fix
Logo
fix
Nalazite se na Forum-Najnoviji
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje

miodrag_lazic - 83763 - 18.03.2013 : Stari Blizo - best (12)

Doktoru Laziću treba dodjeliti orden!


Više učesnika ove stranice, pisalo je o ratnom hirurgu Dr. Laziću. Čovjeku koji je svoj život stavio na kocku, a nije morao, pomažući ranjenim borcima Sarajevsko-romanijskog i drugih ratišta. Koji je za život boraca odlučio da stavi svoj život na kocku i biti ili ne biti živ.

Danas nađoh jedan članak o doktoru i ponovo ga pročitah. I dok čitam kroz glavu mi dođe i jedno po meni veoma važno pitanje:

Da li se iko od već pomenutih učesnika na ovoj stranici, pa i od nas boraca, a i onih kojima je Dr. Lazić bio i otac i majka u Žici sjetio, a nalazi se u Republici Srpskoj, da pokrene predlog da se taj heroj iz Žice odlikuje najvišim odlikovanjem Republike Srpske za ratne zasluge?

Evo ja predlažem da se Dr. Miodrag Lazić, ratni hirurg iz Žice predloži za jedno od najviših odlikovanja za zasluge u doprinosu u proteklom ratu.

Pozdrav, Stari

RE: Doktoru Laziću treba dodjeliti orden!



Koliko je meni poznato doktor Lazić je dobio orden Svetog Save.

U svakom slučaju, meni se sviđa ideja da mu mi, posjetioci ove stranice uručimo jedan mali poklon, kao znak pažnje i zahvalnosti za sve ono što je učinio za nas. Trenutno nemam ideju šta bi to moglo biti, može bilo kakav poklon u vrijednosti od par stotina evra, čak i iz Amerike i Kanade, a može i nešto od tradicionalnih srpskih obilježja. Uostalom, mogao bi i neki novčani prilog pa neka on sam kupi sebi i svojoj porodici ono što hoće.

Ukoliko podržavate ovu ideju, molim vas da kliknete na pet zvjezdica i ocjenite članak. Umjesto poruke upišite vaš prijedlog šta bismo mogli da mu poklonimo i u kojoj novčanoj vrijednosti.

Napominjem da ovoga ljeta namjeravam da ga potražim i tom prilikom bih mu eventualno uručio poklon. Novac ovaj put neću skupljati jer kod sebe još uvijek imam izvjesna sredstva od prošlih akcija.

Evo i nekoliko prijedloga:

  • Gusle
  • Ikonu izrezbarenu u drvetu
  • Jednu zlatnu pločicu sa narukvicom na kojoj bismo mogli urezati poruku: "U ime svih onih koji život duguju Bogu i dr. Laziću".

    Ukoliko podržavate ovu ideju kliknite na pet zvjezdica i ocjenite članak.
  • lazar_kondic - 92521 - 06.03.2015 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (26)

    Zauvjek nas je napustio naš heroj Lazar Kondić


    Nakon ratnih, tiho i nečujno, odlaze nam i preživjeli heroji! Država za koju smo se svim srcem borili, nije im se odužila!

    Otišao je još jedan od mnogobrojnih heroja, koji su svoj život i zdravlje žrtvovali za srpski narod i Republiku Srpsku!

    Nakon duže bolesti, napustio nas je kapetan Lazar (Branislav) Kondić!

    Lazo, kako smo ga svi od milja zvali, u toku rata zbog svojih zasluga bio je unapređen u čin kapetana, odlikovan ordenom za "Vojne zasluge", sahranjen je u selu Mala Obarska, opština Bijeljina.

    Lazo će za uvjek biti upamćen kod svih koji su ga poznavali, po svojim nadljudskim osobinama! Na svom ratnom putu se istakao kao komandir čete u "Hotonjskog bataljona". Lazo je kao komandir te jedinice, svojim mudrim taktičkim potezima, uspio je da osvoji 300 metara prostora po dubini, ispred svoje linije, bez artiljerije i borbenih dejstava, što je u to vrijeme bio nezamisliv i ogroman uspjeh. Njegov uspjeh je bio zabilježen 23. marta '93. godine u ratnom biltenu "Naš glas", koji je izlazio u Srpskoj opštini Vogošća.

    Komanda Vogošćanske brigade, uvidjevši njegov potencijal, dovela ga je u Operativni centar Brigade. Krajem oktobra '93 ukazano mu je povjerenje i bio je postavljen na mjesto komandanta Jošaničkog bataljona. Zbog svojih kvaliteta i velikih potreba da se iskoristi njegovo znanje, ponovo je vraćen u O. C. Vogošćanske brigade, a formiranjem 3. sarajevske brigade, zbog svoje stučnosti ostaje do pred sami kraj rata u toj jedinici. Nakon pada velikog dijela linije Semizovačkog bataljona, postavljen je na mjesto komandata tog bataljona, kao jedina nada da se spasi odbrana Vogošće! Nadljudskim naporima, koji su samo njemu bili svojstveni, sa vojnički razbijenim bataljonom, uspio je da stabilizuje liniju odbrane i povrati izgubljene teritorije.

    Danas, mogu slobodno da kažem da je Lazo bio jedini čovjek u 3. sarajevskoj brigadi, koji je htjeo u onim trenucima da se prihvati te teške obaveze! Uspješno je preuzeo Bataljon i sve postavljene zadatke obavio. Pun samopouzdanja, juna '95. prihvatio se odbrane Semizovca i to prenio i na svoje saborce! Zahvaljujući Lazinim taktikama Semizovački bataljon se herojski borio i odbranio svoje teritorije, a samim time spasio srpski narod od krvoprolića koje mu je tada prijetilo

    Dali smo to zaslužili?
    Nakon obavljene sahrane, na kojoj se iz BORS-a niko nije pojavio, otišao sam u njihove prostorije. Bio sam razočaran što se niko nije pojavio, pa sam ih pitao zašto nisu prisustvovali na pogrebu. Nakon što sam prošao kroz mnogobrojne kancelarije, prepune mladih djevojaka, uspio sam da nađem nekoga sa kim sam mogao da razgovaram na tu temu. Taj čovjek mi je rekao da oni nisu znali za smrt odlikovanig ratnog oficira i da im je žao što im to niko nije javio, uz obrazloženje da bi spreimilu prigodan govor i počasnu paljbu, kao zaslužnom heroju Republike Srpske.

    Čovjek bi mogao i povjerovati u ovu lažnu priču, ali još u toku mog prisustva hodajući kroz mnogobrojne kancelarije, napravili su riješenje o ukidanju boračkog dodatka. Kroz razgovor sa njima došao sam do zaključka da su znali za smrt srpskog oficira. Iskoristili su moj dolazak, registrovali Lazinu smrt, napravili riješenje o ukidanju boračkog dodatka, koje je stiglo da se uruči Lazinoj porodici još za vrijeme mog kratkog boravka u Bosni.

    U prostorijama BORS-a najmanje ima boraca i članova porodica poginulih boraca, pa je moje mišljenje da tu organizaciju zbog zloupotrebe pod hitno treba ukinuti!

    RE: Zauvjek nas je napustio naš heroj Lazar Kondić


    Molim vas da kliknete na pet zvjezdica, tj. da "ocjenite članak" u znak saučešća porodici našeg srpskog heroja.
    nebojsa_spiric - 82257 - 05.02.2013 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (175)

    Umro Miroslav Špirić


    Dragi forumaši,

    sa tugom u srcu želim da vam saopšitim da je umro stari Špiro, otac vogošćanskog heroja Nebojše Špirić - Špire. Neka ti je laka crna zemlja, dragi Špiro!

    Vogošćanin Pravi



    Poštovani prijatelji,
    predlažem da kliknete na pet zvjezdica iznad ovog članka i da na taj način odate počast našem dragom prijatelju Miroslavu Špiriću, koji je toliko godina predano pisao tekstove na ovom forumu. Neka svaka "ocjena" bude izraz saučešća njegovoj porodici!

    Sa poštovanjem,
    Željko Tomić

    Miroslav Spiric
    ozren - 97373 - 19.10.2016 : Deminer Prom NijeBitno - best (5)

    Nestali srpski vojnici na Vozućkom ratištu


    U toku 2002. godine došao nam je predsjednik zaš nestale Republike Srpske da odemo na lokalitet Mmahoje Zavidivići, Vozućko ratište. Zvao se Goran Krčmar koliko se sjećam, da nađemo posmrtne ostatke dvojice vojnika VRS navodno su ih vidjeli lovci.

    Krenuli smo iz Mahoja, prešli preko rovova A-BiH, te pješačili sat vremena kroz gustu bukovu šumu dok se nismo popeli na kotu koju je držai VRS. Bila je to kružna obrana, dobro ukopana, promjera 50x50 metara, da se najeziš ko je tu morao biti. Gospodin krčmara nam je rekao za jednog od tih vojnika da je bježao sa svih linija, pa da je tu poslat po kazni.

    Uzeo sam detektor i krenuo da tražim. Nakon par minuta sam naletio na maslinasto zelenu uniformu, sklupčanu ispod borića, bila je zakopčana. Rasjeko sam dugmad i vidio kosti, do tad se i ostatak deminera spustio i nastavili smo potragu za drugim ostacima, međutim bez uspjeha. Moja pretpostavka je da je spao sa stijena duboko u kanjon jer sam naletio na bačenu ručnu bombu koju sam iz zajebancije bacio u kanjon dole. Dosta vremena je prošlo dok sam čuo zvuk da je ona pala dole.

    Zanimljivo je bilo da je vjetrovka JNA na tom vojniku bila kao nova, a tu je ležala od 1995. do 2002. godine. Lobanja mu je bila smrskana u komadićima a ne cijela, mora da je imao strašnu smrt vjerovatno su ih bacili sa rovova ono za ruke i noge pa niz brdo te se ovaj drugi otkotrljao niz kanjon.

    Mi smo gore došli da to odradimo na brzinu, ne standardno deminiranje. Ipak smo vratili jedno tjelo obitelji da ga dostojno pokopa. Tko je bio taj vojnik ja ni danas ne znam, ali nije ni bitno, čak je i vojnik sa meni suprostavljene strane ali treba biti veličina i vojnik kakav sam bio i u ratu poštovati mrtve i zarobljene.

    Do sada je moj tim izvukao preko 50 mrtvih civila iz minski polja poslije rata, većinom iz zd Županije.
    ozren - 94811 - 13.01.2016 : IDV TUZLA Tuzla - best (3)

    Rat na Vozućoj


    A to što se ovdje piše kako je ABIH dobila Ozren na tacni, te kako su vojnici VRS bili noružani sa M-48 pa ako onda zarobismo onoliku silu oružja, nije baš tako!

    Vi ste imali dosta sreće pošto mi nismo imali pameti dok nismo otkrili da ste nas prisluškivali na ona dva mjesta, jedno na strani 3. korpusa a drugo na strani 2 korpusa. Čim smo to otkrili vi ste sve izgubili jer ste do tada znali svaki put tačnu lokaciju gdje ćemo napasti.
    ozren - 95045 - 04.02.2016 : Jagare Banjaluka Banjaluka - best (2)

    Vozuća


    Nisam bio na vozuci 10. septembra, ali preživjeli iz moje jedinice govore o dešavanjima i pogromu koji ih je zadesio. Sam odlazak naše čete je djelo Majmuna Mihaljčića koji nas je ponudio velikodušno u brigadi iako je to bio već treći ili četvrti teren van rejona razmještaja brigade. Mi smo bili pješadijska četa HAD 16. kmtbr. 70/80 ljudi, odlazi na Vozuću čine sa još 4 čete brigadu. komandu Brigade čine kom. mislim Barašin i još jedan čovjek, tako da su sami sebi razvlačili žicu za telefon.

    Prema pričanjima mojih drugova, oni su očekivali napad, spremili se i rasporedili. Mi nismo nimalo naivna četa, tu je bilo mnogo boraca za primjer. U silovitom napadu mudžahedina naša linija je probijena na dva rova i tada je nastao haos, pravo rasulo. Snalazio se kako je ko znao i umio. Mislim da je u njoj bilo 19 ubijenih jedan zarobljen, a kasnije razmjenjen. Dvojica su izašla nakon 20 dana. Nesumljivo je da su mudžahedini bili brojčano jači, uradili su ono što godinama nisu mogli.

    Volio bi da se neko od aktera ovog događaja oglasi i da opiše dešavanja, ali to su ljudi koji se danas bore da prežive i prehrane svoje porodice. Neki, iako mladi, umiru živeći u "boljem dijelu BiH" kako kaže sadašnji predsjednik. Nama je dobro samo mi ne znamo za to.

    P.S. Ima tu još dosta detalja o kojima mogu pisati. Volio bi da se javi neko od učesnika.
    ozren - 100249 - 19.04.2017 : Nina Radojcic Vozuca - best (2)

    10.09.1995.


    Pesma posvećena onima koji su dali život za Vozuću

    Što nas pogubiše komšije bivše
    Što nas pogubiše komšije nove
    Udruženi protiv izdanih
    Izdan sam bio, znao sam to
    Znao sam kome ću u ruke dopasti
    Ali znam i ko sam, odakle sam
    Ali znam za koga život dajem
    Da sam je ostavio izdao bih sebe
    Da sam pobegao izdao bih pretke svoje
    Teška nas je sudbina zadesila
    Gorak kraj slatkog života
    Gde sam se rodio tu sam i poginuo
    Gde sam znoj tu sam i krv prolio
    Gde su kosti moje tu je vaša zemlja
    Jer zemlja je vaša tamo gde su kosti vaših predaka
    Ostavljam vam zemlju natopljenu krvlju junaka
    Junaka izdanih, ali vernih do poslednjeg časa.
    rat_zvornik - 83468 - 09.03.2013 : KiM KiM - best (3)

    Zvornik, Vitinica, 28.05.1992. godine


    Bilo je to 28. 05. 1992. godine. Ne sećam se sela u kojem smo bili u izviđanju, ali znam da je to bilo uz reku Drinjaču. Nakon povratka u bazu smo dobili poziv da je napadnuto neko selo u predelu Vitinice (više se ne sećam naziva sela) i da su muslimani počeli da pale selo i da ima žrtava pa im je potrebna pomoć.

    I ne svraćajući u bazu produžili smo u pravcu tog ugroženog sela. Vozili smo se do mesta zvanog Kiseljak gde su nas dočekli izbegli stanovnici iz područja Vitinice. Nakon što smo saznali šta se dešava na terenu nastavili smo put. Uz pratnju njihovog vodiča išli smo još tri kilometra dok nismo stigli do linije koja se u tom trenutku držala. Tamo smo zatekli samo meštane tog sela, koji nikada nisu napadali niti ugrožavali većinsko muslimansko stanovnistvo u tom kraju. To tog trenutka muslimani su uspeli da zauzmu par kuća koje su već gorele.

    Branioci sela su bili isključivo ljudi u poznim godinama, naoružani uglavnom lovačkim puškama. Među njima je bio i jedan stariji gospodin koji je imao vojnička iskustvo još iz 2. svetskog rata, pa je odmah našem kapetanu na karti objasnio gde se nalaze tenutne linije razdvajanja. Naš kapetan je zatražio podršku minobcača ali su oni bili previše udaljeni tako da nisu mogli da dejstvuju pa smo u ispomoć krenuli bez artiljerijske podrške.

    Odmah pri dolasku na liniju dužine od jednog kilometra, koju je branilo svega dvadesetak starkelja, nas petnaestak je u silovitom napadu proteralo muslimane iz tog sela. Zatim smo krenuli u pravcu njihovog sela. U namjeri da popravimo pređašnje položaje zuzeli smo i neke njihove rovove koji su bili iskopani u dubini nekih 30 centimetara. Ispred nas je ostala još jedna kuća koja je bila cilj nove linije. Beše to prelepa kuća, sa podrumom i jednim spratom, na kojoj su već bili polupani prozori. Pred sami kraj te akcije se dešava neprijateljski bombaški napad. Oni su bili udaljeni od nas svega 15 metara. Zbog toga se povlačimo 100 metara. U tom trenutku primjećujemo da jedan naš saborac nedostaje, pa zbog toga ja ustajem i skupa sa još dva borca krećemo u potragu za njim jer sam samo ja znao njegov poslednji položaj.

    Da bih došao do tog mjesta morao sam da preskočim neko rastinje pored puta. Tu sam primjetio našeg Đoleta kako leži potrbuške, upravo kako sam ga i zadnji put vidio. Udario sam ga rukom kako bih mu dao znak da se povlači ali on nije reagovao. U tom trenutku mi neko reče da bacim pušku. U tom trenutku ugledah dva muslimana i u trenutku pomislih:

  • "Jaoj majko!"

    Jedan od njih, neki brko, povika:

  • "Koljemo ga?"

    Moja ruka hoće da krene ka pistolju da se upucam. U trenutku kada sam hteo da se okrenem kako bih pogledao šta se dešava sa mojim saborcima odjeknu rafali i ja se mahinalno uhvatih za stomak. Međutim, sve mi se čini da mi nije ništa. Na potiljku sam osjetio pljusak a nakon toga ugledah onu dvojicu kako leže. Ugledah i moje saborce kako dižu Đoleta i vuku ga nazad. Ja uzimam Đoletovu pušku, a kupim i oružje one dvojice neprijateljskih vojnika. Nakon toga se okrećem prema njima, i ni sam ne znajući zašto sam to uradio, "overio" sam ih a zatim sam uzviknuo:

  • "Koljite me sad!"

    Tom prilikom smo nosili Đoleta puna tri kilometra. Hvala Bogu, i danas je živ. Linija koju smo tada uspostavili dočekala je i Dejton.
  • akcije - 100223 - 15.04.2017 : Vogošćanin Pravi Vogošća - best (2)

    Parastos poginulim borcima 3. sarajevske brigade


    Poštovani učesnici foruma,

    želim da vas ovom prilikom obavjestim da će komanda 3. sarajevske brigade organizovati parastos za sve poginule borce naše brigade. U organizaciji parastosa, osim komande 3. sarajevske brigade, svesrdnu pomoć i učešće u organizaciji uzeli su:

  • Predsjedništvo udruženja poginulih boraca Sarajevsko-romaijske regije,
  • BORS-Višegrad i
  • Udruženje vetrana Odbrambeno-otadžbinskog rata Sokolac.

    Parastos će biti održan 29. jula. 2017, na Vojničkom groblju "Mali Zejtinlik - Sokolac".

    Ovom prilikom vas sve pozivam da prisustvujemo u što većem broju, pozovite i one koji nisu bili pripadnici 3. sarajevska brigada, da obiđemo grobove naših heroja i pomolimo se za njihovu dušu!

    Unapred zahvalna, komanda 3. sarajevske brigade.
  • zaboravljeni - 23369 - 18.01.2010 : Nedeljko Žugić Pale, Republika Srpska - best (1)

    O onima kojih više nema


    ŽIVE RANE PEKU A SRCE NE PUCA

    Gledajući izbliza i iznutra majke i očeve poginulih, sjećao sam se riječi nobelovca Ive Andrića: "Ja sam veoma ranjiv, ali besmrtan - kaže glavni junak". A glavni junaci apsurdnog rata nisu među živima.

    Iz ukamenjene tišine otrgnu se riječi koje opominju, ne daju da stojim na mjestu, već da idem dalje, do novih suza za suzarnik.

    Plamti sjećanje na Dušana Vujičića, oca nestalog sina, koji zarađuje hljeb ukrovljujući kuće za izbjeglice u Gacku. Vodio me u Spomen-sobu u Nevesinje i pokazao najlon kese u kojima su kosti nestalih, neidentifikovanih boraca i civilnih žrtava rata. Ima i onih bez glave" Od toga te naprosto dave sjenke onih čije kosti su zgomilane u rafovima.

    U Srpcu sam sreo Miru i Vladu Majstorović, oca i majku nestalog sina jedinca, kojem se izgubio svaki trag u Loznoj kod Vozuće. Suze se rasplinjavaju u duši. Rastu plućna krila. Eksplozija iznutra"

    Angelinu Skokić je ispratila sina u rat, a on ga je odveo u zagrljaj smrti. "Na krvi naše djece stekli su kapital", kaže majka čija krv struji u otvorenoj rani.

    Sin Drage Tutnjeviću iz Srpca poginuo je spašavajući ranjenog druga. Na podrućju opštine je 107 poginulih i 12 nestalih, a ni jedna ulica ne nosi ime poginulog borca.

    Desa Lalić, sa vidnim žignućem u srcu jedvačujno govori: "Dobio je sina četrdeset dana nakon pogibije"Nemam sina, ali ostala je bol za života, koju ću i u smrt prenijeti... "

    Anđa i Veljko Nogo iz Miljevine su svijetli izbojci sa crne biljege smrti. Daju život za unučad. Bez njih ne bi imali providnih dana. Sve bi bili tamni dani.

    Do petnih žila potresa istina o apsurdu rata u susretu sa Gavrom Elezom iz Kalinovika. Ovaj dobromisleni čovjek ostavio je neizbrisive tragove u mojoj duši, koja se nije umarala i dok sam sjekao olovne magle rata" Ali, sada, kada se zgušnjava bol i pogađa samo u jednu tačku, teško je. Zabole oči duše.

    U Bijeljini sam sreo Ružu Đurić, majku dva poginula sina i suprugu poginulog muža. Raspukni crna zemljo da propadnem s tugom! Tiha se bol spušta, a čas podiže, čas samosabira, čas rasplinjava" Pucaju riječi koje ne mogu da izađu iz usta!

    Stojko Čavić, otac dva poginula sina, živi u Bijeljini. Iz Bugojna je. Nema snage da da izjavu za novine. Bio bi smrtni grijeh i pitati ga bilo šta.

    Spasoje Antunović se u izbjegličkom rasulu zaustavio u Foči. Otac je poginulog sina. "Najveći borac je onaj ko je dao svoj život", kaže. Iz usta mu zrači energija energija otrgnutog od života.

    U ratu su sahranili istinu, a poslije rata njene najsvjetlije izbojke. Ni tu se nisu zaustavili - pucali su u budućnost. Ali, neće moći. Izrast će drvo žive istine iz grobova nevino stradale djece. Od svjetlosti njene neki će pognuti glavu, a neki će oslijepjeti.

    Cvijeta Vujanović, majka tri poginula sina. Njena marama je crno platno rata. Riječima je tijesno u košulji jezika! U crnu zemlju živa ne može, u nebo takože, a da može dublje bi u crnu zemlju pala

    Desimiru Makitanu, iz Ilijaša, poginula su dva sina u jednom danu. Dvije smrti srele se u jednom srcu. I nije puklo. Koga stignu ova slova naša, osjetiće pogled nas iz Ilijaša! Leluja se crno platno rata u riječima...

    Vitomir Simić, sa Ozrena, živio je i umro u Doboju, kao otac tri poginula sina. Pogled mu je nestajao u magli, nigdje se ne zustavljajući. Kao da traži mjesta gdje je stalo srce njegovih sinova ili mjesto gdje bi mogao biti njegov grob. Prošlost je živa zakopana u budućnost ovog čovjeka. Sve je donio i sve je uzeo rat... Žive rane peku, a srce ne puca!

    Nedeljko Žugić
    rsk - 100237 - 17.04.2017 : Vitez Koja Tamo daleko - best (1)

    1.PGMBR u ratu 1991.


    - 1. pgmbr: do sredine decembra stradalo je ukupno 26 pripadnika.

    O ratnim poukama u listu "Narodna Armija" krajem 1991. komandant 1. pgmbr pukovnik Vučić je govorio: "Naša najvažnija iskustva tiču se upotrebe OMJ u naseljenim mestima. Ona su vrlo poučna. Praksa je potvrdila da upotreba tenkova u prvoj liniji borbe u naseljenim mestima ne daje optimalne rezultate i dovodi do nepotrebnih gubitaka. A mi smo bili prisiljeni da tenkovima dejstvujemo baš na takav način, jer nismo imali dovoljno obučene pešadije. A bez podrške pešadije tenkovi su veoma osetljivi. Raspolažemo najsavremenijim tenkovima M-84 i T-72, ali smo se uverili da je čelik ranjiv, da ga probijaju savremena protivoklopna sredstva. A protivnik je raspolagao najsavrsenijim sredstvima. To oružije probija svaki oklop. Pogotovu što je upotrebljavano često s malih odstojanja od 10 do 15 metara. Mi smo se osvedočili da su najelitniji delovi protivničkih snaga ostrašćeno vodili borbu protiv naših tenkova, unoseći u borbu mržnju, doktrinarnu zaslepljenost, neretko opijeni alkoholom i drogama. Pred nama nije bio klasičan front, a proboj fronta i prodor u dubinu nije bio glavni metod borbe. Mi smo iza svakog ćoška ulazili u novu borbu. Zbog toga smo neke postupke morali menjati. Recimo, držali smo otvorene lukove, jer u slučaju da bude tenk pogođen, na taj način se smanjuje pritisak od eksplozije i olakšava spasavanje posade. Takođe se pokazalo korisnim vešanje vojničkih denjkova sa vanjske strane kupole, jer oni stvaraju dodatni sloj zaštite. Velike teskoće smo imali i sa neprijateljskim minama različite proizvodnje, naše i strane, koje su masovno rasipane bez ikakvog reda. A mi nismo imali dovoljno snaga za protivminsko obezbeđenje. Problem nam je bio i pokazivanje ciljeva komandiru tenka, jer nije bilo dovoljno obučene pešadije za pratnju tenkova da uočava ciljeve i navodi posadu tenka. U stvari, najveće teškoće smo imali zbog manjka pešadije. Kada bi u brigadi bilo što do dvesto specijalaca, njena borbena vrednost bila bi višestruko uvećana, naročito u ovakvim uslovima borbe..."
    gorazde - 100209 - 12.04.2017 : Milan Marković Goražde - best (4)

    Leva i desna obala Drine od 04. maja do septembra 1992. godine


    Mislim da je najbolje da ovom momku iz Bjeljine ništa ne pišem jer se nema šta ni napisati.

    Ni levu, a ni desnu stranu, koju su Srbi kontrolisali nisu imali pravog komandanta koji bi od samog početka uzeo stvar u svoje ruke i ne bi dozvolio da se desi ono šta se desilo. Brno Petković, koji je pobegao u Srbiju, ne zaslužuje ni da mu se ime spomene, na desnoj su se menjali u rukovođenju i sve je nekako išlo dok dok im Simić nisu poginuli kod Fakovića pod nerazjašnjenim okolnostima, lično znam istinu ali ne bih javno!!!

    Momci koji su bili u fabrici "Viogor" poslati su u čistu smrt i samo njihova hrabrost ih je sačuvala. Ko je bio svedok zna o čemu pričam, jer sve pogibije su se dešavale uglavnom u viogoru. Imena tih momaka neću da spominjem ako ovo budu čitali znaće na koga mislim, ali napominjem da sam i ja bio jedan od njih.

    Umesto da se ukopamo, jer smo držali sve ključne kote i na levoj i na desnoj strani, naši su mislili da će doći neko sa strane da to sve oslobodi. Naravno, kada su muslimani shvatili da mi nemamo snage ni ljudi, krenuli su u ofanzivu, prvo na levoj strani a onda i na desnoj.

    Sve dalje što bih napisao bilo bi ukratko rečeno jedna tragedija u koju su narod uvukli oni koji sad po Beogradu ili belom svetu igraju uz GOCI BEND i pevaju o tome kako su ratovali i izgubili GORAŽDE.

    Naravno da su svi zločini koje su muslimani učinili su za osudu i žalosno je da nikada niko iz Goražda nije osuđen za to. Primjera radi da spomenem kako su masakrirali Bojana Radovića, jako dobro se zna i ko je to uradio ali ništa!!

    Ono što je osvetlalo obraz na Goraždu jeste 1994. godina i ofanziva koje je bila perfektno isplanirana. Tada je Svet spasio muslimane od poraza i oni su svesni toga, ja sam bio u jednoj brigadi koja je krenula iz Rogatice preko Bule pa onda smo se spustili iznad Kopača i došli do Crkve Svtog Đorđa. Tu smo stali jer je stiglo naređenje da se srpska vojska povuče tri kilometra od centra grada.

    Ako ja mogu da priznam da su muslimani te '92. godine uspeli uz naše greške da oslobode Goražde, red bi bio da i oni priznaju da ih je svet spasio '94. u aprilu, baš u ovo doba pre tačno 23 godine. Danas bi "grad-heroj" trebao da kaže kako su pakovali stvari da pobegnu iz "grada-heroja" te '94. godine, ali ih je UNPROFOR spasio.

    Puno toga bi se moglo pisati, čak bi se i jedna cela velika knjiga mogla o tome napisati, ali mislim da je to sada davno iza nas i mlade generacije treba da gledaju napred u bolju budućnost jer rat nikom ništa lepo nije doneo, možda samo onima koji su otišli u Kanadu, Ameriku i danas uz Goci Bend slave pobede.
    rodoslov - 89083 - 02.03.2014 : Sanja Bulatovic Kraljevo - best (2)

    Tomovići, pleme, poreklo...


    Ušla sam slučajno na ovu stranicu i pronašla sam pleme svojih predaka. Moja pokojna majka je bila Miroslavka Tomović, opština Leposavić, selo Bare.

    Ne znam, ali bih volela da se nikada ne zaboravi njeno ime i da se upiše na toj jednoj grančici porekla njenoga. Bila je jaka žena, vredna i plemenita ali i izdana od svoje braće i svoje porodice. Zaboravljena.

    Miroslavkin otac se zvao Miloje. Majka joj je umrla kada je bila devojčica. Baka mi se zvala Kostandinka, devojačko prezime Filipović. Miloje i Kosadinka su imali četvoro dece: Miodraga, Miroslavku, Vitomira i Proka. Baku nikada nisam upoznala. Slušala sam o njoj i znam da je mama mnogo patila za njom.

    Miloje, mamin otac, je bio jako loš čovek. Sećam se da sam imala sedam godina kada me je majka po prvi put odvela odvela kod svoga oca. Otišli smo u selo Bare, pokisli i promrzli. Sećam se izvora u zemlji i plehanog lončeta iz kojeg nas je majka napojila. Stigli smo do vrha sela. Mati mi je pokazala gde je čuvala ovce kada je bila kao ja te mlekaru gde su držali mleko i sir. Stigli smo do vrata kuće. Otvorio je njen otac. Tada sam prvi put videla tog čoveka. Nije nas primio. Nije me ni pogledao. Zašto? Majka je plakala, odvela nas je u neku trošnu kućicu. Tu je bila slama i tu smo prespavali. Majka je saznala da se otac opet oženio. Žena mu se zvala Coka. Iz tog braka je imao dete koje se zove Zvonko.

    I ova noć će biti posvećena tebi mati moja. Tebi i tvom životu, tvojoj muci i porodici koja te je zaboravila, koja te se stidela i koja te se odrekla. Preneću priču dalje svojoj deci, majko moja, svojim unucima i praunucima da se nikada ne zaboravi! Iako te nisu želeli i ako su te se stideli, opraštam vam Tomovići samo zato što volim svoju mamu koje više nema. Ja ću da vam oprostim a da li će Bog?

    Hvala vam,
    Sanja
    kosovo_rat - 100215 - 13.04.2017 : SaSrbin Canada - best (3)

    Heroji sa Košara


    dobrovoljci_ru - 100212 - 12.04.2017 : Ratko Obrenović Detroit, USA - best (1)

    Iznad Višegrada postavljen krst u čast ruskih dobrovoljaca


    Na brdu Grad, iznad Višegrada, otkriven je i osveštan spomen krst, u znak sjećanja na sedam ruskih dobrovoljaca, koji su poginuli braneći Srbe na području Višegrada.

    Obilježavanju Dana ruskih boraca, koji su organizovali Vladin odbor za njegovanje tradicije oslobodilačkih ratova, BORS i opština Višegrad, prisustvovale su brojne delegacije iz Srpske, Srbije, Kosmeta i Crne Gore.
    Na ove prostore ruski dobrovoljci su došli da pomognu srpskom narodu. Život su položili braneći Republiku Srpsku.

    Duško Milunović, pomoćnik ministra rada i boračko-invalidske zaštite Republike Srpske kaže da su ruski dobrovoljci branili srpsku slobodu, srpsku teritoriju i zajedničku čast i vjeru.

    Načelnik opštine Višegrad Mladen Đurević ističe da je krst simbol koji pokazuje zahvalnost srpskog naroda ruskom narodu na pomoći u odbrambeno-otadžbinskom ratu.

    Ruski dobrovoljački odred, sa 700 boraca djelovao je u zonama odgovornosti Sarajevsko-romanijskog i Drinskog korpusa.

    Ratni komandant Druge Podrinjske brigade VRS Luka Dragičević izrazio je zahvalnost ruskom narodu i borcima.

    - Јa sam im neizmjerno zahvalan, prije svega što se borbeni moral boraca brigade peo do neslućenih visina - rekao je Dragičević.

    General Vojske Republike Srpske Milan Torbica ističe da su se srpski borci uz ruske dobrovoljce osjećali jačima, jer su znali da neće odstupiti i da će im oni pomoći.

    Trideset i sedam ruskih dobrovoljaca ugradilo je život u temelje Srpske. Spomenici u Višegradu ostaju vječni pomen, da bi budućim generacijama svjedočili o njihovom herojstvu.

    rsk - 100189 - 10.04.2017 : Zeljo Poskoci Doboj - best (1)

    Pohod na Vukovar


    Bog je bio na mojoj strani 2. oktobra. Granata iz mb 120mm je pala između točkova BOV-3 i digla ga na drvo zajedno sa mnom koji sam od detonacije odletio dobrih deset metara. U dvorište obližnje kuće, dobivši u šljem rikošet gelera veličine pedlja koji je ostao zabijen u šljemu. Usput sam se onesvjestio, a bio sam garav kao dimnjačar. Moj pm-72 bio je bez nogara i cijevi, rap je pokupio dva gelera tako da sam u borbi bio već 8. oktobra.

    Bio sam pripadnik 1. PGMB a poslje sam prošao ratišta kroz Bosnu. Ipak, ništa nije bilo kao Vukovar, koji je bio klaonica a i borba je bila konstantna prsa u prsa. Ko ovo nije doživio teško je opisati taj intezitet borbi, granatiranje, pogibije, ranjavanje.

    Teško je reći koliko je oklopa uništeno, jer ukoliko tenk ne izgori može se popraviti. Ranjen je bio maltene svako bar jedan put, a neki i u više navrata, pogotovu pripadnika TO, lokalni i dobrovoljci.
    akcije - 100205 - 12.04.2017 : Snjezana Basevic Sokolac - best (1)

    Potrebna pomoć


    Željko u subotu sam krenula na prvu hemodijalizu i na prvoj mi pukne arterija. Ovo je živa patnja i jedina mi je nada da uradim transplantaciju bubrega. Zato mi je potrebna pomoć svih prijatelja i ljudi dobre volje da mi pomognu u prikupljanju sredstava za uradim transplantaciju što prije.

    RE: Potrebna pomoć


    Snježana,

    vjerujem da ima dosta onih koji su Ti zahvalni na svemu onome što si uradila na polju humanitarnog rada, uključujući i akciju ekshumacije boraca koji su preneseni na Vojničko groblje u Sokocu. Ja ću da se uključim u ovu akciju, a ti objavi i podatke kako i ostali mogu da ti šalju novac.
    pocetak_rata - 100097 - 01.04.2017 : Aleksa Beograd - best (5)

    Kako je počelo (iz ugla petnaestogodišnjaka) 3. deo-nastavak


    Beše 1. april te '92. goddine. Proleće nastavi da miriše na nevolju. Te večeri je igrala Zvezda u Kupu Šampiona protiv italijanske Sampdorije, i to je bio dobar razlog da se bar na trenutak zaborave sve napetosti, da se bar na kratko oteraju loše misli.

    Zvezda je, kao aktuelni prvak Evrope i Sveta, pomno praćena u svim domovima pa su čak i oni koji se ne razumeju u sport bili uz TV ekrane. Samo navijanje i praćenje Zvezde u toku njenog gaženja fudbalske Evrope i Sveta je u većini ljudi pored sportskog izazivalo i nacionalni naboj. Međutim, ljudi su bili totalno podeljeni. Jedni su zvezdine uspehe doživljavali kao snagu zajedničke države, opstanak pojma Jugoslovenstva, drugim riježima uspeh bratstva i jedinstva. Drugi su, kanališući nacionalni naboj doživljavali Zvezdine uspehe kao pobedu nekog novog, nadolazećeg talasa, nekih novih generacija odraslih na slušanju priča o Drugom svetskom ratu, zločinima u Jasenovcu, preko događaja iz ranih sedamdesetih pa sve do aktuelnog rata koji je već besnio u Hrvatskoj..

    Iako je moj stari bio zakleti Željovac i u našoj kući se pažljivo pratila Zvezda, pa je on te večeri organizovao (uz pivo i meze) gledanje utakmice u našem domu. Pozvao je par svojih drugova tj. komšija. Ono što mi je tada bilo jako zanimljivo jeste da se te večeri, na eventualnu pobedu Zvezde gledalo mnogo dublje nego na samu sportsku pobedu. Zvezda je zbog sankcija bila kažnjena neigranjem na Marakani, pa je tu utakmicu igrala u bugarskoj Sofiji, što joj je umnogome otežavalo da ponovi prošlogodišnji uspeh. Kako se bližio početak utakmice tako je u našoj kući rasla energija, ali i stopa decibela. Stari je naravno pojačao TV "do daske" a uz pivo i rakiju je krenulo interno zezanje sa komšijama. Te večeri je Zvezdi pobeda značila prolaz u naredno kolo takmičenja, pa je samim tim i značaj utakmice bio još veći.

  • "Valjalo bi ispaliti koji metak ako prođemo dalje"- dobaci komšija Rade mom starom. Stari ga samo smrknuto pogleda i napravi se da ga nije čuo.

    Utakmica poče i svi se zalepismo za ekran. Zvezdine pobede su u tim danima neizvesnosti i straha ljudima bile melem na ranu i skretanje misli sa svakodnevnice koja uopšte nije bila sjajna. Posmatrao sam starog i komšije kako bez daha gledaju utakmicu, kako prate svaki potez zvezdinih igrača i kao da bi im eventualni gol i pobeda odredila dalju budućnost. Kada bi Zvezda zaigrala dobro, na njihovim licima se mogla otkriti nit zadovoljstva i vere u lepu budućnost, ali čim bi Zvezdini igrači napravili loš potez u njihovim očima se prepoznavao strah i zabrinutost.

    Stvarao se utisak da će, ako Zvezda pobedi, cela situacija da bude bolja i da će da splasne ogromna tenzija koja se tih dana svuda osećala. Ukratko, kao da je sudbina Jugoslavije i bih zavisila od te utakmice...

    Negde oko dvadesetog minuta Mihajlović dade gol za Zvezdu iz slobodnog udarca. U našoj kući vriska, galama, radost. Stari i komšije nazdravljaju uz obavezne komentare: "Ponovo osvajamo Evropu", "ne može nam niko ništa", "jaka je bolan Juga još!". U jeku euforije, samo nekoliko trenutaka od postignutog gola u sobu uleti moj stric, rođeni brat od moga oca, koji je živeo na spratu iznad nas. Pogleda unezvereno po sobi, smrknutog pogleda i nadmenog stava. Na glavi je imao crnu kapu "smitovku" a na sebi jaknu vijetnamku ispod koje je za pojasom virio lovački nož, koji je kupio u Trstu. Sećam se da mi je povremeno davao da se igram tim nožem, ali znam da mu je on bio neka vrsta amajlije i da ga je nosio u lov ili na planinarenje. Stric je voleo borilačke veštine i neke ekstremne stvari, pa mu fudbal čak ni te večeri nije bio preterano zanimljiv. Kako bi nadjačao galamu stade na sred sobe i prilično glasno prozbori:

  • "Vi ovde pevate i pijete a mitraljez se iz šljivika preko reke svako malo oglašava. Meni meci zvižde iznad glave a vi se ovde zajebavate!".

    Prepoznah na licima starog i komšija onaj isti strah. Za njih je utakmica bila završena. Ustadoše, na brzinu obukoše jakne i krenuše za stricom. Mama otera mene i sestru na spavanje, a baka poče da plače. Posle nekog vremena ja se vratih, i pošto je stara već bila legla, odgledah utakmicu do kraja ali sa smanjenim tonom da me niko ne otkrije.

    Strah, strepnja i napetost se ponovo vratiše u našu kuću. Da je kojim sučajem Zvezda povela i sa 10:0 teško da bi moglo da pomogne.

    Stari se vrati kući u gluvo doba noći i uđe u našu sobu.

  • "Sine"- probudi me -"koliko je završila Zvezda"?
  • "Izgubila 3:1" - kroz san mu odgovorih.
  • "Jebaji ga!" - promrmlja i izađe iz sobe.

    Meni đavo ne dade mira. Počeh da se vrtim po krevetu i razbudi me znatiželja da saznam gde su to oni bili i sta se ustvari desilo. Ustadoh, privukoh se do roditeljske sobe ne bi li kroz vrata čuo šta pričaju on i stara. Uspeo sam da načujem starog kako kaže:
  • "Ma šenluče, sutra im bajram".

    Stara ga opet nešto upita, ne razumeh najbolje šta.

  • "Ma spavaj bona, ko im jebe mater, nek'dođu ako smiju".
  • australija - 86176 - 30.07.2013 : Darko Srbija - best (3)

    Posredujem u angažovanju odličnog advokata iz Australije


    Poštovani,

    ukoliko vam je potreban advokat u Australiji, mogu da vam preporučim jednog sa kojim sam lično sarađivao u slučaju nasledstva. Ako neko ima potrebu za angažovanje advokata u Australiji neka mi ukratko opiše o čemu se radi, da bih stupio u kontakt sa njim i preporučio mu slučaj.

    Verujte mi da sam imao veliki problem da angažujem advokata jer svi hoće novac unapred, pa hoće ovo te ono...

    Javite se putem mejla ako mogu da Vam pomognem da rešite problem angažovanjem advokata u Australiji. Na mejl je stane304Žgmail.com.
    rsk - 100047 - 30.03.2017 : Poskoci Zeljo Doboj - best (6)

    Pohod na Vukovar


    2. oktobra počinje daleko najjači napad na Vukovar, naš zadatak je da kroz ulice Sajmište, istarska, dalmatinska, probijemo kroz ognjena priče i dodjemo na groblje iznad Vukovara i spustimo se u grad u sadejstvu sa drugim jedinicama. Ostale jedinice doći će kroz ul. 1. maja, Preradovićevu i Masarikovu. Pamtim to jer je bila komanda da ne pobijemo jedni druge.

    Veče prije obavezno brijanje, zbog gas maski jer ujutro je na cjelo područje ispucano suzavca za poluditi. Naša četa ide kao podrska pola u OT-60, pola pješice, kao podrška 4 tenka m-84.

    Istarsku smo probili, ali u Dalmatinskoj ulici sljedi žestoka borba. Prvu m-84 pogađa osa, na našu sreću jer nas OT pogađa kumulativni tromblon, oštećuje oklopni transporter. Imamo par ranjenih i napuštamo OT, pod paljbom se prebacujemo u dvije kuće. Očekujemo da će tenkovi da probiju ustašku liniju, međutim ustaše uništavaju jednu M84 a drugu oštećuju. Komanda je da se ide napred, otvaramo vatru, bacamo bombe pokrivamo jedni druge i uspjevamo napredovati.

    Međutim, kada dolazimo do groblja ono je na visočijem položaju i ustaše odatle ne uzmiču i otvaraju žestoku vatru po nama gdje nam gine zastavnik i još tri vojnika, a tri su ranjena. Najgore je što ranjene treba iznosit, pa nam odlaze deset vojnika a mi smo prepolovljeni. Tada njima vjerovatno dolazi pojačanje i počinju kontranapad, gadno je kada na vaš prozor puca desetak pušaka. Ustaše sada žestoko navaljuju na nas. Mi nemamo zastavnika, a u OT nam je ranjen i poručnik, a samo što se pojavio desetar i njega snajper pogađa u oko i on pada mrtav.

    Neke od vojnika hvata panika a u ratu je to najgori mogući neprijatelj. Moj komšo, koji je poginuo 16. 10. '91. godine, i ja sa još par vojnika odlučujemo da se povučemo u Istarsku ulicu koja je poprečna u odnosu na ostale ulice i da čekamo oficire i šta dalje. Vidimo da dolaze naši tenkovi za izvlačenje uništenog oklopa i vidimo šansu da pod njihovom zaštitom uspijemo da se povučemo prema kasarni. Tada dolazi sa njima BOV-3 i kapetan koji nam komanduje za njim napred i jedan vod ljudi mi krećemo, ali tada pada mrak i nastaje zujanje u mojoj glavi jer među nas pada mb-120. Sledeće čega se sjećam je bio ambulantni Pincgauer, iz koga me vade u Negoslavcima.
    politika_srbija - 100023 - 28.03.2017 : NOMAD Srbija - best (3)

    Stanovi


    DA SE NE ZABORAVI: Toma i Vučić uzeli državne stanove dok su momci ratovali na KiM!

    mart 24, 2017

    Osim pojedinaca iz vojnog vrha, koji su svoje stambeno pitanje rešavali čak i u mesecima neposredno pre, za vreme i posle bombardovanja NATO-a, tu praksu primenjivao je i bivši (odnosno sadašnji) državni vrh.

    Neposredno pred bombardovanje stambeno pitanje rešili su tadašnji potpredsednik republičke vlade i zamenik predsednika Srpske radikalne stranke Tomislav Nikolić i ministar za informisanje i generalni sekretar SRS-a Aleksandar Vučić. Njih dvojica su danas na funkcijama Predsednika Republike Srbije i predsednika Vlade Republike Srbije i predsednika srpske napredne stranke. Tomislav Nikolić je krajem 1998. godine kao potpredsednik vlade dobio stan površine 186 kvadratnih metara u Novom Beogradu.

    Nikolić je u vreme dobijanja stana imao porodičnu kuću u rodnom Kragujevcu, koju je, kako je sam rekao, ponudio u zamenu za stan, ali tek pošto je dobio rešenje o naplati ekstraprofita. Kako kuća nije vredela kao stan, bio je, kako je objasnio, prinuđen da ga proda, da bi platio porez. Kasnije je u svom "funkcionerskom kartonu", prema pisanju medija, prijavio da ima stan od 97 kvadrata na Novom Beogradu.

    Istog dana kad i Nikolić, rešenje o dodeli stana dobio je i Aleksandar Vučić. Prema pisanju lista "Vreme" iz januara 2004. i taj stan u Novom Beogradu od 117, 48 kvadrata je kasnije otkupljen. Sam Vučić je, gostujući na B92, septembra 2004. rekao da je od države dobio 61 kvadrat, a da je ostatak otkupio sa ocem. Osnivač SPS-a, Slobodan Milošević, bivši predsednik Jugoslavije, na samo dva dana pre nego što su prve bombe NATO-a pale na Srbiju, otkupio kuću u Užičkoj 34 za samo 9. 000 nemačkih maraka. Kuću od 94 kvadrata i plac od 79 ari, bivši predsednik je tada otkupio, kako je utvrđeno u Drugom opštinskom sudu, kao da prvi put rešava stambeno pitanje. Činjenice su pokazale da je on ranije već otkupio vilu u Tolstojevoj 33, gde se uselio kada je prvi put izabran za predsednika Srbije, premda zakon ne dozvoljava otuđenje rezidencijalnih objekata. Tu je bio i zvanično prijavljen.

    Istovremeno, Zakon o stanovanju izričito zabranjuje da neko zakupi ili otkupi kuću ili stan ukoliko već ima kuću ili stan u vlasništvu.

    (Izvor: Politika 2007)
    boro_radic - 100021 - 28.03.2017 : Vera Ninkovic Stockholm - best (4)

    Ponos, naš Boro Radić je među nama, sada spokojno i mirno spava


    Pozdrav svima a osebno osobi koja me je prepoznala i poslala mi Borinu sliku preko e-maila. To je njegova posljednja slika, nastala dan prije njegove pogibije. Veliki pozdrav sa tog divnog i plemenitog ljudinu.

    Čitam vaše komentare i ne mogu da shvatim ko šta piše, svi imaju svoju verziju Borine pogibije. Mislim da su samo mjerodavni oni koji su bili tog momenta prisutni uz njega.

    Sada je najvažnije da je naš heroj i vitez napokon našao svoj mir i spokoj, sada lijepo spava sa svojim saborcima, među svojim narodom. Sad je pred nama da mu se zahvalimo i nadoknadimo sve ove godine, gdje nismo bili u mogućnosti, odnosno pristupiti njegovom grobu, da zapalimo svijeću , odnesemo cvjeće, okadimo njegovu vječnu kuću...

    Mirno spavaj anđele moj, dok živim u mom srcu imaš posebno mjesto. Vidimo se jednog dana, sigurno u nekom boljem svijetu.

    Podrav za sve na stranici a posebno Igoru Radiću i Slavenu od Vere.
    ozren - 100019 - 28.03.2017 : Dalibor Radonjic Prnjavor - best (4)

    1. laka pješadijska Prnjavor


    Kao prvo, da odgovorim ovom gospodinu što je pisao o zarobljvanju Čička. Da napomenem, bio sam tada prisutan. Sjedili smo zajedno u rovu dok je stigla policija. Pokušao sam da ga malo oslobodim, čovjek se prestravio. Pitao sam ga je li oženjen ima li djecu, a on mi je odgovorio da ima dvije kćerke i da živi u Zenici, ulica zmajevačka. Pitao me može li zapaliti cigaretu i tad sam se začudio jer je čovjek izvadio makedonski partner, a takve cigarete smo upravo mi dobijali u sledovanju.

    Pomislio sam da je od nekog našeg zarobljenog vojnika, pa sam ga pitao otkuda mu te cigarete, a on je tvrdio da ih je dobio u svojoj jedinici kao sledovanje.

    U daljem razgovoru rekao mi je svoj broj telefona, pa sam isto veče preko nekog radio amatera iz Zenice stupio u kontakt sa njegovom suprugom. Tad sam znao i njeno ime, ne mogu se više sjetiti. Pokušao sam da njoj objasnim da je zarobljen, ali da je živ. Nije htjela razgovarati, samo je govorila da to nije istina. Uradio sam to iz sažaljenj prema njegovim kćerkama u nadi da će ga odmah prijaviti u Crveni Krst, jer i ja sam imao oca na tom ratištu u rejonu Čevaljuša.

    Prije godinu dana sam pitao jednog trgovačkog putnika da li nešto zna o njemu, pošto je iz Zenice. Poslije nekog vremena javio mi je da je živ. Više ne znam ništa o njemu.
    bors - 99665 - 01.03.2017 : Predrag Knezevic Banja Luka - best (1)

    Revizija, revizija!!!


    U zadnje vreme čujem često u razgovoru sa saborcima o revizijama koje su izvršene poslije smrti boraca ili revizije smrti RVI kojima je smrt nastupila kao posledica ranjavanja, vrlo često od zaostalih gelera koje hirurzi nisu smjeli da vade prilikom operacija posle ranjavanja.

    Nažalost, rukovodstvo BORS-a se po ovim pitanjima ne oglašava iako ima i Zakonsku obavezu po ovom pitanju. Izgleda da pojedinci čekaju da im "politički" šefovi daju "naputak" kako će reagovati.

    BORS mora biti van svake politike, ali napadati sve opcije koje su protiv jedinstva srpskog naroda, jer borci samo u RS mogu zaštiti svoja prava i nigdje drugo. A šta ćemo kad se više od pola članova Predsjednistva BORS-a bilo na odborničkim listama na zadnjim lokalnim izborima, ali na svu sreću malo ih je prošlo, pa se pitam, čije su interese prije, a čije sad zastupaju. Boraca sigurne NE! Takvi, da imaju obraza, dali bi ostavke, ali obraz je izgleda davno izgubljen, a politika i odborničke nadoknade su nešto drugo.

    Pozdrav svim postenim borcima koji su van politike i ne izvršavaju tuđe "domaće zadatke"!
    bors - 99672 - 01.03.2017 : Dusan Pasic Banja Luka - best (2)

    Za najlaživijeg ministra za boračka pitanja


    Jedna od laži ja pitanje isplate naknade za odlikovanja. Kako nije sramota ministra koji prima debelu platu da laže borce koji su odlikovani a zadnji na redu isplata u ovoj državi. Krijete se i lažete o datumu kada će biti isplaćena naknada za odlikovanja. Mnogi, nažalost, žive samo od tih sredstava. Čak nemamo ni koga upitati za informaciju jer na zvaničnoj stranici Ministarstva samo ministar, i njegove putešestvije po bivšoj nam zemlji. Nakašljao se ovde, piškio onde, posjetio školu ili već nešto. Fuj. Ako nema boljeg pregovarača za pitanje nas boraca onda ne treba ni ovaj smotani ministar.
    boro_radic - 23379 - 18.01.2010 : Nije Bitno Usa - best (2)

    Boro Radić


    Sa Borom sam odrastao i svaki dan smo se družili, i trenirali u Ozrenu u ulici Trifka Šokića. Nakon toga smo išli u Radića potok kod Borine kuće na livadu i opet trenirali.

    Jedan od najbolji ljudi koje sam ja znao bio je Boro, i ko je njega imao za druga nikad neće imati boljeg druga. Uvijek je bilo ko koga voli a ko ne voli, tako da miševi nikada nisu nikoga volili.

    Borina velika ljubav je bila baš Vera. Puno toga se može napisati za Boru u pozitivnom smislu. Puno jer raje sa njim treniralo u dvorani i pomagao je da treniraju sa njim. Ja koliko znam da je sva omladina ga cijenila u Vogošći. Ima pojedinaca koji dolaze ovde na stranicu koje sam poznao kroz pisanja mogu da potvrde.

    Srdačan pozdrav za Veru i za sve goste na stranici.
    boro_radic - 99819 - 11.03.2017 : Miner Vogosca Vogosca - best (10)

    Akcija prenošenja posmrtnih ostataka Bore Radića


    Pozdrav svima!

    Imam nekoliko informacija, ali bih prvo zamolio sve koji nisu baš u toku u vezi prenosa pok. Bore, da pročitaju sve moje postove na ovom portalu. Nema ih puno i mogu se brzo pročitati, a nakon toga mnogo toga će im biti jasnije.

    Pošto ne živim u tim krajevima, od samog početka akcije bilo mi je veoma teško locirati porodicu Radić. Uspio sam to tek 2015. godine prilikom boravka u Bijeljini kad sam bio gost u Udruženju Ilijašana. Stupio sam u kontakt sa Nikolom, Borinim bratom i majkom Danicom. Igor tada nije bio tu jer je bio u bolnici. Nikola je bio zainteresovan i obećao je saradnju. Međutim, majka Danica mi je rekla otprilike ovako: "Pa sinko moj kako da ih razdvajam, oni trebaju da leže skupa jedan pored drugog". Nije mi bilo jasno i kasnije sam pitao Nikolu na šta misli majka i on mi je objasnio da tu leže još djed Milan i Nikolin sin Darko. To nisam znao.

    Uglavnom ostalo je na tome da se Nikola poveže sa ljudima u Bijeljini. Dugo sam poslije toga razmisljao o svemu. Stav majke Danice je bio potpuno razumljiv. Ja kao čovijek i roditelj sam to u potpunosti shvatio. Nisam znao šta da dalje da poduzmem. Vijerovatno je ovakav stav majke Danice i uticao da se Nikola nikad nije pojavio u Bijeljini, niti kontaktirao određene ljude.

    Ljetos, kad sam bio u Višegradu, Ranka mi je nagovijestila da postoji mogućnost da se to konačno odradi, ali nije imala konkretne informacije. Nešto kasnije mi je došla informacija da se kontaktira žena koja radi u pogrebnoj firmi u Vogošći. Tada sam pomislio da se ide preko te firme. Zato i jesam poručio uredniku ovog sajta da budemo oprezni, a evo i zašto? Vlasnika te firme odlično poznajem. Da je pokojni Boro živ on nikad ne bi smio stupiti na tlo Evrope. I sa njim nikad ne bih išao u tu akciju prenošenja. Nije vrijeme ni mijesto da se pišu detalji, ali će doći i ta vremena i biće i to opisano.

    Kasnije mi je Ranka objasnila da se ne ide preko te firme nego preko neke firme koji su pouzdani i pošteni ljudi. Ona zna da ja imam spreman novac i tu nema nikakvih dilema. Onda je na svu sreću, na savijet svog školskog druga, i Igor izašao na internet i logovao se na FB. Sada je to ogromna stvar jer je on odmah izrazio spremnost na saradnju.

    Imam dva sina koji redovno prate ove sajtove. Oni su primijetili da sam se našao u unakrsnoj vatri i nisam znao kako pravilno da se branim. Sijeli su i dogovorili se da oni isfinansiraju prenošenje deda Milana. To mi je veoma drago i shvatio sam da sam odgojio dvojicu mladih patriota koji su spremni da stanu sa desne i lijeve strane Igora Radića i i krenu u odbranu svoga roda.

    Zato hoću da poručim sledeće: Moralno i fizičko pravo na ovu akciju mi mogu oduzeti Igor, Nikola i majka Danica, Željko (urednik ovog portala jer se sve ovde i počelo odigravati), Ranka koja sada vodi tehničku pripremu i niko više. Utijeha mi je da Željko odavno ima tačan uvid u sve humanitarne akcije, protok novca i priloge pojedinaca i iskreno očekujem njegovu podršku. Takođe trebe da se oglase i Igor s svojima, kao i Ranka. Također sam zamolio Ranku da razgovara sa vlasnikom firme sa kojom sve organizuje i zamoli ga da omogući neki popust za malog Darka pa da se cijelokupna akcija zaokruži. Itako bi bili svi sretni. Isto tako se nadam da je bar još neko na ovoj zemaljskoj kugli odgojio sinove ili kćeri koji bi postupili kao moji i priložili nešto novca za malog Darku.

    Neka nam je svima Bog na pomoći, kako god da se završi ova akcija. Zahvaljujem se velikom broju zdravih i normalnih ljudi koji mi daju podršku.

    Miner.




    Idi na stranu - |listaj dalje|