fix
Logo
fix
Nalazite se na Forum-Najnoviji
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje

krajina - 102883 - 02.12.2018 : Aleksandar Popović Rakovica, Beograd - best (2)

Odsudna bitka za opstanak zapadnog dela Republike Srpske - Krah operacije UNA 95


Na osnovu Holbrukovih predloga i navodno povoljnih obaveštajnih procena o slabostima srpskih snaga doneta je odluka o angažovanju HV u zapadnoj Bosni. Direktiva za napad GS HV napisana je 17. septembra 1995. godine i dobila je kodno ime "Una-95".

Operacija "Una" je bio naziv vojne operacije u kojoj je Hrvatska vojska sa teritorije Republike Hrvatske napala četiri zapadnokrajiške opštine Republike Srpske: Novi Grad, Kostajnica, Kozarska Dubica, Gradiška. Cilj akcije je bio zauzimanje Prijedora i okupacija cele teritorije istočno od puta Gradiška - Prijedor.

Operacija je počela 18. septembra 1995. a završila se već idućeg dana (19. septembra) teškim porazom Hrvatske vojske.

Zbog agresije Hrvatske na Republiku Srpsku i teškog poraza, u Hrvatskoj javnosti se veoma malo zna o ovoj neuspešnoj operaciji.

Na nagovor američkog predstavnika za Balkan, Ričarda Holbruka, Hrvati na čelu sa svojim predsednikom Franjom Tuđmanom, odlučuju da situaciju u Pounju reše u svoju korist. Naime, Ričard Holbruk je Tuđmanu još 14. septembra predlagao da hrvatske snage napadnu RS iz pravca Banije i Pounja, forsiraju reku Unu i zauzmu Novi Grad, Kozarsku Dubicu, Srpsku Kostajnicu i Gradišku i tako izbiju pred sam Prijedor i preseku Banja Luku od ostatka Republike Srpske.

U hrvatskom "Glavnom stožeru", smatrali su da postoje realni uslovi za uspešnu operaciju na potezu od Novog Grada do Kozarske Dubice i dalje prema Gradiškoj. Operacija je nazvana "Una-95" i cilj joj je bio zauzimanje celokupne Banjalučke krajine i proterivanje srpskog stanovništva sa tog područja.

Iz hrvatske perspektive činilo se da je situacija povoljna. Operacija "Maestral" bila je veliki uspeh, VRS je pretrpela niz poraza i bila je u nepovoljnijem položaju. Uz to se i izbeglički talas kretao ka Banja Luci, otežavajući tako manevar srpskoj vojsci čiji 2. krajiški korpus nije kontrolisao situaciju u zoni svoje odgovornosti.

Procenjuje se kako je u operaciji "Una-95" bilo angažovano 1.500 hrvatskih vojnika iz sastava gardijskih brigada i još toliko iz tri domobranske pukovnije. Ne znajući da se srpska vojska konsolidovala i da ih je spremno čekala, u Hrvatskoj je doneta pre svega politička a ne vojna odluka o napadu na četiri zapadnokrajiške opštine u RS.

Na osnovu Holbrukovih predloga i navodno povoljnih obaveštajnih procena o slabostima srpskih snaga doneta je odluka o angažovanju HV u zapadnoj Bosni. Direktiva za napad GS HV napisana je 17. septembra 1995. godine i dobila je kodno ime "Una-95". Direktivu je potpisao general bojnik Vinko Vrbanac.

Nastaviće se
sokolje - 85199 - 24.05.2013 : Alex 85 Republika Srpska - best (1)

Civilne žrtva snajpera sa Sokolja


Pročitala sam sve postove i nakon dugog razmišljanja sam odlučila da napišem ovo iz razloga što niko neće da priča o srpskim civilima koji su proveli rat u Sarajevu.

Taj snajper, za kojeg kažu da je dejstvovao u odbrani, je više puta gađao mene dok sam u drugom osnovne išla kući sa torbom na leđima. Gađao je i moju mamu dok je radila u vrtu, mog mlađeg brata dok je vezao pertle od patika na kućnom pragu, gađao je i mog dedu dok je kosio travu... Taj isti spajper je ubio i oca moje najbolje drugarice dok je on vozio auto, a predpostavljam da nije mogao u isto vrijeme držati volan i pušku.

Sa Sokolja je pucano toliko često da smo ponekad i po pet dana bili zatvoreni u kuću, a šestog dana kada do podne ne bi bilo pucnjave mama bi nam dozvolila da izađemo u dvorište, gdje bi snajper pucao na nas čim bismo se pojavili na otvorenom.

O tome ko je učestvovao u napadu na vojnike koji su branili mnogobrojne civile u Rajlovcu i Reljevu mogao bi da se snimi neki dobar horor film. Jednom prilikom dok je trajao napad sa Sokolja, brat i ja smo pronašli dvogled i sada mi je jako žao što sam uopšte gledala šta se dešava, ali neki neartikulisani krici koji su dopirali do naše kuće iz pravca Sokolja su nas natjerali da pogledamo šta se to tamo dešava.

Bilo je to u ljeto '93. godine. Učinilo mi se da su sa krošnji drveća na teritoriji Sokolja skakali neki do pojasa goli muškarci, namazani po golom tijelu nekim bojama tako da su izgledali kao šatorsko krilo. Imali su i neke marame na glavama. Nakon dužeg slušanja shvatili smo da povikuju "alahu ekber". Bilo je to jezivo i vjerujem da to nisu bili stanovnici Sokolja!

Toliko o nevinim muslimanima sa Sokolja koji su samo branili svoje civile!
momir_krsmanovic - 102859 - 21.11.2018 : Nedeljko Žugić Pale - best (2)

Sokolac: Neđo Gačanin i Momir Krsmanović - Bez dlake na jeziku, 3. 10. 2018.


kultura_srpska - 102862 - 21.11.2018 : Nedeljko Žugić Pale - best (1)

Vučija Luka: 9. druženje izvornih grupa, 20. 10. 2018.


politika_srebrenica - 102855 - 16.11.2018 : Nomad Srbija - best (1)

Munira Subašić - brkata spodoba


Majke Srebrenice kradu pare
18. 04. 2009.

preuzeto sa blog-a neboljubavi. blogger. ba

Vise mi je dopizdilo da gledam te ožalošćene majke srebrenice, dopizdila mi je ogromna količina laži koju nas naivni narod proguta jer "nemoj se griješiti, pusti teško im je..." Ne griješim se ja, griješe se oni, a ja malo je reć da mrzim nepravdu i laži...

Prije svega HVALA DRAGOM ALLAHU, što postoji Bakir i emisija 60 minuta, jer jedino on ima dovoljno hrabrosti da sruši sve barijere, mislim da apsolutnu niko drugi ne bi imao hrabrosti da kaže nešto protiv tih ožalošćenih jer su izgradile prejak lobi oko sebe, stavili citav svjet oko sebe, i hajde budi hrabar pa reci nešto protiv njih?

Prije svega osvrt na emisju koja je emitirana 08. 09. 2008. gdje dotična Munira Subašić, Predsjenica udruženja majki Srebrenice, javno i bez imalo stida i kajanja priznaje sljedeće: u svom vlasništvu ima dvije kuće u Sarajevu, kuću u Srebrenici, od čega je jedna sarajevska kuća prijeratna, ali druga i neuporedivo veća je sagrađena nedavno, ima tri sprata i potkrovlje (fino prikazana), i čak nekog ministra kao podstanara koji, naravno, uredno plaća zakupninu. Podrazumijeva se da se ova zakupnina najvjerovatnije plaća iz budžeta (dakle, našim novcem), jer ne znam ni za jednog ministra iz Sarajeva da nema svoj stan ili kuću, što znači da ovaj dolazi van Sarajeva (nije htjela otkriti o kome se radi).

Sljedeća stavka je bilo pitanje o njenoj plati, za koju ova "ožalošćena" sa smijehom reče da je "4.000 maraka", a onda i dodaje: "pa eto, dvije mi mogu biti za života, a dvije onako, da se ima... " (?!)

Ni tu nije kraj, pa na pitanje novinara o službenom automobilu (džip doniran Organizaciji od UN-a)" ožalošćena "hladno" kaže kako "to auto ne može držati ispred kancelarije (nije navela razlog zašto ne može), pa ga parkira pred svojom kućom, a njen sin ga vozi jer nema svog vlastitog auta... " (?!?!?!).

Zatim je rekla i za donacije, naime, BH Telekom je njenoj organizaciji donirao 300. 000 KM (?!), od čega je, po njenim riječima, potrošeno oko 18. 000 za renoviranje prostora u kojem je smješteno udruženje (prostor doniran od vlade, kao i "nešto malo" na funkcionisanje organizacije, a da na računu još uvijek ima tih para za budući rad. Onda se nadođe na to da od tih para na računu organizacije ima još oko 100.000, pa ispade da je spomenuti utrošak od "nešto malo" za rad organizacije oko 170-180.000 KM... Kako se došlo do te donacije od 300.000 je, opet, posebna priča.

Na kraju je priznala da ta "ožalošćena" cijeli rat nije ni bila u Srebrenici, njen muž jeste ali ne kao borac, nego je tamo radio za nekoga, i naravno izvukao se. Ali ono što je užasno nisko jeste da se njihova kćer nalazi na spisku Srebrenicke djece bez roditelja i prima pomoć u to ime?!?!

Ja za još mnoge laži nje i njoj sličnih, koje su rat iskoristile u smislu: "rat jest jednako brat" znam, ali mi je bilo potrebno da se ima argument za priču i evo sama ga je dala.

Ta ista žena, zajedno sa njima 11 jula nosa one krpe sa natpisima imena poginulih a sin i muž živi i čitavi i bogatiji od nas sviju. I nije ona jedina, znam potvrđeno od ljudi iskrenih Srebrenična, da je većina žena iskoristilo priliku da na spisak poginulih stavi i imena ljudi koji su umrli godinama prije rata. Isto tako znam da ni jedna nema apsolutno nikakve namjere da se vrati u Srebrenicu a i zašto bi? Djeca im se rađaju u Sarajevu, završavaju fakultete, što nikad ni sanjati nisu mogli, a i kad toliko pate i žale za poginulim muževima (čast izuzecima i poštenim ženama) zbog čega oko svake vidim po četvero male djece?

Muka mi je od činjenice da ta brkata spodoba Munira kako je zovu, bez osnovne škole putuje po svijetu i što se ta ista nepismena žena uspjela susresti sa najvećim državnicima svijeta, ne treba nam takva prezentacija zemlje u svijetu kroz ljude nepismene, neobrazovane.

Muka mi je i od toga što u javnom prijevozu gdje si prinuđen biti sa njima u malom prostoru čuješ priče kako se u Sarajevu ništa nije desilo.. (a masakri, a komadi tijela, a to što je moj život svakodnevno bio u opastnosti konstantno 4g) to što sam djetinjstvo provela u podrumu i bila zahvalna Bogu na svakom preživjelom danu. Samo se u Srebrenici desio zločin?? I otkud im pravo da izdižući svoju žalost iznad žalosti ljudi iz Sarajeva, Mostara, Višegrada, Goražda i drugih, po njima se samo u Srebrenici desio zločin, naša bol i patnja su minorne, baš one znaju čija je bol veća?

Muka mi je i kad dodje 11 jul pa vidim da te iste koje žive u blizini, gledaju prijenos preko televizije, a djeca iz sarajevskih škola budu organizovana da taj dan otputuju u Srebrenicu i daju počast, a one sjede i gledaju na televiziji?

Ljudi vjerovatno na osnovu ovog teksta će reć, nije muslimanka, ne vjeruje, ali ljudi ja sam na strani istine, i ukoliko ne vjerujete meni pogledajte emisiju 60 minuta, i povjerujte onda bar svojim ušima, gdje dotična sve to priznaje bez imalo stida i kajanja. Njena plata je 4000, a mi smo ubjeđeni da političari kradu?

Budite na strani pravde!


E, kada sami muslimani ovo pišu međusobno, šta li mi Srbi možemo da zaključimo, nego da smo još i dobro prošli devedesetih i ne sluteći kakve paklene planove su imali muslimani u BiH i njihovi nalogodavci. Setite se Markala, Vase Miskina, Tuzlanske kapije i ostalih scenarija u kojima su žrtvovani životi muslimana, a za to optuživani Srbi... Rekoh sam sebi, dobro prođosmo, kakvo je zlo bilo pored nas. Pozdrav Nomad.
ratne - 102775 - 14.10.2018 : Nomad Srbija - best (6)

Ljubav u Šekovićima


Ratne priče Nebojše Jevrića
Autor: Nebojša Jevrić 14. 10. 2018.

Šekovići su nekad, pred rat, imali šest hiljada stanovnika. Sad, dao bog da ih ima hiljadu. Nisu ih oterali ni rat ni balije. Stisko nemać a čovek vazda potrebit.

Za vreme rata imali su svoju radio-stanicu. Tu sam jedne noći osvanuo na radiju pričajući ratne priče pokojnom Mrkiju. Stasiti momci, dobri Srbi. Garda Srpska!

Upoznao sam ih kad je Mladić po ko zna koji put oslobađao Trnovo.

Srpko se upoznao sa Šekovićanima na radnoj akciji.

Bio je odnekud iz Aleksandrovca, Aranđelovca, ne pamti priča.

Kad je rat počeo, došao je kod prijatelja.

  • "Nisam mogao da sedim kod kuće dok vi ratujete."

    Bilo je to na početku rata.

    Srpko je krenuo u izviđanje kad je čuo šušanj. Divljači ili čoveka. A onda tihi plač.

    Preplašena kao srna, sakrivena u ljeskaru, čučala je Maida.

    Počela je da beži, spotakla se i pala.

    Bila je bosa, izranavljenih nogu. Odvojila se u mraku od grupe koja je išla od Zvornika prema Tuzli. I zalutala.

    Previo joj je noge i podelio sa njom vojnički obrok.

    Ona je sa strahom gledala u njegov bajonet. Skinuo ga je i pružio joj ga.

    Nije htela da ga uzme.

    Sutradan su zajedno prešli Drinu. Odveo ju je kod majke a posle nekoliko dana su se venčali.

    Srpko se posle petnaest dana vratio u jedinicu. Prva granata koja je pala, pala je u njegov rov.

    Ostao je živ ali unakaženog lica i tela. Od gelera.

    Dugo je lečen na VMA. Ona ga je obilazila, obilazila svaki dan.

    Ida, kako je sad zovu, zaposlila se kao nastavnica u školi. Kad je sve prošlo, otišla je da obiđe roditelje u Brčkom.

    Sa sobom je povela dvoje dece. I vratila se.

    ***


    Boža Krndžov ili Boža Polovina bio je na transporteru koji je pogodio erbejac. Eksplodirala je granata, ali su eksplodirale i bombe.

    Kad je pomoć stigla pokupili su ranjene, a Božu su pokrili ćebetom. Granata mu je odnela ruku i nogu. Mislili su da je mrtav.

    Naišao je seljak sa konjskim zapregom, utovario ga i odvezao u bolnicu u Milićima. I tu su ga stavili ispred vrata. Imao je sreće. Tog dana je došao helikopter sa VMA. I pokupili su ga.

    Dugo se lečio na VMA, ali je opstao. Tvrd su narod Šekovićani.

    Vesko Vukotić mu je kupio električna kolica.

    O čudu je zabavljao vozače u Knez Miloševoj kad bi krenuo do Terazija električnim kolicima. Da obiđe grad.

    Posle je naučio i kola da vozi. Kad mu pukne guma, on prepreči put i čeka policiju. Da mu točak zameni.

    "Vidikovac" je kafana smeštena na steni iznad Drine visokoj pedeset metara. Odatle je put Drine i legende poleteo Risto Đogo o čijoj se sudbini nijedno novinarsko udruženje nikad nije propitivalo. (Obećavali su mi nagradu "Risto Đogo", ali pretekao sam. )

    U blizini su bile napuštene vikendice. U jednoj od njih, sto metara od kafane, bila je smeštena javna kuća. Rumunke, Ukrajinke, Ruskinje.

    Tu od Boža Polovine niko nije tražio novac. Mogao je da bira. I izabrao je Ruskinju Natašu. Samo je jedne večeri rekao:

  • "Od večeras ona nije na prodaju. Ženim se!"
    Tada je glavno stručno lice za trgovinu ženama bila naka Milka iz Šapca. Kod nje je gazda javne kuće kupio Natašu.

    Ta Milka joj je uzela pasoš i deset hiljada maraka.

    Sa čamdžijama Zeke Buljubaše Božo Polovina je prešao reku. Ušao je kod Milke sa dve bombe u rukama. Zverac je bio Božo Polovina.

  • "Natašin pasoš i deset hiljada maraka, inače svi letimo u vazduh!", kažu da joj je rekao. Grdno je izgledao Božo Polovina. I Milka je videla da sa njim šale nema.

    Donela je pasoš i pare.

    Božo Polovina ih je odneo svojoj Ruskinji. I pitao je da li hoće da se uda za njega. Pristala je. Ali Božo je hteo i blagoslov roditelja. Poslao ju je u Rusiju. Ona je otišla i vratila se.

    Božo Krndžov i Nataša dobili su sina i preselili se u kuću u Dvorovima kraj Bijeljine.

    I još bi živ bio da nije pio koliko je pio, Božo Krndžov, Božo Polovina. Ali jebo Bosanca koji ne pije rakije!
  • poturice - 102837 - 04.11.2018 : Elvir Tuzla - best (3)

    Pustite lažne istorije svih


    Gospodo, okanite se istorije Bosnjaka, Srba, Hrvata i dr. u BiH. Trenutno svako od nas ima svoju istoriju u koju vjeruje. Svi mi želimo dokazati da je tuđa istorija lažna. Svi mi imamo mitove, laži, neistine o tome kada, gdje, i kako smo postali.

    Shvatite, svi smo u nekom momentu, tj. naši preci, preuzeli neku vjeru. Ja sam Bošnjak, govorim bosanski jezik. Vi ste Srbi ili Hrvati i govorite srpski ili hrvatski jezik. Niti ću ja i svi kao ja dozvoliti da vi nadjevate imena mojoj naciji i jeziku, niti ću Vas ubjeđivati da niste to što jeste i da ne govorite jezikom kojim govorite. Niti ću ja i svi kao ja dozvoliti da moju zemlju, očevinu, djedovinu, odcjepite u Veliku Srbiju ili Hrvatsku, niti ćete Vi dozvoliti vašu zemlju da neko okupira. BiH je svih nas, i samo se mi možemo dogovarati. Bez dogovora opet sleduje krvoproliće.
    Ima mnogo mrzitelja, nacionalista , bolesnike svih nacionalnosti koji vrijeđaju. Bože daj im pameti i zdravlja. Ko god je bio u ratu vjerujem da ga ne želi nikada i nikome. BiH je bilo, jeste i biće zauvijek, ma koliko je neki mrzili. Ostajte svi sretno i zdravo.

    P. S. Iskoristiću priliku da iskažem saučešće svima za sve nevino stradale građane u prokletom ratu, bez obzira na nacionalnost. Neka je Božja milost i mir rahmetlijama- pokojnicima.




    Idi na stranu - |listaj dalje|