrodošlicu na ovu stranicu iz koje će, nadam se, moći doznati mnogo toga i pravu istinu o Sarajevsko-romanijskoj regiji u toku proteklog rata, izvući jako mnogo materijala o srpskim borcima, živim i poginulim, o njihovim sadašnjim nedaćama. Naročito će saznati ako ode na rubriku "Rat 1992".

    Želim Gozdene da se pridružiš njima, borcima vojske RS, koji su svojim zaslugama stvorili ovu Republiku Srpsku. Da se sada priključiš njima u borbi za ostvarivanje njihovih prava.

    Dobro došao Gvozdene.
    Pozdrav, Stari.
    srpski_simboli - 78530 - 28.10.2012 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    Jovan Deretić: Simboli srpskog grba


    srbi_6do14_vek - 78526 - 28.10.2012 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)


    Jovan I. Deretić: 52. Srpske dinastije Jablanovići i Hranići




    Gianantonio Boman:

  • "I Serbgli con la scorta di Zvonimiro,ovvero Svetimiro,lor Capitano avanzarono il furor della armi nei paesi appartenenti ai Re della Prevalis ,e s'impadronirano della Bosna"

    Dakle ovo je jedan izvod iz teksta u kojem se govori, kako je Srpski Vojvoda Svetimir i posle Srpski Kralj, pokupio vojsku u Bosni sa kojom je konačno 641. godine razbio Avare i izbacio ih iz srpske zemlje preko Save i Dunava...

    No o Bosni, kao centralnoj srpskoj zemlji ima i pre i posle puno pisanih tragova da je to bio centralni i neodvojivi deo Srbije. No ovde ćemo se baviti, banovskom lozom Jablanovića, koja je vladala u Bosni od postavljenja prvog Bana Stefana I Jablanovica, koga je kao najuglednijeg vlastelina na svom dvoru u Skadru, srpski kralj Bodin postavio i poslao u Bosnu za bana. Inače Jablanovići su iz okoline Trebinja i po Orbiniju i Lukaricu oni su od najranijih pomena bili i rođaci sa Nemanjićima, a kao što vidimo i ovo ime Stefan se dosta puta ponavlja i kod jednih i drugih, no i kasniim udadbama i ženidbama ove dve loze su orođavane više puta.

    Znamo da je Bodin vladao Srbijom od 1085-1111, te da je postavio Stefana za bana Bosne, isto u Rašku je postavio Volkana i Marka, isto tako u zna se da su Bosnom do 1180. godine vladali ban Stefan Jablanović i njegov sin ban Borić. Nešto ranije će u Raškoj biti postavljen 1120 za župana Uroš, koji je bio knez Ljubomira, područje između Trebina i Neuma. Od ovoga Uroša su Nemanjići.

    Ban Borić je potukao Mađare 1163. godine, zapravo kralja Stefana III naslednika kralja Bele, kojeg su Mađari doveli do Rame, jer je bio slep, pa je dobro poznato da je taj Bela bio u svoju titulu uključio i kralj Rame.

    Borić je potukao i Vizantijskog kralja Manojla Komnina, a pomogao je i Nemanji oko preuzimanja prestola i pobede nad srpskim kraljom Radoslavom.

    Godine 1180 dolazi na presto jedan od najuglednijih bosanskih banova ban Kulin Jablanović, on je bio sin bana Borića, i vladaće Bosnom zapravo biti njen upravnik do 1204. godine. No ovi banovi nisu vladali Zahumljem i Trebinjem niti primorjem ni ostrvima, jer su tamo vladala Nemanjina braća knez Miroslav i Konstantin zvani Stanimir.

    Srpska titila "ban" nije bila nasljedna, osim kod ovih Jablanovića, kod njih je to bilo nasljedno zbog toga što su bili rod sa Nemanjićima, a verovatno te loze su se još od pre dobro poznavale, pošto su iz istog kraja. Ban je čisto vojna titula i to mu je kao vojni upravnik ili neka vrsta gubernatora.

    Srbija je bila uređena zemlja i radi lakše uprave, bila je čak i pre rimskog osvajanja podeljena na banate. Tu su bile još i županije kao i kneževstva, od seoskih pa do većih, koji su zahvatali čak i čitave okgruge, kojima su vladali srpski vlastelini, i ove titule su bile nasledne.

    Najveći ugled među svim banovima Srbije uživao je Kulin Ban. On je imao nekih čarkanja sa Mađarima, no Bela je spremao pohod ali nije napao Bosnu. Njegov naslednik Imre upao je u Zahumlje, ali ga je potukao i proterao srpski vojvoda Perdika. Međutim tog Imru je potukao i u Sremu Nemanjin naslednik Kralj Stefan Prvovenčani.

    Ove mađarske kraljeve za napad na srpske zemlje nagovarao je papa Inoćentije III, i kao i uvek Mađari su izvršavali naredbe papa i Vatikana, pogotovu kad su bili u pitanju srpske zemlje i krajevi.

    U Bosni je posle Kulina Bana vladao njego sin Stefan II 1204-1232, a njega je nasledio njega sin Ninoslav 1232. Ono što je vrlo važno jeste da su sva ova naslestva prelazila direktno sa oca na sina.

    U ovo vreme u Bosni se pojavljuju Bogumili i oni su jedna pravoslavna sekta, katolici i nisu pravili razliku između njih i pravoslavaca i jednim imenom su ih zvali Jeretici. Oni su čak izabrali i svog verskog poglavara u vreme bana Stefana II 1223. godine.

    Ban Ninoslav je bio veliki vojskovodja i on je porazio Mađare 1235. godine, a posle smrti Bana Helmanije Poljena, kralj Vladislav Nemanjić mu je dao na upravu i ovaj banat. On je postavio svog brata Sebislava za vladara Usore i okolnih krajeva.

    Kralj Stefan Vladislav je dao titulu "veliki ban" Ninoslavu i on se okitio sa njom, što je vrlo važno jer se iz ovoga vidi da su ovi banovi bili podčinjeni srpskom kralju i on ih je unapređivao kao i smenjivao. Kraljeva rezidencija je bila u Skadru.

    Posle smrti bana Ninoslava, na njegovo mesto je došao njegov rođak Prijezda. Ovaj Prijezda je bez ičijeg pitanja prešao na katoličku veru i narod se pobunio i odmah ga smenio, što se iz ovoga vidi da je u Bosni bilo pravoslavlje i da se podnosilo sa Bogumilima, dok su smatrali katolicizam pogrešnom verom i neprihvatljivom, kao i večitim neprijateljima Madjare i sve one druge koji su bili za širenje katolicizna.

    Narod je na presto za bana doveo Prijezdinog sina Stefana III.
  • pjesma - 78524 - 28.10.2012 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    Svetomir Ilić - Siki: Oj, Moračo




    Željo jesam li dobro uradio?

    Poštovani rođače,

    naravno da jesi! Svaka čast, ti si prvi koji si ovo počeo da koristiš. Jedan mala napomena: Upiši i naslov koji se nalazi na Youtube. Ukoliko naslov ne stane u polje za naslov, ubaci ga u polje za tekst!
    zdravlje - 78522 - 27.10.2012 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    Lek protiv raka


    Iako se rak smatra kompleksnom bolešću, važno je shvatiti da su kancerogena oboljenja "simptomi" i vrh ledenog brega. Da bi telo dozvolilo ukorenjivanje i rast kancerogenih ćelija, potrebno je da se oslabi imunološki sistem, poveća toksičnost organizma i takođe je potreban značajan nedostatak hranjivih sastojaka u telu.

    Dokazi dobavljeni naučnim istraživanjima pokazuju kako postoji na stotinu poznatih i efektivnih lekova protiv raka. Evo nekoliko vrlo jednostavnih protokola koji mogu učiniti čudo u lečenju kancerogenih oboljenja.

    Soda bikarbona

    Jedna supena kašika sode bikarbone i sok jednog organskog limuna sa dva i po decilitra vode nekoliko puta na dan, uspešno će smanjiti kiselost tela. Ćelije raka ne mogu rasti u lužnatoj (alkalnoj) okolini.

    Sanguinaria canadensis

    Sanguinaria canadensis ili Bloodroot je višegodišnja biljka koja sadrži alkaloid pod nazivom Sanguinarin. On ubija ćelije raka i ne uništava zdrave ćelije. Može se uzimati oralno i nanositi na kožu kao lek protiv kožnih i drugih spoljašnjih oblika raka.

    Chaga ili Čaga

    Čaga je lekovita gljiva koja se u laboratorijima izučava godinama. Pokazalo se da čaga menja imunološki sistem i da ima mnoga, antikancerogena svojstva.

    Vitamin D

    Provera količine vitamina D u krvi i njegovo balansiranje može pomoći u preventivi kancerogenih oboljenja i kao pomoć u borbi protiv raka. Studija iz 2006. godine je pokazala kako su niske količine vitamina D povezane sa smanjenom stopom preživljavanja raka kod pacijentikinja koje se bore s rakom u post menopauzalnom periodu.

    Biljni čaj Essiac

    Originalna mešavina čaja je stari recept Indijanaca domorodaca koji se u ovoj populaciji koristio stotinama godina. Kanadska medicinska sestra je od Indijanaca saznala za njihovu čajnu recepturu koju je počela deliti s pacijentima koji su se borili s rakom, nakon čega su se pacijenti počeli neverovatno brzo oporavljati i lečiti. Čaj je kombinacija nekoliko antikancerogenih biljaka i biljaka koje čiste telo. Sve što pacijenti trebaju uraditi je da uzimaju ovaj čaj nekoliko puta na dan.


    Ulje lana i mladi neisceđeni sir

    Dr. Johanna Budwig, nemačka bio-hemičarka i lekar je žena koja je osmislila prirodni način lečenja raka s stopom od 90% izlečenja u periodu od 50 godina. Kombinacija lanenog ulja i mladog neisceđenog sira donosi telu esencijalne masne kiseline i lipo-proteine koje reduciraju tumore i obnavljaju zdravlje.

    Ulje Kanabisa - Cannabis sativa subsp. sativa var. Indica.

    Kanabinoidi u ulju Kanabisa ubijaju ćelije raka. Tačka! I isto kao i drugi biljni preparati ne uništavaju zdrave ćelije. Postoje brojne naučne studije koje su potvrdile koliko je ulje kanabisa važno u lečenju mnogih vrsta raka, uključujući i rak dojki.

    Jod

    85% ljudske svetske populacije ima premalo joda u telu. Pošto se povečava količina i proizvodnja estrogena u ljudskim telima koja imaju manjak joda, moramo obavezno osigurati proveru količine joda u krvi. (Kako estrogen ne bi stvorio mutacije ćelija i povećao stvaranje cista i tumora, zbog toga su sva hormonalna kontracepcijska sredstva izrazito kancerogena. Op. Ur. )

    Melatonin Melatonin

    Ovo je moćan inhibitor stvaranja ćelija raka. U stvari, laboratorijske studije su pokazale kako melatonin "uspavljuje" ćelije raka dojke i smanjuje njihov rast za 70%. Melatonin takođe sprečava negativno delovanje estrogena kojeg u telo unosimo iz okoline. (Mleko, meso, mlečni i mesni proizvodi i uzgajana riba i morski plodovi. Op. Ur. )

    Izdanci brokule

    Ovo povrće je veoma značajno zbog svojih antikancerogenih svojstava. Izdanci brokule u sebi sadrže sulforofane koji ne samo da ubijaju ćelije raka već i zaustavljaju njihov rast i širenje po telu i to za mnoge vrste raka. Postoje na stotine poznatih prirodnih lekova protiv raka koji spasavaju bezbrojne ljudske živote širom sveta. Naravno, izlečenje od raka obavezno obuhvata i zdravlje tela u celini. Promene u ritmu i načinu života i prehrambene navike su esencijalne za pobedu nad ovom bolešću jer je rak simptom a ne uzrok!
    srednji_vijek - 78519 - 27.10.2012 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    Kako je Srbija ušla u Evropu za vrijeme Stefana


    Pojava Stefana Nemanje prelom je između početka i celine, između ćutanja vekova i poruka istorije. On je učvrstio i proširio granice Srbije, a vladarsku vlast postavio na novim temeljima i u materijalnom i u duhovnom smislu.



    Sjajno doba srpske istorije otpočeli su Nemanja i njegovi sinovi Sava i Stefan Prvovenčani. Dve trećine 12. veka, sve do pojave velikog župana Stefana Nemanje, izgleda kao da je Srbija ćutala, ili tek tiho zborila. Podaci iz tog doba samo su delimični i posredni, vesti nedorečene, nepovezane.

    Međutim, u jednoj generaciji, skoro iznenada, ni iz čega, kao luča u tami, u raškim brdima izranja novo doba. Dolaskom na vlast Stefana Nemanje oko 1166. godine, prvi put pišu se dela koja će dopreti do nas. Od tih godina možemo da osluškujemo najpre slabe i retke, pa sve jače i duže, istinite glasove vremena. Možemo da posmatramo i građevine tog doba - makar oštećene, naziremo likove - doduše izgrebane i kišom isprane, nalazimo grobove - iako najčešće davno opljačkane.

    "I čineći Bog svakojako na bolje ljudima postavi me za velikog župana"

    Stefan Nemanja svoj dolazak na vlast u Rasu nije dugovao vizantijskom caru, koji je zvanično bio suveren Srbije, nego ju je zadobio u borbi - i to uprkos vizantijskoj podršci njegovom bratu Tihomiru. Nemanja je bio župan Toplice (danas Kuršumlija) u vizantijskom susedstvu. Car Manojlo podario mu je i dvorsku titulu, kao i jednu naslednu oblast.

    U žitiju svog oca, Stefan Nemanjić opisuje da se Nemanja, kad su ga braća na prevaru zarobila i okovala, oslobodio zahvaljujući molitvama svetom Đorđu. U bici kod Patina - Zvečana (Kosovo) 1168. godine, Nemanja je porazio braću i osigurao vlast. Tihomir, raniji veliki župan, udavio se u reci Sitnici. Nakon pobede, Nemanja je izgradio manastir Đurđeve stupove, u znak zahvalnosti svom zaštitniku svetom Đorđu. Ali, trebalo je još mnogo napora i borbe da Srbija postane samostalna država.

    "Kad se sunce proveze kroz sazvežđe Raka, prođe sazvežđe Lava, kad vrelina Sirijusa poče da popušta i tamne senke jeseni stadoše da se naziru, tada car krenu na zapad i ulogori se kod Filipolja." Ovako vizantijski hroničar, koji je nesumnjivo imao i želju da se bavi književnošću, piše o pohodu vizantijskog cara Manojla I Komnina protiv srpskog velikog župana, negde oko 1172. godine.

    Nemanja je iskoristio priliku da se pridruži antivizantijskoj koaliciji u kojoj su učestvovali Mlečani, Ugari i Nemci. Rat je otpočeo povoljno. Nemanjini ratnici ušli su u primorje, zauzeli Skadar i Kotor, napali Omiš.

    Pojavili su se i u dolini Morave i uznemiravali romejske postaje i putnike na putu Beograd - Carigrad. davnašnji cilj - rodna Duklja - Nemanji je već bio skoro nadohvat kad se iznenada sve preokrenulo. Mletačku vojsku napala je kuga i naterala je na povlačenje.

    Nekoliko meseci kasnije iznenada je umro ugarski kralj - Nemanjin saveznik, a prestola u Ugarskoj domogao se vizantijski štićenik. Veliki župan ostao je sasvim sam pred vizantijskim trupama.


    Kao i raniji vladari Srbije, veliki župan procenio je da je bolje pokoriti se nego se upustiti u bezizglednu borbu protiv carske vojske. Dok se s konopcem o vratu, gologlav i bosonog, pružajući mač u znak pokornosti približavao caru, Nemanja nije mogao znati da li će se održati na prestolu župana i kakva će mu biti sudbina.

    Car Manojlo i poveo je Nemanju sa sobom u Carigrad gde je ovaj morao da prođe još jedno poniženje - u carskom trijumfalnom ulasku u grad ušao je kao talac. ipak, car se prema Nemanji poneo velikodušno: zvanje velikog župana nije mu oduzeto, i kao gost mogao je do mile volje da razgleda veličanstveni grad i carske dvorce. Retor Evstatije Solunski navodi da ga je "zadivio čovek ovaj, kome nije stas onaj koji priroda ljudima dodeljuje, nego uzrastom veoma visok i izgledom naočit".

    "I obnovih svoju dedovinu i utvrdih Božijom pomoći"

    Nakon što mu je oprošteno i kad se kao pokorni vazal vratio iz Carigrada u Srbiju, Stefan Nemanja više nije ni pomišljao na novu pobunu. Posvetio se učvršćivanju unutrašnje vlasti, progonu jeretika i gradnji zadužbina. Kao veran vazal slao je caru pomoćne trupe. Sve se, međutim, promenilo kad je car Manojlo i Komnin iznenada umro 1180. godine.

    U Vizantiji su nastali nemiri. Susedi su iskoristili slabljenje Carstva kako bi proširili svoje posede i ostvarili punu nezavisnost. Prvi je bio mađarski kralj Bela III. Stefan Prvovenčani opisuje kako su "prepodobni sveti Simeon i ugarski kralj razrušili i opustošili do kraja" grad Sredac. Zatim se Bela iII vratio kući. Nemanja je sa svojim ratnicima nastavio. U tekstovima Stefana Prvovenčanog, jedinog našeg srednjovekovnog pisca koji je bio vladar i ratnik, ali nije bio kaluđer, na trenutke zasvetlucaju odlomci koji svedoče o ratobornosti i nasilnosti tog doba.


    "Pođe sa svojom silom na grad Pernik i ovaj razruši silom svojom i opustoši ga, i grad Stob, i grad Zemun, i grad Velbužd- i grad Skoplje, i grad Leški, i grad Prizren, i grad slavni Niš, i grad Svrljig, i grad Ravni-

    A zemlje njihove i bogatstva njihova i slavu njihovu pretvori u bogatstvo i u slavu svoga otačestva i u slavu velmoža i ljudi svojih." Da kralj Stefan nije preterao, svedoče hroničari Trećeg krstaškog rata koji su šest godina kasnije prošli kroz Beograd, Braničevo, Niš, Serdiku i videli samo pustoš i ruine.

    Posle pohoda na sever, Nemanja je okrenuo konje na jug. Sa žarom se bacio na gradove primorja. "Povrati Diokliju i Dalmaciju, otačestvo i rođenje svoje, istinitu svoju dedovinu, koju je nasiljem držao rod grčki i gradove u njoj sazidane od ruku njihovih-"

    Nemanja je osvojio Skadar, Ulcinj, Bar, odnosno čitavu Duklju. Njegov nećak, knez Mihailo, potomak stare dukljanske dinastije morao je da se ukloni. Zabeleženo je da je Mihailova žena, kneginja Desislava, u pratnji arhiepiskopa barskog Grgura i druge vlastele, pobegla 1189. godine u Dubrovnik, gde je predala dva broda. Nemanja je za namesnika u Duklji postavio svog najstarijeg sina Vukana koji se pominje u jednom dokumentu već 1197. godine, uz kotorskog kneza Bogdana i druge vlasteline kao "kralj" Duklje, Dalmacije, Travunije i Toplice.

    Posle osvajanja Duklje i primorja, Stefan Nemanja i njegova braća kneževi Miroslav i Stracimir više godina bezuspešno su opsedali Dubrovnik koji je tada priznavao zvaničnu vlast Normana sa Sicilije. godine 1184. pod zidine su dovukli i opsadne sprave, ali grad nisu osvojili. Stoga su na kraju sklopili mirovni ugovor (27. septembra 1186) kojim su potvrđene ranije granice između Dubrovnika i Srbije i garantovana ranija prava trgovine Dubrovčana po celoj zemlji, a posebno na trgu u Drijevima. Srbi, posebno Zahumljani, dobili su pravo da slobodno dolaze u Dubrovnik i da trguju.

    "I trudovima svojim ispravljao je stado svoje u veru istinitu-"


    U mnogobrojnim ratovima Nemanja je značajno proširio dotadašnje granice: na severu, oblasti između Zapadne i Velike Morave (Lepenica), na istoku Dubočica i kraj oko Vranja, na jugu Kosovo i Lab, Hvosno, oblast oko reke Drim, a na jugu, Zetu, kao i Hum i Trebinje. Nemanjino doba označava i razdoblje brzog procvata srpske srednjovekovne kulture.

    Gradi se i obnavlja niz manastira: crkve Sv. Nikole u Toplici, Sv. Đorđa u Rasu (Đurđevi stupovi), Đurđevi stupovi u Budimlji, Sveti Petar u Bijelom Polju, Bogorodica Bistrička, Studenica, kao i večno živi Hilandar. Srbija postaje privlačno središte najboljih umetnika iz čitavog kraja, a posebno vizantijskog sveta. Sve ovo omogućeno je postepenim razvojem raznih privrednih grana, posebno poljoprivrede, zanatstva, rudarstva i trgovine.

    Sveti Sava zapisao je da jednom, kad je Nemanja lovio na "pustom lovištu zverova, izvoli mu se da na tom pustom mestu sagradi manastir, kod rečice Studenice". Veruje se da je manastir Studenica građen u razdoblju 1183-1196. godine.

    Nemanja je izabrao mesto u šumovitom planinskom predelu ispod planine Radočela, na zelenom, prostranom i tihom proplanku. Njegov drugi sin, Stefan Prvovenčani zabeležio je kako se Nemanja, "molitve čineći iz dubine srca, veselom dušom truđaše o hramu Presvete, starajući se da brzo bude svršen". Graditelji su bili i sa Istoka i sa Zapada što je dalo jedinstvenu kombinaciju vizantijske i romanske arhitekture, svežinu novine i snagu originalnosti. Studenica i danas stoji i pleni sve posetioce poput mramorne suze, skamenjene molitve među bregovima.

    Iz "Hilandarske povelje" Stefana Nemanje
    (izvodi)

    "U početku stvori Bog nebo i zemlju i ljude na njoj, i blagoslovi ih, i dade im vlast nad svakom tvarju svojom, i postavi jedne carevima, druge knezovima, one gospodarima, i svakome dade da pase stado svoje i da ga čuva od svakoga zla koje bi naišlo na njega. I zato, braćo, Bog premilostivi utvrdi Grke carevima, a Ugre kraljevima i svaki narod razdeliv, i zakon davši, i običaje ustanovi, i gospodare nad njima po običaju i po zakonu postavi svojom premudrošću.

    A tada po mnogoj njegovoj i neizmernoj milosti i čovekoljublju darova našim pradedovima i našim dedovima da ovladaju ovom zemljom srpskom, i čineći Bog svakojako na bolje ljudima, i ne želeći ljudsku pogibelj, postavi me za velikog župana, nazvanog na svetom krštenju Stefan Nemanja.

    I obnovih svoju dedovinu i utvrdih Božjom pomoći i svojom mudrošću datom mi od Boga, i uzdigoh svoju palu dedovinu-"

    (1198. godina) Nemanja podržava učvršćivanje i razvoj crkve koja, s druge strane, postaje njegov glavni oslonac za dalje učvršćivanje dinastije i države, kako spolja, tako možda još više kad se radi o unutrašnjim otporima u pojedinim oblastima ili župama. Stefan Prvovenčani pripoveda da se brojna jeres pojavila u Srbiji i da je Stefan Nemanja sazvao sabor na kome je doneo odluku da se pokrene borba protiv "babuna", kako su ih tada zvali u Srbiji. Veruje se da se radilo o bogumilima. Ova u suštini ideološka borba u ono doba podrazumevala je spaljivanje, oduzimanje zemlje, proterivanje i sečenje jezika. Kao i u svakom drugom poslu, i ovde se Nemanja pokazao kao uspešan vladar. Stefan beleži: "I sasvim iskoreni tu prokletu veru, da se ona ne pominje nikako u državi njegovoj-"


    Poslednje veliko ratovanje Stefana Nemanje bilo je u vreme Trećeg krstaškog rata kad je njegova vojska iskoristila ulazak nemačkih krstaša u vizantijske zemlje. Još prethodne godine, čim je saznao za pripreme pohoda, veliki župan poslao je svoje izaslanike na dvor nemačkog cara kako bi obezbedio savezništvo.

    Loza Nemanjića U Nišu, 1189. godine, car Fridrih Barbarosa susreo se sa Stefanom Nemanjom i njegovom braćom koji su u to vreme ponovo rušili i palili po vizantijskim zemljama. Srbi su po zimi pratili krstaše sve do Trajanove kapije (današnja Bugarska).

    U nastavku pohoda, Nemanjina vojska razorila je gradove od Serdike do Prizrena. Zatim su Srbi zauzeli Skoplje, Prizren kao i krajeve Gornji i Donji Polog. Međutim, Vizantinci su u poslednjem trenutku uspeli da smire odnose s krstašima, da sklope mir i da, na kraju, bez borbe prebace veliku krstašku vojsku u Malu Aziju. Ovim su Nemanjini planovi dalje udružene borbe protiv Carigrada pali u vodu.

    "I iznenada ostavih vladavinu moju"

    Srbija se našla u sličnom položaju kao u vreme Drugog krstaškog rata, pola decenije ranije, kad je car Manojlo, čim je krstaška vojska nestala s vidika, krenuo da pokori pobunjenu Srbiju (1149. godine). Prvi korak cara Isaka II Anđela nakon odlaska vojske Fridriha Barbarose bio je da krene na Nemanjinu državu.

    U kasnu jesen 1190. godine došlo je do žestoke borbe na reci Moravi između srpske i vizantijske vojske, najvećeg otvorenog sukoba još od bitke na Tari 1150. godine. Ratnike su predvodili car Isak II i veliki župan Stefan Nemanja. nevični frontalnim sudarima, Srbi su, uz velike žrtve, bili poraženi. Nemanja je morao da sklopi mir s carem, kao i da vrati neke od poseda koje je prethodno osvojio.

    Međutim, i pored poraza na Moravi, mirovni ugovor s Vizantijom pokazao je da su godine neumornih napora i borbe dale plodove. Jer, tim ugovorom izričito je priznata samostalnost Srbije. Od tog doba veliki župan postao je samodržac jer je njegova vlast postala nezavisna od cara, odnosno bila je Božija volja, kako su to kasnije Nemanja i njegov sin Stefan Prvovenčani s ponosom zabeležili u dve "Hilandarske povelje".

    Nemanja je zadržao najveći deo poseda koje je ranije zauzeo, a, kao poseban dokaz međusobnog mira, priznanja i poštovanja, uspostavljene su rodbinske veze između dve vladarske porodice. Car Isak II dao je svoju nećaku Jevdokiju za ženu Nemanjinom srednjem sinu Stefanu koji je počašćen i visokom titulom sevastokratora. Bilo je to svojevrsno međunarodno priznanje ojačane uloge srpske države. Ugled Nemanjića time je znatno porastao u očima njihovih savremenika.

    Nemanjin ugovor s Dubrovnikom
    (izvodi)

    "U ime Oca i Sina i Svetoga duha, amin. Godine Gospodnje hiljadu sto osamdeset i šeste- u gradu Dubrovniku, u dvoru gospodina preslavnog kralja Vilhelma-

    Došao je župan Neudalj- sin Vidošev od strane velikog župana Nemanje i njegovog brata kneza Stracimira i kneza Miroslava. Saslušavši njihov govor, nadbiskup, komornik, knez s plemićima i pukom sklopili su mir na ovaj način: to jest da se ostave u miru i da se više nikad ne spominju sva zla koja su u prošlo vreme bila obostrano počinjena između Dubrovčana i Slovena i tog spora za vinograde, galije, strelce, ljude, životinje i sve stvari do dana današnjeg, uz uslov da Dubrovčani sačuvaju baštinu koju su od starine posedovali od svojih dedova i pradedova. I da Dubrovčani slobodno prolaze po čitavoj njihovoj zemlji- Nadalje neka i Sloveni budu u Dubrovniku sigurni i neka im Dubrovčani ne nanose nikakvo zlo na kopnu ili na moru, i neka ih ne zarobljuju bez presude-

    Jaz veli župan kunem se i podpisah
    Jaz knez Miroslav, kunem se i podpisah"


    Dobivši samostalnost, orodivši se s carem, utvrdivši proširene granice Srbije između Drine, Morave, Šar-planine, Bojane i Neretve, Nemanja je znao da se njegov zadatak na zemlji, u otačestvu, približio kraju.

    Predao je vlast sinu Stefanu (Prvovenčanom) 1196. godine i zamonašio se. "Razdavši sve svoje imanje ništima, iziđe od vladavine svoje i dece svoje i žene svoje i učini sebe udeoničarem neiskazanoga, i časnog, i svetoanđeoskog, i apostolskog obraza, maloga i velikog. I bi mu narečeno ime gospodin Simeon".

    Monah Simeon ostao je neko vreme u svom manastiru Studenici, a zatim je, na poziv sina Save, "meseca oktobra, osmi dan" 6706. godine po vizantijskom kalendaru, to jest 1197. godine, otišao u Svetu goru.

    Najznačajniji Simeonov čin kao i njegovog sina Save bilo je osnivanje manastira Hilandara koji nije bilo sasvim jednostavno sagraditi. Trebalo je obezbediti novac, savladati otpor monaha iz grčkog manastira Vatopeda zainteresovanih da Simeon i Sava ostanu kod njih. Trebalo je, najzad, dobiti podršku zajednice Svete gore, kao i carsku podršku.

    Sava je stoga otišao u Carigrad kako bi obezbedio da Stefanov tast, car Aleksije III izda odgovarajuću povelju - hrisovulju.

    U njoj se kaže: "carstvo mi ne odbivši to traženje- dade prečasnim monasima, gospodinu Simeonu, pređašnjem velikom županu, i njegovom sinu, gospodinu Savi, ovo zlatopečatano slovo- i daruje im ovim dopuštenjem, da ih ukrase kako god hoće i da ih vaspostave u manastir nikom nepodložan- nego samostalan, svojevlastan i samoupravan-"

    Simeon je za prvog igumana manastira odredio kaluđera Mojsija.

    U srednjovekovnim srpskim hagiografijama posebno važan deo posvećen je prizorima smrti glavnog junaka. To je sasvim razumljivo imajući u vidu značaj koji je srednjovekovni čovek davao onozemaljskom životu.

    Život je samo priprema za drugi svet, a životi svetih koji su prikazani u hagiografijama treba da pokažu šta su uzori življenja i umiranja.

    "Onaj koga se svi bojahu ubog leži na zemlji, a kamen mu pod glavom"

    Prikaz smrti Simeona 1199. godine, koji je napisao sveti Sava, pun je uzvišene tuge koja se meša sa osećanjem ponosa zbog Božijeg puta na kome se našao njegov otac. Poslednjeg dana Simeon moli Savu da ga položi na rasu koja je spremljena za njegov pogreb i da ga "spremi potpuno na sveti način, kao što ću i u grobu ležati. I prostri rogozinu na zemlju, i položi me na nju, i položi kamen pod glavu moju, da tu ležim dok me ne poseti Gospod, da me uzme odavde."

    Sava mu je ispunio sve želje naglašavajući da "onaj koga se svi bojahu i od koga treptahu sve zemlje, taj je izgledao kao jedan od tuđinaca, ubog, rasom obavijen, gde leži na zemlji, a kamen mu pod glavom, i svi mu se klanjaju, a on skrušeno moli od sviju proštenja i blagoslova".

    Osam godina kasnije Sava je dobio poslanicu od svoje braće koji ga mole da donese iz Hilandara časne mošti Simeona ne bi li se prosvetilo otačestvo srpsko. Sava im je odgovorio: "otvorih grob blaženoga starca i nađoh telo njegovo časno celo i nepovređeno, koje je bilo tu u grobu osam godina-"

    Mošti svetog Simeona prenete su u njegovu zadužbinu Studenicu 1207. godine. Proglašenje monaha Simeona za sveca, prozvanog Mirotočivi (jer je iz njegovog groba u Studenici teklo miro), bio je jedan od ključnih trenutaka srednjovekovne srpske istorije, možda čak i značajniji od proglašavanja kraljevine ili arhiepiskopije.

    Ono je imalo za cilj da uzdigne Srbiju i njenu dinastiju proglašenjem sopstvenog, nacionalnog vladara - svetitelja. Država Nemanjića time je dobila svetog pokrovitelja ispunivši jedan od uslova koji su, prema merilima vremena, bili potrebni za pristup u zajednicu istorijskih i prosvećenih naroda.

    Od Nemanjinog doba, kako je pomalo idealizovano napisao Miloš Crnjanski, "slika Srpstva na Balkanu puna je reda našeg divnog neimarstva, zelenih i modrih, nadzemaljskih svetlosti našeg crkvenog slikarstva, treptavih plamenova žižaka kraj kojih bdiju u noći pisci crnorisci, učenici belog Hilandara, veličanstvenih pojava srednjovekovnih ktitora, vladara prosvetitelja i svetitelja, čije ruke dopiru do Sirije i Sinaja dižući bolnice i ostavljajući trag jedne svetle, srednjovekovne srpske kulture".

    Loza Nemanjića
    plemena - 78514 - 27.10.2012 : Goran Djukic Sabac - best (0)

    Đukići iz Šabačke Kamenice


    Moja familija Đukić je nastanjena u selu Šabačka Kamenica u blizini grada Šapca. Kažu da se neki Đuko, ako se ne varam prezivao se Andrić, naselio tu i od njega je sve krenulo. Od moje porodice niko ne zna odakle je on došao, pa bih bio zahvalan ako neko zna nešto o tome da me obavesti.
    objava - 78512 - 27.10.2012 : Zeljko Tomic Sokolac - best (1)

    Kako postaviti YOUTUBE video na ovaj portal


    I vi sami možete postaviti Youtube video na ovaj portal. Bio bih vam zahvalan da to uradite pravilno, jer biste mi na taj način uštedili mnogo muke, ali i omogućili da vaši članci izlaze brže:

    Postupak je krajnje jednostavan:

    1. Kliknite na taster "Share"
    2. Kliknite na taster "Embed"
    3. Kopirajte tekst koji je već selektovan tj. obojen u plavo - desnim klikom miša izaberite "Copy" ili pritisnite CTRL-C sa tastature
    4. Uradite "Paste" u polje u koje upisujete poruke na ovaj portal. I ovo možete uraditi preko desnog klika miša, ili sa CTRL-V sa tastature.
    5. Preporučujem da video postavljate na dnu svoga teksta. Između vašeg komentara i ovog koda koji omogućuje da se Youtube video pojavi na ovoj stranici ostavite par praznih linija.
    6. Molim vas da ne zaboravite da unesete i naslov! Najbolje je onaj koji već postoji na Youtube. Ukoliko je naslov previše dug, stavite ga u polje za tekst.


    Ukoliko vam je ova jednostavna procedura komplikovana, nema veze. Radite kao što ste i do sada radili a ja ću da se mučim!

    Kako postaviti Youtube video na SLAVICNET.COM
    objava - 78510 - 27.10.2012 : Zeljko Tomic Sokolac - best (1)

    Link, upis tekstova


    Od sada, svaki članak na stranici "Najnoviji" ima (u gornjem lijevom uglu) link na matičnu stranicu, na kojoj će vaš komentar da bude stalno prikazan.

    Zamolio bih one koji češće pišu na ovom portalu, da svoje tekstove ne upisuju isključivo sa stranice "Najnoviji". Primjera radi, ako želite da napišete članak o "Kosovu", a na to vas je inicirao već postojeći članak na stranici "Najnoviji", kojeg sam ja već stavio na stranicu "Kosovo", kliknite na taj link pa tek onda kada se otvori stranica "Kosovo" sa nje upišite svoj komentar.

    Ukoliko vam ovo nije jasno, nema veze, ali čitava poenta ove moje molbe je da mi smanjite muke oko razvrstavanja članaka po stranicama.
    turci_2_narodi - 78508 - 27.10.2012 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (2)

    Šta su kozaci iz Zaporožja napisali turskom sultan


    Zaporožje - Jedan od slavnijih dokumenata u istoriji diplomatske prepiske je odgovor kozaka iz Zaporožja turskom sultanu, napisano između 1672. i 1680. Sultan je napao kozake u utvrđenju Sič, oni ga potukli, i ubrzo dobili njegovo pismo.

    Ilja Rjepin je, dvesta godina kasnije, naslikao sliku "Zaporoški kozaci pišu pismo turskom sultanu".

    Kozaci Zaporošci pišu pismo sultanu

    Turski sultan Mehmed IV kozacima iz Zaporožja

    Ja sultan, sin Mehmedov, brat sunca i meseca, unuk i izaslanik Boga, vladar Makedonije, Vavilona, Jerusalima, Gornjeg i Donjeg Egipta, car nad carevima, vladar nad vladarima, nepobedivi vitez, čuvar groba Isusa Hrista, poverenik izabran od Boga lično, nada i uteha muslimana, zaštitnik i branitelj hrišćanstva - naređujem vam, kozaci iz Zaporožja, predajte se dobrovoljno i bez otpora i nemojte mi dosađivati više sa vašim napadima.

    Kozaci iz Zaporožja Mehmedu IV

    Tebi turska satano, brate i druže crnog đavola, sekretaru Lucifera samog, pozdrav. Kojeg si ti đavola vitez, mamu ti tvoju? Tvoje armije se ne bojimo uopšte, na zemlji i na moru u našim čajkama borićemo se protiv vas sotona do poslednjeg. Ti nekrstu, zveri Vavilona, skrnavitelju svetog Jerusalima, jebaču koza iz Aleksandrije, svinjska glavo Egipta (Donjeg i Gornjeg), jermenska svinjo i tatarski jarče, konjokradice iz Kanajameta, zlikovče iz Anadolije, unuče đavola lično, budalo, ti svinjski brabonjče, magareća guzice i klovne iz Hada, mesarsko pseto, nekrštena volino, neka đavo nosi tebe i sve Turke. To je sve što mi kozaci imamo da kažemo, gadan si i svojoj majci, a kud hrišćanima da vladaš. Datum ne znamo, jer kalendar nemamo, mesec je na nebu, godina u knjizi, nama je isti dan ovde ko i tebi tamo. Ti i tvoji Turci možete nas poljubiti u dupe.

    Taras Buljba u Banatu

    Malo ko nije čuo za izmišljenog zaporoškog kozaka čiji je lik 1835. godine stvorio i proslavio Nikolaj Gogolj. Ali, retko ko zna da su "Tarasovi kozaci" karijeru okončali u - Srbiji!

    Zaporoška Seč je od 16. do 18. veka bila središte kozaka na jugoistoku Ukrajine, iza brzaka reke Dnjestar. Činili su je ruski i ukrajinski seljaci i izvestan broj tatarskih prebega, a do 17. veka bili su delimično nezavisni od Ruskog carstva.

    Tek na Zemaljskom saboru u Moskvi, 1653. godine, Zaporoška kozačka vojska, sa hetmanom Bogdanom Hmeljnickim, stupila je u podanstvo ruskog cara. Kozaci su, praktično, preuzeli ulogu sličnu austrijskim graničarima - odbranu državne međe od upada tursko-tatarske i vojske poljsko-litvanske unije. No, nestalni i nedisciplinovani, stalno su stvarali nevolje Ruskom carstvu. Trvenja su prerasla u otvoreni sukob kad je hetman Ivan Mazepa 1709. godine potpisao savez sa švedskim kraljem Karlom XII protiv Rusije, pa je car Petar I naredio da se Zaporoška Seč uništi. No, pod pretnjom novog rata sa Turskom, carica Ana Ivanovna je, 1733. godine, na istim prostorima obnovila takozvanu novu Zaporošku Seč. Nakon Kučuk-Karnadžijskog mira 1774. godine, po kome je Rusija izašla na Crno more, Zaporoška Seč je izgubila ulogu graničarskog bedema. Osim toga, kozaci su i dalje bili nedisciplinovani podanici, pogotovo od kada su počeli da napadaju Srbe naseljene na njihovim granicama. Tako je carica Jekaterina II, 5. avgusta 1775, donela manifest o "konačnom uništenju Zaporoške Seče".

    Srbi na granicama Seče

    Do tog vremena, na granicama, pa i na samom području Seče naselio se veliki broj Srba i drugih bivših podanika Austrijskog carstva. Tako je još 1729. godine "starom", "zemaljskom" ili "landmilicijskom" (da bi se razlikovao od kasnije osnovanog, "novog", "naseljeničkog") srpskom husarskom puku ("žolnerima", osnovanim 1724. godine) majora Ivana Albaneza dodeljen prostor u Bahmutskoj provinciji, u blizini tvrđave Tor (od 1784 - Slavjansk). No, kako je puk, kasnije preveden u "pohodni", jurio sa fronta na front, na određeno mesto konačno je postavljen tek 1733. godine. Iako se jedinica, praktično, vrlo retko nalazila u stalnom odredištu, od značaja je činjenica da se Tor nalazio na samoj granici Zaporoške Seče, što je izazivalo stalne sukobe srpskih husara sa Zaporošcima. Nakon što je Albanez iščezao u Persijskom pohodu (oko 1732), komandu nad jedinicom preuzeo je major Mihajlo Stojanov a, nakon njegove smrti, 1764. godine, Petar Tekelija. On i deo starog srpskog pohodnog husarskog puka, inače "ugašenog" oko 1785. godine, igraće presudnu ulogu u konačnoj sudbini Zaporoške Seče.

    Petar Tekelija se u Rusiju preselio 1748. godine i tamo postigao sjajnu vojničku karijeru, "doguravši" do čina general-anšefa. Za njega je čuveni feldmaršal Suvorov izjavio da je bio rođeni husar i nenadmašni majstor u rukovanju sabljom. Petar je bio unuk oberkapetana austrijske Pomoriške "landmilicije" u Aradu Jovana Tekelije, kome je za stečene zasluge bečki dvor dodelio plemićku titulu.

    No, najveći priliv srpskih izbeglica u Rusiju zabeležen je od sredine 18. veka.

    Ukidanje vojne krajine

    Karlovačkim mirom od 26. januara 1699, Austriji je, naime, pripala Bačka i deo banatskog Pomorišja, dok je Temišvarski ejalet (Banat) ostao u sastavu Otomanskog carstva. U dobijenom delu Banata posebna komisija okupila je 1701. godine graničarsku "zemaljsku", "landmiliciju" i lanac "čardaka" raspoređenih duž granice. U pomoriškoj "landmiliciji" služili su Đurka Šević, koji je na mestu oberkapetana u Aradu nasledio starog Jovana Tekeliju, te Jovanovi sinovi Ranko i Jovan Tekelija, kapetani čanadski. Deset godina kasnije, u Pečkoj je oberkapetan bio Jovan a kapetan - Mihailo Horvat, dok se u Čanadu na mestu oberkapetana i dalje nalazio Jovan Šević, a njegovi sinovi Živan i Petar služili su kao kapetan i "hadnađ" (poručnik). Iste činove imali su i Jovan, kao i pominjani Petar, sinovi Ranka Tekelije.

    Ali, Austrija je već Požarevačkim mirom 1718. godine konačno dobila ceo Banat, pa je takozvani Temišvarski Banat ustrojen kao vojnička provincija. Istovremeno, granica je pomerena daleko na jug, čime je Pomoriško-potiska vojna krajina izgubila svaki značaj. Tako je, članom 18. Zakona od 1741. godine, rešeno da se Pomoriška i Potiska granica ukinu, graničarska mesta potpadnu pod civilnu vlast a "razvojačeni" Srbi presele u Banat - ili u deo koji je trebalo da bude pod civilnom upravom, ili u deo gde se predviđalo stvaranje nove granice. Istina, ovu odluku bilo je teško sprovesti u delo. Srbi ni po koju cenu nisu hteli da izgube "militarski" status i povlastice i da postanu "provincijalni paori", prepušteni na milost ugarskom plemstvu.

    Za to vreme Mađari su vršili pritisak da im se sporne zemlje što pre potčine. Bečki dvor našao se na muci - koliko im je bila potrebna podrška Budima u tadašnjim ratovima, još više im je značila iskusna srpska graničarska milicija. Odluka o gašenju granice potvrđena je 1750. godine. No, zakonski član iz 1741. godine nije tačno odredio sudbinu šajkaških četa (rečne flotile na Tisi i Murešu). Ova trupa bila je neophodna za poduhvate na tokovima Save, Dunava i Tise, odnosno duž nove granice. Konačno, 1763. godine, u trouglu Bačke, između tokova Dunava i Tise, osnovan je Šajkaški graničarski bataljon broj 77 s tri čete popunjene srpskim kadrom iz Titela, Loka, Mošorina, Vilova, Gardinovaca i Žabalja. Tri godine kasnije, od "militara" Čuruga, Gornjeg i Donjeg Kovilja, Kaća, Šajkaša te Gardinovaca, osnovana je i četvrta četa.

    Ostalim graničarima dozvoljeno je da do Miholjdana 1751. godine odluče da li će ostati u "militarskom" položaju ili će izabrati civilni život u "provincijalu". Južni delovi Tamiškog Banata, naime, do tada su bili pretvoreni u novu Banatsku vojnu krajinu, dok je severni deo pripao civilnoj upravi ("provincijalu"). Tako je među srpskim stanovništvom nastao raskol, 2400 porodica preselilo se delom na prostore predviđene za novu granicu a delom - u civilni deo Banata (odakle je dosta njih prešlo u obližnju Bačku), deo je uključen u šajkaški bataljon, a oni najozlojeđeniji "nezahvalnošću" Beča - odlučili su se za seobu u Rusiju.

    U Banatskoj krajini do kraja 1753. godine osnovano je osam "landmilicijskih kompanija" (četa) husara (konjanika) i "pandura" (pešaka). No, radi bolje discipline i ustrojstva, 1765. godine granična "landmilicija" pretvorena je u "regularni" Nemačko-banatski pešadijski graničarski puk broj 12.

    Seobe u Rusiju

    Najtvrdokorniji Srbi ipak su se odlučili za seobu u Rusiju, baš kako je to u "Seobama" opisao Miloš Crnjanski. Seoba, razumljivo, nije sprovedena odjednom. Prvi je od Marije Terezije, 5. jula 1751, dozvolu za iseljenje dobio Jovan Horvat, oberkapetan "landmilicije" u Pečkoj, koji je za Rusiju, sa svojim pristalicama, krenuo septembra iste godine. Horvatu je u Rusiji, 11. januara 1752, dodeljena titula general-majora, administrativno-teritorijalna jedinica na desnoj obali Dnjestra nazvana Novom Srbijom (u severozapadnom delu Zaporožja, na prostoru Kodacke i Bugogardovske palanke zaporoške vojske), ali i obaveza da osnuje dva husarska i dva pandurska puka. Horvat je teškom mukom uspeo da osnuje husarski puk Horvata, "novosrpski naseljenički" husarski puk te dva pešadijska puka.

    Druga grupa, na čelu s čanadskim oberkapetanom Jovanom Ševićem i Rajkom (de)Preradovićem krenula je iz Potisja i Pomorišja septembra 1752. godine. Zbog srpskih trvenja i sujete, ovi oficiri nisu hteli da se potčine Horvatu pa je njihova grupa, odlukom od 17. maja 1753, naseljena od Bahmuta do Lugana, prema Donu, na južnim granicama Zaporoške Seče, osnivajući takozvanu Slavjanoserbiju. Srbi su ovde 1754. godine stvorili naseljeničke husarske pukove Ševiča i Depreradoviča. U suštini, oba područja činila su zasebnu autonomnu oblast, neposredno potčinjenu Senatu i Vojnom kolegijumu a bila su verna kopija austrijske vojne granice, namenjene odbrani carstva od upada Turaka. Zbog različitog duha i običaja, doseljenici su bili u stalnom sukobu sa starosedeocima - zaporoškim kozacima.

    Ukidanje Nove Srbije

    Bez obzira na povlastice i poštovanje ruskog dvora, stanovnici ovih naseobina uskoro su doživeli sudbinu sličnu onoj koja ih je naterala na seobu iz Austrije. Usled sve manjeg priliva srpskih doseljenika a povećanog naseljavanja Malorusa, stalnog trvenja između Horvata, Ševiča i Depreradoviča, kao i prestanka opasnosti od turske najezde, obe pokrajine gubile su srpsku osobenost i opravdanost autonomije. Tako je Ukazom od 22. marta 1764. Nova Srbija pretvorena u Novorosijsku guberniju a mesec dana kasnije Slavjanoserbija je postala provincija iste gubernije. Dalje, Horvatov husarski puk je 22. marta preimenovan u Crni, 1. i 2. pandurski preuređeni su u Žuti husarski puk, a 11. marta je od Slavjanoserbskih husarskih Ševiča i Depreradoviča stvoren Bahmutski husarski naseljenički puk.

    Kako je već rečeno, deset godina kasnije doneta je i odluka o ukidanju Zaporoške Seče. Glavna uloga u ovom poduhvatu poverena je upravo trupama Petra Tekelije. Dok je glavnina vojske opkolila Seč, Tekelija je 4. juna s eskadronom svog bivšeg "starog" srpskog pohodnog husarskog puka, Orlovskim pešadijskim pukom, i artiljerijom, ušao u spoljnje utvrđenje. U bezizlaznoj situaciji, Zaporošci su se bez otpora povinovali carskoj naredbi i napustili Seč. Veliki broj kozaka odlučio se za preseljenje u Osmansko carstvo, u nadi da će tamo moći da sačuva zajednicu i običaje i da se bavi ribolovom na limanu Dnjestra i obalama Crnog mora. No, Turska nije želela da nove, nepouzdane podanike okupi na jednom mestu i tako je započelo njihovo seljakanje po raznim provincijama. Raseljavanje kozaka nakon ukidanja Seče, nedostatak jedinstvenog centra i jasne vojne organizacije, ne samo da su doveli do dezorijentacije Zaporožaca nego i do sumnjičavog pogleda na dalju budućnost pod turskim sultanom.

    Uz obale Tise

    Nakon ukidanja Potisko-pomoriške granice i iseljavanja srpskih graničara u Rusiju, Austrija je shvatila da je veliki deo Vojvodine slabo naseljen a pogotovo da se pojavio nedostatak iskusnih vojnika graničara. Tako je 10. januara 1769. bečki Dvorski ratni savet sproveo niz mera koje bi omogućile povratak iseljenika ili vrbovanje novih dobrovoljaca, spremnih da se nasele na opustelim prostorima.

    Tokom rusko-austrijsko-turskog rata 1769-1774, austrijski general Gabrijel fon Splenji prešao je galicijsko-poljsku granicu i zaposeo deo Moldavije, koji je 1775. godine i zvanično pripojen Austriji. Za namesnika nove pokrajine postavljen je general Karl fon Encenberg, koji je čitavo područje, bogato bukovim šumama, nazvao - Bukovinom. Deset godina kasnije, Černovicki okrug, s Černovicem kao sedištem Bukovine, pripojen je austrijskoj Galiciji i našao se na granici turskog dela Moldavije. To što Kučuk-Karnadžijskim mirom (1774) i Ajnali-Kavakskom konvencijom (1779), Vlaška i Moldavija nisu više bile pod neposrednom vlašću Turske, omogućilo je Austriji da ovde nesmetano vrbuje nove podanike i regrute. Tako je austrijsko poslanstvo u novoj "prestonici" Moldavije, Jašiju, započelo otvorenu agitaciju.

    Već aprila 1785. godine, austrijski ataše u Jašiju, kapetan Badeus, javio je generalu Encelbergu da su se prijavili bivši zaporoški kozaci, spremni da služe u Austriji kao graničari konjanici, pešaci i šajkaši. General je o ovome odmah obavestio bečki Dvorski ratni savet i zatražio uputstva. Već 27. aprila Savet je odgovorio da je voljan da ove ljude naseli duž Tise, u Temišvarskom Banatu i Bačkoj. Ovaj predeo je za njih bio najzgodniji, jer se graničio sa Nemačko-banatskim graničarskim pukom i Šajkaškim bataljonom - jedinicama koje je trebalo popunjavati novim borcima. Osim toga, ovde je bilo pustara gde su kozaci mogli da dobiju zemljište i hranu za konje, a istovremeno da se na Tisi obučavaju službi u šajkaškoj flotili. Odlučeno je da se zaporoški kozaci prikupljaju u Bukovini, odakle bi prelazili u Erdelj i Temišvarski Banat. Pri tome, odbijena je svaka pomisao o dodeljivanju autonomije (neke vrste Banatske ili Bačke Seče) kao i o samostalnom osnivanju jedinica sa sopstvenim zapovednicima. No, ostaje otvoreno pitanje uniforme koju je trebalo da nose novi austrijski regruti.

    Prilično neodlučni, kozaci su lutali između zahteva da ostanu u nacionalnom kostimu ili da dobiju austrijsku vojničku "monduru" (uniformu). Beč je, navodno, prihvatio da zadrže odeću sličnu svojoj. Na jedinom sačuvanom grafičkom prikazu iz epohe, Zaporošci su prikazani s visokim, kožnim šeširom s obodom, ukrašenim belim čapljinim perom (na drugom mestu, tvrdi se da je pero bilo zeleno). Suknena crvena bluza po ivicama bila je ukrašena samurovinom, a kragna se produžavala u kapuljaču. Umesto vojničkog šinjela, nosili su kabanicu. Preko širokih, žutih pantalona, nalik turskim šalvarama s nekoliko džepova, navlačili su crvene čarape i kratke čizme u kojima su skrivali dva pištolja. Na čizmama su, navodno, imali mamuze ukrašene srebrom.

    Oko pojasa se nalazio svileni pojas za koji su zaticali još dva pištolja i dvosekli nož. Na desnom boku im je visila torba za lične stvari a na levom - duvankesa. Sablja i koplje uvek su bili okačeni o sedlo. Ali, teško je poverovati da su vojnici Nemačko-banatskog puka i Šajkaškog bataljona bili odeveni mimo austrijskih propisa. To se tiče i puške. U dokumentima se sreće tvrdnja da su i dalje nosili svoje oružje, ali i da su od komande dobili propisne vojničke muskete. U to vreme, naime, svaki graničar imao je tačno određenu ratnu, pohodnu, te "kućnu monduru" - uniformu koju je nosio tokom kordonske službe u mestu staništa. Ovako šaroliku odeću eventualno su mogli da nose samo "frajkori" (dobrovoljci) ili, možda, "landmilicija" u Bačkoj županiji.

    Uspon i pad "vojvođanskih" kozaka

    Prvi Zaporošci počeli su da se prijavljuju 20. maja 1785. godine. Nakon prelaska granice, prikupljali su se oko Tise, u šančevima bivše Potiske "landmilicije" kod Sente. U dogovoru sa Slavonskom komandom, Encelberg je na zborno mesto, zbog srodnog jezika, poslao oficire srpske nacionalnosti na čelu s rotmistrom Čakitijevićem i majorom Đorđem Kneževićem iz erdeljskog husarskog puka "Nadvojvoda Leopold Aleksander" broj 2, te jednog vojnog hirurga zaduženog za pregled pridošlica. Osim toga, u ovu oblast upućen je, radi održavanja reda, iz Pečke dragonski puk "Karl fon Virtenberg" broj 38. Nažalost, lekar je ustanovio da od toliko hvaljenih kozaka relativno mali broj ispunjava uslove za vojnu službu. Početkom 1786. godine, radi rasporeda vojno sposobnih i onih Zaporožaca pogodnih samo za poljoprivredne radove, određena je komisija koju su činili bački podžupan i carski savetnik Janoš (Janko) Latinović, potomak čuvene srpske plemićke porodice poreklom iz Hercegovine, zatim zapovednik Slavonskog generalata iz Petrovaradina, general Johan Dženejn (koji će 1804. godine uspostaviti prve veze sa srpskim ustanicima), kao i članovi ugarske namesničke uprave iz Budima i državnog vojnog saveta iz Beča. Novi regruti razmešteni su u Senti, Somboru i Subotici, a kasnije su premešteni bliže turskoj granici - u Petrovaradinski šanac (danas Novi Sad), Titel, Kovilj i Pančevo. Deo kozaka raspoređen je u Nemačko-banatski puk, deo u Šajkaški bataljon a oni nesposobni za ratnu službu - u "paore" dužne da po potrebi popunjavaju redove gradske milicije u Subotici, Novom Sadu, Somboru i Trgovištu u Bačkoj županiji, i u nekoliko naselja Potiskog distrikta. Tako se krug zatvorio: kozaci koji su u Ukrajini maltretirali Srbe naseljene iz ovih krajeva, i koje su ti isti Srbi kao deo ruske vojske proterali iz Seče, sada su se naselili na imanja i u kuće srpskih porodica, ratujući s njima za račun bečkog dvora!

    Tek nakon naseljavanja Zaporožaca, austrijska komanda srela se s disciplinom koja je ranije zadavala glavobolju i Rusima. Zaporošci su se, naime, neverovatnom brzinom navikli na domaću rakiju kojom su u potpunosti zamenili votku i pili je u takvim količinama da je vlast bila primorana da zabrani svaku trgovinu alkoholnim pićima!

    Uskoro je izbio novi, austrijsko-rusko-turski rat (1787-1792), pa je mobilizacija austrijske vojske počela 10. septembra 1787. godine. Kozaci u sastavu Nemačko-banatskog pešadijskog puka i Šajkaške flotile našli su se u Banatskom armijskom korpusu feldmaršala Vartenslebena. Glavnina ovih trupa nalazila se kod Mehadije a ostatak je čuvao granicu prema Srbiji, od Pančeva, preko Kovina, Stare Palanke, Bele Crkve i Moldove do Županeka. No, nepriviknuti na austrijsku disciplinu i nezadovoljni povlasticama i prinadležnostima, kozaci su sve više dezertirali, pridružujući se ruskim, pa čak i turskim trupama. Tako su s naših prostora postepeno iščezli potomci Gogoljevog Tarasa Buljbe.

    Zaporošci

    Reč kozak prvi put se javlja 1303. godine kao sinonim za stražara ili izvidnika. U vremenu od 15. do 17. veka, na krimsko-tatarskom jeziku kozacima je nazivana niža klasa, bez obaveza, izuzev učešća u vojnim pohodima. Ovaj izraz prihvaćen je u ruskom jeziku za lakog konjanika. U 17. veku, konačno, kozacima su nazvani graničari na južnim granicama Ruskog carstva. Na turskom, inače, "kazak" označava slobodnog, nezavisnog čoveka, pustolova i lutalicu.

    Naziv "seč" potiče od drvenih palisada kojima su bili ograđeni bivak i štab kozačke vojske. Kozaci su umesto naziva "seč" katkad koristili i nama poznati izraz "palanka". No, od 18. veka palankama su nazvane čitave oblasti zaporoške vojske. Često se sreće i sinonim "koš", zaporoški koš vuče poreklo od turskog naziva za nomadsko naselje i u širem smislu je označavao celokupno područje zaporoške vojske.
    hadzici - 78504 - 27.10.2012 : Zoka Hadžići - best (7)

    Prva ratna noć


    Sarajevom već nekoliko dana odjekuju eksplozije granata. Svake noći stražarim u krugu svoje fabrike. Otkako mi je jedan bivši drug, musliman, okrenuo leđa na ulici izbjegavajući da se pozdravimo više ne idem kući. Prije nekoliko dana nam je na put izvučen kamion sa balvanima da bi nam blokirao prolaz. Naši su izvukli tenk pred kapiju i zaprijetili da će ga gađati pa je kamionu uklonjen.

    Dok stražarimo, ponekad iz auta pljuju na nas i psuju nam četničku majku, iako ničim ne izazivamo takve reakcije. U obližnjoj šumi muslimani se ukopavaju, doduše samo noću. Napetost se osjeća u vasduhu.

    Danas su se neke muslimanske porodice iselile iz svojih kuća koje se nalaze odmah uz našu žicu. Hadžići su napola prazni. Za svoju porodicu ne znam ništa, ali se ipak nadam da su otišli u selo.

    08. 05. 1992

    Sprema se oluja, još samo da zagrmi. A zagrmilo je već u toku noći. Ko je prvi počeo teško je reći. Ali mislim da su taj početak svi nestrpljivo priželjkivali, bez obzira na zaraćenu stranu jer napetost je već počela da utiče na živce. Bio sam pokraj jednog topa kada su se začuli prvi pucnji. Najprije odjeknu jedan rafal a odmah za njim i drugi. Nakon toga započe pravi rat, "za koji nije niko bio ali su se izgleda za njega svi dobro spremili".

    Svjetleći meci su letjeli kroz noć tražeći svoje žrtve. Počeli su da padaju i oko nas. Iz našeg kruga niko nije pucao. Pored mene protrča desetak vojnika, zalegoše pored fabričke pruge. Neko od njih ispali rafal, a mi svi za njim. Čujem udaranje metaka oko mene. Desno od mene iz šume vidim bljeskanje. Ispalim nekoliko kratkih rafala. Bljeskanje se nastavlja. Tek kad Moca pripuca bjeskanje prestade. Naši ispališe nekoliko svjetlećih raketa. Pucanje na tren prestade, a zatim se ponovo nastavi još većom silinom. I dalje pucam u pravcu šume. Šta se to dešava i u samim Hadžićima ne znam, ali se i iz tog pravca čuje pucnjava.

    Dum, dum... Začu se iza naših leđa. Dvije užarene kugle preletješe preko nas, za njima čitav niz. To je naša praga, tuče po stanici policije u kojoj su se utvrdili muslimani. Iz kuće lijevo od mene poče ta nas tuče mitraljez. Meci udariše u štit topa ispred mene. Počeh da im psujem mater a Moca se smije. I dalje pucamo u pravcu kuće. Boki ispaljuje nekoliko tromblona, ali im ne možemo ništa jer su jako dobro utvrđeni. Preko nas prelijeću meci i padaju po krovovima fabričkih hala.

    Nedaleko od fabričke kapije padoše dvije njihove granate. Odmah je uslijedio odgovor naših minobacača. Onaj sa mitraljezom nas je dobro pritiskao i nikako se ne da pomaći. Iza naših leđa se začu zvuk tenka. Izvuko se iz svog zaklona. Jasno vidimo kako pomjera cijev u pravcu kuće. Duuum! Na trenutak ogluvih. Duuum! Drugi put. Sva stakla u našoj blizini su se polomila. Gledamo u pravcu one kuće. Mitraljez se ne čuje. Odjeknu ono "duuuum" i po treći put. Na kući se ne vidi ni jedna eksploziju. Pomislili smo da je promašio a da je mitraljezac pobjegao od straha. Razočarani smo u našeg nišandžiju. Tenk je ipak donio nešto dobro. Njegovo dejstvo je prekinulo bitku za tu noć. U brdu iznad nas neko doziva nekoga:

  • "Javi se bolan!".

    Izgleda da je taj jadničak platio glavom već u prvim satima rata.

    Kada je svanulo, na onoj kući ugledasmo tri rupe. Ništa nam nije jasno. Nišandžija nam kaže da su mu granate bile školske. Duboko je razočaran sa čime su ga poslali u rat. Ali, sada je ubacio prave!

    Te noći nismo imali ni ranjenih ni poginulih. Umor i san su nas savladali. Svi izbjegavamo stražu, ali ipak neko mora i to da odradi.

    Uključim radio. Svuda se priča samo o ratu i pucnjavi, ali mene to baš i ne zanima. Tražim muziku. Na jednoj radio-stanici se upravo emituje "'Cause You are Young", dobro nam poznata pjesma koja je osamdesetih godina harala sarajevskim diskotekama. Jedan od mojih kolega sa posla, Cober, inače okorjeli roker, kaže:

  • "Pusti malo metala!"

    Dida mu odgovara:

  • "Malo ti ga bilo noćas, a međede?".

    Njegov komentar izaziva smijeh i samim tim opuštanje.

  • praznici - 78502 - 27.10.2012 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    Sveta Petka


    Kult Svete Petke odavno je prisutan u našem narodu, a njene mošti su boravile u Srbiji sve do 1521. godine kada ih je odneo sa sobom Sulejman Veličanstveni prilikom osvajanja Beograda.

    Zbog vrednosti ovih moštiju, on ih je držao na svom dvoru sve do svoje smrti. Kasnije su mošti prebačene u rumunski grad Jaši, a danas se u Beogradu nalaze dva prsta desne ruke ove svetiteljke.

  • Već 20 godina redovno dolazim na ovaj dan na Kalemegdan. Tu smo već nekoliko sati, ali nije nam teško da čekamo, samo da zahvatimo vodu za izvora Svete Petke - kaže Vladica Jović iz Resnika.

    Na dan Svete Petke na Kalemegdan dođe na hiljade ljudi, koji ispred crkve formiraju kolonu još od četiri sata ujutro. Ni loši vremenski uslovi ih ne sprečavaju da obiđu ovo sveto mesto!

    Beograd, crkva Svete Petke
  • judo - 78500 - 27.10.2012 : Mitar Krunić Sokolac - best (9)

    Državno prvensto BIH za seniore do 23 godine


    Dana 27. 10. 2012. godine u Sarajevu, u dvorana Zetra je održano prvenstvo BIH za seniore do 23 godine.

    Strahinja Krunić je u kategoriji do 73 kilograma postao je vice šampion Bosne i Hercegovine.

    Milorad Đurović je u polufinalu odustao je od daljeg učešća u borbama zbog povrede ruke.

    Momci napreduju, lagano ali sigurno!
    predlozi - 78499 - 27.10.2012 : Mladen Glavas Victoria bc - best (0)

    Cenzura


    Dragi Željko, ukini ove šupke što seru kvake i šarafe.

    Mladene,

    javi mi se na slavicnetŽhotmail.com
    judo - 78498 - 27.10.2012 : Mitar Krunić Sokolac - best (0)

    Memorijalni turnir Rajko Kušić - Kuša


    Na Palama je 21. 10. 2012. godine pod pokroviteljstvom JK "Rajko Kušić" održan je Memorijalni turnir Rajko Kušić - Kuša.

    Član JK "Sokolac", kadet Savo Simić je u kategoriji do 60 kilograma osvojio 3. mesto.

    Senior Dragan Orašanin je u kategoriji do 66 kilograma osvojio 1. mesto.

    Senior Milorad Đurović je u kategoriji do 81 kilogram osvojio 2. mesto
    kosovo_21_vijek - 78490 - 27.10.2012 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (0)

    Kosovo je Srbija


    Dali je Boris Tadić pratio politiku Zorana Đinđića ili je skrenuo sa tog puta procjenite i sami nakon što pogledate ovaj interviju sa Đinđićem!





    Idi na stranu - |listaj dalje|