fix
Logo
fix
Nalazite se na Forum-Najnoviji
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje

raspad_bosne - 80965 - 29.12.2012 : Davor Savić Ljubljana - best (2)

Da li će Bosna opstati?


Ovo mi je prvi post na ovom forumu pa da se predstavim. Moje ime je Davor Savić i živim u Ljubljani. Inače poreklo mi je iz sela Kljevci pored Sanskog Mosta. U ratu nisam učestvovao jer sam cijeli život živio u Sloveniji ali se mnogo interesujem u stanje BiH i sudbinu naših naroda.

Što se tiče budučnosti BiH, ja bi rekao da najveću odgovornost o njenom opstanku nose muslimani tj. njihovi političari. Ako oni hoče da Bosna opstane moraju da se ponašaju u skladu sa činjenicom da je Bosna zemlja svih naroda i kada je predstavljaju moraju je predstavljati iz prespektive svih naroda a ne isključivo iz njihovog ličnog interesa.

Mogu da kažem da su največu katarzu o ratovima doživjeli Srbi, koji su se najviše suočili sa zločincima u svojim redovima dok su muslimani još uvjek slepi i nisu u stanju da priznaju svoje grijehe kao ni da se odreknu svojih zločinaca i da ih prestanu slaviti kao heroje.

Mislim da je krajnje vrijeme da se prizna da je politka SDA bila pogrešna i destruktivna po stabilnost BiH. Ako muslimani i dožive svoju katarzu i okrenu se pravim putevima, a to je BiH sa tri ravnopravna naroda čija se mišljenja poštuju, onda će i Bosna imati budučnost. Međutim, ako i dalje budu iz Sarajeva stizale poruke da smo genocidni narod i da možemo otiči ako nam tamo nije dobro, tj. ako se oni i dalje budu ponašali kao da su oni jedini narod koji polažu pravo na tu teritoriju, a na njihovim TV stanicama i novinama svakodnevno emisije i članci o Srbima kao zločincima i u kojima čovjek dobije utisak da se je rat završio juče a ne pre 17 godina, onda to vodi u raspad BiH, svidjelo se to njima ili ne.

Moje mišljenje je da Bosna više nikada neće biti centralizovana, ali mogući je neki opstanak u vidu konfederacije i jednom kad se uđe u EU to će biti ionako svejedno jer će sve biti isto kao da je jedna država.

Pozdrav svima!
bijeli_vukovi - 80957 - 29.12.2012 : Zeljko Tomic Sokolac - best (6)

Glava 3. - Jevrejsko groblje (1. dio)


Nastavljam sa prevodom knjige "Bijeli Vukovi - srpski dnevnik ruskog dobrovoljca". Autor knjige, Oleg Vitaljevič Valeckij, me sve više oduševljava odličnim shvatanjem vojno-političke situacije na Sarajevskom ratištu. Ovom prilikom objavljujem prvi dio 3. glave ove knjige - "Rejon Jevrejskog groblja i odred Slavka Aleksića. Operacija Tinovo - Igman".

Napominjem da je autor knjige profesionalni oficir ruske vojske sa bogatim ratnim iskustvom u Avganistanu i drugim ratištima. Ova knjiga nije biografska, nego analiza sukoba rata u Bosni i Hercegovina, a namjera autora je da svojim objektivnim prikazom pokuša da izvuče izvjesne pouke. Knjiga je namjenjena za vojne stratege i oficire vojske.

Inače, knjiga se može naručiti iz Rusije za svega 5 američkih dolara. Ja sam već naručio par primjeraka.


Rejon iznad Jevrejskog groblja (poput Ozrenske ulice) je bio mjesto od posebnog značaja za neprijatelja. Iz ovog i još nekoliko bunkera jedinica Srpskog odbrambenog pokreta je imala odličan pregled neprijatelja u Sarajevu. Pored toga, ova pozicija je štitila bokove srpske odbrane na Grbavici. Sama Grbavica se branila sa samo dva bataljona, sa Drugim i Trećim pješadijskim bataljonima kojima su komandovali Aco Petrović i Kovačević, respektivno. Svaki bataljon se sastojao od 600 do 700 ljudi na platnom spisku. U stvarnosti, značajan broj njih je bio odsutan bez dozvole, ponekad i po godinu dana. Neki od njih su bili samo na platnom spisku.

U Trećem bataljonu su se nalazili: četa Slavka Aleksića, čiji je zvanični naziv bio Protivoklopna četa i četiri pješadijske čete koje su držale Beogradsku ulicu koja se nalazila u podnožju Trebevića. Od Debelog brda liniju odbrane su držale dvije čete duž puta Lukavica - Pale. Drugi bataljon, koji je imao isto toliko četa, držao je odbranu od ulice Zagrebačka na Grbavici pa zatim dolinom rijeke Miljacke do Ozrenske ulice.

Srpske snage nisu bile velike: četiri tenka, dvije Prage (oklopno vozilo opremljeno sa dva protiv-avionska topa od 30 milimetara) i oni nisu mogli značajno promjeniti situaciju.

Međutim, ovo nije bilo sve. Naša brigada je nosila naziv 1. novosarajevska motorizovana brigada. U ovu jedinicu je bio uključen i 1. pješadijski bataljon, koji je držao liniju odbrane od brda Mojmilo pa sve do Dobrinje i aerodroma; tenkovski i mehanizovani bataljoni locirani u Lukavici, protiv-avionski bataljon, četa vojne policije i druge jedinice. Ovo je bila jedinica koja je brojala 4 do 5 hiljada ljudi, opremljena oružjem i oruđima koja su bila dovoljna da Srbe dovedu u centar Sarajeva, pa čak i da ga presjeku.

Štab naše brigade se nalazio u Lukavici, bivšoj kasarni JNA, koja je imala naziv "Slobodan Princip - Seljo". Štabno komandno mjesto se nalazilo na koti Pavlovac.

Sarajevo je bila solidna linija fronta, granate i mine su letjele u oba pravca i rezultat toga je bio veliki broj civilnih žrtava. U toku vjerskih praznika lokalno stanovništvo je slavilo pucajući u vazduh, trošeći tako više municije nego u rovovima.

Napustiti muslimanski dio Sarajeva je bilo gotovo nemoguće - jedina mogućnost je bila tunel prokopan ispod aerodroma, a koji je kontrolisala muslimanska policija ne dajući izlaz nikome bez specijalne propusnicie. Odlazak iz srpske zone je bio mnogo lakši pošto nije bilo proglašeno ratno stanje.

Na opštini Novo Sarajevo je živjelo oko 15 do 20 hiljada Srba, koji su predstavljali odličnu mobilizacijsku osnovu. U ovom ratu sastav brigade je obnavljala opštinska zajednica.

Veoma često su u odnosu između boraca naše brigade iznicali problemi, iako je njihovo stalno mjesto prebivališta bila svega 20 kilometara udaljenosti. Ipak, treba priznati da su Srbi dosta dobro držali odbranu. Sa druge strane, u muslimanskom Sarajevu je bilo oko 250 hiljada stanovnika i bar 30 do 40 hiljada vojnika, a po potrebi bi mogla biti mobilisane i dodatne snage. Sa druge strane, Sarajevsko-romanijski korpus je brojao manje od 20 hiljada boraca, sa populacijom od svega 120 hiljada osoba. Iz ovoga proizilazi da su muslimani bili u povoljnijem polažaju, uz stalnu pomoć Međunarodne zajednice koja im je dala odriješene ruke da zadaju smrni udarac. Primjera radi, muslimani su mogli za 2 do 3 sata da prebace svoje vojnike sa Dobojskog na Sarajevsko ratište, dok je Srbima za to bilo potrebno bar pet puta više vremena. Ovo se odnosi i na Sarajevo, gdje je Armija BiH sa lakoćom mogla da protiv naše brigade postavi pet ili šest svojih brigada, ali neprijateljske ofanzive nisu išle u našem pravcu sve do Dejtonskog mirovnog sporazuma.

Srbi su čak i u 1995. godini mogli napredovati dalje u urbanom dijelu grada. Ako pogledate na region Grbavice, a takođe i na Ozrensku ulicu i region Jevrejskog groblja, ovdje su dva srpska bataljona bili okruženi sa tri neprijateljske brigade. U suštini, ove brigade su bile lake pješadijske, slabo opremljene i neadekvatno snabdjevene. Ipak, rat se vodio u gradskom području u kome je bilo mnogo visokih zgrada, pa tenkovi i srpske Prage tu nisu igrale značajnu ulogu. Ponekad bi par granata su imale mnogo značajnije dejstvo.

To što muslimanska armija nije mogla zauzeti Grbavicu ne govori o nedostatku hrabrosti njenih boraca već potvrđuje nesposobnost njenih generala i političara. Da je neprijatelj kojim slučajem osvojio Ozrensku ulicu i Jevrejsko groblje, on bi izašao na memorijalni kompleks na Vracama, gdje nije bilo tako mnogo srpskih kuća, što znači da bi srpski otpor bio dosta slab. Na ovaj način bi oni presjekli i jedinu putnu komunikaciju Lukavica-pale a srpska sela Petrovići i Miljevići bi se našli u zoni njihovog domašaja jer se nalaze u dubokoj uvali.

Srpski bataljon lociran na Trebeviću, samostalno ne bi mogao biti od pomoći, kao ni dodatne rezerve na Jahorini ne bi bile u stanju da pruže pomoć jer se neprijatej nalazio u udolini ispod njih.

Iako je Zlatište bilo pod kontrolom SRba, neprijatelj je tu bio dobro utvrđen. Pored toga, muslimani su držali i Čolinu kapu, koja se nalazi na 966 metara nadmorske visine i sa nje se mogao pokrivati značajan dio Zlatišta. Srbi su imali još jednu liniju odbrane, sa desne strane puta Lukavica-Pale, ali je čak i običnom putniku bilo jasno da je ona bila u napuštenom stanju.

U slučaju napada protivnik bi imao prednost, jer srpski komandanti u tom rejonu ne bi imali dovoljan broj borbenih jedinica, kao i da bi morali da prikupljaju ljudstvo od kuće od kuće.

Muslimansko rukovodstvo, koje je pozvalo svoje stanovništvo za borbu i stvaranje Bosne i Hercegovine, nije bilo spremno za taj izazov. Sve informacije, koje su objavljivane na televiziji, su bile neobjektivne i neistinite.

Takođe treba priznati i da se muslimanska armija nije borila tako dobro. U 1992. godini neprijatelj je pravio česte pješadijske napade na srpske položaje. Jedan takav napad se desio i na Zlatište, gdje su muslimani bili poraženi. U 1993. godini muslimani su bezumno pošli na Trebević gdje su ih Srbi jednostavno zasuli granatama.

Nakon toga su u Sarajevo počeli dolaziti mudžahedini, mada su se muslimanski politički rukovodioci na televiziji zalagali za odbranu ljudskih prava i demokratije. Sticao se utisak da Alija Izetbegović nije napisao "Islamsku deklaraciju" nego novu "Deklaraciju o ljudskim pravima". Ova propaganda je bila praćena stalnim pretnjama protiv Republike Srpske i cijele Jugoslavi, koje su bile izmješane sa periodičnim žalbama Zapadu nad muslimanskom sudbinom. Meni nikada nije bilo jasno ko se nalazi na vlasti: muslimani ili Bošnjaci, pristalice Zapada ili sledbenici Džihada. Ovdje je bilo sve pomješano, ali je bilo sigurno da se "branioci Bosne i Hercegovine" nisu mogli pohvaliti nekim velikim uspjehom.

Prošlost se ne može izmjeniti, a ni Dejtonski mirovni sporazum iz 1995. godine nije izmrio nesuglasice između Hrvata, Srba i muslimana, stare stotinama godina, samo ih je još više produbio. Ustvari, u Sarajevu se nije ništa promjenilo, izuzev što su Srbi, uz pomoć Međunarodne zajednice, protjerani sa Grbavice i rejona Ozrenske ulice, kao i sa područja Jevrejskog groblja. Ipak, da bih sve ovo shvatio trebalo mi je mnogo vremena. Kada sam u 1993. godini došao u četu Slavka Aleksića, ja sam veoma slabo shvatao ovaj rat i trebao sam mnogo toga da naučim.
izreke - 80953 - 28.12.2012 : Zeljko Tomic Sokolac - best (0)

Ne dao ti Bog da...


Ovu izreku sam našao u jednoj ruskoj knjizi, mada za nju tvrde da je kineska poslovica. Ona glasi ovako:

  • Ne dao ti Bog da živiš u epohi promjena

    Izgleda da smo upravo mi bili rogate sreće pa evo već dvadeset godina živimo u takvom vremenu. Vremena se mijenjaju, ali promjene nikako da se završe.

    Eh, da. Evo i kako poslovica glasi na ruskom jeziku:

  • Не дай вам Бог жить в эпоху перемен
  • bihac - 80951 - 28.12.2012 : A. R. Bihac - best (0)

    Breza '94


    Da li neko zna o akciji Breza '94. kada je general Mladić ranjen.
    bihac - 80946 - 28.12.2012 : Izet Sisic Norge - best (2)

    Moja verzija srpske kontraofanzive na Bihać


    E pa dragi moji junaci srbi koji ste ucestvovali u kontraofanzivi na bihac ja ću da kažem moju verziju.

    Kao prvo Alija Izetbegović je jedno govno od čovjeka i političara, htio je samo da uđe u istoriju kao stvaraoc Bosne ili muslimanske države, isto kao i Karadžić i vrhovnici SAO Krajine u Hrvatskoj.

    Alija nije poštovao svoj narod i oficire zato što reče Dudaku:

  • "Vraga bi ti spasio Bihać da ja nisam platio!"

    Ovo je pravi primjer poniženja svojih generala ili možda bolji šta uradi Sferu Haliloviću , pobio mu je pola familije što mu je ovaj otvoreno rekao što je mislio...

    E, sada o ofanzivi na Bihać. Tamo su dovedene sve specijalne jedinice i dobrovoljci iz svih dijelova Republike Srpske plus Fikretovi koji su u stvari radili akcije tamo gdje to vi niste mogli. Morate znati da je 5. korpus strateški napadao i povlačio se, ali je tada na Bihać napadalo i do 50000 vojnika. Tačno je da ste vi bili došli blizu bolnice ali vaša komanda je bila pametna i shvatila kakav vam se masakr sprema jer ste pušteni tako blizu i odjednom bi se hiljade od vas našli u obruču iz kojeg nikad ne bi izašli.

    Morate znati da je 5. korpus imao 6-7 brigada na malom području Cazina i Bihaća jer su Fikretovi bili vratili Kladušu pod svoju kontrolu.

    Mladić je predvodio sa oko 9 do 12000 vojnika na Bužim gdje je i sam ranjen, a podvlačim da se je tu borila samo Bužimska brigada jer je Nanić rekao da će on da traži pomoć ukoliko mu ona bude trebala.

    Na Youtube se može naći gdje vaši bivši generali pričaju o neuspjehu ove ofanzive.

    Puno bi se toga moglo reći, ali ne treba da se zanosite zabludama da je Bihać kupljen. Vi biste voljeli da ste to osvojili. Kada Alija reče da je platio on je mislio na pare koje je dao 5. korpusu za municiju, logistiku itd...

    Izete,

    dobro si me nasmijao sa onim tvojim podatkom da su Srbi imali 50.000 vojnika koji su napadali na Bihać. Pa znaš li ti bolan da toliko vojnika nisu imala ni dva najveća korpusa Republike Srpske, a i da su rijetke akcije Vojske Republike Srpske u kojima je učestvovalo preko 3000 vojnika.

    Tačno je to da je Alija Izetbegović kupovao oružje i to direktno od Slobodana Miloševića, kapetana Dragana i njegovih crvenih beretki. Ovo su poznate činjenice i o tome i ne treba diskutovati. Međutim, i najvećem laiku za ratovanje je bilo savršeno jasno da vojska sabijena na tako malom prostoru, uz prekid u snabdjevanju municijom i MTS-om nije mogla da izdrži ni 20 dana. Zbog toga bi bilo pošteno da u toj svojoj glavi priznaš da ste opstali na tim prostorima samo zbog toga što vas je spasio Zapad, koji je natjerao Srbe da stanu a potom i da se povuku sa tih prostora.

    Mišljenja sam da treba da pišeš na ovoj stranici ono što znaš, a ne da oreš preširoko i preduboko. Nije za svakoga ni da diskutuje o strategiji ratovanja!

    Pozdrav,
    Željko Tomić
  • poturice - 80935 - 28.12.2012 : Aleksandar Randjelovic - best (3)

    Znanje treba deliti jer se time uvećava


    Željko, pozdravljam tvoj trud i energiju koju ulažeš u pokušajima da mnogima otvoriš oči.

    Za početak moram da napišem da: "Istina nije roba sa kojom se može trgovati!"

    Pošto nemam nameru da puno pišem, a što sam i sam kao i većina saznao istražujući i čitajuci sa namerom da ne živim u zabludi, a i dalje to činim čak i na ovoj stranici gde mi se svideli tvoji komentari i objašnjenja uz navođenje stranih izvora infomacija.

    U želji da to radiš i nadalje, pa i bolje, a u našem opštem interesu predlažem Ti još neke "izvore" informacija:

    1. Poreklo Slovena - Pavel Jozef Safarik
    2. Istorija Srbskog naroda - Benjamin Kalaj
    3. Razgovori ugodni naroda Slovinskoga - Andrija Kacić Miošić
    4. Balkansko poluostrvo i južnoslovenske zemlje I i II deo - Jovan Cvijić
    5. Srbska istorija Mavra Orbinija - Nikola Radojičić
    6. Kratka povjesnica Srba od postojanja Srbstva do danas - Sima Lazić Lukin
    7. Srbske gromile - Dr Đorđe Janković
    8. Srbi narod najstariji - Prof. Dr Olga Luković Pjanović
    9. Odlomci istorije Srba - Miloš S. Milojević


    Ove knjige su sve napisane pre 1900-godine, osim knjige pod red. br 4 i red. brojem 7!
    Sve ove knjige kao i mnoge druge mogu se naći i u elektronskom izdanju

    Ove knjige Nam nude mnoge odgovore, a naročito na period pre famozne seobe u VII veku. U njima se citiraju strani autori i iznose čvrsti materijalni dokazi koji se dugo vremena kriju od nas. Pored ovoga preporučujem Ti i Dejana Lučića na stranici dejanlucic(tačka)net

    Pogledaj i proceni Sam, pa podeli i sa drugima svoj stav i mišljenje o gore navedenim autorima.

    I za kraj jedna pesma Tina Ujevića koja se nalazi na Marulićevom spomeniku u Splitu, a napisana je na hrvatskom (čakavskom)i na srbskom (štokavskom)

    Oproštaj

    Ovdi usred luke, naša mlada plavca
    uzdviglaje jidravoljna mina nova.
    I hoteći pojti putom svoga plova
    Gre prez kog Vojvode al zakonodavca.

    Budi da smo virni krivovirna pravca,
    Nistar manje climo (koko i zemlja ova)
    -ki va versih libar mnoz Harvatski skova
    Marulica Marka, Splitskog zacinjavca.

    U lipom jaziku gdi "ca" slaje zvoni
    Mi dobrocasimo garb slovuceg greba
    i tokoj ti napis dijacki i stari.

    Zbogom o Marule! Pojti ćemo, poni
    Korugva nam cuhta; gremo mi puntari!

    Ova pesma izlazi iz okvira teme "Poturice", ali ipak je to sve skoro isto.
    Albanci su pripadnici muslimanske, katolicke i pravoslavne vere, ali su i dalje samo "Albanci"

    "Neznanje je najveći neprijatelj čoveka!"

    Puno pozdrava, dobro zdravlje i samo nastavi sa svojim radom.

    "Ko neće brata za brata hoće tuđina za gospodara!"
    kosovo - 80911 - 27.12.2012 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (0)

    Legalizacija pljačke EU u Srbiji


    Brisel želi da završi pljačku državne imovine Srbije
    27. decembar 2012. godine

    Ono što EU traži od Srbije u vezi Kosova neminovno vodi ka faktičkom priznanju, pa dijalog ne bi bio ni potreban. To svi političari znaju, kaže Leon Kojen.

    Prema njegovoj oceni, do pre nekoliko dana politika nove vlasti prema Kosovu nije se razlikovala od politike DS i Borisa Tadića. Sve što je Brisel nametnuo Tadiću, uključujući uspostavljanje granice između Srbije i Kosova, Dačićeva vlada bez protivljenja je prihvatila, istakao je on.

    Objavljivanjem nacrta platforme za kosovske pregovore to se promenilo. U ovom trenutku ne znamo kako će tačno izgledati tekst koji će se naći u Skupštini, ali mislim da javnost s pravom očekuje da njeno usvajanje označi početak drukčije politike prema Kosovu, ocenio je u intervjuu za "Dnevnik" profesor beogradskog Filozofskog fakulteta, koji je bio i savetnik predsednika Srbije kada je na toj funkciji bio Boris Tadić.

    Na pitanje zašto došlo do tog preokreta u stavu aktuelne vlasti, on kaže da narod na izborima nije izjasnio za kosovsku politiku DS-a nego protiv nje, dok bi danas pogubna priroda te politike trebalo da bude jasna svakome.

    "EU traži od Beograda da u nastavku 'tehničkih pregovora' Albancima najpre budu predati ključni privredni resursi kojima Srbija još raspolaže na Kosovu, veštačko jezero i brana "Gazivode", velika tranzitna trafo-stanica u Valaču, cela mreža Telekoma u Pokrajini, čime bi bila završena pljačka državne imovine sprovedena posle 1999", ističe Kojen.

    "Zatim bi se prešlo na ukidanje svih institucija Republike Srbije koje normalno funkcionišu na severu Kosova i omogućavaju da Srbi u te četiri opštine i danas žive kao građani svoje zemlje. A da ne bi bilo nikakve sumnje šta sve to znači, Beograd i Priština ujedno bi razmenili predstavnike na ravnoj nozi. Ako bi se svi ti zahtevi EU ostvarili, Srbija bi faktički priznala nezavisno Kosovo pa više ne bi ni imalo o čemu da se pregovara", dodao je on.

    Zbog toga je, kako ocenjuje, sasvim razumljivo što u nacrtu platforme stoji da Srbija odustaje od daljih "tehničkih pregovora" jer bi oni "vodili promeni stanja na terenu u korist" Albanaca i "slabljenju pregovaračke pozicije Srbije".

  • "Uvek zvuči lepo biti za nastavak dijaloga, ali ovde je reč o nečem drugom. Zahtevi koje sam pobrojao zvanični su zahtevi Brisela Beogradu, i svi političari to dobro znaju. Ako su spremni da ih ispune, oni će to morati javno da kažu i taj stav nečim obrazlože.

    Možda ćemo zaista čuti u Skupštini da Srbija sve to treba da žrtvuje da bi dobila od EU neki datum, možda će takav stav na kraju i prihvatiti većina poslanika. Ja lično u to ne mogu da poverujem jer bi to značilo žrtvovati ljude, odreći se teritorije i prekršiti Ustav samo zato što nam neko kaže "Ispunite sve što se od vas traži pa ćemo videti", zaključio je Kojen.

    A na pitanje kakvo rešenje bi on predložio, on odgovara: "Pregovore o Kosovu Srbija treba da vodi pod okriljem UN i Saveta bezbednosti, a ne uz posredništvo EU, koja je nedavno odlučila da pristupi sklapanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju s Kosovom i time definitivno pokazala koliko je "statusno neutralna".

  • "Preduslov za to je da se Briselu kaže da je Srbija država kao i svaka druga, a ne nedefinisana teritorija koju EU može prekrajati kako hoće. Ako to ne učini vlast danas, ona ili neka druga vlast ućiniće to sutra: u narodu ima dovoljno pameti i snage da se suprotstavi politici koja je Srbiju u protekle ćetiri godine već dovela na ivicu ekonomske i politićke propasti", ocenio je Leon Kojen.
  • rodoslov - 80896 - 27.12.2012 : Zorica Lajic Melbourne - best (0)

    Tejići


    Moj brat od tetke je takođe Tejić Ranko iz Gornje Lamovite kod Omarske, opština Prijedor. Njegov otac je Aleksa Tejić a mati Danica Lajić. Znam da mu je baba bila Joka.

    Većina stanovnika ovog sela vodi poreklo iz starina iz južnih krajeva tj. Hercegovine ili Crne Gore, ali su se doselili ovamo na Kozaru iz pravca tromeđe, tj. Like, Severne Dalmacije.
    operacija_prsten - 80891 - 26.12.2012 : Neko Banja Luka - best (5)

    Nešo Lalić


    Većina pripadnika IDV-a bi se morala sjećati njihovih priprema za akciju u PSC. Ako se sjećate, okupljanje je bilo u Ciginoj kafani u kasnim večernjim satima odakle smo ranom zorom trebali krenuti u akciju. Kafana ko kafana, a mjesta za sjedenje je bilo koliko hoćeš. Momci su se zezali jer tada je crni humor bio nešto sasvim normano kao gdje si ostavio pare, kome ostavljas ženu, mogu li uzeti tvoje čizme ako se ne vratiš?

    Nešo je bio nervozan ili se to meni samo činilo. Uglavnom je hodao od grupice do grupice i govorio nam da pokušamo da se malo odmorimo tj. ako možemo da odspavamo jer nas sutra čeka naporan dan, ili kako on reče "biće tvrdo".

    Nikada neću zaboraviti njegove riječi pred sam početak pucnjave:

  • "Jebem vam majku!"

    Akcija je krenula, i on je bio prvi. Imao je dva pancira ali i neku sudbinu božiju da ga pogodidi broving bočno. I još uvijek imam osjećaj da je još tu veče znao da se neće vratiti. I još imam pred sobom sliku sahrane, trudnu ženu... Nije bilo onoga ko nije zaplakao, a meni lično svaki plotun je bio kao udarac maljem u glavu.

    Bili smo borci, vojska koja brani svoju zemlju koji su sutra nastavili svoju borbu, a ja ni nakon dvadeset godina ne mogu da skontam da li je ta zemlja koja je svakako postala tuđa bila vrijedna toga da mali Filip ostane bez oca?

    Eh, koliko još imamo takvih priča i takvih tuga, da ti srce pukne!
  • bors - 80887 - 26.12.2012 : Sanja Pipovic Foča - best (1)

    Isplata naknade odlikovanim borcima RS


    Kad će biti isplata naknade odlikovanja borcima RS za 2012?
    aforizmi - 80875 - 26.12.2012 : Milan - Car Zürich CH - best (0)

    Kod jakih misli, jak čovek postaje


  • Ako imate poverenja, možda će vas neko prevariti, ali ako nemate živećete u mukama. Jang
  • Ne može se jedna nezgoda izbrisati, a da se druga ne pojavi. Makijaveli
  • Dve glave su pametnije nego jedna. Srpska poslovica
  • Znati mnoge stvari ne znači biti mudar. Heraklit
  • Prolaznost, to je jedini nama prisutni vid trajanja. Ivo Andrić
  • Gde se jedna vrata zatvore, druga se otvore. Kineska poslivica
  • Veliki deo smelosti je uraditi nesto pre drugih. Emerson
  • Ljudi više cene imovinu od počasti. Makijaveli
  • Hrabrog sreća hoće. Srpska poslovica
  • Na silu se ne može voleti. Francuska poslovica
  • Čovek se rađa bez zuba, kose i iluzija. Tako i umire! Dima
  • rusija - 80862 - 25.12.2012 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (7)

    Ekskluzivno: Srbija postaje članica Ruske Federacije u leto 2013. godine


    29. novembar 2012. godine

    U Moskvi se u ovom trenutku već razrađuje plan prisjedinjenja Srbije Ruskoj federaciji!

    Evropska unija posrće. Ogromni ekonomski problemi u kojima su se našle mnoge članice EU, na razmišljanje tera i već postojeće članice da je napuste. U tome prednjače skandinavske zemlje Švedska, Danska i Finska, koje planiraju da zajedno sa Norveškom formiraju nordijsku uniju.

    Slična su razmišljanja i u Češkoj i Slovačkoj, pa i Sloveniji, kao i pribaltičkim zemljama članicama EU. Male države shvataju, da ulaskom u EU su ustvari postali sluge Velike Britanije, Francuske i Nemačke.

    Srbija u decembru, ako ispuni novo postavljene uslove, samo njih četiri ovoga puta, trebala bi da dobije datum za početak pregovora. Hrvatska sa ruiniranom ekonomijom i nezaposlenošću najvećom u istoriji, spoljnim dugom, takođe, najvećim u istoriji, se sprema da uđe u EU, mada i građaninu Hrvatske sa osnovnom školom i te kako je jasno da se stvari nimalo neće promeniti na bolje.

    U Srbiji je došlo do smene vlasti. Na vlast su došle partije i ljudi koji su mahom bili na vlasti u 90-tim godinama. A, ekipa eksperata iz raznih oblasti u Moskvi već razrađuju plan prisajedinjenja Srbije Rusiji. I već su pri kraju! Srbija bi trebalo da postane 84. republika Ruske Federacije.

    Dobri poznavalaci političkih i obaveštajnih prilika neće biti nimalo iznenađeni. Čak i CIA i zapadne obaveštajne službe znaju za ovo. S obzirom da su svi aduti, barem oni najači, koje su imali već ispucani, Američka administracija i vlade Velike Britanije, Francuske i Nemačke su u šah poziciji.

    Podrška stanovnika Srbije da udju u EU je opala ispod 40%, sprski pregovarački timovi majstorski balansiraju oko situacije na Kosovu i Metohiji, dobijajući na vremenu, a ekonomska pomoć Rusije Srbiji se stalno povećava.

    Eventualna pobuna šiptarskih terorista na krajnjem jugu Srbije bi unapred bila osuđena na totalni vojni poraz, s obzirom na brojnost i snagu vojnih i žandarmerijskih jedinica na tim prostorima.

    Na muslimane u Raškoj oblasti i eventualno neku njihovu vojnu pobunu ne može se računati, u prvom redu, jer su malobrojni, a i većina tamošnjeg stanovništva je prosrpski orjentisana, što i dokazuje konstantna podrška Rasimu Ljajiću, umerenom političaru, okrenutom Beogradu. Ekstremni elementi, ponajviše u Pentagonu zagovaraju munjevitu vojnu akciju i okupaciju Srbije.

    Međutim, rizici ovakve operacije su preveliki, jer im je iz Rusije jasno stavljeno do znanja da će Rusija u tom slučaju pružiti svu moguću vojnu podršku Srbiji. Oni koji na vlasti, naravno parama drže Mlađana Dinkića, predlažu da se Srbiji daju novi ekstra povoljni krediti i tako ona bar na neko vreme odvoji od Rusije.

    Nakon što propadnu, a propašće pregovori Srbije i EU, biće dat ogroman novac medijima da utiču na javno mnjenje. Političari u Srbiji će javno govoriti o prednostima unije sa Rusijom, a popriličan novac od strane Rusije bi bio uložen u privredu Srbije, naročito poljoprivredu.

    Na proleće se planira raspisivanje referenduma, na kojem bi se, prema očekivanjima analitičara više od 70% građana Srbije sa pravom glasa, izjasnilo za to da Srbija bude republika Ruske Federacije.

    Ubrzo nakon toga i parlamenti obeju država bi dali saglasnost. Očekivani rok da se posao privede kraju jeste kraj avgusta 2013. godine.

    Srbija od svoje državnosti ne bi izgubila skoro ništa. Zadržala bi svoja nacionalna obeležja, zastavu, grb, himnu. Parlament i državno-društveno uređenje se ne bi suštinski promenilo. Službeni jezik bi i dalje ostao srpski kao glavni, ali bi donošenjem amandmana na Ustav Srbije kao drugi službeni jezik bio uveden i ruski jezik.

    Faktički Srbija bi imala veću autonomiju i od same Čečenije, Tarstana ili Jukatije. Zadržala bi svoju vojsku, s tim što bi dobila najsavremenije naoružanje od Rusije i broj pripadnika VS bi bio uvećan za od prilike tri puta. Sastav vojske bi ostao profesionalan.

    Na planu ekonomije, dobila bi puno. Počev od poljoprivrede. Jednostavno rečeno, Srbija ne bi bila u stanju da podmiri potrebe za hranom ruskog tržišta, pa čak i kada bi se obrađivalo 100% obradivih površina.

    Hrana je u svetu sve skuplja, a Srbija bi uz pomoć Rusije uspela da obnovi svoju poljoprivredu, koja je namerno uništena i uništavana od strane zapada. Hrana u samoj Srbiji je sada skuplja nego u zemljama članicama EU, Nemačkoj, Francuskoj, Italiji.

    Obnovom poljoprivrede, zaživela bi napuštena srpska sela. Nezaposlenost bi drastično opala. Natalitet bi počeo da povećava. Iz Rusije bi u zamenu za hranu dobijali jeftine energente, naftu i gas, rude i ostale sirovine, koje bi srpska privreda mogla da koristi i da se pokrene.

    Rusija, kao jedna od najmoćnijih zemalja na planeti, dobija pod svoju kontrolu najvažnije strateško mesto u Evropi, a samim tim, smanjuje opasnost od eventualne agresije na samu teritoriju Rusije, jer bi u tom slučaju Srbija morala biti prva na udaru, ukoliko dođe do eventualne agresije.

    Preko teritorije Srbije prolazi i gasovod, pa bi Rusija faktički na svojoj teritoriji imala deo tog gasovoda, a zbog geostrateškog položaja Srbije, idealno mesto za račvanje gasovoda prema drugim evropskim zemljama.

    Osim toga, Srbija bi bila most, ili "magacin", za trgovinu sa zapadom ruskih proizvoda.

    Prema rezoluciji 1244 SB UN Kosovo i Metohija su sastavni deo Srbije. Dakle, ulaskom Srbije u Rusku Federaciju, Kosmet bi postao sastavni deo Ruske Federacije. U tom slučaju Rusija ima legitimno pravo da upravlja svojom teritorijom. U planu je da se napravi kompromis sa zapadnim silama.

    Da na Kosmetu ostanu međunarodne snage, ali da se na Kosmet vrate organi vlasti Srbije (u tom slučaju Rusije), da Amerikanci ostanu u Bondstilu, ali da ne vrše nikakve vojne aktivnosti.

    Rusija u pripravnosti ima više od 50. 000 elitnih vojnika koji bi sa Vojskom Srbije kontrolisali Kosovo i Metohiju, jug Srbije. Na samom jugu Srbije u vojnim bazama bi bilo stacionarano više od 15. 000 ruskih vojnika od čega bi bila većina iz SPECNAZ-a.

    Da je u pitanju trgovina velikih, a preko leđa malih, stoji činjenica da su Amerikanci spremni da "zažmure", jer, bi dobili odrešene ruke da Siriju stave pod svoj patronat, dakle sirijski predsednik Asad bi izgubio rusku podršku, a onda naravno bi usledila vazdušna intervencija zapada, slična onoj u Libiji.

    Takođe, Rusija bi ostala po strani u eventualnom sukobu Izraela i Sjedinjenih Država sa Iranom, a za uzvrat Amerika i EU bi se odrekli Kosmeta.

    Hašim Tači bi bio optužen i bilo bi mu suđeno za trgovinu ljudskim organima i ratne zločine u vreme kada je bio vrhovni komandant terorističke UĆK. S obzirom da nezaposlenost na Kosmetu među Albancima je ogromna, što je potencijalni izvor bunta i pobuna, Rusija bi uložila u ekonomiju Kosmeta i uposlila deo stanovništva.

    Planira se da Kosmet bude neka vrsta "mosta" figurativnog, za tobožnju vojnu i ekonomsku saradnju Rusije i Zapada. Planovi za stvaranje Velike Albanije bi pali u vodu, a svim Albancima sa Kosmeta bi bili dati ruski pasoši.

    Naravno, tu se ne sme zanemariti profit koji se ostvaruje od trgovine narkoticima i oružjem, a primat u tome bi i dalje imala CIA i zapadne obaveštajne službe. Prvi znak, da li je ovo tačno i u kojoj meri, biće izricanje presude Ramušu Hajradiniju, 29. novembra.

    Vladajuće strukture u Podgorici, počev od Mila Đukanovića su izuzetno potkupljive.

    U Crnoj Gori, naročito primorju ogroman kapital poseduju Rusi. Ruski kapital, koji se nalazi u Crnoj Gori je više nego dovoljan da se potkupi i onako korumpirana crnogorska vlast. Drugo rešenje, koje je jeftinije i realnije, jeste da se finansiraju opozicione partije predvođene Medojevićem, a nakon smene vlasti, kupi luka Bar, preko koje bi Rusija imala i skoro pa direktan pristup svojoj teritoriji, Srbiji.

    Ustupak koji bi Rusi morali da naprave zapadu jest upravo Republika Srpska. U vodu bi pale sve težnje tamošnjih Srba za ujedinjenjem sa maticom Srbijom, Dodik i političari bi otišli sa vlasti.

    Na vlast u Republiku Srpsku bi bili dovedeni ljudi, Srbi, koji bi zagovarali unitarnu Bosnu i Hercegovinu. Radovan Karadžić i Ratko Mladić bi bili osuđeni za genocid, a i sama Rusija bi retorički počela podržavati teoriju da je Republika Srpska genocidna tvorevina.
    hag - 80859 - 25.12.2012 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (1)

    Ubistvo Slobodana Miloševića u Hagu


    Misteriozna smrt Slobodana Miloševića u Haškom tribunalu sve više zaokuplja zapadne medije i nezavisne istraživače. Ovih dana iz štampe izlazi knjiga Robina de Rajtera, holandskog istraživača, istoričara i novinara u kojoj on ne postavlja pitanje da li je Slobodan Milošević ubijen ili ne. On istražuju ko će odgovarati za Miloševićevo ubistvo s predoumišljajem i ko je naručio ovaj zločin.

    Milošević je 11. marta 2006. godine pronađen mrtav u svojoj ćeliji u Ševeningenu. Prema izveštaju Holandskog instituta za sudsku medicinu uzrok smrti je srčani infarkt. Pored autopsije Tužilaštvo je tražilo da se uradi i toksiološka analiza.

    Miloševićevo zdravstveno stanje, koje se naglo pogoršalo posle početka suđenja, bilo je pod redovnom kontrolom visokokvalifikovanog medicinskog zatvorskog osoblja. Ali, otkriva nam na samom početku knjige autor, niko nije spominjao da to osoblje čine samo jedan lekar opšte prakse i jedna medicinska sestra.

    Takođe saznajemo da se lečenje Miloševića tokom prve godine njegovog zatočeništva sastojala samo od jednog aspirina dnevno. Miloševićev advokat Zdenko Tomanović je već tada tvrdio da se zdravlje njegovog klijenta sistematski podriva. Ruski lekar dr. Lav Bokeria sa poznatog specijalističkog instituta Bakuljev otkrio je novinarima:

  • Poslednje tri godine neprekidno smo insistirali da se Milošević pošalje u bolnicu da bi doktori mogli da postave tačnu dijagnozu, ali bez uspeha. Da je Miloševiću bilo dopušteno da ode u bilo koju specijalističku kliniku, preuzelo bi se odgovarajuće lečenje i on bi bio živeo još dugo.

  • Zanimljivo je da su i 13 nemačkih lekara pisala Tribunalu izražavajući svoju zabrinutost za zdravlje Miloševića. Ali, sugestije doktora su odbaćene i terapija je izostala.

  • Grupa lekara koju je odredio sam Tribunal ustanovila je sledeću dijagnozu: Sekundarna oštećenja na raznim organima, izuzetno visok krvni pritisak koji u odrađenim uslovima mođe dovesti do moždanog ili srčanog udara kao i smrti. Nasuprot ovom nalazu Karla del Ponte izjavljuje da se Milošević oseća izuzetno dobro.

  • Medicinski nalaz iz 2005 godine pokazao je prisustvo "nepoznatih" lekova u krvi Miloševića koji neutrališu dejstvo lekova protiv visokog krvnog pritiska. Zato Milošević traži da ga leče ruski specijalisti. Iako je Ruska Vlada 18. Januara 2006. Godine dala garanciju da će Milošević posle lečenja biti na raspolaganju Tribunalu, njegova molaba je u februaru odbijena.

  • Mnogi međutim smatraju da je zvanični izveštaj o smrti Miloševića lažan.
  • Ruski general Leonid Ivašov je izjavio: To je političko ubistvo po narudžbini!
  • Ivica Dačić: Milošević nije umro u Hagu, on je ubijen!
  • Nik Varkenviser: Postupanje sa Slobodanom Miloševićem, pogotovo kad je reč o sudijama Robinsonu, Kvonu i Bonomiju, dovoljan je razlog da se Tribunal optuži za ubistvo.
  • Vladimir Kršljanin: Mnogi Srbi misle da se radi o ubistvu sa predumišljajem.
  • Holandse novine Targets: To što su sudije odlučile da mu se ne izađe u susret, već je dovoljan razlog da se Tribunal optuži za ubistvo s presumišljajem.
    - Gotovo sve srpske novine: Hag je ubio Miloševića!
    - srpski ministar Rasim Ljajić je prisustvovao autopsiji i to je trebalo da rasprši sve sumnje u uzrok smrti, međutim to je imalo suprotan efekat pošto je ministar bio zakleti Slobin neprijatelj, konstatuje autor knjige.

  • Porodica je insistirala na nezavisnoj autopsiji van Holandije ali je to ignorisano.
  • Robin de Rajter dolazi do ključnog trenutka ove misterije, a to je izjava Hajkeline Verajn Stjuart iz Amnesti Internešenel. Ona je rekla da je Miloševićeva smrt direktna posledica lekova nađenih u njegovoj krvi. Sigurni smo da je to uzrok smrti! Prirodna smrt je apsolutna isključena.

    Potom se u knjizi navode brojne spekulacije o trovanju bivšeg predsednika u Ševeningenu, ali dolazimo do još jednog ključnog dokaza:
    - Još krajem avgusta 2004. godine za vreme večere u zatvoru u Ševeningenu zatvorsko osoblje se jako uznemirilo kada je Miloševićev obrok dobio neko drugi pritvorenik. Na suđenju, septembra 2004. Milošević je spomenuo ovaj incident:
    -Već tri godine moji lekari me smatraju zdravim i sposobnim da se lečim. I onda se dešava nešto čudno: iznenada se pojavljuje neki "nezavisni" doktor iz Belgije, zemlje gde je sedište NATO-a i najavljuje da nisam dovoljno zdrav" Imajte na umu da koristim lekove koje su mi vaši doktori prepisali. Ja nisam sasvim siguran šta se ovde dešava ali mogu da pozovem kompletno zatvorsko osoblje da posvedoči šta se desilo kad mi je donet obrok namenjen osobi koja sedi na suprotnoj strani prolaza.
    Digla se prava uzbuna da dobijem hranu koja je baš meni namenjena, iako su svi obroci naizgled isti. Ja imam određene pretpostavke koje mogu biti opravdane ili ne, ali za njih postoje jaki dokazi. Međutim, sudije su u tom trenutku ućutkale Miloševića tako što su mu isključile mikrofone i nikada se nije povela istraga povodom ovog alarmirajućeg slučaja.
    -Miloševićevo stanje se iz dana u dan pogoršavalo. Sve češće je patio od užasnog pritiska iza očiju i ušiju. Džejms Biset, bivši kanadski ambasador ga je posetio u zatvoru, on svedoči da je Milošević iznenada strašno pocrveno u licu i zgrabio glavu šakama. U glavi mu je odzvanjalo kao da govori u metalnu posudu. U martu 2006. Milošević je po ko zna koji put izrazio svoju zabrinutost:

    -Za pet godina u zatoru nisam uzeo ni jedan antibiotik, nisam imao ni jednu infeksiju osim jednog gripa, pa ipak u lekarskom izveštaju od 12. Januara 2006. (koji je dobio dva meseca kasnije) stoji da su mi u krvi pronađeni lekovi koji se koriste protiv tuberkuloze i lepre - rifampicin.
    -U međuvremenu pojavile su se mnoge zvanićne izjave velikih eksperata za ratne zločine, da se suđenje Miloševiću koje je najavljeno kao proces nad procesima postalo tajno suđenje. Milošević je već u uvodnom govoru izneo senzacionalne činjenice i neoborive dokaze o ulozi koje su odigrale Amerika, Nemačka i druge Nato zemlje. Čovek može da prežuti istinu, ali ne može da je pobedi.

    Kako je suđenje odmicalo postajalo je jasno da optužnica nije vredela ni papira na kome je napisana, rekao je Ralf Hartman, bivši nemački ambasador u Jugoslaviji.

    Svetske novine svakodnevno pišu da nema pravih dokaza protiv Miloševića i da se optužnica raspada.
    Mnogi su izlaz videli, autor navodi i neke koji su davali takve izjave, da se Tribunal može izvući iz ovog problema jedino ako se desi da Milošević umre.
    Bilo bi bolje kad bi Milošević umro dok je još na optuženičkoj klupi, jer ako se proces dovede do kraja on može biti osuđen samo za relativno malo krivično delo, izjavio je Džejms Gav, ekspert za ratne zločine i savetnik suda u Hagu.
    -Autor zaključuje da se Tribunal sigurno može teretiti za ubistvo iz nehata, ako ne i za ubistvo sa predumišljajem, za šta će se kako tvrde mnogi mediji podići tužba.

    Nema sumnje da Tribunal i Vašington snose punu odgovornost za smrt Miloševića, zaključuje Robin de Rajter.

    Milošević je prvo uspavan pa ubijen smrtonosnom dozom anestetika
    Zvanična verzija koju zagovara Tribunal glasi: Slobodan Milošević umro je usled prestanka rada srca u noći između 10. i 11. marta u svojoj ćeliji. Prema navodima istrage, Miloševićevo srce stalo je zato što se on nije pridržavao propisane lekarske terapije, nego je pribegavao samoinicijativnom uzimanju lekova. Prema tvrdnjama zatvorskih vlasti, Milošević je duže vremena uzimao "rifampicin", antibiotik koji se koristi prilečenju lepre. "Rifampicin" u potpunosti neutrališe dejstvo lekova za regulaciju krvnog pritiska, pa bi to značilo da je Milošević sam sebe dugo i sistematski ubijao.

    Međutim, ono što je istraga propustila da objavi jeste da su u februaru 2006. godine, kada je uzorak Miloševićeve krvi poslat na analizu, toksikolozi utvrdili prisustvo "rifampicina" i da su nadležni u Tribunalu čitavih petnaest dana pre smrti Slobodana Miloševića znali da mu je zdravlje ozbiljno ugroženo. Holandski toksikolog Donald Uges tada je izjavio:

  • Tačno je da sam dve nedelje pre smrti Miloševića dobio njegovu krv na analizu i utvrdio prisustvo "rifampicina" (petak 24. februara 2006. godine). Tri dana kasnije (ponedeljak 27. februar 2006. godine), znači dve nedelje pre smrti Miloševića, obavestio sam zatvorske vlasti o činjenicama koje sam utvrdio - tvrdi Uges, što potvrđuje sumnju dela javnosti u zvaničnu verziju Miloševićeve smrti.

    Više od nedelju dana pre Miloševićeve smrti zatvorske vlasti su znale da se Milošević ili sam truje, ili ga neko truje. U oba slučaja njihova je dužnost bila da ga zaštite. Zašto to nije urađeno u slučaju Miloševića?

    Stvar se za Haški tribunal komplikuje još više ako se pogleda toksikološko superveštačenje Instituta za sudsku medicinu Univerziteta u Bonu. Ovo veštačenje je u Miloševićevom urinu otkrilo prisustvo još jednog leka, "droperidola".

    Ovaj lek je jako sredstvo za smirenje, a američka Federalna agencija za lekove i hranu (FDA) izdala je najoštrije upozorenje o štetnosti njegove primene kod srčanih bolesnika. U dokumentu ove agencije piše da doza "droperidola" veća od 25 miligrama kod srčanih bolesnika vrlo često izaziva tzv. fatalnu srčanu aritmiju, odnosno prestanak rada srca.

    Milošević je dugi niz godina bolovao baš od hipertrofije leve srčane komore, povišenog krvnog pritiska i srčane aritmije. Dakle, da je on kojim slučajem popio više od 25 miligrama "droperidola", ishod bi bio fatalan. Ipak, ostaje pitanje otkud tragovi ovog leka u njegovoj krvi?

    Na pitanje da li je Milošević mogao samoinicijativno da uzme ovaj lek, Uges kategorično tvrdi:

  • To je nemoguće. Način primene tog leka znaju samo izuzetno stručne osobe, lekari ili farmaceuti, a Milošević nije bio ni jedno ni drugo - objasnio je holandski toksikolog.

    POLITIČKA LIKVIDACIJA

    Holandski i srpski mediji koji su pre dve godine preneli vest da je Milošević u Hagu ubijen naglo su prestali da se bave ovom temom. Gotovo u svim holandskim medijima, pa i na državnoj televiziji objavljena je vest da Slobodan Milošević nije umro prirodnom smrću, već da se radi o političkom ubistvu.

    "Supstance imaju neutrališući efekat na lekove koje je Milošević primao za visok krvni pritisak i srce", preneli su tada holandski mediji.

    Mnogi novinari u ovoj zemlji, poput komentatora Kejsa van Dama sa holandske državne televizije, otvoreno su izrazili sumnju u zvaničnu verziju o Miloševićevoj smrti koju je tada pokušavao da plasira Haški tribunal.

  • Smrt Slobodana Miloševića je krajnje misteriozna, i ja ne verujem u zvaničnu verziju Haškog tribunala - izjavio je tada Van Dam u holandskom nacionalnom dnevniku.

    Državna televizija potom saopštava i da su u Miloševićevoj krvi nađene sporne supstance i da to sugeriše da Milošević nije umro prirodnom smrću, već da se radi o političkom ubistvu.

    LEK KOJI JE UBIO MILOŠEVIĆA

    U upozorenju o štetnosti primene "droperidola" kod srčanih bolesnika koje je izdala FDA stoji da doza od 25 miligrama ovog anestetika izaziva trenutnu smrt tako što između dva otkucaja srca zaustavi nervni impuls koji srčani mišić tera da se grči. Usled toga dolazi do pucanja trbušne arterije. Dakle, čak i da je lekar u tom trenutku bio neposredno pored Miloševića, ne bi mu bio od pomoći.

    Interesantno je da ovaj lek desetak minuta posle primene uspava bolesnika, tako da čak i da žrtva nešto oseti, ne može da reaguje jer bukvalno umire u snu.
  • rodoslov - 80858 - 25.12.2012 : Malislatki - best (0)

    Porijeklo Davinića


    Prezime čiji najstariji pomen nalazimo 1749. u selu dobrinci(Srem);u Opovu (Banat)u XVIII veku; 1808. godine u selu Mišaru u Mačvi;u Batočini, gde su doseljeni iz Mečkovca u Poljanici i u Milatovcu, poreklom iz Pirota;u selu Darkovci(Vlasina)zabeleženi kao starinci;u Hrvatskoj samo u Borovu i Sredskoj kod Vukovara i u Rijeci 1948. godine (devet stanovnika).

    Vodi poreklo od ženskog imena Davina (Dafina) koje u našim jezičkim spomenicima a prvi put srećemo 1660. godine. Osnovu čini muško ime Davin, inače predstavlja muški pandam ženskog imena Davina.

    Iz knjige Velimira Mihajlovića - srpski prezimenik
    3_sarajevska_lpbr - 80854 - 25.12.2012 : Neko Banja Luka - best (1)

    Spisak poginulih 3.spbr


    Spisak poginulih postoji uredan, evidentirana sva imena sa tačnim datumima rođenja i pogibije. Štampana je knjiga sa tim spiskom doduse u par primjeraka. Napravljna je spomen soba sa urezanim imenima naših boraca. Možete samo zamisliti koja je to tuga kad čovjek to vidi. A sva ratna dokumentacija što se tiče poginulih se nalazi u Ministarstvu za boračko-invalidsku zaštitu u Vladi RS. Ako vam trebaju neki posebni podaci nije problem.
    mico_vlahovic - 80853 - 25.12.2012 : Neko Banja Luka - best (3)

    Sjećanje na Miću Vlahovića


    Nešto se sve manje sjećamo, da li je to vrijeme učinilo svoje, da li nesvjesna želja da se zaborave svi užasi rata? A može li se zaboraviti? Imamo li pravo na to? Mogu li da se izbrišu iz glave te ratne slike zbog kojih se ponekad noćima ne spava? Mogu li se zaboraviti osmjesi i herojstva mladosti koje više nema?

    Sjećam se Mićinog prvog obilaska linije u Hotonju gdje linija razgraničenja nije bila jasna ni nama jer se protezala između kuća. Na mjestima se moralo pretrčavati, neprijatelj je bio jako blizu. Mićo je samo šutio i nije komentarisao. Iz jedne kuće sa sprata je virio kroz prozor i samo je rekao:

  • "Sačekajte ovdje".

    Mi smo ostali u toj kući i osmatrali kroz prozor i odjednom vidimo Miću ispod turskog rova, ubacio je bombu u rov i vratio se nazad kod nas kao da se ništa neobično nije desilo. Činilo mi se tada da nije ni potrčao. Mi smo se samo zgledali i vjerujem da smo svi mislili da je ludost to što je uradio. On je samo rekao:

  • "Možemo sad dalje!"

    Bio je to jedan od njegovih prvih dana u Vogošći.
  • nevesinjska - 80844 - 25.12.2012 : Jovan Oluja nad Srpskom - best (1)

    Rat u BiH


    Nakon munjevitih ratnih pobjeda i osvajanja Krajine u avgustu 1995. godne, hrvatska vojska ne staje nego vrši pregrupisavanje i obavlja poslednje pripreme pred praktičnu realizaciju vojnog sporazuma Izetbegović-Tuđman i opšteg napada na Srpsku iz pravca zapada.

    Uporedo na istoku muslimanska armija u istom periodu vrši ofanzive na većini ratišta s promjenljivim uspjehom.

    Neuspjehe doživljava na Sarajevskom ratištu i u enklavama Srebrenica i Žepa, a uspjehe ima na Majevici, Treskavici, Ozrenu.

    Jedino je mirovalo u Hercegovini, praktično tamo je sve stalo nakon Mitrovdana 1994. godine, a kratki video i epilog upada muslimanskih diverzanata 4. korpusa možete pogledati na ovom videu.



    Borbe definitivno prestaju početkom oktobra 1995. godine, zaključno s pogibijom najopasnijeg muslimanskog generala Zaimovića na Rogoju. Sišao je sa netom osvojene Treskavice na Rogoj i da ne bi granate ko zna koliko bi još platilo srpskih glava na njegovom putu ka Goraždu.

    Nakon pogibije fanatičnog generala (definitivno najsposobniji muslimanski oficir) momentalno sve je stalo, a umorni i iscrpljeni muslimanski vojnici jedva su dočekali zastoj i primirje.

    Znalo se da će Alija u mirovnim pregovorima tražiti koridor za Goražde (nakon gubitka Srebrenice i Žepe samo su još preko Goražda imali dodir sa njihovom svetom rijekom Drinom kako oni vele), a Zaim je imao odrešene ruke da na terenu sprovede taj koridor jer i sam Alija je znao da će teško Srbi pristati na ovakav ustupak.

    Događaji iz 1992. zaključno sa srpskim osvajanjem Jajca i držanjem ogromne teritorije (60-70%) odredili su buduće događaje na terenu. Težnja Srba za što bržim okončanjem rata nauštrb muslimana koji su stalno tražili predahe i dobijali su ih od međunarodne zajednice.

    Na štetu Srba i uz ogromnu pomoć tzv. međunarodne zajednice rat se nije mogao okončati 1993. godine, kako su događaji na terenu zahtjevali. Već od marta 1993 VRS počinje da zadaje odsutne udarce muslimanskoj armiji na mnogim ratištima a u pojedinim rejonima muslimanske snage su bile pred slomom.

    Uporedo sa velikim ratnim pobjedama Srba nad muslimanima događa se upliv međunarodne zajednice i praktično sve srpske pobjede ostaju nedovršene (Bihać, Goražde.. .. ) a poraženi se stavlja na njegu stranaca dok ne ojača pa nanovo na Srbe i ode rat u četvrtu godinu.

    Još od početka marta 1993 kad se u rejonu Cerske i Konjević polja pojavio general Filip Morion koji ne može spasiti Cersku , ali je spasio tada Srebrenicu.

    Pa nakon velikih pobjeda i osvajanja Bjelašnice i Igmana kad se stvorila realna pretpostavka da se osvoje vrlo brzo Hrasnica, Butmir i Sokolović kolonija i stavi Sarajevo u pravu opsadu BEZ TUNELA.

    Ovako malo malo pa Ćelo i Caco odoše s vojskom u Hercegovinu.
    Ili specijalni odred Bosna tzv. Vikićevci koji su takođe "često odlazili na vikend partije", a bili su specijalizovani za čuvanje tek osvojenih rovova.

    1. sarajevski muslimanski korpus nakon svakog zatišja na domaćem ratištu šalje dijelove brigada preko tunela na druga ratišta (protiv VRS na Nišićkoj visoravni, Vikićevci na kladanjskom ratištu, protiv hvo Konjic, Jablanica, Vitez...

    Eto to je bila ta blokada Sarajeva a ispostavlja se da je tunel ispod aerodroma bio prometan kao košnica...

    Srbima je nametnut dugi rat, praćen raznim pikantetrijama tipa nametanja zaštićenih zona za poraženu stranu, prećutno tolerisanje ključne karike rata tunela ispod aerodroma od strane međunarodnih snaga, akcija padobran, sramna uloga SFOR-a u ponovnom prepuštanju položaja muslimanima na Bjelašnici i Igmanu i još štošta.
    Dugi ratu BiH je definitivno bio nametnut Srbima, ali ne zbog vojne sile Hrvata i muslimana već isključivo uloge međunarodne zajednice koja se svo vrijeme pokroviteljski i zaštitnički odnosila prema muslimanskoj strani i prećutno odobravala boravak mudžahedina.
    enes_durak - 80835 - 25.12.2012 : - best (0)

    Enes Durak


    Enes nije imao djece u tom periodu, znam ga lično.
    rodoslov - 80831 - 25.12.2012 : Vitomir Radović Zrenjanin - best (0)

    Poreklo Radovića


    Molim sve one koji znaju nešto o Radovićima sa bilo kojom slavom, da mi pišu na mejladresu: vilaradovicŽptt. rs

    Pozdrav od Vita Radovića
    grahoviste - 80824 - 24.12.2012 : Jelena USA - best (1)

    Slike zločina na Grahovistu


    Ubijeni civili na Grahovištu su potom spaljeni u kući Sikiraš Ostoje. Jasno se može videti da je posle toga ista kuća više puta granatirana i dodatno spaljena.

    Posmrtni ostaci ubijenih i mučenih su još jedan dokaz koliko je mučenje bilo u pitanju. Lobanje su smrskane oštrim predmetom, maljem, a kosti bukvalno razbacane po podrumu kuće.

    Nije pronađeno ni jedno telo čije su kosti bile u jednom delu! Čak su i one bile neprepoznatljive.

    Ovo je bio užasan način da neko umre, užasna vrsta smrti koja ima samo jedan naziv - masakr!

    A, pravda? E, pa to je teška i duboka reč, očigledno ne vazi za sve.

    Ko da zna uopšte šta više i znači ta strana reč "pravda".



    U ovoj kući pronađeni su leševi sledećih osoba:

  • Vladušić (Aleksa) Divna, 1953. - 1992.
  • Vladušić (Maksim) Vukica, 1953. - 1992.
  • Vladušić (Risto) Jovo, 1920. - 1992.
  • Vladušić (Tanasije) Radosava, 1940. - 1992.
  • Sikiraš (Đorđo) Stana, 1937. - 1992.
  • Sikiraš (Luka) Zorka, 1910. - 1992.
  • plemena - 80799 - 23.12.2012 : Dejan Tomic Beograd - best (0)

    Tražim poreklo porodice Tomić


    Poštovani Željko,
    imam želju da saznam što više o poreklu prezimena Tomić koji su nastanjeni u selu Bela Reka, opština Šabac. pozdrav.

    Dejane,

    bilo bi dobro da si naveo i koju slavu slavite. Nadam se da ti Mihajlo Danilović iz Majura može u ovome pomoći.
    plemena - 80797 - 23.12.2012 : Maja Beograd - best (0)

    Porodica Davinići


    Intersuje me odakle potiču Davinići? Slavimo Đurđevdan. Moji su poreklom iz Zapadne Slavonije. Postoje neke priče da su Davinići došli u Slavoniju iz Hercegovine, ali ne znam koliko je to tačno. Hvala puno
    hrvatska - 80794 - 23.12.2012 : Jovan - best (2)

    Ratni zločini hrvatske vojske u BiH u jesen 1995. godine


    U Hrvatskoj je tokom rata 1991-1995 postojalo sedam gardijskih brigada dobro naoružanih koje su bile razmještene po svim dijelovima Hrvatske.

    Kako je i sam Šušak isticao, najelitnijom je smatrana 4. gardijska brigada poznata i pod imenom "Pauci". Jezgro brigade koja nastaje u 1991. čine dobrovoljci iz opština današnjeg kantona 10 u Federaciji (Livno, Tomislav grad.. .. ). Poslije se širi sa dobrovoljcima iz Imotskog, Sinja pa sve obalom do Metkovića i Dubrovnika.

    Znači, brigada je u svojoj zoni dejstva obuhvatala veliku teritoriju, praktično cijelu Dalmaciju s zaleđem pa do granice s Crnom Gorom.

    Generalno gledajući područja koja je imala u svom rejonu (Imotski-Sinj-Gospić-Livno-Tomislav Grad- Šuice kod Dubrovnika) 4 brigada je bila dostojni savremeni nosilac sjećanja na izvorne ustaške brigade iz 2 svjetskog rata, a svojim djelima u zadnjem ratu je to i opravdala.

    Zadržaću se samo na zločine ove brigade koje su počinjene u BiH tokom 1995. Inače, brojni su ratni zločini ove brigade počinjeni nad ratnim zarobljenim civilima i vojnicima Srbima u Krajini (Maslenica , Medački džep, Gospić itd.)

    Nakon potpisivanja federacije Hrvata i muslimana 1994. godine, dolazi i do potpisivanja vojnog sporazuma između Tuđmana i Izetbegovića (22. juli 1995) uz posredovanje američkog ambasadora u Hrvatskoj Pitera Galbrajta. Vojni sporazum je uključivao vojno angažovanje HV u BiH naočigled "jadne" Srbije koja je to sve nijemo posmatrala i uporedo zavrtala granicu prema Srpskoj.

    Za glavnog nosioca udara na potezu Grahovo-Glamoč prema Banja Luci određena je 4. gardijska brigada HV koja će prilikom osvajanja mnogih gradova u Srpskoj u jesen 1995. godine iza sebe ostaviti krvavi pir, a koji će i nakon 17 godina ostati nekažnjen i zaboravljen, zaturen u arhivima neke sudnice, sa statusom službene bilješke.

    Krvavi tragovi "Pauka" u Srpskoj u jesen 1995. godine

  • Masovna grobnica Kamen, kod Glamoča 108 tijela,
  • u Carevom polju nadomak Jajca 78
  • U Čaprazlijama kod Grahova 35
  • U jami Zastinje kod Livna 13
  • Masovna grobnica Mrkonjić grad 181
  • Osim masovne grobnice u Mrkonjić gradu na području ove opštine bilo je i manjih grobnica iz kojih je ekshumirano 176 srpskih žrtava.
  • U svim grobnicama bila su pomiješana tijela boraca VRS i srpkih civila
  • Najstarije žrtve su bile devedesetjednogodišnji Jovo Lazendić i devedesetogodišnja Ljubica Oroz

    Obdukciju ubijenih u najvećoj masovnoj grobnici u Mrkonjić gradu je obavio najveći srpski patolog Zoran Stanković.

    Stanković je nedvosmisleno utvrdio da su zarobljeni najprije surovo mučeni, a poslije ubijeni.

    Ratni komandant brigade je bio Damir Krstičević, a zamjenik Anto Kotromanović sadašnji ministar branitelja u vladi Zorana Milanović što kristalno svjedoči o odnosu hrvatske vlasti prema zločinima počinjenim u njeno ime.

    Ovo samo pokazuje pravu prirodu socijal demokratije u Hrvata s Ivom Josipovićem na čelu.

    Osim Krstičevića i Kotromanovića operativnu grupu oficira koja je vodila akcije u bos. Krajini su činili generali Ante Gotovina, Željko Glasnović, Rahim Ademi, Ljubo Ćesić Rojs koji su dobrano znali za sve jame koje napraviše njihovi vojnici.

    Osim 4. brigade tokom septembra i oktobra 1995. godine na ovom prostoru su boravile 7. gardijska brigada i dvije elitne dalmatinske ustaške jedinice:

  • 6 pukovnija "Torcida"
  • 126 pukovnija zvana "Maks Luburić"

    Nesumnjivo da su i ove jedinice dale veliki doprinos u pravljenju srpskih jama, a u rejonu Glamoča. Lično je komandant 7. gardijske brigade Ivan Korade presuđivao zarobljenim srpskim vojnicima.
  • rat_doboj - 80790 - 22.12.2012 : Bosandzeros Doboj - best (1)

    212. udarno-probojna brigada


    Bio sam u 111. gračaničkoj, pa u 109. dobojskoj i na kraju u 212. jurišnoj brigadi.

    212. je bila udarno-probojna brigada ko ja se sastojala iz 7 četa, od toga jedna iz Doboj-istoka, tri iz Gračanice i tri iz Lukavca. Ova brigada nije imali svoju zonu odgovornosti nego je uvijek išla u probijanje linije ili u vraćanje naših položaja zazuzetih od neprijatelja. Ova jedinica je prvu veći uspjeh imala na ozrenskom-vozućkom ratištu zauzimanjem Vijenca 94. godine i zauzimanje Vareša. Ova brigada je bilas preimenovana 1995. godine u 222. ali se uvijek govorilo da je to 212. Brigada je ratovala na ratištima: Brčko, Gradačac, Doboj, Ozren, Gračanica, Teočak i skoro sva ratišta na tuzlansko-posavsko dijelu Bosne. Učestovala je i na deblokadi Sarajevo.

    P. S. Pitanje za "diverzanta bl" na kom dijelu dobojskog ratišta je on bio?
    izreke - 80784 - 22.12.2012 : Olivera Kis Novi Sad - best (0)

    Voleti


    Ne zaboravljaj svoje neuspehe u času uspeha.

    Pomozi onome koji nosi teret, a ne onome koji se žali na teret koji je spustio.

    Treba verovati u ljubav, a ne ljubav u vas!

    Bogati i naduveni Betovenov brat poslao je kompozitoru novogodišnju čestitku. Na kraju se potpisao: "Johan van Betoven, vlasnik imanja".

    Čuveni kompozitor mu je kartu vratio, dopisavši na poleđini:
    "Ludvig van Betoven, vlasnik mozga".


    Šeik Gunaid je imao jednog učenika koga je voleo više od svih drugih, što je kod drugih učenika probudilo ljubomoru; šeik je, budući da je poznavao njihova srca, to shvatao.

    "Bolji je od vas i po ponašanju i po pameti", reče im on. "Prepustimo ga iskušenju, tako da i vi to shvatite."

    I tada Gunaid naredi da mu donesu dvadeset ptica i reče učenicima: "Neka svaki od vas uzme jednu pticu, neka je odnese negde gde niko ne vidi i neka je ubije, a zatim ponovo donese".

    Svi učenici odoše, ubiše price i donesoše ih mrtve - svi osim omiljenog učenika. On je doneo živu pticu.

  • "Zašto je nisi ubio?" upita Gunaid.
  • "Zato što je učitelj rekao da to treba da se uradi negde gde niko ne može da nas vidi", odgovori učenik. "Ali, kuda god sam išao, Bog vidi. "
  • rusija - 80777 - 22.12.2012 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (5)

    Budućnost Srbije u Evroazijskij uniji


    Izvor: vestinet.rs

    Srbi birajte: Bićete slobodan narod Evroazijske Unije ili roblje u EU!

    22. decembar 2012. 12:29

    Odlazeća ministarka spoljnih poslova SAD Hilari Klinton, svesna nezaustavljivog jačanja Rusije i činjenice da unipolarni svet, stvaran od strane vašingtonskih jastrebova odlazi u prošlost, na kratko je upoznala svetsku javnost sa detaljima agresivne strategije Vašingtona usmerene prema Moskvi. Na konferenciji ministara spoljnih poslova OEBS-a u Dablinu početkom decembra ona je izjavila da njena zemlja neće dozvoliti obnovu Sovjetskog saveza.

  • "To se neće zvati tako. Zvaće se Carinska unija, nazivaće se Evroazijska savez ili nešto slično. Nećemo se zadržavati na detaljima. Znamo šta je cilj svega toga i zato ćemo se potruditi da izradimo efikasne načine kako da to usporimo ili sprečimo", izjavila je Hilari Klinton.

    Čini se da je ovu, neočekivanu iskrenost američke ministarke "izazvao" ruski ministar Sergej Lavrov iznoseći dokumentovane podatke o kršenju ljudskih prava u Sjedinjenim državama. Po nekim medijskim izveštajima ceo sukob je ličio na "mali rat".

    Sergej Lavrov je posebnu pažnju na skupu posvetio primedbama na rad Kancelarije za demokratske institucije i ljudska prava. Podsetivši da su 2012. izbori održani u Rusiji, SAD, Francuskoj, Belorusiji, Kazahstanu, Ukrajini i nizu drugih zemalja, ruski ministar je primetio da je Zapad koristi različita merila u njihovim praćenju i pozvao je OEBS "da razradi pravila nadgledanja izbora bez dvostrukih standarda"

    Kao odgovor na ove reči Hilari Klinton se ničim osim bolnom istinom izazvana, pred celim skupom zavetovala da će SAD učiniti sve što mogu da razbiju Evroazijski savez i sve druge evroazijske integracije u kojima učestvuje Moskva!

    Međutim, Rusi su već odavno shvatili da Vašington pored verbalnih zalaganja za mir i saradnju sa Moskvom u praksi čini sve kako bi oslabio Rusiju. Odmah pošto je Vladimir Putin objavio da će se zalagati za stvaranje Evroazijskog saveza 2011. godine, prema njemu su poletele otrovne strele sa Zapada. "Vladimir Putin obnavlja SSSR" vrištali su urednici i eksperti sa naslovnih strana, najtiražnijih listova iz SAD i EU kada je objavljen tekst tadašnjeg ruskog premijera u listu "Izvestija".

    Sve to, iako u samom tekstu Putin upozorava da je takva tačka gledišta naivna. "Radi se o stvaranju Evroazijskog saveza - jake ekonomske zajednice u kojoj će učesnici u potpunosti sačuvati politički suverenitet a ne o obnovi SSSR-a jer bi bilo naivno stvarati ili kopirati nešto što pripada prošlosti". U svom članku Vladimir Putin je tačno rekao šta će činiti ukoliko ponovo bude izabran za predsednika Rusije, što se i desilo.

    On je osvetlio budućnosti koja čeka Rusiju, Belorusiju, Kazahstan ali i ceo svet umoran od duplih standarda Zapada. Putin vidi Evroazijski savez, kao temelj koji treba da postane jedan od polova savremenog sveta i da igra ulogu efikasne veze između Evrope i Azijsko-Tihookeanskog regiona.

    Zapad je veoma dobro shvatio njegovu poruku. Putinov projekat će ugroziti novi svetski poredak i unipolarni svet koji stvaraju SAD, a koji suštinski predstavlja američki hegemonizam. Zbog toga su već odavno u Vašingtonu i Briselu aktivirali sve svoje snage kako bi zaustavili Putina i uspon Rusije.

    U februaru 2012. godine pred predsedničke izbore zajedničkom akcijom, ukrajinska i ruska policija uhapsile su u Odesi muslimanske ekstremiste koji su pripremali atentat na ruskog premijera i predsedničkog kandidata Vladimira Putina. Da bi rešio problem sa konkurencijom Zapad je prvo pokušao da ubije vožda koji je započeo sa obnovom Rusije i evroazijskim integracijama.

    Kako navodi ruski stručnjak za geopolitiku Igor Panarin, Zapad već uveliko čini sve što može kako bi sprečio evroazijske integracije. Glavni ideolog te strategije je agent britanske obaveštajne službe MI6 Zbignjev Bžežinski. Pod njegovim vođstvom su analitičari Oksfordskog i Jejlskog univerziteta, kao i specijalni Analitički centar MI6, koji se nalazi 100 km od Londona (gde je upravo bio sačinjen plan pomoći iznenadnom napadu fašističke Nemačke na SSSR 22. juna 1941. godine), izradili operaciju "Ciklon-3" o blokiranju integracionih procesa Evroazijske unije.

    Operacija je počela u oktobru 2011. godine, odmah posle pojavljivanja pomenutog članka Vladimira Putina u listu "Izvestija".

    U prvoj etapi oparacije iz Londona u Moskvu je doputovao sa "konsultantima" Mihail Gorbačov, kako bi brzo ubacio nekadašnje svoje kadrove iz CK KPSS na niz ključnih mesta u državnim strukturama kao i u rukovodstva vodećih sredstava javnog informisanja.

    Putinu su zatim nuđene, odlično plaćene funkcije visoko u "međunarodnoj zajednici" samo da odustane od kandidature za predsednika Rusije. Posle neuspeha tih poduhvata u Moskvu 14. januara 2012. godine dolazi novi ambasador SAD Majkl Mekfol, čiji zadatak je i koordinacija delatnosti američke obaveštajne službe sa nevladinim organizacijama, "borcima za ljudska prava" koji za to dobijaju pare od SAD i Velike Britanije.

    On je 17. januara organizovao susret sa opozicijom radi analize nastale situacije. Lukava lisica je počela da se pretvara u proždrljivog vuka. Rusija je zbog toga bila prinuđena da se brani od subverzivnog delovanja prozapadnih NVO i novih obojenih revolucija, pa je u julu 2012. godine Duma usvojila zakon po kojem se nevladine organizacije, koje se bave politikom i finansiraju iz inostranstva imenuju za "strane agente".

    Jasno je i zbog čega Zapad ne trpi konkurenciju i neće, kako je navela Hilari Klinton, dozvoliti stvaranje Evroazijskog saveza. Evroazija je višestruko moćnija i perspektivnija od EU i SAD zajedno. Više od toga, ona je jedina nada za čovečanstvo koje tone u truležu palog zapadnog sveta.

    Pred evroazijskim integracijama zbog energetskog bogatstva, prirodnih resursa i ljudskog potencijala - one evroatlantske izgledaju slabe i bez perspektive. Ovde treba uzeti u obzir podatak da čak i američka Siti grupa, navodi da će Rusija, Kina i Indija 2025. godine imati najmoćnije ekonomije na svetu, dok pojedini prozapadni mediji priznaju da ruska vojska polako, ali sigurno postaje najmoćnija na svetu.

    Razlike između evroazijskog i evroatlantskog koncepta su suštinske, neizbrisive i ogromne. Evroatlantski sistem je sistem porobljene Evrope kojom dominiraju "talasokratije" SAD i Engleska, sistemom vojnih baza, terorističkih ćelija, mafije i mreže finasijskih institucija koje nameću narodima i državana dužničko ropstvo, iskorišćavajući njihova prirodna bogatstva. One su lukavo realizovale svoju istorijsku šansu, podstrekivale međusobno uništenje SSSR-a i Nemačke, kao i slabljenje Starog kontinenta kako bi njime potpuno ovladale.

    Aleksandar Dugin navodi da su atlantisti - stratezi Zapadne civilizacije i njihove marionete u drugim delovima planete koji teže tome da čitav svet dovedu pod svoju kontrolu, da čitavom čovečanstvu nametnu zapadnoj civilizaciji svojstvene socijalne, ekonomske i kulturne stereotipe. Atlantisti su graditelji "novog svetskog poretka" - ustrojstva sveta kakvo nikad ranije nije postojalo, svojstvenog apsolutnoj manjini stanovništva planete - zapadnoj eliti koja ima za cilj smanjenje svetske populacije i uvođenje, tzv. "zlatne milijarde" kojom će kao robovima gospodariti iz svojih zemljskih rajeva.

    Sa druge strane Evroazijstvo je po A. Duginu svetonazor, filosofija, geopolitički projekat, ekonomska teorija, duhovni pokret, jezgro konsolidovanja širokog spektra političkih snaga.

    Ovim rečima možemo još samo da dodamo činjenicu da Putinov Novi patriotizam Evroazijstvo određuje kao zaštitnika tradicionalnih religija, i temelji ga suštinski na Pravoslavnom sistemu vrednosti, što je uslov bez kojeg pokret ne bi mogao da uspe. Npr. Nikolaj Trubeckoj u svojim delima do detalja objašnjava značaj Pravoslavlja kao integrišućeg faktora evroazijske imperije - Rusije.

    I srpski narod će morati da se opredeli kojim će putem da krene. Dok SAD i EU komadaju Srbiju, a njihov osiromašeni uranijum i dalje odnosi žrtve među građanima, Rusija otvoreno nudi Beogradu da bude četvrti centar Evroazijskog saveza! Kako ističe prof. Igor Panarin, Evroazijski savez treba da ima četiri prestonice - Sankt Petersburg, Alma Atu, Kijev i Beograd. Posmatrano iz ugla sakralne geografije Moskva ostaje ono što je i bila - Treći Rim.

    Međutim, približavanjem EU i NATO, Srbija se jasno svrstava na stranu evroatlantskog koncepta koji svoje kandže usmerava prema Rusiji i njenim bogatstvima. Kvazielita na vlasti već 22 godine nameće srpskom narodu evroatlantski koncept i stavlja ga na istu stranu sa teroristima, trgovcima ljudskih organa, narkomafijom, kao i njihovim kreatorima iz SAD i EU.

    U tom poretku Srbi mogu da budu samo robovi atlantizma i otpadnici od svoje istorije i slavnih predaka, najamna vojska koje će učestvovati u pohodu na Rusiju. Međutim kao deo Evroazijskog saveza, Srbi će biti jedan od njegovih oslonaca, slobodan, uspravan narod koji će se boriti rame uz rame sa svojom braćom protiv Imperije zla.

    Sveta je dužnost svakog Srbina da nikom i nikad, ne dozvoli da našu državu i narod okrene protiv bratske Rusije. Onaj ko okreće Srbe protiv Rusa, ma kakvim se lukavstvom služio, neprijatelj je koji zavređuje samo prezir. Svaki napad na Ruse, je i napad na Srbe, a kada do toga dođe svi ćemo biti u obavezi da se borimo protiv zajedničkog neprijatelja - Do pobede!
  • krajina - 80772 - 22.12.2012 : Tenkista M-84 Banjaluka - best (0)

    125 mm


    Upravo čitam ovu stranicu, dobra je. I sam sam učesnik mnogih akcija, naročito na oraškom , brčanskom i gradačačkom ratištu!
    republika_srpska - 80763 - 22.12.2012 : Zoka - best (1)

    Zakletva


    Nisam bio sa njima, ali kao da jesam. Svaka im čast!

    bors - 80751 - 21.12.2012 : Sreten Mitric Osmaci - best (1)

    Kritike na račun BORS-a


    Želim da uputim kritiku na rad boračke organizacije Republike Srpske, jer je zapostavila borce. Ovdje govorim i u svoje ime jer sam cio rat bio na prvoj borbenoj liniji, a nikakva prava nemam i zdravlje sam izgubio po rovovima. Neka je sramota našoj vlasti jer su bolje nagrađeni kuvari nego borci. Nisam vjerovao da je BORS tako korumpiran i jako je žalosno šta se radi od boraca koji su svoju mladost dali da bi sada profiteri uzimali sve u svoje džepove.
    rat_doboj - 80741 - 20.12.2012 : Diverzant72 BL - best (1)

    Dobojsko ratište


    Bosandzeros Doboj


    Prijatelju, pogrešno si shvatio moju izjavu. Ja sam rekao da je to ratište bilo mirno u odnosu na Posavsko ratište i Koridor. Pri tome nisam mislio na to da je ono bilo bukvalno mirno. Ipak, moraš priznati da je bilo dosta mirnije, jer su nas ovamo tukli svaki dan i rijetko smo išli kući, a i hrana je bila jako loša.

    Čuo sam da su se tu najžešće borbe vodile 1993. godine, ali ja sam na tom ratištu bio samo 1994. i 1995.

    U kojoj jedinici si ti bio?
    Pozdrav
    jasenovac - 80740 - 20.12.2012 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (3)

    Ispovest Srpkinje (2)




    Kako sam uopšte mogla da potrčim, molim i kasnije oslovljavam sa "tata" okorelog zlikovca koji snosi odgovornost za brojne pokolje, pa i one u Sanskom Mostu, mom selu? Onda sam bila očajno, uplašeno dete. Sada razmišljam kao odrasla, iskusna osoba. Interesovao se za mene, za moje poreklo. Moj identitet bio je izbrisan. Naučila sam da sam 97. I ništa više; sećanja u magnovenju.

    Srećom, čula sam kako časna sestra odgovara da ima moj karton. Da sam Zorka Delić. Ali i trenutka kada mu je objašnjavala koje sam godište i činjenicu da su mi lažno napisali da sam mlađa dve godine, da bi kroz smeh rekla:

  • "Šta može da pamti dete od tri godine? Ništa."

    Kao da sam se ponovo rodila:

    Ja sam Zorka, a ne 97 - ponavljala sam u sebi.

  • Kako ste se snašli u Zagrebu?

    Došla sam kod Slavka Dasovića. Domaćica je bila njegova prijateljica, ustaškinja Marija Čop, Hrvatica iz Zagreba kojoj od prvog momenta nisam bila simpatična. Radila je u ustaškom pokretu i svakog jutra u uniformi odlazila na posao. Živeli su u velikom jevrejskom stanu, a vlasnicu i njenog sina isterali su u sobičak. Morali su oboje da se pokrste, i za to su dali puno zlata, novca. Sina su joj ubrzo odveli na školovanje za fratra. Ili to, ili smrt. Kasnije sam se u stanu sprijateljila sa tom Jevrejkom i jednom joj spasila život, prikrivši je, tako da je ustaše nisu pronašle. Bila je preplašena, bespomoćna.

    Oko vrata sam uvek morala da nosim šal. Rana je polako zarastala, a Dasović i Čopova su mi strogo naredili da maramu ne skidam i nikada nikome ne pričam o rani i ožiljku na vratu, inače će me vratiti u Jastrebarsko. Sećam se da je Marija Čop prvu noć insistirala da me Dasović vrati u logor, i da ona neće da brine o srpskom kopiletu. Te noći sam legla gladna i pošto je bilo jabuka na ormaru, popela sam se, uzela jednu. Istog momenta se našao pored mene Reks, a ovo dvoje su se grohotom smejali, uz komentar da su znali da sam lopov.

    Sutradan sam bila surovo kažnjena i rečeno mi je da će me pas rastrgnuti. Marija Čop posle izvesnog vremena nije htela da brine o meni, tako da me je Dasović odveo kod svoje sestre, šezdesetogodišnje udovice Jelke. Retko je navraćao. Kasnije je pobegao u Ameriku, a Jelki slao novac. Školovala me je i vaspitavala kao pravu Hrvaticu katolkinju. Učila da ne volim Srbe, četnike. Ponavljala da sam siroče zbog srbočetnika. Terala me je da idem stalno u njihovu crkvu, što je izazivalo kod mene pravi košmar.

    Prekinuta je svaka veza sa mojim sestrama, braćom. Dugo nisam znala šta je sa njima. Dugo sam nosila lažno ime, imala drugi identitet, a u dokumentima logorskim je pisalo da sam mrtva. Bila sam Marija Dasović.

    Posle rata Dasović je zbog optužbi za zločine nad Srbima bio godinu dana u zatvoru. Kada je izašao hvalio se da mu je pomogao njegov ratni drug iz Prvog svetskog rata, Josip Broz. Otišao je za Ameriku. Kada je sasvim ostario i vratio se, u bolnici u Zagrebu, na samrti mi je priznao da je kriv za moju porodicu i molio me da mu oprostim. Nisam mogla. Dao mi je neku fotografiju. Okrenula sam se i otišla.

    O Jelki sam se brinula do kraja njenog života. Živela je u Mostaru sa mojim suprugom Vlajkom, i sa mnom. Nisam je ostavila. Formirala sam porodicu. Izrodila dvoje dece, sina i ćerku. Oboje su sada zreli ljudi i priznati stručnjaci u svojoj profesiji. Sa Vlajkom sam živela 34 godine u srećnom braku.
    Za kraj, molim Vas opišite nam vaš susret sa Ivom Andrićem.

    Bila sam predsednik literarne sekcije u zagrebačkoj gimnaziji u trećem razredu. Profesorica hrvatskog jezika predložila je da u goste pozovemo Krležu, čemu sam se suprotstavila - pamtim ga naime po ružnom gestu, kada sam imala osam godina. Dasović me je poslao sa pošiljkom kod nekog generala, a ja greškom ušla u Krležin stan. Pitao me je kako ga ne prepoznajem, kada je on čuveni hrvatski pisac. Odgovorila sam da nikada nisam čula za njega. Isterao me je napolje.

    Predložila sam zato profesorici da u Zagreb pozovemo Ivu Andrića. Njega sam čitala, volela i poistovećivala svoju sudbinu sa sudbinom dece otete na osnovu "Danka u krvi"; sebe sam doživljavala kao janičara. Bila sam presrećna kada nam je Andrić došao. Govorio je o sebi, svojim delima, i posetio i naš čas likovnog. Lepo sam crtala, pa sam iskoristila priliku da ga portretišem. Kada sam mu poklonila rad bio je iznenađen. Rekao mi je da imam smisla za umetnost. Napisala sam mu posvetu. Za uzvrat on je meni poklonio knjigu Na Drini ćuprija i napisao posvetu koja potom kao da je obeležila čitav moj život.

    Zamolila sam ga da posvetu piše ne Mariji Dasović, nego Zorki Delić, što je on brzo shvatio. Na posveti je pisalo:

    "Vaš entuzijazam, snaga, ljubav prema životu, lepoti, ljudima, vode vas teškim putem na kojem ćete uvek biti pobednik".

    Komentar Momčila Selića:

    Da je samo jedna od tvrdnji Zorke Delić tačna, ni Srbija kao država, ni Srbi kao narod ne bi trebalo da imaju nikakve diplomatske odnose sa Hrvatskom i Hrvatima, kao ni sa muslimanskim delom Bosne i Hercegovine - Vatikan da i ne pominjemo.

    Nažalost, na sećanja petogodišnje devojčice se ne da rukom odmahnuti, ramenima slegnuti, niti ih kao "nemerodavna" prenebregnuti. Sličnih iskaza, i od mnogo starijih svedoka, ima na hiljade. Čak i danas, posle 70 godina, još je na desetine hiljada Srba koji mogu da ispričaju šta im se dešavalo, šta su doživeli, videli i čuli za "Nezavisne države Hrvatske", 1941-1945.

    Kao osmogodišnji dečak, i sam sam došao u dodir sa svedočanstvima o Hrvatskom "tisućletnjem snu" i njegovoj neporecivoj javi. Naime 1954, kao sin savetnika jugoslovenske ambasade u Atini, u njenoj biblioteci sam naišao na nekoliko albuma sa ustaškim i nemačkim fotografijama, kakvih potom nisam nalazio ni u udžbenicima sudske medicine. Tih knjiga nije bilo u Jugoslaviji; držane su tada na sigurnom, za slučaj "nesporazuma" sa "našim" zapadnim "saveznicima", koji su povremeno isticali ustašku emigraciju kao dokaz diktature u Jugoslaviji.

    Te diktature je nažalost bilo, ima je i danas, ali je ona pogađala uglavnom Srbe kao narod, nekomuniste kao neistomišljenike, i građanstvo i seljaštvo kao klase. Koliko su Hrvati od nje "patili" pokazuje i slučaj Slavka Dasovića, opisan od Zorke Delić. Koljač Dasović je naime dobio godinu dana zatvora i priliku da emigrira ("pobegne") i potom se vrati u zemlju, dok su i maloletni četnici streljani, kao i starci koji su pod kokardom zvanične Jugoslovenske vojske čuvali svoj kućni prag.

    Udbini poverljivi albumi su me već tada suočili sa Zlom kakvo mi potom nije dopuštalo da dobar deo moderne književnosti ne doživim kao afektaciju, laž ili umetničarenje. Antisrpski ratovi 1991¿1996, posle kojih su se i borci sa fronta vratili malograđanštini, jugonostalgiji i modernitetu, naterali su me da pojavu i projavu Jadovna, Jasenovca i nadasve Jastrebarskog - više nego Aušvica - povežem sa pitanjem smisla ne samo ljudskog života, već i lika samoga Tvorca.

    Jer ko može da kolje decu zbog "disciplinskih" prekršaja odavno je poništio razliku između i najtežih kriminalaca i "običnih" ljudi, postavši demon kadar da mrtvoj deci kopa oči i slaže ih u kotaricu - za Kardinala Alojzija Stepinca koga će jedan drugi starac zlih očiju, Papa Benedikt, uskoro posvetiti.

    Burevesnici Apokalipse - ustaše, nemački nacisti i šiptarski balisti ¿ odavno su indulgencijom oslobođeni ne samo krivice već i griže savesti: Nemci kao barjaktari Novog svetskog poretka u Evropi, Hrvati, muslimani i Šiptari kao njihovi janičari na Balkanu. Sve strahote Drugog svetskog rata (The Good War, kako ga zvahu američki liberali) blede pred "humanitarnim" intervencijama i "borbom za ljudska prava" Trećeg svetskog "mira" - već opterećenijeg ratnim zločinima nego ijedan oružani sukob u istoriji.

    Povest o porodici Delić iz Kruhara kod Sanskog Mosta trebalo bi zato da bude deo nastavnog programa za sve razrede naših škola, ma koliko nas neko optuživao za "govor mržnje".

    Jer, najgora je mržnja prećutkivanje: Jastrebarskog, Jasenovca, jama, Vukovara pre nego je ispaljen ijedan metak 1991, splitske Lore, Bradine u Hercegovini, Tarčina u Bosni, Tropoje iz 1999. u Albaniji, te imena i nacionalnosti "boraca za slobodu i demokratiju" koji su ta gubilišta ustrojili, i opsluživali.

    Neka nam Bog da maha da svojim budućim odnosom prema našim dušmanima, a i Njegovim neprijateljima, i Njemu osvetlamo obraz.

    Izvor : Pečat
  • jasenovac - 80739 - 20.12.2012 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (3)

    Ispovest Srpkinje (1)


    Ispovest Srpkinje koja je kao dete preživela ustaški logor: Nasilno su me pokatoličili, ali sam se vratila pravoslavlju

    Beograd - Ako bismo pokušali da opišemo život sedamdesetšestogodišnje Zagorke Skiba iz Koprivne, prve reči glasile bi - živi svedok užasa dva najcrnja stratišta Srba, Jasenovca i logora za srpsku decu, Jastrebarskog. Zorka, tada petogodišnja devojčica, izgubivši oca i majku, preživela je strahote koje čovek ne može da nasluti ni u najcrnjim mislima. Dva puta nadmudrila je sigurnu smrt doskočivši ustašama, a bila je dete. Decenijama je živela sa nametnutim katoličkim identitetom, dok stasavši nije postala "svoja", Srpkinja. Danas je Zorka naša nacionalna, istorijska vrednost - dragoceni svedok, živi čovek koji dobro pamti sve pomenute događaje u Drugom svetskom ratu, i to do detalja.
    Zorka je, inače, penzionisani profesor matematike i fizike, a završila je pedagogiju i psihologiju. Ne manjka joj, dakle, ni visoko obrazovanje.
    Gledamo u detinje iskrene, a staračke oči. Osećamo svu tugu napaćene duše i, za opomenu, slušamo pamćenje i mudrost. Naša sagovornica u početku govori bez suza, mirno. Samo kada iz sećanja probudi majku u plamenu, niz obraze joj krenu nezadrživi potoci. Zatim suze proguta jer, veli, tu je da kazuje, da se ne zaboravi!

    A na početku razgovora, koji je za nju ponovo preživljavanje golgote, Zorka nas upozorava da sa podmuklo nametnutim "slučajem" Srebrenica nipošto ne smemo da se mirimo:

    Zločin je optužiti naš narod koji je jedan od najstradalnijih u vaseljeni. Perfidno je, kriminalno i podmuklo da Srbe u genocidni narod pretvaraju isti oni koji su nas decenijama ubijali, trebili. Oni koji su počinili genocid nad Srbima! Jasenovac, Jastrebarsko nikada i nijedan Srbin ma gde bio, ne sme da zaboravi. Moramo da se borimo, da tražimo da se prizna genocid nad Srbima u ustaškoj NDH tvorevini. Sada Srebrenicom hoće od nas da naprave zločinački narod. Znaju oni zašto to rade. Ako bi kojom nesrećom Srbija poklekla, za vek vekova će biti poništene sve jasenovačke i jastrebarske žrtve, a generacijama koje dolaze učinili bismo strašnu, neoprostivu nepravdu, i to zauvek! Jasenovačke žrtve sada se smanjuju, desetkuju, a Srbija - ćuti! Treba znati i koliko je stotina hiljada naših žena i staraca stradalo u logorima i jamama BiH. Mora da se zna da je, prema nekim pokazateljima, svaki drugi Hrvat i musliman u vreme NDH pomagao na određen način ustaški pokret i ubijanje "srbočetničkih bandita" i "srbočetničke kopiladi", kako su nas tih jezivih godina svi oni nazivali! To je nedopustivo, ako poštujemo i žive i mrtve. Ako volimo sopstveni narod! Evo, citiraću vam reči Franje Tuđmana koji je 24. februara 1990. izjavio: "NDH nije bila samo puka kvislinška tvorevina i fašistički zločin, već i izraz povijesnih težnji hrvatskog naroda". Za pametnog dovoljno! Zvanični Beograd ne sme da poklekne. Sada bi žrtvu da proglase zločincem, pa valjda da nastave dalje neometano i u BiH i u Hrvatskoj. Jer, ko će onda moći uopšte da im zabrani da ponovo nasrnu na "genocidne", zločinačke Srbe!?

  • Kažite nam, molim Vas, nešto o toj nesrećnoj 1941. godini?

    Znate, postoje dve boje koje ne volim. Od kojih se stresem. Crna, ustaška, i, crvena - za mene, valjda, simbol prolivene srpske krvi. To me prati u stopu. Odmah, posle osnivanja NDH, 24. aprila 1941. godine - a imala sam tada pet godina - u moje rodno selo Kruhari kod Sanskog Mosta u zapadnoj Bosni, stigli su crni ljudi sa crnim uniformama, crnim puškama. Bile su to ustaše. Vodio ih je naš bivši sluga Omer Alagić. Prstom je hrvatskim vojnicima pokazivao koje su kuće u selu srpske. Koju god je označio, ta kuća bi se ubrzo našla u plamenu. Sećam se, na krsnu slavu, Đurđevdan, u našu kuću u kojoj su moj otac Drago Delić i majka Dragica, sa nas petoro dece, uz slavsku sveću, žito, postavljenu trpezu, dočekivali goste, kumove, ustaše su ušle uz psovke i sve po stolu i kući porazbijale. Otac ih je zamolio da to ne rade i pribrano ih pozvao da sednu i počaste se, jer je to porodična svetkovina. Ustaše su bile iznenađene takvom reakcijom, i ljutito izašle, jer se Drago ipak nije dao isprovocirati.
    U isto vreme ustaše su se sukobile sa Srbima u selu Trmošnja. Puno Srba je tada ranjeno i ubijeno. Ranjeni su i neki ustaški zločinci. Za odmazdu su izveli 27 Srba, među njima 10 Midovića, svu moju ujčevinu. Pobili su ih i povešali u parku i na trgu u Sanskom Mostu. Bio je to prvi zločin hrvatske vojske posle osnivanja NDH. Nakon toga usledilo je saopštenje da su bili prisiljeni to da učine, jer je navodno jedan Srbin pucao na nemačkog vojnika.

    Međutim, kada sam kasnije tragala za dokumentacijom otkrila sam po nemačkim izvorima da nema nikakvih dokaza da je u pitanju bio Srbin; opravdano se sumnjalo da iza tog događaja stoji Hrvat. Dakle, hrvatskoj vojsci bio je potreban povod, i to iskonstruisan. Počelo je neumitno da se ispoljava strašno zlo, neviđena mržnja koja je kiptela iz skoro svakog Hrvata, ali i muslimana.
    Bile su to godine straha i užasa!

  • Ubrzo su Vam uhapšeni otac, stric, deda...

    Tog proleća po svim selima i gradovima odvodili su ugledne Srbe, a potom sve muške glave. Uhapsili su mog oca, strica Dušana, dedu Jovana i majčinog oca Teodora. Deda Teodora su uhapsili među prvima zbog toga što je bio solunski dobrovoljac. I nisu se zaustavljali. Teodor je istog dana ostao bez braće Dmitra i Dušana, sinova Milana i Dušana, a ubrzo je stradala i moja majka. Sve su mu ustaše pobile zato što je bio solunski ratnik. Pakleno vreme, kada su zemljom hodali ljudi bez milosti. U njihovim srcima carovala je zmijska mržnja. Tog strašnog dana pristigla je ustaška satnija, hrvatski vojnici iz Zagreba, zvaničnog naziva Ante Starčević. Vodio ih je ozloglašeni ustaša Slavko Dasović.
    No, da ne zaboravim: kada su početkom maja 1941. godine stigli u Sanski Most, samo za tri meseca od njihove zverske ruke pobijeno je na stratištima, jamama, logorima preko 10 000 Srba. Podsećam vas, pred rat je u srezu Sanski Most bilo 38 000 Srba, 18 000 muslimana i osam hiljada Hrvata. Smatra se da je svaki drugi Hrvat i musliman pomagao u hapšenju ili klanju.

    Tako je na Ilindan, 2. avgusta, samo u jednom danu oko pet i po hiljada Srba bačeno u dve jame iskopane u Šušnjaru, na imanju mog oca, u blizini sela. Muškarce su zvali da se jave zbog nekog popisa. Masovno su punili zatvore, škole, magacine. Tamo su ih ustaški monstrumi mučili. Docnije sam saznala od jedne žene koja je takođe tada bila u pritvoru, da je gledala kako ustaša naređuje mom ocu i stricu da se tuku i jedan drugom lome ruke i noge. Oni su se puno voleli, svi smo srećno živeli u velikoj gazdinskoj zajedničkoj kući. I pre su pristali da idu u smrt zajedno nego da jedan drugog popreko pogledaju. Izmasakrirani su bajonetima- Bačeni su u jamu Šušnjar.
    Gledali ste kako Vam majka nestaje u plamenu?

    U selo je 2. avgusta stigao brat našeg sluge. Radio je u Gestapou i bio u SS Handžar diviziji. Pre rata su iz naše kuće nosili hranu i sve što im je za decu trebalo. Onda su sve zaboravili. Naša je kuća bila na proplanku. Majka ga je videla. Pre toga su zapalili sve preostale seoske kuće. Majka je ostala sa devetoro dece - sa nama, i sa decom strica Dušana. Sa beskrajnom tugom predosećanja večnog rastanka blago, s puno ljubavi nas je gledala. Nikada neću zaboraviti umilni pogled majke koja nas ljubi za večnost. Plakala je tiho. Mi smo prigušeno jecali. Tešila nas je. Sve izljubila. Jedva se rastala od devetomesečnog Jovice koga je još dojila. Te divne nežne ruke. Nikada više nisam osetila tu ljubav.

  • "Mili moji, molim vas, čuvajte se i bežite u kukuruz! Draško, sine, ti si najstariji, brini o svima njima, jer neće imati ko, ako se meni šta desi", bile su poslednje njene reči.

    Nismo još ni stigli da uđemo u veliku njivu sa visokim kukuruzima, a oni su počeli da divljaju. Majka je potrčala za nama. Na nesreću, vratila ju je rika životinja iz naše štale koja je kao i kuća - bila u plamenu. Imali smo puno krava, konja, volova. Sećam se crnog bika kojim se otac ponosio i njime redovno osvajao nagrade na "koridi" pod Grmečom. I danas čujem pucketanje buktinje koja sve guta, i riku životinja. Majka je otvorila vrata štale da spasi životinje. Ispred nje se odjednom pojavio bivši sluga, grubo je gurnuo. Pala je i posrćući ustala i rekla mu:

  • "Omere, zlotvore, šta nam to radiš? Vrati mi mog muža i devera, puna su dva meseca kako si ih odveo. Ko će našu decu da othrani!?"

    Umesto odgovora, hladnokrvno, sa ciničnim osmehom, ispalio je majci metak u glavu. U čelo u visini očiju. Pala je kao pokošena. Mi smo drhtali i grcali. Prigušivali jecaje. Srce mi je ječalo. Bila sam izbezumljena od šoka, užasa. Na trenutak sam izgubila svest, nisam mogla da dišem.

    Presekla me je buka: velika užarena greda počela je da pada na našu mrtvu majku, koja se pretvorila u buktinju. To je najteži trenutak u mom životu! I danas zaplačem kao malo dete. Bila nam je tako potrebna. Sve kasnije bili su surovi dani okovani ledenom mržnjom. Nije mi jasno kako sam sve to preživela i kako uopšte postojim.

  • Kako ste se spasavali posle majčinog ubistva?

    Omer je, to smo čuli u kukuruzištu, pozvao ustaše da krenu u potragu za nama:

  • "Znam odlično tu porodicu. Imaju devetoro četničke kopiladi. U kukuruzu su. Moramo ih naći i sve preklati!"

    Ostalo je nas devet sirotana: od strica Dušana najstariji sin Draško, imao je 14 leta, Petar je napunio jedanaestu, Slavka devet i Rada tri godine. Moja rođena sestra Nevenka 13, Dara 11, Mile 9, i ja pet godina, a Jovica još beba. Pred pogibiju majka je poslednji put podojila Jovicu! Sve dublje smo zalazili u ogromnu njivu sa kukuruzima koju je otac sa ljubavlju negovao. Čuli smo kako nas dozivaju, prete, traže. Sve je bilo dobro dok Jovica nije počeo da plače. Dara mu je čvrsto zatvorila usta. Iz ruku joj je ispao nekoliko puta. Ponovo ga je stegla da ne bi plakao. Sve se stišalo. Bila je noć, jeziva, avgustovska.
    Ispred nas je izašla naša krava Šarulja. Ona nas je kasnije hranila. Kada smo je prvi put pomuzli, hteli smo da nahranimo Jovicu, ali on je bio mrtav. Jecali smo svi. Užasna noć. Spavali smo ispod zvezda u tužnom dvorištu u kojem je dogorevao naš dom.

  • Bili ste svedoci užasa u Sanskom Mostu?

    Počeli smo da živimo život omraženih, prokaženih. Život beskućnika. Morali smo da prosimo. Obično Rada i ja. Slavka je rekla da smo umiljate i da će se neko na nas smilovati.

  • "Malo hleba!" - molile smo, očajne.

    No, i danas čujem:

  • "Marš iz dvorišta!"

    Tako bi nas dočekivali u muslimanskim i hrvatskim kućama. Malo smo hrane mogli da sakupimo. Spavali smo na tavanu železničke stanice u Sanskom Mostu. Jedne noći čuli smo pleh-muziku. I sad mi odzvanja Lili Marlen: hiljade i hiljade muškaraca, Srba, kretalo se tiho. Bili su izmučeni. Nema kolona bez kraja. Ponadali smo se da ćemo videti oca, dede ili strica. Nismo tada znali da su već mrtvi. Kolona je išla prema Šušnjaru. Bili su vezani jedan za drugog, ruke preko ramena vezane oštrom žicom, tako da ako bi jedan pao, prerezao bi vrat drugom. Sve do zore koraci, senke smrti. Pred zoru na kraju kolone išla su zaprežna kola, sa lopatama, krečom, maljevima, pijucima. Pa još jedna kolona naših nesrećnika. Pored njih ustaše, proklete. Srbi su od batina, mučenja, bili napola mrtvi.

    Pitaju se danas ljudi kako je moguće da se toliki narod - svi zdravi, otresiti, pametni - nisu suprotstavili tom životinjskom zlu? Malo je onih koji znaju da Srbi nisu tek tako išli pod nož. Naime još u zatvoru, svakog dana, i u koloni, stalno im je ponavljano:

  • "Ukoliko budete pružali bilo kakav otpor, cela porodica će vam ubrzo biti ubijena."

    Žrtvovali su sebe misleći da tako čuvaju svoju decu, roditelje, supruge, majke, sestre. Nisu jadnici znali, ni slutili, da je većina njih već ostala bez porodica.

    Draško je, rekoste, bio na Šušnjaru i tako video klanje i bacanje ljudi u jame-
    Video je nepreglednu kolonu Srba, mladih, sredovečnih, starih. Neke je prepoznao iz Kruhara, neke iz obližnjih sela. Dve ogromne jame već su bile iskopane i pripremljene. Na imanju mog oca. Užasno je to saznanje. Muslimani su iskopali jame za Srbe. Unezveren Draško je posmatrao krišom kako naš komšija Dino Vranić bajonetom ubija ljude. Sa velikim uživanjem je nabijao srpske bebe na bajonet. Po tome je kasnije postao ozloglašen. Na taj način su završile moja strina i njena beba. Pridružio mu se i Hrvat Viktor Tunjić, ustaša koji je kasnije "mirne savesti" pobegao u SAD. Naravno da titoistička vlast kasnije nije ništa učinila da bude vraćen i kažnjen. Draško je gledao kako maljem iz sve snage udara čoveka. Pričao nam je da ga je pucanje lobanja proganjalo dugi niz godina. U stomak bi u svakog nesrećnika zarili bajonet i onda ga bacali u jamu. Nekoga bi zaklali. Sve je tiho obavljano. Ni pucanj nije smeo da se čuje. Kada su završili posao bacali su kreč. Sećam se da je kasnije krv u potocima izlazila iz jama, prolazila kroz zemlju.

    Kakav je to narod koji nedužnom ljudskom krvlju poji zemlju? Monstruozan! Svi bunari su bili puni ljudske krvi. Nismo imali više gde da pijemo vodu. Krišom smo po noći odlazili na Savu. Naša krava više na tom zemljištu nije pasla.
    I životinja zna za milost i saosećanje, oni ne! U Sanskom Mostu sutradan veselje, stigao italijanski cirkus! Muslimanske i hrvatske porodice sa svojom decom. Većina muškaraca prethodne noći bila je u Šušnjaru. To je postala svakodnevica za Srbe širom NDH, u Jadovnu, hercegovačkoj Koritskoj jami, u Lici. Na sve strane jame. To je najveći genocid o kojem se malo, ili skoro ništa ne zna. Po nekim podacima, u jamama je stradalo više Srba nego u Jasenovcu, a pominje se 730 000 jasenovačkih žrtava.

    Dane Lastavica je pišući knjigu o jamama naveo da u Hrvatskoj postoji preko 324 jame. U BiH ih nikada niko nije ni brojao! A i Kozara i zapadna Bosna pune su jama...

  • Kažete da ste ubrzo morali da idete u katoličku crkvu na pokrštavanje?

    Jedno jutro čuli smo sa razglasa obaveštenje da će ona srpska deca koja ne dođu na pokrštavanje biti ubijena kao oni na Šušnjaru. Svi smo morali na prinudno pokrštavanje! Sada je nepregledna kolona srpskih mališana čekala na pokrštavanje.

    Nas je pronašla baba Smilja, sestra dede Teodora Majkića, iz mamine familije. I povela nas. Smilji je hrvatska vojska pobila osamdesetoro bližih i daljih u familiji Majkića. Ostala je sama. U katoličkoj crkvi fratar Ilija Šermet, uz ustaškog vojnika, pita:

  • "Je li dobrovoljno primaš rimokatoličku veru?"

    Baba Smilja ćuti. Tri puta je pitao. Na kraju mu je odgovorila:

  • "Kako crno dragovoljno, kada ste mi sve moje Majkiće pobili!"

    Šermet dade znak ustaši da je vodi. Do izlaza iz "božijeg hrama" tukao ju je kundakom po leđima. Pitao nas je koliko imamo para, rekavši da se krštenje plaća, i oduzeo nam sve što smo tih dana isprosili.

    Na jednom dokumentu za sve nas pisalo je: "Deca Drage Delića dragovoljno prelaze u rimokatoličku veru i sa tim svetim činom oni postaju Hrvati".

    Ti papiri su išli u Banjaluku, a akciju pokrštavanja nadgledao je i izvršio Alojzije Stepinac. Videla sam ga nekoliko puta. Izvesno vreme proveli smo kao sluge na imanju zločinca, komšije Dine Vranića. Spavali smo u štali. U proleće 1942. po nas je došao Omer Alagić i rekao da je NDH organizovana, da je "NDH progledala i sada se otvaraju sirotišta na sve strane. Ovi Delići idu za Jastrebarsko".

    Strpali su nas u vagone za stoku, bez vode, hrane. Tri dana su nas mučili, a mogli smo da stignemo za jedno popodne.

  • Vaša prva stanica na putu za Jastrebarsko bio je Jasenovac?

    Isterali su nas na livadu u Jasenovcu. Drašku i Petru naredili su da očiste vagone od mrtve dece i izmeta. Jeziv prizor. Živa srpska deca nose mrtve malene sunarodnike i po naređenju bacaju ih u Savu.

    I danas mi je pred očima ulaz u jasenovačko pakleno grotlo. Draško nam je pročitao šta piše na ulazu. Klaonica za Srbe, Židove i Cigane. Ogromnim slovima. Kasnije sam saznala da su Nemci, kada su prvi put poraženi na istočnom frontu, prepravili tablu i napisali na njoj samo Radni logor.

    Te noći deportovano je mnogo dece iz Bihaća. Tih dana jama Garevica kod Bihaća, i neke druge, progutale su oko 20 000 Srba. Sa nama su bila i siročad iz Ključa, Petrovca, i u isto vreme nizale su se jame u tim mestima. Plan je bio da nas smeste u "žklostere", odnosno samostane. Tako je zacrtao Mile Budak, tadašnji ministar. Ko zna koliko je kompozicija svakog dana pristizalo sa srpskim mališanima.

  • Imate li snage da nam podrobnije opišete te jasenovačke dane?

    April. Hladno. Spavali smo u barakama. Izjutra bi nas isterali. Draško nam nije dao da pijemo vodu iz močvare jer se od raspada ljudskih leševa pretvorila u crvenu vodu sa crvima. Pronašao je zarđale konzerve i po noći išao do Save po vodu.

    Kada je stigao bio je izbezumljen:

  • "Ubijali su Srbe, padaju u reku. Sava nosi mnogo leševa".

    Još nam je prestravljen šaptao:

  • Video sam skele, ali ne od balvana, nego od mrtvih ljudi. Napravili su skele vezujući mrtve žicom. Preko njih su prelazili jadni starci i žene, deca sa hrvatske na bosansku stranu u Donju Gradinu u logor".

    U Donjoj Gradini ima 125 jama. Ekshumacija je obavljena samo na pet. Pretpostavlja se da je u jamama Donje Gradine postradalo oko 500 000 Srba, i to samo na bosanskoj strani.

  • Vaš brat je video i Jevreje deportovane iz Sarajeva?

    Video je kada su pristigle kompozicije sa Jevrejima. Ovog puta to su bili Jevreji iz Sarajeva, oni najbogatiji. Morali su prvo da poskidaju sav nakit.
    Te noći u peć ciglane ubacivali su Jevreje. Tako su ustaše pekle ciglu. U vazduhu smo osetili neki čudan, neprijatan miris - miris spaljenih ljudi. Ujutru više nije bilo nijednog Jevrejina. Preko 350 jadnika spaljeno je samo te noći.
    Još užasnije je bilo nakon kozaračke ofanzive, u junu 1942. Sa Kozare se sručilo preko 70 000 srpskih seljaka. Porodice bez kraja. Na Kozari su sve srpske kuće popaljene, a narod je transportovan u Jasenovac. Posle nekoliko dana stočni vagoni iz Jasenovca vozili su nas za Zagreb. Bili smo smešteni u Zavodu za gluhonijeme, koji je pretvoren u sabirni centar.

    Svakog dana smo po stotinu puta čuli, stalno su nam ponavljali:

  • "Upamtite, vaše roditelje poklali su srbočetnički koljači".

    Prvi put je trebalo da dobijemo hranu. Bila je pripremljena neka kaša, a dece 30 puta više nego što je bilo kaše. Veoma su se ustaše zabavljale, smejali su se, kada su videli kako se ogladnela siročad otima za hranu.
    Ubrzo ste prebačeni u Jastrebarsko?

    Dočekala nas je časna sestra Pulherija. Odmah su odvojili braću od nas. Bili smo u napuštenom dvorcu mađarskog grofa Erdedija, u podrumu, vlažnom, smrdljivom, punom paučine, miševa, pacova, velikih crnih buba. Svako jutro gledali smo kako iznose mrtvu decu. I tu su bile jame.

    U cik zore dolazio je grobar Franjo Ilovar zaprežnim kolima, lopatom tovario mrtve. Jula 1942. bilo je na hiljade mališana. Pogotovo posle Kozare.
    Jastrebarsko je najveće stratište srpske nejači i jedini koncentracioni logor za decu na svetu. Koliko je dece progutalo Jastrebarsko verovatno najbolje zna Vatikan. Sve je u njihovim arhivama. Ali to je dobro čuvana tajna, jer kada bi se otkrilo, potvrdilo bi se zvanično učešće Vatikana u sistematskom uništavanju pravoslavnih Srba, ubijanju srpske dece, budućnosti jednog naroda.

    Bili smo gladni, bolesni. Plakali smo, i zbog toga bili zverski kažnjavani. Dobijali smo batine i kada bismo po noći od pretrpljenih užasa u snu vrištali.
    Ja pogotovo, kada bih sanjala majku u plamenu.

    To časna sestra Ana Pulherija više nije mogla da izdrži. Bila je zloglasna. Kasnije je optužena da je kriva za smrt preko tri hiljade dece u Jastrebarskom. Ona je inače bila svastika Mila Budaka, koji je osnovao logor za srpsku decu.
    To jutro sa grupom od 100 mrtve dece morala sam poći i ja. Za kaznu sam prethodno bila skoro na smrt prebijena. Zvala sam se 97. Dobila sam 97 udaraca šibom, a pala u duboku nesvest posle 50 udaraca. Ostalo je morala da podnese moja sestra.

    Slavka mi je kasnije pričala da su mi leđa i ruke bili krvavi, i da sam ubrzo prestala da dajem znake života. Misleći da sam mrtva bacili su me u zaprežna kola, ali na nesreću bila sam na dnu ispod mrtve dece. Užasan je bio osećaj kada sam se osvestila u jami sa mrtvom decom. Imala sam samo šest godina i bila svesna da ću biti živa zatrpana ako ne izađem. U magnovenju sam drhtavim nogama pokušavala da se popenjem. Zubi su mi cvokotali od straha. Noge su mi propadale pored glava, ruku, nogu, mrtvih.

    Nekako sam uspela da se iskobeljam i u trenutku kada je grobar krenuo da pospe kreč video me je i toliko se uplašio da je vrisnuo i pobegao misleći da sam vaskrsla.

  • Ubrzo ste ponovo gledali smrti u oči?

    Kada sam izašla iz jame nisam mogla da se snađem, nisam znala kuda dalje. Pored mene se odjednom pojavio pas Reks, čiji je vlasnik bio Dasović. Optužili su me da sam pokušala da pobegnem, a za taj prekršaj kazna je bila klanje. Ostati živ i normalan i preživeti klanje, i videti kako kolju srpsku decu kao jaganjce - za mene će to uvek biti čudo!

    Nož kojim su klali bio je vrlo dug, uzan kao prst i sa obe strane imao je oštrice. Časna sestra je držala detetu glavu, a koljač bi zario nož pravo u detetov grkljan, ali tako da oštrica prođe sa druge strane kičme.

    Svakom zaklanom mališanu vadili su oči i slagali u korpicu. Na dar kardinalu, kako sam docnije saznala. Bila sam poslednja u redu. Navikla sam na umiranje, i više sam drugovala sa smrću, a malo znala šta je život. Kada mi je časna sestra rukom zahvatila glavu i povukla je unazad, ja sam koljača mirno ali netremice gledala. Onim čistim, milim, nevinim, detinjim pogledom. Bio je potpuno izgubljen. Umesto da do kraja zarije nož, odjednom ga je izvadio.

    Krv je šikljala iz mog vrata. Na sve strane. Od krvi bili smo poprskani i časna sestra, i ustaša i ja. Slivale su se i lokve od zaklane dece.

    Vidite, nosim dubok ožiljak sa klanja u Jastrebarskom. Tada su me odveli u ambulantu, oprali ranu i zašili, stavili mi obloge na leđa, zavili vrat, dali lekove i potom mene i moje sestre preselili na prvi sprat gde su bila smeštena ustaška siročad.

    Oni su imali istinsku negu, dobre obroke, išli u školu.
    A mi, Srpčad, dole smo umirali. Dugo godina su me moji ozloglašeni usvojitelji terali da krijem vrat i ožiljak - svedočanstvo ustaškog zločina-
    Kako se desilo da vas odvedu iz Jastrebarskog?
    Slavko Dasović je došao po jedno muško dete. Časna sestra rekla je da ima samo devojčice.

    Kada nas je pogledao onako blede, mršave, krastave, bio je izričit da ne želi kući da vodi nijedno. Ali, valjda ta grčevita borba za život instiktivno me je gurnula:

  • "Uzmi mene, biću dobra" - rekla sam mu i pritrčala umiljato i plašljivo.
    Negde duboko u duši stidim se tog svog gesta.
  • rat_doboj - 80728 - 20.12.2012 : Bosandzeros Doboj - best (2)

    Dobojsko ratište


    Prvo bih da pohvalim sve koji rade na ovoj stranici ili pomažu na bilo kakav način. Ovakvo nešto nam je trebalo prije 10-12 godina dok su još sjećanja bila čistija, ali nema veze.

    Ovdje ima stvarno dosta ljudi koji pišu pravu istinu, bez obzira koga će ona zaboljeti, ali ima i onih koji pišu kako bi oni voljeli da se sve to desilo. Ipak, mnogo više ima onih prvih.

    Primjetio sam i to da najviše tolerancije imaju upravo oni pravi borci, bez obzira na kojoj su se strani borili.

    Želio bih da se ovdje otvori diskusija o ratištu na Istočnom dijelu Doboja. To znači borbe 18. 4. 1993. godine pa do 2. 6. 1993. godine.

    Na ovom mjestu je jedan borac iz 16. krajiške brigade iznio tvrdnju da je Dobojsko-reslićko ratište uglavnom bilo mirno sa čim se ja ne slažem, ali možda je on i bio tu u vrijeme kada se ovdje nije "deralo" ili je bio na liniji prema Tešnju. Ja se dobro sjećam kada su udarne jedinice Armije BiH dolazile ovamo na ispomoć, i da im se tada ledila krv u žilama. Prvo su bili fascinirani utvrđenjima i gustinom rovova što direktno dokazuje da je to opasan dio ratišta. Drugo, kada dođu na česmicu i vide onu šumu ispred sebe (oni koji su bili tamo znaju o čemu govorim) i još razgovjetan razgovor neprijateljskih vojnika odmah im postavljali pitanje kuda je najlakše pobjeći. Još kada znaju da nema smjene 72 sata - dolazilo im da polude. Onda su išli izgovori mi smo napadačke jedinice, ne znamo mi čuvati liniju i tako to , što je na svakoj strani bilo. Još kada bi Tenk 84 dejstvaovao iza srpskog groblja po Rudinama, pa se ne zna da li su gori geleri ili kamen od tog utvrđenja.

    Lijep pozdrav! Nastavio bih diskusiji ali ako ko ima još kakvih informacija ili je bio na tom dijelu ratišta.

    zdravlje - 80723 - 20.12.2012 : Specijalac Momčilo RS - best (1)

    Prirodni lijekovi


    I ako nisam stručan za medicinu ipak imam neka iskustva o par prirodnih lijekova pa ću napisati jer mislim da su mnogima su pomogli.


    Na tom kongresu je bila i jedna moja rođaka i zapisala je to, a ja sam probao kao i neke moje kolege i rezultati su bili više nego dobri.

    Svako jutro prije doručka uzeti supenu kašiku kokosovog brašna i izmješati sa malo jogurta i popiti. Dokazano je da u kokosovom brašnu postoje kiseline koje vežu masnoču za sebe.

    lijek je za bubrege. U proljeće kada krene vegetacija zasijeći grančicu breze i na nju zakačiti flašu. Za 24 časa flaša se napuni sokom koji je sladunjav i jako prijatnog mirisa i okusa. Ujutro popiti po jednu malu čađicu.

    Za astmatičare je u proljeće potrebno nabrati mlade vrhove borovine, koji su mnogo svjetliji od starih iglica. Stavi se u teglu 1 kg borovine i 1kg šećera, zatvori se tegla i stavi na sunce. Borove iglice se osuše i podignu se na vrh a dole ostaje med sa mirisom borovine i uzima se po jedna kađičica ujutro prije doručka.
    I ovo sam probao na punici (da zlobnici ne pomisle šta ružno) koja je imala srčanu astmu i pomagalo joj je.

    Pročitao sam negdje da je za rak debelog crijeva dobro da se pije kafa. Kafa kada je zelena nema efekat ali kada se isprži i skuva, stvara se neka hemiska supstanca koja jednostavno stvara film na debelom crijevu i sprčava da se kancer širi.

    Momčilo,

    kad već pomenu sirovu kafu, hoću da kažem da je ona dobra za mršavljenje. Kafu opereš zbog dezinfekcije i eventualno osušiš na suncu. Nakon toga melješ i jedeš po jednu malu kašiku svaki dam. Mislim da ona pomalo umanjuje i apetit. Ja sam ovo lično probao i mogu ti reći da sam za par sedmica smršao nekoliko kilograma mada nisam vodio nikakvog posebnog računa o ishrani.
    zdravlje - 80721 - 20.12.2012 : Sve za Srbiju Beograd - best (0)

    Lijek protiv holesterola i triglicerida


    Za borbu protiv holesterola i triglicerida znam sigurno da ti može pomoći ekstrakt shiitake gljive, kao kapsule ili čak kao supa. Ovo je pouzdana i proverena informacija, ali ti svakako proguglaj po netu za svaki slučaj.

    Shiitake gljiva se koriste u lekovite svrhe. Nemaju nikakva neželjena dejstva i negativne kontraindikacije. Primena im je široka sa naglaskom baš na regulaciju nivoa holesterola i triglicerida u organizmu.
    bosna_komentari - 80719 - 19.12.2012 : Pozz - best (3)

    Henry Kissinger: Bosna je umjetna tvorevina


    Ne shvatam šta pokušavamo učiniti na Balkanu! Mogli smo nešto učiniti na početku rata, kada su Srbi masovno kršili ljudska prava, kako bismo ovo spriječili. Međutim, u ovom trenutku moramo nešto raščistiti: pokušavamo kao da pokušavamo silom vratiti Srbe u neku mitsku "Bosnu", koja nije postojala nikada u istoriji. Ne postoji "bosanski jezik", ne postoji "bosanska kultura". Bosna je administrativna jedinica vještački stvorena u bivšoj Jugoslaviji, koja se sastoji od Hrvata, muslimana i Srba. Napravljena je velika glupost što je Bosna priznata kao država od strane Zapadnih sila u 1991. godini. Ako pogledate srpsku istoriju, vidjećete da su se oni borili 600 godina da njima ne vladaju muslimani. Zašto sada SAD krši svoje vlastito načelo samoopredeljenja naroda i zašto ih naši mediji zovu "srpski separatisti"? Od čega se oni hoće odvojiti? Zar se pokušavaju odvojiti od nečega što nije nikada postojalo u istoriji?

    Zbog toga smatram da trebamo stvoriti muslimasku državu, a dopustiti ostalim nacionalnostima da osnuju svoje nezavisne države i da se priključe Hrvatskoj i Srbiji. Ne trebamo se miješati u Balkanski rat, koji se ne može završiti čak i ako bi pobjedili. Ne možemo ostati tamo u trajnoj okupaciji...


    zdravlje - 80711 - 19.12.2012 : Stari Blizo Blizo - best (0)

    Lijekovi iz moje biljne apoteke


    Za sve one kojima je potreban ovaj ili bilo koji drugi lijek, za bilo koju bolest, preporučujem im ovu knjigu da pročitaju. Samo da kažem i ovo:

    Od navedenih lijekova iz ove knjige, lično sam koristio četiri, za koje sam siguran da su izvrsni, a mogu se kupiti u Biljnim apotekama.
    1. Švedska grančica ili gorčica, koju sam koristio, više je nego izvrsna protiv zubobolje i drugih boljki. Nju još koristim zbog održavanja zdravlja (dobar aperitiv prije jela i otvara apetit) i zbog drugih boljki. Ona je više nego izvrsna.

    2. Čaj od usitnjenog i osušenog korjena od maslačka, odličan lijek protiv bolova jetre. Od Maslačka nam se žute livade, a mi kažemo da je korov.

    3. Nevenova mast je odlično srestvo za zarastanje rana.

    4. Čaj od Iđirota protiv mnogih boljki, (izvrstan).
    Ovo sam uzeo iz knjige Maria Trebena pod nazivom "Zdravlje iz Božje ljekarne". Da vam nebih nabrajao, evo vam knjiga, pa nađite sebi šta vam treba.

    Svima posjetiocima ovog sajta želim dobro zdravlje.
    Pozdrav, Stari

    hrasnica - 80709 - 19.12.2012 : Filip Lazarov Hrasnica - best (1)

    Desio se zločin, pa šta sad?


    Što se mene tiče, bilo bi mi jako drago kada bi mogao da zaboravim sve ono što mi se dešavalo u Hrasnici, jer me te stvari iz prošlosti proganjaju već predugo. U isto vrijeme, drago mi je da je ova tema pokrenuta jer svjedoci žlocina u Hrasnici bi trebali da smognu hrabrosti i ispričaju sve one strahote kroz koje su prošli.

    Ovdje se radi se o ljudima, u većini slučajeva mrtvim ljudima, mojim komšijama. U isto vrijeme, na osnovu presuda u Hagu, nas Srbe optužuju za "udružzeni zločinački poduhvat" istrebljenja nesrpskog stanovništva, tj. hoće reći da sam i ja zločinac koji je planirao da ubije sve nesrbe u Hrasnici. A sa čime sam ja to trebao da uradim? I sa kim? Sada bih se ja kao Srbin trebao pravdati pred takvim sudom koji ništa ne govori o ciljevima muslimana!
    poturice - 80697 - 19.12.2012 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (3)

    Srbi muslimani


    Svaka čast na tekstu! Podržavam tvoje mišljenje i mislim da smo mi pravoslavci snosimo veću krivicu što se na tim prostorima stvara neka nova nacija u koju ulaze Srbi islamske vjeroispovjesti! Trebali smo dati veći doprinos u tome da se muslimani osjećaju kao bratski srpski narod. Zbog prelaska jednog dijela Srba na Islam, Srbi pravoslavci su bili većina na tim prostorima, pa su Srbe muslimane smatrali izdajnicima svoga naroda, što je uveliko doprinjelo raskolu između Srba pravoslavaca i Srba muslimana. Zapadnim slilama je odgovaralo takvo stanje i igrajući na tu kartu su nas doveli do rata.
    hrvatska - 80695 - 19.12.2012 : Jovan - best (2)

    Slučaj Mrkonjić grad 1995


    Mrkonjić grad je bio maltene pošteđen ratnih dejstava cijeli rat i na samom njegovom kraju u periodu septembar-oktobar je žestoko osjetio ratni vihor i doživio kataklizmu.

    Za razliku od jadne Srbije koja je u ovom periodu čvrsto držala granicu prema Srpskoj, Hrvatska je s druge strane u borbe u Bosanskoj Krajini uvela svoje najelitnije jedinice, praktično sve što je imala na raspolaganju.

    Jedna od takvih jedinica je bila 4. gardijska splitska brigada koja je bila nosioc napada na Mrkonjić Grad.

    Veliko učešće je dala i mostarska brigada HVO.

    Prilikom napada na Mrkonjić Grad gine komandant 4 gardijske brigade i to je vjerovatno bio savršen povod i alibi za orgijanje dalmatinskih i hercegovačkih ustaša nad skoro 200 zarobljenih srpskih civila i vojnika.

    Nedugo nakon Dejtona dolazi do povlačenja hrvatskih snaga koji za sobom ostavljaju pustoš i razaranje nezapamćeno u Evropi još od 2. svjetskog rata.

    Grad je doživio urbicid i po stepenu uništenja je bio gori od Vukovara.

    Uz urbicid se dogodio težak ratni zločin nad dvjestotinjak zarobljenih Srba.

    Sve skupa ratni zločin koji u razmjerama ništa ne zaostaje od Vukovara i Ovčare(ovdje su strijeljani isključivo vojnici ukupno 200, a u Mrkonjiću više od polovine od ukupno 200 ubijenih su bili civili).

    Pa Hrvati na Ovčari izvukoše svjetsku milost i anatemisaše Srbe za vjek vjekova(zajedno sa Srebrenicom), a kod nas se špekuliše da su u slučaju Mrkonjić sakrivani papiri od strane samih Srba.. .. .
    Slučaj se nije pomjerio ni centimetra godinama a trebao bi biti naš ZICER slučaj u dokazivanju da Hrvati nisu bili nikave žrtve agresije već teški zločinci kad god su imali priliku bilo gdje(Gospić- samo je ovdje ubijeno preko 200 Srba, Medački džep, Maslenica.. .. ..
    Mislim da splitske ustaše ništa nisu blaže od mudžahedina(ili Naserovih koljača) prilikom mučenja i klanja zarobljenika.

    Uz ovaj slučaj naš glavni adut je trebao biti i slučaj Sarajevo, ali sve ove godine sve to tapka u mjestu jer osim žestokog muslimanskog opstruisanja kroz državne institucije na ruku ide i jalova srpska činovnička grupa koja se bavi istraživanjem zločina nad Srbima.

    Umjesto da se fokusiraju na jedan slučaj(Sarajevo za muslimane, Mrkonjić za ustaše) i da ga se drže kao pijan plota sve ove godine(kao što su to vješto Hrvati radili s Vukovarom ili muslimani s Srebrenicom) oni j**e. no dokumentiraju sve ove godine, a ZICER slučajevi tapkaju u mjestu sve ove godine.

    Sterilni likovi tipa onog Velimirovića koji svo vrijeme kao kakve strine nariču i govore tako da ih jedino mi razumijemo trebaju ići na megdan aždajama tipa Mašovića.

    Čovjeka koji je u stvari glavni svjedok za lokacije masovnih grobnica u rejonu Sarajeva i svi to znaju i nikom ništa a Mašović i dalje direktor.

    Mašović je pod krinkom asanacije terena u Sarajevu na kraju rata organizovao premještanje leševa civila sarajevskih Srba(od Kazana do Alipašinog polja i od Pofalića pa do Dobrinje) na lokacije izvan grada.

    Logična pretpostavka ukazuje da će najprije biti Igman, ali do sada ništa nije pronađeno.

    Da ne ispadne da je glavni krivac Velimirović, daleko od toga jer definitivno političko vođstvo bos. Srba zadnjih 20 godina nije doraslo svom zadatku, a naročito ovi zadnji kojima očito ništa nije sveto(slučaj zataškavanja papira iz predmeta Mrkonjić grad se njima pripisuje).

    Za kraj evo jednog malog dijaloga iz rata koji su vodili general Mladić i mladi vojnik:
    general - ko nam je najveći neprijatelj?
    vojnik - muslimani.
    general - nije nego Hrvati, a ko je na 2 mjestu?
    vojnik - muslimani.
    general - nije nego Hrvati, tek na trećem mjestu su muslimani.
    A današnja naša politika ide u tom mazohističkom tonu brige za Hrvate u BiH i kako bi eto trebali i mi da se borimo da oni dobiju svoj entitet.
    Što se mene tiče najpravednije bi bilo dati federaciju s Neumom muslimanima, a nama omogućiti vraćanje Sutorine od CG i Prevlake od Hrvatske
    rat_olovo - 80687 - 18.12.2012 : Goran Rankovic Beograd - best (0)

    Dragoljub (Milan) Aleksić


    Da li ko zna o pogibiji Dragoljub (Milan) Aleksić zvani Kutlača. Poginuo je 1992. godine u Olovskim Lukama tj. na "Nuli" i bio je pripadnik Druge romanijske motorizovane brigade.
    zdravlje - 80684 - 18.12.2012 : Filip Lazarov Prepiska - best (0)

    Lijek protiv holesterola i triglicerida


    Ne postoji lijek protiv holesterola ili fetme kako se to zove kod nas ovde na Zapadu. Pivo nije dobro, ali je šljiva u umjerenim količinama, i bijeli luk naravno... Ipak, rekreacija je ključ života i dobrog življenja. Što vise vremena provoditi vani na svežem zraku, ne trčati nego hodati, tj. lagano se kretati. Nadam se da smo se razumjeli? Ljubi vas i voli Filip.
    forum - 80675 - 18.12.2012 : Zoka - best (0)

    Kako čitati komentare na vlastite tekstove?


    Zanim ame kako pročitati komentar na neki objavljeni tekst?

    Zoka,

    postoji ova opcija ali je trenutno samo ja mogu da koristim. Ovo zbog toga što bih morao imati neki vid registracije da bih dozvolio da možeš da vidiš isključivo komentare na tvoje vlastite tekstove. Drugim riječima ne želim da svi vide sve komentare. Nadam se da će i ovo uskoro doći na red da implementiram i omogućim i vama da to koristite.
    islamizacija - 80673 - 18.12.2012 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (4)

    Srbi muslimani


    Srbi muslimani su grupa naroda koji da jedva postoje danas. Većina Srba muslimana, koji su se tako izašnjavali pre dolaska komunista na vlast,su danas pripadnici Bošnjačkog naroda, svojim državama smatraju Bosnu i Tursku a Srbiju mrze. Prvi dodir sa islamom Srbija je imala još za vreme Svetog Save, koji je islam nazivao hrišćanskom jeretičkom crkvom. Hrišćanskim jereticima ih je smatrao i Jovan Damaskin, iz razloga što su kao i hrišćani i muslimani verovali u jednog Boga, poštovali Stari zavet (Adama i Evu ), dok su Novi zavet poštovali delimično. Islam je počeo da se ubrzano širi Srpskom državom zajedno sa otomanskim osvajanjima u 14. i 15. veku. Još za vreme vladavine cara Dušana, kada je naša država bila na vrhuncu svoje moći, neki Srbi u dalekim krajevima, zajedno sa Bugarima i Vizantijcima su prelazili u islam i samim tim uvodili islam u Evropu. Posle pada Srpske države 1459 godine, naš narod je bio izložen opštoj torturi i islamizaciji, naročito maloletna deca, koja su silom otimana roditeljima kako bi bila islamizirana i pretvorena u janičare - turske vojnike. Kako je Otomansko carstvo bilo država zasnovana na islamskoj veri, svako ko bi prešao u islam bio bi po svemu izjednačen sa Turcima i izbegao bi sve vrste turskog zuluma i nasilja, pa su mnogi prelazili u islam i dobrovoljno. Mnogi od njih su, ne bi li se pokazali kao dobri Turci, prednjačili u nasilju nad svojim sunarodnicima hrišćanske vere, i oni se nazivaju poturicama ("Poturica gori od Turčina").

    Nakon povlačenja Otomanske imperije sa Balkana u 19. i početkom 20. veka, kod mnogih Srba muslimana vraća se svest o svom nacionalnom poreklu. To je posebno bio slučaj u Bosni pod austro-ugarskom okupacijom (1878-1918), gde su se muslimani izjašnjavali kao Srbi i zajedno sa svojom pravoslavnom braćom se suprotstavljali okupatoru. Kada je kraljevina Srbija 1912. otpočela Balkanski rat, oslobađajući Rašku oblast, tamo je zatekla veliki broj Srba muslimana. Svi oni su oduševljeno primili novu vlast i u svemu su izjednačeni sa pravoslavnim Srbima. O tome svedoči spomenik, koji se i danas nalazi u Prijepolju, koji prestavlja majku sa dva sina dve veroispovesti. Kao što poslovica kaže: "Brat je mio, koje vere bio!". Na vest o Srpskom oslobađanju Kosova, jedan hodža u Višegradu, posle molitve sa minareta je objavio: "Srpsko je bilo, i opet će Srpsko biti!" misleći kako na Kosovo tako i na Bosnu, i zbog toga je završio u austro-ugarskom zatvoru. Sve do zasedanja Avnoja 1943. godine, bosanski muslimani su se izjašnjavali ili kao Srbi ili kao Hrvati, a tek je tada osnovana veštačka "muslimanska" (kasnije "bošnjačka") nacija.

    Neki od poznatih Srba muslimana su Mehmed Paša Sokolović, rođen kao Bajo koji je do 16 godine služio u manastiru Mileševo, dok ga Turci dankom u krvi nisu odveli i Istanbul. Mehmed je tamo služio tri turska sultana, uključujući Sulejmana Veličanstvenog, čak je jedno vreme u jednom kratkom periodu i bio prvi čovek otomanske imperije. Zaslužan je za podizanje mosta u Višegradu i za obnavljanje Pećke patrijaršije.

    Mahmud paša Abogović (1420-Istanbul 1473) bio je turski državnik, vojskovođa, pesnik, mecena i veliki vezir.

    Abogović je prvi pesnik srpskog naroda, koji se javlja u istočnoj literaturi (pod pseudonimom Adni). Rodom je bio iz Kruševca, gde su ga Turci kao dečaka zarobili, i sa još dvoje srpske dece odveli u Drinopolje. Mladi Adni dobio je kao musliman ime Mahmud, a njegova dva druga, prvi Ajas, a drugi Abdulkerim. Po završetku školovanja, uzeo ga je sultan na dvor, gde je drugovao sa tadašnjim prestolonaslednikom Mehmedom II, koji ga je, posle osvajanja Carigrada, imenovao za velikog vezira. Abogović je pisao na turskom i persijskom jeziku i iza sebe ostavio je zbirku pesama, pisama i jednu naučnu raspravu. Umro je u tamnici Jedikule, gde su ga dželati Mehmeda II, a po njegovom nalogu, udavili.

    U istočnoj literaturi ima mnogo poučnih i zabavnih, dela, posvećenih Mahmudu. Ceo ciklus panegirika ispevan je u njegovu slavu, a niz legendi vezan je s njegovim imenom, Abogović drugovi Ajas i Abdulkerim, takođe sinovi srpskog naroda, sačuvali su isto tako lepu uspomenu u turskoj literaturi, prvi kao najviši sudija turske carevine i najbolji poznavalac šerijatskog prava, a drugi kao učitelj i tumač arapskog jezika Mehmeda II.

    Muhamed Mehmedbašić (1886-1943) - bio je srpski nacionalista, pripadnik revolucione organizacije Mlada Bosna (zalagala se za integracije Bosne i Hercegovine u sastav jedinstvene srpske države), koja je 28. juna 1914. godine izvršila atentat na austrugarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda. Posle atentata pobegao je u Crnu Goru, gde je sa srpskom vojskom 1917. učestvovao u povlačenju preko Albanije. Svih optužbi lišen je 1919. Posle toga vratio se u Sarajevo gde je mirno živeo sve do 1943. godine, kada je preminuo posle mučenja ustaša. Njegovi potomci danas žive u Sarajevu i izjašnjavaju se kao Bošnjaci.

    Dr. Ibrahim Hadžiomerović (gradonačelnik Sarajeva od 1922. do 1927.)

    Rođen je 1886. godine u Sarajevu, gdje je završio Gimnaziju. Prekida studije na Pravnom fakultetu u Zagrebu i zapošljava se kao činovnik Sabora za Bosnu i Hercegovinu, gdje ostaje do početka Prvog svjetskog rata. Mobilisan je u austrougarsku vojsku i upućen na ruski front, gdje je zarobljen. Pristupa kao dobrovoljac srpskoj vojsci. Poslijeratne godine koristi da završi studije i diplomira na Pravnom fakultetu u Zagrebu. Radi kao sudija u Upravnom sudu u Sarajevu do 1922. godine, kada je postavljen za gradonačelnika. Pet godina upravlja gradom, potom doktorira pravne nauke u Zagrebu i radnu karijeru nastavlja kao podban Drinske banovine. Penzionisan je 1935. godine.

    Meša Selimović ( 1910 - 1982 ) je istaknuti poznati srpski pisac iz Bosne i Hercegovine, koji je stvarao u drugoj polovini 20. veka. Najpoznatije delo mu je "Derviš i smrt".

    Mnogo je bilo problema oko njegove nacionalnosti, ali pismo Meše Selimovića koje je objavio Dobrica Ćosić u svojoj knjizi " Prijatelji " na 188 strani:

    "Potičem iz muslimanske porodice, po nacionalnosti sam Srbin. Pripadam srpskoj literaturi, dok književno stvaralaštvo u Bosni i Hercegovini, kome takođe pripadam, smatram samo zavičajnim književnim centrom, a ne posebnom književnošću srpskohrvatskog književnog jezika. Jednako poštujem svoje poreklo i svoje opredeljenje, jer sam vezan za sve što je odredilo moju ličnost i moj rad. Svaki pokušaj da se to razdvaja, u bilo kakve svrhe, smatrao bih zloupotrebom svog osnovnog prava zagarantovanog Ustavom. Pripadam, dakle, naciji i književnosti Vuka, Matavulja, Stevana Sremca, Borisava Stankovića, Petra Kočića, Ive Andrića, a svoje najdublje srodstvo sa njima nemam potrebu da dokazujem. Znali su to, uostalom, i članovi uređivačkog odbora edicije "Srpska književnost u sto knjiga", koji su takođe članovi Srpske akademije nauka i umetnosti, i sa mnom su zajedno u odeljenju jezika i književnosti: Mladen Leskovac, Dušan Matić, Vojislav Đurić i Boško Petrović. Nije zato slučajno što ovo pismo upućujem Srpskoj akademiji nauka i umetnosti sa izričitim zahtjevom da se ono smatra punovažnim biografskim podatkom."

    Mnogi muslimani bili su u četničkom odredu Draže Mihajlovića i sebe smatrali Srbima i Jugoslovenima .Poznatiji četnici islamske veroispovesti bili su :

  • Fehim Musakadić ,koji je pred smrt uzviknuo ''Živeo kralj, živeo Draža, dole Tito''
  • Esad Vehabović - tražio je posle dolaska komunista na vlast da se okači slika "besmrtnoga Draže umesto Broza zlikovca".

  • Mustajbeg Hadžihuseinović četnički borac u Hercegovini
  • Mustafa Berberović iz Blagaja - četnički dobrovoljac,u četnike stupio sa 15 godina.

    Navešću još neke poznate četnike islamske veroispovesti ( o kojima nemam puno podataka sem imena i prezimena): Smajo Ćemalović iz Mostara, , Abid Prguda, Omer Kalajdžić, Muhamed i Abid Mehmedbašić iz Stolca, Mustafa Leko iz Blagaja, Džemal Kršlaković - imam - mudris iz Konjica, hafiz i član ulme medžlisa u Sarajevu Muhamed Pandžo, doktor Muhamed Begović profesor univerziteta u Beogradu, imam Abdulah Hodžić iz Beograda i upravnik "Gajretovog" doma u Beogradu Mehmed Ćemalović.

    Emir Kusturica rođen 24. novembra 1954. godine u Sarajevu, je srpski reditelj poznat na čitavoj planeti. Đurđevdana 2005. Kusturica je kršten u Srpskoj pravoslavnoj crkvi kao Nemanja Kusturica u manastiru Savina, u blizini Herceg Novog.

  • "Moj otac je bio ateista i uvek se deklarisao kao Srbin. Dobro, možda smo mi bili Muslimani 250 godina, ali smo bili pravoslavci pre toga i duboko u sebi uvek bili Srbi, vera to ne može promeniti. Mi smo postali Muslimani samo da bi preživeli Turke."

    Emir Kusturica je oženjen je Majom Kusturicom, sa kojom ima sina Stribora i kćerku Dunju.

    Omer Paša Latas je ostao upamćen po svojoj izjavi "Srpstvo nisam nikad napustio, niti ću ga napustiti do groba!"

    Safet Isović (1936 - 2007) bio je estradni umetnik, islamske verosipovesti koji se izjašnjavao kao Srbin islamske veroispovesti! Prisvajan je od strane Bošnjaka, ali im je više puta govorio da pripada Srpskom narodu!

    Humanista Izet Rastoder: "Naravno da sam Srbin" !

    Izet Rastoder (34), član nikšićkog kluba dobrovoljnih davalaca krvi, 12 puta spasavao nečije živote. Ponosan što pripada narodu koji su proslavili Meša Selimović i Emir Kusturica.

    Guslar Mujo Omerović - Srbin islamske veroispovesti

    Guslar Mujo Femić - Srbin islamsve veroispovesti

    Muftija srbijanski Muhamed Jusufspahić - "Ja sam Srpski patriota "

    Poruka svim Srbima islamske veroispovesti je da se vrate svojim korenima,neka ostanu u svojoj sadašnjoj veri,ali neka znaju koje je njihovo poreklo i neka se ne odriču SRPSTVA !

    Istovremeno poruka Srbima pravoslavcima da ne umanjuju nacionalni korpus Srpskog naroda ograničavajući Srpsku naciju na pripadnike pravoslavne religije.
  • rodoslov - 80667 - 18.12.2012 : Katarina Milivojevic Obrenovac - best (0)

    Poreklo prezimena Milivojević i Kosjerić


    Ja sam Katarina iz Obrenovca. Zanima me poreklo mog prezimena Milivojević. Znam samo da je moj čukundeda došao iz Hercegovine u selo Donja Pološnica kod grada Kosjerić za vreme starih ratova iz današnjeg Herceg Novog koji se nekada zvao samo Hercegovina.
    hadzici - 80655 - 17.12.2012 : Ali Sadikovic Hadzici - best (1)

    Hadžićko ratište


    Pozdrav veteranima!

    Čitao sam neke komentare vezane za Hadžićko ratište: Gunčar, Stupnik... Zanima me Žunovnica i 25. maj 1992. godine, zatim Stupnik u 1992. godini, Košćan u 1992. godini. Volio bih da neko nesto napise o ovim akcijama.
    hrasnica - 80654 - 17.12.2012 : Filip Lazarov Hrasnica - best (1)

    Odgovor na provokacije


    Za sve one koji komentarišu moje članke, poručujem da ću da odgovorim samo ako napišete puno ime i prezime, adresu i pripadnost nekoj jedinici. U protivnom, mislim da nema svrhe sa takvim osobama diskutovati.

    Pozvao bih još jednom sve one koji znaju nešto o Hrasnici i Sokolović Koloniji da se jave i da napišu ono što oni znaju, prije svega mislim na stradanje Srba u Hrasnici, Sokolović Koloniji, Butmiru ali i u svih drugih dijelova Sarajeva gdje su od strane svojih komšija pretrpjeli nepravdu i zločine.
    history_r - 80653 - 17.12.2012 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    Stećak uzidan u zid crkve u Rogatici


    Nadgrobni kamen je dug 2 m i 15 cm, 90 cm širok i na njemu je ispisano pročelje i jedna bočna strana. Istraživanja su datirala natpis na ovom stećku u 1486. godinu, dvadeset i tri godine nakon pada Bosne pod tursku vlast.

    Još 1884. godine Ćiro Truhelka je pokušao pročitati natpis i u tome je poprilično uspio. Jedan mali dio na početku i dnu nije mogao odgonetnuti zbog oštećenja stećka. Na kamenu je napisan sledeći tekst:

    + Va ime oca i sina i svetoga duha. Se leži dobri Bogdan dobroga Domše Ozrjenovića sin. U toj doba umrjeh ni se bjeh omrazil zlu ni dobru i kto me znaše bsak me žalaše. Dobr' hotjeh junak biti ali mu smr(je)t prjekrati i odoh ot oca veomi pečaona. i p(o)klonio vsoj mojoj dr(u)ž(i)ni ...(nejasno)... k moem' vs(i)m poći.

    Stećak uzidan u crkvu u Rogatici
    hrasnica - 80652 - 17.12.2012 : Filip Lazarov Hrasnica - best (1)

    Zdravko Gligorević Bradina


    Veliko hvala Đorđu iz Sidneja što me je podsjetio na ime Srbina koji je bio zatvoren u onom hrasničkom kavezu. Jako mi je bilo žao tog čovjeka niko nije zaslužio takav tretman i takvu sudbinu.

    Drago mi je da bar znam njegovo ime, ako ne i njegovu sudbinu, jer sam tuda prolazio sa svojom kćerkom kojoj je tada bilo samo 8 godina i koja me je pitala:

  • "Tata, zašto onaj čiko leži u kavezu? Da li je to neki cirkus ili nešto drugo?"

    Naravno da joj nisam ništa mogao odgovoriti jer je normalnom čovjeku bilo vrlo teško da shvati to ludilo koje je tada vladalo.
  • ilidza - 80645 - 17.12.2012 : Marko Sarajevo - best (1)

    Srpska garda Ilidža


    jovo_mijatovic - 80643 - 17.12.2012 : Matilda Causevic Vogosca - best (1)

    Lijek protiv holesterola i triglicerida


    Molim vas da mi date kakav lijek protih povišenog holesterola i triglecirida. Hvala.




    Idi na stranu - |listaj dalje|