fix
Logo
fix
Nalazite se na Forum-Najnoviji
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje

dobrovoljci_ru - 102216 - 22.04.2018 : Zeljko Tomic Sokolac - best (2)

Drugi ruski dobrovoljački odred


krajina - 102139 - 28.03.2018 : NOMAD Srbija - best (9)

Bloger je jugonostalgičar


Prijatelju,

u pravu si za anomozitete Pala i Banja Luke onda i sada.

Činjenica je da su govorili da će Banjaluka pasti, ali pitanje je ko je to govorio. Paljani i istočni deo Republike Srpske Banjalučane (Krajišnike) zovu (onda i sada) guz..e, a Banjalučani (Krajišnici) Paljane i istočni deo R. Srpske zovu i zvali su "Vrovci". Lično imam kontakte i sa našim narodom i iz Banjalučke (Krajiške) regije i sa našim sunarodnicima iz istočnog dela Republike Srpske tako da znam šta pišem na ovu temu.

Međutim ima nas koji volimo da pametujemo, a da nismo počistili ispred svog praga. Elem, ti što pametuju a, nisu počistili ispred svog praga pišu kojekakve "blogove" pod nazivom :"Od bratstva i jedinstva do bratoubilaštva".

Za razliku od tog "blogera" ja sa njima (hrvatima, muslimanima) nikada, ali nikada nisam bio ni u kakvim savezima, a pogotovo ne u jedinstvu, a ne daj Bože u bratstvu. A i kada sam se borio protiv istih nisam tu borbu doživljavao kao "bratoubilačku" kao što je neki "blogeri" shvataju i kako su tu borbu doživeli, jer oni (hrvati, muslimani) mene kao Srbina nikada nisu smatrali za brata.

Želim da napomenem da ja nisam neki čovek zadojen mržnjom, ali jednostavno pitanje osnovnog kućnog vaspitanja je bilo da niko, ali niko iz naše porodice i sa očeve i sa majčine strane nije oženio ženu druge vere, ili se udao za nekog druge vere dok "blogeri" to jesu, a i "bloger" upada u klasičnu zamku suživota sa navodnom "sabraćom" te potomcima svojim daju neutralna imena itd. Ali to je njihova "blogerska" stvar i to shvatam kao njihov privatni životni izbor, međutim ostavlja bljutav ukus kada se takvi nađu da svakoj čorbi budu mirođija.

Jedini savet koji bi ti ja dao prijatelju je taj da uvek treba da znaš ko ti sedi sa druge strane "astala", ako ne znaš onda i ne pričaj ništa pred njim.

Pozdrav za Banja Luku! Pozdrav i za Pale! Sve je to Republika Srpska i neka nam je napredna i srećna!!!
momir_krsmanovic - 102163 - 07.04.2018 : Nedeljko Žugić Pale - best (3)

Novi Sad: Književno-dokumentarno veče Momira Krsmanovića


rat_znakovi - 102213 - 22.04.2018 : Vuk Gradinski Nišići - best (10)

Dogodilo se na današnji dan, 22.4.1994.


Na današnji dan dogodilo se da sam ranjen- ja. Tog 22. aprila 1994. godine ranilo me, kako bi rekli stari. Samo je rumeno-žuta svjetlost obasjala prostor oko mene i nešto me spucalo sa leđa u lijevu plećku. Bez zvučnih efekata. Košarkaškim riječnikom kazano- to je bio šut sa polu-distance. Tek toliko je bio udaljen onaj neustrašivi musliman što mi rane zadade. Samo sam vidio ruku iza omare koja baca crnu bombu sa crvenom kašikom. Negdje na pola parabole otpade kašika uz neki čudan "cangr" i eto obezkašičene crne gute za leđa mi.

A trebalo je, po naređenju komandanta bataljona, da odvedem jurišnike iz Vogošće na mjesto gdje je upala ta muslimanska grupa "jebenkovića" iza leđa našim borcima, kroz nebranjenu rupu u liniji. Bilo mi glupo da se vratim a Vogošćane tek tako ostavim da se bore, pa sam se možda i previše "zaigrao".

Baš me krenulo tih dana. Samo što su me tog aprila izvukli iz rova i oktroisali u oficira ("Sad sam po formaciji major i ima da me pozdravljate po pe-esu", zezao sam dojučerašnje drugove rovaše) splet događaja se potrudio da ubrzo zažalim za svojim rovom i poželim da se tamo vratim. Svoj rov svoja slobodica. Naime, na dva tri dana prije ranjavanja obišao sam linije svog bataljona na Lađevićima. Ništa posebno, reklo bi se. Ali, naš bataljon nije mogao sa raspoloživim ljudstvom pokriti cijelu zonu odgovornosti pa su tu bile i pridodate jedinice i neizbježne "rupe" u prostoru.

Prvo sam tu susreo vojnike vojvode Šešelja iz Srbije. Upoznah tu i starijeg borca, oko šezdeset mu godina, koji kaza da se zove Vojislav Dimitrijević, da je došao iz Amerike da se bori i da je aktivni pripadnik emigracije, nekad davno tamo otišao zbog problema sa komunističkim režimom. Sa njim sam dugo razgovarao, najviše o Drugom svjetskom ratu i događanjima u mome kraju, jer sam od đeda se naslušao i znao dosta.

Poslije njih naišao sam na borce 43. motorizovane brigade iz Prijedora. Oni su prošli sva ratišta i linije popunjavajući te nesretne "rupe". Imaju ogromno iskustvo i nema šanse da pobjegnu kad zagusti. Iz razgovora sa njima zaključih da oni funkcionišu "u duhu" narodne poslovice: "Kad je muka- đe si Đuka, kad .. bete- Đuku ne zovete"! "Đuka" su, naravno, oni.

Poslije njih , u dubećoj šumi, počinjale su linije Treće čete mog bataljona. Pošto su to sve moji znanci, sa mnogima sam odrastao, priči nikad kraja. Stižem do posljednjeg rova, vidim i šumi nikad kraja, a dalje ne vidim liniju odbrane. Kažu da ima tu još jedan naš rov ali nije baš blizu. Do njega vodi uska staza. "Drži se ovog puta i naći ćeš ih, ali pazi, lijevo od puta su mine", objasniše mi.

Taj šumoviti kraj između Lađevića i Kunosića zove se Menđeraš. Putovanje stazom se odužilo, razmišljam gdje bi mogao biti Sandin grob. Znam iz priča da je tu negdje stradao srpski mitraljezac iz Drugog svjetskog rata Spasoja Sando, najmlađi i fizički najjači borac u kraju, 1924. godište. Sa svoja dva "maksima tepsijara" probio je te 1947. dva obruča potjere od Ajdanovića do Menđeraša, ali je teško ranjen i ostao bez municije, uspio sačuvati tek jednu bombu- za sebe. Da ne padne živ u ruke komunistima. Znam gdje su Kundakov i Ačkarov grob, tu sam ratovao, ali gdje je Sandin- ne znam. Đed je znao, vodili su ga tada udbaši da identifikuje poginulog, ali o tom grobu se ćutalo, sem o slavi, u sitne sate, kad bi se tek po koja proturila...

Jeste da su tu mine i teren strm ali je taj međuprostor do sljedećeg rova djelovao jezivo, ne ulijevajući nikakvu sigurnost. Lijevo od mene je Moševićko brdo (mada su mu bliže Stomorine, ali tako se zove a ne Stomorinsko), ne vidi se odavde od šume ali dominira krajem, kao da se osjeti dah smrti koji duva sa njega. Na njemu su uzemljeni muslimani i ako krenu ovamo bilo bi svašta. Da ne bi, naši ih konstantno granatiraju. Kad padne tu granata u ove predivne proljećne dane, diže se u nebo fascinantan žuti oblak polena sa omorika. "Šuma se kurva", kaže naš satiričar Mlađen. Kao, ne oprašuje se po ustaljenom principu, nego sada po principu "svako svakoga".

Konačno stižem do tog našeg rova. Ima oko 700 metara od prethodnog, a blizu je ruba šume, vide se kunosićke livade od njega. Tu prići nimalo jednostavno nije, tu je kružna odbrana i neprestalna budnost, ali srećom prepoznaše me. I obradovaše se što ih neko obiđe. Tu u rovu je i inžinjer, vrlo načitan i visokomoralan čovjek. Priča mi kako se dole u dubinu ispod nas nalaze velike količine nafte i istraživanja u tom pravcu bi se mnogo isplatila.

U Kunosićima je u Drugom svjetskom ratu bio štab Jugoslovenske vojske u otadžbini. Znam đedovu priču o odsudnoj bici za Kunosiće protiv tzv. "crne legije", ustaške elitne jedinice. U tu bitku je ušao sa sa pet metaka a iz nje izašao sa dva metka. "To je neka opasna bitka bila, čim ste toliko ispucali municije", zezao sam đeda. "E, moj sinko, mi smo pucali samo u meso", uzvratio je starina.

Svaki put u povratku djeluje kraće nego u dolasku, a ja uz dodatno ubrzanje nogu brzo stigoh nazad u Lađeviće istim putom. Idući uz brdo prema Nišanima začuh jaku pucnjavu na području sa kojeg idem. Provokacija, pomislih. Nakon nekoliko minuta pucnjava je prestala. Kasnije sam saznao da je neprijateljska grupa prošla kroz onaj prostor između zadnjeg i predzadnjeg našeg rova razminiravši sebi prolaz, da su ušli u zaleđe našima ali su primijećeni i vraćeni nazad. Tek nekoliko minuta dijelilo je mene od susreta sa njima ali nismo imali zajednički tajming, putanje su nam se ukrstile ali vrijeme nismo sinhronizovali.

Sljedećeg dana, dok sam išao ka komandi bataljona, koja je bila oko 5 kilometara udaljena, razmišljao sam kako sam sreće imao juče. A samo što sam stigao i ovdje se zapucalo. Malo čudan raspored jedinice, pokrivanje tačaka odbrane "za koje se drugi ne otimaju", sa kraja na kraj visoravni, tri čete od kojih je jedna na Stomorinama, druga na pećinama a treća na Zvijezdi. "Niđe veze", što bi se reklo, ali neko od "onih gore" je odlučio tako. Najžešće će se boriti oni kojima su neposredno iza leđa kuće i kućna čeljad, rezonovali su. Tako sam se našao na mjestu na kojem se nisam mimoišao sa muslimanima, ovaj put smo se "sudarili", na udaljenosti manjoj od udaljenosti linije "tri poena" od koša. I doletje ta bomba, za mene sklepana i salivena.

Na spiskovima nosilaca odlikovanja tražio sam ime onog muslimana što je bacio tu nesretnu "moju" bombu i tada tu završio svoj ratni i životni put. Nema ga nigdje. Nešto kontam, kakvo je grdilo tek počinio, na primjer, rahmetli komšo Kazafer Kevro, "zlatni" sa Nabožića. Ili je u pitanju neujednačen kriterij, tek nema nigdje ovog tipa koji je, da li "čist" ili "na nečemu" veoma hrabar bio i hrabro život izgubio, sam jurišajući. A da nije bilo ko u pitanju, vidjelo se iz sljedećih događanja. Ukopan je pred večer tog dana na obližnjem seoskom mezarju. Ujutro je osvanuo prazan i raskopan nesuđeni mu mezar. Da je te noći "vaskrsnuo" -nije moguće, da je razmijenjen- valjda bi se to radilo danju i po protokolu, sa znanjem komande, da su ga braća Srbi noću iskopali i unovčili, e...

"Kako te nije sramota uzeti za sebe paket za ranjenike", upita me nekoliko dana kasnije u Crvenom krstu Opštine Ilijaš nadobudna činovnica, kad sam preuzeo pakete pomoći za ranjene iz moje jedinice.
"Neću uzeti sebi nego dati drugima, a imam pravo na paket, jer sam ranjen", pokušao sam objasniti na civilizovan način.
"Ma pusti tu priču", opet će Nadobudna. Otišao sam poslije kod pokojnog Velimira Adžića u komandu brigade i prepričao mu nemilu mi scenu, a on se prijateljski nasmijao, znajući za tu alapaču. Valjda je rezonovala da bi ranjeni trebalo da je na bolovanju.

Paket sam dao pokojnom Zoki Džuriču (naravno, Đuriću, ali tako smo ga zvali jer je tako izgovarao svoje prezime). Zoka je konstantno imao problem sa evidencijom, jer se nije vodio u jedinici u kojoj je ranjen, gdje je ranije samovoljno pristupio nešto "zakuvavši" u prethodnoj, pa ga nije bilo na spisku ranjenih, u Opštini.

  • "Ja i ti smo k'o oni divlji konji što ne daju "nase" ni sedla, ni samara, ni uzde, ni julara, već se propinju na zadnje noge", govorio mi je pokojni Zoka kasnije, kad sam iz komande otišao u njegovom stilu, "na svoju ruku", u IDČ. Na kraju rata pokazao mi je svoju vojnu knjižicu, u kojoj je, u rubrici gdje se upisuje pripadnost jedinicama, svojom rukom, hemijskom olovkom upisao: "Borio se od početka do kraja rata u svim interventnim i jurišnim jedinicama"!

    Prošle godine sam nezgodno i teško povrijedio oko i zaglavio u bolnici. A u Kasindolu mi tada snimiše sve živo i pregledajući oni futurističku sliku sa rentgen-aparata (budući izgled) doktorica mi kaže:

  • "Imaš neke metalne predmete kod kičmenog stuba, ispod vrata".
  • "To je sigurno geler, uspomena iz rata", odgovaram.
  • "Ne jedan, već više njih, najmanje tri", kaže ona i pokazuje mi na slici. Tu su, vidim, neposredno uz kičmu, doplovili i usidrili se, skupljeni kao lisičarke, za uspomenu i sjećanje.
  • hadzici - 70218 - 10.06.2012 : Zoka Hadžići - best (42)

    Granatiranje bolnice


    Budim se. Imam osjećaj kao da sam posmatrao operaciju i da sam čuo sestre i doktora. Žedan sam. Svjestan sam svega, znam gdje se nalazim, samo oči ne mogu da otvorim. Oko sebe čujem glasove i eksplozije granata u daljini. Dozivam sestru da mi donese vode. Neko mi odgovara da budem strpljiv da ću dobiti, samo moram malo da pričekam. Počinjem da razmjšljam da li mi je noga amputirana iznad ili ispod koljena. Kada sam ranjen osjetio sam bol između koljena i stopala, pa mi to daje nadu da je koljeno čitavo i da ću mnogo lakše hodati sa protezom.

    Bože kakva sudbina! Brat mi je ranjen na početku rata i amputirana mu je desna noga ispod koljena. I moja je desna! Ponovo žeđ, imam osjećaj da mi grlo gori. Tražim vode ali dobijam i isti odgovor: "Strpi se".

    Zaspim. Ponovo žeđ, popio bi čitav okean. Odnekud dopiru zvuci pjesme od Bolera, ili mi se samo pričinjava...

    povedi me u zemlju galebova,
    povedi me u jedan novi dan...


  • "Ovaj nešto pjevuši" - govori neko pored mene.
  • "Možda je prolup'o" - odgovara mu drugi.

    Napokon dobih vode, ali jedva popih gutljaj. Čujem zvižduke granata i eksplozije u blizini. Jedna je eksplodirala opasno blizu, prozori se tresu...

  • "Sestro, sestro" - uzbuđeno dozivam - "nosi me u podrum".

    Uhvatila me panika. Nikad se nisam bojao granata, samo minskog polja i da ne iskrvarim kao moj drug Ranko...

  • "To su naši" - čujem sestru.
  • "Kakvi naši, pa granate padaju oko nas!"

    Toliko je granata preletjelo preko mene da dobro razlikujem ispaljenje od eksplozije. Pored toga, znam i da naše artiljerije nema ni na pet kilometara u blizini bolnice.

  • "Nosi me u podrum!"

    Sestra mi govori da se smirim zbog drugih, a da bolnica nema podruma. Zuuuum! Duuuuuuum! Opet jedna granata pade negdje blizu.

    Eksplozije postaju dalje i rjeđe. Opet zaspim. Čujem kako me neko doziva ali nikako da otvorim oči. Neko govori da me nose u sobu. Budim se tek kad su me počeli prebacivati na nosila. Dok me nose kroz hodnik vidim dosta ranjenika. Neki leže u nosilima na podu. Bože kakvo li je stanje na frontu? Zvuci bitke dopiru sa svih strana.

    Negdje oko sredine hodnika vidim Radu. Rada je djevojka sa kojom sam se nekada zabavljao. Šta li će ona ovdje? Možda joj je neko ranjen? Hoću da je pozovem ali mi usta suva i ne mogu da ih otvorim. Unose me u sobu sa dva kreveta. Čim su me spustili podižem se na laktove i primičem noge jednu drugoj, mjerim dužinu.

    "E jeb'ga" - progovaram.

    Vidim da je amputacija iznad koljena. Ali zavoji su bijeli ni kapi krvi na njima. Srećan sam zbog toga!

    Dragan, koji je sa mnom u sobi, gleda me začuđeno:

  • "Ja se bojim da će mi noga ostati kraća, a ti ništa!"

    Tek tad primjećujem fiksator na njegovoj nozi.

  • "E, Dragane budalo" - kaže on sam sebi.

    Ja se malo osmijehnem. San me ponovo obara.

    Neko me doziva, ali ne mogu da se probudim. Osjećam nečije tople ruke na licu. Prepoznajem Cecin glas. Sav sam srećan, ali ne mogu da otvorim oči. Došla je pod kišom granata da me posjeti. Miluje me po licu i nešto mi priča, ali ja je ništa ne razumijem. Ruka joj prelazi preko mojih usana i ja je ujedoh za nju. Nikako da otvorim oči da je vidim. San me ponovo obara. Budim se i ne znam da li sam sanjao ili mi je neko dolazio u posjete. Pitam Dragana da li mi je neko dolazio. On poče da nabraja:

  • "Ceca, mora da ti je cura, njoj si se najviše obradovo, Čedo, Milade... Bilo je još al' nisam zapamtio".

    Ne sjećam se nikog sem Cece i drago mi što nisam sanjao!

  • "Kakvo je stanje vani?" - upitah Dragana.
  • "Kažu da napadaju u talasima, danas opet probali na Velu. Ne mogu nam oni ništa!" - odgovara Dragan.

    U sobu ulazi doktor Lazić, nešto petlja oko moje infuzije i govori sestri:
  • "Ovog spremite za transport na Pale!"

    Ja se bunim jer neću nigdje da idem!

  • "Slušaj sine bar deset ljudi je molilo mene i doktora Pejića da te prebacimo, znači ideš! Pored toga, svi teži ranjenici se transportuju".

    Meni nije pravo jer znam šta me čeka po onim rupetinama od puta, ali ćutim.
  • milosevici - 102191 - 16.04.2018 : Ratko Obrenović Sokolac - best (1)

    Trag: Jauk u Starom Brodu - zločin i muk


    Obavezno pogledati! Jako puno informacija vezanih za zločin i pokolj u Starom Brodu i Miloševićima.

    bijeli_vukovi - 102187 - 15.04.2018 : Vuk Gradinski Nišići - best (9)

    Elitna jedinica VRS Beli Vukovi


    Vukovi bjehu "beli" jer ih je tako "krstio" komandant Vlado Lizdek, nakon što jednom prilikom zapadoše i posmrzavaše se na obroncima Bjelašnice, čekajući neprijateljske kolone.

  • "Vi ćete pobediti i neprijatelja i sneg i surovu zimu jer vi ste Beli Vukovi" - rekao je nakon toga pokojni Vlado.

    Preguraše i pobijediše i zime i ofanzive "sa ove i sa one strane vođene", samo ih poratno vrijeme pregazi i zaborav prekri a da, u najmanju ruku, zaslužili nisu. A zaslužili su mnogo, samo nije imao ko da to prizna, jer kad je došao mir pohrlili su nazad ovamo k nama dezerteri i profiteri, šverceri "ronhila", goriva i maziva i prigrabili najprimamljiviji plijen- vlast.

  • "U ratu sam bio komandant bataljona, a sad me jedva dopade da budem šef čistačica u zgradi komande Korpusa" - jadio mi se tada moj bivši komandant, a kasnije, po raspadu korpusa, dimnjačar i irget.

    A "Beli Vukovi" da bijahu u muslimanskoj vojsci sad bi bili "pravoslavni", ma mislim "pravo slavni", pravo viteški, pravo garavi, pravo supersonični i pravo nadljudi. Ovako, da nije Ćurke i par saboraca bili bi totalno skrajnuti i zaboravljeni od raznih parađina koji unovčiše njihove pobjede (ne mislim na prezime nego na karakternu osobinu, zato malo slovo "p"), jer tako to rade Srbi.

    Nisam nikada sa njima (tj. uz njih) bio u borbi, ja sam bio dio ekipe koja je sa benča popunila roster kad su od brigadnih postali korpusna udarna jedinica, kad su prostor zone odgovornosti brigade pokrili moji tj. Mapini Međedi. Nisam, ali pamtim te hrabre momke kad su osvojili "neosvojivo" Moševićko brdo (ne "Moševačko", kako većina piše i govori, je se selo u podnožju zove Moševići a ne Moševac), kad su prošli iza leđa neprijatelju i upali mu preko livade u linije. U to vrijeme su Bijeli Vukovi imali nekako specifičan izgled odnosno imidž, nekako su sa svojim frizurama i autfitima zajedno izgledali kao neka od fudbalskih reprezentacija "sve zvijezde" iz osamdesetih, koje su se okupljale na oproštajima legendi.

    Sada u ova turobna i sumorna vremena pročitam u novinama s vremena na vrijeme kako je neki mangup u kafani iznervirao "Rudija Felera" (tamnija varijanta), ponajboljeg borca Vukova, istinskog heroja i legendu, a ovaj potegao pištolj, službeni (ova vlast ga je među pozornike uvrstila). A tek da pišem o "Alenu Simonsenu" ili "Džordžu Bestu" (ili možda realističnije o "Ivanu Buljanu", ono kad je slomio nogu Matkoviću)- neću. Ko zna- zna zašto. Ali, sve nešto kontam, kad bi svi smrtnici putovali po zemlji pa im ne bi trebali helikopteri, kad bi glavni baja išao kolima a ne helikopterom na utakmice svog KK i FK Partizana, svjetska i evropska prvenstva u fudbalu, košarci, vaterpolu, na kojima igra susjedna nam Srbija, čiji je fan (a tek kad ne bi o trošku budžeta išao nikako), kao i kada bi npr. estradna umjetnica "Srpska majka" ili srpska sramota, zavisno od percepcije, dolazila na koncerte u najveći grad Srpske (a tek kad ne bi dolazila nikako) po zemlji a ne helikopterom- onda bi se možda našlo novca i za trajno i dostojno zbrinjavanje ratnih heroja. Da negdje na rijeci pecaju, da imaju zaslužne i zaslužene penzije i riješene egzistencijalne probleme. Da ne popunjavaju crne hronike već da o praznicima evociraju uspomene, kao u civilizovanim zemljama.

    Naravno, od ovoga nema i neće biti ništa. Za vijeki vjekov. Znam čovjeka bivšeg sportistu koji je osvojio bronzanu medalju na prvenstvu Evrope, onomad, za SFRJ. Dobio je od Republike Srpske zaslužnu penziju i dobro mu je. I neka je, ali da li su manje zasluge ratnih heroja koji se nisu takmičili u sportu i razonodi za RS nego su je stvorili u ratu i branili krvlju. I dobili od nje veliko ništa. Sa jedne i druge strane.

    A tek šta reći za poginule heroje? Bog da im prosti grijehove i dušama podari rajsko naselje. Bog sve vidi, između bogataša i Lazara još uvijek je ona ista provalija. Svako od Boga dobija i dobiće po djelima svojim.

    Pripadnici Belih Vukova, poginuli u ratu:

    1. Gavrilović Borislav (1964- 1994),
    2. Dima Adrian (1969- 1995),
    3. Kapuran Vladimir (1970- 1995),
    4. Kucarov Jordan (1967- 1995),
    5. Kusmuk Ratko (1956- 1993),
    6. Kemelj Jožef (1974- 1995),
    7. Lapadat Josip (1955-1995),
    8. Lizdek Milan (1964- 1995),
    9. Mališev Roman (1970-1994),
    10. Mališev Pjotr (1967-1994),
    11. Meseldžija Dragan (1964-1993),
    12. Petraš Jurij (1967- 1995),
    13. Simatović Jadranko (1966-1994),
    14. Simić Srđan (1965- 1995),
    15. Tomić Stevan (1960- 1994),
    16. Tamilin Aleksej (1961- 1994),
    17. Čolaković Miroslav (1969- 1995).

    Poslije rata, prirodnom ili nasilnom smrću umrli:

    18. Gačanin Svetko,
    19. Ivetić Marko,
    20. Ilić Miroslav,
    21. Knežević Srđan, komandant,
    22. Sipić Aleksandar, najmlađi Beli Vuk,
    23. Stojanov Danijel

    Pomeni ih Gospode u carstvu svojemu!
  • pocetak_rata - 102171 - 08.04.2018 : Aleksa Beograd - best (5)

    Kako je počelo (Iz ugla petnaestogodišnjaka - 4.deo)


    Iako je situacija u samom gradu, a i u prigradskim opštinama bila sve napetija i neizvesnija, lepo prolećno vreme i sve češći prekidi školskih časova moje drugove i mene je mamilo da skitamo po naselju gde smo, uz neizostavne dečije igrice, sve češće imali priliku da slušamo priče o trenutnoj situaciji. Gledajući iz ove perspektive, mnoge od tih priča bi se mogle svrstati u one lovačke" a neke bogami i pod one naučno-fantastične.

    Mladići par godina stariji od nas su odjednom postali dosta ozbiljniji i važniji, pa smo mi koji smo imali 14-15 godina sa dozom ljubomore gledali na njih. Ako bi pričali nešto o tadašnjoj situaciji, radili bi to tihim tonom da mi, koji smo bili u njihovoj blizini, ne bi čuli o čemu to oni razgovaraju. Ako bi se ipak i uspeli uspeli da se uključiti u neki od tih razgovora, mogli smo da (između ostalog) čujemo i priče iz onih žanrova koje sam već pomenuo. Uglavnom se razgovaralo o oružju, pojedinim incidentima po gradu i okolnim naseljima, kao i one o ratu u Hrvatskoj jer je u to vreme nekoliko mladića iz naselja došlo sa Hrvatskog ratišta, odakle su doneli velika iskustva i ozbiljne priče o tamošnjim strahotama. Za sve nas u društvu, oni su u tim trenucima bili idoli.

    Kako smo, moj nerazdvojni drug i ja, imali druga na drugom kraju naselja, odlučismo da taj lepi prolećni dan prošetamo do njega. Pošto je on držao golubove, jako smo voleli da sedimo kod njega u dvorištu i na taj način trošili te dečije dane. Drug je živeo sa majkom i očuhom, inače profesorom istorije u jednoj sarajevskoj srednjoj školi. Bili su jako tolerantni prema njemu i to je bio razlog više našim čestim posetama. Njegov očuh, koji je bio rodom iz istočne Srbije, je bio jako zanimljiv čovek. Pored mnogih priča iz njegove profesije, nama je bilo jako bitno što je na nas gledao kao na svoje drugove i uvek bi mogli sa njim otvoreno razgovarati o svim životnim sferama.

    Prolazeći kroz naselje dođosmo do pekare, koja je otvorena pre nepunih godinu dana. Primetismo da vlasnici i članovi njihove porodice užurbano pakuju stvari na jedan omanji kamion. Oni su bili Albanci, koje su mnogi u naselju bojkotovali ne kupujući hleb od njih, iako je bio mnogo bolji i ukusniji od onog iz državne samoposluge. Pored toga, bilo je i onih koji su kritikovali vlasnika kuće i poslovnog prostora koji im je iste izdao pod kiriju. Drug i ja se prisetismo kako smo im krali kifle i nasmejasmo se njihovim nepravilnim izgovorima reči na našem jeziku pa produžismo dalje.

    Posle izvesnog vremena stigosmo do druga i nađosmo ga kako hrani golubove. Uz naša neizostavna zezanja i razgovor o golubovima, on nas posla da sedemo za sto u dvorištu dok on ne završi posao. Tamo je već sedeo njegov očuh i popravljao neki stari radio-aparat. Kada nas ugleda, on odloži alat i pozva nas da sednemo. Mi se osetismo važni i odmah mu prijavismo da smo videli selidbu pekara, oduševljeni što mu donosimo važnu vest. Dok smo mu pričali šta smo videli, trudili smo se da budemo budemo što slikovitiji, neprestano upadajući jedan drugom u reč, jer je svaki od nas dvojice hteo da se oseti važan.

    On nas lepo sasluša, bez suvišnih pitanja, duboko udahnu i u par rečenica reče nam ispriča nešto o Albancima, što sam ja shvatio tek desetak godina kasnije. Na njegovom licu nije bilo znakova oduševljenja zbog ove vesti. Dok nam je pričao, u njegovom glasu smo osetili jednu, do tada nama nepoznatu, dozu ozbiljnosti. Nama je to bio sasvim dovoljan razlog da se primirimo i da od njega očekujemo još jednu novu i zanimljivu priču.

    Cika Rile, kako smo zvali drugovog očuha, nam je u svom polučasovnom izlaganju, uz dosta ozbiljne i bolne izraze lica, ispričao kako su ga kroz ceo njegov život pratili problemi sa ljudima iz albanskog nacionalnog korpusa. Počevši priču od Drugog svetskog rata, gde su mu Albanci pobili neke od užih članova porodice, te je od malih nogu slušao priče o Albancima kao zločincima i mrziteljima srpskog naroda i kao parazitima celog društva i države uopšte, preko problema sa istima u toku služenja vojnog roka do konačno priče o tučama sa njima po sarajevskim studentskim domovima. Uprkos svemu tome u njegovim rečima nije bilo mržnje, niti uvredljivog sadržaja, verovatno jer kao čovek koji je dugo godina radio sa decom nije hteo da lične emocije prenosi na nas.

    U međuvremenu, njegov posinak je završio sa hranjenjem golubova i pridružio nam se za stolom. Uvidevši da je čika Rile jako ozbiljan, nas dvojica smo ga samo slušali, dok njegov posinak uhvati pauzu u očuhovom izlaganju pa mu postavi pitanje:

  • A muslimani? Jesu li oni isti kao i Šiptari?

    Očuh je bio u svakom smislu odmeren i skroman čovek, voleo je svog posinka kao pravog sina, ali osetih da mu ova njegova upadica nije baš legla na dušu.

  • "Deco moja, mi i muslimani smo isti narod i krvno nam nema niko bliži od ovih naših domaćih muslimana. Živimo sa njima godinama i ovde u Bosni i u Srbiji i u Crnoj Gori. Mnogi od nas su prešli na njihovu veru, i to su bez ikakve sumnje naši rođaci. S druge strane, mnogi od njih su prihvatili jugoslovenstvo, još iz doba prve kraljeve Jugoslavije i smatraju jedino Srbe kao svoju braću. Zato je deco moja sve ovo što se danas dešava jedan veliki jad i čemer. Albanci su, deco, nešto drugo. Došli su u našu kuću kao podstanari, a hoće da izađu kao vlasnici "

    Sve ovo, gotovo u jednom dahu, izgovori čika Rile, vidno uznemiren.

  • "A Crnogorci, zar nam nisu oni najbliži"? postavi posinak još jedno pitanje.

    E, ovo pitanje natera očuha da ustane od stola, krupnom koracima ode do auta i vrati se sa zapaljenom cigarom. Sada već vidno iznerviran, za nijansu glasnijim tonom obrati se svom posinku:

  • "Evo, ja sam bio u Crnoj Gori dva-tri puta na moru po deset dana i nikakve druge veze nemam sa njima, kao ni moji preci, ali ću prihvatiti pre da se svi zovemo Crnogorci nego da mi neko govori da smo mi dva različita naroda. Druga stvar, nacionalnost se ne dobija po teritoriji koja već ima svoje ime, već obrnuto".

    Mi smo sva trojica zabezeknuto gledali u čika Rileta i bili zbunjeni jer nam profesor istorije govori drugačije od onoga što su nas učile njegove kolege u školama koje smo mi pohađali. Čovek koga smo mnogo poštovani i iskreno voleli nam je tog dana održao prve časove nacionalne istorije u našim mladim životima. I dan-danas, kada pričam sa nekim o istoriji, volim da kažem da sam za to kratko vreme od njega naučio više nego svih mojih bivših profesora. Čovek je, kroz slikovito i našem uzrastu prilagođeno izlaganje održao neformalne istorijske časove, pa smo mi bili oduševljeni i ovim novim saznanjima.

    Kako je to bilo i vreme osnivanja nacionalnih stranaka i podele na nacionalnoj osnovi, sve ove informacije dobiše još više na značaju i mi jedva čekasmo da krenemo da se u društvu pohvalimo sa novim saznanjima o našoj istoriji.

    Tih dana se moglo iz drugih delova grada čuti poneki ispaljeni metak, a pucnjava koja je dopirala negde iz pravca centra grada, je bivala sve učestalija. Ućutasmo se, i zbunjeno smo gledali jedan u drugog. Takođe sam primetio da je čika Rile postao još zabrinutiji i ozbiljniji.

    Tišinu prekinu drugova mama koja viknu sa prozora:

  • "Risto bolan, ulazite u kuću, vidiš kol'ko se puca!"

    Ni slutio nisam da će mi taj dan zauvek ostati u sećanju. Beše to 06. april 1992. godine.
  • poginuli - 102186 - 15.04.2018 : Marko Šabac - best (1)

    Milorad (Rajko) Ivanović


    Pokojni Milorad(Mile) je rodjen 1956. godine, a ne 1958. Njegova žena je bila Mileva (Mila), rođena Macan, koja je preminula 2007. godine. Inače, ona je osumnjičena kao jatak generala Ratka Mladića.
    ratko_mladic - 102165 - 07.04.2018 : NOMAD Srbija - best (2)

    Srpski heroj Đeneral Ratko Mladić


    Branislav Puhalo o deset ratnih godina u Mladićevom ličnom obezbeđenju. U selu Osmače 1993. musliman sa mitraljezom bio je sakriven u kući u kojoj smo sedeli...

    GENERALA Ratka Mladića sam čuvao deset godina, od 1992. do 2002. godine, 24 časa dnevno. Velika čast mi je što sam tu deceniju proveo uz njega. Bio je veliki vojskovođa, pravi vojnik, znalac veštine ratovanja, obrazovan, beskrajno pošten, hrabar... Prezirao je sve neljudsko. I nikako nije voleo ratne profitere.

    Puhalo: Država znala da je Mladić u Beogradu

    U ispovesti za "Večernje novosti" o svom komandantu, generalu Ratku Mladiću, priča njegov ratni i poratni šef obezbeđenja Branislav Puhalo.

    UPOZNAVANjE

    Iako smo iz istog mesta Kalinovika, on iz sela Božanovići, a ja iz Jelašca, za Mladića sam prvi put čuo tek kada su počeli sukobi u Kninu. Iz Beograda sam došao u novoformiranu jedinicu vojne policije kao obezbeđenje komandanta Vojske Republike Srpske. Upoznali smo se u kasarni u Lukavici 16. maja 1992. godine. Po prezimenu je znao odakle sam, pa me odmah pitao čiji sam. A ja kao iz topa - od oca Đure i đeda Nikole! Setio se tad moje tetke Dese Puhalo i rekao da je jedina u razredu bila bolji učenik od njega.

    APEL MLADIĆA IZ HAGA: Spasite mi život!

    To prvo veče spavao je u kancelariji komandanta i ustao oko četiri sata ujutru. Izašao je napolje, a stražar ispred zakunjao na stolici. Uđe gde sam ja spavao i probudi me. "Gospodine Puhalo, pošto niste u stanju da obezbedite moju sigurnost izađite napolje i stražarite". Ja kažem "razumem", i zamenim onog vojnika, a u sebi se mislim, kud mene ovaj zapade.

    Mladićev pratilac u Topčideru

    OBEZBEĐENjE

    Mladić nije mnogo mario za obezbeđenje. Međutim, obezbeđivali smo načelnika Generalštaba, a ne njega kao čoveka. Imao sam deset-jedanaest ljudi, a uvek su trojica-četvorica bila uz njega. A on kakav je bio, redovno je obilazio sve linije fronta. Učestvovao je i u probojima. Ponekad nam je i glavobolje zadavao. Ali njegova se na kraju nije sporila. Zbog svog znanja, pravednosti i čoveštva imao je ogroman autoritet.

    Darko Mladić: Ratka su hteli da oteraju u ludnicu

    BIHAĆ

    Počela je ofanziva na Bihać 1994. godine. Sa njim su bili generali Zdravko Tolimir, Mićo Vlaisavljević, Grujo Borić i dva mlada pukovnika, koji su krenuli u borbu bez oznaka na uniformama. Mladić kaže jednom: "Idi ti, mali, donesi vode". Pukovnik pola dana donosio vodu, dok neko Mladiću nije rekao da je on pukovnik. "A otkud ja to znam", uzvrati. Na kraju, jednog pukovnika je poslao na desno krilo u Glamočku brigadu, a drugog na levo krilo u Ključku brigadu. "Pa ja ni pušku nisam poneo", reče on. Mladić ga pogleda i odbrusi: "Šta me briga, idi otmi od muslimana".

    RANjAVANjE

    Na Bihaću, kraj nas padne muslimanska granata od 120 milimetara. Jedan mali geler pogodi ga u vrat. Srećom, samo je malo prokrvarilo i nije ga ozbiljnije povredilo.

    Tad, na Alibegovića kosi, na Grabežu, zamalo glavu da izgubimo. Mladić i Tolimir krenu u izviđanje kroz neku maglu koja se navukla. Izađemo na proplanak kad pred nama dvojica muslimana iz 505. bužimske brigade. Uperili puške u nas i jedan kaže: "Mladiću, naš si!" Hteli su da ga živog zarobe. A Ratko, koliko je bio vispren, kaže: "Dete, imaš zastoj na orużju". Oni pogledaju dole, a mi reagujemo.

    OSMAČE

    U prvoj akciji na Srebrenicu 1993. godine, posle nekoliko pokolja Srba iz tog kraja, zauzmemo selo Osmače. Uđemo u jednu novu kuću, raskošno uređenu. Sedeli smo pola sata. Ja nešto priđem stepenicama, kad jedan musliman se sakrio i u rukama drži mitraljez. Moja je greška bila što nismo bolje pregledali. Izvučem ga odatle. Ratko ga pita: "Zašto nisi pucao?" On se snašao i odgovorio: "Generale, nije lako pucati u vas". Prebacili smo ga u Nemačku. Bilo bi lepo da se danas javi.

    TRNOVO

    Akcija na Trnovu 1993. Došli smo u selo Ilovica. Kreće Mladić odatle džipom "puhom" ka gradu i zaduži majora Milića da ide tenkom za nama i da puca u "puh", ako padne, kako je rekao, Turcima u ruke. Mijić kaže: "Gospodine generale, ja takvo naređenje ne mogu izvršiti". "Nisam te pitao je li možeć ili ne", odgovorio mu je Mladić. I šta će Mijić, krene za nama. Sa dva "puha" smo išli četiri kilometra i ušli u Trnovo. Nigde nikoga nije bilo. S druge strane Hercegovački korpus tuče, pa smo se sklonili u jednu dolinu u gradu, jer ne znaju da smo ušli, pobiće nas naši. Kad izleti pred nas policijski "golf" bez tablica. Izlazi čovek, digao ruke, predaje se. Kaže da je Asim Zulić, zamenik komandanta Trnovske brigade Armije BiH. "Dobro došao, gospodine Turčine, gde si krenuo", pita ga Mladić. Kako kaže, vratio se u stan da uzme patike. "Pa hajde da ih uzmemo", reče mu Mladić i mi svi krenemo sa Zulićem. Ratko je pozvao pilota potpukovnika Dušana Marina i dao mu koordinate da helikopterom sleti na stadion u Trnovu. Ovaj umesto za deset minuta došao tek za pola sata, nije smeo da sleti dok nije bio siguran. Zulića smo odvezli na Jahorinu, a onda ga razmenili za osam Srba iz Kalinovika. Ne znam da li je tačno, ali čuo sam da je 2003. godine rekao: "Kad bi Mladić sad ovuda prošao, ja ga ne bih prijavio".

    RASTANAK

    Nakon podizanja haške optužnice strane službe su non-stop radile na njegovom hapšenju, ali bio je bezbedan sve do 2002. godine, dok je bio pod zaštitom države i vojske. U tom periodu bio je u svom stanu u Beogradu i u vojnim objektima na Rajcu kod Ljiga, Stragarima kod Kragujevca i u Krčmaru kod Valjeva. Rastali smo se 2002, kad su rasformirali jedinicu koja ga je obezbeđivala. Tad smo se pozdravili, jer sam morao da pređem u VJ. Nisam znao da se više nećemo videti.

    PRAĆENjA

    Kad je država odlučila da ga uhapsi nekoliko puta sam pozivan u Vojnu službu bezbednosti na ispitivanje. Nakon toga me 2006. godine Boris Tadić oterao iz vojske. Bukvalno me isterao na ulicu i bez penzije, posle 29 godina službe. To je bila isključivo politička odluka, a jedini razlog je taj što sam bio blizak Mladiću. Saznao sam i da je na sve načine pokušavao i da me uhapsi, ali nije mogao da nađe razlog. Od 2007. pa sve do Mladićevog hapšenja su me intenzivno pratili. Nadzirali su i prisluškivali kuću i porodicu. Nisam reagovao, šta ću, rade ljudi svoj posao.

    POZIVI

    Mladić me sedam puta zvao telefonom iz Haga. Poslednji put pre godinu dana. Pita za zdravlje, za porodicu, za neke ljude. Priseti se nekih događaja. Poslao mi je i jedno pismo 2015. i svoju sliku, gde je na poleđini takođe napisao pismo. Zahvalio mi se kao izvanrednom profesionalcu, vernom pratiocu, prijatelju, čestitom oficiru, koji je odlično obavio svoj posao. Prisetio se kad smo 1993. godine bili u smrtnoj opasnosti, jer je pilot helikoptera kojim smo leteli naleteo na dalekovod iznad Drine. "Tada nas je Bog pomilovao", napisao mi je Mladić.

    KARADŽIĆ

    RADOVANA Karadžića Mladić je mnogo cenio. Iako se nisu u svemu slagali, on je za njega bio predsednik. Razne sukobe su drugi izmišljali, ne bi li ih zavadili i sprovodili svoje interese. Uvek ga je oslovljavao isključivo sa - predsedniče. Ratko je imao tezu da ko kontroliše Kupres, Vlašić i Bjelašnicu kontroliše Bosnu. Kad smo zauzeli vrh Bjelašnice, došli smo helikopterom. Tad mu je general Unprofora Brikom rekao: "Mladiću, zabranjeni su letovi iznad BiH". "Ja sam general, a ne čobanin da dolazim na konju", odgovorio mu je Mladćć. Nakon toga Karadžić je naredio da se sa vrha skine srpska zastava i Bjelaćnica preda Unproforu, koji je dao muslimanima. Mladić je poludeo od besa. "Radovane, ko ti je dao dozvolu da skineš srpsku zastavu? Možeš samo da skineš gaće svoje žene", galamio je. Baš je bio ljut. To je jedini put kada ga nije oslovio sa predsedniče.

    MOSKVA

    SEDAM dana smo bili u aprilu 1995. godine u Moskvi. Dolazili su i Rusi kod nas. Sve smo se dogovorili oko ruske pomoći, ali na kraju je propalo, jer mislim da Boris Jeljcin nije dozvolio da se sprovede. Mladić je posle rekao - Džaba sam izgubio vreme.

    SREBRENICA

    U Srebrenici je bilo ubistava, ali ih nije naredila komanda. Najviše muslimana je poginulo u proboju do Tuzle. Njihove ruke su bile toliko krvave da su znali da će odgovarati ako se predaju. Ali napravljen je mit da su svi streljani i da su žrtve. Mladić nikada ne bi dozvolio da iko vezan bude ubijen. On je bio vitez po tom pitanju.

    "KARAŠ"

    RATKO nikada nije kročio nogom u kasarnu u Topčideru, niti u objekat "Karaš". On bi pre sebi ruku odsekao, nego dozvolio da zbog njega nastradaju mladi vojnici. Za njega je vojnik bio svetinja, najveći čin. Nema vojnika u Han Pijesku koji je služio da nije sa njim večerao. Kaže, idi dovedi ono dete sa straže da jede. Jednom mi je 2008. godine prišao čovek u kafani, koji dobro poznaje i mene i njega i pitao: "Bogati, jeste li vi ubili vojnike u Topčideru?" Razmišljao sam da li da ga udarim, ali sam samo rekao "sram te bilo" i otišao. Za sve što se tih godina loše dešavalo u vojsci optuživani su haški begunci, jer su se iz vlasti tako prali od odgovornosti.

    MOŽDANI UDAR

    Prvi moždani udar Ratko Mladić je imao u proleće, čini mi se 1995. godine. Ceo dan smo bili u Žepi i kad smo se vratili u Crnu Rijeku gde je bio glavni štab, legao je da se odmori. Uveče je ustao, hoda, ali ne može da priča. Tu noć smo ga prebacili na VMA u Beogradu. Oporavio se za 15 dana i vratio. Te noći je video mrtvog miša u sobi i posumnjao da je neko hteo da ga otruje.
    rat_danas - 98009 - 06.11.2016 : Zeljko Tomic Sokolac - best (3)

    (12.04.1993) Dan ruskih dobrovoljaca


    Dvanaesti april se u Republici Srpskoj obilježava i kao Dan ruskih dobrovoljaca. Tada je na brdu Zaglavak kod Višegrada od muslimanske granate poginuo ruski dobrovoljac Konstantin Bogoslovskij. Istoga dana, na planini Stolac poginuli su Vladimir Sofanov i Dimitrij Popov.

    Inače, više od 200 godina, još od vremena kada je srpski narod počeo svoju borbu za oslobođenje od turskog jarma, ruski dobrovoljci su pomagali svoju srpsku braću u manogobrojnim ratovima koje su oni morali da vode.
    deblokada - 102147 - 03.04.2018 : Laki Miki Ilicka - best (1)

    Ravni Nabožić 1995. godine


    Pitanje za Lunu: kada i kako se Semizovački bataljon povukao i zašto se povukao sa položaja u rejonu Ravnog Nabožića '95. godine? Volio bih da mi objasni, ako može, jer ima i nas živih koji se nismo bili povukli. Ostali smo tamo do posljednjeg trenutka, borili se i upali u okruženje.

    O ovom događaju sam pisao i ranije, ali izgleda da se ovdje opisuju dešavanja koja su pojedinim odgovarala. Ne mislim na Lunu konktetno, već uopšteno. Jedno je bila situacija na terenu, a sasvim drugo su komandni izvještaji!
    dobrovoljci - 102123 - 25.03.2018 : Goran Jelic Cacak - best (1)

    Spisak dobrovoljaca u Doboju '92. godine


    Dobrovoljačka jedinica pod vođstvom general-majora Dragana M. Jeremića, zvani Beli Orlovi, a pod komandom odbrane grada Doboja ratne '92. godine su dali veliki doprinos u odbrani grada u vremenu od juna '92. godina do juna '93. godine.

    Veliki doprinos su imali i u osvajanju Kupresa i drugih sela u maju mesecu '92. godine pod komandom pukovnika Slavka Lisice. Imali su borbe i u Vozućoj u decembru '92. godine na Kameničkom premetu kao i u napadu na Maglaj. Dali su i svoje žrtve za odbranu tih mesta. Damir Ikonić i Toso. Obojica iz Čačka. poginuše na Kupresu u maju '92. godine i Dejan Jelić iz Čačka, je pogino u borbi u selu Matuzići, Karuše, 19. 08. 92. godine oko 12h i 30 min.

    Po povratku sa tromesečnog Trebinjskog ratovanja u toj jedinici u junu '92. godine u okolini Vozuće su poginuli i kapetan Zoran Kalanj iz Sombora i dobrovoljac iz Čačka Đogović Rade.
    ilijas_sjecanja - 78759 - 03.11.2012 : Boris Sirob Srbija - best (83)

    Ooojjjj kume!


    U zadnje vrijeme me često put nanese preko gore Romanije. Tako je bilo i prije par dana. Sunce već bješe pri zalasku, a zadnji dani Miholjskog ljeta su ulagali poslednje atome snage da naša voljena gora zablista u svom punom sjaju. Oko mene su se pružali predivni obrisi i koloriti boja ljepših i od onih na slikarskoj paleti.

    Odlučih da se zaustavim i na trenutak odmorim na livadi okupanoj sunčevim zracima. I tako, sjedeći i uživajući u predivnoj ljepoti koja me okružuje, misli mi odlutaše u dane moje mladosti, u vrijeme kada sam Miholjska ljeta doživljavao u prizorima rodnog kraja. Međutim, danas Sunce tamo nema više šta da kupa! Iz onih vremena ostala je samo daleka prošlost za koju me vežu samo sjećanja, koja su sve češće hladna i nekako zimska.

    I dok su mi Sunčevi zraci milovali lice obuze me neka blažena toplina, poput one koju u meni stvara vatra u zimskoj noći, kada se kraj nje skupim posle napornog dana. Tu moju blaženost prekinuo povik:

  • "Ooooooojjjjjjjjjjj kume!"

    Otvorih oči i pomislih kako se ponekad život poigrava sa našim osjećanjima. U obližnjem zaseoku neko je dozivao kuma. Ponovo se začu ono meni dobro poznato:

  • "Oooojjj kume!"

    Bože, da li se to stvarno kumovi dozivaju? Da li su pravi ili se samo šale?

    Ovo dozivanje me podsjeti na onu davnu blaženu noć u kojoj sam čuo jednu priču, koja je toliko savršena da je teško povjerovati da je i istinita. Ipak, ja već dvadeset godina vjerujem da jeste.

    ***


    Sjedili smo pored vatre koja nam je grijala tijela i obasjavala lica. Pri tome je pravila neku čudnu igru sjenki kao da smo glumci u nekom pozorišnom komadu. U jednom trenutku, negdje u daljini se začu:

  • "Ooooojjj kume!"

    Što li nas ovi Turci ovako dozivaju? A kako mi njih dozivamo? Isto kao i svugdje na položajima, čini mi se!

    Već desetak puta Turčin me doziva:

  • "Kume, oj kume!"

    Kako su nam rovovi bili udaljeni svega tridesetak metara, uzviknuh:

  • "Što se dereš konju jedan, čujem te i kada normalno pričaš!"
  • "Šta hoćeš?" - odmah potom dodah ja.
  • "Imate li hljeba, kume?" - odgovori on.
  • "Šta li mu je sada palo na pamet?" - pomislih - "šta li ovaj Turčin hoće?"
  • "Imam!" - odgovorih.
  • "Ajde, baci mi malo!"
  • "A ti ćeš meni nakon toga bombu, je li?"
  • "Neću, zdravlja mi!"

    Ni sam nisam znao šta mi bi, uzeh čitav hljeb i bacih ga prema njihovim rovovima. Hljeb pade na pola puta, na ničiju zemju.

  • "Evo dobacio sam čitav hljeb, pa ga ti uzmi!"
  • "Hoćete li pucati, kume?"
  • "Nećemo!" - odgovorih.

    Mislio sam da nije toliko lud da rizikuje život za jedan hljeb. Oko nas je vladala grobna tišina. Svi su slušali naš dijalog u iščekivanju da vide šta će se dalje desiti.

  • "Kume, evo me dolazim po hljeb. Nemojte pucati!"
  • "Nećemo!" - odgovorih u množini, misleći pri tome i na moje saborce, iako ih nisam upitao niti sam od njih zatražio da to ne rade.

    Noć bješe vedra pa se vidjelo prilično jasno. Iz protivničkog rova se najprije pojavi glava a zatim i čitava silueta. Lagano je krenuo do mjesta na kome je ležao bačen hljeb. Kada je došao do njega, polako se sageo da ga pokupi, za trenutak je zastao a onda se lagano vratio do mjesta sa kojeg je i pošao.

    Opet nastade mukla tišina. Niko i ne diše od čuda koje smo upravo vidjeli. Uh, jebem ti život, šta je sad ovo? Kakva li je njega nevolja natjerala da uradi ovako nešto? Možda se Turci samo poigravaju sa nama da vide kako ćemo reagovati? A da to nije bio neki Srbin primoran da to učini? Možda su ga sa nečim ucjenili? Ipak, nema sumnje da se radi o neprijateljskom vojniku jer je bio u uniformi!

  • "Kume, hvala ti kume!"

    Pa jebo te, on nije Srbin! Želudac mi se skupi u malu lopticu od muke. Sjetih se supruge i dvoje djece koji su ostali na drugoj strani, dolje u gradu. Šta li oni jedu i kakve njih nevolje proganjaju kad njihov vojnik stavlja glavu u torbu za kilu hljeba? Da li su uopšte živi? Da li ima smisla da i ja živim?

  • "Kume, mogu li ja šta za tebe učiniti?"

    Tek tada me obuze pravi strah i muka. Razmišljao sam grčevito. Možda zna ko sam? Možda me je prepoznao po glasu? Možda zna i za moju porodicu? U jebem ti život, jebem ti život, šta sad da radim? Prošla je već godina dana kako nisam ništa čuo za ženu i djecu. Nemam šta izgubiti, ako zna ko sam onda zna i za moju porodicu. Uradiće šta je naumio!

  • "Kume!" - povikah ja.
  • "Reci kume!"
  • "Imam ženu i djecu u gradu i za njih nisam ništa čuo već godinu dana. Možeš li doznati da li su živi?"
  • "Gdje žive kume, na kojoj adresi?"

    Zastadoh za trenutak, a onda mu rekoh ulicu i broj.

  • "Ako šta doznam kume, javiću ti!" - odgovori kum po nevolji!

    Dani su bili dugi kao godine. Pošla je jedna smjena, a zatim i druga. Kum se nije javljao. I taman kada sam pomislio da sam grdno pogriješio što mu dadoh adresu svoje porodice i kada sam izgubio svaku nadu da ću nešto čuti o njima, začuh onaj, sada već dobro pozati glas:

  • "Kumeee!"

    Drhtavim glasom odgovorih kratko:

  • "Reci..."
  • "Žena Mira i djeca Anđela i Stojan su ti živi i zdravi samo su dobro smršali. Puno su te pozdravili!"

    Jedva smogoh snage da mu odgovorim:

  • "Hvala ti kume!"

    Znači, bio je kod njih, jer mu ja nisam rekao kako se zovu. Bože, živi su! Bože pomozi im, treba da se desi čudo pa da prežive ovaj prokleti rat!

    Prošlo je još nekoliko smjena. Jednom prilikom, nakon što pade noć, opet začuh.

  • "Kumeee, jesi li tu?"
  • "Jesam kume!"
  • "Da li bi kume volio da vidiš ženu i djecu?"
  • "Kume, to mi je jedina želja u životu!"
  • "Onda nemojte pucati, evo dovodim ti ih!"

    Od straha sam izgubio glas, noge su mi se oduzele, a na oči gotovo ništa nisam vidio! Ona ista silueta se pojavi iz rova naspram nas, a odmah za njim ugledah i tri manje. Bože, pa to su stvarno oni! Doveo ih do mjesta gdje je pokupio hjeb, a onda se tu zaustavi. Žena i djeca nastaviše da koračaju prema nama. Stajao je tu sve dok oni ne nađoše u mom zagrljaju, a onda se lagano okrenu i polako vrati do svoga rova.

    Savladaše me emocije i osjećanja pa mu tu veče nisam ni zahvalio što je učinio za mene i moju porodicu a kamo li da mu bilo šta drugo kažem.

  • "Kume" - povikah ja - "kako mogu da ti se odužim!"
  • "Možeš li mi nabaviti deset kila brašna da ponesem ženi i djeci" - upita me kum sa druge strane.
  • "Mogu kume!"

    Kada sam sledeći put krenuo u smjenu, na ramenu sam nosio pedeset kilograma brašna. Sačekah da padne noć, a onda uzviknuh:

  • "Kume, jesi li tu?"
  • "Jesam!"
  • "Evo, donio sam ti brašno. Ajde, dođi po njega!"

    Sreli smo se upravo na onom mjestu na kome je pao hjleb. Spustio sam brašno na zemlju i samo smo se međusobno pogledali. Nismo izgovorili ni jedne jedine riječi jer nam je sve bilo jasno. Kum lagano pokupi vreću, a onda smo se okrenuli i lagano vratili u svoje rovove.

    Bože, kakva nas je ovo nevolja snašla? Zar ljudski život vrijedi samo kilogram hljeba? Zar se čitava porodica može otkupiti za deset kilograma brašna? U jebem ti život, jebem ti život!

    ***


    Rat se završio, vatra se ugasila. Miđutim, ništa se nije promjenilo! Čini mi se da nam je sada život još jeftiniji. Zbog toga mi se stalno plače, a od muke mi se sakupi želudac. Ponekad me u ona idilična vremena, koja danas istovremeno i preziremo i žalimo, vrate zvuci muzike iz nekog filma u kome glumci pjevaju:

  • "Uz Maršala Tita, junačkoga sina...."

    Boris.
  • momir_krsmanovic - 102158 - 05.04.2018 : Zeljko Tomic Sokolac - best (4)

    Novi Sad: Promocija knjiga Momira Krsmanovića


    Juče sam u Novom Sadu prisustvovao još jednoj promociji knjiga Momira Krsmanovića. U neku ruku, pomogao sam i u organizaciji ovoga značajnog događaja jer sam odvezao Matiju Bećkovića i Momira Krsmanovića do Gradske biblioteke u Novom Sadu. Provesti još jedan dan u društvu ove dvojice velikana srpske književnosti je za mene bio, ne samo veliko zadovoljstvo, već i izuzetna nagrada.

    U Novi Sad je sa Pala došao i moj prijatelj, Nedeljko Žugić, koji je snimao ovaj nesvakidašnji događaj, pa ćemo ovaj video moći da pogledamo i na njegovom Youtube kanalu "Ljudi govore".. .

    U prepunoj sali Gradske biblioteke sabrali su se svi oni željni da čuju istinu o Drugom svjetskom ratu. Mnogo je bilo i onih koji nisu uspjeli da uđu u salu. Primjetio sam i to da je prodaja knjiga, jedan od razloga održavanja ove promocije, išla jako dobro, dosta bolje nego na promociji u Beogradu.

    Momir Krsmanović je posebno interesantan po tome što je jedinstven pisac koji je opisivao stradanje Srba u Istočnoj Bosni. Njegova posebna zasluga je što je lično bio svjedok pokolja u Miloševu. Posebno je upečatljiv momenat kada on opisuje svoju mlađu sestru, koja sada živi u Višegradu, kako sisa crijeva svoje mrtve majke. Ovo je svakako jedan od najupečatljivijih momenata iz istorijske čitanke koju je Momir napisao za nas.

    Hvatanje Draže Mihailovića je svakako jedan od nezaobilaznih događaja koje je Momir opisao. Po mom mišljenju, njegova verzija ovoga događaja je najbliža istini jer je zasnovana na svjedočenju neposrednih učesnika ovog događaja, prije svega bliskih saradnika Draže Mihajlovića i njihovih jataka, kao i članova porodice. Sve druge verzije su izmišljotine politički obojenih lica, ili bolesnika - poput onog koji tvrdi da je u nepristupačni Dobrun sletio engleski avion i u inostranstvo odvezao pravog Dražu Mihajlovića.

    Inače, djelo Momira Krsmanovića se temelji na osnovu sakupljanja intervjua oko 450 neposrednih učesnika ratnih dešavanja na prostoru Istočne Bosne. U poslednjih 40 godina, Momir je ove intervjue zapisivao na audio kasete. Mnogi njegovi svjedoci danas više nisu živi, ali su njihova svjedočenja sačuvana. Eto, to je metod kojim se služi jedan pisac, čiji rad ga je uzdihao u grupu najplodnijih srpskih pisaca.
    deblokada - 102155 - 05.04.2018 : Luna Jankovic Srednje - best (2)

    Ravni Nabožić


    Sve vas pozdravljam i samo da odgovorim na pitanje. Bio sam na Ravnom Nabožiću u to vrijeme i tamo znam da su bili Cicina četa i Vasketovi. Njih smo pronašli.

    Nisam u svojim tekstovima nikad rekao da je Semizovački bataljon napustio liniju Nabožića! Bar koliko se ja sjećam. Rekao sam da su pobjegli sa linije oni koji su je držali u području repetitora, lijevo prema Semizovcu i lijevo od Lipe. Tako se desilo da je pala linija, pa su muslimanski borci izašli na putnu komunikaciju Srednje-Semizovac. Da nisu pobjegli, ovi ne bi mogli sići na glavni put. A to ko je držao tu liniju nisam baš potpuno siguran, mada mislim da je to bio bataljon Srednje.

    Ja sam bio dole na putu kada sam uočio više vojnika kako silaze sa linije. Bili su potpuno izgubljeni. Pitao sam ih šta se desilo, a oni su mi rekli su da su napustili liniju. Zajedno sa još nekoliko boraca, natjerao sam ih da se vrate na liniju, ali od repetitora do glavnog puta Srednje- Semizovac, znači uzbrdo. To isto su učinili i naši sa druge strane od Semizovca, i tako smo sačekali noć da bi ujutro rano vratili taj dio linije gdje su muslimani bili sišli.

    Na Nabožiću se ne sjećam da je neko pobjegao. Razlog našeg boravka gore je bio očekivanje napada i pojačanje linije.

    Pozdrav!
    1sr - 102087 - 15.03.2018 : Vlado Lajžić Subotica - best (1)

    Borojević Božo: Tražim pradedov grob


    Poštovani,
    Moj pradeda po majčinoj strani zvao se BOROJEVIĆ BOŽO, od oca Pavla, iz sela Svodna, opština bosanski Novi, Bosna i Hercegovina. Bio je dobrovoljac iz 1. svetskog rata. Imao je jednu ćerku koja se rodila posle njegovog odlaska u Srbiju, nije se vratio iz rata, nikada nismo saznali gde je poginuo niti gde mu je grob. Imam želju da pronađem mesto gde je sahranjen i da odem tamo. Ako je od pomoći šaljem podatak sa rešenja o dodeli zemlje njegovoj ćerki Ravijojli, a to je: Uverenje Ministarstva vojske i mornarice Đ. D. Br. 11174/34 od 21/VIII 1934, po kom je počivši Borojević Božo priznat za dobrovoljca "borca".

    Praunuk koji bi bio srećan da pronađe pradedove kosti!

    Srdačan pozdrav!
    bijeli_vukovi - 102085 - 14.03.2018 : Sa 71000 Amerika - best (3)

    del


    U ovoj knjizi mozete procitati kako su Beli Vukovi ubili Supermena i Betmena. Ako ste ljubitelj naučne fantastike obavezno trebate nabaviti ovu knjigu. Ovaj autor ima bujniju maštu od Stivena Spilberga. Jedna od njegovih laži je da je na napad na Debelo brdo poginuo samo jedan pripadnik Belih Vukova. Šešelj je na TV rekao da je poginulo 27 pripadnika VRS. Ako laže u vezi broja poginulih, onda laže u vezi svega ostalog. Ne može mu se vjerovati.




    Idi na stranu - |listaj dalje|