fix
Logo
fix
Nalazite se na Forum-Najnoviji
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje

rsk - 69456 - 16.05.2012 : Novak Alimpić Beograd - best (0)

Malo rata iz Požege


Evo da vam opšem i situaciju kada me ostaviše samog!

Bio sam još klinac, i ne odslužih ni vojsku, nego sve u hodu. Naučih da baratam i tromblonom, i zoljom....

U Bosni je to sa onom ekipom bilo nemoguće. Pogledaj snimak na Youtube (kucaj "Požega Kamensko ffv") i videćes napad ujki sa tenkom. Na početku videćeš ih kako pretrčavaju na desno, idu na mene samog. Iako je to bila dobra ekipa Novosađana i par nas iz Beograda, počelo je traljavo iako smo ih pocepali k'o zvečku!

Dođem ja sa straže u 13h. Tu u Kamenskoj nas 10 predstraža i 400 m uz put mijaci 30 momaka još. U 13:20 upadoše ujke, nisam video ništa, čuo, tenkove su kurve vozile na šlepu. Papci na straži, umesto da gruvaju oni čekaju da im se namesti više njih. Nas desetak da istrcimo brate kao u crtanom filmu odbiju se od vrata pa opet po trojica na okvir. Ja kao frajer pustim ih sve pa ja zadnji. Treba mi 10 m do iza kuće pa kanalom 400 m do mojih da se razvučemo. Međutim, niko ne osta da me štiti iza ćoška, ujke na deset-petnaest metara od mene, koliko ti duša ište. Geknem na led i rekoh sebi kraj! Okrenem se direkt, pocepam jednog kunem se, počeše da uzmiču, a ja pobegnem iza kuće pa puzanje kanalomdok je tenk gruvao, posle se razvučemo i odvalimo ujke. Uveče su pobegli nazad u Požegu.

Na radiju su priznali da su imali teške gubitke.

Eto, to mi bila jedna od najlepših tuča. Ipak, tada sam bio jako razočaran pa se vratim kući, jer su nam svi meštani dezertirali. Nisam brate hteo da se bijem za njih, ko ih...

Eto, brate, tad ti prodaše i mene!

dobra_knjiga - 69453 - 16.05.2012 : Nenad NS - best (0)

Knjiga o ratu u BiH


Hvala za informacije o knjizi profesora Grujića i hvala vama Željko na dobroj volji. Bilo bi veoma korisno da okačite spisak knjiga koji opisuju borbu VRS za očuvanje RS od muslimanske agresije, kao i način na koji se mogu nabaviti.

Moj lični utisak je da i muslimanski borci poštuju objektivnost na ovom forumu pa bi i zbog njih bilo interesantno da objavite knjige koje korektno i objektivno opisuju dešavanja u ratu.

Muslimani su rat u Bosni izgubili, ali u miru pobeđuju jer se njihova propaganda u svetu prihvata kao jedina istina.

Nenade,

na ovom forumu ima stranica koja se zove "Dobra Knjiga" i na koju možeš otići ako klikneš ovdje. Namjera mi je da na njoj sakupim kritike, imena knjiga i autora za sve one knjige koje opisuju rat u Bosni.

Bio bih zahvalan svima onima koji opiše neku od knjiga ove vrste. Pri tome bi bilo poželjno da navedu i izdavača, godinu izdanja i mjesto gdje se ista može kupiti.

Pozdrav,
Željko
zlocini - 69452 - 16.05.2012 : Novak Alimpić Beograd - best (1)

O ratnim drugovima i neprijatelju


Nisam bio u Vogošći, tad u redovnoj vojsci, Ćilipi, Glavska, Čepikuće ali sa nesposobnom JNA, zlo koji su to debili zlo!! Bili su mi drugovi Orlovi kpd Brneta, Nebojša, Vaske... Ratovali smo zajedno u Zapadnoj Slavoniji, zatim Crni na minobacaču, Jenki, Mališa, možda se sećaš njih...

Ovde često srećem Jovu iz Šekovića. Bio je kod Pelemiša. Diverzanti.

Pitao bih te i da li znaš nešto o pogibiji moga druga Tome Veljančića? Niži, plav momak. Sarajlija. Bio je naš Zvezdaš, dosta smo se družili i ranije dok smo putovali svuda sa Zvezdom.

Čičolina je bila i tu, a i na Olovu i Trnovu... Svuda. Ja bio samo na Goraždu. Nisam non-stop ratovao. Vraćao sam se u normalu. Al' opet pukne čovek! Uvek je bilo tako kod Srba. Uvek borci popišani od gnjida. Uvek brate, takvi smo mi...

Ej, brate Bylijama spomenik na Tašu. Kleči u Potočarima, a ništa za Skelane i Kravicu?

I ja sam brate kukao za Englezima na Kosovu. I beše ih na Đakovici i Košarama. Jednu SAS-ovu ekipu pocepali klinci, redovna vojska 78/79 godište. A američke "Foke" na Đakovici poklaše četu Leskovčana, sve do jednog. Kasnila 63. padobranska.

I vas VBR osakati, francuske haubice.

Veruj, bilo mi je lepo kad se tukoh protiv celog sveta. Kažem klincima: "Opušteno sine ne mogu nam ništa!" Mogu samo da nas ubiju. Nasmejemo se i krljaj! Obožavao sam klince ponosili bi se i vi sa njima.

O Rusima, brate, da i ne pričam. Za njih sam Lepa Brena! Jasno mi beše šta snađe Hitlera. Vidi da li znaš nekog od navedenih momaka!

Pozdrav
nestali - 69450 - 16.05.2012 : Valter - best (1)

Za Maxa


Max, znače li ti šta ove riječi: Ahatovići-Reljevo-Cigare-Razmjena. Dvojica pijanih zalutali, jedan čica došao do Nedžarića, drugi do Areodromskog naselja. Kasnije su razmnjenjeni. Posle si jednom dao cigare, ako ti nešto znače onda znaš i o čemu se radi. Od mene imaš gajbu piva a od Reljevo velike pozdrave!
bors - 69449 - 16.05.2012 : Pero Stojanovic Bijeljina - best (0)

Lopovska država


Dabogda koliko Dokić radio po pravilu, onoliko dobio i preživio kao i svi ostali borci. Ja ga vrlo dobro znam i ko je i šta je i ko ga je primio u pariju i za kim je skakutao da bi mu se udvorio.

Ali neka, đavo uvijek dode po svoje, a ispuniće se i ona stara da ničija nije do zore gorila. Neće ni njegova!

Oduvijek sam bio simpatizer Dodika ali ovim zakonom ga je Dokić ukopao, tako da je sigurno ostao bez 100000 glasova boraca na sledećim izborima. Koliko god da je kriv ministar još više su krivi oni koji su potplaćeni iz rukovodstva BORS-a što su pristali na ovaj zako. Ali, i oni su dosta bogati pa im neće smetati ako ih poskidamo.

Ja se ne bojim ovoga što pišem i javno stavljam svoj broj telefona da me svako živ može kontaktirati. Proveo sam devet mejeseci u logoru Čelebići a Dokić nije pa bih volio da i on zapadne u takvo nešto, tek bi onda shvatio šta je borac.

Jos jednom sam se javljao i znam da imate broj telelefona.

Pozdrav svima i složno da ovu bagru poskidamo.
dobra_knjiga - 69438 - 16.05.2012 : Velimir Adžić Ilijaš - best (1)

Knjiga profesora Gruje Macanovića


Profesor Macanović Grujo - Kifla je napisao knjigu sa naslovom "Ništa ne boli kao istina". Ja sam je štampao i kompjuterski obradio, ali je ona štampana samo u 8 (osam) primjeraka. Autor nije imao sredstava da je štampa za sada u više primjeraka. Ovo je uradio za sebe i svoje prijatelje.

Knjiga ima 1436 stranica i obuhvata vrlo veliki vremenski period. Počeo je od doseljavanja predaka Srba na Balkanske prostore pa sve do današnjih dana. A šta ga je navelo da piše takvu knjigu? On je već u osamdesetoj godini života i naslušao se muslimanskih laži prema kojima nije mogao da ostane imun pa je želio da ih pobije dokazima istine. Bilo je vrlo teško, zbog šarolikosti materijala, dati naslov knjizi.

Dakle, on za sada nema knjiga za prodaju. Međutim, ima namjeru istu štampati u još bar 50 primjeraka, ali kada obezbijedi sredstva. Pored toga knjiga će vjerovatno, zbog njene debljine, težine i nezgodnog rukovanja, biti štampana u dva ili tri djela.

Ako bude štampana, daćemo obavještenje na ovome forumu.

Pozdrav u moje ime i ime autora knjige.

Velimire,

računaj mene za jedan primjerak!
trazim - 69435 - 15.05.2012 : Nadja Sarajevo/prijedor - best (0)

Milan Rodić


Trazim Milana Rodića. Do 1996. godine je živeo u Sarajevu. Inače je iz Prijedora ili iz Kule, nisam sigurna ako iko ima neke informaciju molim vas neka mi javi. Unaprijed hvala.
prepiska - 69434 - 15.05.2012 : Bosanac Sarajevo - best (0)

O mom pisanju


Zasto ne objavljuješ ono sto ja pišem.

Poštovani,
U tvom zadnjem tekstu si mi dao par knjiga za čitanje. Prije svega, riječ je o Viktor Duruy (1811-1894) i knizi "Histoire du Moyen-Age". E, tu knjigu sam pronašao na engleskom, i ovih dana ću otići u Biblioteku da je podignem.

Knjigu Noela Malcolma "Bosnia A Short History" nemam namjeru da čitam jer je objavljena 1996. godine i ona je nastala po narudžbi islamskih fundamentalista. Drugim riječima - smeće.
ilijas - 69432 - 15.05.2012 : Nenad NS - best (0)

Knjiga Profesora Macanović Gruje


Želim da nabavim knjigu Profesora Macanović Gruje iz koje su objavljeni delovi na ovoj stranici a tiču se odbrane linije na Ilijaškom frontu za vreme muslimanske agresije u ofanzivi za debokladu Sarajeva. Tražio sam je po internetu ali ima samo njegova knjiga o fudbalu. Molim vas ako neko ima informaciju kako knjiga može nabaviti da napiše. Hvala u napred!
cekrcici - 69428 - 15.05.2012 : Danijel Vasic Zvornik - best (2)

Kako smo odbranili Čekrčiće?


Mnogi se pitaju kako su se odbranili Čekrčići, u poluokruženju konstantno izloženi snajperskom vatrom, napadima elitnih zelenih jedinica poput "Lasta", "Živiničkih osa" itd...

E, pa braćo moja, Čekrčiće su branili ludo hrabri momci, kažem ludo jer i sada kada pomislim koliko su nam rovovi bili rijetki i koliki je bio razmak između pomenutih hvata me jeza kada pomislim kako je neko mogao zanoćiti u njima.

Jednom prilikom upitah jednog prekaljenog borca kako mu je samom u rovu kada stražari pokraj mnogo bučne Bosne; visoke trave i gustog žbunja, a on mi samo odgovori:

  • "E moj sinko, može mi bilo ko doći odvaliti šamar i nestati u mraku a da ga i ne primjetim kako je došao i kako je otišao".

    Mislim da su ključnu ulogu u odbrani sela imali naši artiljerci, savršena, koordinisana i dobro upucana minobacačka paljba kalibra 60 i 82 mm iz Luke, potom užasno učinkovita haubička i minobacacka 120mm paljba sa Paljeva i odlično postavljena dva PAM-a i Bofors odmah iza naših linija, sve ovo je već u korijenu sasjecalo žestoke muslimanske napade, a kako su samo oni nastradali u tim ofanzivama, to samo oni znaju.

    Poslije Vidovdana nismo mogli disati od smrada leševa na onoj vrućini, zvali smo ih da ih nose ali ništa.. . Više su nam belaja napravili mrtvi nego živi.

    Pozdrav za sve hrabre borce iz cijele VRS i ako neko zna kakve doživljaje sa Čekrčićkog ratišta da ih malo opiše.
  • objava - 69427 - 15.05.2012 : Zeljko Tomic Sokolac - best (3)

    Ocjenjivanje vaših komentara


    Za danas sam se potrudio da na ovom forumu isprogramiram funkciju "Ocjenjivanja članaka", onako kako sam to zamislio još prije nekoliko godina.

    Prilikom upisa, vaš članak nema nikakvu ocjenu, pa će zbog toga da izlazi sa pet sivih zvjezdica.

    Nakon što neko, ko pročita vaš članak, isti i ocjeni, iznad vašeg teksta će se pojaviti jedna ili više zlatnih zvjezdica. Ocjene ne izlaze trenutno, nego sa izvjesnim zakašnjenjem. Ovo je zbog toga što su stranice na ovom forumu statične, jer to Google tako voli. Nakon odobravanja novih tekstova, na forumu izlaze sve izmjenjene stranice, uključujući i one koje sadrže tekstove koji su dobili ocjenu.

    Ovo se trenutno dešava po na svaka tri sata.

    Ja se ne bih toliko brinuo oko toga koju ćete ocjenu dobiti, bitniji je broj iza pet zvjezdica koji pokazuje koliko je osoba ocjenilo vaš članak. Drugim riječima, ocjena je u priličnoj mjeri nacionalno obojena, a u ovom slučaju ne primjenjujem "cenzuru". Zbog toga je bitniji broj u zagradama, koji pokazuje koliko čitalaca nije ostalo ravnodušno čitajući vaš tekst - u dobrom ili lošem smislu!

    Namjervam da uskoro radim i na opciji koja će omogućavati autorima članaka da čitaju komentare koje dobijaju za njih. Zbog toga bi bilo poželjno da već sada počnete ostavljati svoje puno ime (ili samo pseudonim) kao i komentar. Možete ostaviti i email, ali on će biti vidljiv samo za mene.

    Ukoliko imate neku primjedbu ili sugestiju, ocjenite ovaj članak i ostavite svoj komentar!
    poginuli - 69422 - 15.05.2012 : Novak Alimpić Beograd - best (4)

    Tomislav (Sreten) Veljančić


    Brate moj, za tvoju pogibiju mi je javio Đura Zrenjaninac. Čuo sam i razne verzije. Ako je od srpske ruke, seme mu se zatrlo dabogda!

    Sve sam vas Sarajlije moje Zvezdaše pogubio! Ali, nisi zaboravljen moj brate! Svu smo Jugu sa Zvezdom prošli a da ni jednu tuču nismo izgubili. Uz to smo i vagon piva popili!

    Zadnji put u Evropi Želja - Zvezda , nismo znali da nema više. Posle ratišta u Slavoniji ne dadoše mi redovnu vojsku u Sarajevo iako sam hteo da budem sa vama u februaru '92. godine. Umesto toga, dadoše mi Bar i Podgoricu pa dohvatih Ćilipe. A bilo je logično da zajedno ratujemo! Svako ko te je poznavao znao je da si ti bio ljudina i Srbenda... Ni muslimani to ne mogu poreći.

    Sve vas pogubih u mojim dvadesetim! Nema više ni Šuce, ni Vojvode, i Želja je umro - ubi ga snajper na Ilijašu. Možda je samo Bobar još uvek živ.

    I Sirko je poginuo, naravno na turskoj strani. Našeg Azru Tuzlaka obesiše na početku rata. Em je bio Zvezdaš, em je sebe Srbinom zvao. Bezbeli tamo u tvom svetu sada ima više pravih nego u mom...

    U jedno budi siguran: osvetio sam i tebe i braću Sarajlije.

    Pozdrav brate od Ampija sa Severa!
    srbija - 69419 - 15.05.2012 : Novak Alimpić Beograd - best (3)

    Ja sam ti, brate, već odavno umro!


    Pozdrav brate,

    čitao sam i tvoje tekstove. Sećam se kad ste zveknuli taj avion. Čuo sam i ono na motoroli: "Gori k'o u Somaliji".

    Pričao sam i sa Višegrađanima motorolom. Svađali se povremeno sa Turcima, ali oni bi nam brzo razbijali kanale.

    Kaže: "Jel žuljaju prsti ćedo, ovo je Amerićko"

    Stalno trčanje i javljane za nove kanale... Vuk 1, vuk 2...

    I ja sam brate prestao piti pivo. Nema se više sa kim. Neki mi drugari poumiraše od raka. Popušismo na Krvavom Pastriku 1999. godine. I ja čekam da majkam, ali još ništa. Izgleda da sam imun i na sidu.

    Iskreno da ti kažem, bolje da posle '99 ništa ni ne videh ni čuh... Ali eto, NATO nesposoban, Šiptari pogotovo. Ja ti uvek preteknem, čak i kad nema nekog racionalnog objašnjenja za to. Nisam čak ni bio ranjen, ni kod ujki u Slavoniji, ni Balija u Bosni, ni Šiptari na Kosovu, ni Amera iz vazduha. A bili smo u samom paklu. Nas 300 udari pešadijski i gurnemo 5000 Šiptara kao meso, dok nas iz vazduha tuku kao konje. A sada moja Srbija hoće u NATO, hoće u EU...

    Ja sam ti, brate, već odavno umro. Čini mi se nekako krajem prošloga veka. Kakav si danas možeš li hodati?
    luna - 69418 - 15.05.2012 : 0069 Basra - best (1)

    RE: Predrag Soldar Tedi


    Luna brate,

    nemam riječi da ti opišem kako sam se rastužio kad sam maloprije pročitao da je naš Tedi umro! Ustvari zbog Tedija sam tužan već duže vremena jer sam prije nekoliko godina saznao, a onda se i lično uvjerio da je Tedi bio u stvarno lošem stanju.

    Zadnji put kad smo se vidjeli ispred Vitine kafane pozvao sam ga unutra da popijemo par pića, ali mi je nekako slabašnim glasom odgovorio:

  • "Buraz, nisam baš za raju".

    S obzirom da je bio mrak, u početku nisam vidio njegovo lice baš jasno, međutim kad je neko auto prošlo i kada ga je svjetlost farova obasjala vidio sam da je u modricama. Pitao sam ga šta mu se desilo i ko ga je tukao. Tražio sam da popijemo piće ili da mi kaže gdje da ga vozim?

  • "Idemo prvo u hitnu! Znas li ko su? Daj da ih tražimo? S kim si i gdje si bio?"

    Ja sa ušao u kafanu da uzmem ključeve od kola i jaknu pa da ga vozim gdje god bude želio, međutim kad sam izašao napolje njega više nije bilo. Eto, to je bio naš zadnji susret.

    Ko da bije čovjeka heroja kojeg je zivot stavio na najveća iskušenja a on sve podnosio i gutao. Bio je sjajan borac, dobar drug...

    Luna, ja ću u tvom rejonu biti krajem Maja. Javiću ti se svakako a sad ću g. Tomića zamoliti da mi pošalje tvoj mail, uz tvoju saglasnost ili da tebi da moj mail pa da se dogovorimo pobliže oko spomenika za Tedija i ako imaju još koja tekuća pitanja.

    Pozdrav tebi.

    Neka ti je laka crna zemlja, Tedi!

    Poštovani,

    otiđi na stranicu "Rat1992-LUNA", i tamo ćeš pronaći u Lunin email, u tekstu koji je on objavio u vezi Tedija.
  • luna - 69416 - 15.05.2012 : Dario Obrenovic Njemacka - best (0)

    Pomoć za pokojnog Tedija


    Pozdrav druže, kako si mi. Evo upravo sad sam pročita ovo o Tediju. Nisam ni znao da je umro. Ja jedino mogu pomoći finansijski i hoću samo mi javi kad se to odobri ja ti odmah šaljem novac. Veliki pozdrav druže tebi i ostalim specijalcima naravno i drugim forumašima(da se neko ne naljute) imas i moj broj pa samo pošalji poruku i ja ću ti se odmah javiti.
    poturice - 69414 - 15.05.2012 : Novak Alimpić Beograd - best (3)

    Leti si konobar, a zimi intelektualac


    Graditelju, leti si konobar a zimi intelektualac iz Bosanskog Grahova!

    Sram vas bilo za Kotromanićeve ljiljane. Stidite se! Čuj nacija Bošnjak? Smešni ste k'o crtani film.

    Vi ste samo jedna nesrećna sorta, tikve bez korena, slomljena grana srpskog drveta koja drvo nikad biti neće. Taman da tu granu zalivate lažima još hiljadu godina!

    Reci mi Gradelju gde su tvoji preci bili kad su moji preci (vojska Nikole Altomanovića harali širokim prostorom BiH?

    Zar nije nama posle sloma cara Dušana Dubrovnik plaćao reket? Jesmo li se tukli sa Balsom, sa Tvrtkom i Lazarom. Jel' i Vukašin pravio savez protiv nas? Jesmo li držali sve od Dubrovnika do Užica Kopaonika i Rudnika? Je li nam Tvrtko i Lazar napadaše Srebrenicu, koja još i danas na loj zaudara!

    Gde ste tad bili vi Bošnjaci? Gde? Reci dina ti?

    Vlasnik BiH bi danas trbao da bude u familiji Vojinovića, naslednika Altomanovića.

    Ljubim te u čelo pametno!
    plemena - 69403 - 15.05.2012 : Zoran Jocković Novi Bečej - best (0)

    Poreklo prezimena JOCKOVIĆ


    Molim vas da mi napisete odakle potiče prezime Jocković.

    Hvala unapred.
    nevesinjska - 69393 - 14.05.2012 : Novak Alimpić Beograd - best (3)

    Pogibija Vasa Gola


    Ćićolina je bila ekipa sastavljena uglavnom od momaka iz mostara i okoline. Nju je vodio Milenko Savić Čova (Raštanin), Sašo Savić.. . mahom momci od 67. do 75. godišta, ekipa mlada i srčana, prošla je sva najjača ratišta po Bosni, uključujući i sve muke Podveležja. Momci su bili sasvim OK i jako smo se dobro slagali. Kako to vi u Bosni kažete, mi haustorčad se brzo i lako kapiramo bez obzira iz koga smo grada.

    Vaso Golo je rodom iz Gabele kod Čapljine, iako smo svi manje vise generacija Vaso je bio nešto ozbiljniji. Kod nas ostalih je osnovno pravilo bilo da uvek vlada zajebancija bez limita.

    Međutim, ja sam se nekako baš dosta družio sa Vasom. On bješe dosta brižan prema svojoj porodici. Upravo u to vreme je planirao da se ženi. Imao je i mlađeg brata i sestru, rođaku kojoj muž pogibe pa njenu decu, nadao se da ih odškoluje i izvede na put. Ukratko, imao je za vratom dosta nejač kuju je trebao da nahrani, pomogne...

    Svi ovi problemi su verovatno i bili razlog njegove ozbiljnosti. Kada bi pričao o svojim planovima i željama, veoma često je koristio i uzrečicu "ako Bog da!". Sećam se i nekih njegovih izreka, poput one koju sam shvatio tek u tridesetoj:

  • "E, moj Srbine, ne'š ti pomust' kravu u svojoj kući!"


    Sa Vasom sam bio nerazdvojan još od početka ofanzive. Zajedno smo ratovali, a zajedno smo i konake pripremali. Nekad se ponašao kao da mi je majka, rekoh mu da se opusti jer mi sve ovo nije bilo prvi put. Pošto sam ja bio sa snajperom, bez automatske puške, verovatno mi je bio i neka prećutna verzija obezbeđenja.

    Pred pokret smo se malo i našalili jer je on bio pod rednim brojem 13 na našem internom spisku.

  • "što mene čovo 13-tog?" - ljutio se on.

    Sećam se ovoga kao da je to juče bilo! Na početku ofanzive smo bili blizu puta. Jednom prilikom naiđe Vladika Atanasije sa Guletom, našim komandantom Novicom Gusić. Hoće Vladika da slika mene, Vasu i Čovu, a Vaso se buni:

  • "Neću, vladika je baksuz, koga on slika taj pogine!"

    I tako, slikasmo se! Eh, šta bih danas dao za tu sliku!

    Neposredno pred NATO udar mi krenusmo napred da čačnemo kotlinu kod groblja pa da završimo i brdo naspram našeg. Ode desetorka dole, mi spremni druga desetorka, i vidimo da nešto nije u redu jer se pratimo na maksimalno pet minuta a sada čekamo više od dvaseset.

    U tom trenutku udariše avioni. Naši momci zagruvaše na njih. Prvo udariše balije. Ja u podnožju tražim čistinu za snajper. Naši stigoše na brdo, u razvlačenje... Ja ostah dole, jer mi odozgo smeta šuma za snajper. Eh, baš sam bio bambus! Samo me interesovao prostor da gruvam malo čistine. Odjekuju detonacije, pršti na sve strane, a Vaso siđe po mene, psuje me i zove da se brzo vratim gore. Ja se ubeđujem, ali krenuh gore da ne pogine onako uspravan. Kada mu priđoh otrese Vasa rafal, porska me barut.

  • "Šta ti je?" upitah ga ja.

    On me samo opsova i opet gurnu gore. Spasi mi Vaso život jer nisam vidio da su mi se Balidžani približili sa boka. Razvukoh se sa ostalima i izgurasmo taj balijski juriš.

    Danas mi je žao što nikada nakon toga ne popričah sa Vasom o tome. Sve vreme smo ćutali o toj glupoj situaciji koju sam sam napravio. A siguran sam da bi me Balije pojele, a moji gore ne bi stigli da sa se sete da je dole neko Srpče. Bio bih u unakrsnoj vatri.

    U trenutcima kada nema borbi i dejstava, često smo kao mali ritual, odlazili na kafu do položaja njegovog brata.

    Dva-tri dana pred povlačenje, pokida mi se čaura i ne mogoh je izvući, pa svratih do Vasa, pomože mi pa je nekako iščupasmo je. Tada mi beše nekako čudan, celo veče neraspololožen, neuobičajen. Uvek smo bili zajedno ali tih zadnjih dana odoh na malo udaljeniji položaj, od nekih 40-tak metara, jer mi je više odgovarao zbog dejstava. Pozdravih se sa njim uz komentar "Vidimo se ujutro!"

    Ujutro ustadoh, pa prvo svratih do momaka da uzmem neke časopise i tamo se malo zadžah. Malo smo se smejali, bilo je i nekog zezanja... U jednom trenutku grunu nešto jako blizu. Malo se začudih, jer sam mislio da Balije nemaju ništa jače od 80 mm. Ipak, mi nismo obraćali pažnju, nastavismo priču...

    I dok sam se vraćao do svoje grupe, vidim svi se okupili u jednu grupu. Ja se još smejem i pitam ih kog braga su se okupili. Neko mi uzvrati:

  • "Ma pusti, Srbine, pogibe Vaso!"

    Ja se ukočih! Kasnije sam saznao da me Vaso nije našao pa sam ode kod brata na kafu. Tenkovska granata pogodi krošnju iznad njih i ubi Vasa i još jednog momka koji su sedeli pod drvetom, dok mu je brat otišao da zakuva kafu. Čovek kuka, čupa kosu.

    Otišli smo i do naših tenkista, Rus plače, kune se da granata nije njegova. A mi ljuti kao risovi! Da možemo pobili bi pola planete.

    Pustili smo ga na miru, dok se ne utvrdi čija je krivica.

    Eh, muko moja, a bio je retka ljudina! Gledam u drvo i razmišljam kako je jedini razlog što ne pogibosmo zajedno što ja odoh po časopise. A sve je bilo gotovo, ofanzive se bližila kraju, a Čičolina bi se po prvi put vratila kući kompletna. Ali, eto, nije nam se dalo!

    Razmišljam, šta ću reći sestri, rođaki, ocu i majci mučenoj! Eh ta kafa, naša mala ritualna kafa! Još ga je i drugar na desetak metara zvao nešto da popričaju, ali mu on reče da će doći kasnije kad popije kafu. I tako, ode naš brat Vaso, slava mu junačka zanavek. Ne smemo ga braćo zaboraviti. Ni njega, a ni Sašu Savića... Ma kakvi, nemamo pravo da zaboravimo ni jednog našeg palog borca.

    Eto, braćo, ja toliko, a vi nastavite i opišite krv i znoj Čičolina širom Bosne.

    Pozdrav od vašeg Srpčeta!
  • poturice - 69392 - 14.05.2012 : Nenad NS - best (0)

    Kako su nastali muslimani


    Za Gradelj Igmanović Hadžići

    Pripadnici srpskа dinаstije Kotromаnićа, srednjovekovnih vlаdаrа Bosne ( njihov grb koristite kаo grb federаcije), su bili prаvoslаvne veroispovesti. Vlаdаri su se krstili u mаnаstiru Mileševа nа grobu Svetog Sаve i ponosno su isticаli dа su Srbi.

    U srednjovekovnoj Bosni je bio zаnemаrljiv broj bogumilа ( podаci vаrirаju od 5 do 15 % ) dok musllimаnа nije uopste bilo dok se Azijskа kugа nije prelilа u Evropu.

    Ipаk, аko su vаši (H)istoričаri pronаšli ostаtke Troje u dolini Neretve ondа se ne bi iznenаdio dа utvrde dа je kаmen u Meku ustvаri prenet iz Sаrаjevа!

    I ovаko vаm je obrаzovni sistem u k.. .. čim decu u 21-vom veku obrаzujete uz obаveznu lektiru "djedа Vidurini opаnci" (pisаc Mile Budаk, ustаški doglаvnik, ministаr u NDH i tvorаc krilаtice Srbe nа vrbe) ondа nije problem dа uče i fаlsifikovаnu istoriju.

    P. S. Juče je Emir Kusturicа odlikovаn ordenom Svetog Sаve u Hercegovаčkom selu Mrkonjići, u prаvoslаvnij crkvi kojа je podignutа novcem koji je priložen od strаne 50-tаk muslimаnа, potomаkа Mrkonjićа, i zаhtevаli su dа se nа spomen ploči istаknu njihovа imenа uz nаtpis "U spomen delu fаmilije koji je sаčuvаo dostojаnstvo u teškim vremenimа i nije se poturčio"!

    Lepа simbolikа i sа Kusturicom i sа istorijom Islаmа u Bosni.
    hercegovacki_korpus - 69390 - 14.05.2012 : Amoss Goražde Goražde - best (0)

    Pitanje


    Ovako, rođen sam u Goraždu 94, i danas živim tu. Pitao bih vas učesnike, pošto me mnogo zanima tema rata 1992-1995 da li možete da se još prisjetite borbi oko Goražda?

    Pozdrav!

    Amoss,
    o tome se upravo sad piše. Pogledaj pod "Nevesinjska brigada" ili pod "Vogošća-Rat". Izgleda da si tek našao ovaj portal, pa još ne znaš kako se to radi!
    hadzici - 69388 - 14.05.2012 : Zoka Hadžići - best (46)

    Aleksandar Krajišnik - Aka


    Tinovo jun 1992. godine

    Aleksandar ( Aćim ) Krajišnik 1938 - 1992Kišna junska noć. Stražarim sa Aleksom, koji me inače čitav dan zasmijava svojim dogodovšitnama. Priča mi o tome kako je jedva umolio komandira voda Miku da mu da automatsku pušku. Kaže samo što nanišanio sa papovkom ostane bez municije. Automatsku pušku hvali pa kaže da je nikada ne okreće na ono "trrrr" nego samo na pojedinačnu paljbu.

    Juče nam je na položaj doveo vučjaka koga je našao u gradu.

  • "Sada čitavu noć ne moramo stražariti" - kaže on - "evo nam čuvara!"

    Čuvar nam je trajao do prve granate koja je pala negdje u našoj blizini, a onda je pobjegao niz brdo. Aleksa je za njim bacio neku suvu granu psujući:

  • "A ja mislio da ću noćas da se naspavam, pas ti mater...".

    Pokazuje mi Kopišanj, brdo na kome je Gradsko groblje, i započinje mi priču o četniku Radetu Njegi.

  • "Dole Zoko, ispod brda, odmah iznad Šakotinih kuća su ga ubili partizani '46-te godine. Bio je veoma visok i spretan čovjek. Zakopali su ga tu gdje je i ubijen, a porodici zaprijetili da ne smiju ni pomisliti da ga prenosu..."

    Međutim, ni Aka nije znao da je Radetov sin jedne noći tajno iskopao svoga oca i donio njegove kosti u jednoj jutanoj vreći pred moju kuću. Razgovarao je sa mojim ocem, i on ga je odvukao u Osjek. Otac mi je po povratku ispričao koga je vozio.

    Kad je to čuo Aka, počeo je da se krsti govoreći: "Ruke mu se pozlatile!"

    U praskozorje je počela sporadična pucnjava, a onda i jak napad na Kasatiće i kasarnu Žunovnica, koja je bila krcata oružjem i municijom.

    Na početku bitke ratna sreća je bila naklonjena neprijatelju.

    A onda je krenuo i napad i na nas. Ispred smo imali jedan istureni rov i sa njega su pronijeli jednog ranjenika. Aka je uzeo svoj šešir, stavio ga na glavu i rekao nam:

  • "Idem ja naprijed, bolje da mene ubiju nego da vama fali dlaka sa glave. Vi ste svi k'o moja djeca!"

    Uzalud smo ga ubjeđivali da to ne čini. Prebacio je borbeni komplet preko ramena i nestao u gustišu. Dugo se ispred nas čula pucnjava a zatim se sve utišalo. Nastavili smo da pucamo u šumu. Oko nas su padale bombe i trombloni. A onda je pred nas banuo Rade vodeći nekog krvave glave i govoreći:

  • "Ja šta ih je, sve će nas pobiti!"

    Panično smo se povukli do pola Tinova.

    Bitka u Kasatićima je prevagnula u našu korist. Kako u to vrijeme nismo imali nikakvih rezervnih jedinica, ljudi su bukvalno napuštali jedan položaj da bi odbranili drugi. Čim je linija u Kasatićima stabilizovana, K.B. je sa svojom jedinicom došao kod nas i organizovao kontranapad.

    Nas 40-tak smo počeli da se penjemo uz brdo. Nakon stotinjak metara lijevo od mene se začuo kratak rafal i ispred nas pade jedan muslimanski vojnik. Imao je maskirnu uniformu, zelenu beretku na glavi i tri rupe na prsima. Pored njaga je ležala njegova automatska puška. Njegovi su počeli da nam bacaju bombe i zasipaju nas mecima, ali im ni mi nismo ostajali dužni. Sa nekog proplanka K.B. je počeo da ih gađa tromblonima, uprkos tome što su oko njega padali meci dižući zemlju. Psovali su mu srpsku majku a on njima džamiju. Mišo nas je požurivao, jer bližila se noć.

    Napokon smo izašli na vrh jer je otpor naglo prestao. Na samom vrhu je ležao jedan njihov borac, ranjen u vrat i stalno je ponavljao:

  • "Nemojte da me koljete! Nemojte da me koljete!"

    Pored njega je ležala vojnička torba, a u njoj dvije kutije prezervativa. Vjerovatno je mislio da će naići na neku Srpkinju! Pronađosmo i kutiju nekakvih ampula sa crvenom tečnošću. Počeli smo da ga psujemo, ali je Bato reagovao govoreći:

  • "Pustite ga, vidite da će brzo umrijeti!"

    I doista, dok mu je Bato davao vode on je i umro.

    Nešto dalje u šumi smo pronašli i Aleksu. Puška mu je bila prazna, a okviri svuda oko njega. Ubijen je iz neposredne blizine, metkom u glavu. To smo zaključili po spaljenoj kosi. Siguran sam da nije molio za milost jer junaci to ne čine!

    Aleksa je sahranjen na Gradskom groblju u Hadžićima a nakon završetka rata njegovi posmrtni ostaci su prenešeni na Vojničko groblje u Bratuncu.

    Često se sjetim njegovih riječi:

  • "Vi ste svi moja djeca. Bolje da mene ubiju nego da vama fali dlaka sa glave."

    Vječna ti slava Aleksa!
  • luna - 69382 - 14.05.2012 : Vaso Todic Brcko - best (0)

    Za Tedija


    Luna,

    Želim pomoći u vezi podizanja spomenika za Tedija.
    trazim - 69379 - 14.05.2012 : Radovan Beograd - best (0)

    Traži se Ratomir Janković


    Trazim dedu Ratomir Janković, živio je u Sarajevu tadašnja Njegoševa, današnja Alekse Šantića. Ako neko zna, molim da javi. E-mail rade. janicicŽgmail. com
    luna - 69376 - 14.05.2012 : Luna Bijeljina - best (2)

    Predrag Soldar - Tedi


    Pozdrav za sve učesnike foruma!

    Imam jednu molbu. U Specijalnoj brigadi policije je od prvog dana rata bio Predrag Soldar zvani Tedi. Bio je dobar borac, pouzdan, bez mane. Negdje krajem rata je imao neke porodične probleme, znate i sami da je najgore mješati se u probleme porodice i tada je koliko znam razišao se sa porodicom, suprugom i kćerkom i sinom.

    Nakon rata je počeo da vodi život lutalice i životario je od danas do sutra, ali je uvijek obilazio ratne drugove i javljao im se. Dolazio je kod mene da popijemo po jednu i nikada se nije žalio kako živi. Znali smo svi da mu je teško, da prezivljava i da je pokidao sve veze porodice.

    Prije nekoliko godina sam ga sreo u Banjaluci i opet popio piće sa njim, malo porazgovarali i tada mi je rekao da je Banja Luka veći grad i da se bolje snalazi. Pročitam nedavno da je naš dragi Tedi umro 2010. godine i da je sahranjen na groblju u Banjaluci. Na sahrani mu je bilo vrlo malo ljudi, ali eto bio je njegov profesor Ševo Nedo i oprostio se od Tedija u ime svih nas, njegovih drugova.

    Predrag Soldar Tedi je rođen 1966. godine i završio je Srednju školu Unutrašnjih poslova u Sarajevu. U toku je akcija da se Tediju digne spomenik onako kako i zaslužuje i pokrenuta je inicijativa oko organizovanja organizacionog Odbora u vezi toga.

    Molim sve one koji ovo čitaju ako su poznavali Tedija, da se uključe u akciju, makar simboličnom podrškom i pomognu da Tedi ima spomenik kako zaslužuje jedan prvoborac i dobar čovjek. Tu pomoć će moći da uplate kad se otvori žiro račun koji će biti transparentan i kad se do kraja završe formalnosti oko papirologije. Napominjem da je Tedi Odlikovan za svoje ratne zasluge ali to nikada nije spominjao.

    Razlog mog pisanja ovde je u stvari molba da se jave oni koji znaju adresu Tedijeve sestre koja je bila na sahrani i koja živi na Palama, ili Tedijeve djece, sina i kćerke, koji su punoljetni i žive negdje u Višegradu, kako sam obaviješten. Sve to nam treba radi dobijanja njihove saglasnosti u vezi podizanja spomenika.

    Mislim da bi ovo bio lijep gest, jer nisu svi borci umrli u ratu, neki su dugo posle trpili posljedice rata i umrli kasnije. Ne treba da ih zaboravimo, ili da im ne ukažemo počasti koje su zaslužili.

    Nadam se da će se javiti oni koji znaju nešto o Tedijevoj sestri i djeci i da će to napisati ovde ili na moj mail jankoviczŽrstel. net.

    Pozdrav za sve saborce!
    hadzici - 69370 - 14.05.2012 : Zoka Hadžići - best (4)

    Napad na Grnčar (4)


    Granate i dalje prelijeću preko nas iz pravca Ormanja. Iz dubine Igmana čujemo pucnje iz VBR-a. Kroz nakoliko sekundi se začuju eksplozije na Ilidži. To traje već satima. Naša artiljerija sporadično odgovara.

    Umorni smo, gladni i neispavani. Ne mogu nikako da zaspim. Većina mojih drugova kunja po zemunicama. Zuuum, fiiijuu, duuum, traaaas. A onda iz naše dubine artiljerijski plotuni. Duuuuum. Pa fijuci naših granata. Po kotama ispred nas i dubini neprijatelja počeše eksplozije. Bruuum ponovo iz naše pozadine, pa opet... Tenkovi sa Ban Brda, koji su ukopani i nemaju motore već samo osposobljene topove, počeše da tuku put preko Igmana.

    Mlađo, Neđo, Paja, Sale su odlične nišanđije i mogu da pogode svaki kamion koji prolazi putem. Međutim, tokom čitavog rata iz ko zna kojih razloga to im nije dozvoljavano da to čine, dok su tone ratnog materijala prevožene ka Hrasnici.

    Nakon žestokog odgovora, muslimanska artiljerija zaćuta.

    Dan protiče relativo mirno na našem dijelu fronta. Iza naših leđa iz Ilijaša i lijevo od nas preko Igmana čuju se artiljerijske eksplozije. Izgleda da su to glavni pravci udara muslimanske vojske. U toku dana smo saznali da je kota Vis lijevo od nas pala pred zoru, ali da su "Munje", naša elitna jedinica, u snažnom kontra-udaru povratila položaj za svega 10 minuta.

    Noć se polako primiče. Na stražu ću poslije ponoći. Jedem neku konzervu bez ikakvog ukusa. Glad i ne osjetim, iako još od juče nisam ništa jeo. Stalno zjevam ali nikako da zaspim. Mučim se u zemunici na tvrdom, neudobnom krevetu napravljenom od ukovanih bukovih grana. Izlazim napolje u hladnu, junsku noć. Svuda oko mene vlada nekakva čudna tišina, nekako teška, prosto pritišče i guši. Bilo mi je mnogo lakše dok je "grmilo".

    Dolazi vrijeme za stražu. Bojan i ja smo zajedno između keca i trojke. Kec je na samom vrhu dok je trojka malo ukoso ispod. povezani su strmim tranšeom iskopanom u kamenju. Tiho razgovaramo. Stalno osluškujemo. Povremeno jedan od nas malo i prikunja. Kad sam bio slobodan nisam mogao, a sad spavam stojeći. Boki mi daje limun koji je našao u torbi nekog muslimana. Limun mi gasi žeđ i osvježava me. Silazimo prema trojki. Stavljam šljem na glavu. Težak mi je. Pretežak!

    Nikako ne mogu da se smirim. Gdje god stanem nije mi sigurno. Sve me podilazi neka jeza. Nije od hladnoće. Stalno mijenjam mjesto. U dubini Ormanja čuje se pomjeranje tenka. Ako nas je nanišanio u toku dana a sad se pomijera ne može nas pogoditi. Ako nas nišani sa IC uređajem opet nas ne može nanišaniti predaleko je. Znam to jer dobro poznajem tenkove.

    Dum! Začujem ispaljenje. Nekako mi laknu. Tiho šaputanje granate visoko iznad nas me malo smiruje. To se tenkista odlučio malo za grad. Trass začu se u dolini ispod nas. Granata je pala negdje oko crkve. Dobro je ne gađa nas!

    Dum! Drugo ispaljenje. Pa ovo nije tenk! Minobacač! Sinu mi kroz glavu.

  • "Bježmo eto je" - povika Bojan.

    Samo što sam napravio korak, začuh "s" neopisivo kratko . Vrućina mi zahvati desnu nogu. Pakleno je vrela, vrućina se širi uz tijelo. Leđima udaram u kamenje. Vrelina prelazi u bol. Osjećam kako mi nešto prži i lijevu natkoljenicu.

    "Odbi mi nogu!" - ne znam da li govorim ili mislim, da li ćutim ili vrištim. Pokušavam da ustanem. Rukama pipam neku tečnost. "Krv"!Iskrvariću! Čitav rat sam se toga plašio, da budem ranjen i da iskrvarim. Iznad glave vidim kanister za vodu, sav je izbušen. Nije krv, voda je! Kao da lebdim. Kao da se gledam iz visine. To sam ja ležim. Ustani, ustani! Gledam u visinu a u glavi mi zuji. Nikako ne mogu da se orijentišem. Šta bi?
  • trebinje - 69356 - 13.05.2012 : Hercegovac Trebinje - best (4)

    Trebinjska brigada, Bobanska četa


    Na Trojčindan 1992. godine u selu Šćenica na Bobanima osnovana je Bobanska četa, koja je tokom cijelog rata bila udarna jedinica Trebinjske brigade. Prvi ratni komandant Bobanske čete bio je slavni vojvoda Nedeljko Neđo Vidaković, a nakon njegove pogibije na Boračkom jezeru kod Konjica 1994. godine komandu je preuzeo Dragan Ristić Beli.

    Bobanska četa imala je oko 120 vojnika, i držala je liniju fronta dugu oko 15 kilometara. Risto Vidaković u ratu je izgubio oba brata, vojvodu Neđa i Sava Vidakovića.

    "Kada se sa Dubrovačko-trebinjskog ratišta naprasno i neorganizovano povukla Jugoslovenska narodna armija u maju 1992. godine vojska i linije fronta bile su rašrtrkane i poprilično neorganizovane. Ustaše su u velikom broju iz pravca Dubrovnika napale našu teritoriju, i na Bobanima su gotovo bez borbe prvo okupirali sela Golubinac i Kijev Do. Nakon povlačenja nisu bili utvrđeni položaji, nije bilo jasnih položaja i nakon napada na selo Šćenica nas desetak Bobanaca je organizovalo jedinicu kako bi smo odbranili rodnu grudu.

    To ljeto 1992. godine bilo je najteže jer su najelitnije jedinice Hrvatske vojske, i Paragini dobrovoljci iz zapadne Hercegovine nastojali da nas okupiraju. Borbe su bile teške i svakodnevne, prsa u prsa. Borili smo se za svaku čuku, za svaki kamen, i nismo im dali da uđu dublje u našu teritoriju. Ja sam u ratu izgubio oba brata, Sava i Neđa, i nakon rata u rodnom selu Raptima podigao sam im spomenik.

    Danas smo mi preživjeli saborci i rodbina došli da im odamo počast. 2000. godine na ulasku u selo Rapti podigli smo krst i spomenik za 23 Bobanca i pripadnika Bobanske čete koji su poginuli braneći otadžbinu. Tokom rata imali smo i više od pedeset ranjenih boraca, gotovo svaki drugi pripadnik čete je bio ranjen u borbama sa ustašama, rekao je Risto Vidaković.


    Nakon pogibije Nedeljka Vidakovića četom je komandovao Dragan Ristić - Beli. On je od osnivanja bio u elitnoj jedinici, i kaže da su najteže borbe bile za strateški vrh Zelenikovac. U žestokim višednevnim borbama Zelenikovac je više puta padao u ruke Hrvatske vojske, ali je na kraju ipak odbranjen.

    "Najteže je bilo 1992. godine kada su napali sva sela od Zavale do Ivanice. Napadali su nas sa svih strana, a veliku liniju fronta branila je šaka boraca Trebinjske brigade. Ovdje na Bobanima bilo je najžešće, jer su ovdje bili dominantni i strateški visovi. Vrh Zelenikovac bio je dominantna kota sa koje se dominiralo cijelim Popovim poljem do Trebinjske Šume. On se morao odbraniti po svaku cijenu, i to su bile krvave borbe sa dosta poginulih na obje strane. Oni su ga tri puta osvajali, ali nikada nisu bili duže od jednog dana na njemu jer bi ga mi ponovo vraćali.

    Kada je ovdje bilo zatišje išli smo i na druga ratišta, od Treskavice do Boračkog jezera. Kada je 1994. godine poginuo vojvoda Neđo Vidaković ja sam preuzeo komandu nad četom do kraja rata. Bila su to teška vremena, ali danas treba da se sjetimo svih onih boraca koji su dali svoje živote za narod i otadžbinu, " rekao je Dragan Ristić - Beli.


    Kuće u Raptima su obnovljene, ponovo je dovedena struja, i u ovo selo najmasovniji je povratak Srba na Bobane.

    U ljeto 1992. godine Savo Vidaković zapeo je za poteznu minu i poginuo je u rodnom selu u pokušaju da skine šahovnicu sa seoske crkve. Dvije godine kasnije kod Boračkog jezera poginuo je njegov brat, ratni komandant Nedeljko Vidaković.

    Poslije rata njihov brat Risto u Raptima je sagradio porodični spomenik i u njega prenio posmrtne ostatke.

    Bobani pali bez otpora

    Nakon povlačenja Jugoslovenske vojske 18. maja 1992. godine veći dio teritorije opštine Trebinje ostao je nebranjen. Vojska Republike Srpske bila je u osnivanju i prvih dana poprilično neorganizovana, a Hrvatska vojska je to iskoristila i gotovo bez borbi zauzela tridesetak sela na Bobanskoj visoravni. Tek kada su formirane linije i postavljena odbrana zaustavljena je agresija.

    Slavni vojvoda Nedeljko Vidaković

    Prvi komandant Bobanske čete bio je Nedeljko Neđo Vidaković, koji je zbog iskazane hrabrosti i odvažnosti zvanično proglašen za vojvodu. Sa svojim saborcima organizovao je i izveo brojne uspješne diverzantske akcije, među kojima je i upad u okupirano bobanske selo Slivnica u julu 1992. godine. U toj akciji Neđo je sa manjom grupom boraca izveo noćni napad i nanio velike gubitke neprijateljskim vojnicima. Kasnije je na tom mjestu podignut spomenik sa imenima poginulih pripadnika Hrvatske vojske, i danas je dokaz da je Hrvatska 1992. godine izvršila agresiju na opštinu Trebinje i Bosnu i Hercegovinu. U borbama na Boračkom jezeru kod Konjica 1994. godine vojvoda Neđo je poginuo od minobacačke granate, a zajedno sa njim nastradao je i najmlađi borac Trebinjske brigade, sedamnaestogodišnji Aleksandrar Masleša. Poslije rata osnovano je guslarsko društvo Vojvoda Nedeljko Neđo Vidaković , a nedavno je odlukom Skupštine opštine Trebinje stadion malih sportova u Bregovima dobio ime najmlađeg poginulog borca Aleksandra Masleše.

    U agresiji najelitnije jedinice

    U ljeto 1992. godine Trebinje su napale najelitnije jedinice Hrvatske vojske. Prva gardijska brigada iz Zagreba, četrvta gardijska brigada iz Splita, Druga gardijska brigada iz Varaždina, 163. dubrovaćka brigada, te jedinice iz Imotskog, Siska, zapadne Hercegovine. Trebinje su branili isključivo pripadnici Trebinjske brigade. Hrtvati su okupirali i popalili trećinu opštine i pedeset srpskih sela, a u odbrani grada tokom rata poginulo je 300 pripadnika Trebinjske brigade.

    Jedini spomenik

    I dok su Hrvati gotovo na svakom mjestu pogibije podigli spomenik svojim poginulim pripadnicima, spomen - obilježje sa velikim krstom u Raptima jedino je obilježje poginulim pripadnicima Trebinjske brigade. Trenutno se gradi spomenik u Gradskom parku, a nakon rata u kasarni Vojvoda Luka Vukalović sagrađena je spomen - soba sa imenima svih poginulih pripadnika Trebinjske brigade.

    Ispravka: Na putu prema Poljicu (Petrovo Polje) postoji jedan lijep spomenik za 7 boraca poginulih, mislim 20 avgust 1995, kad im je kamion pogodila raketa "Fagot".
    nevesinjska - 69350 - 13.05.2012 : Novak Alimpić Beograd - best (3)

    Napad na Goražde


    Malo mi je nezgodno! Osećam se kao sam u holu Nevesinjske brigade u kojem dobuje bat sopstvenih koraka.. .

    Krajem februara 1994. godine beše nekih nagoveštaja da će se raditi Goražde, pa se mi brzo dogovorismo ko hoće da ide. Polazak je bio početkom marta. Mi Ćićolinci, Radetovi Gačani i Bilećanci, te Anteljevi dobrovoljci...

    Ne znam tačan broj ljudi, ali mislim da nas je bilo tri autobusa. Krenuli smo veselo i sa pesmom, baš onako kako Srbinu i dolikuje. Malo se počastismo i "mučenicom"...

    Kada smo stigli u Čajniče smestiše nas u neku veliku garažu. Tu smo se odmarali jedan dan. Tu su bili i Fočaci, Trebinjci i naravno Čajničani.

    Sećam se jednog čoveka iz Foče. Beše mi nekako čudan, na šajkači mu je bila crna traka na kojoj je žutim slovima bilo ispisano "Četnici". Bio je nizak, možda u pedesetim godinama... Niz svoju butinu je nosio mačetu. Neko mi reče da su mu balije silovale ili pokušale da siluju sestru. On pobi Turke, a kasnije je dugo robijao u Foči. I tako, dođe rat.

    Podeliše nam zone: Fočaci i Čajničani leva brda od puta, a mi iz Nevesinjske brigade put. Na desnom krilu, gledano od čajniča ka Goraždu su bili Trebinjci.

    Počesmo akciju! Odmah prvog dana pogibe bilećanin Žuća na poteznu minu. Nakon artiljerijske pripreme krenusmo na bunkere i rovove. Na početku su Balije bježale i ostavljali njihove rovove gotovo i bez borbe. A Fočaci grme po ceo dan prsa u prsa, melju Balije, a potom cijelu noć pjevalu. Ore se brda a muslimani po šumama lupaju sekirama - prave zaklone za sutra.

    A onda počinju problemi. Morali smo da usporimo zbog klina. Na desnom boku Trebinjci su imali velikih problema. U nekom dobro utvrđenom selu neprijatelj se očajnički brani. Pružaju žilav otpor.

    U jednoj od tih borbi doživeh i svoj najbolji hitac. U velikoj daljini vidim šetka se Ture kraj bunkera. Vidim da podbacujem, pa dignem strelicu na vrh krošnje i vežem tri metka bar da ga cimnem. Nešto kasnije svratiše izviđači sa boksom HB-a i litrom pića da mi čestitaju. Kažu da su bili blizu bunkera.

    Eto, šta ti je život! On je u ratu samo statistika, gubitak za porodicu i familiju. Večni gubitak! Sve ostalo ravnomerno pokrivaju sećanje i zaborav. A život teže dalje.

    Rat je čudno preplitanje najplemenitijeg i najmračnijeg u nama. Razmišljam o mržnji. Sa kim bih radije popio piće: balijom koji je jurišao na mene ili srpskom slinom, švercerom profiterskim i dezerterskim?

    Nastavismo sa solidnim napredovanjem. Fočaci na levom krilu odraše Turke. Neprestano se vode borbe prsa u prsa. Po cijeli dan odjekuju ručne bombe. Kod nas, neprijatelj često pobegne. Međutim, kod Trebinjaca zlo, nikako da zauzmu to bunker selo.

    Sećam se i našeg kompleksaškog ludovanja. Krenuli smo na jedan bunker na vrhu nekog brda. Brana Tamindžija ne dozvoljava da iko ide ispred njega jer on "brani Beograd pred Mostarcima". Vaso pazi na noge da ne potegnemo mine, tu i Sloba Musić...

    I tako, trkamo se mi do bunkera kao da nas tamo čeka Jelena Karleusa. Otišli smo napred, mnogo ispred naših. Izađemo na dvadeset metara do bunkera, nekako na levu stranu, ali onda treba napraviti zalet. Sledim se, nastupi kompletna blokada, iskočim pravo na mrud žice do bunkera. U jednom trenutku pomislih u sebi:

  • "Ovo ti je kraj, magarče jedan!"

    Munuh mrud pa trk do bunkera. Na svu sreću, on je bio prazan. U njemu se nalazila samo kutija puna još uvek tople pite sa sirom. Balije su već pobegle. Da je kojim slučajem baba Kurana ostala u bunkeru pocepala bi nas kao nikada do tada...

    Napokon, dođe i dan "D". Mi izbismo na kilometar od Goražda. Prete Balije:

    "Videćete Čedo u 14 časova!"

    U ratu mi je mnogo bilo žao onih brdskih konjića koji se nanosaše municije, ćebadi, hrane... Bosna je svetski šampion u Vukojebinama, a svaka čast i Goraždancima jer su se i oni branili kao da je Goražde nekakav Stambol a ne obična rupčaga...

    I stvarno, upravo kako nam onaj Balija i reče, na naše položaje udari avion. Obruši se i pogodi gatački sanitet i malo ulubi pragu... Nas nije gađao, a bili smo na šamar od muslimana. Prva linija je bila "majka Mara"...

    Nakon toga Balije krenuše u žestok juriš, arlaukaju a poče da pada i gadna kiša. Opasno napadoše našu liniju na vrhu brda. Da budem iskren, pripremio sami i kašikaru "za ličnu upotrebu".

    Na desnoj strani, onu koju su držali Trebinjci, pobeže nam 40 ljudi, Ostade samo jedan šmeker sa pkt... Rade Radović koji je uspeo da sa dvanaest ljudi održi položaj i zatvori promaju. Trebinjci, svaka vam čast!

    Na levom krilu Fočaci omlatiše Balije. Oni prvi završiše zadatak! Nakon toga dođoše do nas na centru, pa onda odoše na ono selo što mučilo Trebinjce.

    Prvoga dana, kada su u prepodnevnim satima Fočaci udarili na to bunker-selo na motoroli sam čuo razgovor:

  • "Šta ima?"
  • "Ima svega, samo nema živog Balije!"

    I tako, Fočaci opet odraše Balije. Hrabri su to bili momci! Oni svi do jednog koriste 84-ke. Uopšte nemaju AP. E, mnogo su, brate, bili jaki. I bili su pravi šmekeri.

    I tako, stigosmo na nekih 300 do 400 metara do prvih kuća u Goraždu. Tu sam doživio da sa još par ljudi i majorem Purkovićem izgazim mine. Ipak, ne brinite, nisam invalid. Čak nisam bio ni ranjen! Naša sreća pa mine postaviše neki intelektualci iz Goražda. Ti idioti postaviše mine a da pri tome nisu izvadili osigurače! I danas se smejem kad se setim toga! Beše to neki Muja, glup k'o dva zvona. A i mi smo bili lenji da idemo kroz trnje nego udarismo pravo na mine.

    I tako, malo po malo, doterasmo cara do duvara. Sa čajničke strane osvojismo sve čuke i svako brdašce višlje od Drine. Uđosmo u Goražde.

    Za razliku od drugih terena na kojima sam ratovao, u Bosni je bilo nešto specifično, a to je odnos između srpskog oficira i borca. Primjera radi, naš tadašnji major, Purke, je spavao u lišću pored boraca. Što se komande tiče, ako nije bilo "za mnom" onda je bilo "sa mnom". Trećeg nema!

    Što se boraca tiče, u svakom trenutku sam bio siguran da bi se svaki od njih žrtvovao za brata, i to bez ikakvih kalkulacija!

    U Zapadnoj Slavoniji je bilo mnogo drugačije! Zbog ovog odnosa je i stvorena Republika Srpska, isto kao što je i propala Slavonija. Ne ide se na svadbu bez...!

    U Republici Srpskoj se svaki gubitak i ranjavanje videlo na oficiru. Brižnost za borce je bila poput one familijarne. Doduše, stalno su bile neke akcije, radio se posao, ali se vodila briga za svakog vojnika.

    U Goraždu izgubismo i Janjeta.

    Turci su bili na velikim mukama. NATO im je bio zadnja nada, ali kada im pade avion Ameri odustadoše od bombardovanja. Imali su samo četiri naleta, a jedan avion manje! Shvatiše da im se takav rat ne isplati.

    I Turci svoj juriš skupo platiše. U toku noći pokopaše tridesetak! Bar sam ja idućeg jutra nabrojao toliko novih humki kroz moj snajper na njihovom groblju.

    Bilo mi je neverovatno da su sve to stigli da urade za samo jednu noć. Sada nam je grad bio kao na dlanu. Boli uvo Silajdžića što gurnu narod u propast!

    I tako, za manje od mesec dana zauzesmo sve visove. Drina mi na 500 metara, a hvatam i drugu obalu.

    Sada radimo samo aljtiljerci i ja. Drugari se malo odmaraju. Inače, aljtiljerci su bili odlični. Prisećam se onog bunkera u kome smo mogli nastradati. Naš aljtiljerac ga je pocepao po sred srede i to bez da razvali šumu okolo. Pogodio ga je prvim ili drugim projektilom i Ture se udari štiklom po dupetu.

    Eh, koliko je naših života sačuvao taj sposobni aljtiljerac! Jer, kada pogledam da popravim taj isti bunker, sa pet ljudi i opremom koju tražim mislim da me ni avioni ne bi isterali...

    Izgleda da su se najbolji goraždanski borci suprotstavili Trebinjcima i Fočacima. Na naša brda su slali uglavnom nasilno mobilisane, i svakako manje prekaljene borce. To je očigledno i po njihovim gubicima. Sve sami civili sa vojnim vetrovkama, sveže obrijani. Znači, sveže naterani u borbu... Naišli na naše prekaljene borce!

    Na našoj strani, svaki gubitak je veliki. Ipak, mislim da je ovo bio odlično odrađen posao za operaciju tih razmera.

    Često sam razmišljao o nastradalom gatačkom sanitetu. Kako to da od mase naših vozila pogode baš njega? Mora da je bilo namerno! To može da uradi samo prljavi NATO u svom prvom agresorskom napadu u Evropi.

    Mi Srbi smo jedini narod na Svetu koji je imao petlju da se potuče sa najvećim silama na planeti. Ratovali su sa nama Turci, Habsburzi, Nemci, NATO... Mi izgleda jedini imamo hrabrosti da prsima krenemo na nepravdu i zulum kome se svi drugi pokoravaju. Ako ni zbog čega drugog, bar je zbog ovoga lepo biti Srbin.

    Nakon što zauzesmo sve visove, čekali smo na komandu za napad na grad. Pokušavam da se skoncentrišem jer nisam nikada učestvovao u gradskim borbama. Tu je najmanja greška kobna.

    Balije su jako nervozne pa pucaju nasumično, dozivaju nas sa "ćetnici", psuju. Izgleda da su se dobro zabunkerisali.

    U daljini čujem jasan plač i vrisku dece. Kako ćemo, brate mili, da ih napadnemo kad su tu deca i žene? Svako dete je svetinja, pa me je sve to uzdrmalo više nego ikada do tada.

    Mislum da im je tom prilikom rečeno da mogu da naprave evakuaciju za Sarajevo. Međutim, oni su nečasni, vole živi štit da bi kasnije mogli da kukaju...

    Ulazak u grad podrazumeva i naše velike gubitke! Svesni su i oni da im više nema beganja, očajni su i boriće se do zadnje kapi krvi. Na Balkanu Ženevska konvencija slabo pije vodu. Ja ću se radije razneti kašikarom nego dići ruke da se predam Balijama, a isto tako razmišlja i Muja. Zbog toga su kod nas ratovi mnogo krvaviji jer uvek imaš protivnika koji se očajnički bori. Zbog toga su čak i pobede previše skupe.

    I tako, treslo se Goražde rodio se miš. Ne vezasmo puteve ni za Foču ni za Rogaticu, ne zaokružismo teritoriju. Iskukaše Turci pomoć od svetskih moćnika. Dođe UNPROFOR, pogibe nam Vaso, sad kad je sve bilo gotovo. O, sudbo crna!
  • 16_krajiska - 69349 - 13.05.2012 : Diverzant72 Banjaluka - best (2)

    Borac iz 16. krajiške brigade


    Sjetih se jednog čovjeka iz mog rodnog sela, čije ime neću navesti jer je nažalost prije dvije godine umro. Znao sam ga još iz vremena kada sam bio dječak. Mada je on bio desetak godina stariji od mene, ostali smo dobri kada sam ja otišao u grad uprkos tome što se nismo baš previše viđali.

    Kada je počeo rat, i on je bio borac 16. krajiške brigade, doduše u pješadiji. Mislim da ni jedna naša akcija nije mogla da prođe bez njega. Ponekad se javljao da mijenja i druge borce. Ukratko, bio je jako, jako dobar momak.

    Tokom rata sam ga nekoliko puta viđao da puši trnje. Ej, zamislite to, takav borac a ni za cigare nije imao.

    Ali što je najgore, i zbog čega sam ja kivan na našu vlast u Republici Srpskoj, je da on nije umro od bolesti. Živio je u nekoj oronuloj kućici, propio se, imao vrlo malo da jede. Da ne griješim dušu, svi smo ga pomagali ali rijetko se moglo znati da on nema jer je bio ponosit čovjek i zadovoljan sa malo, a nikad se nije ni žalio.

    Bila je zima kada sam čuo da je umro. Bio sam jako ljut na našu vlast i vjerovatno je to bio prvi put da sam zažalio što sam ratovao za ovu zemlju.

    Takvih junaka je danas mnogo, i to ne samo kod nas Srba. Ipak, oni se nikada ne smiju zaboraviti!
    rat_sarajevo - 69347 - 13.05.2012 : Diverzant72 Banjaluka - best (0)

    Da li smo mi mogli zauzeti Sarajevo?


    Puno sam čitao i slušao o ratu u Sarajevu i oko njega.
    Ali mene konkretno zanima sledeće: Da li smo mi mogli zauzeti Sarajevo ili ne?

    Poštovani,

    Vojska Republike Srpske nikada nije imala namjeru da zauzme Sarajevo. Ovu informaciju sam čuo u mnogo navrata, od više visokih oficira i najvišeg političkog vrha u Republici Srpskoj.

    Čitava strategija na sarajevskom ratištu je bila da nekih 10 do 15 hiljada vojnika u okruženju drži preko 50 hiljada osoba sposobnih za borbu.

    Naravno, stvari su pomalo počele da izmiču kontroli kada su Srbi morali da predaju aerodrom pod kontrolu UNPROFOR-a, pa su muslimani počeli da ga otvoreno koriste, ne samo za snabdijevanje grada nego i za ostvarivanje vojnih ciljeva.

    Druga važan momenat u "opsadi Sarajeva" je bio kada su muslimani prokopali tunel ispod aerodroma, što im je omogućilo prebacivanje vojske u Centralnu Bosnu, što je postalo neka vrsta njihovog "Koridora".

    Sarajevo se u prvim mjesecima rata moglo zauzeti relativno lako jer muslimani nisu bili organizovani. Jedini problem je bio što ni mi Srbi nisu bili organizovani. Ovo je uglavnom zbog toga što su na čelu srpske vojske bili oficiri JNA koji su još uvijek zastupali Titovu doktrinu bratstva i jedinstva. Među njima je bilo i mnogo oficira koji nisu bili Srbi.

    Sarajevo se moglo zauzeti i kasnije, ali bi za tu akciju trebalo dovesti još 5000 vojnika, koje Vojska Republike Srpske nije imala. Po nekoj mojoj slobodnoj procjeni, u toj akciji bi poginulo između 700 i 1000 srpskih vojnika. Konačno, kontrola samog grada bi svakog dana odnosila velike žrtve zbog sabotaža i ubistava.

    Glavni problem je da bi Srbi, da su krenuli u tu akciju, odmah bili bombardovani od strane NATO snaga. U tom slučaju, rat bi se završio brže i jako nepovoljnije za nas.

    Ukratko, zbog političke situacije Srbi i nisu smjeli zauzeti Sarajevo, niti im je to bila stvarna namjera našeg visokog vojnog i civilnog rukovodstva.

    Hoću da napomenem još jednu stvar! Zbog očuvavanja borbenog morala, kroz sredstva informisanja i narod se stalno provlačila ta neka ideja o zauzimanju Sarajeva. Ja ovo ne bih nazvao "laganje" nego "održavanje borbenog morala".

    Međutim, da muslimani nisu imali saveznike u NATO snagama, zbog kojih su naši političari stalno bili prinuđeni da muslimanima prave ustupke ( daj im Goražde, daj im aerodrom, vrati im Igman, povuci se iz Bihaća...) stvari bi bile mnogo drugačije...
    nevesinjska - 69345 - 13.05.2012 : Novak Alimpić Beograd - best (1)

    Što se ono Drina nina?


    Krivo mi je sto su stranice Nevesinjske brigade puste. Baš su prepuštene zaboravu! Vidim, kod drugih i nije tako. Zašto?

    Ja ću opisati pohod na Goražde, u slavu i sećanje na te borce i mog pokojnog druga Vasu Gola. Čuo sam pre godinu dana da se upokojio i Saso Savić...

    Naša ekipa se zvala Ciccolina... U njoj su bili Milenko Savić - Ćova, Brana Tamindžija, Sloba Musić, Laka, Damjanac, Beki, Fanat, Antelj Majka i ostali...

    U ratu smo pjevali:

    Što se ono Drina nina,
    kažu stiže Čičolina
    hadzici - 69344 - 13.05.2012 : Zoka - best (5)

    Napad na Grnčar (3)


    Pješadijska pucnjava na našem dijelu fronta je skoro prestala. Ali iz pravca Ilidže, Vele i Ilijaša još uvijek se čuju artiljerijske salve. Sarajevski front je napadnut čitavom svojom dužinom. Za ove tri godine rata dobro smo se upoznali i potpuno smo ubjeđeni da ilijaški i ilidžanski junaci neće ustupiti ni milimetra naše teritorije.

    Ni na našem dijelu nije bilo pomjeranja iako smo imali žestoke napade od Igmana preko Košćana do Vele. Naša brigada brani front dužine dvadesetak kilometara, a na njega napadaju čak tri korpusa muslimanske vojske: prvi, četvrti i sedmi. Prve vijesti govore da ima poginuluh ali "ne tako puno" s obzirom na silinu udara koji smo trpjeli. Kod nas na koti dvojica poginulih: Čedo i Relja.

    Pušimo i ćutimo. Iza Igmana se pomalja Sunce. Nikad se nisam toliko obradovao svanuću i nikada mi Igman nije izgledao tako lijep. Ispod njega Hadžići. Da su neka ljepša vremena rekao bih da su usnuli. Međutim, čvrsto sumnjam da je ovu noć iko u gradu mogao da spava.

    Odnekud se stvori i flaša rakije. Po ukusu prepoznah onu Čampinu špiritušu od koje oči iskaču. I opet pade ono njegovo pravdanje:

  • "Jebaj ga, bio mrak pa sam opet nasuo više špirita od vode!"

    Preko nas i dalje prelijeću granate. Odlično vidimo kako padaju oko pošte i crkve. Inače, crkva im je bila glavna meta tokom čitavog rata. Mnogo je civila izginulo u okolnim zgradama dok su gađali crkvu među njima. Poginulo je i dvoje djece. Sjećam se neke bake koja nam je sa prozora Vampirice, zgrada koja je napravjena na pravoslavnom groblju odmah pored crkve, govorila:

  • "Uzmite djeco eksploziv pa je roknite da nas se dušmani više manu!"

    Oko nas svuda tragovi bitke. Razbacane čaure, pootkidane grane, rupe od granata. Ima i nekoliko krvavih prsluka koji srećom nisu naši. Sakupljamo sve! Ja pronalazim jednu pušku, odmah ispod rova. Malo dalje pronađohn i minobacač od 60 mm i dvije mine. Bilo je tu i dosta torbi sa hranom, a u svakoj po jedan limun, narandža, haše, kikiriki, pašteta, čokolada, jedan hljeb, šteka Drine... Izgleda da se neprijatelj spremao da ostane duže.

    Pronašli smo šest puški, devet krvavavih prsluka, nešto bombi i mina za minobacač. Ispod trojke smo pronašli i jednog poginulog muslimanskog vojnika. Neki ga poznaju, mada jedva, pogođen je iznad desnog oka i ima veliku ranu. Nekako mi ga je žao, ali šta se tu može, da mi nismo ubili njega on bi nas.

    Odvajam se sa Slobom, naslanjamo se na drvo i ćutimo. A šta i da kažemo jedan drugom? E, jebem ti raketu, umalo da izginemo zbog budale!

    U daljini se nazire moje rodno selo, pa me se počinju rojiti misli na one prošle, srećne dane. Generacije mojih predaka su oduvijek ginule u ratovima. Često su pominjali nekog Miću koji je umro u Beču, nakon bitke u Soči. U Drugom svjetskom ratu ustaše ubiše sedmoricu, onako ispred kuće. U ovom ratu već su mi poginula dva rođaka, Srele i Gaša...

    Preko nas i dalje prelijeću granate i padaju u grad. Iz pravca muslimanskih položaja ne dopire nikakav zvuk samo zvuk ispaljenja artiljerijskih oružja. Izgleda da su se dobro opekli.

    Na položaj nam dolazi pukovnik Savić, očigledno sretan što smo se odbranili. Na nekom referisanju kod Mladića on je reko da tamo gdje njegovi ljudi drže front "Turci" ne mogu proći. Sada se kočoperi i pravi važan. Stalno ponavlja jednu te istu rečenicu:

  • "To sokolovi, to junaci ne dajte se!"

    Pukovnik nam donosi i vijesti o stanju na frontu. Prvi utisci govore da je napadač potpuno razbijen i da je pretrpio velike gubitke. Naša artiljerija nije smjela odmah da dejstvuje jer je bila pod kontrolom snaga Ujedinjenih nacija. Očekuje se još jači napadi, mada nas više ne mogu iznenaditi. Nema opuštanja!
  • poginuli - 69340 - 13.05.2012 : AK-47 Nišići - best (3)

    Marinko (Blagoje) Gutić


    Marinko je kao pripadnik Nišićkog bataljona poginuo upravo na dan kada ovo pišem, bio je 13. maj 1994. godine.


    Rodom iz Kaknja, godište 1960. , na Nišiće je došao u junu 1992. godine zajedno sa stanovništvom srpske nacionalnosti sa područja opštine Kakanj. Kako je po VES-u bio tenkista, raspoređen je u posadu tenka, koji je bio u sastavu Bataljona.


    Na dan pogibije bio je na vatrenom položaju na lokalitetu Nišani, selo Krčevine. Tenk je bio stacioniran na prednjem nagibu (gledano iz pravca Nišića), povremeno dejstvujući prema položajima muslimanske vojske na Polomu i šire, nakon čega bi se povukao na polazni položaj.

    Negdje oko 16 časova posada je iz tenka prešla u kuću Stanoje Šepura (isti lokalitet, samo na padini prema Lađevićima), kada su primijećeni od strane neprijatelja, koji je artiljerijskim granatama "poklopio" mjesto gdje su se nalazili.

    Od gelera jedne granate, koja je pala i eksplodirala neposredno pored kuće, poginuo je Marinko, kao i supruga Stanoje Šepura Koviljka i kćerka Mirjana (od posljedica ranjavanja podlegla nakon tri dana), dok su ostali članovi posade tenka ranjeni.

    Marinko je pogođen gelerima granate u predjelu lijeve strane leđa, jedan neposredno ispod plećke a drugi 30-ak centimetara niže i preminuo je neposredno nakon ranjavanja.

    Bio je izuzetno čestit i miran, blage naravi, vrijedan i spretan u izvršavanju svojih poslova.

    Imao je brata Milisava, koji je takođe bio u Bataljonu.
    poginuli - 69328 - 12.05.2012 : Pozz Kanada - best (2)

    Sreten (Milenko) Knežević


    Sreten Knežević je do početka rata živio u Sarajevu, tačnije u Buća Potoku.

    Završio je 3. gimnaziju - Braća Ribar u Sarajevu 1983. godine. Nakon toga je završio Geodetski fakultet u Sarajevu i radio kao Asistent do početka rata.

    Pripadnik SRK, kasarna u Lukavici.
    Poginuo je iz zasjede.


    Bio je dobar drug, jako pametan i izuzetno vrijedan. Veoma dobar učenik, i student.

    Pokoj mu duši i vječna mu slava!
    krajina - 69325 - 12.05.2012 : Diverzant72 Banjaluka - best (2)

    Koridor 1992


    Kad se kaže "Koridor" svi pomislimo i sjetimo se najbolje i najveće akcije koju je VRS imala u toku minulog rata.

    U ovoj akciji dobili smo mnogo, ali smo mnogo toga i izgubili. U ovoj akciji je poginulo je skoro 300 boraca VRS, a više od 1000 je ranjeno. Akcija je trajala od sredine juna pa sve do pocetka oktobra kada je pao Brod.

    Nažalost, u Banja Luci je umrlo 12 tek rođenih beba.

    Kao i većinu drugih akcija, i nju je dobrim djelom trebala iznijeti 16. krajiška brigada, pa je na kraju tako i bilo.

    Tih dana sam se osjećao veoma loše, došli smo iz Zapadne Slavonije u Posavinu. Neprijatelj je bio jak, ali nam to nije bio problem. Djeca su počela umirati, a moni žena u 8. mjesecu trudnoće. Čitave dane sam razmisljao o tome šta će biti, da li ćemo probiti Koridor prije nego što se ona porodi, šta će biti sa drugom djecom.

    Moji saborci i drugovi su mi tih dana bili glavna podrška, pa sam zahvaljujući njima to sve lakše podnio.

    I počelo je! Prvo je 16. krajiška brigada krenula južno od Dervente. Da bismo zavarali protivnika, krenuli smo u napad kao da ćemo da udarimo na Tuzlu, ali je moja brigada dobrim djelom išla glavnim pravcem preko Trebave. Naš zadatak je bio da probijemo prve neprijateljske linije i zauzmemo njihova čuvena uporišta.

    U teškim borbama i herojskim jurišima neprijateljske linije su pukle. Nakon toga sve je išlo mnogo lakše. Lomili smo neprijatelja i 26. 06. 1992. godine jedinice 2. čete našeg 1. bataljona spojile su se sa jedinicama 2. krajiškog korpusa.

    Našoj sreći nije bilo kraja, a pogotovo mojoj. Taj dan nikada neću zaboraviti, bio sam srećan kao rijetko u životu, pucali smo u vis, pjevali...

    U međuvremenu smo već zauzeli Modriču. Bilo je to 28. juna 1992. godine.

    Derventu smo zauzeli 7. jula. Tamo su se vodile žestoke borbe, zatim 13. 7 zauzeli smo ušli u Odžak, čuveno ustaško uporište koje je 1945. godine palo nakon Berlina.

    Ne sjećam se tačno kada je zauzet Šamac.

    Nakon toga su uslijedile još teže borbe. Započeli smo napad na Brod, i dugo smo ratovali za taj grad. Sjećam se dobro nekih mjesta kao sto su: Liješće, Podnovlje, Kolobe, Unka itd...

    U tom području su se vodile najintenzivnije borbe, dobrim djelom protiv Handžar divizije. Tukli smo mi njih, ali tukli su i oni nas. Nakon dugih i teških borbi prišli smo Brodu, i 16. je bila ta koja ga je trebala zauzeti. Ponovo smo napali, i ubrzo, u noći 6. 10. '92 smo izašli na Savu. Ponovo smo bili srećni, a ustaše i balije smo pustili da pređu na drugu stranu. Dok su prelazili prije samog pada grada niko ih nije gađao, a mogli smo, ali od toga ništa ne bi imali.

    Sa ovom akcijom se završila akcija "Koridor '92," akcija koju nikada neću zaboraviti. Ovo je bila akcija koja je spasila Krajinu!

    Na kaju da kažem, da mi jesmo imali velike gubitke. Puno je tih 300 ljudi, ali po nekim dokumentima i podacima koje sam našao na internetu, neprijatelj je imao oko 1300 mrtvih i skoro 5000 ranjenih.
    skola - 69324 - 12.05.2012 : Besposlen Sokolac - best (0)

    Profesor sa Han Pijeska


    Samo da kažem da se slijepi profesor sa Han Pijeska zove Nikola Tadić i da je živ i u penziji. Ima dva sina koji takođe rade u školi. Jedan je profesor fizičkog vaspitanja a drugi profesor istorije i geografije! I ja sam imao dosta problema sa njim, ali moram priznati da je ljudina. Dobro ga poznajem!
    Pozdrav!
    hadzici - 69320 - 12.05.2012 : Zoka Hadžići - best (7)

    Napad na Grnčar (2)


    Raketa je zasvijetlila odmah iznad naših glava. Šumu je obojila svojom narandžastom svjetlošću. Bili smo osvijetljeni kao u sred dana.

    Onaj njihov bofors je izvršio korekciju. Njegove granate su počele da padaju odmah ispred nas zasipajući nas zemljom i kamenjem. UUUU, zuuum. Protutnja nešto iznad nas. To nas vjerovatno gađa i njihov tenk, vjerovatno i sam iznenađen šti mu je pomoć došla upravo sa srpske strane u vidu te proklete rakete.

    "Jebo mater i ti i tvoja raketa, sad si našao da je ispališ!" - začu se iz naših rovova - "Ako ikada saznam ko ju je ispalio ubiću ga!"

    Pretrčavam do "Keca" i provirujem kroz puškarnicu. Suzavac mi peče grlo i oči. Sa Visa ponovo počinje da puca naš flak. Ovaj put ne pogađa trešnju. Zrna mu padaju sedamdesetak metara ispred nas. Markoni nišandžija na flaku dobro poznaje teren i zna šta radi, a radi to odlično.

    Granatiranje prestaje i ponovo počinje pješadijska bitka. Muslimanski vojnici ponovo kreću u napad. Pucam kroz puškarnicu. Ispred sebe začuh:

  • "daj taj RB, ispred mene su na nekoliko metara!"

    Bacam se u tranše udarajući glavom u kamenje. Začu se "duuum!" Da sam se bacio samo sekund kasnije, ostao bih bez glave. Do mene dotrčava Slobo S. sa osamdeset četvorkom. Naslanja je na grudobran i počinje da ih zasipa rafalima. Prekida sa pucanjem samo kad namješta naočale koje mu padaju na vrh nosa. Ja dograbim papovku i počnem da ispaljujem tromblone. Kod četvrtog ispaljenja umalo da sebi otkinem prst. Kamo sreće i da jesam!

    Naš flak izgleda pravi dar-mar među napadačima. Počeo je da ih tuče u dubini. Povremeno čujemo i jauke...

    Tučemo ih svim raspoloživim sredstvima. Ja sam se dograbio šezdesetke (minobacač 60mm) i ispaljujem mine sa osnovnim punjenjem. One padaju pedesetak metara od nas, sasvim dovoljno. Jedna od mina mi ostaje u cijevi, ne ispaljuje se!

    Pucnjava polako jenjava. Slobo vadi cigare i kaže:

  • "E, jebasmo im mater!"

    Sjedimo, pušimo i ćutimo. Suzavac, barutni gasovi, dim, cigarete - baš super kombinacija! Ipak, čini mi se da u čitavom svom životu nisam ispušio slađu cigaretu!

    Poneka granata padne u blizinu. Većina ih prelijeće u grad. Muslimani će svoj poraz će sad iskaliti na civilima!

    Dumm, zzuiuum, fijuuu... Napokon poče da tuče i naša artiljerija.

  • "E, dobro jutro, pizda vam materina!" - čujemo Čampin komentar koji izaziva smijeh na čitavoj liniji.
  • vojnicko_groblje - 69312 - 12.05.2012 : Ljiljana Cvijetinović Kula - best (3)

    Moj brat Bogdan Kosanović


    Moj brat Bogdan Kosanović rođen u Brezi 12. 04. 1961. od Oca Milorada (Mile) Kosanovića i majke Ljeposave Kosanović rođ. Šavija.

    Svoj mladi život je utkao u temelje Republike Srpske 22. 04. 1994. godine.

    Pao je u svojoj poslednjoj bici na Jelavu, Okruglica.

    Odlikovan je "Zlatnom medaljom za hrabrost" i "Ordenom Njegoša trećeg reda".

    Ova dva odlikovanja su mala u poređenju gdje sve bio i koliko se nesebično davao u ovom prokletom ratu...

    Bogdan je bio u policiji u Specijalnoj jedinici, i jednom prilikom mu je jedan (jadan) načelnik rekao:

  • "Dok ti trčiš i ratuješ ja pravim pare!"

    Ovo ga je pokolebalo ali nije i obeshrabrilo. Otišao je iz te jedinice. Prešao je u "Četu za specijalne operacije", gdje postaje komadant te čete. Momci iz te čete su bili mladi, poletni, i nikada nisu odbili ni jedan zadatak. Nikada nisu ni odlikovani! Odlikovani su momci koji su većinu vremena provodili u skloništima, a danas ih nije stid da se hvale tim medaljama, da se kite odličjima koja nisu zaslužili...

    Mnogo toga mogu da napišem, jer sam sve to lično vidjela i čula!

    Moja majka je živjela devet godina poslije bratove smrti. Niko iz Ilijaške brigade joj nikada nije otvorio vrata. Doduše, njegovi ratni drugovi su je redovno obilazili.

    Naš djed, Bogdan Kosanović otišao je u istim godinama kao i njegov unuk. I on bješe izuzetno pošten i hrabar čovjek, ali je svoj mladi život izbugio na stratištima Jasenovca. Imao je tridest i tri godine kada je ubijen, isto kao i njegov unuk Bogdan.

    Zašto se istorija stalno ponavlja?

    Ja sam Bogdanova sestra, Ljiljana Cvijetinović - Kosanović, koja će vam ispričati sve o mom bratu Bogdanu, od dana kada sam ga vodala kao mlađeg brata, i zajedno sa našom majkom Ljeposavom i ocem Milom da ga učila da napravi svoje prve korake, pa sve do onog poslednjeg 23. 04. 1994. kada sam ga poslednji put cjelivala i ispratila na vječni put u Carstvo Nebesko.

    Vječni mu mir i pokoj duše! On će uvjek biti u mom srcu i mislima.
  • objava - 69310 - 11.05.2012 : Zeljko Tomic Sokolac - best (0)

    Upis vaših tekstova u Virtualno groblje


    Od danas će biti omogućen unos vaših tekstova za svakog borca koji ima stranicu u Virtualnom groblju.

    Kako upisati tekst?

    Potrebno je da u "Virtualnom groblju" pronađete stranicu na kojoj se nalazi borac za kojeg hoćete da upišete neki tekst. Primjera radi, ako hoćete da upišete svoj komentar za Aleksandra (Veljko) Jolovića, prvog Sokočanina koji je poginuo u prethodnom Otadžbinsko-odbranbenom ratu treba da kliknete ovdje.

    Na toj stranici se nalazi poruka koja vam objašnjava gdje treba da kliknete da biste upisali svoju tekst.

    Nakon što kliknete i na taj link, otvoriće se forma za unos poruka, koja je identična onoj koju koristite za unos vaših komentara u ovaj forum. Ukoliko ste došli do te stranice za unos vaših tekstova, potrebno je da zapamtite da svi "trikove" koje ste do sada naučili važe i za Virtualno groblje. Primjera radi, klikanjem na žutu olovku otvara vam se "duga forma" sa tri prozora, ukoliko želite da unesete neki dugi tekst.

    Šta se dalje dešava kad ja upišem svoj tekst?

    Možda već pogađate! Svi vaši tekstovi koje upišete u Virtualno groblje izlaziće i na stranici "NAJNOVIJI".

    Sa vaše strane to znači da najnovije tekstove na ovom forumu ne morate da tražite prelistavajući 1500 boraca, koliko ih do sada imam u Virtualnom groblju.

    Sa strane moderatora ovog foruma, to znači da će svi tekstovi i dalje morati da prođu kroz "cenzuru". Ovdje bi trebalo da napomenem da će "cenzura" za virtualno groblje biti mnogo strožija, ili boje rečeno držite se one narodne poslovice "o mrtvima sve najbolje".

    Svi tekstovi će ići na stranicu "Poginuli" koja se nalazi u sekciji "Rat1992", odeljak "Vojnička groblja".

    Napominjem i to da će tekstovi upisani u "Virtualno groblje" izlaziti mnogo brže na stranici "Najnoviji" nego što će se pojavljivati na odgovarajućoj stranici u Virtualnom groblju. Ove poslednje će se osvježavati sa novim tekstovima jednom dnevno, u početku možda i nešto rjeđe.

    Kako dodati postojeće tekstove u Virtualno groblje?

    Tekstovi koji su već ranije objavljeni na ovoj stranici takođe mogu da se dodaju u Virtuelno groblje. Napominjem i to da ne morate biti autor teksta da bi ga dodali u Virtualno groblje, ali on prolazi kroz "cenzuru".

    Povezivanje neke stranice sa stranicom u Virtualnom groblju se vrši peko opcije "Ocjenite članak", na koju dolazite tako odete kada kliknete na pet zvjezdica na tom članku. Nakon toga, otvori se novi prozor u kome (pri dnu strane) imate link na kome piše "Povezivanje članka sa borcem". Kliknite na taj link i slijedite upustva.

    Da bi neki tekst bio dodat u Virtualno groblje, mora da zadovoljava nekoliko uslova: da opisuje tog borca, da predstavlja tog borca u pozitivnom svjetlu ("o mrtvima sve najbolje"), da dovoljno interesantnih detalja koji bi posjetiocima pomogli da shvate kakav je taj pali borac bio...

    Ukoliko je jedan tekst opisuje, ili je vezan za više boraca, moraćete da ga asocirate sa svakom stranicom u Virtualnom groblju pojedinačno. Primjera radi, ukoliko komentar broj 67103 opisuje pogibiju Miladina Musića i Predraga Žarkovića, ovaj proces povezivanja ćete morati da uradite dva puta ukoliko želite da isti izađe na obje stranice.

    Ovaj postupak je mnogo jednostavan, pa bi bilo bolje da niste ni čitali ovo moje objašnjene! :-)
    hadzici - 69298 - 11.05.2012 : Zoka Hadžići - best (5)

    Napad na Grnčar (1)


    Jedan detalj sa hadžićkog ratišta

    Bješe to 15. juna ljeta Gospodnjega 1992. godine. Ležim u zemunici ali san neće na oči. Izlazim i zapalim cigaru. Jezivu tišinu prekida povremeno šuštanje lišća, i sve češći i sve jači Lindin lavež. Neko je gađa kamenom jer mu prekida san. Odlazim na spavanje i napokon zaspim.

    Budi me pucnjava i Gagin glas:

  • "Ustajte! Ovo je napad!"

    Čampa i ja grabimo puške i izlazimo napolje gdje se bitka već zametnula. Oko nas zvižde meci i rasprskavaju se na sve strane. Prvi put se susrećem sa rasprskavajućom municijom. Naš broving nemilosrdno tuče u pravcu napadača. Pucam u pravcu šume, iako nikoga ne vidim. Iz pravca Lokava prema nama lete užarene kugle. Vjerovatno tuče bofors. Crvene kugle prelijeću dobrih deset metara preko nas. Sigurno nas je nanišanio u toku dana. Srećom po nas dosta loše. Vjerovatno i ne vidi gdje mu zrna eksplodiraju pa se i ne popravlja.

    Očekujem svakog trenutka da se naša artiljerija uključi, ali od toga nema ništa. Ona je pod kontrolom UN, pa teba vremena da se stavi u funkciju. Upravo zbog toga se muslimanska artiljerija i okomila na nas svom žestinom.

    Napokon sa Ban Brda popčinje da tuče i naš bofors, ali samo za krtatko pa prestade.
  • "Koji im je vrag" - pomislih - "pa ima idealan pregled našeg lijevog boka!"

    Ispod mene, na našoj trojci, pucnjava se utišala. Pored mene pronesoše jednog ranjenika. Neko mi govori da je trojka pala, ali ja ne raspoznajem ko. Odmah bacih dvije bombe u pravcu trojke koja se nalazi desno ispod mene.

    "Perhane! Perhane! Prrrr!" - čuje se ispod mene.

  • "Perhane, jebali smo im majku!"

    Neki od balija se kofrči. Saspem par kratkih rafala prema njemu i bacim još jednu bombu. Odozdo mi psuju četničku majku i zasipaju me rafalima.

    Onaj glas ponovo viče:

  • "Perhane"!

  • "Ne zovi ga on ti je......" - neko mu odgovara ali ne završava rečenicu. Pretpostavljam da je nastavak glasio "pogino".

    Desno od mene, iz pravca Visa, počinje da tuče naš flak (20mm). Međutim, pogađa trešnju iznad položaja na Kosmaču. Opasno je ugrozio naše! Ipak neka zrna su preletjela i našla svoj cilj.

    Jedan muslimanski vojnik iskače iza tranšea na neka četiri metra od mene i pretrčava prema našem rovu. Pucam u njega ali nikako da ga pogodim. Skreće u stranu i skače nazad. Čujem ga kako mi psuje majku i porodicu.

    Svuda oko nas se čuju artiljerijske eksplozije napadnuti smo na čitavom frontu. Naš flak i dalje pogađa onu trešnju dok muslimanski bofors ponovo počinje da djeluje ali nas ponovo prebacuje.

    Muslimani su se pregrupisal, pa nas ponovo napadaju. Potisnuli su nas i sa keca ali se i dalje uporno branimo. Pored mene Čedo, nešto mi govori ali ga ništa ne čujem. Ustaje. Puca. Jasno vidim kako je pogodio nekog. Taj pada na leđa. Skoro istog momenta pade i Čedo. Jasno čujem kako krklja. Neko ga je uhvatio za noge i izvukao. Još uvijek čujem njegovo krkljanje. Među nama je nastalo neko komešanje. počela je da nas hvata panika. O Bože samo da svane, jer čim svane oni su gotovi. Čini mi se da su i oni toga svjesni pa kao da pojačavaju pritisak.

    Pomoć nam je stigla u pravo vrijeme!

  • "Dvica stavljaj maske" - čujem kako neko govori.

    To je Dejo, koji ispaljuje suzavac. Kakve maske i kurac, odakle nam. Bjeličasti dim se počeo polako širiti, sva sreća pa ga vjetar nosi ka Turcima. Nekako mi izgleda da više ugrozio nas nego njih, već osjetim kako me peče grlo.

    Neprijateljski vojnici, što natjerani suzavcem što našim pojačanjem i samim tim većim pritiskom počinju da se povlače.

    Iza Igmana se počela pomaljati zora. Odjednom svjetleća raketa iz pravca Kosmača. Koja te budala sad ispali?
  • trazim - 69296 - 11.05.2012 : Aco Sarajevo - best (1)

    Zoran Tešendić


    Preko vaše stranice sam koliko toliko stupio u kontakt sa bratom Zorana Tešendića. Međutim, pojavio se problem jer mi je on ostavio broj telefona, ali kad god nazovem broj je nedostupan. Zbog toga vas molim da ako imate bilo kakve informacije o njemu, ili ako on ovo pročita neka se javi.

    Bio sam u Beogradu 10 dana i nažalost nisam uspio da ga dobijem, a imao sam veliku želju da ga vidim. Lijep pozdrav
    ilijas_sjecanja - 69288 - 10.05.2012 : Boris Sirob Srbija - best (3)

    Heroji jedne proljećne bitke


    Neko me je probudio. Stresoh se od neudobno prospavane noći, dok sam udisao svjež jutarnji vazduh, prepun proljećnih mirisa.

    Izađoh iz šatora. Zastadoh u izmaglici preplavljenoj svježim mirisima trava i cvijeća u trenutku kad me sunčev zrak obasja kroz krošnje drveća.

    Prepustih se za trenutak da me obuzmu osjećanja vezana za ona vremena koja sam proživio u prošlosti. Pomislih kako bi mi godio ovaj jutarnji vazduh za mamurluk nakon pijančenja u nekoj prvomajskoj noći. Iz ove perspektive sve mi je to ličilo na predivan san, jer na ovoj mojoj sadašnica niko mi ne može pozavidjeti...

    U stvarnost me vrati zvono induktorskog telefona. Glas sa druge strane žice mi reče da budem spreman.

    Pomislih u sebi: "Kakav li će ovo dan da bude?!"

    Grga mi još reče da su naši na polaznim položajima i da priprema može da počne.

    Mislio je na artilerisku pripremu. I danas, kada se sjetim svega toga, sve mi se čini da je to više ličilo na kocku u kojoj se ponekad dobija a ponekad i gubi...

    Cilj naše akcije je bio da se zauzme kota 988, koja se nalazila na našoj strani, gledajući u pravcu Ravnog Nabožića.

    Bješe to jako nepovoljan položaj za bilo kakvo izvođenje borbenih dejstava, i sa jedne i sa druge strane. Nakon jako strmog uspona pružala se prostrana ravan. I upravo na granici ova dva terena, na udaljenosti od svega pedesetak metara, nalazili su se i naši i njihovi položaji.

    Mladen Savić je sa svojim Jurišnim vodom i ostalim borcima bio na polaznom položaju. Čekali su na nekih desetak metara ispred njihovih rovova.

    Već ranije smo u nekoliko navrata bezuspješno pokušavali da zausmemo te neprijateljske rovove. Na kraju smo došli do zaključka da se oni ne mogu osvojiti bez artiljerijske pripreme. Naš plan je bio da ispalimo nekoliko plotuna, a da potom brzo upadnemo u njihove rovove. Sve je trebalo da bude završeno za svega nekoliko sekundi!

    Da bi sve išlo po planu, Jurišni vod je na završetak artiljerijske pripreme morao čeka na otvorenom prostoru, na svega desetak metara ispred muslimanskih položaja.

    Karte su bile bačene, pala je odluka a dobili smo i odobrenje za ovu vrstu akcije!

    Samo onaj koji je bio u ovakvim prilikama, ili bolje reći neprilikama, iz ove priče može da shvati kakvi su borci bili Mladen Savić i njegovi jurišnici! Jer, kakav heroj mora biti pa da mu na um padne ovakva suluda ideja? Bili smo svjesni katastrofalni posljedica po naše borce koje mogu da se dese i kod najmanje greške.

    Zbog nepovoljnog terena nije se mogla odraditi direktna artiljeriska priprema, a pošto su naši položaji bili jako blizu neprijateljskim nisu se mogle koristiti ni haubice jer one jedino mogu da gađaju posredno. Izbor je na kraju pao na bateriju minobacača od 82 milimetra.

    Dan uoči akcije upucana su tri cilja, koja bi trebalo da se gađaju sa tri plotuna, nakon čega bi naši jurišnici uskočili u muslimanske rovove.

    Nakon izvjesnog vremena, prolomio se zvuk osam istovremeno ispaljenih granata. Prije nego što su one i pale, ponovo se začula komanda za paljbu, a zatim i naredba da se poprave elementi.

    Začulo se zvono na induktorskog telefona i oštar Grgin glas nam je naredio da prekinemo paljbu!

    Peraja mina već su bila na putu ka ulazu u cijevi minobacača. Upitah Grgu šta se desilo, a on mi odgovori da nije ništa i da za sada obustavimo minobacačka dejstva.

    Hladan znoj poče da mi rosi leđa. Već tada sam znao kakav će da da bude. Sve ovo je bilo previše nerealno da bi ličilo na nekakav san.

    Ponovo nazvah Grgu, a on mi reče da je polovina mina pala na naš polazni položaj a druga polovina na njihov. Zamoli me da minobacačlijama ništa ne govorim.

    Spustio sam slušalicu! Kada podigoh glavu, ugledah minobacačlije koji su izgledali kao da su već na optuženičkoj klupi. Kao da sanjaju neki ružan san iz koga ne mogu da se probude! Branili su se ćutnjom i sleganjem ramena. Bilo im je savršeno jasno da nešto nije uredu.

    Pored nas je prošlo jedno sanitetko vozilo, a potom i drugo.

    Smogoh snage pa im ipak rekoh:

  • "Hajde momci, niste vi ništa krivi! Neko je morao i ovo da uradi. I sami znate koliko je vaših kolega odbilo da prihvati ovaj zadatak. Ejj, vi ste heroji!"

    Većina njih zaplaka! Na licima im se stvoriše grimase, poput one kod djeteta koje nije svjesno šta je uradilo pa mu je zbog toga krivo, a majka ga tješi...

    Zapitah se koliko sam i ja kriv za sve ovo i zažalih što baš mene odabraše za ovaj posao. Što ne ostadoh sa svojim jurišnicima?

    Vrijeme je prolazilo sporo! Prošao je sat, dva, tri... Mi smo imali jednog poginulog, dva ranjena, tri ranjena, četri ranjena... Pitao sam se da li će već jednom prestati da stižu informacije o novim ranjenicima!

    Poljski telefon ponovo zazvoni. Upitah Grgu da li ima još ranjenih, ali me on presječe sa sledećim riječima:

  • "Idemo ponovo, Mladen je naredio!"

    Bože pa taj Mladen je lud! Pravi je Zvizgonja. Inače, bio je to nadimak kojim smo ga mi jurišnici zvali od milja.

    Eto, sad možete da shvatite kakav je Zvizgonja bio heroj, i koliko su mu vjerovali njegovi saborci iz jedinice!

    Pali! Pali! Paliii... - odjekivale su komande, a potom bi u daljini mine padale jedna za drugom.

    Gledao sam u telefon. Ovaj put je ćutao. Molio sam Boga da ponovo ne zazvoni.

    Počeo je i pješadiski napad. Nakon desetak minuta, pucnjava je počela da jenjava, da bi se na kraju pretvorila u sporadičnu paljbu.

    Nazvah Grgu i on mi reče da su naši zauzeli neprijateljske položaje. Borbe su se još uvijek vode oko jednog rova u kome se najvjerovatnije nalazi samo jedan muslimanski borac.

    Nije mi bilo jasno zašto sve ovo tako dugo traje, čini mi se već satima.

  • "Izgleda da u ovom danu i muslimani imaju svog heroja vrijednog svakog poštovanja" - prokomentarisa Grga.

    Konačno, pucnava potpuno prestade!

    Opet zazvoni telefon! Grga mi reče da jurišnici kreću naprijed i da i minobacači treba da se spreme za pokret. On ide za Mladenom, a ja da što prije pronađem novi vatreni položaj kako bismo bili spremni za eventualna dejstva.

    Upitah ga i za onog muslimanskog heroja. On mi odgovori da je i on poginuo i da je po svoj prilici imao jako dobar razlog da se bori do kraja.

    Okrenuh se minobacačlijama i uzviknuh:

  • "Idemo momci, glave gore! Idemo heroji ove proljećne bitke!"

    Pozdrav,
    Boris

    P.S. Posvećeno, poginulim i ranjenim junacima ove bitke.
  • objava - 69286 - 10.05.2012 : Zeljko Tomic Sokolac - best (2)

    Novi izgled foruma


    Najzad sam natjerao sebe da uradim nešto i u vezi izgleda ovog foruma. tj. da odradim posao o kome razmišljam već 4 do 5 godina. :-)

    Juče sam, uz jutarnju kaficu, dobio ideju kako bi trebalo da izgleda nova stranica. Pri tome sam posebno vodio računa da postajemo stariji pa bi i slova trebala da budu malo krupnija a pozadina pogodna za čitanje.

    Nastojao sam i da zadržim sve one stvari koje su se pokazale dobre, pa tako još uvijek imate istu:

  • Horizontalna navigacija (Sokolac, Istorija, Rat1992, Politika, Region, Popularno, Razno.. . )

  • Vertikalna navigacija - nalazi se na lijevoj strani i raspoređena je u grupe (klastere)

  • Ocjenite članak opcija još uvjek je u funkciji. Postove možete ocjeniti tako što kliknete na pet žutih zvjezdica.

  • Adrese svih stranica su ostala nepromjenjena!

    Ono što je novo u ovom dizajnu jeste da svaka od ovih kategorija u horizontalnoj navigaciji sada ima svoju stranicu "Najnoviji". Tako npr. i Sokolac, i Istorija, i Rat1992 imaju stranicu "Najnoviji" koja se nalazi pod istim imenom kao i stranica "Izdvajamo" koje su bile dosta statične jer ih ja nisam redovno održavao.

    Stranica "Najnoviji" je ostala nepromjenjena i na njoj će i dalje izlaziti 40-tak najnovijih postova, bez obzira na vrstu. Jedini izuzetak su postovi vezani za emigraciju, koje možete pronaći ovdje, i tekstovi vezani za kompjuterske savjete, koje možete pronaći ovdje.

    Mada trenutno sve funkcioniše kako treba, imam ja još dosta detalja da popravim, ali oni su uglavnom estetske prirode.

    Što se mene tiče, ja sam zadovoljan. Ispalo je i previše dobro s obzirom da sam na ovom "projektu" radio samo 22 sata, i da sam pri tome napravio svega 4 do 5 pauza od 10 minuta za hranu, piće i još ponešto.. .
  • vogosca_rat - 69284 - 10.05.2012 : F-16 Brioni Vogošća - best (2)

    Operacija Bosna '92


    Operacija Bosna 92 je trajala od 18. do 23. septembra 1992. godine. Tom prilikom je probijena linija iz pravca kote 850 prema vrhu Orlića, a srpske snage su došle do ispod samog vrha, gdje su neprijateljske snage pružile veoma žestok otpor.

    U tim borbama je bilo i dosta poginulih boraca.

    Poginuli 18. septembra 1992. godine

  • Predrag Žarković Božur
  • Radenko Krčo
  • Željko Mastilo
  • Boro Vuković
  • Đorđe Vidaković
  • Petko Motika


    Poginuli 19. septembra 1992. godine
  • Slaviša Bošković

    Poginuli 21. septembra 1992. godine
  • Anđelko Marković(kapetan)
  • Aleksandar Aco Borovčanin
  • Sretko Perić
  • Radenko Starčević

    Poginuli 22. septembra 1992. godine
  • Miladin Musić
  • Cvjetko Botić
  • Trifko Babić
  • vicevi_razni - 69282 - 10.05.2012 : Boris Sirob Srbija - best (1)

    Naočare


    Šeta Mujo Čaršijom i ugleda čovjeka koji prodaje naočare.
    Zaustavi se a prodavac ga pita: "Ooš jedne posebne?"

    Stavi mujo cvike i pogleda , a oko njega svi goli. Odluči da ih kupi.

    Usput, do kuće se cjepao od smjeha, gledavši gole ljude oko sebe.
    Uđe u kuču i povika: "Fato bona, da ti pokažem nešto. Đesi?

    Uđe u dnevni boravak a Fata i Suljo sjede goli. Skide cvike, a oni opet goli, ponovo ih vrat pa skinu, oni i dalje goli.

    Okrenu se ljutito pa kaže: "Već su se pokvarile! Jebem ti ovo kinesko govno, sad moram ići da ih mjenjam!"
    rusija - 69272 - 09.05.2012 : Pozz Kanada - best (0)

    Naša braća Rusi


    odlikovanja - 69270 - 09.05.2012 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (0)

    Dodjela odlikovanja


    Kako su se djelila odlikovanja u VRS?

    Moje lično mišljenje je da su se odlikovanja djelila nepravilno i nerealno.

    Nadam se da na ovaj moj komentar neće biti onih koji će me pogrešno shvatiti, jer sa njime ne želim da umanjim vrijednost onih koji su dobili odlikovanja jer je većina taj orden i zaslužila.

    Na žalost, jedan dio boraca je dobio taj orden a da nikada nije učestvovao u dirktnim borbama, što je opet nepravedno prema poginulim borcima koji taj orden nisu dobili a poginuli su na prvoj borbenoj liniji.

    Postojala su i pravila po kojima su ordenje dodjeljivalo. Kao prvo, ono je dodjeljivano procentualno po jedinicama, pa ako ove godine nisi nagradio ni jednog vojnika iduće godine nećeš imati pravo da ga nagradiš veći broj od onog što ti procentualno pripada.

    Primjera radi, na svakog stotog vojnika je dodjeljivan po jedan orden.

    Primjera radi, jedan Jurišni bataljon koji ima oko sto vojnika je dobijao jedan orden godišnje. Tipičan primjer za to je Vojna policija koja je imala nešto više od sto ljudi i dobija jedan orden godišnje.

    Pješadijski bataljoni, ako su imali tristo ljudi, dobijali su 3 ordena godišnje.

    Artiljerija ima osamdeset ljudi i dobije jedan orden godišnje.

    Pozadina ima šezdeset ljudi i dobije jedan orden godišnje.

    Veza ima pedeset ljudi i dobiju jedan orden godišnje.

    Kada se uzme procenat jedne manje jedinice ne može se dati pola odlikovanja jednom borcu ili jedno odlikovanje za pola borca, za takve jedinice dodjeljivan je jedan orden pa je takva podjela odlikovanja bila povoljnija u manjim jedinicama.

    Broj boraca koji sam naveo po jedinicama nisam precizno napisao. pošto pravo brojno stanje u jedinicama nisam ni imao, samo sam otprilike naveo da se uporedi kako su se dijelila odlikovanja.

    Kada pogledate da su jedinice: Jurišni bataljoni, Vojne policije i Pješadijijski bataljoni imali najviše poginulih u toku rata, iz razloga što su učestvovali u direktnim borbama, pa kada podjelite za poginule borce ordene jer je većina tih junaka zaslužila taj orden onda se dođe u situaciju da se nemože dati nekom poginulom borcu orden jer ste već podjelili broj ordena koji je određen za vašu jedinicu. Tako se dođe do toga da su vezisti, artiljerci i pozadinci imali procentualno više heroja nego jurišni bataljoni, policija ili pješadijski bataloni.

    Zbog takvog načina dodjeljivanja ordena, mnogi komandiri jurišnih jedinica su bili u dilemi kome da dodjele orden jer su imali po deset i više poginulih u toku godine. Svaki od tih poginulih je zasluživao da se odlikuje jer je poginuo jurišajući na neprijatelja ili junački braneći liniju odbrane. Kada se nađete u takvoj situaciji onda ne pošaljete ničije ime kao predlog za odlikovanje da ne bi povrijedili nekog od poginulih boraca, koji je takođe zaslužio a niste poslali njegovo ime da dobije orden. Tako se dešavalo da ta jedinica ostane bez ijednog odlikovanja, što je potpuno nelogično i nerealno.

    Danas ako pogledate gdje su bili angažovani odlikovani borci u VRS, jednak je broj onih koji su bili direktno u borbi i onih koji su bili negdje po magacinima ili u komandama i na vezi. Zbog procentualnog principa dodjeljivanja ordenja, mnogi istinski heroji nisu dobili odren!

    Zbog toga smatram da se treba ponovo preispitapi podjela ordenja i posmrtno posmrtno odlikovanit borce koji su dali svoje živote za Republiku Srpsku! Tako bi se bar djelimićno zadovoljila pravda oko dodjele odlikovanja za hrabrost!
    dobrovoljacka - 69266 - 09.05.2012 : Specijalac Momčilo RS - best (0)

    Dobrovoljačka ulica


    Čitajuć gluposti ovog momka što se predstavlja kao Dobrinjac, podsjetih se na godišnjicu brutalnog ubistva vojnika, starješina i civila u Dobrovoljačkoj ulici.

    Namjerno naglašavam "civila", jer su to bili građani u službi u JNA i oni su uvijek tretirani kao civili.

    Gledam na TV kako "kulturni" građani "multietničkog Sarajeva" psuju majku četnićku, mrtvo dijete i druge bljuvotine. U toj grupi i jedan balavac sa zelenom beretkom se posebno istiće, a mislim da se nije ni bio rodio kada su se desila ta tragedija.

    Po mom ličnom mišljenju, pojedinci su zadojeni mržnjom prema Srbima i to još u materinoj utrobi.

    Počeću od privodjenja Alije Izetbegovića sa njegovom "svitom" u koju spada Alija, njegova kčerka, Ljubljankić i Alijin tjelohranitelj bivši Sarajevski radio taksista Dino - Dinče Imamović.

    Naime kada su privedeni sa aerodroma dovedeni su u kasarnu "Slobodan Princip-Seljo" u Lukavici.

    Smješteni su u veliku i prostranu kancelariju komandanta potpukovnika Čede Glodića, a Dino je smješten u kancelariju KIK-a Hilme Kovača.

    Ta kancelarija je preko puta kancelarije komandanta, jer je Hilmo bio zamjenik komandanta.

    Niko od njih nije bio izložen nikakvoj torturi niti vrijeđanju, a imali su na raspolaganju i hranu i piće. Čak se poštovala njihova vjeroispovijest, pa je hrana bila na ulju.

    Vođeni su pregovori oko izlaska vojske iz komande Druge armije koja se nalazila na Trgu 6. aprila, konkretno ispod Bistrika. Ja sam u svojstvu načelnika Centra za EIIPED pratio radio-vezom muslimanske paravojne i vojno-policijske sluđbe.

    Ekipa Centra za EIIPED u Drugoj armiji, na čelu sa načelnikom Kemom Adamovićem, koja je došla iz Zagreba sa pripadnicima JNA, pratila je te iste događaje i upoređivali smo snimke da ne bi negdje došlo do zabune.

    Oni su bili smješteni u tadašnjem Raketnom puku, a ja sam bio sa Centrom u nastavnoj zgradi.

    Napominjem da je tada u Kasarni još uvijek bilo muslimana, hrvata, slovenaca i šiptara koji još nisu napustili JNA.

    Kroz prisluškivanje smo došli do zaključka da će kolona najvjerovatnije biti napadnuta.

    Mjestani koji su živjeli oko Kasarne došli su pred kapiju kod komande trašili da ubiju Aliju i njegovu "svitu".

    Čedo, jako smiren i pošten čovijek, pokušao je da smiri masu sa par drugih starješina i uspio je u tom pokušaju te je počastio masu sa sokovima i osvježenjem jer je dan bio težak baš kao da se ta smrt osjećala u vazduhu.

    Bio sam kraj uredjaja kada je postignut dogovor da Alija krene ka komandi.

    Problem je nastao kako da privedeni izađu do transportera da ne bi masa provalila kapiju.

    U jednom momentu iz učionice sam vidio da vozilo "PUH" vozeći unazad sa otvorenim zadnjim vratima, prilazi prozorima komande od strane puka veze i kluba.

    U tom momentu ulazi jedan vodnik prve klase i kaže da pokušavaju Aliju prebace u taj džip.

    Uzima pušku i nišani na zadnji dio vozila sa komentarom da Alija neće živ izaći iz kasarne.

    Čekanje traje nekoliko minuta i vozilo ponovo kreće naprijed a Alija i "svita" su ušli u transporter ispred komande.

    Vraćam se u Centar i pratimo muslimane na vezi.

    U jednom trenutku javlja se Jusuf Juka Prazina i proziva "Dedu" govoreći mu da kod samoposluge ima bijela "Djeta" i u njoj su zolje i ose, te kada se pojavi prvo vozilo da "raspali" po njemu.

    Nivo komunikacije nije nimalo zaostajao za ovim nivoom od prije par dana samo što tada nisu psovali mrtvu dijecu.

    Zaštićenom vezom pozivamo Kukanjca i saopštava mu KIK Bukva Milorad, oficir bezbijednosti, mu saopštava da će kolona biti napadnuta.

    Kukanjac na to ne reaguje i ako mu je pušten navedeni snimak.

    Sa snimaka TV SA se vidi kako Jusuf Pušina izdaje naredbu da se sve uništi a neprijatelj pobije, a isto je zabilježeno i na audio trakama u Centru.

    Pojavljuje se i Jovan Divjak u maskirnoj uniformi i sa onim momkom koji nosi automatsku pušku. Vljda da pomogne u "spašavanju" vojnika, sterješina i civila.

    Tada je nastao pokolj u Dobrovoljačkoj i do dana današnjeg nije mi jasno da niko u koloni nije imao radio uređaj da se uspostavi veza sa kasarnom.

    Kukanjac i par njih dolaze u komandu.

    Ostavljam tih par kolega u Centru i idem do mostića ka Dobrinji jer me zovu da hitno dođem tamo. Nakon obavljenog posla, žurim nazad u kasarnu. Ulazim na teretnu kapiju i idem ka Centru. Na pola puta me zaustavljaju dva oficira. Kada stadoh prilazi jedan od tih oficira i šakom udara po krovu mog privatnog vozila. Pri izlasku iz vozila potegoh pištoj i uperih ga u glavu tog oficira i tek tada spazih da majmun ima činove generala, a da je njegov pratilac pukovnik.

    Pukovnik pokušava da spustiti lopticu a nadobudni general se kurči. Ja mu lijepo kažem da mi on ne predstavlja ništa i da mu ja ne dozvoljavam da udara u moje krvavo plačeno vozilo jer ću mo za to prosuti mozak.

    Pukovnik smiruje situaciju i pita gdje je komanda. Ja ih primam u vozilo na tih par stotina metara, a potom odlazim u Centar da nastavim sa radom.

    Nakon nekih sat vremena poziva me Čedo da donesem magnetofon da se preslušaju svi snimci od polaska iz kasarne pado komande, kao izlaz iz komande i komunikacije između muslimana.

    Pakujem "UHER" i dolazim u jednu veću kancelariju do kancelarije potpukovnika Marka Lugonje.

    Ulazim u kancelariju, i kada sam vidio šta se tamo dešava, mislio sam da ću pasti u nesvjest. Zažalio sam što nisam ponio pušku da ih pobijem kao gamad, mada je prostoriji bilo i čestitih starješina.

    U prostoriji se nalazio poveći sto, oko kojeg su zasjele strarješine i žderu i piju, baš kao na nekoj slavi. Ponašaju se kao da upravo nisu izginuli ljudi i zarobljeni vojnici.

    Meni napraviše mjesto do Kukanjca, koji sjedi zavaljen u fotelji, pod vidnim dejstvom alkohola.

    Sjedam kraj njega, postavljam magnetofon. Preko puta mene sjedio general na kojeg sam potegao pištolj i pita me za taj incident. Ja odgovorim ono isto što i na putu do komande.

    Neko me pita šta ću popiti, ali ja bih najradije uzeo pušku i sve ih pobio.

    Kada je krenula traka Kukanjac se zavalio i u jednom momentu počeo da hrče, malo ga gurnem i kažem:

  • "Generale slušajte!"

    Njegov odgovor je bio:

  • "Neka, sutra šemo!"

    Spakovao sam magnetofon uz komentar da od toga nema ništa jer rat je počeo, pale su mrtve glave.

    Napustio sam kancelariju i vratio se u Centar.

    Nakon izvjesnog vremena ponovo me poziva Čedo da dođem do njega u kancelariju.

    Odlazim tamo i zatičem generala Mekenzija koji kaže da su neki njegovi ljudi zarobljeni i da se odmah oslobode.

    O tom događaju nemam pojma, ali preko nekih saznajem da su zarobljena dva džipa, dva transportera i ljudstvo te da se nalaze u Bijelom polju u blizini Kasindola.

    Već je pala i noć, a ja odlazim na Bijelo polje. Nalazim neke poznate ljude i vidim vozila. Tražim da puste zarobljenik, a oni meni počeše psovati i prijetiti oružjem. Kako ni ja nisam bio mekušac, repetirah svoju pušku i uperih u njih i pitam ih da li hoće da ih pobijem sada ili nešto kasnije.

    Na kraju pade dogovor da se svi zarobljenici puste te da im se vrati njihovo lično naoružanje.

    Izlaze zarobljeni i među njima oficir Kanađanin, crnac. Iz razgovora on shvata da sam ja oficir srpske vojske. Ja krećem ispred njihovih vozila, a oni idu za mnom.

    Kada smo krenuli prema Kasarni, ovi su otvorili vatru iznad naših vozila misleći da će nas zastrašiti.

    Dolazimo u kasarnu i oni idu da se malo osvježe, ili bolje rečeno da dođu sebi, i da nešto prezalogaje.

    Mekenzi zahtjeva da ide u PTT Inženjering a mi mu savjetujemo da ide kraj skladišta "Sedrenik" pa na Ilidžu, ali on odbija i striktno traži da ide u PTT Inženjering.

    Opet mene Čedo "uvaljuje" jer smo bili u izvanrednim odnosima i ja pozivam "drugu stranu" da se dogovorimo oko prolaska ovih vozila i ljudi.

    Napokon uspostavljam vezu i kažem: "Centar, javi se Lukavici!" Sa druge strane moj poznanik, musliman, jebe mi majku četničku prozivajućme imenom. Od njega tražim da me spoji sa nekim od starješina, a on mi odgovara da ću i ja njemu jebati majku balijsku kada se završi posao.

    Napokon se javlja starješina i prenosim mu da Mekenzi treba da prođe i da ću ih ja provesti kroz našu teritoriju, ali nemam gdje da se okrenem da se vratim nazad.

    Čovjek mi daje garancije da niko neće otvarati vatru i da mogu slobodno doći do skretanja za Dobrinju. Sjedam u svoje auto, suvozač je general Mekenzi, a na zadnjem sjedištu je moj sin. Obojica smo naoružani automatskim puškama i imamo nekoliko bombi.

    Na mosticu čekamo da naši sklone mine da bi mogli proći. Razgovaram sa generalom i dolazim do zaključka da je veoma pametan i prijatan čovjek i da mu je jako žao zbog današnjeg dešavanja pa je čak i utučen zbog toga.

    Krećemo napokon i pošto sam u stalnoj vezi sa suprotnom stranom javljaju mi da me vide i da na skretanju za Dobrinju okrenem nazad za kasarnu jer mi dalje ne mogu garantovati bezbjednost.

    Dolazim do tog skretanja, zaustavljam vozilo i izlazim da bi pravom generalu pokazao poštovanje i otvaram mu vrata te objašnjavam da je i dalje bezbijedno od druge strane i da mogu ići, a ja se vraćam u kasarnu.

    General mi se zahvalio i srdačno me pozdravio.

    Ja sam se okrenuo i nastavio u pravcu kasarne bez svjetala. Druga strana me proziva i kaže da mogu slobodno upaliti svijetla jer ne smije niko pucati i ja palim svijetla i vraćam se u kasarnu.

    Razmišljao sam o našim pijanim generalima i ovom gospodinu generalu, a kroz glavu mi prolazi scene od jutrošnjeg početka do tih nočni sati i ne drži me mjesto od neke muke pa ne pomišljam da legnem spavati.

    Ako se dobro sjećam onaj nadobudni general što je lupio po mom autu se prezivao Stanković. Kad razmišljam o njemu, uvjek se sjetim one narodne da generali gube rat, a kaplari ga dobijaju.

    Ne znam šta je Pukovnik Gagović napisao u svojoj knjizi jer je nisam pročitao, ali mislim da je bio korektan i realan pa da je tako i opisao te događaje.

    Nekim našim generalima ja ne bih dao da čuvaju ni dvije ovce nacrtane na papiru. O ponašanju nekih generala - alkoholičara pisaću nekom drugom prilikom.

    Moram pomenuti i jedan tužan i žalostan događaj koji je usljedio poslije Dobrovoljačke. Jednog dana dolazi jedna žena u crnini, sva uplakana i kaže Marku Lugonji: "Dala sam vam živog i zdravog sina, a vi mi ga ne date ni mrtvog!".

    Kako nismo bili u toku dogadjaja pita je Marko u čemu je problem a ona odgovara da je došla po posmrtne ostatke nastradalog sina u Dobrovoljaškoj i da joj je jedan pukovnik rekao da nema vozila da joj da da se posmrtni ostatci prevezu u Crnu Goru.

    Marko je odmah reagovao i dato je vozilo sa vozačem da se odradi i ta tužna strana naše realnosti.
  • vogosca_rat - 69264 - 09.05.2012 : Valter - best (0)

    Akcija


    Neba,

    ta akcija se desila 1992. godine, mislim u junu, na slatini kod Gračana kuća. Muslimani su krenuli ujutro oko 6 sati u napad iz pravca Bara. Ja i još jedan borac smo ostali sami čuvajući druga koji je ranjen u stomak. U toj ekipi koja je došla da nas izvuče i uspješno vrati položaje bio je i jedan momak koga su zvali Kec.

    MAX-poslo sam ti preko Željka na email podatke o onome što me interesuje. Nadam se da ćeš biti diskretan jer ne bih želio nikoga da uznemirim a pogotovu ne porodicu i familiju od te osobe. Nadam se da shvataš o čemu se radi. U prošlom životu sam nekome nešto dužan i osjećam da je to moja obaveza da saznam. On je sahranjen na groblju LAV.
    nestali - 69256 - 09.05.2012 : Denis Brkic Njemacka - best (0)

    Pronalaženje nestalih osoba


    Poštovani učesnici foruma, poštovani gospodine Tomić!

    Redovan sam čitatelj Vaseg foruma i sviđa mi se što se diskusije vode u smjeru pronalaženju nestalih osoba iz ratnog perioda. Svaka čast svima koji doprinesu činjenici da će možda jedna majka najzad saznati istinu o svom djetetu i dobiti šansu da ga dostojanstveno sahrani.

    Sam tragam za sinom od tetke. Evo neki osnovni podaci, a paralelno ću gospodinu Željku dostaviti sliku dotičnog rođaka. Zahvalan sam u svoje ime kao i u ime svoje tetke na svim informacijama koje mogu doprinjeti pronalaženju posmrtnih ostataka.

    Fazlić (Omer) Senad
    Rođen 1963. godine, Donja Luka, Ilijaš

    Dana 09. 06. 1992. godine iz kuce u Donjoj Luci odveden u osnovnu školu "27. juli" Ilijaš. Dana 05. 07. 1992. godine odveden u nepoznatom pravcu od kada mu se gubi svaki trag.

    Posmrtni ostaci dio ljudi koji su zajedno sa njim odvedeni iz Luke pronadjeni su 1996. godine u jami na brdu Zerovanj iznad Ljubnića - Ilijaš. I ti ljudi su nađeni zahvaljujući anonimnim informacijama iz RS.

    Hvala svim dobrim ljudima i gospodinu Željku unaprijed!
    odlikovanja - 69254 - 09.05.2012 : Vidovdan 28.6.1992 Zvornik - best (0)

    Odlikovanja


    Samo jedno pitanje: U čemu je razlika među borcima pa ste neke odlikovali a neke ne?
    vogosca_rat - 69252 - 09.05.2012 : Neba Bak Smederevo,srbija - best (0)

    Ježevi


    Pozdrav Max,

    što se tiče tvog pitanja u vezi 19. oktobra 1992. godine, Kolačuša-Studenac-Aleksina kuća ( Fočanska ), veruj mi da ja nemam pojma o nazivima, i oni meni baš ništa ne znače.

    Neko na ovom forumu pomenu da sam sa svojom ekipom u zadnjem trenutku došli i pružili pomoć našem borcu ranjenom u stomak, a ja se tog događaja tek kao kroz maglu sećam. Kada bi napomenuo događaj, recimo sta se desilo možda bih se i setio i odgovorio ti.

    Što se tiče pomenutog događaja u vezi izvidnice, niko nas nije upozorio sa uzvikom "Stoj" a zatim zapucao. Koliko me sećanje služi, došli smo do raskrsnice dva puta, jedan je vodio desno u malu uvalu. Vatra je otvorena na nas sa leve strane puteljka, i veruj mi da me je neko tamo ostavio samog ja bih se izgubio, da li namerno ili ne kad god bih se desili u nekoj takvoj situaciji nikad se nismo vracali na pocetnu tačku istim putem, uvek smo išli nekim zaobilaznim putem pa tako nisam nikad ni upamtio maršrute kretanja.

    Borise, baš mi je drago da me neko pamti, ako je D. D. neko ko je živeo u Poturovićima ili Ljubini, društvo je bilo podeljeno, uzvrati moje pozdrave a i ti mi budi pozdravljen.

    Imao bih i jednu molbu za sve forumaše. Ako neko poznaje mlekadžiju koji je živeo, kad se spustiš putem od hotela Park nizbrdo, u ulici levo. Bio je to dečkić svetlo plave kose, i kao što rekoh raznosio je mleko po Vogošći. Kod njega je nam je ostao film sa slikama koje nam nikada nije uradio, pa bih vam bio zahvalan da mi pomognete da stupim u kontakt sa njim. Uspomene su uspomene.

    Pozdrav svima.




    Idi na stranu - |listaj dalje|