fix
Logo
fix
Nalazite se na Forum-Najnoviji
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje

privreda - 102551 - 09.08.2018 : Zeljko Tomic Sokolac - best (4)

Proizvođači autohtonih vrsta voćaka


Uzgoj autohtonih voćaka je jedna od najprivlačnijih grana poljoprivrede. Danas je sve više onih koji se tim prosperitetnim zanimanjem bave, a još je više entuzijasta koji traže takva stabla. Imati voćku iza kuće, kojoj nije potrebno nikakvo prskanje je naprosto bajka za mnoge od nas. Plodovi takođe mogu da budu ukusni, a lako nalaze svoga kupca ukoliko vam ostane koji kilogram viška.

Jedan prijatelj mi reče da je veoma teško naći dobrog proizvođača autohtonih vrsta. Nakon jednog sata istraživanja na Internetu, evo šta sam ja pronašao. Iskreno se nadam da ćete mi i vi pomoći da dopunim ovaj spisak, prvenstveno sa proizvođačima kalemnjenih stabala iz Republike Srpske i Srbije.

Milan Blagojevic iz Karakaja, Zvornik

Ovaj prijatni čovjek uzgaja i prodaje autohtone sorte voća. Sve donedavno se ovim poslom bavio iz hobija, ali je nedavno počeo da radi na proizvodnji podloge za kalemnjenje, kako bi uvećao svoju proizvodnju. Broj autohtonih sorti koje je on sakupio je impresivan. Sakuplja voćne vrste sa šireg regiona Zvornika, ali i dalje.

Janko Jankovic iz Dobrića kod Šapca

Ovaj voćar proizvodi i prodaje sadnice lešnika kalemljenog na mečjoj leski. Prednost ove leske je što raste kao drvo, a ne kao žbun. Drugim rečima, ne pušta bočne izdanke. Takođe ima i kruške koje se ne prskaju, a teške su i po 500 grama.

Mečija leska je endemična za Balkan. Zbog svoje lijepe krošnje, veoma često se koristi u parkovima. Jedna takva, oko 50 godina stara, zasađena je ispred ulaza zgrade u kojoj ja živim. Može da živi i po 200 godina. Lešnjaci na njoj su sitni, ali ih ima jako puno. Za nekoga ko ima osnovno znanje o kalemljenju nije nikakav problem da proizvede na stotine takvih podloga, i da na njih nakalemi hibridnu lijesku.

Miroslav Nikolić iz Apatina

Ovaj proizvođač gaji autohtone sorte kruške i jabuka - uglavnom za sebe - za sada ih ne prodaje. Ima i sadnice leskovačke dunje. Interesantno je da ovu našu autohtonu vrstu niko ne proizvodi pa je Miroslav prinuđen da sadnica uvozi iz Holandije. Ukoliko ste kupac, malo je vjerovatno da ćete kod Miroslava moći da kupite sadnice. Sve što proizvodi, Miroslav koristi za proširenje svoga voćnjaka jer mu je cilj da postane proizvođač rakije od divljih sorti krušaka i jabuka.

Nikola Nikolić iz Patkovače kod Bijeljine

Ovaj proizvođač uzgaja na stotine voćki iz regiona. Cijena jedne sadnice je 10 maraka, tj. 5 evra. Ima oko 1500 vrsta voćki, 40 raznih vrsta jabuka, 50 autohtonih vrsta krušaka, 10 vrsta trešnji, 3 vrste višnje.. . U njegovoj kolekciji se nalazi bijela i crvena lubeničarka, jerbacma, takiša, ininjača, mednica, glibanjka, crvena viljamovka, havav i mnoge druge.

Nikola svoje voćke hrani isključivo organskom hranom, koju proizvodi od oseke, tj. tečnog dela stajskog đubriva. Nju proizvodi sam, tako što 1/2 suda od 500 litara napuni sa stajskim đubrivom, a zatim ga dopuni sa vodom. Tako pripremljena smesa stoji mjesec dana. Nakon toga, uzima jednu kantu te smjese i u nju dodaje 5 do 8 kanti vode. Sve to dobro izmješa, a zatim time zaliva voće, a može i povrće.

Ukoliko vam se sviđa ovaj članak, bio bih zahvalan da ga ocjenite, a ukoliko i vi znate nekog proizvođača autohtonih voćaka, bilo bi mi drago da ovaj spisak proširite. Posebno bih vam bio zahvalan da gore pomenute kontakte dopunite sa adresama i brojevima telefona, koje ja u ovom trenutku nemam.
manastiri_kosovo - 102501 - 05.08.2018 : Zeljko Tomic Sokolac - best (3)

Gorka strana Visokih Dečana


Skupa sa jednim ratnim i jednim poratnim drugom, u ranim jutarnjim časovima smo 16. septembra 2017. godine krenuli iz Zubinog Potoka, u posjetu manastiru Visoki Dečani. Evo šta sam tom prilikom zabilježio...

Put do manastira uopšte nije jednostavan. Za to su se pobrinuli i Šiptari, koji su zatvorili jednu ulicu, tako da vam navigacija ne pomaže. Varijanta da pitaš "slučajnog prolaznika" na Kosovu nije baš preporučiva, pa odlučih da malo manevrišem po paralelnim ulicama Peći, i na taj način nađem izlaz iz grada.

Ulaz u manastir čuvaju Slovenci. Sa njima započeh razgovor oko Piranskog zaliva, i veoma brzo se dogovorismo o podjeli Hrvatske na dva dijela: srpski i slovenački. Bio sam izdašan prema njima, te za nas uzeh samo ono što Šešelj preporučuje. Takođe ih ubjedih da Hrvatima ostave Zagorje, sa glavnim gradom Kumrovcem - ipak i oni su ljudi pa moraju negdje da žive.

Jedan od Slovenaca me upita:

  • "Kakve su tvoje prognoze u vezi sutrašnje utakmice na Eurobasketu 2017, između Slovenije i Srbije. "

  • "Ja se mnogo izvinjavam, ali bez obzira na rezultat Srbi će da pobjede!"

    U manastiru zatekoh nekakve Albance. Jedan od njih poče objašnjavati jednom od mladića koji tu rade kao vodiči, da se njih sedam "naučnika" sa Kosova i Albanije interesuju za kulturno blago manastira, kako nepokretno tako i pokretno. Drugim riječima, došli gadovi da vrše popis srpske kulturne zaostavštine.

    Ja jednog dečkića, koji tu radi kao prevodilac, upozorih na njih, ali mi on samo odgovori:

  • "Mi tu ništa ne možemo uraditi! Sva imovina manastira, uključujući i pokretne relikvije, publikovana je u knjizi o manastiru, koju i Albanci već odavno imaju. "

    Posjeta manastiru mi nekako ne ostade u lijepom sjećanju. Svu onu nestvarnu ljepotu baci u sjenu prijem koji smo doživjeli od "domaćina" manastira. Naime, u manastiru rade tri "turistička vodiča", koji dočekuju goste i trude se da im u tu ljepotu koja ih okružuje, potkrijepe pričama iz bogate istorije manastira. U trenutku kada smo ušli u manastir, tu biješe još jedna porodica srpskih iseljenika, koji žive negdje u Velikoj Britaniji. Supruga najstarijeh iz njih, po mojoj procjeni Irkinja, nije govorila srpski, pa su se ovi momci iz Goraždevca svim silama trudili da joj, onako u horu, ispričaju sve što znaju o manastiru. Primjetih i to da je ta "engleska porodica" bila jako skromno obučena. Srpska snaha, Irkinja, je imala izlizane farmerice i neku jeftinu jaknu, odjeću nimalo prikladnu za manastir.

    Pošto ne uspjeh da bar jednog od tih vodiča "pridobijem na našu stranu", priključih se grupi i do kraja "turističke ture" sam slušao njihovo izlaganje na jako dobrom engleskom jeziku. Ovu mogućnost nisu mogli da iskoriste i moji prijatelji, Nedeljko Žugić i Vuk Pantović, jer im engleski ne ide od ruke.

    Ovakav, rekao bih diskriminatorski, odnos od strane manastirskog osoblja nisam mogao ni zamisliti! U mojoj grupi od tri čovjeka su se nalazili: jedan poznati srpski pjesnik, vlasnik prve srpske Internet televizije, jedan poznati epski pjesnik, guslar, višestruki pobjednik na Guči u držanju zdravice, cijenjeni biznismen, kaoi jedan kanadski državljanin i moderator na ovom forumu. Sve u svemu, gospoda vodiči iz Goraždevca su se mogli malo više potruditi oko nas, jer bi to bilo mnogo korisnije za opštu stvar, nego lizati žopu onoj jeftinoj Irkinji.

    Ovo je ujedno bio i razlog zašto do sada nisam htio da pišem o manastiru Visoki Dečani.

    Ipak, biti Srbin u manastiru Visoki Dečani ima i izvjesnih prednosti. Primjera radi, kada kupuješ kvalitetno manastirsko vino, umjesto 10 evra za litar možeš da ga dobijeć za šest, što je velika prednost.

    Da ne bude zabune, manastir Visoki Dečani je nešto najljepše što sam u životu vidio, a vidio sam mnogo toga. Jako mi je drago što sam imao priliku da ga posjetim. Međutim, mislim da mi Srbi treba da uživamo, ako ne veće, onda bar podjednako poštovanje kada uđemo u takvu svetinju kao što su Visoki Dečani. Pa valjda trebamo upravo mi Srbi, kada uđemo u ovaj sveti objekat, da se osjećamo kao svoj na svome!
  • mico_vlahovic - 102493 - 04.08.2018 : Zeljko Tomic Sokolac - best (3)

    Peticija za Miću Vlahovića


    Heroji se ne rađaju negde tamo daleko, oni su deo nas i naših života. Ovu životnu mudrost vrlo dobro znaju svi građani Aleksanrova, jer smo upravo mi imali čast da među njima odraste jedan takav heroj - Mićo Vlahović.

    Ostavljen od svoje biološke majke, ovaj naš junak se našao u Domu za nezbrinutu decu u Zvečanskoj ulici, odakle ga je izvukla porodica Korica iz Aleksandrova. Mićo se srodio sa njima, smatrao ih svojim istinskim roditeljima, a prema njihovoj rođenoj deci se odnosio kao prema braći i sestrama. Ukratko, život ga nije mazio, od rane mladosti je kopao tvrdu, banatsku zemlju, deleći sudbinu tipičnog banatskog seljaka.

    Uprkos svemu tome, Mićo izrastao u uzornog omladinca. Marljivo je radio u Ferijalnom savezu, bio učesnik svih dešavanja koje je organizovalo ovo, u to vreme veoma aktivno udruženje. Jednoglasno je izabran za Predsednika omladinskog Disko kluba. Bio je mladić za uzor, omiljen u Velikim Livadama.

    A onda je došao taj prokleti rat. Mićo Vlahović je najpre otišao u Hrvatsku, a potom i u Bosnu. Nije mu bila namera da napada i ubija, već da pomaže srpskom narodu da se brani. Na Sarajevskom ratištu nije bilo srpskog borca koji nije čuo za Poručnika Miću Vlahovića. Svi ga pamte još iz onih najtežih vremena na početku rata, kada je Mićo došao da im pomogne. Nije odustajao da se bori ni nakon prvog, drugog, trećeg, pa ni četvrtog ranavanja. Ovo poslednje je za Miću, nažalost, bilo kobno. Vratio se u Velike Livade sa svim vojnim počastima, gde je zauvek položen u hladnu banatsku zemlju 4. decembra 1994. godine.

    Njegovi saborci i prijatelji, i danas nakon 24 godine, dolaze svakog 3. avgusta u Aleksandrovo da ga pomenu. Dolaze na parastos, koji organizuju skupa sa desetinom Mićinih drugova iz detinjstva. Ima tu i onih koji ga nisu poznavali, koji su za vreme rata bili deca, ali je legenda o Mići Vlahoviću među Srbima sa druge strane Drine danas podjednako živa kao u ona grozna, ratna vremena. Ustvari, može se čak reći da iz dana u dan, sećanje na Miću Vlahovića, njegovu hrabrost i dobrotu postaje sve snažnije i veće.

    Neko reče da samo narod koji pamti svoje heroje ima šansu za opstanak. Zbog toga ni vi, građani Aleksandrova, ne smijete zaboraviti našeg Miću. Ne samo zbog Miće, nego i zbog vaše omladine, koja mora da ima svoje svetle heroje da bi imala čistu budućnost. Oni trebaju da budu svesni da se heroji ne rađaju u nekom porodilištu za junake, oni su uvek tu, među nama, i spremni da se žrtvuju za svoju otadžbinu ukoliko to zatreba.

    Potpišite se na peticiju za preimenovanje Železničke ulice u Ulicu Miće Vlahovića!
    komunizam - 102549 - 08.08.2018 : Zeljko Tomic Sokolac - best (2)

    Dan kada je umro Josip Broz Tito, a sa njim i naš put u komunizam


    Dan kada je umro "drug Tito" mi se duboko urezao u sjećanje. Ovo je priča o prvim danima bez Tita.

    Jutros sam na pijaci za samo pet dinara kupio značku sa Titovim potpisom. Za "petaka" u Srbiji danas ne možeš ništa kupiti, sem značku "druga Tita". A kupio sam je da je pokažem svojoj prijateljici, jer sam joj ispričao jednu priču, ovu istu koju sada želim da prenesem i vama.

    U bioskop sam u to vrijeme uglavnom išao u kasnim časovima, ali sam tog 4. maja 1980. godine otišao u bioskom Kosmaj na projekciju od 6 sati. Negdje na polovini filma, tačnije u 18:55, predstava je prekinuta uz najavu spikera da je umro drug Tito.

    Narod je tiho počeo da izlazi iz bioskopa. Nađoh se na Terazijama, koje su u tom trenutku bile nekako tihe i zabrinute. Na licima ljudi se ocrtavalo jedno-jedino pitanje:

  • "Šta će biti sad?"

    Očigledno je da su svi već znali šta se desilo. Neki su i plakali. Kada danas razmišljam o tome, mislim da su se više bojali za sebe i svoje najmilije, nego što su stvarno žalili nekoga koga nikada nisu vidjeli svojim vlastitim očima.

    Nisam ga vidio ni ja, mada sam ga jednom prilikom čekao u Podromaniji. Tom prilikom su svi đaci iz sokolačkih škola pokupljeni i raspoređeni pored puta u Podromaniji. Opštinski funkcioneri su za svega nekoliko dana Titu na Ravnoj Romaniji napravili motel, u kome je navodno on trebalo da ruča. Međutim, drug Tito je prošao kroz Podromaniju a da pri tome nije ni otvorio zatamnjena stakla svoje limuzine. Nije se zaustavio ni kod motela. Ipak, sve ovo nije smetalo mnogima da kasnije pričaju kako su vidjeli "druga Tita".

    Tito je još od januara bio u bolnici, pa je njegova smrt bila očekivana. Javljali su prethodnih dana da je njegovo zdravstveno stanje krenulo na bolje, da konzilijum ljekara čini čuda, da mu nova terapija pomaže... Zbog toga je za sve nas njegova očekivana smrt došla nekako neočekivano, jer nismo vjerovali da i on može da umre.

    U mjesecima prije njegove smrti, komunisti su poluglasno šaputali da će "subverzivna ustaška banda odmah početi da djeluju, čim drug Tito umere." Ja tog dana na Terazijama nisam vidio ni jednog-jedinog Ustašu. Prolazili su samo mirni ljudi, koji su pognute glave, nakon napornog radnog dana, žurili kućama da među svojim porodicama podjele zabrinutost i tugu.

    Josipa Broza su sledećeg dana Plavim vozom dovezli u Beograd. Znam samo da se voz zaustavio u Zagrebu, kao i na još nekim stanicama, gdje se okupljao narod da ga isprati. Nakon toga, Tita su položili u Skupštinu SFRJ, a ispred zgrade su se formirale kilometarske kolone. Njegovi podanici su dolazili iz svih krajeva Jugoslavije da mu odaju poslednju počast.

    U to vrijeme, narod je morao da bude informisan, pa su se novine prodavale 24 sata. Svi ugledni časopisi, poput "Politike" i "Borbe" su imali i po nekoliko izdanja u jednom danu. Angažovano je na stotine studenata, koji su novine prodavali na trotoaru. Jedan moj poznanik je prodavao novine na uglu Kneza Miloša i Bulevara Revolucije. Pošto je tih dana hitno morao da ode kuću, zamolio me je da ga zamjenim. I tako sam ja, počev od tog prvog dana, kada je narod počeo dolaziti da se oprosti od Tita, sjedio na trotoaru prodavajući novine. Imao sam predivan pogled na Skupštinu i sav taj narod koji se tu sakupljao.

    Danas mi se nekako čini da je upravo Titova smrt u meni stvorila taj preduzetnički duh. Da li zbog tog posla, ili zbog nečega drugog, ja nikada nisam ušao u Skupštinu, pa tako nisam vidjeo ni mrtvog Tita. Ni u Kući cvijeća nikada nisam bio, sve do današnjeg dana!

    Kada je posao prodaje novina splasnuo, odlučih da se malo angažujem oko prodaje značaka sa Titovim potpisom. Njih sam kupovao ispred Doma Sindikata, i prodavao po zgradama - po dvostruko većim cijenama. Ovaj posao je trajao sve do trenuka kada sam zakucao na vrata jednog policajca, koji me je tako naružio da sam odlučio da prestanem zarađivati novac na poštenim Beograđanima.

    Predviđanja ondašnjih političara da će Ustaše rasturiti Jugoslaviju su se doista obistinila, ali deset godina kasnije. Što se raspada socijalizna tiče, ja za njim nisam žalio ni onda, isto kao ni danas. Jer, sistem koji je zamišljen kao vladavina radničke klase nad inteligencijom, nije imao svoju budućnost. U svakom slučaju, sebe u njemu nisam pronašao, ali sam mu zahvalan što mi je pružio priliku da dobijem solidno obrazovanje, za koje je današnja omladina u značajnoj mjeri uskraćena.
  • rat_danas - 102487 - 02.08.2018 : Zeljko Tomic Sokolac - best (1)

    (02.08.2018) Parastos Mići Vlahoviću u Aleksandrovu


    Već deset godina prijatelji, saborci i poznanici Miće Vlahovića, na inicijativu koja je potekla od posjetilaca ove stranice, u banatskom selu Aleksandrovo održavaju parastos Mići Vlahoviću, heroju sa Sarajevskog ratišta. Neka Ti je laka zemlja, junače!
    trebinje - 102539 - 07.08.2018 : Mali Zlikovac Trebinje - best (1)

    Trebinje


    Envere,
    jedan naš je bio lakše ranjen od vašeg tenka prilikom zarobljavanja. Interesuje me nešto, 12. 07. je neko probao izaći na vrh. Da li ste to bili vi? Sigurno ste krenuli iz Uskoplja. Ako se sjećaš možeš i opisati sve to: pravac kuda ste išli i sam plan akcije. Takođe mi nije jasna svrha te akcije, i da ste uzeli ne bi ništa postigli!
    losi_srbi - 102555 - 09.08.2018 : Ratko Obrenović Detroit, USA - best (1)

    Prodaja blanko oružanih listova u Sokocu 1992. godine


    U emisiji "Goli život" Miroslav Savić - Džonson priča Mariću kako je 1992. godine sa Sokoca dobijao blanko oružane listove, a zatim ih falsifikovane prodavao u Beogradu

    trebinje - 102483 - 31.07.2018 : Orlovic Trebinje - best (1)

    Odgovor za Elvira


    Usput si bio i ranjen. Puška ti je pogođena.
    Svi su ostali živi i zdravi. I danas su tu među nama.
    Pozdrav!




    Idi na stranu - |listaj dalje|