fix
Logo
fix
Nalazite se na Forum-Najnoviji
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje

politika_srbija - 100311 - 26.04.2017 : NOMAD Srbija - best (0)

Zašto?


Željko .. . imate li realno objašnjenje?
Željko zašto ste u postu broj 100299 koji sam poslao 24. 4. 2017. pod naslovom Debakl, a Vi dodali Voje Šešelja u poslednjem pasusu koji sam ja napisao, svako Č ste pretvoriili u Ć, a garantujem da tako nisam napisao da je u svakoj reči..

RE: Zašto



Nomad,

ne misliš valjda da sam to ja namjerno uradio? Problem nije ni tvoj, već je tehničke prirode. Kod jako dugih tekstova to se dešava jer imam neku grešku u JavaScript koji tako radi. Tekstove tada popravljam ručno, ponekad mi izmakne, kao u tvom slučaju. Sporni tekst sam već popravio... Inače, pravi problem je sa mojim serverom koji ne voli neka naša slova, posebno "ć" i 'ž' koje ja sa JavaScript prepravljam u "kvačice" i apostrofe. Ukoliko u tekstu imaš više od 100 pojavljivanja tog slova, JavaScript prestaje da radi.

Inače napomena za tebe, a i za druge. Ukoliko hoćeš da uneseš duži tekst, na formi za unos klikni na sliku olovke i otvoriće ti se forma koja omogućava unos tri puta po 4000 znakova. Na taj način ja neću morati da spajam tvoje tekstove a i tekstove drugih!
politika_srbija - 100299 - 24.04.2017 : NOMAD Srbija - best (0)

Debakl Voje Šešelja


DEBAKL LIDERA SRS Vojislav Šešelj samo malo jači od supruge Jadranke.

Tačno 9. 995 glasova više Vojislav Šešelj je osvojio od svoje supruge Jadranke, koja se za predsednika kandidovala 2012. Broj koji svedoči o debaklu lidera SRS.

Zvanično, prema poslednjem prebrojavanju, Vojislav Šešelj u nedelju je osvojio 157.798 glasova, odnosno 4,5 odsto (izvor RIK) glasova. Njegova supruga Jadranka, koja se kandidodavala 2012. godine u vreme dok je Šešelju suđeno u Hagu, osvojila je 147.793 glasa, odnosno 3,7 odsto glasova. To, dakle, znači sledeće: da je Jadranka svoj rezultat iz 2012. godine ponovila na ovim izborima, osvojila bi 4,2 odsto glasova - 0,3 odsto manje od supruga!

Iako javnost traži komentar zbog alarmantnih rezultata koje je lider radikala ostvario na izborima - odgovora zasad nema.

Radikalska omerta traje i treći dan nakon kraha Vojislava Šešelja: na pozive i poruke u kojima smo tražili komentar na rezultate juče nisu odgovorili ni Vjerica Radeta (predsednica Izvršnog odbora stranke), ni Nemanja Šarović (zamenik predsednika) ni Zoran Krasić (jedan od osnivača SRS).

Mislim da je konačno poražen mit da su njegovi birači nacionalno čvrsto opredeljeni: očigledno su dobar deo njih mladi ljudi za koje je on bio šoumen, koji sada nije mogao da se takmiči sa Preletačevićem. Promenila se Srbija, a Šešelj je ostao zakopan u devedesetima. Uz to, Šarović, Radeta i slični loši su saradnici koji odbijaju, a ne privlače glasače - smatra politički analitičar Dragomir Anđelković.

Doktor Neven Cvetićanin iz Instituta društvenih nauka vidi Šešeljev pad kao pravi politički nokdaun - možda i konačni nokaut četničkog vojvode.

Pitanje je da li može da ustane posle ovoga. On nije nastavio da se politički razvija: ostao je negde u onoj operativi, ideji i stanju svesti od pre 20-30 godina.

Žestok udarac potresao je Srpsku radikalnu stranku i njenog lidera Vojislava Šešelja nakon objavljivanja rezultata predsedničkih izbora, na kojima je osvojio 4, 47 odsto glasova - skoro duplo manje nego na parlamentarnim izborima prošle godine (8, 1). Analitičari kažu: Šešelj je drugi najveći gubitnik izbora, a radikali se "vraćaju na svoju meru"

Šešelja sigurno posebno boli to što je Luka Maksimović - Ljubiša Preletačević Beli - osvojio 9,43 - više nego dvostruko veći broj glasača od lidera SRS.

Šešelj, očigledno, nije ozbiljno shvatio Preletačevića, za kog je govorio da je "duhovit, mlad čovek", koji "nije za politiku". Kasnije ga je i otvoreno napadao govoreći da su mu "potpise skupljali proevropski kandidati", te da mu "dokumenta nisu bila ispravna".

  • Mene ne može da ugrozi Beli, ne može za Preletačevića da glasa onaj koji je spreman da mene podrži. Ja ću uzeti najmanje 20 odsto, a njega procenjujem na jedan do dva odsto - govorio je u kampanji Šešelj.

    Prema rečima Šešeljevih najbližih saradnika, lider SRS nezadovoljan je zbog lošeg izbornog rezultata, jer nije očekivao da će imati manje od pet odsto glasova.

    Izborni fijasko pokazao je da su radikali izgubili poverenje glasača, ali oni ne mare, zadržali su stari, prepoznatljivi patološki odnos prema realnosti. Umesto da analiziraju nemilosrdne činjenice, nasrnule su na onoga ko ih objavljuje.

    Za Vojislava Šešelja glasalo je 4,49 odsto građana, odnosno njih 74. 143!

    Ovo su samo neki od natpisa u dnevnim listovima o debaklu na izborima za predsednika Srbije koji je zadesio "četničkog Vojvodu" Voju Šešelja, moje lično mišljenje neću da iznosim, a rezultati kako je glasalo biračko telo u Srbiji nedvosmisleno govore koliku podršku NEMA ostareli Šeki, za kojeg je A. Vučić nedavno izjavio da mu je Voja politički otac... Jasno je da su mlađi radikali (SNS) pokazali Voji put u političku penziju... Takav je život, šta da se radi?
  • politika_srbija - 100296 - 24.04.2017 : NOMAD Srbija - best (4)

    Svemogući 'Mali Alek'


    Zašto premijer i izabrani predsednik podseća na "lažne" sveštenike? Kako taj danas toliko moćan čovek u ono vreme nije mogao da bude ni vođa delija sa Novog Beograda, pitao sam jednog od tih oficira Arkanove paravojske, koji danas upravljaju Crvenom zvezdom i suprotstavljaju se Vučićevoj ideji da se Zvezda privatizuje. Odgovor je bio zapanjujući.

    Pre ravno 26 godina, 24. aprila 1991. nad stadionom Crvene zvezde "Nebo se otvorilo" i sam Bog je (ma šta to značilo) nagradio naš najtrofejniji fudbalski klub plasmanom u finale Kupa šampiona.

    Piše: Milojko Pantić

    Beograd 24. april 2017

    Jer samo tako se može objasniti odlučujući gol koji je Bajern dao sam sebi, a koji nikada ni pre ni posle toga nije viđen u svetu profesionalnog fudbala.

    Na toj strani stadiona, na severnoj tribini u masi, kako se to nekada govorilo, najvatrenijih Zvezdinih navijača, bio je i Aleksandar Vučić, tada anonimni student prava. Danas je to čovek koji u Srbiji "pušta kišu", spasava ljude iz poplava i smetova, ruši čitav jedan gradski kvart, prvo otme između 10 i 20 hiljada, pa onda povećava za po 200 - 300 dinara davno zarađene i onako bedne penzije, gradi "Kule od karata" u "Beogradu na vodi", čuva davno izgubljeno Kosovo, nekontrolisano povećava poreze, intervjuiše samog sebe, kreči školske toalete, "hapsi", "tuži" i "presuđuje", a njegovi mediji ga uzdižu do nivoa pantokratora (božanstva). Kako taj danas toliko moćan čovek u ono vreme nije mogao da bude ni vođa delija sa Novog Beograda, pitao sam jednog od tih oficira Arkanove paravojske, koji danas upravljaju Crvenom zvezdom i suprotstavljaju se Vučićevoj ideji da se Zvezda privatizuje. Odgovor je bio zapanjujući. "On nije bio dostojan da vlada drugima, jer u nekim prelomnim trenucima za nas navijače nije umeo da vlada ni samim sobom. " Taj i takav "mali Alek" danas je uobrazio da je svemoguć.

    Sve vam je međutim jasno, kad svakodnevno na nekoj od "njemu vernih" TV stanica pogledate to prenapućeno lice, dok se prenemaže pokušavajući da ostavi utisak kako govori istinu, izgovarajući uvek novu laž. Neodoljivo podseća na one "lažne" sveštenike koji se upinju da izgledaju što pobožnije, ne bi li sakrili nedostatak iskrenosti i znanja. Najjači je kad kaže: "Meni je savest mirna, ja ne kradem i nikada ništa nisam ukrao". Kako bre ne kradeš, kad si na čelu vojske rođaka, kumova, prijatelja (tzv. brat-i-ja), koji ne znaju za Boga, od krađa na računima za struju, na cenama benzina, porezima na imovinu, sudskim taksama, do "asfaltiranja" puteva, da Kosovo i Beograd na vodi i ne pominjemo. Kaže još: "Neću dozvoliti da mi napadaju brata". Pa koji je faktor u ovom sistemu taj brat da ima lično obezbeđenje? Ko je i na kojim izborima glasao za njega, da bi on u društvu činio šta mu je volja? A suspenzija Ustava i vladavina kao da on i ne postoji, pa potom zatvaranje Parlamenta i pozivanje predsednice na raport umesto obrnuto - šta je sve to nego diktatura. Nijedna diktatura međutim nije ranjivija nego kad postane jasno da nije u stanju da ispuni svoj deo nepisanog društvenog ugovora.

    I bez obzira šta on mislio o sebi i svojim moćima, jasno je da mu je sudbina u rukama i glavama srpske mladosti koja je krenula "Kulturom protiv diktature". Razlika između Vučićeve i prave Srbije, kao i protesta 2000. protiv Miloševića i ovih danas protiv njega, najbolje se videla 18. aprila kada je tzv. "Večiti derbi" između Zvezde i Partizana došao da gleda najmanji broj gledalaca u istoriji - jedva petnaestak hiljada "njegovih" delija i grobara. Ti navijači po profesiji učeni su nasilju od Arkanovih do današnjih dana Saleta Mutavog, učeni da otimaju kad su jači, pa čak i da ubijaju. NJima je paljenje Skupštine i RTS-a 2000. bilo vrhunsko dostignuće u životu.

    A za razliku od njih, ova školska i studentska mladost Srbije ispred Skupštine ima neviđeni integritet, što u prevodu znači poštenje, potpunost, nedeljivost. Integritet, to je i mogućnost kontrole vlastitih emocija u toj meri da ne prevladaju nad razumom i da održavaju dostojanstvo, kako lično tako i drugih ljudi.

    Ja se i u tvoje ime, Aleksandre Vučiću, stidim pred tom pametnom decom, jer izgleda da ti "Nada Ajkula" kao malom Aleku nije dala nijednu knjigu koja govori o stidu i sramu.
    hrvatska - 100255 - 19.04.2017 : NOMAD Srbija - best (0)

    Uzrok smrti - nepoznat


    Savo Štrbac: Uzrok smrti - nepoznat
    19. april 2017.

    Gojko Komazec je samo jedna od 1.856 žrtava u akciji "Oluja"

    U RODNOM selu Žegaru kod Obrovca nedavno je sahranjen Gojko Komazec (79). Njegovi posmrtni ostaci ekshumirani su 2013. sa Gradskog groblja u Zadru, a identifikovani po DNK metodi decembra prošle godine, u Zavodu za sudsku medicinu i kriminalistiku u Zagrebu.

    Gojko je za vreme "Oluje" ostao u svojoj kući u Erveniku, gde je radio kao prosvetni radnik. Po završetku akcije, odveden je od strane pripadnika hrvatske policije u nepoznatom pravcu. UNPROFOR i hrvatski helsinški odbor u svojim pisanim izveštajima navode da je 6. septembra 1995. viđen u Policijskoj stanici u Gračacu, i da je, istog dana, njegovo telo sa tri metka u stomaku viđeno u zaseoku Milanovci, kod Zrmanje. Uz telo, pronađeni su i njegovi lični predmeti i dokumenti, koje su unproforci, takođe tog dana, predali policiji u Gračacu.

    Do Gojkove porodice davno je stigla priča da je sa jednim vozačem koji je prevozio putnike iz Srbije za Krajinu putovao čovek koji je tvrdio da je bio u grupi civila koji su iz PS Gračac, u pratnji hrvatskih vojnika, prevoženi traktorom prema Kninu, među kojima je bio i Gojko, koji se u putu nešto "pobunio", zbog čega je skinut sa traktora i ubijen.

    O Gojkovoj zloj sudbini govorio je i svedok odbrane Ive Kardum, "ratni zapovednik zadarske kriminalističke policije", na suđenju generalu Gotovini i Markaču pred Haškim tribunalom. On je svedočio da je, po prijateljskoj liniji, učestvovao u istrazi smrti Gojka Komazeca, na molbu njegovog brata Milana, zadarskog košarkaša iz šezdesetih godina i oca čuvenog košarkaša Arijana, jugoslovenskog i Hrvatskog reprezentativca, s kraja osamdesetih i početkom devedesetih prošlog veka.

    I pored svih njegovih intervencija, Gojkovo telo zvanično je pronađeno tek 5. marta 1996, uz makadamski put Zrmanja - Pribudić, u predelu zvanom Mračaj. Na uviđaju su, pored zadarske policije, bili i istražni sudija i patolog, koji je konstatovao da je uzrok smrti bio "hemoragijsko-traumatski šok" (iskrvavljenje od udaraca). Seća se i da je patolog konstatovao, pored povreda, i lomove, za koje je rekao da su mogli nastati i posle smrti, od pada sa visine od pet metara.

    A Milan kaže da su ga posle pronalska bratovljevog tela pozvali u zadarsku policiju i pokazali mu fotografije, odeću i sat mrtvog brata, ali ne i posmrtne ostatke, za koje mu je rečeno da će biti pokopani na zadarskom groblju, što je i učinjeno, ali bez njegovog prisustva. Na krstu je bilo ispisano Gojkovo ime i broj 814.

    Ni prilikom konačne identifikacije porodici nije dato objašnjenje ni kako je Gojko ubijen ni ko ga je ubio, a u zvaničnom dokumentu piše: "uzrok smrti - nepoznat".

    Pošto i pored svih dokaza, zvanična istraga o Gojkovom stradanju nije ni pokrenuta, njegova porodica je u januaru 2016, preko zagrebačkog advokata Šuška, podnela krivičnu prijavu protiv N. N. počinioca, pod kvalifikacijom ratnog zločina protiv civilnog stanovništva, kojoj su priloženi i svi prikupljeni dokazi. Prijava je upućena zadarskom državnom odvjetništvu (tužilaštvu), koje je ubrzo tu prijavu prosledilo karlovačkom, a ovo riječkom, "tragajući" za mesnom nadležnošću. Porodica je u januaru ove godine, od riječkog tužilaštva, obaveštena da su "u toku izvidi i prikupljanje podataka".

    Gojko Komazec je jedna od 1. 856 do sada, po Veritasu, registrovanih srpskih žrtava u Hrvatskoj akciji "Oluja", među kojima je 65 procenata civila, od kojih su oko tri četvrtine bili stariji od 60 godina. Među žrtvama se nalazi 546 žena, od kojih su oko četiri petine bile starije od 60 godina, što predstavlja jedan od "crnih" rekorda građanskog rata devedesetih prošlog veka na prostorima prethodne Jugoslavije.

    Ako se u utvrđivanju istine o Gojkovom stradanju, pored svih materijalnih dokaza, pritom imajući u vidu i velike zasluge njegovog brata Milana i sinovca Arijana za zadarsku i Hrvatsku košarku kao i njihove visoke veze u Hrvatskoj policiji, i veliku energiju njegove porodice, uz angažovanje poznatih advokata, nije odmaklo dalje od "izvida i prikupljanja podataka", onda nije ni čudo da je do sada samo jedan pripadnik hrvatskih oružanih snaga pravosnažno osuđen za ratni zločin počinjen nad Srbima u akciji "Oluja" (slučaj "Prukljan").

    Gojkova porodica je, pre sahrane njegovih posmrtnih ostataka, samoinicijativno angažovala patologa iz inostranstva koji je konačno obavio obdukciju na kostima pokojnika, koja je pokazala serijske prelome rebara i nekih drugih kostiju, kao i nedostatak jedne ruke. Pronađene su i tri rupe od metka na prednjoj strani majice u predelu stomaka i jedno zrno od metka. I ovaj obdukcioni nalaz porodica će dostaviti nadležnom Hrvatskom tužilaštvu ne bi li ih naterala da konačno urade ono što je trebalo da urade pre dvadesetak i kusur godina.

    Izvor: Novosti
    republika_srpska - 100251 - 19.04.2017 : NOMAD Srbija - best (0)

    Da smo na vreme prskali Komar(i)ce


    BISKUP KOMARICA RAZBJESNIO DODIKA: Evo šta mu je predsjednik manjeg entiteta napisao u otvorenom pismu:

    Predsjednik Republike Srpske Milorad Dodik uputio je otvoreno pismo banjalučkom biskupu Franji Komarici u kojem mu poručuje da njegove neistinite izjave ne doprinose miru i suživotu i naglašava da se u Republici Srpskoj poštuju temeljna ljudska prava, odnosno ljudsko dostojanstvo i pravo svakog čovjeka na slobodu i vlastiti identitet.

    18.04.2017

  • "Poštujući najveći hrišćanski praznik - Vakrs, bio sam uzdržan da ne reagujem odmah na Vaše neprimjerene i nedolične izjave, ali vidim da se Vi ne libite da zloupotrijebite i ovaj veliki hrišćanski praznik da iznesete niz neistina i da napadnete Republiku Srpsku, u kojoj stolujete i živite bez ikakvih problema, kao i svi Hrvati, Bošnjaci i ostali građani Republike Srpske", istakao je Dodik u pismu Komarici.

    Podsjetivši na činjenicu da banjalučki biskup već duže vremena daje nedolične izjave na račun Republike Srpske, poput one da je "u njoj izvršen genocid nad Hrvatima", Dodik je naglasio da se "Komarica duboko i avanturistički miješa u politiku i pri tom pokazuje njeno totalno nepoznavanje, čime ne doprinosi miru i povjerenju među narodima u Republici Srpskoj".

  • "Nije tačno da entitet Republika Srpska znači da u njoj ne postoje drugi narodi, niti je tačno da je Republika Srpska lakrdija od države kako to neodgovorno i neprimjereno običnog građanina, a kamoli biskupa Vi tvrdite. U Republici Srpskoj se poštuju temeljna ljudska prava, odnosno ljudsko dostojanstvo i pravo svakog čovjeka na slobodu i vlastiti identitet, a dokaz za to je, recimo, i podatak da su tri ministra u Vladi Republike Srpske, potpredsjednik Vlade ili predsjednik Vrhovnog suda iz reda Hrvatskog naroda", podsjetio je predsjednik Srpske.

    Dodik je u pismu Komarici naveo da je Republika Srpska nastala kao želja srpskog naroda za slobodu, da živi zajedno sa drugima i dijeli mir i tu slobodu, a uređena je Dejtonskim sporazumom i ima svoj Ustav, zakone i demokratski izabranu vlast.

    "Vi ste, u najmanju ruku, ophrvani mentalitetom isključivosti dok ste smogli snage da iznesete teške neistine kako u Republici Srpskoj za Hrvate 'nema kruha, nema vazduha'.. . !? Moram biti iskren i reći da još niko do sada nije smogao snage da takav pamflet podmetne ovdašnjoj javnosti, ali Vi, nažalost, jeste i to za Vaskrs. Ali, to nije sve.

    I u Vašem vapaju o sve manje katolika u Republici Srpskoj, odnosno Banjaluci, Vi ste zatvoreni u sebe, dobrim dijelom izbjegavate istinu, dok Vam nije palo na pamet da je recimo većina Hrvata sa prostora Republike Srpske useljena u neki od 50. 000 udobnih stanova i kuća Srba protjeranih iz Zagreba, Dubrovnika, Splita, Karlovca i ostalih gradova u Hrvatskoj", naglasio je predsjednik Srpske.
    On je podsjetio da je Republika Srpska svakom Hrvatu i Bošnjaku povratniku u Srpsku vratila stan ili kuću, ali da, nažalost, Hrvatska to nije učinila, iako je bila obavezna.

  • "Razlog za to je dobrim dijelom zbog međunarodne zajednice koja se oglušila na to, ali i zbog Vašeg upornog angažmana na dezinformisanju međunarodne zajednice o položaju izbjeglih Srba i statusu njihove imovine u Hrvatskoj na Vašim ne rijetkim putovanjima po svijetu. Prema Vašim dosadašnjim javnim istupima, zaključio sam da uglavnom nastupate jednostrano, govoreći samo o položaju katolika, odnosno Hrvata, a skoro nikad se niste oglašavali i zalagali za jednaka prava svih", naglašava se u pismu.

    Predsjednik RS smatra da je zanimljivo da Komaričin pamflet o ugroženosti Hrvata u Republici Srpskoj dolazi u vrijeme kada podaci Hrvatskog Ministarstva uprave govore da je sa popisa birača u Hrvatskoj izbrisano 67. 496 hrvatskih građana srpske nacionalnosti.

  • "To Vam nije palo na pamet da komentarišete", konstatovao je Dodik u pismu, podsjetivši Komaricu da "nas svete hrišćanske knjige uče da govorimo istinu i samo istinu i da poštujemo velike praznike".

    Nažalost, Vi ne poštujete ni jedno ni drugo što smo vidjeli i ovog Vaskrsa, odnosno Uskrsa. Mi preko Vaših ovakvih nastupa ne možemo olako preći, zato i ukazujem na Vaše propuste koji ne doprinose miru i suživotu svih na ovim prostorima, a Bog ako hoće neka Vam prašta", poručio je predsjednik RS u pismu upućenom banjalučkom biskupu Komarici povodom njegovih medijskih istupa u kojem je iznio niz optužbi na račun Republike Srpske.

    U nastavku teksta pročitajte integralni uskršnji intervju banjalučkog biskupa Franje Koracice koji je očigledno razbjesnio Dodika.

    Biskup banjalučki Franjo Komarica u uskršnjem intervjuu je kazao kako ga žalosti što i ovaj Uskrs ljudi diljem svijeta, umjesto s porukom mira, dočekuju u ratovima i stradanjima diljem svijeta.

    Osobito su ga, kako je dodao, potresle nedavne slike djece stradale u bombardiranju hemijskim oružjem u Siriji jer je opet doživljavao na djelu ono što je doživljavao u svom gradu, Banja Luci, u svojoj zemlji, BiH.

    Podsjetilo me to na mnoge razgovore s vrlo utjecajnim ljudima politike, da ne kažem stratezima svjetske politike i događanja, koji se igraju bogova, gospodara ljudskih života i života cijelih naroda. To nije božje sjeme, to nije božji trag. To je prkos Bogu, pojasnio je biskup Komarica podsjetivši da su se prije nešto više od dva desetljeća mogle gledati slične strašne scene iz Sarajeva.
    Isti rukopis se ponavlja. To su mi isto rekli nedavno na skupu političara u Berlinu s kojima sam razgovarao. Kažu, biskupe, isti rukopis se piše i kod vas, i na Bliskom istoku, Ukrajini, drugim sredinama gdje se vode natjecanja velikih koji odlučuju o malima, kazao je Komarica te istaknuo da je jednako bolan i nepravedan mir, o kojem treba govoriti, kakav je onaj u BiH.

    Ima mira i u groblju, ali mi nismo još u grobovima. Ima mira i među robovima. To je ropski mir. A, mi nismo robovi i mi kao kršćani se osjećamo slobodno. Ako vas je sin božji oslobodio onda nemate pravo biti ničiji robovi. Morate nastupati slobodni, u ime božje, morate druge ljude poučavati da i oni se ne smiju praviti ničijim robovima, da ne smiju nikoga porobljavati. Uvijek ću govoriti u ime obespravljenog svakog čovjeka, jer je svaki čovjek moj brat i za mene zaduženje. To mene uči moja vjera, ističe biskup banjalučki ponovivši da su ovdje Hrvati-katolici dobrano satrveni, iskorijenjeni, de facto iz pola zemlje koja je njihova domovina.

    Njegov je stav i da bh. političari trajno pokazuju svoje lice.


    Imam mišljenje i o političarima domaćim, ali ovdje glavnu riječ imaju stranci. Oni trebaju ovakve političare. Meni stranci, mislim na ozbiljne ljude koji su utjecajni, kada ih pitam zašto ovo rade s bh. političarima, zašto su oni samo marionete u rukama stranaca, kažu da se čude našem ludom narodu zašto šuti. Jer je to, valjda, takav način upravljanja narodima. Evo ti narode sloboda, izaberi sebi, kakve si izabrao - takve imaš. Oni dobro znaju da su ti političari takvi kakvi jesu i takvi im trebaju. Što reći čovjeku koji je predsjednik Europskog parlamenta a koji vam kaže: 'biskupe, ja nemam pojma šta ćemo s BiH. Ja ne znam. Evo, napišite mi vi neko pismo što da radim, dodao je Komarica te ističe da u BiH svi stanovnici živjeti zadovoljni ako se njena bogatstva na pravilan način iskoriste.

    Banjalučki biskup je ljut i razočaran ponašanjem građana BiH koji se ne bore za svoju zemlju, već iz nje odlaze te smatra da oni odlaskom iz BiH, zapravo, bježe od odgovornosti. U tom svjetlu on pita kojem to entitetu koristi prazna Posavina, okoliš oko Banjaluke, prazan okoliš u zapadnoj Krajini, prazan okoliš na svim stranama...

    Biskup Komarica je govorio i o tome je li hrvatski entitet u BiH rješenje za Hrvate u BiH.

    Nije mi dovoljno poznato što to znači entitet. Ako je entitet i hrvatski sličan entitetu RS ili sada Federaciji BiH, što će nam onda? Entitet RS znači da nema, ne postoje drugi narodi, članovi druge stranke već samo moje, jer sam ja gospodin Bog ovdje u ovom entitetu. Kakva je to onda lakrdija od države? To će biti samo strašna sramota za Hrvate i tobože taj hrvatski entitet, ako je to isto. Bez uvažavanja temeljnih ljudskih prava, ljudskog dostojanstva i prava svakog čovjeka na vlastiti identitet i sva osnovna ljudska prava i slobode nema države, kaže biskup banjalučki i poziva političare da krenu izgrađivati ovu zemlju.

    Ako ja kao Hrvat hoću samo 'hrvatovati i ne znati ni za koga tko nije Hrvat i to iz moje stranke, onda ne trebam takvog Hrvata. Ja se moram sramiti takvog Hrvatstva. Ako sam Srbin a ne mogu kraj sebe izdržati nesrbina i člana neke druge stranke, onda kakav sam ja to čovjek?, zapitao je biskup Komarica.

    Govoreći o tome kakve se poruke šalje u RS-u Hrvatima i Bošnjacima kojima se ne dozvoljava govoriti i svoj jezik nazivati kako žele, on ističe da čovjekovo pravo na identitet uključuje i pravo da ima svoj jezik te pita otkud pravo nekome da propisuje koji jezik smije, a koji ne smije postojati.

    U osvrtu na posljedice proteklog rata u BiH, upozorio je da bez maksimalne istine i pravde neće uspjeti ono što se radilo i za vrijeme i nakon rata, a to je trajno pozivanje na praštanje i pomirenje.

    Izvor: Slobodna Bosna

    E, da smo na vreme prskali Komar(i)ce ne bi nas sada bockali...
  • politika_visegrad - 100213 - 13.04.2017 : NOMAD Srbija - best (1)

    Krst za vječno hvala ruskim prijateljima


    13. 04. 2017 12:59 - Radoje Tasić

    Višegrad - Na brdu Stari grad u Višegradu juče je otkriven veliki krst podignut u čast ruskih dobrovoljaca koji svojom životima i borbom u Odbrambeno-otadžbinskom ratu potvrdili bratsku ljubav sa srpskim narodom.

    Spasavajući nedužan narod u borbama u Višegradu poginulo je sedam ruskih dobrovoljaca koji su sahranjeni na Srpskom vojničkom groblju na Megdanu. Krst, visok pet i po metara i težak 400 kilograma, kojeg su donirali veterani iz Kosovske Mitrovice, otkrio je ruski dobrovoljac Boris Zemcov koji je istakao da su Rusi došli kad je bilo najpotrebnije da pomognu srpskom narodu.

    - Prošlo je od tada 25 godina, ostarili smo, ali da zatreba ponovo bi došli upomoć - rekao je Zemcov.

    Među ruskim dobrovoljcima bio je i Vladimir Sidrov.

    - Bio sam u borbama na brdu Zaglavak gdje je poginuo i Konstantin Bogoslovski o kome je snimljen dokumentarni film "Anđeo sa gore Zaglavak" - rekao je Sidrov.

    Ratni komandant Druge podrinske brigade Luka Dragičević istakao je važnost morala ruskih dobrovoljaca, koji su uticali na srpske borce.

    - Bili su mladi, moralno jaki, osposobljeni za borbe i časno i pošteno su se borili - dodao je potpukovnik Dragičević.

    Predsjednik Predsjedništva opštinske boračke organizacije Milisav Vasić kaže da je krst znamenje hrišćanstva, da zrači porukama mira i razumijevanja među narodima.

    - Željeli smo samo da podsjetimo na tradicionalno prijateljstvo između srpskog i ruskog naroda u najtežim trenucima i odužimo bar mali dio duga prema ruskim dobrovoljcima - naglasio je Vasić.

    U Odbrambeno-otadžbinskom ratu u redovima Vojske RS učestvovalo je 700 ruskih dobrovoljaca od kojih je 73 poginulo. Sveštenici su juče služili parastos u vojničkom groblju na Megdanu kod spomen-obilježja svim poginulim ruskim dobrovoljcima.

    Načelnik opštine Višegrad Mladen Đurević rekao je da je ovo dan sjećanja na ruske dobrovoljce koji su pokazali nesebičnost, požrtvovanje, pomoć i zalaganje za bratsku zemlju kada je to bilo najpotrebnije.
    Anđeo sa gore Zaglavak

    U znak sjećanja na ruske dobrovoljce koji su poginuli u toku posljednjeg rata boreći se za Republiku Srpsku, novinar i publicista Ljiljana Bulatović odlučila je da snimi dokumentarni film "Anđeo sa gore Zaglavak".

    Film je posvećen Konstantinu Bogoslovskom koji je sa 20 godina poginuo tokom herojske odbrane Višegrada. Film je doživio veliku uspjeh u Rusiji gdje je osvojio nagradu "Zlatni vitez".
    forum - 100037 - 30.03.2017 : NOMAD Srbija - best (1)

    U vezi rada ove stranice


    Gospodine Željko, želim da Vam još jednom odam priznanje za rad i postojanje ovog portala Slavić-net, posebno cenim Vaše nastojanje da se pravedna borba našeg naroda za slobodu ne zaboravi, a usuđujem se i da Vam kažem da ovako na daljinski "osećam" da ste pošten čovek.
    Svako dobro Vam želim!

    Pozdrav bratu Srbinu NOMAD!
    politika_srbija - 100023 - 28.03.2017 : NOMAD Srbija - best (3)

    Stanovi


    DA SE NE ZABORAVI: Toma i Vučić uzeli državne stanove dok su momci ratovali na KiM!

    mart 24, 2017

    Osim pojedinaca iz vojnog vrha, koji su svoje stambeno pitanje rešavali čak i u mesecima neposredno pre, za vreme i posle bombardovanja NATO-a, tu praksu primenjivao je i bivši (odnosno sadašnji) državni vrh.

    Neposredno pred bombardovanje stambeno pitanje rešili su tadašnji potpredsednik republičke vlade i zamenik predsednika Srpske radikalne stranke Tomislav Nikolić i ministar za informisanje i generalni sekretar SRS-a Aleksandar Vučić. Njih dvojica su danas na funkcijama Predsednika Republike Srbije i predsednika Vlade Republike Srbije i predsednika srpske napredne stranke. Tomislav Nikolić je krajem 1998. godine kao potpredsednik vlade dobio stan površine 186 kvadratnih metara u Novom Beogradu.

    Nikolić je u vreme dobijanja stana imao porodičnu kuću u rodnom Kragujevcu, koju je, kako je sam rekao, ponudio u zamenu za stan, ali tek pošto je dobio rešenje o naplati ekstraprofita. Kako kuća nije vredela kao stan, bio je, kako je objasnio, prinuđen da ga proda, da bi platio porez. Kasnije je u svom "funkcionerskom kartonu", prema pisanju medija, prijavio da ima stan od 97 kvadrata na Novom Beogradu.

    Istog dana kad i Nikolić, rešenje o dodeli stana dobio je i Aleksandar Vučić. Prema pisanju lista "Vreme" iz januara 2004. i taj stan u Novom Beogradu od 117, 48 kvadrata je kasnije otkupljen. Sam Vučić je, gostujući na B92, septembra 2004. rekao da je od države dobio 61 kvadrat, a da je ostatak otkupio sa ocem. Osnivač SPS-a, Slobodan Milošević, bivši predsednik Jugoslavije, na samo dva dana pre nego što su prve bombe NATO-a pale na Srbiju, otkupio kuću u Užičkoj 34 za samo 9. 000 nemačkih maraka. Kuću od 94 kvadrata i plac od 79 ari, bivši predsednik je tada otkupio, kako je utvrđeno u Drugom opštinskom sudu, kao da prvi put rešava stambeno pitanje. Činjenice su pokazale da je on ranije već otkupio vilu u Tolstojevoj 33, gde se uselio kada je prvi put izabran za predsednika Srbije, premda zakon ne dozvoljava otuđenje rezidencijalnih objekata. Tu je bio i zvanično prijavljen.

    Istovremeno, Zakon o stanovanju izričito zabranjuje da neko zakupi ili otkupi kuću ili stan ukoliko već ima kuću ili stan u vlasništvu.

    (Izvor: Politika 2007)
    politika_srbija - 100015 - 28.03.2017 : NOMAD Srbija - best (1)

    Čuvar Vučićevog plakata: Radimo 24 sata dnevno


    Radnik obezbeđenja po ceo dan sedi ili šeta pored reklamnog panoa sa likom aktuelnog premijera, vodeći računa o tome da ga niko ne ošteti. Kako kaže, nema nikakve veze sa Srpskom naprednom strankom. Na prethodnom radnom mestu, navodi, otpušten je kao tehnološki višak, pa sad nema izbora nego da povremeno radi za jednu privatnu firmu koja se bavi obezbeđenjem. Ta firma je njega, i još dvoje ljudi, angažovala da čuvaju plakate. "Radimo 24 sata, i noću i danju", priča. N1: Znači, postoji potreba da se bilbord čuva 24 sata? "Pa, koliko sam čuo, u celom Novom Sadu, ne samo radi Vučića, nego se svi panoi sa likovima čuvaju - da li je Šešelj, bilo ko, svi čuvaju. E sad, kako oni čuvaju, to ne znam". N1: Da li ste možda imali neke neprijatne situacije? "Imao sam vređanja, mnogo. Na to nisam obraćao pažnju, ne diraju me. Ali ovako, iz kola, svakakve gluposti pričaju, ali ja na jedno uvo čujem, na drugo ispustim", kaže čuvar.
    sudjenja - 99988 - 25.03.2017 : NOMAD Srbija - best (0)

    Mahmuljinova odgovornost


    Za zločine pripadnika odreda "El mudžahid" trenutno se pred Sudom BiH vodi postupak protiv ratnog komandanta Trećeg korpusa tzv. Armije BiH Sakiba Mahmuljina. Njemu se stavlja na teret da ništa nije preduzeo da spreči svirepa ubistva najmanje 50 zarobljenih srpskih civila i vojnika u Vozući. Osim Mahmuljina, pravosuđe BiH dosad nije procesuiralo nijednog od odgovornih za zločine odreda "El mudžahid".

    Sada se vidi jasno da su Srbi samo branili svoja ognjišta, a agresori su bili ovi Azijati koji su ubijali našu nejač i naše borce, znate svi vi ovde da su ubistva nad našim borcima bila ritualna ubistva...
    mudzahedini - 99987 - 25.03.2017 : NOMAD Srbija - best (0)

    Terorista iz Londona KLAO SRBE u Bosni!


    Boris Knežević, 25. 03. 2017

    Radikalni islamista Halid Masud, koji je izvršio teroristički napad u Londonu, za vreme rata u BiH bio je pripadnik odreda "El mudžahid"!

    U posedu našeg lista nalazi se spisak imena 1. 774 borca "El mudžahida", među kojima se nalazi i ime teroriste koji je pre tri dana u britanskoj prestonici ubio četvoro i ranio 29 ljudi. Odlično obavešteni izvori "EuroBlica" iz obaveštajno-bezbednosnih struktura otkrivaju da je okrutni terorista, koji je svojim zlodelom šokirao svet, kao islamski "sveti ratnik" u BiH došao 1. maja 1993, kada se priključio arapskim borcima iz zloglasnog odreda koji se nalazio pod komandom Trećeg korpusa tzv. Armije BiH.

    Rođeni Britanac Edrijen Rasel Adžao početkom devedesetih godina primio je islam i dobio ime Halid Masud. Postoje brojni dokazi da su izvršioca terorističkog napada u Londonu, kao i brojne druge britanske državljane, početkom poslednje decenije prošlog veka radikalizovale poznate vehabijske vođe Abu Hamza al Misri i Omar Bakri Muhamed. Reč je o ljudima koji su početkom građanskog rata u BiH odigrali presudnu ulogu u formiranju zloglasnog odreda "El mudžahid", koji je delovao u sklopu Trećeg korpusa tzv. Armije BiH i koji se "proslavio" stravičnim zločinima nad zarobljenim srpskim civilima i vojnicima - ističu naši izvori.

    Oni dodaju da se imena Masudovih verskih "učitelja" pominju u gotovo svim spisima tužilačkih i istražnih organa RS i BiH, koji su odmah posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma krenuli u istraživanje zločina koje su počinili pripadnici odreda "El mudžahid".

  • Abu Hamza al Misri je egipatski državljanin koji je došao u BiH odmah nakon izbijanja rata i obučavao mudžahedine i arapske dobrovoljce u Jablanici kod Tešnja. Postoje brojni dokazi da je on lično naredio ubistvo i obezglavljivanje trojice zarobljenih srpskih vojnika na Crnom vrhu kod Tešnja, čije su fotografije obišle ceo svet.

    Što se tiče Sirijca Omara Bakrija Muhameda, on je za vreme rata bio zadužen za dovlačenje arapskih dobrovoljaca u odred "El mudžahid", o čemu se kasnije otvoreno hvalisao u brojnim medijima. I jedan i drugi su se početkom 2000. godine preselili u Veliku Britaniju, gde su nastavili sa svojim ekstremističkim učenjem i mobilizacijom budućih terorista. Zbog toga je Al Misri pre nekoliko godina završio u zatvoru, dok je Bakri Muhamed uspeo da pobegne u Liban - otkrivaju izvori našeg lista.

    Član Ekspertskog tima jugoistočne Evrope za borbu protiv terorizma Dževad Galijašević za naš list takođe tvrdi da je prema podacima s kojima raspolaže terorista Halid Masud za vreme rata u BiH bio pripadnik "El mudžahida".

  • Ubica iz Londona je u maju 1993. u BiH došao s istim imenom koje je nosio do pre tri dana, kada ga je likvidirala britanska policija. Uz ime Halid Masud tada je imao još dodatak Abdula, koji su koristili brojni pripadnici "El mudžahida". Iz BiH je otišao tek 25. decembra 1995.

    Inače, zanimljivo je da su gotovo svi veliki teroristički napadi u Evropi i SAD imali neku vezu sa BiH. Ili su teroristi učestvovali u ratu u BiH, kakav je bio slučaj sa napadom na SAD 11. septembra 2001, ili su imali državljanstvo BiH, kao u napadu na Madrid 2004.

    U drugim slučajevima je, pak, dokazano da su koristili oružje nabavljeno u BiH, kao što je to bilo prilikom napada na Pariz i Brisel. To je nasleđe koje nam je ostavila politika Alije Izetbegovića i SDA, koji su belosvetski šljam i psihopate raznih vrsta doveli da ovde stvaraju islamsku državu. Poslednji teroristički napad u Londonu samo je još jedan u nizu dokaza gde nas je dovela takva politika - kaže Galijašević.
  • kosovo_rat - 99975 - 23.03.2017 : NOMAD Srbija - best (1)

    Dan kada je 'Milosrdni' počeo da ubija anđele


    Danas se navršava 17 godina od početka NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju, koja je trajala punih 78 dana uz veliki broj žrtava

    SINOVI moji, dragi. Tigrovi 98. jurišnog puka. Letesmo do danas hiljade letova iznad naše otadžbine. Letesmo i uživasmo u njenoj lepoti. Ali, danas- danas vas ne vodim na takav let. Danas vas vodim na let sa kojeg se, možda, nećete vratiti. Možda je ovo let u smrt. Ali, ne običnu, već časnu. To je privilegija odabranih. I, danas, kao nebrojano puta u našoj istoriji, to ne naređuje naša komanda. To naređuje Srbija, vojnici moji čelični. Ista ona Srbija u kojoj provedosmo najlepše dane. Srbija zove! Znam, dragi moji, da danas nema teže, ali i ponosnije uloge: biti pilot našeg ratnog vazduhoplovstva.

    Ovako je pred poletanje pilotima na aerodromu Lađevci kod Kraljeva, nekoliko sati pre napada NATO, u potresnoj besedi, iz koje izdvajamo tek jedan deo, poručio Sreto Malinović, pilot i komandant 98. Avijacijske brigade ratnog vazduhoplovstva SRJ.

  • Srce i savest istovremeno su iz mene govorili - kaže, za "Novosti", Malinović, danas general u penziji. - Piloti su znali kakvoj sili idu u susret, kako bi odbranili otadžbinu. Ali nijedan nije imao ni trunke dileme.

    Godina 1999, 24. mart. Predvečerje. Zlokobno zavijanje sirena najavilo je nalet "Milosrdnog anđela", kako je Alijansa nazvala svoju akciju protiv Srbije i Crne Gore. Devetnaest zemalja, bez saglasnosti Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, počelo je bombardovanje. Prve bombe pale su između 19. 30 i 20 časova na kasarne protivvazdušne odbrane Vojske SRJ, aerodrome, vojne fabrike, radare, institute... Gotovo istovremeno razorni projektili pali su u okolini Beograda, Kraljeva, Niša, Novog Sada, Kragujevca, Užica. Pogodile su Prištinu, Kuršumliju, Prokuplje, Golubovce kod Podgorice, poluostrvo Lušticu...

    Pažnja, pažnja, vazdušna opasnost za Beograd! - oglasio se sa Studija B Avram Izrael, tada načelnik beogradskog Centra za obaveštavanje.

  • Nisam mogao da verujem da se neko drznuo da na kraju 20. veka malu zemlju i veliki narod stavi pod krila svog "milosrdnog anđela" - seća se Avram Izrael. - I danas osećamo posledice njihove milosrdnosti.

    Izrael je imao "neslavnu" ulogu da prvi put posle Drugog svetskog rata pritisne sistem za uzbunjivanje i objavi vazdušnu opasnost u Beogradu.

  • Imali smo kompletan uvid u vazdušnu situaciju iznad Srbije i malo sveta. Znali smo gde su neprijateljski avioni, gde dejstvuju, kako dejstvuju i šta rade - govori on. - Sa velikom pažnjom i napetošću pratili smo šta se događa. Znalo se da će doći do agresije, da će Srbija biti bombardovana. Niko se nije nadao da će i Beograd biti meta. Ali, tako je odlučeno i tako je i bilo. Naše je bilo kada ćemo proceniti da dignemo uzbunu za Beograd. Prve noći bombardovanja u Beogradu nije bilo žrtava. Bile su na meti kasarne u Batajnici, Topčideru, Institut i deo Vojne akademije u Žarkovu, Straževica. Nama nisu slali informacije šta se dešavalo iza kapija kasarni.

    Ali, već prve noći stizale su vesti o žrtvama na jugu Srbije. Od NATO bombi u Kuršumliji, u trenu, stradalo je 11 oficira Vojske Srbije. I da ovaj masakr nije preživeo Svetozar Kovačević, kapetan prve klase, ko bi još vratio sećanje na prvi dan i prve poginule.
  • kosovo_rat - 99973 - 23.03.2017 : NOMAD Srbija - best (0)

    Mašinovođa iz Grdelice: Mi Srbi sve možemo


    Voz je bio u plamenu, a nakon što ga je pogodio drugi projektil iz njega su počeli da se izvlače ranjeni putnici, priča mašinovođa Boban Kostić, koji je upravljao vozom bombardovanim na mostu u Grdeličkoj klisuri.

    Niš - Voz je bio u plamenu, a nakon što ga je pogodio drugi projektil iz njega su počeli da se izvlače ranjeni putnici, priča danas pedesetogodišnji mašinovođa Boban Kostić iz Niša, koji je upravljao vozom bombardovanim na mostu u Grdeličkoj klisuri tokom NATO agresije u Srbiji 1999. godine.

    Putnički voz u Grdeličkoj klisuri, u kojem su bili civili, napadnut je 12. aprila 1999. godine, drugog dana pravoslavnog Vaskrsa, identifikovano je 15 poginulih civila, među kojima je bilo i dece, a u Grdelici će sutra na državnom nivou biti obeleženo 18. godina od početka NATO bombardovanja.

  • "Svaki nailazak na most mi je malo digao adrenalin. Nikad mi nije bilo svejedno - kao da sam znao", kaže Kostić, prisećajući se tog kobnog dana kada je upravljao putničkim vozom 393 iz Niša za Skoplje.

    Navodi da je voz kasnio iz stanice u Nišu deset minuta zbog problema sa kočenjem i da je krenuo oko 11 sati, te da je pri brzini kojom se kretao preko mosta sekunda falila da raketa pogodi lokomotivu.

  • "Mi smo prošli, ali ljudi iz drugog i trećeg vagona nisu bili te sreće. Ljudi izgube život, a ne znate ni zbog čega", kaže Kostić, navodeći da nekad sekunda odlučuje da li će život da ide dalje.

    Prvi projektil je, dodaje, pogodio početak drugog vagona.

    Priča da je zaustavio voz i od prvog vojnog vozila koje je naišlo tražio da pozovu Hitnu pomoć i vatrogasce, koji su posle pada te druge rakete brzo stigli.

    Međutim, posle deset minuta je usledila i treća i četvrta raketa koje su pogodile voz.

    U lokomotivi sa Kostićem bio je njegov pomoćnik Goran Mikić sa kojim se kasnije okumio, a koji je tada ranjen u nogu od gelera.

  • "On je za dlaku ostao živ, a ja sam bio jedini nepovređen iz voza", navodi Kostić i dodaje da od buke u lokomotivi nisu čuli ni sirene ni avione veh samo eksploziju.

    Kaže da je njegov kum prethodno izašao iz voza, jer ga je udarila kontakna mreža po glavi.

  • "Mahinalno sam ukočio, pretpostavljali smo šta je, ali nismo bili sigurni skroz", rekao je Kostić i naveo da je njegov kum video kako pada nova raketa na 50 metara od njih.

    Uvek se, kaže, uzbudi kad se toga seti i dodaje da od tada nije upravljao vozom već da u železnici radi kao nadzornik lokomotive.

  • "Razmišljao sam mnogo o tome, mi Srbi stvarno možemo sve da preživimo. Ne znam da li bi neko drugi to preživeo", rekao je Kostić i istakao da ni približno tako nešto ne bi trebalo da se ponoovi jer nismo ničim to zaslužili.

    Kostić radi u železnici od 1985. , mašinovođa je od svoje 18. godine, a sada kaže ponovo razmišlja da bude mašinovođa, iako je kako kaže to stresan posao.

    Izvor: NOVOSTI
  • milosevici - 99969 - 23.03.2017 : NOMAD Srbija - best (1)

    Sakrili masakr 6000 Srba zbog bratstva i jedinstva


    Sećanje Milorada Ćebića, jednog od malobrojnih preživelih svedoka ustaškog pira u Starom Brodu u aprilu 1942. Zaklano i 72 Ćebićevih rođaka, najmlađi imao sedam dana. Devojke u samrtnom zagrljaju skakale sa stene.

    Slika dugih devojačkih belih košulja koje se rascvetavaju u mutnozelenoj nabujaloj Drini kao cveće na vodenom grobu neprestano se vraća u sećanje Milorada Ćebića (83), jednog od retkih preživelih svedoka ustaškog zločina u Starom Brodu u aprilu 1942. godine. On i dalje čuje krike srpskog zbega u zamci između planine i reke koje je slušao kao desetogodišnjak.

  • "Crna legija Jure Francetića je, prema nemačkim podacima, poklala 6000 Srba, isključivo civila, a o tom zločinu se posle rata nije smelo govoriti" - kaže Ćebić. "Gledao sam grupe devojaka koje u samrtnom zagrljaju skaču sa stene u Drinu pokrivenu njihovim dugim kosama i belim košuljama. I roditelje koji držeći decu za ruke idući u smrt u podivljaloj reci da bi izbegli ustaško iživljavanje. Ko nije skončao u Drini, masakriran je.

    Srbi u istočnoj Bosni su do početka 1942. odolevali ustaškim napadima. Odbranu su organizovali i predvodili predratni oficiri.

  • Narednika Radomira Neškovića narod je izabrao da bude komandant srpske odbrane, jer su muslimani već bili u ustaškim uniformama. Srpska teritorijalna odbrana, koja nas je sačuvala u početku rata, postala je deo Jugoslovenske vojske u otadžbini. Partizana nije bilo. Samo mi, Srbi. Otac mi je poginuo u jesen 1941, braneći selo od ustaša.

    Vlasti NDH su u proleće 1942. pokrenule ofanzivu za istrebljenje Srba, od Sarajeva do Drine. Desetine hiljada izbeglica iz Foče, Zvornika, Rogatice, Višegrada, Han Pijeska, Kladnja, Sokoca, Olova i Pala slivale su se u kolonu koja je pokušavala da dođe do Srbije.
    Putevi su bili zakrčeni stokom i zapregama koje su nosile sav imetak i nejač. Italijani, koji su čuvali višgradski most, tražili su da se ljudi odvoje od kola, da se navodno ne bi zagušio prolaz. Oni koji su ih poslušali odvedeni su u nemački logor na Starom sajmištu koji se nalazio u NDH, a ne, kako pojedinci danas pričaju, u Nedićevoj Srbiji.

    Srpski zbeg je očajnički počeo da traži drugi izlaz. Pročulo se da iz Starog Broda, uskog prostora između Drine i planina, čamci prevoze ljude na drugu obalu reke.

  • "Do Broda je vodila uska staza po planinskoj litici klizavoj od kiše kojom ni ovce nisu htele da idu" - seća se Ćebić. "Mi smo nekako prošli sa onim što smo imali na sebi i stigli na plato prekriven hiljadama bednih i promrzlih ljudi koji su se od jake kiše skrivali ispod šatora od granja i ćebadi. Masa se tiskala u blatu kraj Drine pokušavajući da uđe u čamce. Srbe koji su imali zlato da plate prevozili su i nemački vojnici u svojim gumenim splavovima."

    Oni koji ga nisu imali skakali su u Drinu i pokušavali da je pređu držeći se za konopac koji je opasivao splav. Nemački vojnici su ih udarali veslima po glavama dok se ne bi udavili. Kada su se ustaše približile, Nemci su zabranili prelazak Drine.

  • Deo zbega uputio se ka selu Miloševići, odakle niko nije živu glavu izneo. Stric koji je nekako prešao na drugu stranu Drine uspeo je da nas spase u zadnji čas. Davao je nemačkim vojnicima po dukat iz nevestinske niske svoje žene za svaku glavu koju prebace čamcem.

    Na desnoj obali Drine, Ćebićeva porodica se pridružila nevoljnicima oko lomača koji su pokušavali da se zagreju i osuše. Nemci su držali zbeg na obali, da gleda kako ustaše i muslimanska milicija izvode krvavi pir.

    Zaklano je tada i 25 Ćebića. Klanje je potrajalo do mraka, a onda se sve utišalo. U zoru se pojavio ustaški komandant Jure Francetić na belom konju, i pokolj je počeo iznova. Kasnije su se pojavili nemački vojni motorni čamci iz Višegrada. Pucali su u vazduh i vikali: "Ustaše curik". Posle smo saznali da je Nedić umolio Nemce da zaustave pokolj. Masakr u Starom Brodu je prekinut, a Francetić je rekao preživelima da se slobodno vrate u svoja sela. To je bila laž, svi su pobijeni na putu. Tada je zaklano i 72 mojih rođaka. Najmlađi je imao samo sedam dana.

    Srpskim izbeglicama na desnoj obali koje su uzbegle ustašku kamu zapretila je glad.

  • Sproveli su nas do napuštenih kuća u okolnim selima. Majka je dala veliki zlatni lanac za džačić kukuruza koji je samlela, a nas decu poslala da beremo jagorčevinu. Danima smo jeli proju od kukuruznog brašna pomešanog s tom biljkom. Ubrzo je i toga nestalo, mislili smo da ćemo pomreti od gladi. A onda je stigla hrana iz Srbije. Bili smo spaseni. Nedić je uspeo da od Nemaca dobije odobrenje da nas primi u Srbiju.

    TAJNA GROBNICA

    Šuma u Borikama bila je sklonište za 65 srpska oficira i podoficira koji su odbili da se predaju posle Aprilskog rata. Tu su čekali da im Draža Mihailović odredi raspored, da se bore protiv okupatora, otkriva Ćebić. -Partizani su došli iz pravca Žepe, iz muslimanskih sela, i pohvatali te ljude na spavanju, bez metka. Odveli su ih do obližnje jame i žive u nju pobacali. Nisam siguran da je ikada očitano opelo nad tom grobnicom.

    Roditelji, suočeni s krajnjom bedom, davali su decu Komesarijatu za izbeglice koji ih je odveo u Matarušku Banju, prvi sabirni centar za srpske mališane iz NDH.

  • U Banji smo dobili čistu odeću, jeli i spavali u toplom i bili siguri. A onda je počelo da stiže još srpskih siročića, na stotine svakog dana. Banja je uskoro bila prepuna dece, trebalo je nahraniti hiljade usta, i hrana je postajala sve skromnija. srpski domaćini uzimali su decu u svoje kuće, ali i oni su živeli u bedi. Onda su izbile epidemije. Moj mlađi brat i njegova vaspitačica umrli su istog dana od zaušaka.

    Ćebićeva majka je došla da sahrani sina i povela sa sobom ostalu decu. Milorad je kao najstariji, sa 12 godina, određen da sa stričevima ide u pečalbu, na berbu kukuruza u Banatu.

  • Domaćin iz Lajkovca koga smo upoznali u vozu ubedio je stričeve da me ostave kod njega. Dobri čovek je želeo da me usvoji. Kod njega sam dočekao i oslobođenje 1944, a majka nije dolazila, iako je obećala - priča suznih očiju Ćebić. Moj domaćin krio je od mene da su mi majku komunisti usmrtili kundacima jer joj je brat bio u Dražinoj vojsci. Srbi u Podrinju, koji su branili svoj narod, proganjani su i ubijani bez suda. Niko od muslimana koji su listom bili u ustašama nije odgovarao za zločine.

    Ćebića su iz hraniteljske porodice odveli u dom iz koga je otišao na zanat. Posle vojske ostao je u Srbiji, zaposlio se u Trsteniku. U rodno selo Brankoviće odlazio je samo po nekoliko dana godišnje, dok mu je deda bio živ.

  • Selo je opustelo, gotovo svi su bili pobijeni ili raseljeni. O zločinu u Starom Brodu se ćutalo. Tek 2007. nas nekolicina preživelih iz Srbije i Australije podigli smo spomen-kapelu žrtvama iz Branetića. Posle osveštanja obratio sam se zvanicama: "Sram nas bilo Srbi, sram vas bilo predsednici opština od Sokoca do Drine, stidite se vladike i Crkve kad ste zaboravili 6.000 poklanih Srba na Starom Brodu koji ni krst nemaju. " Većina tih mladih ljudi je bila zapanjena, jer nije ni čula za strašni zločin. Godinu kasnije, u Starom Brodu podignut je spomenik, a zatim i kapela. Nadam se da će neko takvu kapelu podići i na Starom sajmištu, gde su stradale desetine hiljada Srba iz NDH.

    KUNDACIMA PO UDOVICI

    Kad su se u Brankovićima 1941. pojavili naoružani ljudi s petokrakama na kapama, niko nije znao kakva je to vojska, kaže Milorad Ćebić.

  • Partizani su bili iz nekih drugih krajeva, među njima nije bilo naših ljudi. Sa oružjem su po kućama tražili hranu. Vikali su na majku koja je kroz plač govorila: "Ljudi, ja sam udovica, muža mi ubiše ustaše, imam petoro dece, ne ostavljajte ih gladne. " Pretukli su je kundacima.

    CRNOKOŠULjAŠI OTIMALI SRPSKU DECU

    Srbi iz Brankovića prvi okršaj sa ustašama imali su na Malu gospojinu 1941. godine.

  • Crnokošuljaši su iznenadili skoro svu decu iz sela okupljenu na livadi oko stoke i ubacili ih u dva kamiona. Stajao sam na obližnjem bregu ukočen od straha. Gledao sam ustašu kako naslanja pušku na ogradu i nišani u mene. Dva metka su me promašila, treći me je okrznuo, i pao sam u nesvest. Ljudi iz sela su čuli pucnjavu i, predvođeni narednikom Neškovićem, napravili zasedu i oslobodili decu.

    Autor: Boris Subašić

    Izvor: NOVOSTI
  • djukanija - 99967 - 23.03.2017 : NOMAD Srbija - best (0)

    Milogorci


    Petar Božović i Matija Bećković odgovorili Milogorcima i crnogorskom glumcu

    Crnogorska serija "Božićni ustanak", u kojoj su Srbi predstavljeni kao okupatori Crne Gore i koja je puna istorijskih falsifikata, snimljena je s namerom da se unese mržnja između dva naroda, ocenjuju sagovornici. Akademik Matija Bećković je iznenađen ovakvim projektom javnog servisa Crne Gore.

    Neshvatljiva izjava

  • Sve što su okupatori hteli silom, Montenegrini ispunjavaju milom. Otkad su podigli čergu na vrhu Lovćena, ceo svet zna ko su i šta su Crnogorci, sem oni sami - navodi Bećković.

    Na velike propuste u snimanju, poput zastave koja nije korišćena u to vreme, Bećković odgovara:

  • Oni su gazili svoju zastavu misleći da je tuđa, a istakli neku koja nije ničija.

    Najviše se polemisalo o izjavi glumca Mladena Nelevića, koji je dešavanja iz 1918, kad je Crna Gora pripojena Srbiji, proglasio okupacijom. To je šokiralo čuvenog glumca Petra Božovića.

  • Čudno mi je da Nelević nešto tako kaže. Nisam gledao seriju i neću, mada ništa me više ne iznenađuje - kaže Petar Božović.

    Najkritičniji prema glumcu bio je reditelj Dragoslav Bokan, koji je o ovome na Fejsbuku objavio tekst s naslovom "Unošenje mržnje prema Srbima u prikazu istorije Crne Gore".

  • Oni koji Mladena pamte kao upečatljivog Njegoša u seriji "Vuk Karadžić" i kao surog i orlovski oštrog Mandušića Vuka u "Gorskom vijencu" osetiće blagu vrtoglavicu zbog ovakvog njegovog iskoraka iz sopstvene sudbine i porodične loze njegovih časnih srpskih predaka.

    Odriču se porekla

    Su čim pred tog istog "tvog" Njegoša, Mladene, i pred onog Miloša, koga ne priznaješ, kao ni, po tebi, "okupatorske vojnike" (što su krvarili na Ceru, Kolubari i Kajmakčalanu za ujedinjenje srpstva)? Strašne se stvari dešavaju sa Srbima koji su izdali svoje srpstvo onda kada je Srbiji, njihovoj jedinoj otadžbini (bez obzira na to iz kog su srpskog zavičaja rođenjem i poreklom), teško i najteže, možda, i u čitavoj istoriji (uračunavajući tu i ropstvo pod Turcima i stradanje pod ustašama u Drugom svetskom ratu).

    Ne ostavlja se majka kada je raspeta i u nevolji, napadnuta od svih. To je već stvar viteštva, ne samo "nacionalnog osećaja" i trenutne koristi - napisao je Bokan.

    I ANĐELINA PLjUJE PO SRBIMA

    Srbi su godinama u svetu filma loši momci. Poslednji od primera je rediteljski prvenac Anđeline Žoli "U zemlji krvi i meda", u kom su pripadnici našeg naroda predstavljeni kao zločinci. Film je dobio loše kritike, a premijeri u Beogradu prisustvovalo je samo 20 ljudi, koji nisu dočekali njegov kraj.

    Izvor: Intermagazin
  • rat_doboj - 99943 - 22.03.2017 : NOMAD Srbija - best (2)

    Odrekli se malog heroja


    Lj. ĐURIĆ, 22. mart 2017

    Spomenku Gostiću drugi se više odužuju nego njegov Doboj

    DOBOJ - Kao nikada do sada od početka obeležavanja 20. marta i godišnjice pogibije najmlađeg borca koji je poginuo u odbrani i stvaranju RS, nisu skromnije pokazali poštovanje prema njegovoj žrtvi u njegovom Doboju.

    Nije čak bilo ni dosadašnjih redovnih dolazaka iz najviših institucija vlasti iz Banjaluke i Doboja, pa tako ni protokolarnih obećanja od onih koji je trebalo mnogo ranije da se pobrinu da se RS barem delimično oduži hrabrom dečaku.

    Jedino su u porti Spomen-hrama novosagrađene crkve u Doboju služeni liturgija i parastos poginulom dečaku. Sveće kraj već izbledele biste prislužili su malobrojne njegove nekadašnje komšije i poštovaoci njegovog dela i žrtve. Simbolično je takođe malobrojna delegacija nedavno formiranog Udruženja dece poginulih boraca "Nasleđe" u zaseoku Jović kod Maglaja (FBiH) položila cveće na njegov grob. Na mestu gde je sahranjen počivaju, takođe poginuli, njegove majka i baka.

    Sa druge strane, u dalekom Višegradu tim povodom su, obeležavajući datum pogibije Gostića u naselju Garča, njemu neznani postavili spomen-ploču i tablu sa imenom ulice date po njegovom imenu.

    Ni Gostićev grob u zaseoku Jovići u blizini Bočinje nije izmešten na teritoriju RS. BORS, pokretač inicijative pre više godina, nije održao obećanje da će to biti urađeno.

    FILM KAO APEL

    SPOMENKO je za svog kratkog života molio da njegovi vršnjaci i prijatelji širom sveta pomognu u lekovima i hrani nemoćnima i gladnima. Apelovao sam na zvaničnike u RS da pogledaju film, jer će poželeti da jednu ulicu ili školu nazovu po njemu - ostala je do sada neostvarena želja Mila Savića, autora dokumentarnog filma "Spomenko na večnoj straži", koji nakon prikazivanja u gradovima Republike Srpske sada imaju prilike da vide i izvan njenih granica, pa i u Rusiji.
    politika_srbija - 99933 - 21.03.2017 : NOMAD Srbija - best (0)

    Monahinja Jovana


    ISPOVEST MONAHINjE SPC: Niko me nije ni popreko pogledao, iako je moj deda bombardovao Srbe!

    Vladimir MITRIĆ đ 21. mart 2017

    Monahinja Jovana, rođena kao Sibila Ler (62), Unuka generala Lera, o bremenu svog porekla, duhovnoj otadžbini i iskušenju...

    Iako svi znaju da sam, ni kriva ni dužna, potomak nemačkog generala Aleksandra Lera, za protekle tri decenije, koliko sam monahinja, nikada u Srbiji nisam doživela nikakvu neprijatnost. Niko me nije ni popreko pogledao niti mi je uputio bilo kakvu ružnu reč. Pre bih rekla da osećam neku dodatnu toplinu i srdačnost u ophođenju, kao da ovaj narod velike duše i srca, na diskretan način želi da kaže: Ma znamo mi da ti nisi ništa kriva, osećaj se slobodno. Mi te volimo! Tako svoju uzbudljivu i čudesnu životnu priču, ekskluzivno za "Novosti", započinje Sibila Ler (62), potomak generala Aleksandra Lera. Rođena u uglednoj aristokratskoj porodici u Nemačkoj, sada je smerna monahinja Jovana u manastiru Soko kod Ljubovije, u Eparhiji šabačkoj.

  • Voljom Božjeg promisla, ja imam dve otadžbine: Nemačka je fizička, a Srbija moja duhovna otadžbina - kaže monahinja Jovana. - Kao što je po istinitim rečima Gospodnjim: "Duša pretežnija od tela", tako je mome srcu bliža moja duhovna otadžbina Srbija.

    Podeljana osećanja o poreklu dugo su je, kaže, pritiskala i saplitala. Sve dok u besedi patrijarha Pavla u Manastiru Svetog Nikole na Sokolu nije čula, za njenu dušu lekovite, reči: "Čovek ne može da bira vreme i mesto u kojem će se roditi i živeti.

    ZAVEŠTANjE U "NOVOSTIMA"

    RAZGOVOR s monahinjom Jovanom dugo je pripreman. Odlučila se da, ekskluzivno, govori za naš list, "za najomiljene narodne srpske novine", uz napomenu da je ovo jedna vrsta njene ispovesti i duhovnog zaveštanja. Jovana kaže da je ovde izrekla sve što je smatrala važnim i potrebnim i da više neće govoriti za medije zbog poštovanja monaške skromnosti i zaveta.

    Od njega ne zavisi ni od kojih roditelja, ni od kog naroda će se roditi. Ali od njega zavisi kako će u životu postupati: da li kao čovek ili kao nečovek. Ma gde bio i ma gde živeo. "

  • Tada sam razumela da čovek kroz život i vreme putuje putevima Božjeg promisla. Rodi se u jednom mestu a celoga života traga za nekim svojim predodređenim mestom. Ne smiri se dok ga ne pronađe, ili dok ono ne prizove njega - priča nam mati Jovana. - Rođena sam u staroj i uglednoj nemačkoj aristokratskoj porodici Ler, koja pripada protestantskoj evangelističkoj crkvi. Moj nadležni sveštenik i prvi veroučitelj bio je učenik i poštovalac čuvenog pastora Fridriha Giznedorfa iz Evenburga kod Osnabrika, koji je, neposredno posle rata, u maju 1945. godine, izgovorio čuvenu besedu o Srbima.

    Od njega sam slušala o jednom narodu koji je u Drugom svetskom ratu izvojevao najveću pobedu: "Pobedu duše, pobedu srca i poštovanja, pobedu mira i hrišćanske ljubavi. " Jer, kad je rat završen i kad su pukle logorske žice, na nemačkoj zemlji se našlo 5. 000 živih srpskih kostura. Svi su očekivali njihov opravdani gnev i osvetu, jer su nemački vojnici u njihovoj zemlji ubijali sto Srba za jednog nemačkog vojnika.

    To se nije desilo. Naprotiv, oni su milovali nemačku decu, davali im bombone, razgovarali sa Nemcima kao sa svojom braćom...

    Tek tada je, kaže mati Jovana, svima postalo jasno zašto je veliki Gete učio srpski jezik, zašto je s tolikom ljubavlju i poštovanjem primao i podržavao Vuka Karadžića, i zašto je Bizmarku poslednja reč na samrtničkoj postelji bila: "Srbija".

    Mati Jovana mir pronašla u manastiru

    Mati Jovana kaže da je to u njoj rodilo želju da upozna "taj mali veliki narod i da se približi njegovom duhu i kulturi". U manastiru Himelstiru kod Hildeshajma prvi put je ušla u pravoslavnu crkvu i prisustvovala svetoj liturgiji, koju je tada služio vladika Lavrentije, tadašnji srpski episkop za Zapadnu Evropu i Australiju.

  • To je bio neopisiv i nezaboravan događaj - seća se mati Jovana. - To je bilo moje duhovno začeće. Moje pravoslavne blagovesti. Tada sam našle sebe i svoj novi dom. Na zemlji i na nebu. I ukoliko bi trebalo da označim najvažnija ili, laički rečeno, najsrećnija tri dana u svom životu, to bi bili: prvi, kad sam prihvatila pravoslavlje kao svoju veru. Drugi: kad sam posle više godina iskušeničkog života primila monaški čin i svoje svetovno ime Sibila promenila u monaško Jovana. I treće: kad sam dobila srpsko državljanstvo.

    Nikad neću zaboraviti dan kada se, posle uobičajenih dugih birokratskih procedura, u mojim rukama našla draga srpska lična karta. To mi je bilo uzvišenije nego da sam dobila diplomu Oksforda ili Sorbone. I gle paradoksa! To je bilo u ono vreme kada su mnogi u ovoj zemlji sanjali o tome da dobiju nemačku vizu ili pasoš i da odu odavde.

    Mnogi je, kaže, pitaju šta ju je tako snažno privuklo pravoslavlju.

  • Na prvom mestu, lepota pravoslavne svete liturgije i ostalih svetih bogosluženja - kaže naša sagovornica. - Zatim pravoslavni smisao monaškog postriga, posta i vrlinskog podviga u hrišćanskom životu, ali i pravoslavna umetnost, ikonopis, drevne freske i pravoslavna duhovna muzika, a iznad svega, lepota srpske svetosavske duše i lepih srpskih narodnih običaja. Naročito harizma krsne slave. Ja sam izabrala za svoju krsnu slavu praznik Sveta tri jerarha, 12. februara. Slavim svečano i toržnstveno kao prava Srpkinja.

    Njena neobična životna sudbina podstakla ju je da se pozabavi odnosima Srba i Nemaca kroz istoriju. U Srbiji se, priča nam mohaninja, spominje da je Stefan Nemanja u Nišu dočekao Fridriha Barbarosu na trećem krstaškom pohodu, i da je nemački vojskovođa za trpezom jeo prstima a Nemanja zlatnim escajgom.

  • I to je činjenica - kaže mati Jovanina. - Međutim, malo je poznato ono važnije, da je Barbarosa oboleo na tom putu od teške bolesti i da ga je Sveti Sava, tada princ Rastko, iscelio od bolesti svojom usrdnom molitvom. Veliki srpski vojskovođa Pavle Jurišić Šturm bio je nemačkog porekla, a slavni srpski komandant Živojin Mišić bio je oženjen Nemicom Lujzom. Nikada, razume se, ne zaboravljam onu drugu, tamnu stranu medalje, velike zločine i krvoprolića koje su nemački okupatorski vojnici u više navrata činili po Srbiji. Stidim se i lijem gorke pokajničke suze i prinosim Gospodu molitve za moje sunarodnike zbog njihovih teških zločina i nedela.

    Gospod ju je, nastavlja mati Jovana, doveo ovde u ovu mučeničku i svetu zemlju, po kojoj je vojska njenih predaka rušila gradove i sela, pljačkala i ubijala, počinila nezapamćene zločine nad srpskom nejači, sejala strah i smrt, žarila i palila...

  • Od tog plamena ostao je sada samo jedan slabačak plamičak, ja, smerna monahinja Jovana, koja gorim kao kandilo pred ikonom Srbije i prinosim suzne molitve u znak pokajanja za sva sagrešenja nemačkog naroda, koji mi je podario fizičko trošno ljudsko telo, a za napredak, sreću i blagoslov mog divnog srpskog naroda u kome sam se duhovno rodila, koji mi je podario večna i neprolazna nebeska blaga - govori mati Jovana.

  • Svakodnevno blagodarim Gospodu na tom velikom daru, i srpskim svetiteljima i prosvetiteljima - Svetom Savi i Svetom vladici Nikolaju, čiji me svetli primeri i dela vode i rukovode u mome duhovnom životu u pravoslavlju.

    General Aleksandar Ler, po ocu Nemac, po majci pravoslavac, streljan 1947. u Beogradu

    Aleksandar Ler, koga su zvali Saša, rođen je 20. maja 1885. u mestu Turn Severin. Po ocu je bio Nemac, a po majci pravoslavac. Odlično je govorio ruski, srpski, rumunski i mađarski jezik. Srednju školu pohađao je u Pančevu.

    U Prvom svetskom ratu učestvuje na strani Austrije i komanduje austrougarskim bataljonom u borbama protiv Srba. Ranjavan je dva puta. Jedno vreme je bio komandant 85. pešadijskog puka stacioniranog u Višegradu. Čin majora je dobio na kraju Prvog svetskog rata.

    Nakon rata, aktivno usavršava svoja vojnička znanja. U čin potpukovnika je unapređen 1921, a u čin pukovnika 1928. General-major postaje 1934. Jedan je od trojice bivših austrijskih oficira (pored Erharda Rausa i Lotara Rendulića) koji su unapređeni u čin general-pukovnika nemačkog Vermahta. Tokom Drugog svetskog rata je bio komandant 4. vazduhoplovne flote koja je bombardovala Varšavu i Beograd. Učestvovao je u borbama za Krit i na Istočnom frontu, pre nego što je 1942. postavljen za komandanta Jugoistoka. Tvorac je planova operacija "Vajs" i "Švarc". Komandovao je Grupom armija E pri povlačenju od Grčke kroz Jugoslaviju. Zarobljen je maja 1945. Za ratne zločine osuđen je 1947. na smrt.

    Streljan je 26. februara iste godine u Beogradu.

    VLADIKA LAVRENTIJE

    Već tridesetak godina živim u Srbiji, u svojoj duhovnoj otadžbini u srpskom manastiru Soko - kaže mati Jovana. - Služim Gospodu i prislužujem, u okviru svojih fizičkih i duhovnih moći, svom duhovnom ocu vladici Lavrentiju. Srela sam veliki broj sveštenika i duhovnih pastira širom sveta. Želim da posvedočim da je vladika po svojoj dobroti i plemenitosti svoje hrišćanske duše neuporediv. Uverena sam da je on najugledniji i najomiljeniji vladika u celom hrišćanskom svetu.

    Nemci cene Srbe, ali ih ne vole

    JOVANA, kako kaže, želi da podseti njene drage Srbe na jednu osobinu nemačkog naroda kada su u pitanju odnosi prema Srbima i ostalim narodima, koju je tačno uočio Sveti vladika Nikolaj, koji je dobro poznavao duh germanskog plemena.

  • Nemci cene Srbe, ali ih ne vole. Nemci ne vole one narode kojima se dive. Tu su, pored Srba, Francuzi i Englezi. A one koje vole, njih preziru. U tu grupu spadaju Hrvati, Bugari, Italijani... Potomci starih tevtonskih ratnika preziru podanički mentalitet fukare. Rusa i Amerikanaca se plaše. Svaka ptica ima svoga kopca.
  • bosna_komentari - 99791 - 10.03.2017 : NOMAD Srbija - best (1)

    Lanac Izetbegovićevih laži


    Na portalu Fokus objavio sam 11. februara komentar pod naslovom: "Umjesto nove presude, novi skandal", izražavajući bojazan da će se neslavno završiti pokušaj iniciranja novog suđenja Srbiji za zlo koje je pod njenom dirigentskom palicom počinjeno u našoj zemlji.

    Nažalost, umjesto revizije, zaista smo dobili samo skandal. I to kakav - ogroman!

    Ima li, uostalom, u politici i javnom životu išta skandaloznije od spoznaje da ste sudbinu jednog ekstremno važnog posla prepustili u ruke beskrupuloznog lažova, kakav se pokazao Bakir Izetbegović? On, ne samo da je skrivao istinu od javnosti, nego joj je neprestano servirao laži o statusu bivšeg agenta BiH pred Sudom u Hagu, Sakiba Softića. I političkoj eliti, koju je sazvao u sarajevsku Vijećnicu, rekao je da sa tom formalnošću nema nikakvih problema - da je Softić naš punovažni zastupnik u sudskom procesu protiv Srbije.

    Dodatni skandal sastoji se u tome da je Izetbegović u svoje laži upleo još niz ljudi, koji ovih dana treba da se crvene kao nikad u životu. Pitanje je, stoga, čime je Izetbegović "kupio" zavjereničku ćutnju pomenutog Softića, ali i kompletnog pravnog tima, sa četiri stranca, koji su tobože ozbiljno pripremali zahtjev za pokretanje sudske revizije u Hagu? Zašto su, kad su znali limitirajuću činjenicu o statusu našeg bivšeg agenta, kao zaliveni ćutali i Izetbegovićevi kabinetski savjetnici u Predsjedništvu BiH? Zašto je, tek nakon što smo juče iz Haga dobili "odbijenicu", progovorio i Refik Hodžić, bivši glasnogovornik Suda u Hagu, koji je znao da je Softić još prošle godine zvanično obaviješten da su njegove punomoći prestale da važe?

    Zašto se u kolo laži uplela i Munira Subašić, predsjednica Udruženja "Majke Srebrenice" te Murat Tahirović, predsjednik Udruženja žrtava i svjedoka genocida? Sramnu ulogu je odigrala i Fondacija "Pravda za BiH", preko koje su plaćane usluge Sakiba Softića i članova njegovog, već tada se znalo, nelegalnog tima, u zasad poznatom iznosu od 180. 000 konvertibilnih maraka. Koliko li tek iznosi puni ceh?

    Ozbiljan pad autoriteta ovim povodom je doživio i profesor Kasim Trnka, naš najugledniji pravni ekspert, koji je javno hvalisao kvalitet aplikacije koju su pripremili Softić i društvo. Na kraju, dio bruke pao je i na sve nas koji smo pružali zdušnu potporu zahtjevu za reviziju, na riječ vjerujući Bakiru Izetbegoviću i njegovim kategoričnim tvrdnjama da sa Softićevim statusom nema nikakvih problema. Čime je Izetbegović "kupio" zavjereničku ćutnju Sakiba Softića i kompletnog pravnog tima, sa četiri stranca? Ispalo je da ima. Ispalo je, štaviše, da su to svi pomenuti znali još prošle godine. Njihove laži i grijeh za neviđeni skandal time su dodatno uvećani. Pukla je bruka koja nema nikakve veze sa (ne)priznatom krivicom Srbije za genocid nad Bošnjacima, nego samo sa moralnom strukturom i stručnošću osoba koje su, u ime žrtava, preuzele odgovornost za provođenje čisto pravnih radnji potrebnih da ovaj predmet dospije na Sud.

    Sad znamo da smo dva mjeseca bili taoci jedne organizovane grupe lažova. Najmanje što oni, nakon svega, mogu da učine, to je da se duboko izvinu Bošnjacima i kompletnoj javnosti, te da se povuku sa ozbiljnih funkcija koje vrše. Prvi koji to treba da učini je, naravno, Bakir Izetbegović, kolovođa skandaloznih laži i manipulacija.

    Bošnjacima je u Predsjedništvu BiH hitno potreban pošteniji, časniji i sposobniji predstavnik, a Stranci demokratske akcije novi predsjednik. Ovaj sada¿nji počinio je samoubistvo iz zasjede!

    No, čemu su te krupne i naivne laži trebale da posluže? Na to nije lako, pa možda ni moguće, dati uvjerljiv odgovor. Blizu su možda ocjene, koje se već izriču, da je Izetbegović po svaku cijenu išao na produbljivanje ionako velike državne i međunacionalne krize, kako bi time prikrio svoje ogromne neuspjehe. On je i dosad, uostalom, za vlastiti politički ćar obilato zloupotrebljavao tragediju svoga naroda. Valjda je mislio da će mu i ovaj put taj lešinarski posao donijeti političku korist.

    Moguć je još jedan Izetbegovićev motiv: da na odbijanju (jer drugačije nije ni moglo biti) Međunarodnog suda da žrtvi pruži još jednu šansu, otvori proces dosad najveće radikalizacije Bošnjaka. U toj funkciji može biti i njegova jučerašnja ocjena da se Bošnjacima "od mene pa nadalje, polako prelijeva čaša", koja zvuči jako ratoborno i koja na svoj način najavljuje da bi naš najbrojniji narod mogao da se okrene potpuno drugačijoj politici.

    Bošnjacima je u Predsjedništvu BiH hitno potreban pošteniji, časniji i sposobniji predstavnik, a Stranci demokratske akcije novi predsjednik.

    Ako bi skandal sa neuspjelim pokretanjem novog sudskog procesa protiv Srbije trebao da prepuni neku čašu, onda je to ona Izetbegovićeva. Stoga bi, ukoliko mu je preostalo imalo časti, sam trebao izvući odgovarajuće zaključke i svoje političke pozicije prepustiti nekome sposobnijem, nekome ko će bošnjačkom narodu i Bosni i Hercegovini služiti s više znanja, truda, čestitosti, spretnosti, iskrenosti...

    Nikad i ni u kom poslu jedan političar ovdje nije uživao takvu jednodušnu podršku kakvu je Bakir Izetbegović imao u operaciji "Revizija". Red je, nakon sramnog fijaska, da pošteno prizna da je to povjerenje jeftino prokockao, i to na krajnje skandalozan, za ozbiljnog čovjeka nedoličan način, piše Vlastimir Mijović za portal Fokus-a.
    djukanija - 99723 - 03.03.2017 : NOMAD Srbija - best (0)

    Crna Gora u NATO agresiji na SRJ


    U agresiji NATO na SRJ na danšnji dan prije 17 godina prvi projektili su pogodili Crnu Goru. Na meti su bili radari i kasarne Vojske Jugoslavije. Prva žrtva agresije NATO na tlu tadašnje SR Jugoslavije je vojnik Saša Stojić u kasarni u Danilovgradu. Pogođeni su Obosnik kod Herceg Novog i Crni Rt kod Bara. Kasniji udari su težinu prenijeli na Srbiju ali je Crna Gora bila konstantno pod pritiskom NATO bombi i izdajničke vlade u Podgorici koja je paktirala sa NATO ubicama.

    U Murinu je po priznanju tadašnjeg predsjednika Bila Klintona a koju je dao nedavno francuskoj televiziji, po nalogu crnogorskog političkog vrha koji je sarađivao sa NATO, pogođen most od nebitnog vojnog značaja, kojom prilikom je poginulo šestoro civila među kojima troje djece. Namorbidnija izjava tadašnjeg ministra policije Vuka Boškovića je bila da se građani ne boje, jer NATO bombarduje "samo" vojne ciljeve u Crnoj Gori. Izdajnik je građane Crne Gore u uniformama Vojske Jugoslavije, računao za legitmne mete.

    U vrijeme NATO agresije na SRJ, posebno je bio težak položaj Druge armije VJ u Crnoj Gori, jer je bila napadana od NATO iz vazduha i crnogorske policije na terenu, koja je pokušavala da na svaki način pritisne vojsku da ne može pružiti adekvatnu odbranu, što je bio više nego očigledan dokaz saradnje sa agrsorima. NATO je u crnogorskoj policiji i njenom rezervnom sastavu imao oružanu silu na terenu i logističku podršku.

    Američki bombarder tipa A-10 Tanderbolt je radarski položaj na rtu Arza gađao projektilima sa osiromašenim uranijumom i time to područje ozračio za dugi vremenski period. Od ekipe od preko dvadeset ljudi koja je učestvovala kasnije u dekontaminaciji toga terena, danas nema ni jedan živ.

    Na Cetinju se pojavila za vrijeme rata paravojna grupacija koja je uz nezvaničan blagoslov crnogorske policije pokušala da napadne vojsku na položajima oko Cetinja ali je uz pomoć pripadanika djelova 63. padobranske brigade i vojne policije pohapšena.

    I pored združenog i koordinisanog rada NATO i oružanih formacija crnogorske vlade, Vojska Jugoslavije u Crnoj Gori je uspjela da obori nekoliko bespilotnih letilica, krstarećih projektila Tomahavk lansiranih sa brodova i podmornica NATO iz Mediterana. Izraženo je dejstvo PVO sistema KUB sa aerodroma u Podgorici, i nepotvrđen podatak obaranja britanskog lovca-bombardera Sea Harier u Skadarsko jezero.

    Avioni tipa G-4 RV i PVO VJ sa aerodroma u Golubovcima su izvršili preventivni udar na jurisne helikoptere NATO u Albaniji, koji su se pripremali za napade na vojsku u SRJ, i tom prilikom ih uništili na zemlji. Odmazda NATO je uslijedila samo dan kasnije napadom NATO bombardera na aerodorom u Golubovcima i radarsku osmatračnicu Crni Rt pored Bara.

    Čitavu terorističku jedinicu OVK koja je pritisnuta Voskom Jugoslavije na Kosmetu bila pred uništenjem, crnogorska policija je propustila da umakne preko crnogorske granice u Albaniju.

    Narod je u Crnoj Gori bio većinski, kao što je i danas protiv tiranije i agresije NATO.

    Građani Crne Gore koji su u uniformama Vojske Jugoslavije časno branili svoju slobodu, kao i njihovi preci stotinama godina prije, upisali su se u slavne stranice srpske, crnogorske, slobodarske tradicije. O ovima drugima će suditi vrijeme i istorija...

    Slava i hvala svim žrtvama NATO agresije na prostoru Savezne Republike Jugoslavije i vojsci koja se pokazala dostojnom predaka.
    vrs - 99717 - 03.03.2017 : NOMAD Srbija - best (3)

    Vazduhoplovstvo VRS: Okršaj naših jastreba i F16 nad BiH


    DAN KADA SU POGINULA TRI SRPSKA PILOTA: Okršaj naših jastreba i F-16 nad BiH, osveta je stigla brzo!

    Poslednjeg dana februara navršilo se 23 godine od tragičnog događaja kada su američki lovci F-16C u vazduhu oborili četiri jurišnika J-21 "Jastreb" Vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane Vojske Republike Srpske.

    Naime u rano jutro 28. februara 1994. sa aerodroma Udbina u tadašnjoj Republici Srpskoj Krajini na borbeni zadatak poletela su dva aviona J-22 orao i šest jurišnika J-21 jastreb koji su imali zadatak da bombarduju skladište municije u Bugojnu, dok su jastrebovi napali fabriku naoružanja Bratstvo -Novi Travnik.

    AWACS NATO koji je leteo iznad Mađarske u 6. 35 časova otkrio je grupu od šest aviona kako lete na maloj visini ka jugu. Orlovi su bacili bombe na skladište municije, a jastrebovi napali fabriku u Novom Travniku.

    Po uspešno obavljenom zadatku jastrebovi su krenuli ka matičnom aerodromu. U međuvremenu NATO je zbog kršenja Rezolucije UN o zabrani borbenih letova nad Bosnom i Hercegovinom reagovao slanjem prvo dva lovca F-16C koji su se nalazili u patroli iznad Hercegovine. U sastavu dva pilota- kapetani Bob Rajt i svetski poznati Skot O Grejdi, koga će srpska PVO sledeće godine oboriti nad nebom Bosne...

    Lovci F-16C otkrili su jastrebove na letu i bez ikakve opomene na prinudno sletanje krenuli u presretanje.

    Vođa para evidencijskog broja 89-2137 u 6. 45 sati raketom AIM-120 AMRAAM oborio je prvi avion, kojim je leteo kapetan Zvezdan Pešić.
    Prvobitno piloti jastrebova nisu znali bili da su otkriveni, a to su shvatili kada je prvi jastreb eksplodirao u vazduhu.

    Dva američka lovca bez ikakvog upozorenja usmerili su se na ostale avione koje su počeli da obraju jedan po jedan. U narednih 5 minuta u lovu na maloj visini raketama AiM 9 Sidewinder oboreni su avioni u kojima su bili piloti Ranko Vukmirović i Goran Zarić, koji su poginuli, kako je bilo pitanje da li će ostati ostati bez goriva, prva patrola na F-16 napustila je gonjenje preostala tri jastreba, a u akciju se uključuje drugi par lovca F-16C. Taj par uspeo je da obori četvrtog jastreba za čijim komandama je bio pilot Uroš Studen koji je uspeo da se katapultira iznad Jajca, dok je pilot Zlatko Mikerević iskočio kod Ključa zbog nedostaka goriva.

    Jedini pilot koji je uspeo da teško oštećenu letelicu prizemlji na aerodrom Udbina bio je Zlatan Crnalić.

    Dva aviona orao koji su učestvovali u napadu na skladište municije uspeli su pukom srećom da se izvuku.

    Postoje dve verzije događaja kako su se ovi avioni spasli: prema jednoj dolinom neretve i Spilta jedan orao se uspeo domoći Udbine, a drugi je sleteo na Mahovljane, ali tad mu je u susret stigao drugi par F 16, koje je pilot uspeo u niskom preletu preko grada da izbegne i sleti na aerodrom.

    UN su u svojim izveštajima naveli da su oboreni avioni laki jurišnici Jastreb koji su pripadali srpskim vazduhoplovnim snagama i da su posmatrači UNPROFORA izvestili da je jedan jastreb sleteo na Udbinu.

    NATO je takođe u svojim saopštenjima navodio da je AWACS slao radio pozive grupi Jastrebova da slete ili napuste zonu zabrane leta. Obaranje pet srpskih borbenih aviona za srpsku stranu bio je ogromni udar i zbog poginulih pilota i izgubljenih aviona, dok za američke i NATO snage jak podsticaj za dalje akcije nad nebom Bosne i Hercegovine.

    Zanimljivo je to da je dogodine stigla osveta. Protivvazdušna odbrana Republike Srpske je, sistemom KUB (SAM-6), oborila F-16 za čijm komandama je upravo bio Skot O Grejdi. On se katapultirao i preživeo, a usledila je potraga za njim po šumama Republike Srpske. Naime, muslimanske snage su tražile O Grejdija kako bi ga ubile, a za to bi, po starom običaju, mediji okrivili Srbe. Vojska Republike Srpske ga je takođe intenzivno tražila, a zapravo je kuriozitet to da su samo hteli da ga zarobe, posle čega bi u svakom slučaju morali da ga vrate snagama NATO.

    Ipak, američki marinci su posle nekoliko dana locirali O Grejdija i on je evakuisan helikopterom.

    Za ovu poteru pilota O Grejdija znam jer sam u trećem prstenu potere i sam učestvovao, ali je taj njihov pilot bio vešto navođen od NATO snaga da se izvlači prema petom korpusu Armije BiH, a neki naš plan je bio iako smo (ne baš precizno) znali gde se pilot kretao želeli da NATO dođe sa spasiocima (helikopterima) i da spržimo te spasioce, a da pilot bude sekundarni cilj.

    Prilikom potere nagazio sam na oštar metal i lakše povredio stopalo, te sam morao do saniteta koji je bio u reonu Mrkonjića, a od kapetana i poručnika sam čuo da je došlo do vatrenog dejstva naše vojske sa helikopterom spasiocem, ali da mu osim nekoliko pogodaka streljačkim naoružanjem nisu mogli naneti ozbiljnija oštećenja, a na žalost niko od naših nije imao kod sebe nešto jače da bi ga spržio... Jednostavno sreća za njih, da je bio neki rbg, bilo bi vatrometa, tada sam prosekao đon moje matterhorn čizme.
    youtube - 99653 - 28.02.2017 : NOMAD Srbija - best (0)

    Jedinica


    losi_srbi - 99591 - 21.02.2017 : NOMAD Srbija - best (0)

    Ko se sa Naserom druži, život mu je duži


    ŠTA JE SVE KOMANDANT ARMIJE BiH RADIO ZA DRŽAVU: Orić ubio Belog kao osvetu zbog 9. marta

    V. CRNjANSKI SPASOJEVIĆ

    Jovan Otašević: Komandant Armije BiH 90-ih radio prljave poslove za državu. Kao savezni specijalac tukao demonstrante, obezbeđivao noćne klubove.

    Još 1991. godine se znalo da Naser Orić radi prljave poslove za državu. Jedan od takvih "angažmana" bilo je i ubistvo Branislava Matića - Belog ispred njegove kuće na Voždovcu...

    Ovo za "Novosti", 24 godine posle ubistva jednog od osnivača Srpske garde i finansijera SPO, priča njegov najbolji prijatelj Jovan Joca Otašević.

    Prst sudbine je hteo da sa Belim u kolima tog 4. avgusta 1991. ne budu Otašević i Đorđe Božović Giška.

  • Bili smo u Takovu, na smotri Srpske garde. Dizali smo treći srpski ustanak protiv Miloševića. U kolima smo bili Beli, Giška i ja, a u Milanovcu smo Giška i ja izašli, da bi ušla moja žena Milica, koja se vraćala od brata, sa decom. Tu su bili i Giškina devojka i žena Belog - priča Otašević.

    U Beograd, pred Matićevu kuću, na Voždovcu, stigli su oko osam uveče. Čekalo ih je petoro ubica, u belom "mercedesu" i zelenom "Fordu". Beli je izrešetan sa 29 metaka u leđa, a ubice su ga "overile" na asfaltu. Bilo je to prvo ubistvo, koje će otvoriti seriju likvidacija u Beogradu devedesetih. Dok je padao na pločnik, Beli je viknuo: "Bežite, deco!"

  • Jedan od ubica bio je Naser Orić, tada pripadnik Specijalnih jedinica Savezne policije, a nešto kasnije ratni komandant Armije BiH. Momci su ga znali iz grada, iz klubova, u nekima je radio i kao obezbeđenje. Obavljao je prljave poslove za državu. Valjda im je bilo zgodnije da Srbe ubija ustaški unuk - ciničan je Otašević.

    Kako kaže, Orić je učestvovao i u prebijanju demonstranata, 9. marta, a Slobodan Milošević je, navodno, komentarisao: "Ala bije ovaj Naser Orić, svaka mu čast!" Učestvovao je i u hapšenju Vuka Draškovića.

    Ubistvo Belog bilo je, na neki način, osveta države za 9. mart. Beli im je naročito smetao kao finansijer SPO. Posle ubistva, načelnik SUP prišao je njegovom ocu i zagrlio ga sa rečima: "Čika Blagoje, sve ti je jasno." Slučaj je vodio jedan mlađi inspektor Blagoje Avramovski. Saslušavao je komšije, nešto istraživao, mislili smo da folira. Jednog dana se javio s rečima: "Saznao sam ko je ubio Belog." Nije stigao da podeli saznanje ni sa kim, jer su bačene tri bombe u kafić, na Voždovcu, u kome je sedeo - seća se Otašević.

    Nikada niko nije saslušavao nijednog svedoka u vezi sa ubistvom Branislava Matića, pa ni Milicu Otašević. Do danas niko nije uhapšen, niti je odgovarao za to ubistvo. Kako kaže Otašević, savezna poternica zbog ubistva je raspisana za Orićem, ali tek pošto je ovaj već pobegao za Bosnu, u novembru 1991. Da je on učestvovao u ubistvu Belog kasnije je potvrdio i osnivač SDA za Srebrenicu, Ibran Mustafić. On je u svojoj knjizi "Planirani haos" napisao da mu je Orić sam priznao to ubistvo.

    I Giška je poginuo iste godine, na ratištu kod Gospića, u septembru 1991. Otašević tvrdi da je znao da će biti ubijen, pa je otišao "da časno pogine". Ubijen je s leđa.

  • Još pamtim Giškinu izreku iz tog vremena: "Ko se s Naserom druži, život mu je duži" - završava Joca Otašević.

    Jovanova supruga, očevidac ubistva, stradala je pod nerazjašnjenim okolnostima, 2008. godine, u eksploziji, u svojim kolima, na Avali. Ni posle sedam godina njena smrt nije rasvetljena.

    NAPRASNA PENZIJA

    NAČELNIK policije u Ubu dobio je nalog tog 4. avgusta 1991. da propusti dvoje kola, beli "mercedes" i zeleni "ford". Išli su ka granici s Bosnom, pa preko Drine. Nije postavljao suvišna pitanja. Sledećeg dana je penzionisan.
  • prepiska - 99573 - 19.02.2017 : NOMAD Srbija - best (8)

    Odlazi Niksone


    Odlazi Bošnjo, što si i dolazio, nikakve časti u tebi nema, niti vojničke niti ljudske... Sramota je šta ste radili našim momcima! Sakrij se u tu tvoju džamahiriju i ćuti, da ne napišem nešto gore Niksone.
    politika_visegrad - 99569 - 19.02.2017 : NOMAD Srbija - best (0)

    Turci ugrozili Ćupriju na Drini


    Višegradska ćuprija u opasnosti je od urušavanja. Ploče se raspadaju, a vegetacija uništava unutrašnjost mosta. Na to upozorava načelnik Višegrada Mladen Đurević i pita - gde su potrošeni milioni od donacija?

    Radovima koje je poslednje tri godine izvodila turska agencija "Tika" most je doveden u pitanje! Najvažniji radovi bili su sanacija stubova. Sve je urađeno tako što je uz stubove čitavom širinom korita nasut kamen, čime je nivo korita znatno podignut, a istovremeno smanjena propusna moć lukova, tvrdiĐurević.

    Ako bi se desila poplava iz 2010. godine, gde je bilo četiri hiljade kubika vode u sekundi, ćuprija bi došla u veliku opasnost. Moglo bi doći do urušavanja samog mosta", upozorava Đurević.

    Načelnik ističe da se kamene ploče kojima je most popločan posle samo nekoliko godina osipaju. Zamerke ima i na rasvetu postavljenu na mostu. Kaže da rasveta na ćupriji ne radi od kad su se izvođači povukli.

    Đurević pita u šta je sve utrošeno deset miliona maraka, koliko je navodno koštala rekonstrukcija mosta. Tvrdi da precizne dokumentacije o tome nema.

    Načelnik Višegrada kaže da nema bilo kakvih pisanih tragova o tome koliko je novca uloženo u rekonstrukciju, te da niko ne zna koliko je novca plaćeno entitetu i BiH.

    Zbog svega ovoga, načelnik Đurević apeluje na izvođače radova i turskog investitora da što prije dođu u Višegrad i reaguju, jer se u suprotnom, kaže, ova istorijska građevina može urušiti.

    Izvor: Srna
    djukanija - 99565 - 19.02.2017 : NOMAD Srbija - best (0)

    Šta je napisao Tajm, a Milo prećutao


    Autor: Nenad Zorić

    Trampova administracija je, saglasni su sagovornici Sputnjika, očigledno stavila rampu na prijem Crne Gore u NATO, pa je to glavni razlog nervoze crnogorskog premijera Duška Markovića i njegovih optužbi na račun ruskih zvaničnika. U pitanju je, narodski rečeno, bezuspešno dodvoravanje Severnoatlantskoj alijansi, ističu analitičari.

    Crna Gora je, tvrdi za Sputnjik istoričar Aleksandar Raković, zemlja koja se nalazi na ivici kolapsa u svakom smislu.

    Tvrdnja premijera Markovića magazinu "Tajm" da su Crnoj Gori "ruski zvaničnici otvoreno pretili i da su njihove (ruske) službe bile u kontaktu s političarima, SPC, NVO i nekim medijima", Raković doživljava kao izjavu kakva se jedino može čuti u Diznilendu.
    "Marković daje intervju američkom časopisu u trenutku kad je jasno da je ekspresni voz NATO integracija Crne Gore zastao tamo gde se najmanje nadalo - u Sjedinjenim Državama".

    Crnogorski premijer Duško Marković kazao je u pomenutom intervjuu da su tajne službe pojedinih članica NATO-a potvrdile informaciju da je na izborni dan u Crnoj Gori pripreman državni udar, te da su ga organizovala dva pripadnika ruske vojne tajne službe.

  • "To je vrlo površna, aljkava izjava crnogorskog premijera kako bi se još jednom dodvorio NATO-u. Međutim, njegov problem je što je u članku koji je "Tajm" objavio 16. februara, pa onda u intervjuu koji je objavio sa Markovićem istog dana, kazano da je visoki zvaničnik Nacionalnog saveta za bezbednost SAD rekao da Bela kuća nema nameru da prihvati prijem Crne Gore u NATO", konkretan je Raković.

    Na istu činjenicu - da Bela kuća trenutno nema plan da podrži članstvo Crne Gore u NATO-u - ukazuje i novinar Matija Nikolić.

    Ovo bi se moglo protumačiti i kao vid pritiska na Trampovu administraciju da ne želi da odbrani jednu malu zemlju koja hita ka NATO-u od jedne, kako je Marković slika, strašne i velike Rusije koja želi da izazove krvoproliće. A odbrana je, naravno, u tome da SAD ratifikuju Protokol o pristupanju Crne Gore NATO-u".

    Marković optužuje Rusiju, iako nije izneo dokaze, da nelegalno upumpava novac u Crnu Goru. Istini za volju, njegovom prethodniku nije smetalo kad su ruski građani upumpavali milijarde evra u nekretnine u Crnoj Gori, mada tada ništa nismo čuli negativno ni od Markovića, za koga važi da je bio najbolje informisan u Crnoj Gori i uvek je pokrivao visoke funkcije", podseća Nikolić.

    Projekat Crne Gore u NATO-u je, naglašava Aleksandar Raković, očigledno propao, ma šta Marković i Đukanović da kažu ili da izmisle.

    Zato bi, predlaže Raković, ovaj crnogorski dvojac trebalo da se prilagodi novoj realnosti koja je takva da će se uskoro naći oči u oči sa narodom Crne Gore.
  • druga_juga - 99553 - 18.02.2017 : NOMAD Srbija - best (3)

    Vojvoda Đujić


    Hajde da vidim junaka koji će da pobije ove reči junačkog Vojvode Momčila Đujića!!!

    lnr - 99539 - 16.02.2017 : NOMAD Srbija - best (3)

    Dejan Berić, intervju


    hag - 99525 - 13.02.2017 : NOMAD Srbija - best (2)

    Ljubiša Beara umro u Berlinu


    U nemačkom zatvoru οkončao se život ratnog šefa bezbednosti Vojske RS. Deseti Srbin preminuo tokom procesa u Hagu, ili izdržavajući kaznu.

    Savčić: Nije mu dopuštena prava medicinska nega i lečenje

    NEKADAŠNjI načelnik bezbednosti Glavnog štaba Vojske Republike Srpske, haški osuđenik Ljubiša Beara (78) preminuo je u zatvoru u Berlinu. Beara je u Nemačkoj izdržavao doživotnu kaznu zatvora po presudi za genocid u Srebrenici. Milomir Savčić, predsednik Boračke organizacije RS, kaže da je Beara bio duže vreme bolestan i da je, kako je on dobio informaciju, umro dok su mu u poseti bili sin i unuk.

    Sahrana će verovatno biti u Užicu. Ljubiša jeste rođen u Sarajevu, ali mu je iz Užica otac - kaže Savčić.

    On dalje dodaje da smrt Ljubiše Beare ostavlja gorak ukus svima koji su ga poznavali.

  • Umro je u zatvoru iako je bio teško bolestan. Nije mu dopuštena prava medicinska nega i lečenje. Pitam se zašto se toliko teško bolesni ljudi ne puste na slobodu tih poslednjih dana života - kaže Savčić.

    Međunarodni sud za ratne zločine počinjene na području bivše Jugoslavije podigao je optužnicu 26. oktobra 2002, protiv pukovnika Beare. Predao se 9. oktobra 2004. u Srbiji. Haški tribunal ga je osudio 10. juna 2010. Krajem januara 2015. godine potvrdio je Beari kaznu doživotnog zatvora.

    Ljubiša Beara, rođen je u Sarajevu 14. jula 1939. Bio je pukovnik Kontraobaveštaje službe (KOS) nadležan za zapadnu Hercegovinu i Dalmaciju. Kada je počeo rat u BiH, Beara je proglašen za načelnika bezbednosti Glavnog štaba VRS. Bio je komandant jedinica Vojne policije Glavnog štaba VRS.

    Beara je deseti Srbin koji je umro ili tokom procesa u Hagu, ili izdržavajući zatvorsku kaznu. Pre njega su preminuli generali Đorđe Đukić, Momir Talić i Zdravko Tolimir, te Slavko Dokmanović, Milan Kovačević, Slobodan Milošević, Miroslav Deronjić. Milan Babić je počinio samoubistvo u haškoj ćeliji. General Mile Mrkšić preminuo je izdržavajući kaznu u lisabonskom zatvoru. Pre godinu i po dana u Hagu je veče uoči svedočenja u procesu generalu Ratku Mladiću u hotelskoj sobi preminuo i veštak sudske medicine Dušan Dunjić.

    META TEŠKIH OPTUŽBI

    Vojislav Šešelj i Radovan Karadžić označili su Ljubišu Bearu kao glavnog organizatora streljanja muslimana u Srebrenici 1995. Karadžić je rekao da je to "izdajnik srpskog naroda, koji je najviše štete naneo srpskim interesima".

    Večna slava srpskom heroju!!!

    NOMAD
  • politika_srbija - 99485 - 09.02.2017 : NOMAD Srbija - best (1)

    Bećković za Kralja


    Bećković: Za kralja sam jer je predsednik Srbije, predsednik Srbije, a kralj Srbije kralj svih Srba

    četvrtak, januar 12, 2017

    Posle tolikih žrtava stvorena je Republika Srpska i ona je sada toliki problem. Prigovara im se zašto slave svoj rođendan i slavu, što je zapamćeno samo u najneslavnijim i neslobodnijim vremenima, kaže za Sputnjik akademik Matija Bećković, koji govori i o tome kako su Srbi izdali svoje žrtve i svog kralja.

    U kom društvenom uređenju živimo? Nekada ste živeli u nadi da će Milošević biti naš poslednji predsednik, da li je u Vama ostalo nade da će Srbi ikada više videti krunisanje svog kralja, da li bi to nešto promenilo?

    Da je Titu palo na pamet da se proglasi za kralja, svi naši republikanci bi preko noći postali monarhisti. I kad bi bilo kome od ovih naših uspešnih političara to palo na pamet, to bi bio mnogo manji problem nego da kralj bude onaj ko je zaista kralj. Problem je što je naš kralj pravi, ako je on pravi, onda bi svi drugi morali biti pravi, a to bi bio veliki prevrat, nešto na šta nismo spremni. Mi smo jedan od retkih naroda koji ima svoju nacionalnu dinastiju, ali desilo se da nju ukine jedan tuđin i apostata, za koga još uvek ne znamo ko je i kako se zvao. Mislilo se, ako propadne taj poredak, Srbi će se setiti sebe i svog istorijskog državnog uređenja. Ali čuli smo da je glavni problem: zašto bi kralj bio kraljev sin, a ne bilo ko drugi. U tom smislu se ovde još uvek vodi ta kampanja.

    Mi nikada ne kažemo Kraljevina Belgija ili Kraljevina Norveška, Kraljevina Španija, jer bi tako podsećali kako su to moderne evropske države, sa visokim standardom i najvišim stupnjem demokratije, nego još uvek pričamo kako bi kraljevina bila neka rekonstrukcija doba u kome je kralj sedeo u pročelju, gde bi bila njegova glavudža i zaponjak, a drugima bi davao ako nešto od njega preostane. Da je to jedan simbol koji srpski narod ima, to niko ne govori, a da su ti simboli tako važni za naš nacionalni identitet i naše postojanje, to niko i ne spominje. Da je sve što je poginulo u našoj prošlosti, poginulo za kralja i otadžbinu. Održati tu sveću nepretuljenu i imati taj simbol živ, to nijedan narod ne bi propustio da obnovi, sem nas koji smo se našli u bespuću i izjednačili sa golim dolinama, sa novokomponovanim državama i njihovim istorijama, da krećemo iz početka da tražimo neki oblik, kao da ga nismo imali kroz vekove. Ta propaganda koja traje od 1941. godine, to živi i danas. Niko nije završio govor na srpskom jeziku kroz vekove, da nije završio rečju "Živeo kralj". Niko se nije ni setio da bi Srbija mogla biti nešto drugo, to je prosto prirodni oblik postojanja srpske države.

    Današnja kraljevina i kralj bili bi po meri ovog vremena, ne bi bili ništa drugo nego što je kralj u državama koje sam nabrojao. Niti je vidljiv, niti odlučuje o bilo čemu, on prosto postoji kao simbol jedinstva i trajanja te zemlje i u tom smislu bi za Srbiju bilo najprirodnije, najlakše da raskrsti sa komunizmom. Bio bi to najubedljiviji dokaz da je raskrstila. Kada danas govorimo o rehabilitacijama, tome se najviše protive oni koji su protiv restitucije, da nastave da žive u tuđim kućama.

    Da li Vam se čini da su Srbi sa prostora koji su u neku ruku izgubljeni - neki su i trajno izgubljeni jer, iako su srpski u zemljišnim knjigama, Srbi tamo više ne žive - uvek imali veću želju da Srbija bude kraljevina? Zašto?

    Zato što je predsednik Srbije, predsednik Srbije, a kralj Srbije kralj svih Srba. On ih drži na okupu, to je postalo takođe jedan od problema u vreme kada je srpska kokarda postala tuđe, a petokraka domaće znamenje. Mnogi bi pomislili da smo petokraku mi izmislili, a da nam je kokarda nametnuta. U tom smislu se mnogo stradalo i mnogo je bilo straha, jer možda nijedna reč nije toliko klevetana kao reč "kralj". Samo mi je žao što neka od ovih naših bivših republika nije imala sto grama neke krune da pokaže šta bi to njoj značilo, šta bi oni od toga napravili. A mi imamo krunu koju niko ne spori koja je autentična, odavno priznata, pod kojom smo postigli sve što smo postigli u istoriji. Mi hoćemo republiku, a hvalimo se onim što smo postigli kao kraljevina. Nemamo ništa što bi smo rekli da je za ponos i diku od kad je Srbija republika. Kad bi Rusi imali kralja, mislim da se ne bi dvoumili ni minut, jer to je prirodan oblik njihove države, njihovog carstva.

    Kada se raspala Jugoslavija i kada se dele među republikama čačkalice, slanici i salvete, Tito je pripao Srbima, ne znate po kojoj osnovi. Kako to da niko ne traži da mu damo bar neki deo. Pričalo se pedeset godina kako je kralj pokrao zlato i pobegao iz zemlje, a sad je to zlato koje je kralj pokrao nađeno u Titovom trezoru.

    Šta bi ste rekli Vašem ocu da možete da se vratite u 1941. godinu, kako bi ste ga savetovali, kako bi tada izgledala Vaša čuvena pesma "Otac"?

    ¿ To što se dogodilo, to niko ne bi mogao da veruje. Da će kralj biti izdajnik i manji Srbin od jednog došljaka koji je imao 16 imena. Da će značka koju je on doneo biti srpski znak, mada Srbi za njega nisu ni čuli, ni znali. Da će Srbija sebe na tom putu dovesti do nepostojanja. I da će taj isti, kad su ga pitali da li malo zazire od Srba reći: "Ja sam njih sredio da budem miran 150 godina". Sada imamo Beli dvor u Beogradu, pa se malo-malo govori koliko prestolonaslednik duguje za struju, kao da bi, da on nije tu, struja bila ukinuta. Kao da su, dok je tu stanovao onaj uljez, postavili nekad pitanje je li platio ili nije platio. I kao da bi, da nije tu onaj čija je to kuća, tu držali kokoške i krompir. Toliko je dugo trajalo to potkidanje srpskih korena i tradicije, toliko su dugo Srbi bili na udaru, tako da, što je manji narod, to je bio veći njegov nacionalizam. Postoji Velika Britanija, što kaže Gordi Albion, ali problem je Velika Srbija. To je pogotovo došlo do izražaja sad kad je na sceni ne zakon jačega, nego zakon najjačega.

    Velika Srbija je rasparčana, te parčiće i dalje kidaju. Vi ste nedavno bili na jednom delu koje se sada bori za nešto što odavno ima. Da li možete da nam otkrijete kako će izgledati proslava rođendana Republike Srpske?

  • Hercegovina je podigla, kako je izračunao akademik Ekmečić, jedanaest ustanaka za svoju slobodu. Imao sam sada priliku da budem u Trebinju koje je verovatno najlepši grad, ne samo u Republici Srpskoj. Tu je posle tolikih decenija nepravdi na brdu iznad grada sahranjen Jovan Dučić, koji je umro 1943. godine u Americi, a već 41 godine je napisao pesmu "Vrbas", o stradanju Srba u NDH. Ali ta pesma je bila zabranjena, mada u njoj nema ničega sem oplakivanja nevinih žrtava. I te žrtve i te jame u koje su bačeni bile su betonirane, nisu nikada popisane. Srbi nemaju svoj Jad Vašem. Nisu popisali svoje nevine žrtve da se ne zamere onima koji su te jame napunili ljudima. Drina je postala mnogo veći i tvrđi zid nego što je berlinski. Posle tolikih žrtava stvorena je Republika Srpska i ona je toliki problem. Pokazalo se da je ona neka međa među verama i civilizacijama, između superiornih i inferiornih civilizacija, nacija i vera i da je sad ta metafizika nekako ugrožena time što su ovi ljudi izborili tolikim žrtvama, da mogu da slobodno žive u 21. veku.

    Tu se pokreće neki zakon stariji od ljudskog razuma, sad to bode oči. Prigovara im se zašto slave svoj rođendan i slavu, što je zapamćeno samo u najneslavnijim i neslobodnijim vremenima.

    Pomenuli ste spisak srpskih žrtava, one ne zastarevaju, a ta uspomena? Zašto Srbija konačno ne napravi spisak žrtava?

  • To je velika greška i veliki greh, da ne samo što to ne zna svet, nego skoro i da Srbi zaboravljaju. Kad kažete da je samo za Srbe bilo sto za jednog, sto za ubijenog, pedeset za ranjenog, to malo ko zna. Kad se kaže da je bombardovana Jugoslavija, nije, bombardovana je Srbija. Pa i sad kad je NATO bombardovao. Avioni su preleteli celu Jugoslaviju da bi izručili te bombe na Beograd. Mi smo to u ime bratstva i jedinstva sakrili od samih sebe, da bi smo danuli dušom i živeli snošljivije, ali to je rezultiralo time da se tvrdi da tih žrtava nije ni bilo. Da su neki drugi bili žrtve, a da smo mi porobili one za koje mislili da smo ih oslobodili. Nemanje te čitulje, nebriga o tolikim nevinim žrtvama nam se osvetila. Da nije bilo Jevreja koji su pored one večne vatre u Jad Vašemu ispisali "Jasenovac", to bi se izbrisalo, kao što je na neki način izbrisano na jasenovačkom polju gde je podignut cvet. Gledao sam seljake sa Kozare koji kad dođu ne znaju gde da zapale sveću, jer to nije predviđeno. Ne znate da li je to simbol za pesmu leta ili će tu da se ljudi venčavaju ili će biti jedno od najvećih stratišta u Evropi, kao što je Aušvic ili Mathauzen.
    Ko danas piše poeziju? Da li taj koji piše poeziju uopšte živi u ovom svetu, posebno onaj koji piše ljubavnu poeziju?

  • To može da se pita svaki drugi narod osim Srba koji su pesnički narod. Taj narod održava veru u poeziju, kao veru u večni život. Poeziju su izdali čak i mnogi pesnici, da ne govorimo o književnim kritičarima, tumačima, izdavačima. Oni svaki dan pričaju da to više nikog ne interesuje i da je vreme poezije i pesnika prošlo. Ali to nisu uradili čitaoci, ljubitelji poezije. Kad god se negde srećno spoje dve reči, uvek ćete gde se najmanje nadate sresti nekog čoveka koji je to primetio, isekao iz novina i stavio u svoj novčanik.

    Mi smo iz vekova ropstva izneli svoju veliku poeziju. Mi smo opravdali svoje postojanje poezijom. Mi smo onaj narod za koji je Gete kazao da ni u jednoj poeziji sveta nije našao da zvezde razgovaraju, kao što je to video u srpskim narodnim pesmama. Mi smo okupljeni više oko svojih pesničkih likova i junaka, nego oko istorijskih ličnosti. Kada govorimo o Kosovu, istorija ne zna za devet Jugovića i desetog starog Jug Bogdana, ali poezija zna i kako se zovu i kako izgledaju, oblače se i gde su poginuli. Oko tih likova se skuplja naš narod, obnavlja njihova imena, živi. I dao je evropskoj kulturi baš to i po tome se među narodima prepoznaje i na taj način i u tu veru još uvek veruje.
  • prepiska - 99419 - 04.02.2017 : NOMAD Srbija - best (2)

    Zlatibor Lončar, doktor za smrt, korupciju i Vučića


    Zlatibor Lončar je aktuelni ministar zdravlja i funkcioner Srpske napredne stranke. Za člana Vučićevog kabineta izabran je iako nema adekvatne profesionalne reference. Naprotiv, u njegovom obrazovanju postoji više naučno-fantastičnih detalja, kojima bi se, da je Srbija pravna država, pozabavilo nadležno tužilaštvo.

    Lončar je završio Medicinski fakultet nakon osam godina studiranja. U zvaničnoj biografiji, objavljenoj na sajtu Ministarstva zdravlja, navodi se da je 2001. godine završio specijalistički kurs iz hepatobilijarne hirurgije u londonskoj bolnici "Hamersmit", gde se navodno usavršavao i 2006. godine. Spacijalizaciju iz opšte hirurgije završio je 2003, a specijalistički kurs iz transplantacione hirurgije jetre u Kraljevskom koledžu u Londonu 2011. godine. Zvanična evidencija o tim kursevima ne postoji. Tačnije, u bolnici "Hamersmit" nema dokumenta o kursisti Lončaru, a on u Klinačkom centru nikada nije priložio potvrdu o tom navodnom diplomiranju. Opravdanu sumnju u verodostojnost zvaničnih podataka podstiče i činjenica da Lončar ne zna engleski jezik, pa se postavlja pitanje kako je završio sve te kurseve.

    Sredinom novembra 2012, na konkursu za kliničkog asistenta između četiri kandidata izabran je Lončar, a samo on nije ispunjavao uslove za izbor. U to vreme nije mu bila prihvaćena doktorska teza, o čemu svedoči zapisnik koji je zaveden u sekretarijatu Medicinskog fakulteta pod brojem 014017/2. Iako status kliničkog asistenta predstavlja najniži rang u lekarskoj hijerarhiji, Aleksandar Vučić mu je poverio Ministarstvo zdravlja, čime je prvi put u novijoj istoriji između 200 docenata, 150 vanrednih i 100 redovnih profesora za ministra izabran asistent. I to asistent koji nije ispunjavao uslove ni za dobijanje tog ranga.

    Umesto naučnim radom, Lončar je karijeru gradio bržim putem, preko Surčina. Kao mlad lekar, i kad nije bio u smeni, dežurao je pored ranjenih kriminalaca. Takvim aktivnostima stekao je nadimak "Doktor Smrt", poveću sumu para, stan u Beogradu i prvi "Audi A6". Otkad je postao ministar, vozi džip BMW 6 i uspešno, na štetu građana, razvija svoj biznis.

    Ako ga za ulazak u Vladu nisu preporučili profesionalni kvaliteti, možda taj uspeh može da zahvali podacima iz biografije koji se ne nalaze na zvaničnom sajtu Ministarstva zdravlja nego u spisima sudskog procesa za ubistvo Zorana Đinđića.

    Dejan Milenković Bagzi, bivši član surčinskog i zemunskog mafijaškog klana, u svom svedočenju, 2006. godine, optužio je dvojicu lekara iz Urgentnog centra za saradnju s Dušanom Spasojevićem i Miloradom Ulemekom Legijom. Svedok-saradnik je naveo nekoliko zločina koje su lekari Miroslav Risović i Zlatibor Lončar izvršili na Spasojevićev zahtev, posle čega su bogato nagrađivani.

    Risović i Lonćar su bili zaduženi da u Urgentnom centru na različite načine zbrinjavaju ranjene i povređene kriminalce. Pomagali su onima koji su pripadali zemunskom klanu, a njihove protivnike su slali na onaj svet. Čim bi ćuli da je neki mafijaš ranjen, dolazili su u bolnicu, ubacivali se u lekarski tim s izgovorom da poznaju žrtvu, menjali su smene i dežurstva i sprovodili direktive iz Šlerove ulice. Falsifikovali su lekarske nalaze koji su upotrebljivani kao opravdanje na osnovu kojeg su se pojedini kriminalci izvlačili iz zatvora, čak su i lečili rodbinu mafijaških bosova.

    U beogradskom naselju Žarkovo, 5. septembra 2002, došlo je do pucnjave u kojoj je ranjen Veselin Vesko Božović, poznati crnogorski kriminalac. Iako je imao teške povrede grudnog koša, oštećena pluća i pokidana creva i krvne sudove u stomaku, posle operativnih zahvata Božović se izvukao iz kritičnog stanja i počeo da oporavlja. Već posle dva dana mogao je da sedi i komunicira. Sutradan su ga medicinske sestre našle mrtvog.

    Bagzi Milenković je objasnio uzroke misteriozne smrti Veska Božovića. Spasojević je hteo da Božović bude ubijen. Posle pokušaja ubistva Božovića, došao je u Šilerovu doktor Risović. Dušan (Spasojević) se raspitivao da li će da preživi, pošto je imao doktore koji su dokrajčivali žrtve da ne prežive, a kako mu je Risović rekao da će ovaj ostati živ, Dušan mu je rekao da dokrajči Božovića. Doktor Risović se dvoumio neki dan. Taj razgovor je vođen u kući sa Spasojevićem. On je slobodno pričao s tim doktorima, a onda je pričao i s doktorom Lončarom, koji mu je rekao da on više nije hteo da Rileta čeka, jer se on uplašio, da izvoljeva i da je on dokrajčio Božovića - rekao je Milenković na suđenju za ubistvo Đinđića i napomenuo da je Lončar kasnije Spasojeviću potvrdio da je injekcijom ubio Božovića, a "za tu uslugu dobio stan u bloku 62 na Novom Beogradu".

    Veze sa zemunskim mafijašima Risović i Lončar nisu ni pokušavali da sakriju. Naprotiv, hvalili su se automobilima koje su dobili na poklon, a Legiju i Spasojevića su svečano dočekivali u Urgentnom centru. Lekari i medicinske sestre dobro pamte dolaske članova zemunskog klana u posetu Spasojevićevom ocu. Bahati i primitivni, ponašali su se kao da su u Šilerovoj, a ne u bolnici.

    Zlatibor Lončar je lično operisao oca Dušana Spasojevića. Uradio je to mimo propisa, pošto je tada još bio na specijalizaciji. Aktuelni ministar je priznao da je operisao Spasojevićevog oca s objašnjenjem da je "čovek prošao istu proceduru kao i svaki drugi pacijent i o tome postoji dokumentacija koja može da se proveri".

    Kompromitovanim kolegama suprotstavio se samo dr Đorđe Bajec, tadašnji direktor Kliničkog centra. Iako je odbijao da poveruje u to da postoje i lekari koji su spremni da ubiju nemoćnog pacijenta, bez obzira ko to bio, Bajec nije mogao da ignoriše činjenice. Kad god su u Urgentni dovožene žrtve raznih pucnjava, pojavljivao bi se dr Risović. Menjao bi smene, ostajao na dežurstvu po ceo dan, samoinicijativno odlazio u vizite ranjenicima. Gde god bi se udenuo, pacijentovo stanje bi se komplikovao na neobjašnjiv način.

    Iako je odbijao da poveruje u to što vidi, dr Bajec je pokušao da iz lekarskih ekipa koje su vodile takve slučajeve izbaci Risovića i Lončara. Skupo je platio tu avanturu. U leto 2002. na mobilni telefon pozvao ga je Legija. Rekao mi je: "Legija ovde, ostavi doktore Risovića i Lončara na miru". Odgovorio sam mu: "Zamislite da se vaši vojnici ponašaju prema vama kao da su oni vama starešine, a ne obrnuto". On je rekao: "Da ne ulazimo u priču, vi ovo shvatite kako hoćete" i spustio je slušalicu - prepričao je Bajec. U tom trenutku Bajec nije ni poverovao da ga je zaista nazvao Ulemek. Tri dana posle razgovora, Ulemek i Spasojević su došli u Urgentni centar. Dočekali su ih Zlatibor Lončar i Miroslav Risović, koji su ih uveli na službeni ulaz, za koji samo hirurzi imaju ključ. Tek tada se Bajec uverio o kakvoj sprezi se radi, ali nije hteo da popusti. Šest meseci kasnije, u januaru 2003, trojica mladića su ga, pred kućnim vratima, metalnim šipkama i pištoljima pretukli. Polomili su mu obe ruke i noge i naneli teške povrede glave.

    Rane radove Doktora Smrt nije zaboravio ni Boško Đukanović, ugledni srpski kardiohirurg. Iako se nije javno izjašnjavao o politici, Đukanović je kritikovao naprednjački režim. U privatnim razgovorima tvrdio je da je "Vučič največe zlo koje je zadesilo Srbiju". Špijuni su obavestili diktatora da lekar širi istinu. Tužba je prvo objavljena u "Informeru", čiji glavni urednik Dragan J. Vučičevič je Đukanoviča svrstao u zavereničku grupu koja priprema državni udar. Presudu je izvršio ministar Lončar, koji je, ne gubeći vreme na objašnjenja, nepodobnog kolegu razrešio dužnosti direktora KBC "Dedinje".
    prepiska - 99417 - 04.02.2017 : NOMAD Srbija - best (1)

    Aveti prošlosti


    Srpska politička kasta ima mnogo zajedničkih imenitelja, najvažniji je - vrana vrani oči ne vadi.

    Svi lažovi, prevaranti i razbojnici mogu da računaju na razumevanje i podršku kolega. Bez obzira na štetu koju su naneli državi i građanima, znaju da će biti zaštićeni ne samo od krivične, nego i od političke odgovornosti. Njihova zlodela mogu, u najgorem slučaju, da se iskoriste u medijskim kampanjama, za pritiske i ucene. Ali, i to završava bez ikakvih sankcija.

    Opis Čede Jovanovića i Ivice Dačića kakvi oni zaista jesu.

    Jovanović je "politički leš" i "bestidna figura koja izgleda kao pripadnik Jakuza", kome je "novac jedina ideologija, a program - lični interes i bogaćenje u što kraćem periodu".

    Da li se Tadić bar malo stidi što je ovako nešto uveo u Skupštinu, iako je dobro znao da je ovo Vučićev megafon. Šef propale Fidelinke je lažni opozicionar ili lutkarev lutkar. Njegovo društvo su Vučićević, Bizon, Cvijanović, pijani Sarapa, Vuk Stanković i slični bolesnici.

    Još teže reči za Ivicu Dačića:

    Miloševićev megafon, sejač smrti, straha, bede, prostakluka i primitivizma, danas nekome nešto priča. Portparol zločinačke, kriminalne, i lopovske partije SPS je ministar spoljnih poslova. Nikitović i Koštunica su ga amnestirali, a Tadić vratio na državne funkcije. Srbijom danas upravljaju razuzdani, iz groba podignuti, miloševićevci. To nam je kazna za sve izgubljene ratove, zločine, sankcije, nedužne žrtve, divljačke privatizacije, prostakluk, poremećene vrednosti. Realno, kad se sve sabere, pomnoži i oduzme, Srbija bolje nije ni zaslužila nego da njome vladaju aveti prošlosti.

    Neka bilo ko realan ovo ospori, ej bre ljudi dozovimo se pameti iako je sve otišlo predaleko..., ma nisu krivi oni, krivi smo mi što smo se sklanjali!
    prepiska - 99401 - 02.02.2017 : NOMAD Srbija - best (4)

    Obraćanje naciji




    Sve je istina!
    republika_srpska - 99363 - 29.01.2017 : NOMAD Srbija - best (0)

    Tiho nestajanje Republike Srpske


    Autor: Mladen Kremenović nedelja, 29. 01. 2017.

    Već sedamnaest godina je u Srpskoj negativan prirodni priraštaj, s većom stopom mortaliteta od nataliteta, što nije bio slučaj u prvih pet posleratnih godina

    Banjaluka - Tragom volšebnog nestanka desetak hiljada nezaposlenih osoba sa evidencija Zavoda za zaposlenje Republike Srpske, koji su brisani iz evidencije, ali tako da, po svemu sudeći, nisu nigde zaposleni, javnost se iznova podsetila epidemijskih razmera ekonomskih migracija, koji skupa sa izrazito nepovoljnim natalitetom čine poprilično sumornu demografsku sliku srpskog naroda u BiH.

    Trenutno, po podacima Zavoda za zaposlenje RS, broj onih koji su na evidenciji nezaposlenih uistinu jeste na istorijskom minimumu, to jest prijavljene su 126. 274 osobe, što je primetno manji broj onih koji traže posao nego ranijih godina.

    Mediji su uz sarkastičnu opasku primetili kako su vlasti propustile da se "pohvale" tim rekordnim podatkom, istovremeno primetivši i to kako Poreska uprava RS ne beleži veći broj zaposlenih, kako bi to logika nalagala.

    Znajući da se godinama broj prijavljenih na Zavodu za zaposlenje kretao uglavnom oko 140. 000 nezaposlenih, neretko i više, mediji su pokušali da dokuče kuda su nestali donedavni tragaoci za poslom. Nije bilo teško pretpostaviti kako je najverovatnije reč o onima koji su iz RS otišli u inostranstvo.

  • "Gde su se ti ljudi zaposlili nije moguće utvrditi jer je broj radnika krajem 2015. i 2016. ostao potpuno isti, to jest oko 274. 000 zaposlenih", uočava banjalučka Alternativna televizija, koja tim povodom prenosi izjavu ministra rada RS Milena Savanovića, koji prepričavajući žalbe poslodavaca o nedostatku radne snage, usled sve primetnijih emigracija iz RS, privrednicima odgovara sugestijom: "Povećajte plate radnicima i taj problem će biti manji. "

    Vlada RS odgovara kako je protekle godine sa evidencije nezaposlenih posao dobilo 38. 151 osoba, dok su 31. 792 sa tog spiska brisane po drugom osnovu, uz 60. 685 novoprijavljenih na evidenciju, što je dovelo do manjka od desetak hiljada.

  • "Mi naprosto nikoga ne možemo zaustaviti da ode", vajka se ministar Savanović.

    Ma šta bila pozadina ovog statističkog rebusa i nepostojanja podataka o emigrantima, ona ne može sakriti tragične podatke da je broj stanovnika Srpske iz godine u godinu sve manji.

    Demografi godinama upozoravaju na veoma nepovoljne pokazatelje, ne samo zbog izuzetno niskog nataliteta već i radi primetnog porasta interesovanja za odlazak u inostranstvo, usled potrebe za zaposlenjem. Popis stanovništva, po podacima koje je objavila Republika Srpska, pokazali su da u RS živi 1. 170. 342 stanovnika.

    Zvanični podaci potvrđuju da je natalitet od kraja rata sve nepovoljniji. Na primer, 1996. su u Srpskoj rođene 12. 263 bebe, a već 1999. čak i nešto više, kada je rođeno 14. 500 beba, da bi 2000. bio rođen 14. 191 mališan.

    Od te godine pa sve do 2010, u Srpskoj se rađalo tek nešto malo više od deset hiljada dece godišnje, da bi napokon 2011. broj rođenih pao ispod deset hiljada rođenih na godišnjem nivou.

    Rekordno nizak broj novoređenih bio je 2014. kada je rođeno 9. 335 beba, da bi 2015 podaci bili tek neznatno povoljniji, kada je rođeno 9. 357 beba.

    Uporedo kako je broj rođenih bivao sve manji, tako je iz godine u godinu rastao broj umrlih. Od 1996, kada je u RS umrla 10. 931 osoba, a taj se broj postepeno uvećavao iz godine u godinu, 2015. je broj umrlih iznosio 15. 059, što je najveći stopa mortaliteta za dve decenije.

    Na prelazu iz komunističkog u demokratski poredak i prvim posleratnim godinama nešto veći broj rođenih i manji broj umrlih razlog su zbog kog je u Srpskoj prirodni priraštaj bio pozitivan, sve do 2001, otkad je neprestano negativan, sa rekordnom razlikom u 2015, kada je razlika bila 5. 702 više umrlih u odnosu na rođene, dok je godinu pre, u 2014, broj umrlih bio veći od broja rođenih za 5. 074.

    Konkretnih podataka o broju onih koji su napustili ove prostore u potrazi za poslom nema, pominju se desetine hiljada godišnjih odlazaka na nivou BiH, jer oni koji odlaze preko zvaničnih kanala posredstvom agencija za zaposlenje jesu tek manji deo stanovnika koji samoinicijativno nalaze posao u stranim zemljama.

    Ništa bolja situacija u pogledu emigracija nije ni u drugom entitetu Federaciji BiH, izuzev nešto vedrijih podataka kad je reč o broju novorođenih, u odnosu na RS.

    Ne čude stoga neke projekcije Ujedinjenih nacija da bi broj od oko 3, 3 miliona stanovnika, koliko živi u BiH (iako poslednji popis pokazuje 3, 5 miliona zbog uvrštavanja i nerezidenata) do 2100. godine okvirno mogao biti i preplovljen.
  • politika_srbija - 99359 - 29.01.2017 : NOMAD Srbija - best (0)

    Poklonjeni MIG-ovi


    Srbija je već kupila dva helikoptera "mi-17" iz Rusije. Sa delovima i obukom posade koštali su oko 25 miliona evra.

    U Srbiju bi ove godine trebalo da stigne i oko 30 borbenih vozila "hamer" kao donacija SAD.

    Naime, na poklon od Rusa, do marta 2017. godine, trebalo bi da dobijemo šest aviona "mig-29". Iako je reč o polovnim letelicama, u Ministarstvu odbrane tvrde da nisu za otpad i da će moći da se koriste najmanje još 10 godina.

    Prema najavama, "migovima" će biti potreban remont i to bi, prema proceni stručnjaka, moglo da nas košta između 180 i 230 miliona evra.

    Samo mesec dana kasnije, i Belorusija nam poklonanja raketne sisteme protiv-vazdušne odbrane (PVO) tipa "buk" i avione "mig-29", s tim da će Srbija platiti njihov remont i modernizaciju. Cena remonta i modernizacije za sada nije poznata.

    Vojni analitičar Aleksandar Radić ocenio je da je svaka najava nabavke novog naoružanja dobra vest jer Ratno vazduhoplovstvo Vojske Srbije vapi za novim sredstvima, ali da se postavlja pitanje da li će biti dovoljno kadrovskog potencijala da se prihvati nova tehnika.

    Stvorena je slika da će sada, samo sa tehnikom iz Rusije, VS da odskoči od svih ali to je obmana. Reč je samo o zadržavanju postojećih mogućnosti. Ako dođe do dodatne nabavke iz Belorusije, daje se prostor avijaciji da prodiše, ali biće mnogo izazova da se izvede obuka za potrebne pilote i mehaničare, naročito ako se ima u vidu postojeća kadrovska situacija.

    Sećam se vremena pre ovih naših ratova. Dok su deca sirotinje ginula, zdušno su ih u rat slali Milošević, Vučić, Šešelj, Lazanski, Drašković, generalska bulumenta profesionalaca iz Beograda i još mnogi drugi, a oni su oslobađali vile, stanove i poslovne prostore po Beogradu. Kako su prošli ljudi koje su prevarili vidimo. Njihova deca su "brala višnje" i zarađivala prve milione ili su ih slali u inostranstvo. Dakle gospodo ako volite da Srbija bude jaka izvolite napred a ne smišljajte tuđoj deci obavezno služenje vojnog roka. Plemenitim stremljenjima počastite prvo svoju decu.

    Mi Srbi smo se devedesetih godina u ratu borili protiv NATO snaga, što kopnenih što vazdušnih, hrvati, muslimani i šiptari nisu predstavljali ozbiljniju vojnu pretnju bez podrške NATO-a.

    Srbija je pred izuzetno ozbiljnim problemima, a i nema kapacitete za bilo kakav rat.

    Ovo je samo predizborni marketing Vučića koji igra na kartu rusofilstva jer ima ozbiljan sukob u stranci na T. Nikolićem, a okruženje i njihov vazdušni prostor brani NATO, pa čak i Crnu Goru!

    RE: Poklonjeni MIG-ovi

    Nomad,

    kao prvo, drugi dio posta sam izbrisao jer je obraćanje bilo kome na ovom portalu - zabranjeno.

    Što se tiče troškova remonta tih 6 Migova, naš najveći vojni analitičar Miroslav Lazanski kaže da će on biti odrađen u Bjelorusiji i da će koštati 22 miliona dolara. Prema tome, omanuo si u cijeni bar deset puta. Pored toga, cijena 6 polovnih migova je oko 80 miliona dolara.

    Pogledaj emisiju ispod, pa će ti neke stvari biti mnogo jasnije. Nije red da na ovom mjestu širiš dezinformacije.



    Što se tiče Vojne industrije u Srbiji, pogledaj sledeći prilog:



    Što se tiče tvog laičkog komentara o nekakvim "kantama" koje su nam poklonili Rusi, poslušaj sledeći video od 32. minute. Napominjem, čovjek koji daje odgovor na ovo pitanje je profesor na Mašinskom fakultetu, jedan od najvećih stručnjaka za raketnu tehniku u Srbiji:

    kosovo_rat - 99334 - 27.01.2017 : NOMAD Srbija - best (2)

    Vi idite, ja ostajem!


    O Milošu Ćirkoviću se ništa ne zna. Kažu da su ga teroristi ubili posle nekoliko dana opsade. Drugi vele da je preko Prokletija uspeo da se izvuče do Crne Gore.

    Čuje se takođe da danas živi negde u inostranstvu. Ono što ne mora da se nagađa je da je Miloš odbio da se povuče, da je danima iz svoje kuće pružao otpor teroristima i likvidirao najmanje njih 18, sokoljen guslama koje je puštao u inat krvnicima. Odbio je da se povuče rečima:

  • "Svi ste izdali - ja ostajem"!

    Film "Vi idite ja ostajem" režisera Hadži Dragana Đurovića govori o Milošu Ćirkoviću, Srbinu iz Peći, koji nije želeo da napusti grad, već je ostao kao poslednji vojnik Vojske Jugoslavije, svesno se žrtvujući, i dostojno se odmenivši.

    Mitropolit Amfilohije je u svom četvorotomnom delu "Ljetopis novog kosovskog raspeća" - Dnevnički i drugi zapisi (mart-avgust 1999. ), opisao ovovremenog Miloša Obilića. Evo šta je Mitropolit zapisao:

  • "Doznajemo od Italijana i ovo: u selu u svome domu ostao je sam Miloš Ćirković, šumar od svojih 38 godina, u ratu vodič srpskih specijalaca, koji je žodlično poznavao svako drvo, svaki krš. Ostao da brani selo. Šaljem oca Radomira Nikčevića sa jednim mladićem iz kuće Stošića da ga pozdravi i zamoli u moje ime da pređe sa nama u Patrijaršiju. O. Radomir ga zatiče naoružanog i obučenog u vojničku uniformu. Ne želi da je skine. Jedini srpski vojnik u uniformi na Kosovu i Metohiji posle povlačenja juna 1999. O. Radomir mu prenosi pozdrav i poruku. Moli ga, kumi Bogom, ubeđuje uporno da krene sa nama. Moli ga i mladi Stošić. A on će, nezemaljski odlučan i zemaljski opor:
  • "Ti ćuti, da te ne ubijem! Sram vas bilo, svi ste vi izdali!" Idite, ja ostajem!..."

    Poslednji branič Crkve i naroda u ovom pogromu, spreman da pogine "za kralja i otačastvo", priča nam o. Radomir, po povratku.

    Sva mu je kuća izrešetana. On zabarikadiran u mrtvom betenskom uglu prizemlja sa gomilom municije unaokolo. Rešen da brani svoj kućni prag do smrti. Zahvaljuje na brizi i pozdravu, ali odlučno odbija da napusti svoj dom, odrešito prekidajući svako dalje nagovaranje.

    Potresen odlučnošću usamljenog ratnika, otac Radomir ga na rastanku blagosilja na poslednji podvig rečima:

  • "Dobar si deo izabrao, Miloše srca obilićevskoga! Bog te blagoslovio na dobar podvig, Miloše Ćirkoviću!"

    Nekoliko dana kasnije čulo se da je oko 26, po nekima 20. juna, od šiptarskih zulumćara verovatno ranjen, savladan i ugrabljen Miloš Ćirković. Tvrde da je 22. juna trebalo da napuni 38 godina.

    Posetismo i njegovu kuću u Belom Polju. Nađosmo je spaljenu. Zjapi i dimi rupa od starog podruma. Noviji prednji dio kuće betonski građen stoji bez krova. Tamo gde je bila kuhinja, nađosmo mecima, bombama i požarima potpuno neoštećenu slavsku ikonu Miloševu Svetog Alimpija Stolpnika, Sveto Pismo, nekoliko porodičnih slika i drugih predmeta, među kojima i guslarsku kasetu o smrti kosovskog viteza Jovana Milačića (policajac poginuo u selu Prekaze), kao i nekoliko video kaseta.

    Iznad prednjeg ugla kuće u kome je bio zabarakadiran, na spratu nađosmo u ćošku - spaljeni kostur, još uvek se dimio. Prva misao nam beše da je Milošev. No, prevrnuvši ga štapom, vidjesmo po lobanji da se radi o spaljenoj ovci. Pobegla, sirota, da se spase! Nađosmo i Milošev molitvenik, crkvene knjige. Sve ovo potvrdi da je zaista bio čovek pobožan, kako su nam rekli.

    Ispred kuće mnogo ispaljenih čaura. Od Miloša ni traga ni glasa. Vele da je u svojoj junačkoj odbrani ubio više od 18 terorista koji su ga držali pod opsadom i jurišali na njega danonoćno. U kanalu ispred Miloševe kuće otac Miljko i Rade Pavlović, koji su mu donosili hranu, izbrojali su dvanaest ubijenih arnautskih terorista, a pred školom su nađena dva zapaljena blindirana vozila koja su sa posadom izgorela.

    Otkada su u njegovoj spavaćoj sobi dvojica Šiptara pokušala da ga usred noći likvidiraju, ali je od njegove puške jedan poginuo, dok je drugi utekao, Miloš, budući stalno pod oružjem i u uniformi, gotovo da više nije spavao.

    Da neprijatelj nikada ne bi bio siguran gde je, stalno je menjao mesto i prelazio iz kuće u kuću napuštenog sela, nakrcanu oružjem i municijom odbegle vojske.

    Otac Miljko i Rade Pavlović odnosili su mu hranu, ostavljajući je čas u novoj, čas u staroj kući kako je Miloš čuvao položaj. Osmoga dana, šumar nije uzeo hranu¿ Pobegao je u šumu? Ubijen, pa sklonjen? Vest da se pojavio u Andrijevici, pokazala se netačna. Jedno je bilo sigurno: pre pogibije skupo je naplatio svoju junačku glavu.

    Kažu da su braća, kada je autobus kojim su isporučeni i evakuisali poslednje Belopoljce stigao, pokušala da ga nagovore da pođe, ali uzalud. Miloš je podigao pušku i uzviknuo preteći:

  • "Vi idite, ja ostajem!"

    Njegovu slavsku ikonu i nađene stvari pohranismo u Patrijarhovom konaku, na spratu. Odatle ih je kasnije uzeo neko od njegove rodbine, kako nam rekoše sestre monahinje.

    Izvor: MAGACIN
  • 1sr - 99304 - 25.01.2017 : NOMAD Srbija - best (0)

    Jesmo li ovo i danas mi?


    U Srbiji malo ljudi zna šta se obeležava 11. novembra. Možda zato što je ovaj praznik u kalendaru novijeg datuma. Mnogi ga praznuju i raduju mu se jer je to samo jedan više neradan dan.

    Petak, 8. novembar. Sasvim običan dan u Torontu. Mitrovdan u Srbiji.

    Šetnja kanadskom metropolom prija, iako je vazduh oštar. Na ulici, u prolazu, sretne se po koji čovek koji na reveru nosi veštački crven cvet. Mali, ali primetan. Na raskrsnici, pa u prodavnici, još po koji. Iz škole izlazi grupa đaka ¿ svi oni nose crven cvetić. Ljudi žute, crne ili bele kože, bez obzira na veru, stari i mladi ¿ nose ga bez razlike.

    O čemu se ovde radi? Kanada 11. novembra praznuje Dan sećanja (Rememberance day) na Kanađane pale u svim ratovima od 1914. do današnjih dana. Jedanaestog meseca, jedanaestog dana i jedanaestog časa, godine 1918, sile Antante potpisale su primirje sa Nemačkom, čime je okončan Prvi svetski rat - "rat koji će okončati sve ratove" kako su savremenici verovali.

    Pripreme za obeležavanje ovog datuma, koji je značajan za svakog kanadskog građanina, počinju dve nedelje ranije. Već na ulazu u kafić ili odmaralište na auto-putu mogu se videti kadeti, tinejdžerke od 15-16 godina koje dele crven cvet ¿ broš kojim iskazujete poštovanje prema žrtvama. Kadet je vannastavna aktivnost u školama, predviđena za mlade od 12 do 18 godina. Oni po nekoliko puta nedeljno pohađaju predavanja vezana za kanadsku istoriju, geografiju, vojsku. Imaju svoje uniforme. Tu se formira njihova rodoljubiva ličnost.

    U skladu sa ovako razvijenim interesovanjima i veštinama, dobar deo mladih odabraće i profesiju kojom će se baviti u budućnosti. Mladim kadetima za crven cvetić se daje prilog po želji, a čitav prihod namenjen je fondu za pomoć veteranima. Crven cvet je zapravo, kao božur u Srba, mak (poppy) koji simbolizuje stradanje. Crveni mak je cvetao na groblju vojske Antante u Flandriji, koje je ostalo večna kuća mnogim kanadskim vojnicima palim na ovom bojištu u Prvom svetskom ratu. Prosečan Kanađanin zna napamet stihove kultne pesme o njima, koju je napisao ratnik i književnik iz Ontarija, Džon Makre: Na poljima Flandrije, raste mak, između redova i redova krstova. Značaj pesme i crvenog maka za Kanađane ima simboliku i značaj kao pesma Milana Rakića "Na Gazi-mestanu" i crveni božur za Srbe.

    Međutim, za Kanađane, koji su i kosmopoliti i neopterećeni prošlošću, nošenje znamenja koje slavi prošlost nije anahrono, niti bilo ko taj čin posmatra kao šovinistički ili nacionalistički. Ovde je to stvar odavanja počasti poginulim precima, ali i izraz ponosa, dostojanstva i samopoštovanja. Sa crvenim makom na reveru mlađi Kanađani masovno idu u večernji izlazak.

    Kanadski Srbi sa njim idu u crkvu i na slavu. Na reklamnim panoima istakle su ga i banke i restorani, nosi ga čak i gradonačelnik Toronta za čije se ime ovih dana vezuje velika afera¿ Na kućama su istaknute kanadske zastave. I sve je to ovde sasvim normalna stvar, o kojoj u javnom mnjenju nema dileme, raspre, podela.

    Jedanaestog novembra, u dnevnim novinama Dan sećanja je tema broj jedan. Stupce ispunjavaju autorski tekstovi i intervjui o značaju ovog datuma za kanadsku istoriju. Toga dana, u 11 sati, staje sve. Staju autobusi na ulicama. U državnim i privatnim preduzećima, u školama - svi će na minut zaćutati. I taj minut biće molitveni minut za sve one kojih nema. Dan sećanja u Torontu obeležen je sa tri svečana javna skupa: ispred opštine, ispred zgrade provincijske vlade i ispred univerziteta. Ništa nije neobično i ništa se nije desilo što se ne bi desilo u Srbiji. Možda je samo odnos studenata drugačiji - u Torontu su se okupljali u stotinama, dok u Srbiji manifestacije ovog tipa nisu privlačne za mlađi naraštaj.

    Možda se nad ovim treba zamisliti. Za primereno obeležje u Srbiji uzeta je Natalijina ramonda, poznata i kao "cvet feniks". Ovo je endemska vrsta, koja cveta na planinama istočne Srbije i na Kajmakčalanu. Uz malo vode, čak i ako se osuši, može da povrati svoju pređašnju lepotu. Tako simbolizuje državu koja je bila naizgled poražena i pregažena - a naposletku vaksrsnula i krenula u pobedu, kao ptica feniks koja je poletela iz pepela...

    Međutim, nabaviti ovo obeležje, čak i kupiti ga - u Srbiji je nemoguće. Potrebna je samo želja i volja nadležnih da se to ispravi, kako bi se Dan primirja, ili još bolje Dan pobede, ukorenio u svesti tek dolazeće generacije, koja na ovaj dan i na gigantsko delo svojih predaka može samo da bude ponosna.

    U Srbiji malo ljudi zna šta se obeležava 11. novembra. Možda zato što je ovaj praznik u kalendaru novijeg datuma. Mnogi ga praznuju i raduju mu se jer je to samo jedan više neradan dan. Ali, u Srbiji toga dana ništa neće stati. Pojašnjavanje važnosti ovog datuma za srpsku istoriju biće stvar dobre volje i odgovornosti pojedinca u školi, na fakultetu ili u medijima.

    U 21. vek ušli smo a da ne znamo koliko nas je nestalo u proteklim ratovima za slobodu, a da ne znamo koliko nas nema. Sa svojom svešću o prošlosti nećemo odrediti ispravan pravac za korake koje ćemo činiti u budućnosti. Dok budemo gledali požutele fotografije svojih predaka, brkajlija za maksimom, pobednika sa šajkačama, zbilja je vreme da se zapitamo: jesmo li ovo i danas mi.

    Izvor: Nemanja Dević, istoričar
    srebrenica - 99303 - 25.01.2017 : NOMAD Srbija - best (4)

    Bure krvi za Pavelića


    Istoričar Nemanja Dević rekao je da su masovni pokolji Srba u Srebrenici kontinuirani, te kao najdrastičniji brutalni primjer naveo da su u Drugom svjetskom ratu ustaše u tom kraju držale "bure krvi" nad kojim su klale Srbe i pripremali ga kao poklon Anti Paveliću.

    Dević je na skupu "Stradanja Srba srebreničkog kraja u 20. vijeku", održanom u Medija centru u Beogradu u organizaciji beogradskog Muzeja žrtava genocida, istakao da je prema podacima poslijeratne jugoslovenske Zemaljske komisije utvrđeno da su Srbi u Srebrenici tokom Drugog svjetskog rata pretrpjeli velika stradanja. On je naveo da je tadašnja jugoslovenska Zemaljska komisija, koja je djelovala poslije Drugog svjetskog rata, utvrdila da su ustaše u Srebrenici ubile 2.262 srpske žrtve, od kojih su 1.186 bile djeca, žene i starci, a da je 1.118 žrtava ubijeno nožem, sjekirom i tupim predmetom, što je genocid.

    Svedoci su govorili da je u magacinu lokalne zadruge postojalo "bure krvi" sa 150 litara prikupljene krvi od Srba koje su ustaše klale nad tim buretom, a koje je bilo pripremano kao poklon Paveliću", rekao je Dević. On je naveo da su ustaše upadale Srbima u kuće, presretali ih na ulici, zarobljavali i ubijali, uglavnom noževima, sjekirama, tupim predmetima, kao i da su prvo pobijeni srpski prvaci, sveštenici, učitelji. Dević je istakao da su se zločini nad Srbima u posljednjem ratu 90-ih godina u Srebrenici dešavali u istim selima kao i u Drugom svjetskom ratu - Kravice, Fakovići, Skelani, Zalazje, koje su vršili Jure Francetića "Crna legija" i muslimanska milicija.

    Kada se uporede mesta zločina u Drugom svetskom ratu i 90-ih, vidi se da su ta mesta bestijalnih zločina surovo identična", dodao je Dević.

    On je napomenuo da su se najveći pokolji u Srebrenici u Drugom svjetskom ratu desili u junu 1943. godine, kada je u jednom danu ubijeno 98 srpskih civila, a u selu Zalazje je ubijeno 105 civila.

    Dević je rekao da je zločine predvodio ustaški natporučnik Franjo Kurelac i da ni on niti njegove ustaše nisu bile osuđenje pred tadašnjim sudom u Sarajevu koji je donio presudu da "nema dokaza i da se stvar predaje zaboravu", baš kao i što Naser Orić nije osuđen za zločine nad Srbima u Srebrenici u posljednjem ratu.

    Izvor: SRNA
    pjesma_rat92 - 99301 - 25.01.2017 : NOMAD Srbija - best (0)

    Dajana Petrović: U Hrista obučeni


    Četiri sam napunio leta.
    Lep sam život proživeo.
    Nisam preživeo.
    Evo me Hriste, pristigoh!
    Iz materine utrobe Svete
    Izvadiše naživo
    Živo joj drugo dete,
    Pa ih tako rasporene ostaviše.
    Tri sam dana
    Suzama pomazivao njeno raskomadano telo
    I brata sam krstio
    Pa sam nas zajedno
    Na njenoj dojci
    Ljubeći joj ruke i lice
    Milujući ruke i krilo
    Opojao.
    Opojao sam
    I osmeh njenog iskopanog oka,
    I njene suze
    Poslednjim komadićem mirišljavog
    Hleba iz očenaša
    Kojim me je podizala...
    A otac moj
    Lavrnja Spaso iz Suvaje Ličke,
    Odran,
    Poseljenih rana u bezdanku bačen
    I sada sa službom
    Na dnu Šaranove jame
    Proskomidiše.
    A kada on ruke Caru Slave podigne
    Svi se Heruvimi i Serafimi spuste sviše.
    Sabor sveštenika liturgiju služi
    Na Jadovnu
    Neprestano
    U četvrti dan se smilovaše.
    Nožem su mi preklali suze u grkljanu
    Da siroče ne ostanem
    Već da pohitam
    Da se i ja iz očevog putira na dnu jame
    Pričestim.
    Tu,
    U jami
    Prvi sam put brata poljubio.
    O, neprolazna radosti,
    O, večna mladosti!!!
    Tu se junački nalismo belog mleka
    Majčinog
    Pa mleka Bogorodičinog
    Sveti,
    Obojica ocu čteciramo,
    U belo udešeni.
    U Hrista obučeni.


    Dajana Petrović, u povratku sa Jadovna, 22. juna, leta Gospodnjeg 2014.
    hrvatska - 99299 - 25.01.2017 : NOMAD Srbija - best (0)

    Ubijen kod Siska, nađen kraj Kovina


    Milja Cvetojević svoga je supruga Milana sahranila tek nakon rata, nakon što joj je netko od povratnika u poštanski sandučić stavio list "Pančevac", u kojem je pisalo da je tijelo Milana Cvetojevića pronađeno na obali Dunava kod Kovina, šest mjeseci poslije ubojstva uz Savu.

    Mošćenica kod Siska, topao dan 19. septembra 1991. Milan Cvetojević radi u dvorištu porodične kuće. Tri osobe, odjevene u maskirne uniforme bez oznaka, gologlave, s pištoljima za opasačima, dolaze po njega i odvode ga na obalu Save, u obližnju Hrastelnicu, gdje ga ubijaju mecima u potiljak.

    Ubojstvo Milana Cvetojevića tek je jedna od nekoliko stotina sisačkih ratnih priča u kojoj počinitelji nisu odgovarali. Sve sudske instance u Hrvatskoj presudile su da je taj slučaj zastario jer se ne vodi kao ratni zločin i da porodica žrtve ne može dobiti odštetu; dok čekaju odluku suda iz Strasbourga, razmišljaju kako će platiti 30. 800 kuna sudskih troškova.

    "Vi ste odveli tatu!"
    Milan je rođen 1935. u Donjem Javornju kod Dvora. Bravarski zanat izučio je u Sisku, nakon čega se zaposlio u Željezari, pa 1963. prešao u Rafineriju i doškolovao se za visokokvalificiranog majstora energetskih postrojenja. U penziju je otišao 1991, samo dva mjeseca prije no što će ga brutalno ubiti.

    Nakon vjenčanja s voljenom Miljom iz Velikog Gradca, živio je u Mošćenici u porodičnoj kući koju je sam izgradio. Život su im uljepšale kćeri Snježana i Svjetlana. Bio je iznimno vrijedan čovjek, a prijatelji ga pamte kao velikog veseljaka. No, vedra mu narav nije pomogla da izbjegne lošu sudbinu. Toga dana, kad su ubojice upali u dvorište, supruga i kći nisu odmah shvatile što se zbiva. Upravo su doručkovale u kući.

    Milan im je predao pištolj, za koji je imao urednu dozvolu. Mislile smo da će vojnici nakon toga otići, no kad smo vidjele da s njima sjeda u plavi "fiat 128", pojurile smo iz kuće. Dok su dvojica otišla po susjeda Radu Crevara, mi smo onoga u maskirnoj uniformi koji je ostao s Milanom pokušale ubijediti da ga tu ispitaju. I nalog smo tražile, no bio je neumoljiv. Kazao je da ga odvode na informativni razgovor i da će se vratiti za sat-dva. Uspjela sam Milanu donijeti još samo lijek iz kuće. Tada sam ga zadnji put vidjela - sjeća se Milja Cvetojević.

    Sutradan, nakon neprospavane noći, Milja je već u sedam ujutro bila na policiji u Sisku, gdje su joj rekli kako njen suprug u policiju nije doveden. Nekoliko dana kasnije, Milja i Svjetlana u gradu su prepoznale jednog od "maskirnih".

  • "Vi ste odveli moga tatu!" - rekla mu je Svjetlana, no on joj je odgovorio da se zabunila i otišao dalje.

    Tijekom višegodišnje potrage, Milja je prošla Sisak uzduž i poprijeko, prateći tragove na koje su je upućivali. Bila sam i u komandi kod tržnice, gdje se smjestila garda. Pokazali su mi popise s imenima desetaka Srba koji su odvedeni, no Milanova među njima nije bilo. Često sam odlazila u policiju s fotografijama, no uvijek bez rezultata. Jednom me primio Vladimir Milanković, ali je kazao da ne zna za Milana. U više sam navrata tražila da me primi Đuro Brodarac, no do sastanka nikad nije došlo, iako sam se uredno prijavljivala i satima čekala.

  • "Jedan mi je Petrinjac ispred njegova ureda rekao da i ja odem u Krajinu. Bila sam i kod stare kasarne na obali Kupe. Molila sam vojnike da mi ga pokažu, da ga barem vidim ako je kod njih ili da mu bar dadu čistu odjeću koju sam ponijela. Ondje je doista bio zatočen neki Cvetojević, no to nije bio moj Milan" - priča Milja.

    U februaru 1992. u gradu je srela susjeda Radu Crevara, koji je uspio pobjeći sa stratišta na obali Save. Prepričao joj je posljednje sate njezina muža: prvo su ih odvezli u Dom u Odri, a potom u Jodno u Sisku.

    Nakon ispitivanja, još istoga dana, odvezli su ih na Savu. Prije smaknuća, dali su im cigarete. Shvativši što im se sprema, Rade je skočio u vodu i pritajio se u grmlju. Milan nije znao plivati, otimao se, ali je ustrijeljen s četiri metka u potiljak. Ubojice su mislili da se Crevar utopio, no on je drugi dan preko poznanika dospio do Đure Brodarca. S obzirom na to da su se znali od ranije, Brodarac mu je savjetovao da se ne vraća kući u Mošćenicu i da se pritaji kod kćeri u Sisku - govori Milja.

    Sudbinu muževa tijela doznala je tek nakon rata, kad joj je netko od povratnika u poštanski sandučić stavio list "Pančevac", u kojem je pisalo da je na obali Dunava kod Kovina nedaleko Smedereva, šest mjeseci nakon ubojstva, pronađeno tijelo Milana Cvetojevića.

    Otišla sam u Kovin i pronašla grob, među visokom travom bio je postavljen stupić s imenom. Dala sam napraviti betonsku grobnicu. Redovito sam posjećivala Milanov grob do ekshumacije. Na prepoznavanje je išlo nas 11 porodica, čiji su bližnji zakopani u grobove u Kovinu. Na fotografijama sam prepoznala muževu odjeću i obuću. Milan je, konačno, mir pronašao 8. septembra 2008. godine, kad smo ga sahranili na pravoslavnom groblju Sv. Nikole u Petrinji - kaže Milja.

    Zagrebački odvjetnik Luka Šušak podigao je 2005. godine u ime Milje i njenih kćeri tužbu protiv Republike Hrvatske, tražeći odštetu zbog smrti Milana Cvetojevića. Sudovi u Petrinji i Sisku odbili su tužbu s obrazloženjem da je "zahtjev za naknadu štete zastario". Presude je potvrdio Vrhovni sud, a Ustavni je ocijenio da "podnositeljicama tužbe nisu povrijeđena ustavna prava". Majka i kćeri nadaju se da će pravdu uspjeti izboriti na Evropskom sudu za ljudska prava. Dotad skupljaju opomene zbog neplaćanja sudskih troškova: ne plate li ih uskoro, slijedi im ovrha.

    Milanovo ubojstvo je ratni zločin, a ratni zločin nikad ne zastarijeva. No sudovi ubojstvo mog muža nisu tako okvalificirali, jer su počinitelji nepoznati. Dosad još nitko nije osuđen za ratne zločine u Sisku, pa takve slučajeve prebacuju u one koji zastarijevaju, kao da nam žele poručiti: "Ubili smo ga, sada nam još platite za to" - zaključuje Milja Cvetojević.

    Izvor: SNV - SRPSKO NARODNO VIJEĆE
  • seselj - 99273 - 24.01.2017 : NOMAD - best (0)

    Šešeljev lik u Vučićevom ogledalu


    Kad Vojislav Šešelj stane pred ogledalo vidi Srbiju; vidi bolest, slabost, čemer, prostakluk, pohlepu, laž, prevaru, bes i beznađe. Svaki okupator ostavljao je poneki stravičan trag, zatirući civilizacijske vrline i vrednosti, ali niko nije uspeo da ceo narod i državu svede na svoju meru. Niko, osim Šešelja.

    Iskoračivši iz lične biografije, Šešelj je u savremenu srpsku istoriju uneo tminu u kojoj su se izlegli Aleksandar Vučić, Tomislav Nikolić, Maja Gojković, Aleksandar Martinović, Jorgovanka Tabaković i ostale aveti prošlosti koja traje. Najteže nacionalne nesreće - ratne poraze, uništenje privrede, izopštenje iz sveta- - Šešelj je pretvorio u repromaterijal za fabriku političkih prevara, koja i sada ostvaruje krvavi profit. Šešelj i ostali deoničari njegove lešinarske kompanije rat su pretvorili u biznis, u trgovinu tuđim sudbinama. Dok se crveni vojvoda, maneken smrti, hvalio kako će sa dve četničke čete osvojiti Zagreb i Ljubljanu i tajnim Teslinim nevidiljivim raketama razrušiti London, Berlin i Rim, a Albance i Amerikance će s Kosova najuriti bejzbol palicama, Srbi su pobijeni ili proterani sa svojih etničkih prostora. Kad su prvi put ušli u vlast, 1998. godine, šešeljevci su prizvali NATO agresore, izgubili su Kosovo i Metohiju, pod bombe gurnuli preostale fabrike, mostove i puteve, u grob oterali još nekoliko hiljada Srba, stoput boljih nego što su oni, ali nema veze, radikalski ministri u to vreme oslobodili su 34 stana u Beogradu.

    Za konačni obračun sa Srbima Šešelj danas upotrebljava svoje najmilije tupo oruđe - Aleksandra Vučića.

    Vučić je apsolutni gospodar života i smrti u Srbiji, on odlučuje o svemu, od toga ko će koliko da se ugradi u neki tender, ko će da bude uhapšen ili samo reketiran, do toga ko sme da se pojavi na kojoj televiziji- Vučić, uveren da je vanknjižni vlasnik Srbije, gazi Ustav i zakone, svojim poslovnim partnerima ustupa državno zemljište, legate pretvara u restorane, otima penzije i plate, strancima daje basnoslovne subvencije, a radnike tretira kao robove. Vučićeva policija hapsi babe koje na ulici prodaju kaiševe i šustikle, a štiti režimske mafijaše koji pod fantomkama hapse i ruše kuće. Ko ne plati kaznu za nedozvoljeno parkiranje ide u zatvor, a tajkuni koji ne plate višemilionski porez idu u SNS.

    Ubeđen da je mnogo jak i pametan, Vučić se hvali da ga podanici nazivaju "Bič božji". Tako ga doživljavaju i nesrećnici koji predvode opozicione stranke, koje je on lično instalirao i s kojima manipuliše kako mu se prohte. Tako to izgleda u medijskom mraku, diktatorovoj zoni komfora.

    U stvarnom životu stvari stoje bitno drugačije.

    Bez obzira na šarene laže, kojima Pink i "Informer" truju građane, svemoćni Vučić samo je mali, drhtavi talac svog večnog idola Šešelja. Vučić se odrekao radikalske ideologije, pristao je da obavlja prljave zadatke koje dobija od onih koje je doskora nazivao zločincima žednim srpske krvi, za nezavisnost albanske države Kosovo uradio je više od Hašima Tačija- I, opet džabe- Formatiran u Šešeljevoj laboratoriji, ostao je isti onaj primitivni siledžija koji progoni strane plaćenike i domaće izdajnike, izmišlja nepostojeće atentatore i opake neprijatelje koji mu, sram ih bilo, rade o glavi. Nepromenjiv, a raskrinkan, Vučić i ne shvata koliko je tačna stara izreka Maksa Vebera: ko se šešeljizma lati, od šešeljizma i strada.

    Šešelj to, za razliku od svog miljenika, dobro zna. Zato je pristao da, kao nekad u Miloševićevo vreme, opet igra ulogu dvorske lude.

    Prevara je dogovorena još 2012. godine, kad je završeno suđenje Šešelju u Haškom tribunalu. Pred majske izbore, Srpska radikalna stranka je za kampanju obezbedila milion evra. Za spotove, postere, mitinge i plaćene nastupe na lokalnim televizijama u prvih mesec i po potrešeno je oko 300.000, a onda je Šešelj procenio da nema potrebe za velikim ulaganjima. Po njegovom naređenju, 700.000 evra je oročeno u banci. Iako su bili šokirani takvim potezom, svi istaknutiji radikalski funkcioneri su ćutke prihvatili odluku. Na isti način prihvatili su i naređenje iz haške ćelije da predsednički kandidat ne bude, kao što je dogovoreno, Aleksandar Martinović, nego vojvotkinja Jadranka Šešelj. U stranci je to izazvalo veliko nezadovoljstvo, ali niko nije imao hrabrosti da prigovori šefu. Još veći haos nastao je kad su se proširile glasine da Šešelj preko Petra Panića kontaktira s Vučićem. Do Đurđevdana svi su ćutali, nadajući se da će SRS ipak preskočiti cenzus. Dan posle izbora, Šešelj je iz Haga izdiktirao imena 37 radnika koje stranka, pošto je postala vanparlamentarna, mora da izbaci na ulicu.

    Bez poslaničkih mandata, mesta u upravnim odborima i drugih parazitskih beneficija, ogorčeni radikali su počeli da se razilaze, prepričavajući glasine da je Šešelj namerno uništio SRS, kako bi se dodvorio haškim sudijama i, pošto je ostao bez stranke, lakše izdejstvovao oslobađajuću presudu. Nikad se neće saznati da li je takav dogobor zaista postojao, ali sve što se kasnije događalo upućuje na to.

    Čim se vratio u Beograd, Šešelj se stavio na raspolaganje Vučiću. Kao nekad, kad je u Miloševićevom interesu brutalno devastirao Dobricu Ćosića, Dragoslava Avramovića i oba Panića, Milana i Životu, Zorana Đinđića i nepodobne novinare, tako sada svom snagom, Vučiću za ljubav i pare, gruva po Nikoliću i ostalim opozicionarima. Za svaku pljuvačku koju uputi prema Vuku Jeremiću, Saši Jankoviću, Bošku Obradoviću ili bilo kome drugom, ko u nekom trenutku iznervira Vučića, Šešelj dobije prostor za promociju u "Kuriru", "Informeru" i na Pinku, kod prvovenčane Ksenije Janković-Vučić, Dragana J. Vučićevića ili Milomira Marića.

    Vučić uživa u takvom rasporedu snaga. Ponosan na uspešnu zamenu uloga, povremeno uzima slobodu da ponižava bivšeg vođu, da mu se sveti za sva šikaniranja koja je pretrpeo u onih 15 godina, koliko je tavorio u njegovoj senci. Na njegovu žalost, kad shvati koliko se prevario biće mu kasno.

    Kao klada i iver, njih dvojica su bliski po mnogim karakternim osobinama, temperamentu, biografskim detaljima i neizlečivim kompleksima. Ne samo po pogubnim posledicama politikantskih avantura, slični su i po načinu na koji lažiraju predstavu o sebi, o svom poreklu, porodičnim odnosima, obrazovanju-

    Kad je došao u Beograd, još uvek opterećen komunističkim floskulama o bratstvu i jedinstvu, Šešelj nije krio svoje hrvatske korene. Naprotiv, u jednoj debati sa srpskim nacionalistima, koji su tvrdili da su Srbi u Hrvatskoj oduvek bili izloženi pokatoličavanju, Šešelj ih je demantovao svojim primerom: "Pa, bilo je i slučajeva kad su katolici prelazili u pravoslavlje". Nešto kasnije odlučio je da se iz tvrdog marksiste transformiše u još tvrđeg velikosrpskog šovinistu, pa je od svog sledbenika Slavenka Terzića dobio sertifikat SANU o srpskom poreklu hercegovačkih Šešelja. U tu raspravu uključili su se i hrvatski političari i mediji. Postiđeni informacijama o hrvatskom poreklu vojvode Šešelja, zagrebački, a potom i beogradski mediji preneli su izjavu izvesne Olivere Šešelj, vođe albanskog lobija u Australiji, koja je analizirala etimologiju prezimena Šešelj, dokazujući da ga nose pripadnici plemena iz sela Arbanasi, južno od Zadra. Prema njenim tvrdnjama, poreklo prezimena je albanska imenica "šeš", što znači "ožiljak". Množina te imenice "šešelji", na albanskom jeziku može da se protumači kao - ljudi sa ožiljkom, ali i rošavi ljudi. Olivera Šešelj je precizno navela imena s porodičnog stabla svog rođaka Vojislava i njihov put od zadarskog zaleđa do Župe Dubrovačke i Popovog Polja.

    U istom genetskom smeru upućuju i pojedinosti iz Vučićeve konfuzne biografije. Pojedini mediji u Skopju i Prištini, na albanskom jeziku, kao i neki srpski objavili su spekulaciju da je pravi otac Aleksandra Vučića prizrenski novinar Fahri Musliu. Te glasine potkrepljene su frapantnom fizičkom sličnošću i činjenicom da je Musliu dugo radio na Televiziji Beograd s Angelinom Vučić, majkom aktuelnog diktatora. Dok se ne utvrdi parcijalni DNK Vučića, u te priče teško je poverovati, pre svega jer je Musliu vrhunski intelektualac gospodskih manira, koji se ne stidi pripadnosti albanskom narodu, već, naprotiv, i danas živi u Beogradu, iako je objavio šokantnu knjigu o srpskim zločinima nad albanskim civilima u Prizrenu.

    Za razliku od Musliua, Vučići su, kao i Šešelji, dokazali sklonost ka promenama nacionalnog identiteta. Radikali su 2010. godine sproveli istraživanje u Bugojnu i utvrdili da je porodica Vučić tokom Drugog svetskog rata primila katoličanstvo kako bi izbegla ustašku torturu. O tome postoji i potpisano svedočanstvo fratra Mije Filipovića, koji je napravio spisak srpskih porodica koje su prešle u katoličanstvo. Naravno, ni to nije sprečilo srpskog vođu da se iščuđava što na spomen ploči u Jasenovcu nema nijednog Vučića. Zarad jeftine političke propagande, Aleksandar Vučić se i na taj način ruga Srbima koji su pre izabrali da stradaju, nego da prodaju veru za večeru. Danas Šešelj slavi Svetog Luku, a Vučić Svetog Nikolu, iako obojica nemaju dokaz da su kršteni. Šešeljeva krštenica je, kako on tvrdi, izgorela, a Vučić o tome odbija da se izjašnjava. I, u pravu je, s obzirom na posledice njihove politike obojica izgledaju kao da su nekršteni.

    Da intimna konfuzija bude potpuna, u oba slučaja, dokazuju i nesreće koje su pretrpele njihove supruge.

    Kad je stigao iz Sarajeva, Šešelj nije dočekan s belim ružama. Utočište je našao kod tetke u Zemunu, a pomagali su mu prijatelji koji su mu davali novac za hranu, odeću i štampanje knjiga. Podršku mu je dao i Dobrica Ćosić. Stari akademik bio je impresioniran Šešeljevim izgledom. "Bio je visok, plav, vitak kao hrt", divio se Ćosić. S najboljim namerama predložio je Šešelju da problematično obrazovanje upotpuni školovanjem u Americi, čak je ponudio i da mu nađe nekog sponzora koji bi ga izdržavao. Uveren da mu je imidž "najmlađeg doktora nauka u Jugoslaviji" dovoljan, Šešelj ga je odbio: "Već sam dovoljno obrazovan, meni je potrebna samo bogata udavača".

    Nije imao sreće. Ni on, ni izabranica Vesna. O tome šta je Šešeljeva prva supruga pretrpela u braku javno je pričala njihova kuma Danica Drašković.

    - Ja sam zaposlila Šešeljevu prvu ženu. To je jedna nesrećnica, koja je zbog njega otišla u bolnicu, u ludnicu. Maltretirao ju je, zaključavao je- Ona je, valjda, jednom htela da zapali cigaretu, on joj je tu zapaljenu cigaretu gurnuo u nos. Rekla sam mu da je strašno što tako muči ženu, onda se on naljutio na mene i rekao kako mogu ja da podržam Vesnu protiv njega, jer je on kao moj stariji prijatelj. Kad je došlo do razvoda braka bila sam na Vesninoj strani, njoj sam našla advokate i onda me je on označio kao svog neprijatelja. Vesna je bila kod nas, u redakciji "Srpske reči", stalno kod nas dolazi, dala nam je veliki intervju o svemu šta je to bilo u njihovom braku. Ne mogu da to objavim, ne mogu, iako bi trebalo o tom idiotu sve staviti u javnost, da se vidi koliki je on ludak, mada je stvarno malo degutantno, ona tu govori o njemu baš onako ogorčeno. Izludeo je svoju ženu, kako neće i ovaj narod. On uživa da seje zlo - tvrdila je Danica u aprilu 1993. u intervjuu novosadskom magazinu "Svet".

    Ksenija Janković u to vreme radila je upravo u "Srpskoj reči". Kasnije se, sirota, udala za Vučića i na svojoj koži osetila koliko je sličan Šešelju. Ipak, Ksenija je imala više sreće. Vesna je umrla, a nju su spasli francuski lekari. Umesto da se žali Dani, ona je na Tviteru, u vreme misterioznog razvoda, uputila nekoliko pretećih poruka Vučiću. Ucene su uspele, eno je na Pinku, brani bivšeg muža kao što je on nekada Šešelja.

    Osim privatnih i nacionalnih, i ideološke transformacije su im se odvijale po istim principima. Odrastao u radničkoj porodici, s majkom domaćicom i ocem čuvarom pruge, Šešelj je izrastao u fanatičnog komunistu nezaježljive ambicije. Zaslepljen marksističkim idejama i Brozovim delom vrtoglavo se uspinjao u nomenklaturi Saveza komunista. Dokazujući ideološko čistunstvo udario je na partijskog kolegu Branu Miljuša, a potom i na zajedničkog zaštitnika Hamdiju Pozderca. Kad je izbačen iz SK, Pozdercu je slao brojna pisma u kojima ga je upozoravao da ne krši tekovine komunističke borbe, ne propuštajući da ga na kraju pozdravi sa: "Maksuz selam, tvoj novopečeni ahbab, Vojislav Šešelj". Na kraju, ostao mu je marksistički doktorat, koji karikaturalno dokazuje koliki su intelektualni kapaciteti genijalca koji sredinom osamdesetih godina nije ni video, a kamoli razumeo geostrateške promene u celom svetu, kojima je komunizam zauvek najuren u prošlost.

    S istim fatalizmom Vučić je zastupao šešeljevsku verziju velikosrpskog nacionalizma. Ko nije verovao u radikalsku granicu od Karlobaga do Virovitice, bio je izložen Vučićevim uvredama. Obračun s "fukarama" zaoštrio je čim je postao ministar protiv informisanja u Miloševićevoj ratnoj vladi. Šešelj je svojim protivnicima pisao otvorena pisma, Vučić optužnice i presude. Hajku na defetiste i dezertere, koji su sumnjali u pobedu nad albanskim teroristima i njihovim NATO zaštitnicima, Vučić je završio proslavom streljanja Slavka Ćuruvije. Posle poraza, željan vlasti po svaku cenu, kao njegovi preci iz Bugojna, odrekao se vaskolikog srpstva i prešao na stranu neprijatelja. Bez po muke zaboravio je na dane kad je prizivao nemačke bombardere, zaklinjući se da će bar jednog sam da obori, i počeo je da se klanja Angeli Merkel, Maksu Veberu, Karl-Hajnc Rumenigeu i svima koji znaju da kažu "Sieg Heil".

    Analizirajući Šešelja, mnogi njegovi bivši i aktuelni poštovaoci kao da su opisali Vučića.

    - Pojava samozvanog vojvode Šešelja nije nimalo slučajna. Takvi ljudi se skoro zakonito javljaju u vremenima meteža i krize, krvoprolića i zločina i opšteg pada javne vrline i morala. U takvom dobu u kojem na svetlost dana izbijaju mržnja, silništvo i ostala skrivena zla, na javnu scenu stupaju ljudi koji pod plaštom proverenih vrednosti rodoljublja, hrabrosti i nacionalnog interesa zagovaraju netrpeljivost i nasilje prema nezaštićenima i slabijima od sebe. Šešelj ili neko njemu sličan mogao se, dakle, očekivati, kao što se to i ranije dešavalo u zemljama koje su doživele vojni i diplomatski poraz, smanjenje državne teritorije ili opšte rasulo u privredi i državnim finansijama. Kao po pravilu, postojeće autoritarne vlasti obično ohrabruju uspon takvih ličnosti - napisao je Kosta Čavoški još 1992. godine, a svi stavovi, nažalost, vrede i danas.

    U to vreme autopsiju Šešeljevog lika i dela izvršio je i legendarni sudija Ilija Radulović.

    - Vojislav Šešelj je stvoren kao krajnja politička linija u politici Slobodana Miloševića. U zemljotresu Miloševića, Šešelj je trebalo da bude onaj zemljotres od 14 stepeni. Sve je ružio, pljuvao, klevetao, rušio pred sobom. Odigrao je svoju ulogu i sada predstavlja mrtvi politički spermatozoid Slobodana Miloševića, tvrdio je Radulović, priznavajući da se kaje što je Šešelju pomagao dok je bio u zeničkom zatvoru.

    Prošle su dve i po decenije, a ništa značajno se nije promenilo. Kao nekad Miloševiću, Šešelj je sada sebe iznajmio Vučiću. Vredan je najamnik, pošteno će odraditi sve prljave poslove, predvodiće satanizaciju svih Vučićevih protivnika, ali istovremeno će čekati zgodan trenutak za osvetu.

    Bez obzira na sve navedene i mnoge izostavljene sličnosti, Šešelj i Vučić se razlikuju u dve izuzetno bitne stvari. Prvo, Šešeljev politikantski talenat je nenadmašiv. Iako su podjednako primitivni i agresivni, kod Vučića je to suština, kod Šešelja deo predstave. Mudar, vojvoda nikada nije hteo da vlada, uvek se zadovoljavao profitabilnom ulogom sluge. I u fingiranoj opoziciji džepovi mu se pune, a ne snosi nikakvu odgovornost.

    Upravo u tome se krije najvažnija razlika između njih dvojice: Šešelj je prvo bio u zatvoru, pa onda na vlasti, a Vučića čeka obrnuti redosled. Zato Šešelju ostaje samo da se nada da će ga mimoići zdravstveni problemi dok ne dođe vreme da njegov miljeni padne s vlasti. S druge strane, Vučić može da se nada da će naći dobre advokate, koji će, ko zna kako, uspeti da mu ublaže kaznu za sve zločine koje je u poslednjih pet godina izvršio nad Srbima i Srbijom.

    KNJIGE PREDRAGA POPOVIĆA NARUČITE NA 063/123-2702
    politika_film - 99213 - 21.01.2017 : NOMAD Srbija - best (0)

    Ovaj narod...




  • "Ovaj narod u svojoj istoriji ni jedan posao nije mogao da završi zbog jajara i prodanih duša. Nismo ni jednom pobedili a da pre toga nismo debelo izdali - sami sebe naravno. Na svaku pobedu imamo dva poraza, na svakog junaka buljuk izdajnika, a posle nam neko kriv. A za malo vlasti i za malo čara spremni smo da izdamo sve: oca, majku, brata, sestru, narod, zemlju, sve! Kako juče, tako i danas."

  • "Pa nismo valjda baš toliko rđavi?"

  • "Jesmo, pope, nego šta smo! Rđavi smo. Škripimo svud. Više nam ni jedno podmazivanje ne pomaže. Moramo da se menjamo celi!"
  • srpsko_poreklo - 99211 - 21.01.2017 : NOMAD Srbija - best (0)

    Jovan Deretić: Srpskom narodu je potrebna revolucija protiv lažne istine


    politika_amerika - 99199 - 20.01.2017 : NOMAD Srbija - best (3)

    Ipak neko iz Republike Srpske


    Željka Cvijanović i Snježana Dodik na inauguraciji u Vašingtonu

    SARAJEVO/BANjALUKA - Vest da će premijerka Republike Srpske Željka Cvijanović i supruga predsednika RS Snježana Dodik prisustvovati danasnjoj inauguraciji izabranog predsednika SAD Donalda Trampa na Kapitol Hilu uznemirila je duhove u Federaciji BiH.

    Oglasilo se tim povodom odmah ambasador BiH u SAD Haris Hrle, koji je za sarajevski portal Kliks rekao da Cvijanović nije u službenoj poseti SAD i da neće prisustvovati inauguraciji Trampa. Cvijanovićeva, međutim, to demantuje i poručuje da je reč o zvaničnom pozivu za inauguraciju izabranog predsednika SAD.

  • "Željka Cvijanović se ne nalazi u službenoj poseti Vašingtonu niti će prisustvovati službenim aktivnostima vezanim za inauguraciju predsednika Donalda Trumpa", rekao je Hrle.

    Uz opasku da Cvijanovićeva očito privatno boravi u SAD, Kliks postavlja pitanje opravdanosti njenog boravka i trošenja, kako se navodi, novca građana RS na privatna putovanja.

    Portal konstatuje i da Vlada RS javnosti nije objasnila zbog čega je, kako navode, privatno putovanje Željke Cvijanović od ključnog značaja za Vladu RS-a i Republiku Srpsku u celini.

    Cvijanović je s druge strane poručila da je počastvovana i ponosna što će danas u Vašingtonu prisustvovati inauguraciji novoizabranog predsednika SAD Donalda Trampa i na taj način predstavljati institucije i građane Srpske.

  • "Građani Republike Srpske očekuju i uvek su očekivali da njihove institucije imaju dobru saradnju sa svim zemljama sveta, posebno sa važnim državama kao što su SAD", rekla je Cvijanovićeva, prenela je RTRS.

    Ona je izrazila očekivanje da će nakon dolaska Trampa na čelo SAD mnoge stvari u svetu biti drugačije i bolje.

    Premijer Srpske je naglasila da je inauguracija američkog predsednika veliki i važan događaj i ujedno prilika za razgovore sa značajnim ljudima koji će biti deo nove američke administracije.

    Cvijanovićeva je navela da je Predstavništvo Republike Srpske u Vašingtonu već imalo razgovore sa visokim zvaničnicima, koji će biti nastavljeni nakon inauguracije na svečanosti kojoj će lično prisustvovati.

  • "Očekujem da ćemo imati bolje razumijevanje za ono što jeste BiH i da ćemo negovati i razvijati kontakte na dobrobit svih nas", istakla je Cvijanovićeva.

    Ona je dodala da bi bilo dobro da ovom događaju prisustvuje i predsednik Republike Srpske Milorad Dodik, što nije bilo moguće zbog javnosti već poznatih okolnosti.

    Cvijanovićeva je demantovala spekulacije koje su objavili pojedini mediji o troškovima njenog boravka u Vašingtonu.

  • "Reč je o zvaničnom pozivu i ovo nije stvar koju treba svoditi na određena finansijska pitanja. Nisu tačne spekulacije da je za ovaj događaj izdvojena određena suma novca. Dolazak ovde u finansijskom smislu za Srpsku je jednak odlasku predsednika vlade ili ministra finansija na razgovor sa MMF-om kada treba da se plati putna karta i smeštaj", pojasnila je Cvijanovićeva.

    Ona je istakla da takve spekulacije neće umanjiti značaj i ponos koji oseća zato što ima priliku da prisustvuje ovakvom događaju, preneo je RTRS pozivajući se na Srnu.
  • bosna_buducnost - 99135 - 14.01.2017 : NOMAD Srbija - best (1)

    Greh velikog Ive


    Ratko Dmitrović, 13. januar 2017.

    Problem velikog dela sarajevske kulturne i političke elite sa Ivom Andrićem je u činjenici da mnogi od njih kao da su pobegli iz neke Andrićeve priče.

    NA promociji knjige "Andrićevstvo" bosanskog akademika Rusmira Mahmutćehajića, održanoj ovih dana u Mostaru, bošnjački intelektualci uporedili su Ivu Andrića sa Hitlerom. Zašto? Zbog toga što je Andrić, tvrde profesori i akademici, u svim svojim delima muslimane Bosne i Hercegovine predstavio na ružan, gotovo ponižavajući način. Kažu, stvorio je stereotip koji se koristi u Bosni, njoj susednim zemljama, celoj Evropi, a taj stereotip, naglašeno je u Mostaru, izuzetno je štetan po Bošnjake, muslimane.

    Nije ovo prvi put da muslimani Bosne i Hercegovine, njihovi najumniji ljudi, bar ih tako predstavlja sarajevska javnost, imaju problem sa Ivom Andrićem, da tu muku javno ispoljavaju.

    Davno je Muhamed Tunjo Filipović, najveće ime savremene bošnjačke kulturne i intelektualne elite, napisao da je doktorska disertacija Ive Andrića ("Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine") odbranjena 1924. godine na Univerzitetu u Gracu, nanela više zla Bosni nego sve osvajačke vojske koje su kroz nju prolazile. Ta disertacija, naravno, spomenuta je i u Mostaru.

    Otkud nesporazum bosanskih muslimana s Andrićem? Kakav je to greh veliki pisac počinio pa da mu nekada muslimani, danas Bošnjaci ne mogu halaliti?

    Andrić je gustim, savršenim pripovedanjem popunio onu prazninu koja je dugo zjapila nakon što su izbledela guslarska predanja, mitovi i neposredna svedočenja bosansko-hercegovačkih Srba o zulumu koji je hrišćanski svet, u ogromnoj većini pravoslavni, trpeo od turske vlasti po varošima i kasabama, selima i svugde gde beše onih koji se nisu poklonili Alahu. Andrićevo delo ne dozvoljava ni zaborav niti relativizaciju onoga što se vekovima odigravalo u Bosni, nakon što je sredinom 15. veka kopito konja turskog vojnika prvi put dodirnulo tlo Bosne.

    I još nešto, dvadeset i više godina u političkom i kulturnom životu Bošnjaka, u sarajevskoj eliti, uvek je bilo i danas ima, likova koji kao da su pobegli iz nekog Andrićevog romana ili pripovetke. U tome se, uz ostalo, i ogleda genijalnost velikog pisca. Andrić je davno video ono što mi u Bosni gledamo od vremena "Dejtona": bahatost, begovsku nadmenost i svojatanje Bosne i Hercegovine od strane muslimana. Taj osećaj superiornosti, izgrađen na pravu jačeg i nametnutoj dominaciji jednog načina ispovedanja vere, vreme i događaji nisu iskorenili, naprotiv, pojačali su ga.

    Kad god čitaju Andrića, ovi što ga danas napadaju i osuđuju pronađu u njegovim delima sebe. Otuda njihova muka.

    Ovaj tekst odražava moje mišljenje, jer i u okruženju u kojem živim vlada mišljenje da Hrvatska pripada samo Hrvatima, da BiH jeste samo Bosna i da tu žive Bosanci, a to Bosanci podrugljivo važi i za Srbe koji tamo žive, o KiM da i ne govorim, džabe naši tragovi vekovnog prisustva na tim prostorima, jednostavno sa takvom predrasudom nažalost mnogi od "Srba" imaju takav pogled u vezi toga.

    Teško je takvim ljudima ispraviti takav pogled koji sigurno nije ispravan, ali postojimo mi koji ćemo uvek biti tu da znamo istinu.

    Nisam dovoljno rečit da precizno prezentujem svoje stavove tako da koristim ovaj metod izražavanja (objava iz drugih izvora) onog što mislim. Dodao bih da je takvo mišljenje o Srbima izvan Srbije recidiv komunističke ideologije čiji su koreni i danas jaki, nažalost.
    hrvatska - 99125 - 13.01.2017 : NOMAD Srbija - best (4)

    Zvezda IDEA


    Opet se vrši pritisak na obični narod, a glavešine poput A. Vučića i N. čovića sa Hrvatima preko medija šatro svađa, a ovamo uzimaju novac za reklamu IDEA na dresovima košarkaša Crvene Zvezde. Nije mi jasna ta logika? Ako ima neko da mi razumno objasni bio bih mu zahvalan.
    republika_srpska - 99111 - 10.01.2017 : NOMAD Srbija - best (1)

    Govor Emira Kusturice


    GOVOR EMIRA KUSTURICE KOJI JE POMERIO GRANICE: Evo šta je slavni reditelj TAČNO rekao na svečanosti u Srpskoj!

    Sve što nam se dešavalo u poslednjih 200 godina Luciferovi šegrti su stručno sabili u četiri godine i građanski rat devedesetih... Sve se obrnulo naopačke, ustaše i Handžar divizija ispadoše borci protiv fašizma, njihovi naslednici nosioci humanističkih projekata, a nas, decu partizana i boraca protiv nacista, proglasiše fašistima.

    Jedan jajoliki čovečuljak živih očiju, sa francuskom kapom na glavi, pojavljivao se s vremena na vreme u kafani "Partizan", pio limunadu, vadio žuti lipa blok, zverao okolo, nešto popisivao! Posle rata su mi rekli da je vodio evidenciju ko pije, a ko ne pije alkohol! Kad se u vazduhu osećala blizina rata, on me 1990. pitao: "Je li ti, Kusta, šta ono tebi beše žena?" Ja kažem: "Ona ti je najbolja smeša, svega ima u krvi: Srba, Slovenaca, Hrvata, pali ko mercedes!" On veli: "Ma ne pitam te to, nego je l' ona Šokica il' je Vlahinja!?" Ja kažem Jugoslovenka, a on meni: "E pa da ti kažem, slabo ti meni, Kusta, radiš. Ne trudiš se." "Kako se ne trudim, dvoje dece, tri filma", a on kaže: "Ma pusti to, teška vremena, a ti je nisi preveo na našu stranu?!" "Ona je na našoj strani", kažem ja, "Jugoslovenka", a on meni: "Nema to više, pusti to sad, opameti se, sad su svi na svojoj strani!" "Meni je važno da je normalna žena i da me ne maltretira da mogu ovde na miru da popijem pivo!?" On veli: "Pa u tome je greška!" "Kakva greška, super žena, nije joj važno ko je ko je vere, normalna. " On se ljutnu: "Dobro si počeo, ali ti ne valja kraj: uopšte nije važno koje je ona vere, važno je da je muslimanka!"

    Ta rečenica, koja na prvi pogled zvuči kao bezazlena kafanska šala, bila je sve vreme politička ideja vodilja Alije Izetbegovića i njegovih sledbenika! Sve što se dešavalo posle smrti oca Alije, sin Bakir je usmerio na osvetničko rušenje Republike Srpske u saradnji sa fantomskom međunarodnom zajednicom, gde je na kraju bilo sve isto kao pred Prvi svetski rat: umesto Benjamina Kalaja pristigao Valentin Incko, umesto ilegalnog austrijskog suda i procesa Mladoj Bosni postavljen Haški tribunal, subjektivni sud koji je kažnjavao Srbe i ponekog Hrvata (slična pozicija)! U međuvremenu je ona rečenica iz kafane "Partizan" prerađena, nije važno koje smo vere, nego treba da budemo, ako ne već odmah Bošnjaci, onda prvo Bosanci, ali na kraju, svakako (muslimani). A šta može biti veća prepreka od Svetog Stefana za realizaciju takve namere. Zato su odlučili da ga sruše.

    U povelji 1382. Stefan Tvrtko Kotromanić, koji sebe naziva kraljem Srbalja, Bosne, Pomorja, Humske zemlje, Donjih Kraja, Zapadnih strana, Usore i Soli, u tek postavljenom Svetom Stefanu (današnjem Herceg Novom) proslavlja Svetog arhiđakona Prvomučenika Stefana, a nakon krunisanja na grb Kotromanića stavlja ljiljane, kao simbol koji su u hrišćanskoj Evropi simbolizovali čistotu Presvete Bogorodice!

    Izetbegovići su zaigrali sa ljljanima davno i trošili ih kao svoje patriotske biljke. Dakle, zavukli ruku u džep tuđe kulture i zakitili Francuščiće ukradenim cvećem! Kakve veze oni imaju sa tradicijom hrišćanske, pa onda sekularne Evrope, kada je to tradicija države koja nastaje kao socijalna pojava - njima stran proizvod zapadne civilizacije. Nije Sveti Stefan bio krsna slava vladarske porodice Kotromanića, to je patron države kojom oni vladaju, zastupnik pred prestolom Boga otaca Tvrtkovih i naših, kojeg on preuzima od Nemanjića činom svog krunisanja u manastiru Mileševa!

    Znate li koliko zemalja i koliko gradova danas imaju patrone koji dolaze upravo iz iste tradicije! To Izetbegoviću i nije parametar, jer njemu hrišćanski Zapad nikad nije bio mera, on je netrpeljivost prema zapadnoj tradiciji izražavao kroz srbofobiju, ali mu je otac znao preko Mladih muslimana da paktira sa zapadnim fašistima, kad je trebalo, a on sam je na vreme shvatio da je korporacijski kapitalizam dobar da mu obezbedi mesto Luciferovog šegrta! Glavna kopča je Saudijska Arabija, zemlja koja kao saveznik ne štiti nijedno poglavlje ljudskih prava, nema demokratske izbore, zemlja koja nam liferuje salafiste i koja direktno finansira ISIS i DAEŠ!

    Naša nevolja je što se danas prošlost uvažava samo kod onih koji imaju atomsku bombu, i ovih malih čija se elita bogati bezuslovno izvršavajući naredbe, pretvarajući se tako u Luciferove šegrte, a ja sve češće gledam u nebo pošto, kako rekoh, ono zna, i tiho da me niko ne čuje govorim: "O, Bože, daj i meni jednu onako malu zgodnu bombicu da je strpam u džep, ne da je bacim nekome, ne daj Bože, ne treba mi to, nego da je vide dok viri iz džepa, a ja da se pravim lud. Kao nije važno. Neka je, nek stoji. Ne jede hleba."

    Da im tako izvedem dokaz i da uvaže naše stradanje i da zaustavim priču kojom su svojim falsifikatima od jednog žrtvovanog naroda napravili zločinca! Tu mi čak i drug Tito pada na um! Što bi on rekao: "Treba raditi kao da će sto godina biti mir, a sutra možda rat. " Onda se povratim iz ličnih snova, dakle stavim na stranu atomsku bombu i puštanje mašti na volju! Vreme je da se ta emocija artikuliše, a taj koji bi mogao da nas časti bombom, iz iskustva znam, ispoštovaće nas do minimuma, pa zato, sestre i braćo, ne preostaje nam ništa drugo nego da se borimo, kao što smo i do sada. Samo za tu borbu imam nekoliko uputstava!

    Ako se ne zaustavi mazohističko ponašanje najvećeg dela naše intelektualne i političke elite koja izbegava da se direktno suprotstavi ponižavanju i da napusti politiku kretanja ispod radara i klečanja pred političkim neprijateljima, da našu političku velikodušnost preusmerimo sa drugih ka nama da se okanu sitne vajde, da prihvate stvarnost i da se rvu sa njom, makar ko Mile Dodik! Jer šta radi Bakir Izetbegović nego obavlja dželatski posao, zabija nož u srce jednoj kulturi čiji identitet i etika proističu upravo iz mita o Svetom Stefanu, koga su u ilegalu proterali nakon osmansko-islamske agresije, te okupacije koju je izveo sultan Mehmed II!

    Ako se složimo da je to bilo toliko davno, u čije ime onda Bakir danas traži da se pogazi tradicija Kotromanića, čije je ljiljane pokrao? Da li to radi u ime onih Arapa koji su zauzeli Ilidžu, pa se tamo ne čuje ni jedan drugi jezik nego arapski! Da li to radi u ime Turaka? Ne verujem, jer Rusi i Turci ratuju pod istom zastavom zajedno sa Irancima! Mi smo to odmah shvatili, a izgleda da će sa Bakirom biti kao u onoj anegdoti kad su Odžaklije ignorisale činjenicu da je pao Berlin 1945, pa su u rovovima i dalje branile opstanak Trećeg rajha. Sve je dakle moguće, ali Republiku Srpsku i tradiciju patrona Svetog Stefana neće biti moguće poništiti. Ne samo zbog toga što je pokradeno naše cveće, pa ugrađeno u građevinu kojoj mi ne pripadamo. To je tradicija, koliko god izgleda kako je 1. 300 godina daleko, ipak - to je samo 11 mojih života koji nas dele od dubrovačke povelje Tvrtka Kotromanića. To je suviše blizu i sveže u kolektivnom pamćenju našeg naroda da bi nam neko neometano ispred nosa opljačkao nama toliko važnu tradiciju!

    Nema malog naroda koji je svetu darovao više naučnika, niti ima naroda čiji su pečalbari već šezdesetih godina svojom jeftinom radnom snagom gradili Zapadnu Evropu! Nema malog naroda koji je od stradalnika i žrtve preveden u počinioca zločina i genocida! Sve što nam se dešavalo u poslednjih 200 godina Luciferovi šegrti su stručno sabili u četiri godine i građanski rat devedesetih! I najednom sve se obrnulo naopačke, ustaše i Handžar divizija ispadoše borci protiv fašizma, njihovi naslednici nosioci humanističkih projekata, a nas, decu partizana i boraca protiv nacista, proglasiše fašistima. Jedno vreme su tako silno radili da sam pomislio kako će uskoro izvoditi dokaz da je majmun nastao od čoveka, a da stablo raste sa neba prema zemlji! Uz to, nema veze što smo u ratu devedesetih priznavali počinjene zločine, oni nama nisu priznali naše žrtve. I ne samo to, nego su nam retroaktivno poništili sve, golgotu koju smo prolazili u Prvom svetskom ratu, gubitke u borbi protiv nacista, sve su učinili da se slavna prošlost jednog evropskog naroda i njegove naučne i kulturne elite pretvori u čist gubitak.

    Eto, zato volimo Republiku Srpsku jer ovde, kad se gleda u nebo, ne obuzimaju nas samo želje da dobijemo onu jednu malu džepnu nego je ovde prisutan i eho stvarne istine o nama, a nama su Istina i Pravda oduvek bili najvažnija ishrana, najdelotvorniji protein, najžešći enzimi, najjači prirodni antibiotik. Jedino se ovde čuje dovoljno glasno da smo narod koji je proteran iz Hrvatske, narod koji je bežao u Srbiju iz BiH, narod koji je bombardovan na Kosovu, narod koga više nema u Sarajevu i koji je, na kraju, najveća žrtva tog i svih ratova koji su mu na Balkanu u poslednjih dvesta godina prethodili i jedini kod kog postoji sloboda!

    EMIR KUSTURICA

    Neuništiva tradicija
    Sve je dakle moguće, ali Republiku Srpsku i tradiciju patrona Svetog Stefana neće biti moguće poništiti.
    prepiska - 98975 - 07.01.2017 : NOMAD Srbija - best (1)

    Nomad je...


    Nenocc Sokolac, što bi naš narod rekao potpisujem svaku reč koju si napisao u ovom postu pod naslovom:" Nomad, Aćim i svi mi skupa". Izdvojio bi poslednju rečenicu, istinito, precizno i potpuno opisuje karakter naših neprijatelja, čestitam na opservaciji.

    Nije tema, a nema ni nekog značaja ali evo odakle meni nadimak pod kojim šaljem postove na ovaj sajt, NOMAD (knives) je ime renomiranog proizvođača noževa, a kada sam sa jedinicom iz Republike Srpske Krajine (bio sam na terenu u reonu Dubica-Kostajnica) ušao na teritoriju današnje Republike Srpske (ušli smo 1992. godine preko jednog mosta preko reke Drine) naša policija u Srbiji je izvršila "pretres" i kod mene pronašla nož izuzetnog kvaliteta i izutetne lepote, koji je taj policajac želeo da zadrži za sebe. Pošto nisam hteo da ostanem bez Nomada, kako sam ja tada rekao, a taj policajac je morao da mi vrati Nomad-a jer je bio upozoren sa višeg mesta i u potvrdi umesto mog imena napisao NOMAD, očigledno da je bio zbunjen jer je bio iznerviran i ja po ulasku u Republiku Srpsku pogledam tu potvrdu i zaključim da imam novog kuma, i to je izazvalo opšti smeh ostalih pripadnika jedinice kojoj sam pripadao...

    Inače sam bio izviđač i često boraveći po zadatku u neprijateljskoj pozadini, moj NOMAD mi je tada bio jedina uzdanica pošto izazivanje buke meni nije išlo u prilog, kapirate i zašto...
    seselj - 98891 - 05.01.2017 : NOMAD Srbija - best (4)

    Lisović, srpstva bastion


    G-dine Tomiću ne slažem sa sa Vama u tome da je ražalovani četnički Vojvoda Vojislav Šešelj u Hagu branio i odbranio vaskoliki srpski narod kako to vi tumačite, već je branio isključivo sebe, a Miloševića nije ni mogao da odbrani jer je Slobodan Milošević preminuo u Den Haškoj pritvorskoj jedinici, zar ne.

    Vidim da za sada ne mogu da Vam otvorim više informacija ko je zapravo Vojislav Šešelj jer ga Vi dižete u zvezde i ja lično se i neću truditi da potamnim "sjaj zaštitnika Srba", jer znate kako kažu. "Gde je Šešelj branio Srbe, tu Srba više nema".

    A, bilo bi po Vas poučno da pogledate ovaj video sa TV PINK iz rijaliti programa Farma, pa ako ste raspoloženi i objektivni omogućite i ostalim forumašima Slevikneta da vide u kakvom "visokostručnom" okruženju V. Šešelj brani nacionalnu ideju. Za one koji ne žive na ovim prostorima, rijaliti programi kod nas okupljaju sam ološ "estrade" i kao što se vidjeli V. Šešelj srpsko nacionalno pitanje izlaže pred obnaženim devojkama sumnjivog morala i pred kriminalcem koji je osuđen da je dilovao drogu u crkvi Sv. Marka u Beogradu... Lepo društvo sve sami "ugledni" ljudi, da nije žalosno bilo bi smešno...



    pozdrav NOMAD

    RE: Lisović, srpstva bastion



    Poštovani,

    pažljivo sam pogledao prilog koji si mi poslao, a na kome je Šešelj na kratko vrijeme bio gost na farmi. Moram ti reći da me je prilog oduševio i smatram da je ovo najbolji Šešeljov nastup na televiziji otkako je došao iz Haga.

    Farma je vjerovatno nešto najstrašnije što je zadesilo Srbiju u zadnjih petnaest godina. Ipak, mislim da je ovo bio Šešeljov majstorski potez i brilijantan nastup. U nemogućnosti da dobije dovoljno prostora na državnim televizijama, odlučio je da se do prostih, srpskih jadnika (čitaj glasača) probije preko Farme, zvanično (nažalost) najgledajnijeg programa na televiziji.

    Inače, vjerovao ili ne, i sam sam nekada razmišljao o tome da bi nekako trebalo natjerati Pink TV da program Farma nekako "unaprijedi" (ako ne možeš da je ukineš) u smislu da se kroz nju plasira i malo edukativnog programa. Do sada sam Farmu gledao samo par sati, ali ovaj Šešeljev prilog sam pogledao sa oduševljenjem. Sreća moja je i da sam je gledao preko interneta, pa sam neke neinteresantne djelove mogao i da preskočim.

    Hoću još jednom da naglasim da nisam Šešeljev pristalica, mada se ne stidim da sam nekada bio. Na izborima neću glasati za njega. Ovo ponavljam zbog onih koji ne znaju da čitaju između redova.

    Mislim da je tvoj problem što si jako isključiv - sve političare bilo idealizuješ ili pljuješ. Za razliku od tebe, ja u svakom političaru vidim ponešto dobro, mada znam da kod njih ima mnogo više lošeg.

    Pogledaj video koji si sam objavio pa ćeš vidjeti da mnogo pametniji ljudi od tebe i mene kažu da je Šešelj u Hagu odbranio ne samo sebe već i Miloševića, pa i kompletan srpski narod. Rečeno je tako, zar ne?
    seselj - 98863 - 04.01.2017 : NOMAD Srbija - best (1)

    Nomad uzvraća


    Tek sada vidjeh da me je pomenuo dotični Aćim iz Novog Sada.

    Aćime, ne vodim ja nikakve prljave političke kampanje ni protiv koga, to političarenje rezervisano je samo za političare. Na primer kao što je tvoj politički ljubimac V. Šešelj.

    Ne možeš ti prika Aćime meni da određuješ kako ću ja da se ponašam, a još manje kakvog ću političkog ubeđenja ja biti.

    Ne poznaješ ti mene Aćime, pa zato i ne znaš zašto se ovde pojavljujem pod pseudonimom NOMAD, a omanuo si u tvojoj proceni, veruj mi, nick (nadimak) NOMAD dolazi od nečeg što tebi sigurno neću obrazlagati.

    Nisam mnogo zakasnio da ti odgovorim, samo još da admin objavi ovaj moj odgovor.
    seselj - 98861 - 04.01.2017 : NOMAD Srbija - best (3)

    Šešelj, farmer iz Lisovića


    Au, kakav potez g-dina Tomića!

    Objasniću i zašto, jednostavno, bio sam ubeđen da političari nisu omiljena bića g-dina Željka Tomića. Ali, avaj prevarih se! Naročito Vojislav Šešelj, taj nacionalista iz koristi, taj ražalovani Vojvoda Četničkog pokreta popa Đujića, taj kako je svojevremeno izjavio pokojni Slobodan Milošević: "Moj omiljeni opozicionar". Taj političar koji je izbornu pobedu u trci za predsednika R. Srbije prepustio Miloševićevom kandidatu Milutinoviću zarad ličnih privilegija, taj V. Šešelj koji je podjarivao srpsku mladež da ide u rat, a sam ni sata nije proveo u borbenim dejstvima, a niti njegovi sinovi nisu branili srpstvo kao vojnici.

    Taj V. Šešelj koji je u jednoj predizbornoj kampanji obećavao "kule i gradove", a posle kada je osvojio mandate izjavio da sve to ne važi jer je političaru u kampanji dozvoljeno da laže, taj V. šešelj koji na bankovnom računu po sopstvenom priznanju ima stotine hiljada dolara koje je zaradio držeći govore u dijaspori i za vreme rata, dok su jedni ginuli on je zarađivao držeći "vatrene" govore gastarbajterima i normalno uzeo im lovu.

    Taj Šešelj koji je po sopstvenom priznanju igrao šah u Šilerovoj ulici u Zemunu sa "Šiptarom" i "Kumom" tada najvećim dilerima droge na Balkanu.

    Taj V. Šešelj koji je kao "borac" za nacionalnu ideju aterirao u rijaliti šou na PinkTV i među polunagim starletama i kriminalnim ološem "propagirao nacionalnu ideju" ali od slogana :"Knin, Karlobag, Ogulin, Virovitica" sam Šešelj je dodao i Lisović, selo u kojem se odvijao taj rijaliti program prošle godine pod nazivom "Farma".. . ima toga još, ovo je samo onako ovlaš iz glave...

    RE: Šešelj, farmer iz Lisovića



    Poštovani,

    kao prvo, nisam veliki ljubitelj ni jednog političara, tako da tvoja primjedba ne stoji. Poštujem neke stvari kod niza srpskih političara, ali sam svjestan i njihovih nedostataka.

    Ne mogu da se složim sa nizom stvari o kojima ti govoriš, ali nemoj zaboraviti da je Šešelj čovjek koji je u Hagu branio i odbranio kompletan srpski narod, a posebno Miloševića. Njemu treba odati priznanje za izuzetnu inteligenciju, retoriku i pravničke sposobnosti, koje su mu pomogle da ismije i diskredituje Haški tribunal. Šešeljevo junaštvo u Hagu ga svrstava u jednog od najzaslužnijih Srba novije srpske istorije.

    Šešelj kao političar je nešto drugo - dobro je da nije na vlasti, ali bi u isto vrijeme bilo loše da ga nema u politici.

    U životu, kao i u politici, treba biti realan, analitičan i objektivan. Najgore od svega je biti isključiv. Pogledaj video, možda ćeš nešto i da naučiš. Ne piši o stvarima za koje nisi siguran, poput onoga da je Šešelj za vrijeme rata putovao po svijetu i držao govore kako bi sakupljao novac.
    kultura_ss - 98697 - 31.12.2016 : NOMAD Srbija - best (0)

    Slepi putnik na brodu ludaka


    Film koji preporučujem Srbima se zove: "Slepi putnik na brodu ludaka"
    a možete ga pronaći na sajtu koji možete naći ako na Google otkucate "andrija i andjelka filmovi"

    Posebnu pažnju obratite na drugi deo filma u kojem je retorika austrijskog okupacionog oficira identična onoj retorici koju smo slušali o nama od istih okupatora, hvala g-dinu Tomiću za razumevanju.

    Inače film je posvećen stogodišnjici smrti Petra Kočića.

    Film (oba dela) inače nosi izuzetan emotivni naboj, teško je ostati ravnodušan, tako su nas maltretirali i ponižavali i devedesetih...




    Idi na stranu - |listaj dalje|