fix
Logo
fix
Nalazite se na Forum-Najnoviji
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje

boro_radic - 99819 - 11.03.2017 : Miner Vogosca Vogosca - best (10)

Akcija prenošenja posmrtnih ostataka Bore Radića


Pozdrav svima!

Imam nekoliko informacija, ali bih prvo zamolio sve koji nisu baš u toku u vezi prenosa pok. Bore, da pročitaju sve moje postove na ovom portalu. Nema ih puno i mogu se brzo pročitati, a nakon toga mnogo toga će im biti jasnije.

Pošto ne živim u tim krajevima, od samog početka akcije bilo mi je veoma teško locirati porodicu Radić. Uspio sam to tek 2015. godine prilikom boravka u Bijeljini kad sam bio gost u Udruženju Ilijašana. Stupio sam u kontakt sa Nikolom, Borinim bratom i majkom Danicom. Igor tada nije bio tu jer je bio u bolnici. Nikola je bio zainteresovan i obećao je saradnju. Međutim, majka Danica mi je rekla otprilike ovako: "Pa sinko moj kako da ih razdvajam, oni trebaju da leže skupa jedan pored drugog". Nije mi bilo jasno i kasnije sam pitao Nikolu na šta misli majka i on mi je objasnio da tu leže još djed Milan i Nikolin sin Darko. To nisam znao.

Uglavnom ostalo je na tome da se Nikola poveže sa ljudima u Bijeljini. Dugo sam poslije toga razmisljao o svemu. Stav majke Danice je bio potpuno razumljiv. Ja kao čovijek i roditelj sam to u potpunosti shvatio. Nisam znao šta da dalje da poduzmem. Vijerovatno je ovakav stav majke Danice i uticao da se Nikola nikad nije pojavio u Bijeljini, niti kontaktirao određene ljude.

Ljetos, kad sam bio u Višegradu, Ranka mi je nagovijestila da postoji mogućnost da se to konačno odradi, ali nije imala konkretne informacije. Nešto kasnije mi je došla informacija da se kontaktira žena koja radi u pogrebnoj firmi u Vogošći. Tada sam pomislio da se ide preko te firme. Zato i jesam poručio uredniku ovog sajta da budemo oprezni, a evo i zašto? Vlasnika te firme odlično poznajem. Da je pokojni Boro živ on nikad ne bi smio stupiti na tlo Evrope. I sa njim nikad ne bih išao u tu akciju prenošenja. Nije vrijeme ni mijesto da se pišu detalji, ali će doći i ta vremena i biće i to opisano.

Kasnije mi je Ranka objasnila da se ne ide preko te firme nego preko neke firme koji su pouzdani i pošteni ljudi. Ona zna da ja imam spreman novac i tu nema nikakvih dilema. Onda je na svu sreću, na savijet svog školskog druga, i Igor izašao na internet i logovao se na FB. Sada je to ogromna stvar jer je on odmah izrazio spremnost na saradnju.

Imam dva sina koji redovno prate ove sajtove. Oni su primijetili da sam se našao u unakrsnoj vatri i nisam znao kako pravilno da se branim. Sijeli su i dogovorili se da oni isfinansiraju prenošenje deda Milana. To mi je veoma drago i shvatio sam da sam odgojio dvojicu mladih patriota koji su spremni da stanu sa desne i lijeve strane Igora Radića i i krenu u odbranu svoga roda.

Zato hoću da poručim sledeće: Moralno i fizičko pravo na ovu akciju mi mogu oduzeti Igor, Nikola i majka Danica, Željko (urednik ovog portala jer se sve ovde i počelo odigravati), Ranka koja sada vodi tehničku pripremu i niko više. Utijeha mi je da Željko odavno ima tačan uvid u sve humanitarne akcije, protok novca i priloge pojedinaca i iskreno očekujem njegovu podršku. Takođe trebe da se oglase i Igor s svojima, kao i Ranka. Također sam zamolio Ranku da razgovara sa vlasnikom firme sa kojom sve organizuje i zamoli ga da omogući neki popust za malog Darka pa da se cijelokupna akcija zaokruži. Itako bi bili svi sretni. Isto tako se nadam da je bar još neko na ovoj zemaljskoj kugli odgojio sinove ili kćeri koji bi postupili kao moji i priložili nešto novca za malog Darku.

Neka nam je svima Bog na pomoći, kako god da se završi ova akcija. Zahvaljujem se velikom broju zdravih i normalnih ljudi koji mi daju podršku.

Miner.
zuc_razno - 97737 - 02.11.2016 : Miner Vogosca Vogosca - best (1)

Za Deminera


Pozdrav Deminer!

Već odavno nisam pisao na ovom sajtu, ali pošto radiš jednu humanu stvar odlučio sam da ti se javim. Pokojni Rajko Brezo je predao sve šeme minskih polja naše zone odgovornosti, od Orahovog Brijega (spoj sa Koševskom brigadom) do Mijatovića kose (spoj sa Rajlovačkom) u Višegradu kad smo se razduživali. Na tim šemama koje su bile jako dobro odrađene jer je pok. Rajko bio injženjerac iz bivše JNA sa bogatim iskustvom. I nas podređene je naučio kako se radi taj posao, a poslije toga je strogo zahtjevao da mu redovno dostavljamo sve nastale promijene. Na tim šemama je profesionalno sa svim kordinatama bilo ucrtano 2360 mina. Bile su to uglavnom potezne, koje su mahom bile obezbeđene nagaznim jer nam se u početku dešavala "krađa" mina od protivničke strane. Također i dio Mrudova je bio obzbjeđen nagaznim.

Na tim šemema je bilo i oko 500 raznih mina koje nisu bile postavljene od nas ali smo ih locirali i upisali u šeme. Poslije Dejtona mi smo imali želju da uklonimo sve mine, ali nedostatak vremena i loši vremenski uslovi su nas spriječili u tome. U blizini naselja ja i on smo razminirali sve naše od Veterinarske stanice do Hrastika. Ovo je uglavnom livada o kojoj pria Pravi a gdje je bilo dosta veliki broj mina i mislim da su dobre vile pronosale njega i njegove drugove tada jer smo smatrali da je to najlakša ruta za ulazak u Vogošću s obzirom na naše položaje.

Uglavnom, želim ti sreću jer je tu "rokano" svašta sa obje strane.
boro_radic - 96541 - 01.08.2016 : Miner Vogosca Vogošća - best (3)

Boro Radić


Pozdrav svima od Minera,

uskoro dolazim u te krajeve i želio bih da privedem karaju akciju eskumacije pokojnog Bore Radića. Stupio sam u kontakt sa njegovim bratom Nikolom i sinom Igorom i sada ću ih i obići. Nažalost, prošle godine sam imao jako "jaka" obećanja da će iz Bijeljine "neko" da ode kod Nikole i pokupi potreban potpis (pronašao sam ga i ostavio adresu i kontakt telefon) ali nažalost sve se završilo posle nekoliko ispijenih gajbetina piva i nikakve informacije nisam dobio.

Sada sam svijestan da moram sam da sve odradim i odradiću to, makar angažovao i one sa druge strane koji su cijenili pokojnog Boru. Znam da se mnogi busaju da su sa Borom bili dobri i hvale se na sva usta kako su se sa njim družili a sada ne mogu da odrade ni minimalu da se on prenese na našu srpsku zemlju gdje bi trebalo da počiva u miru. Ne tražim ni dinara, ni marke, sve ću da isfinansiram sam, ali ne mogu da shvatim da nisam mogao bar taj potpis da dobijem. Zato sam odlučio da opet preletim 20.000 km i da sam sve sredim.

Živjeli mi vi braćo Srbi, ali Miner će prenijeti pokojnog Boru i bez vas!
prepiska - 96405 - 14.07.2016 : Miner Vogosca Vogošća - best (1)

General Josipović


Za Lae Vitezovi,

ja uskoro dolazim u te krajeve i ako želiš ponešto da pripomogneš našem Generalu ostavi preko moderatora broj telefona i ja ću te kontaktirati. Inače sam stalno u vezi sa njim i posijetiću ga i donijetu neku skromnu pomoć koju sam prikupio. Pozdrav i tebi i svim koji bar misle na naše zaboravljene velikane!
Miner

RE: General Josipović



Miner,

molim te nemoj mene da prođeš, ja ću vjerovatno biti u Beogradu. Javi mi na email kada dolaziš.
srdjan_aleksic - 95017 - 03.02.2016 : Miner Vogosca Vogošća - best (4)

Srđan Aleksić


Čitao sam sve što sam našao o tom (pokojnom) Srđanu. Volio bih da saznam, ako je moguće od očevidaca šta se zaista desilo tada. Ima tu mnogo kontraverzi, a što je već postalo NORMALA u našem rodu. A to koriste mnogi a pogotovo Ameri i njihove sluge (iz nasih krajeva).

Volio bih da i iz Federacije dođe neko priznanje i da neka ulica dobije naziv po Srđanu, a i da mu odaju zvanično priznanje. Koštunica mu odade priznanje. Što se ne javi "taj" što mu Srđan spasi život. Vijerovatno ne smije od Naseronje Orića.

I ja sam pomogao nekoliko familija i nikad nisam dobio ništa, ni jedno obično hvala i želju za zdravlje.
republika_srpska - 93747 - 30.09.2015 : Miner Vogosca Vogošća - best (6)

Jad i bijeda!!


Pa ajde zovite svi skupa tamo da razvalimo tu Republiku Srpsku, valjda će nam to biti lakše nego što smo je stvorili. Kila zlata tamo ili ovamo, to je sića, pa da bar ne maPtamo da imamo "Domovinu", u "PM" sve skupa! Ma sve je to jad i bijeda, mislim da ne zaslužujemo baš ništa. Žao mi je onih koji tamo ostaviše kosti, mora da se sada okreću u grobu!!!
betanija - 92541 - 08.03.2015 : Miner Vogosca Vogošća - best (0)

Za Petra iz 72


Petre Petrovicć, objasni malo pobliže kako se i ko zapetljao u žice. U to vrijeme Miner je bio mnogo ispred i "markirao" prolaz i onda se pod punom paljbom vraćao da ispetljava "čuvene" specijalce iz obične žice!
akcije - 91513 - 29.10.2014 : Miner Vogosca Vogošća - best (1)

Pomoć komandiru Buci


Pozdrav Neba,

pošalji mi svoju adresu na moj imail, koji možeš dobiti od Željke i ja ću na tvoju adresu poslati svoj prilog preko Western Uniona.

Miner
akcije - 85269 - 31.05.2013 : Miner Vogosca Vogošća - best (4)

Spomenik Mići Vlahoviću


Željko,

daj molim te omogući mi kontakt ili adresu na koju mogu poslati novac da se spomenik pokojnog Miće Vlahovića dovede u red. Ja odavno imam novac za prenos pokojnog Bore Radića, ali pošto se tu ništa ne dešava daj da bar odradimo nešto korisno. Čim dobijem adresu ja ću odmah poslati 200 eura i da se to što prije odradi.

Miner

RE: Spomenik Mići Vlahoviću



Miner,

Ja sam mislio da to odradimo nakon što završimo sa slanjem pomoći porodici Hajdar i kad ja budem u mogućnosti da lično odem u Aleksandrovo. Međutim, ako želiš ja ću ti poslati podatke putem emaila. Novac možeš da pošalješ Mariji Maksić.

Što se tiče akcije ekshumacija boraca, uključujući i Bore Radića, sve je "zapelo" na dobijanju punomoći od Borinog sina. Par posjetilaca ove stranice su mi obecali srediti punomoć, međutim izgleda da se tu ništa ne dešava. Ovo pišem ne zbog tebe, već da njih podsjetim.

Inače, ja sam spreman da odradim tu akciju, čak se i ljudi iz BORS-a Sokolac raspitivali o tome jer su i oni spremni da pomognu.

Pozdrav,
Željko
politika_srbija - 85034 - 14.05.2013 : Miner Vogosca Vogošća - best (3)

Jesam li Bosanac?


Ja se slažem sa mojim drugom Vogošćaninom Pravim, definitivno nisam niti želim biti Bosanac. Previše nedužne krvi, previše nepravde i prljavih laži je tamo od pamtivijeka i kad sam se onomad spakovao sa svima sam se oprostio pa i sa tim imenom.

Malo mi je krivo što tvorci Republike Srpske nisu tada mislili kako će se zvati stanovnici te zemlje pa sada nemamo gdje da se smijestimo. Srbijanac nisam jer nas tamo oduvijek omalovažavaju a bogami sad i sami sebe.

Meni nekako najljepse zvuči ime Serbos i čini mi se da nam to pristoji i ja se ovamo već odavno tako predstavljam. Zato Željko imam predlog da napravimo anketu ili neku listu predloga pa koji se najviše svima svidi da ga promovišemo na ovom sajtu.

Pozdrav svima od matorog Minera!

RE: Jesam li Bosanac?



Poštovani prijatelju,

svaka čast za predlog, uskoro ću napraviti Anketu i postaviti je na ovu stranicu! I meni se mnogo sviđa tvoj predlog. Iskreno rečeno, uljepšao si mi jutro kada sam čitao ovaj tekst.
boro_radic - 71882 - 23.07.2012 : Miner Vogosca Vogošća - best (2)

Lala, Điđa i Raze


Lala, Điđa i Raze, momci koji su u Vogošći u prijeratno vrijeme bili mala, fina raja, ostadoše tada sami i napušteni od drugova.

Da je Boro kojim slučajem preživio on ih sigurno ne bi ostavio.

Svih ovih dvadeset godima živim sa tim. Sada kad imam sinove otprilike njihove dobi i da se nesto slično desilo uvijek bih sebe pitao kakve su drugare oni imali!

Lala Điđu nije ostavio, otišao je skupa sa njim, a mogao je i on da se danas šepuriti po ovom sajtu i piše kako je i on tada bio tamo i odradio ovo ili ono... Ipak, on ostade sa Đidom. Svaka mu čast, on je bio pravi čovjek i borac-heroj.

Slava im dovijeka, svoj trojici!

Miner.
boro_radic - 71844 - 21.07.2012 : Miner Vogosca Vogošća - best (7)

Pogibija naših junaka (2)


Josa mi je kasnije pričao da je Boro zaustavio auto i nageo se prema njemu da uzme osamdeset četvorku. Tada je zapraštalo i Boro se samo prevalio na njega. Bio je odmah pogođen sa dva smrtonosna hica, jedan dirktno u glavu a drugi kroz rame u srce. Svi oni koji su bili na Borinom zadnjem ispraćaju su mogli da na njegovom licu vidje jedan zaleđeni osmjeh. Koga li je Boro vidio u tom svom svom zadnje trenu?

Josa i Slava su odmah iskočili iz auta i zaklonili se u jarak. Borino auto je bilo na sredini puta i u potpunosti na otvorenom. Za jednu osamdeset četvorku, koja je bila na svega 400 metara vazdušne udaljenosti, bio je više nego idealna meta.

Ponovo sam prošao ispod mosta i pogledao u pravcu ostalih auta ali nažalost više se nije ništa čulo. Dušmani su cijelo vrijeme pucali po autima i nikome nisu dali šansu da preživi. Tada sam primijetio pokrete iza Ranča, iz pravca one kuće. Pucao sam u tom pravcu i mislim da sam ih pokolebao u namijeri da pređu na drugu stranu i priđu autima.

Vratio sam se do Mire. Nisam znao sta da radimo. Suočavali smo se sa problemom nedostatka municije. U tom momentu je nešto strahovito eksplodiralo ispod u podnožju brda. Od siline eksplozije ja i Miro smo pali u vodu. Malo zatim se začuo i drugi tupi pucanj i nešto je proletjelo iznad nas i zabilo se u brdo ali nije eksplodiralo a zatim još jedan projektil odletio malo visočije. Taj je eksplodirao gore na brdu. Odmah zatim se začula i pucnjava sa ceste, negdje sa mjesta na kome sam ostavio auto. Fijukalo je veoma nisko iznad nas. Kasnije sam saznao da je došao pokojni Špiro sa momcima iz Semizovca i da su ispalio tri Ose a potom su počeli pucati po kućama ispod brda i po samom brdu.

Nas trojica smo se sada našli između dvije vatre. Momci iz Semizovca nisu znali da smo ispred njih u vodi. Ništa nam drugo nije preostalo nego da legnemo i pomalo plivajući a pomalo puzeći krenemo nizvodno prema Orhanovoj mesari. Sada smo morali da pazimo i ispred sebe jer sam se pribojavao da momci iz Semizovca ne krenu putem kojim smo i mi došli a onda bi bilo jako opasno ukoliko se susretnemo. Dok bi se razjasnili ko je ko možda bi se i popucali.

Kada smo stigli do mesare izašli smo na put. Vratio sam se do svog auta i tu sam sreo Gorana. On mi je rekao da je Boro poginuo. Pitao sam ga ko je još bio u prva tri auta. Znao sam da su Điđa i Lala ostali u jednom od njih. On mi je rekao da još uvijek nedostaju Raze i Jugo, za koga ćemo kasnije saznati da je dobro. Peša je srećom ostao živ i izvukao se kad je Špiro počeo da puca. On je Josi i Slavi i uz pomoć još jednog momka (čini mi se da je Josa rekao da se zove Jadranko) pomogao da se Boro izvuče iz auta i već su ga odvezli za Vogošću.

E, sada još jedna stvar koja mene progoni još od tog dana. Do tada se na tom mjestu već nakupilo dosta boraca i na moj predlog da se ostane tu i napravi zasijeda, a ujedno i da se izvuku ostali pali drugovi, nije bilo odziva. Na licima ljudi sam vidio da od toga nema ništa. Borina, Điđina, Lalina, Razetova, a tada smo mislili i Jugina pogibija, je strašno negativno uticala na sve. Niko nije bio spreman da ostane i pokuša da pod okriljem noći izvuče ostale poginule drugare.

Ja, Boja i Miro smo bili mokri i poprilično promrzli. Iako je bilo ljeto, oružje nam je bilo neupotrbljivo. U ratu sam i kasnije imao teških životnih trenutaka ali ovaj mi je bio najteži. Nemoć i bol su me cjepali iznutra. Povukli smo se u Vogošću. Muka mi je bila od svega. Kad sam došao kući ispričao sam pokojnom ćaletu šta se desilo. Skupa smo ostali cijelu noć jer san nije dolazio na oči. Tuga je razdirala dušu. Otac me je tiješio ali nije vrijedilo.

Da se ta bitka dogodila bar godinu kasnije stvari bi bile mnogo drugačije.

Ona hinja Durak nije imao hrabrosti da stane ispred nas kad smo krenuli da obezbijedimo koridor, pa su nastradali oni koji su ga propustali da siđe dole i pravi zasijede.

Našim palim drugarima viječna slava! Polako ali neumitno se približava dan kada ćemo se ponovo sresti.

Pozdrav svima od Minera.
boro_radic - 71841 - 21.07.2012 : Miner Vogosca Vogošća - best (8)

Pogibija naših junaka (1)


Evo prođe dvadeset tužnih godina od dana kad izgubismo Boru Radića, Srđana Amidžića-Điđu, Dejana Lalica - Lalu i Željka Markovića-Razeta.

Ovom prilikom ću opisati moje dijelovanje tog nesretnog dana. Mislim da mi je tada ratna sreća bila jako naklonjena i preživio sam. Međutim, veoma često razmišljam o svemu i u glavi premotavao film onoga što se desilo. Napravio sam jednu neoprostivu grešku, a da sam pravilno postupio možda bi Boro Radić danas bio živ. Za Điđu, Lalu i Razeta sam došao prekasno. Probao sam sve što je tada bilo moguće! Ni Miru J. ne mogu kriviti. Bio je to početak rata i kao ratnici nismo imali neko ozbiljnije iskustvo i možda nam je to i jedino opravdanje.

O Bori Radiću je mnogo napisano. Definitivno jedan od najhrabrijih ljudi u tom ratu! Ja sam često u glavi stavljao u kombinaciju njega i pokojnog Miću Vlahovića. Siguran sam da bi to bio najjači udarni tim.

Ipak, ovu priču želim da posvetim Lali. To što je on tog dana uradio odlike su izuzetno hrabrog čovijeka.


Tog dana me u komandu pozva komandir Goran Kljunić. Došao sam pred hotel "Biokovo". Njega nađoh ispred hotela, nedaleko od nekoliko spremnih auta i ljude kako užurbano utovaraju opremu. Tu su bili Điđa, Lala, Peša, Jugo i Mišo. Pokojnog Razeta nisam vidi jer je vijerovatno u tom trenutku bio unutra. Goran mi je saopštio da su muslimani postavili zasijedu negdje na putu kod kafane Ranč. Naredio mi je da sakupim sve raspoložive borce i da se sa njegovim ljudima uputim u tom pravcu. Međutim, na raspolaganju nisam imao puno ljudi i kada sam se vratio na punkt mogao sam da uzmem samo jednog čovijeka jer sam morao da na punktu ostavim. Povezao sa Miru V.

Kada sam se poslije dvadesetak minuta vratio pred hotel sva auta su već bila otišla. Tu su bili samo Goran, Boja i Miro J. Kad je Goran vidio da imam samo jednog čovijeka naredio je Boji i Miri J. da krenu samnom. Oni su uzeli Mirin auto.

Krenuli smo odmah, otprilike pola sata za prvom grupom. Na punktu kod Imidža nas nisu zaustavljali i mi smo nastavili velikom brzinom u pravcu Srednjeg. Kad smo prošli mesaru Orhan u daljini sam vidio kako se neko tetura sredinom ceste. Nešto kasnije sam prepoznao Mišu. Bio je krvav i držao se za lakat. Kada sam stao, on je bio u šoku i samo je ponavljao:

  • "Svi su mrtvi, svi su mrtvi".

    Tada sam čuo i jaku pucnjavu gore uz put. Parkirao sam auto desno od puta. Odmah sam rekao Miri J. da vozi Mišu u Vogošću u ambulantu.

    E sada dolazi ono što me muči svih ovih dvadeset godina. Da sam tada imao malo više komandirskog talenta ili malo duži ratni staž, sigurno bih postupio odgovornije. Prije svega, trebao sam narediti Miri J. da obavezno naredi momcima kod Imidža da zaustavljaju svaki auta i obavijeste ih da idu pažljvo do mog auta a dalje da budu jako oprezni. Svoje auto sam morao popriječiti na sredini ceste, jer nisam imao dovoljno ljudi da jednog ostavim tu. Ni Miro J. nije bio pribraniji od mene i samo je projurio kroz punkt sa ranjenim Mišom, tako da ti ljudi nisu znali šta se gore dešava.

    Pucnjava se čula i dalje pa sam oprezno provirio iza blage okuke, na mjestu gdje počinje pravac prema mostu. Vidio sam auta na cesti ispred mosta. Bilo je nemoguće prići do njih idući cestom ili pored ceste. Desno je bila jedna kuća i šljivik. Nisam mogao tačno ocijeniti iz kog pravca je dolazila pucnjava jer je teren bio brdovit i odjekivalo je sa svih strana. Pretpostavio sam da se dušmani nalaze na brdu lijevo od mosta, gledano iz pravca Semizovca prema Srednjem, a preko puta kafane Ranč. To brdo se zove Metuf. Bila mi je sumnjiva i kuća sa desne strane ceste.

    I tada sam i shvatio da smo imali veliku sreću! Da nismo naletjeli na ranjenog Mišu i mi bismo upali pravo u vatru i ko zna kako bi se sve to završilo. Vijerujem da bi se danas i neko od naših imena pominjalo na ovom sajtu.

    Odlučio sam da se spustimo lijevo u rijeku Ljubinu. Krenuli smo oprezno uz vodu. Zbog šuštanja vode odijeci su nekako nestali i tada sam sa sigurnošću mogao utvrditi da pucnjava dolazi sa Metufa. Prilično brzo smo dosli do mijesta gdje Ljubina savija skoro pod pravim uglom desno, a onda teče skoro pravo oko par stotina metara pa opet savija lijevo iza kafane Ranč. Otprilike na sredine tog pravca je most.

    Na tom mjestu smo čuli neke glasove, lijevo gore uzbrdo. Ostavio sam tu Boju da nas štiti ukoliko neko krene odozgo prema nama. Krenuo sam sa Mirom V. uz vodu prema mostu. Čuo sam pucnjavu i oko mosta. Bili smo jako oprezni jer nismo znali pravu poziciju dušmana. Nismo pucali jer nisam htio da odam poziciju a i samo korito Ljubine je prilično otvoreno za vatru sa svih strana. Na samom mostu i ispred mosta sam vidio aute. Prepoznao sam Điđin bijeli golf 2 koji je bio okrenut poprijeko, Mišinog golfa 1, i Pešin stojadin koji je bio nešto ispred mosta. Tada smo i ne znajući prošli pored Juge koji se bio sakrio u šiblje desno od nas.

    Nešto prije mosta sam primijetio betonski kanal otprilike 1x1 metar, koji se spušta od kuća iz podnožja Metufa. Kanal je bio čist i tu sam ostavio Miru V. jer sam se pribojavao da se ne privuku kroz njega i tada bi nas imali kao na dlanu. Nisam više čuo pucnjavu iz pravca mosta ali sam prvi put počeo da pucam i to ispod mosta uz vodu jer nisam znao šta me čeka sa druge strane mosta. Nisam dobio povratnu vatru i oprezno sam prošao ispod mosta. Popeo sam se uz grudobran obrastao gustom žarom prema rubu mosta. Tada sam primijetio da je tu već neko stajao jer je žara bila ugažena a vidio sam i tragove krvi i dosta praznih čahura. Provirio sam i na samoj ivici ispod ograde našao dva puna okvira od Kalašnjikova.

    Lalić (Slobodan) Dejan 1971 - 1992Điđin golf je stajao ukoso i rikverc svijetla su još gorjela. Vijerovatno je Điđa pokušao da okrene auto, a Lala je iskočio i zaklonio se pored mosta. Bio već ranjen, ali je vatrom pokrivao brdo iznad. Điđa se tada savim otvorio prednjim dijelom prema brdu. Ja sam danas siguran da je Lala opet uskočio u auto kada je osijetio da je Điđa pogođen, sa željom da ga izvuče. Kada sam provirio, čuo sam ga kako nešto govori. Vidio sam mu samo jednu nogu.

    Tada sam i ja počeo da pucam u pravcu brda. Nisam znao gdje se nalazi mitraljsko gnijezdo. U jednom trenutku sam vidio kako desno od mene pada žara i grančice sa drveća. Na osnovu toga sam shvatio da pucaju iz šume preko puta kafane, pa sam usmjerio vatru u tom pravcu. Sada sam bar znao gdje se neprijatelj nalazi!

    Međutim, u tom trenutku je i mene zasuo mtraljez sa Metufa. Vijerovatno su imali radio vezu sa mitraljeskim gnijezdom na vrhu brda, pa su mu ovi odozdo javili da ima nekoga pod mostom. Nisam imao drugog izbora pa sam morao da se sklonim pod most. Bio sam očajan. Moji drugari su bili na brisanom prostoru na mostu, bez ikakve šanse da pruže bilo kakav otpor. Nas je bilo samo trojica i bili smo u vrlo lošoj poziciji da pružimo bilo kakav otpor. U isto vrijeme, bili smo razvučeni na 50 metara jedan od drugog. Gledao sam u Miru i Boju. I oni su povremeno pokrivali vatrom brdo iznad i kuće ispod brda.

    Bog nam je svijedok da tada nismo mogli učiniti ništa više da pomognemo našim drugovima! Vidio sam auta na mostu, ali nisam nikako mogao da priđem i pokušam izvući Điđu i Lalu. Tada nisam znao da je u drugom autu Raze. Pešu sam vidio kako nepomično leži ispod svog auta ali nisam znao da li je živ. Kasnije mi je pričao da je mislio da ih muslimani opkoljavaju.

    Cijela ova situacija je trajala nekih 45 do 60 minuta. Tada se opet začula gromoglasna paljba. Miro mi je mahao rukom i pokazivao na put iza nas. Prošao sam ispod mosta do njega i provirio. Vidio sam još jedno auto kako stoji oko tridesetak metara iza Pešinog stojadina. U tom trenutku još nisam znao da je u zasjedu upao i Boro sa Josom i Slavom.
  • zuc_nestali - 69074 - 04.05.2012 : Miner Vogosca Vogošća - best (1)

    Poginuli na Žuči


    Evo i nekoliko informacija o pginulim koje sam vidio na rubu šume ispod Golog brda. Jedan je bio krupan (osrednje debeo) čovijek u dugoj, SNB jakni kakvu smo nosili na odsluženju vojnog roka. Imao je tamnu, krtku kosu i okruglo lice. Mislim da je imao oko 35 god.

    Jedan je bio omanji čovjek tamne, duge kose, preko ramena je imao neku torbicu a pantalone je imao uvučene u čarape. Imao je oko trideset godina.

    Treći je bio momak od nekih 25+ godina, Imao je svijetlu ili plave kosu. Na sebi je nosio jaknu, nešto slično vijetnamci.

    Za tu trojicu sam prilično siguran da su tu i sahranjeni jer sam ih viđao nekoliko dana prilikom dolaska da obezbijedim liniju, a potom su nestali.

    Tu su bile vaše tranšee, pa pretpostavljam da ih je neko zatrpao, jer i sam znaš šta se dešava kad tijela napolju stoje nekoliko dana.

    Jednog poginulog sam u nekoliko navrata viđao desno od puteljka, kada sa Ježeva gledaš dole prema Ugorskom. I za njega pretpostavljam da je tu zakopan. Njegovog lika se ne sijećam jer je ležao na stomaku i od granatiranja prilično zatrlan sitnjim bušenjem.

    E sada još jedan moj komentar o tvom pisanju! Svako jutro stojim pred ogledalom, gledam se i često ze zapitam da li sam ja zadovoljan sa sobom. Nakon toga, preturam svašta po glavi, ali ipak na kraju sam sebe potapšem po obrazu i kažem: "Kakvih ima dobar si ti!"

    Nadam se da ćeš shvatiti zbog čega ti ovo!

    I ja sam u par navrata nailazio na ljude na izdisaju, ali nikome nisam pokušao da ukažem pomoć. "Bigaje" bila je frka, i kad je akcija nije se imalo vremena razmišljati o ranjenom neprijatelju. Ako je stvarno istina da si ti pokušavao da pomogneš svojim ranjenim neprijateljima, onda ti ja iskreno skidam kapu i samo ti mogu reći: "Svaka ti čast, jarane!"

    Ne znam da li će gornje informacije sta pomoći ali bih volio da porodice pronađu svoje poginule.

    Pozdrav svima, Miner.
    vogosca_rat - 68762 - 22.04.2012 : Miner Vogosca Vogošća - best (0)

    Saobraćajni fakultet i Ježevi


    Željko,

    kad gledaš sa Blagovca od naše artiljerije, kompletna linija od Orlića pa dole preko kote 830, Ježeva i veliki dio Golog brda se vidi odlično i faktički nije bilo potrebe za bilo kakvim navođenjem artiljerije. I tu su oni imali dosta problema sa logistikom i izvlačenjem ranjenika.

    Ja sam uvijek samo onako razmišljao kako bih ja na njihovom mijestu odradio.

    Od mosta ispred Saobraćajnog, teren ispod puta je prirodno spušten nekoliko metara pa preko Ogreva ili stovarišta građevinskim materijalom, ispod kafane "Tri Ruže" pa ispod Delića kuća i sve do ispod spomenika teren nije vidljiv za artiljeriju. Sa uvođenjem većeg broja vojnika i zaposijedanjem tog terena naša linija iznad Hrastika bi bila ugrožena i faktički bi se morala povući na početne pozicije kod Kršinih kuća. Samim time bi i Vogošća bila otvorena a tada, s obzirom na nase brojčano stanje, sigurno je ne bi mogli održati. Time bi i Blagovac i Hotonj bili ugroženi. Poslije toga ko zna šta bi sve bilo.

    Imali su oni oko Sarajeva i gorih pozicija koje su održali.

    Sa druge strane, ja sam siguran da smo mi tada relativno lako mogli uzeti i Saobraćajni fakultet i Ugorsko desno ispod Glavice i lijevo ispod Hotonja (zaboravio sam kako se taj dio zove, ako nije Menjak) ali nije sada vazno, pa im se podvuci pod Orlić. Sve nam je to bilo kao na dlanu i za artiljerijsku i logističku odbranu.

    Međutim, tada su po komandama počeli da osvicu tipovi poput Maunage, koji su sebi već počeli krojiti buduće pozicije i sve je to ostala mašta istinskih boraca koji su to mogli ostvariti. Pa onda bijaše ono "ura naprijed" pa "gari nazad" i tako dogurasmo do Dejtona i popušismo momački.

    Hvala Bogu, bi sam i ostao sam fajter. Ovamo sam se već izborio i živim možda ljepše nego da sam ostao tamo, jer siguran sam da ne bi mogao da istrpim da mi razni Maunagići kroje gaće.

    Istinski mi je žao svih palih drugova i njihovih porodica, a sada i onih pravih koji se nisu znali ogrebati i nagrebati pa sada žive na ivici egzistencije.

    Zato poruka samo njima: Ne dajte se, izdržite i ovo kad ste mogli i gore i voli vas sve Miner!
    vogosca_rat - 68754 - 22.04.2012 : Miner Vogosca Vogošća - best (0)

    Saobraćajni fakultet, Ježevi


    Da, Pravi, štoljpi je sada u mojoj kolekciji.

    Tada sam imao malo problema jer su me kritikovali za minska polja. Došao sam i izvidio teren ispred rovova. Lijevo ispred kuće u kojoj je bila veza je bio put koji je vodio prema Šabanovoj kući. Od tog puta je bila uzbrdica prema našoj liniji i upravo u tom ćošku nisam imao postavljene mine jer je taj ugao niže prema Glavici bio jako pregledan.

    Na nekih tridesetak metara iznad puta je bio jedan grm. Tu sam primijetio mijesto gdje se je privukao napadač. On mora da je tu proveo dosta vremena i ugrabio je trenutak kad su naši bili opušteni i privukao se pod sami rov. Taj je imao hrabrosti ali nije bio neki specijalac jer se po bacanju bombe odmah dao nazad u bježaniju. Da je bio neka marka mogao je lagano uzeti taj rov. Vidi sam trag kako je sklizao nizbrdo i pošto su naši zapucali on je ispod puta propuzao prema Šabanovoj kući. U panici je kod grma zaboravio zelenu torbicu sa spomenutim rekvizitima. Kasnije sam ga prozivao da dođe po pitu i pištolj.

    Lijevo od tog mjesta pa naviše sve naše mine su bile nedirnute.

    Kasnije sam u puno prilika primjećivao mijesta na kojima su se oni provlačili i dugo osmatrali naše položaje, jer su ta mjesta bila dobro ugažena i uvaljana, a nalazio sam i ostatke konzervi i hrane.

    Ipak, jedna me stvar čudi. Kako to da nikada nije došlo do napada iz smijera Saobraćajnog fakulteta. Jer dugo vremena nije bilo ni jednog rova između parka ispod Tasove donje kapije i Omladinske. Ja sam dugo tražio da se ta linija zatvori i tek krajem '93 sam dobio odobrenje i postavio rov kod pržionice. Kompletna livada od Samačke do Delića kuća je bila nepokrivena. Nekako u liniji od pržionice prema ćošku Saobraćajnog je bila jedna prirodna vododerina obrasla šibljem. Kroz nju sam dolazio pod samu Glavicu. Ja sam bio siguran da sam tuda mogao uvesti dobru ekipu i lijevo očistiti Saobraćajni, a desno krenuti uz Glavicu. To sam i predlagao ali me nisu slušali i to su životom platili pokojni Lalić i Grga.

    U isto vrijeme, ovim putem su naši protivnici mogli doći pod Delića kuće i ispod pržionice komotno uzeti Đinđino brdo do spomenika. Tu su imali prirodnu zaštitu od artiljerije sa Blagovca. S obzirom da su u ljudstvu bili visestruko nadmoćniji, za jednu noć bi tu mogli uvesti hiljdu i više ljudi. Međutim, oni su pokušavali tamo gdje su bili izloženi artiljeriji kao na dlanu, a ispred su imali Tešu i njegove momke koje niko i nikada nije mogao pomijeriti sa tih pozicija.

    Da su pokojni Boro i Mića poživjeli, možda bi se tako nešto i desilo jer sam sa Mićom u nekoliko navrata proveo dosta vremena u blizini Saobraćajnog i Glavice, a i Šef je volio takve vrste akcija.

    Pozdrav od Minera

    Miner,

    ja mislim da oni nikada nisu planirali ovu akciju jer je na Saobraćajni fakultet bilo nemoguće dovesti veću grupu ljudstva a da ne budu primjećeni sa naše strane. U isto vrijeme, logistička podrška, izvlačenje ranjenika i eventualno povlačenje nakon neuspješne akcije bi bili značajno otežani zbog naše artiljerije.
    vogosca_rat - 68723 - 21.04.2012 : Miner Vogosca Vogošća - best (0)

    Pita i pištolj


    Pozdrav Pravi,
    znaš ti onu "sve pite su pitice a burek je pitac" a šta mu ga dođe pita od riže?
    Sta misliš ko je pronašao tu torbicu sa tom famoznom pitom od riže i gdje se sada nalazi taj štoljpi?
    Pozdrav svima, Miner!
    zaboravljeni - 68492 - 12.04.2012 : Miner Vogosca Vogošća - best (1)

    Zaboravljeni heroji


    Već ranije sam pisao o pokojnom Slađu i njegovom ujaku Ranku Bunjevcu. Obojica su poginula u napadu i herojski.

    U početku je Slađo je bio kod mene u jedinici. Nekoliko puta smo zajedno išli u izviđanje. Nisam ga mogao obuzdati! Bio je ludo hrabar i nekoliko puta smo dopuzali do samih rovova. Jedva sam ga spriječio da upadne u neprijateljsku liniju jer sam bio siguran da bi se poslije teško izvukli. Pošto sam mu poznavao roditelje, na kraju sam ga ipak zamolio da ode u semizovačku jedinicu pošto su tamo i stanovali.

    U napadu, kada je poginuo pokojni Špiro, Srđo je izašao mnogo naprijed i ranjen je pa ga je pokojni Špiro izvukao i kad se vratio nazad i on je pokošen.

    Na napadu na Golo brdo desila se ista stvar, izletio je naprijed očistio je dva rova i kada je došao pod treći zbog konfiguracije mu je bilo nezgodno i rov je bio iznad njega. Ovi su ga zasuli bombama. Jedna bomba je uletila u transeu i eksplodirala. Da je nosio šljem možda bi i preživio! Poginuo je od sitnog gelera veličine vrha igle koji ga je pogodio u celo. Ni tada ga niko nije mogao zaustaviti jer kad bi nanjušio neprijetelja kretao bi kao bik i teško ga je bilo pratiti.

    Šteta, bio je krasan momak i viječna mu slava.

    Pokojnog Mocu sam poznavao, među prvima smo upali u "Pobedu" Goražde ali o tome drugi put. Herojski je poginuo, nažalost tada nisam bio tu ali su mi drugari pričali. Slava i njemu kao i svim onima koji položiše svoje živote za domovinu a danas niko ne piše o njima.

    Miner.
    vogosca_rat - 68490 - 12.04.2012 : Miner Vogosca Vogošća - best (0)

    Pozdrav Vasketu


    E pa Vaske pozdrav i od Minera i drago mi je što si se javio! Nikada neću zaboraviti tvoju podršku u onoj situaciji sa porodicom Korijenić. Ti si bio jedan od rijetkih koji su pravilno ocijenili moj postupak.

    I na kraju, poslije silnih maltretiranja i ponižavanja od pizdolisca Maunage i ostalih poltrona koji su isplivali iz neke tame, ti si me primio u Blagivački i kraj rata sam sa vama dočekao na Orhovom brijegu. Pravda je pobijedila pa sam iz tvojih ruku na Blagovcu dobio Orden za hrabrost. Ti si se čak zalagao i da napravimo neko slavlje ali frka oko iseljenja je uveliko bila u toku i nismo to odradili.

    Na kraju pozdrav tebi i svim blagovačkim momcima koje sam uvijek cijenio i volio.

    Miner.
    ekshumacija_12 - 68456 - 11.04.2012 : Miner Vogosca Vogošća - best (0)

    Boro Radić


    Pozdrav za Nenada,

    nikako mi nije jasno da se neko od Borine rodbine (mislim prvenstveno na sina Igora i brata Nikolu) do sada nije javio ili bar neko ko zna gdje su oni. Ja već dugo imam pripremljenih 1500 dolara za prenos pokojnog Bore.

    Ponovo molim da se tamo neko potrudi i pronađe Igora ili Nikolu i da im jave da ima skoro dovoljno novaca da se to odradi. Ako šta zafali ja ću se potruditi da obizbjedim.

    Pozdrav, Miner.
    bosna_komentari - 68382 - 08.04.2012 : Miner Vogosca Vogošća - best (0)

    Odgovor Maxu


    Pozdrav i tebi Max,

    bez obzira na moj stav na ošstu situaciju u Bosni, moram ti priznati da mi je drago da su mine uklonjene. Kad smo popušili u Dejtonu, samoinicijativno sam počeo uklanjati sve mine u blizini naselja jer nisam želio da neko dijete nastrada. Međutim, snijeg i opšta nerovoza oko pakovanja me je spriječila da uklonim mnogo više.

    Kada sam se razdužio sa opremom u Višegradu, kompletne i veoma detaljne šeme sam predao skupa sa uputstvima za najlakše čitanje istih. U proteklim godinama sam često razmišljao da li su one korisno upotrebljene. Prema nekim izvorima one su predate UNPROFOR-u.

    Zbog svojih pozitivnih stavova mi postaješ drag, i volio bih da ti kažem "vozdra xma" ali mi to nekako para uši, bigaje limša se.

    Ajde matere ti, kažes li ikada nekom prijatelju "Ajmo na jednu hvuka". Ako mi ista u životu fali to je onaj jedinstveni smisao i način humora koji je nekada bio tamo. Obožavao sam kad neko uleti u kafić i kaže: "Joj rajo, jesam se danas provalio", pa ispriča neku provalu na svoj raču pa poslije ne može desetak dana da živi od zajebancije.

    Ali bigaje sve je to prošlo sa vihorom, kako volim da kažem. Nažalost ovi ovamo nam ponovo predviđaju sranje i izgleda da ozbiljno rade na tome. A što oni zacrtaju, to mora i da bude.

    Možda bi bilo najpoštenije da nama prepuste kako da to odradimo. Siguran sam da bi se ti sa tvojima složio. Ja i Pravi sa ove strane da sakupimo ekipu a ti sa tvoje strane, pa da povučemo crtu od kote 850 do Visa pa bez mješanja ikoga sa strane onako jedan na jednoga, pa kom opanci kom obojci i ko zijani da se kupi.

    Jel' pošteno?
    Pozdrav svima Miner!
    vogosca_rat - 68345 - 07.04.2012 : Miner Vogosca Vogošća - best (1)

    Prohujalo sa vihorom!


    Citat jednog velikana pisane riječi:

    "Dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanje jednog naroda da zdrav razum i prav sud njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla, nego i svoju sopstvenu korist od očigledne štete."


    Ja, Pravi i Željko u zemljama u kojima živimo smo mogli danas na udarnim vijestima da gledamo kilometre crvenih stolica i starim žalopojkama o milijunima izginulih za koji su krivi (a ko drugi ) nego Srbi agresori.

    Ja lično priznajem i cestitam, ovima drugim tu jedinu izvojevanu bitku koju su dobili kukanjem i cvilenjem na sve strane. Nikad neću zaboraviti silno radovanje kad su američke kurve počele da bombarduju fabriku u Vogošći i naše položaje. Tada sam konačno i zauvijek shvatio da sa njima nikada više neće biti zajednice i napretka. Umrli su i tu je tačka stavljena za svakog ispravnog pravoslavca.

    Nažalost, ti zavedeni jadnici nemaju pojma šta je tada Aljo sve potpisao u Dejtonu. U zemlji u kojoj živim je bila ogromna deponija nuklearnog otpada za koju je mijesečno za održavanje ista dobijala, pazite dobro slovima i brojevima jedan milion i sto hiljada dolara, $1. 1oo. ooo. I sve je to dislocirano tiho i u miru u te krajeve. A što je najžalosnije, totalno besplatno. Prvo sve bombe su bile radioaktivne a sad vam sve postojeće rupe i stare rudnike filuju. Vas mi nije žao ali jeste naših koji nikad nisu ni voljeli ni prizivali te nakaze. Među pilotima koji su sve to vozili tamo, zlobno kruzi jedan "crnjak", kako će se tamo za pedesetak godina rađati ljudi sa tri glave i bez ruku i moći će se do mile volje ujedati i pljuvati ali se neće moći tući.

    Meni je žao što su i našu jednu glavu smijestili tu jer mi ih nikad nismo prizivali i borili smo se kako smo znali i mogli protiv njih.
    To je sadašnjica, tužna i jadna.

    I sad mi je žao što moram razočarati Maksa i ostale i otvoreno mu priznati da ja rođeni Sarajlija (rođen pod hrastovima davne 53 i u istom sekundu udahnuo prvi zrak sa Amirom sa kojim sam odrastao i družio se do marta '92) ne želim nikad više da se vidim i sijedim i pijem "kafu" (jer smo je pili i prije rata) a neka on sada novokomponovanu "kahvu" pije sa Sandžakljijama i papcima iz napaćene nam Srebrenice. Jer zašto da neko pije kafu sa agresorom na samo njegovo drago Sarajevo. Eto samo on zna kako se roditi pod hrastovima a ja sam se tu agresirao.

    Samo kad bih samo i jednog trenutka i samo kroz bar jednu riječ vidio ono iskonsko priznanje da smo isti narod (a što samo mi Srbi stalno pokušavamo da dokažemo ali nas drugi ne priznaju kao daljnu braću), onda ću možda početi da razmišljam o zajedničkim sastajanjima i neće mi biti važno kako se zove onaj mirišljav i drag mi napitak.

    Sad za sada sam dovoljno daleko od tih jadnih krajeva, živim veoma lijepo, mnogostruko sam nadoknadio izgubljeno imanje (na svoj način kažnjavam ove jebene anglosaksonce) pa na račun naplatim dva, a za kesh, čisto u svoj šlajpek pet.

    Dok sam bio tamo u tim vremenima bio sam vam veoma često i veoma blizu. Gledam one slike, mogli bi mi platiti da dođem i očistim ta minska polja, aj ne bi vam bi skup (kad neće to da urade ti vaši prijatelji Ameri) Ha ha, šalim se!

    Pozdrav svima, Miner

    P.S. Moram im čestitati za jedan mali napredak, bar nisu postavili zelene stolice, ono šatro krv je crvena.
    operacija_prsten - 67971 - 24.03.2012 : Miner Vogosca Vogošća - best (1)

    Tenk na Golom brdu


    Moram demantovati Maksa, jer je oko tenka ostalo šestorica poginulih - trojica su bili ispred tenka a trojicu iza tenka. Svi su imali crne pancire i jako dobru opremu, tako da pretpostavljam da nisu bili obični rovovski miševi i pripadali su sigurno nekoj jačoj specijalnoj ekipi.

    Kad se tenk zaglavio bio sam nešto niže i bili smo spremni sa nekoliko osa i zolja da ga dočekamo, međutim par granata je eksplodiralo ispred samog tenka i vozač je izgubio kontrolu i jednom gusijenicom upao u tranšeu i zaglavio se. Da je nastavio u tom pravcu još desetak metara jako lijepo bi se otvorio za ose i zolje koje su ga čekale malo niže. Posada je počela da iskače i tako su i padali jer je vatra sa lijeve strane (njima sa desne) i granatiranje bilo pakleno.

    Jedan moj pokojni drug koji je sve posmatrao sa lijeve strane ispod kote 830 mi je pričao da je iza tenka bilo vojske koji su vijerovatno pratili tenk i postoji mogućnost da su imali želju da zaštite tenk, ali to je bila ludost i postoji mogućnost da je neko od njih pritrčao ispred tenka i tu zaglavio. Ja sam među prvim došao do tenka nešto kasnije kad smo zaustavili granatiranje. I dan-danas imam opasač i jako dobar pištolj koji sam skinuo sa jednog poginulog (napominjem da sam mrtve uvijek poštovao i nisam dirao ali sam oružje uzimao, što nije grijeh) ostali koji su kasnije dolazili su pokupili ostalo oružje.

    Sarajevo - uništeni tenk na Golom brduJa sam tada napravio nekoliko snimaka koje sam zbog odlaska u inostranstvo sve uništio. Postoji mogućnost da sam tamo kod kuma u koferu sa trofejnim oružjem ostavio i negative. Sad mi je žao što sam to uradio jer bi slikama mogao potkrijepiti mnoge ratne situacije od Orahovog brijega do Mijatovića kose. Ja sam iz zezancije jednom postavio sliku kote 830, slikanu upravo tada ispred samog tenka. Na toj slici se u desnom uglu vidi dio tenka.

    Miner
    ekshumacija_12 - 35962 - 25.07.2011 : Miner Vogosca Vogošća - best (0)

    Boro Radić


    Pozdrav svima,

    kao i obično, kad se sastane društvo iz nekog kraja, obavezno se pokrene i poneka tema proteklog rata. Ja sam se već odavno uvijerio da postoje dvije kategorije sagovornika. Jedna je ona koja puno priča i jp više hvališe, a druga je malo tiša i tek ponekad ubaci kraći komentar. Takođe sam se eć odavno ujerio da u ovu drugu kategoriju spadaju oni pravi, koji su se dobro napatili i na svojim plećima iznijeli teret rata.

    Ovih dana sam radio na kamionu jednog momka koji je dobro okusio sarajevsko ratište. Pričali smo i o pokojnom Bori. On ga nije lično poznavao, ali je čuo puno o njemu. Rekao sam mu da se prikuplja novac da se pokojni Boro prenese na Sokolac. Momak nije ništa rekao. Drugi dan je radio cijeli dan i uveče došao kod mene i cijelodnevnu zaradu od 500 dolara dao meni kao njegov lični prilog.

    Dugo poslije toga sam sijedio sam u radionici, cugao "Žutu osu" i razmisljao kako bi bilo da ovakvih ljudi ima više. Mislim da ni jedan borac ne bi ostao na ukletoj zemlji sa tako ruznim imenom "Federacija".

    Znači, za sada imamo obezbjeđeno 1900 dolara. Molio bih sve koji mogu da pomognu oko pronalaženja najbližih članova Borine porodice, sina Igora ili brata Nikole, a koji mogu dati potpis za prenošenje pokojnog Bore, da nam se jave.

    Miner
    ekshumacije - 35042 - 13.07.2011 : Miner Vogosca Vogošća - best (0)

    RE: Završena izgradnja grobnica


    Pozdrav svima,

    sada, kad gledam ovu sliku, srce mi je donekle ispunjeno. Kad-tad ću lično otići i cijelivati ove spomenike i pokloniti se istinskim srpskim junacima.

    U svoje ime želim da se zahvalim svim ostalim donatorima.

    Drago mi je da će sada porodice naših palih drugova moći na miru da dođu i obiđu mjesto gdje su njihovi najmiliji sahranjeni bez bojazni da će ih neko uznemiravati. Takođe mi je drago da će sada i Udovica moći obići grob svoga muža i zateći ga netaknutog. On sada leži na našoj svetoj srpskoj zemlji i ako Bog da i ja ću uskoro doći i cijelivati njegov krst.

    Međutim, jako sam tužan da jedan od najvećih vogošćanskih junaka još uvijek leži na zapuštenom i porušenom groblju u Radića potoku.

    Želio bih da se javi Nikola, Borin brat jer on može dati potpis da se Boro prenese. Ja lično obećavam sledećih 1000 dolara za prenos pokojnog Bore i vijerujem da će se javiti još neko ko će podržati tu akciju. Jer što više vremena prođe, sve će biti teže naći Borin grob.

    Miner.

    P. S. Uskoro ću napisati i svoju verziju te nesretne bitke.

    Poštovani prijatelju,

    Za prenošenje posmrtnih ostataka Bore Radića ne bi trebalo toliko novca! Da te podsjetim, ukupni troškovi ekshumacije i prenošenje na Vojničko groblje u Sokocu, izgradnje grobnice i izrade mermernog krsta nas je koštala nešto malo više od 1000 evra po borcu. Za Božu Harta smo platili nešto manje od 600 evra, jer on ima spomenik.

    Treba napomenuti da smo ovako nisku cijenu dobili samo zato što smo prenosili tri borca istovremeno i ne mislim da bi bilo ko drugi mogao da ovaj posao odradi jeftinije.

    Možda bi bilo dobro da vas podsjetim da je naša prva ponuda samo za ekshumaciju iznoslila 900 evra po borcu. Na ovom svijetu postoje ljudi svakakvog kova, a najviše je onih koji love u mutnom!

    Rado ću te podržati u akciji prenošenja posmrtnih ostataka Bore Radića na Vojničko groblje u Sokocu, pogotovu što sam ga lično poznavao a par mjeseci sam bio i njegov gost. Ukoliko iduće godine realizujemo ovu akciju, prijavljujem se da i ja budem donator, međutim iskreno se nadam da to sa moje strane neće biti 1000 dolara, kao što je to bilo ove godine.

    Pozdrav,

    Željko
    ratko_mladic - 31062 - 28.05.2011 : Miner Vogosca Vogošća - best (1)

    Pozdrav Generalu!


    Šta reći na sve ovo, osim TUGA I BOL.

    Šepine srpske sluge nam ubiše Čiča Dražu, i grob mu ne obilježiše a sad potomci tih istih sluga nam izdadoše, poslije Draže najvećeg srpskog sina. Vjerujem da su ovi prvi umirali u mukama, jadni i pogani, a našem Čiči se i dan danas održavaju parastosi i liturgije, a u svakoj poštenoj srpskoj kući ima bar jedna Dražina slika. Naši mladi momci na svojim prsima ili ramenima tetoviraju njegove slike. Šepu i njegove sledbenike, poput Miloševića i ostalih, spominju samo u najprostijim psovkama.

    Imao sam sreću da sam Generala i lično upznao, a u nekoliko navrata sam bio i u njegovoj blizini. Lično mi je čestitao na Jabučkom sedlu nakon upiješne akcije proboja linije na Maloj gnjili.

    Kako god da se ovo završi on odlazi u legende i samim time on je već dobio svoju zadnju bitku.
    Poruka od Minera: "Ne daj se Legendo, izdrži do kraja uz tebe smo! "
    kultura_komentari - 25824 - 19.12.2010 : Miner Vogosca Vogošća - best (0)

    Miris krvi na Balkanu


    Ne, nisam pogriješio u naslovu. Što se tiče ove jevrejske porodice koja se prati u ovoj seriji, sve mi je jasno. Dokazano je i tačno je da je navedenom periodu Srbija bila jedina zemlja koja nije prosula ni jednu nedužnu kap jevrejsku krvi.

    Međutim, mene zanima sadašnjost. Čijim novcima se sada finansira sva ova golgota koju doživljava ta jadna zemlja. Koliko ja znam, vlasnici rezervne banke u toj je*enoj Americi su upravo četiri najmoćnije porodice na kugli zemaljskoj. Radi se o Jevrejima, a tim novcem se sve finansira.

    Iako ne volim Hicu, ipak mislim da je u nekim stvarimaa bio u pravu.

    Pitam se ko je sada za žaljenje? Ko je jednom doživio stvarni miris bratske krvi sada ima nebrojena pitanja na koja ne zna gdje da trazi odgovor.

    Strašni sud je jedini odgovor i u njega jedino vijerujem!

    Bratski pozdrav svima onima pravim!
    Miner
    ekshumacije - 25223 - 12.10.2010 : Miner Vogosca Vogošća - best (0)

    Naši junaci


    Pozdrav svima,

    ne želim da me ljudi pogrešno shvate, niti da pomisle da se busam sa nekekvim ciframa. Iskreno mislim da jedan prosiječan vlasnik malog biznisa u tuđini bez ikakvih problema može da odvoji 1000 dolara za neku humanitarnu akciju. Kad bi svi razmišljali kao ja i Željko onda ni jedan naš borac više ne bi ležao na ukletoj zemlji zvana Bosna nego bi svi bili porenešeni na slobodnu srpsku zemlju.

    Muka me hvata svaki put kad ovamo vidim neko skupocijeno vozilo sa personalnom tablicom Krajina, Legija, Srbin, Kralj, Ceto itd... Svaka od njih košta preko 1000 dolara. Ne znam kome pokazuju svoj patriotizam? Međutim, kada treba odvojiti za neku sličnu akciju onda su svi u krizi i problem je čak i 50 do 100 dolara. Takvi sigurno nisu imali čast da bar jednom budu u blizini jednog Bore, Božura, Šorka, Bože i mnogih drugih koji sada leže na zapuštenim grobljima a da pri tome svaka bijeda može da dođe i opogani njihov grob. Sve ovo mene boli do suza, i sada kada možemo učiniti da se bar neki od njih izvuku onda ne treba žaliti ili bar ja neću žaliti. Kao što rekoh, namaknut ću sebi koji prekovremeni sat i obijezbijediti tu sumu.

    I ako ikad budem prolazio tamo i vidim da je neki borac prenešen, a da sam ja bar malo učestvovao u tome, biće mi neopisivo drago. Jer o jednoj stvari niko ne razmišlja. Čekaju nas ti momci negdje gore na nebu, i svaki od nas će jednom stati pred svakog od njih. Iskereno da kažem, bojim takvog susreta jer se razbacujemo svim i svačim i zaboravljamo da je naš život prolazan i da niko neće te silne hiljadarke koje proturamo godišnje kroz ruke ponijeti sa sobom.

    Miner


    Poštovani prijatelju,

    tvoje riječi dolaze iz duše, i zbog toga oslikavaju ono što mnogi od nas misle. Međutim, nismo svi u istoj finansijskoj situaciji! Pojedinci doista loše žive. Primjera radi, jedan mladić iz Beograda mi je nudio 20 evra za parastos Mići Vlahoviću. Poznavajući njegovu finansijsku situaciju, kao i sve što je uradio da isti uspješno organizujemo, nisam imao duše da mu uzmem novac, iako nam ga je davao od srca. Na kraju, on je ipak našao načina da taj novac utroši, te tako i materijalno pomogne organizaciju parastosa. Pri tome je to uradio tako smišljeno, sa sam se oduševio njegovom kreativnošću...

    Danas navodim ovo iz jednostavnog razloga što mi se sada čini da je tih njegovih 20 evra bilo mnogo vrijednije nego mojih 200, možda čak i 400. Možda je njegova donacija po iznosu bila najmanja, ali je za mene bila - najvrijednija.

    Cijenim tvoje pozitivno razmišljanje, jer i ja isto tako shvatam stvari. Međutim, poznavajući situaciju mnogih koji žive na tim našim prostorima, mišljenja sam da bi moto ove akcije trebalo da bude "važno je učestvovati". Sasvim drugo pitanje je "sa koliko", što prije svega zavisi i od nečije savjesti ali (kako je to naš pokojni prijatelj Struja govorio) i "od situacije! "

    Iskreno rečeno, da sam ranije znao da je potpis Marka Žarkovića dovoljan da se Božur prenese na Vojničko groblje u Sokocu, ja bih to već odavno uradio bez obzira koliko bi me to koštalo, sve da sam te pare morao i pozajmiti.

    I nemojte, molim vas, da me pogrešno shvatite! Ovo ne znači da ja ne cijenim podjednako Šorka ili Božu Harta. Stvar je u tome što sam Božura poznavao, i što je on na mene ostavio poseban utisak. Ne samo da je bio, i zauvjek će ostati moj anđeo čuvar, nego je prije dvadesetak godina vjerovao da ću jednoga dana raditi upravo ovo što sada radim, tj. da ću pisati o njemu i njegovim palim drugovima. Interesantno je i to da ja u to vrijeme uopšte nisam pisao!

    Pozdrav,
    Željko
    ekshumacije - 25215 - 11.10.2010 : Miner Vogosca Vogošća - best (0)

    Šorak, Božur, Boro, Božo


    Pozdrav svima,

    drago mi je da se pokreće akcija za prenos pokojnog Šorka iz Vogošće i s obzirom da sam ga dobro poznavao i znao njegove boračke sposobnosti odmah prijavljujem učešće u financijskoj pomoći. Ali isto tako imam prijedlog da se istovremeno pokrene akcija da se pokojni Boro i Božur isto tako prenesu na našu teritoriju i da ih možemo bar tako obilaziti i cjelivati spomenike. U startu prijavljujem donaciju od 1000 dolara da se pomogne da ti junaci napokon nađu viječni mir na slobodnoj srpskoj zemlji.

    Koliko mi je poznato i pokojni Božo Hart još uvijek leži u Vogošći i volio bih kad bi njegova supruga i sinovi pokrenuli sličnu akciju i sigurana sam da bi se uz mene našlo još ljudi koji su spremni da pomognu.

    Apelujem na sve one koji su vani da se uključe u akciju jer par stotina dolara za prave osobe sigurno nije problem. Ja lično teško radim i teško zaradim svaki cent, ali kad se sijetim da uljupi gaze i pogane grobove naših junaka ima da produžim svaki radni dan za nekoliko radnih sati i obijezbijedim obećanu sumu.

    Miner

    Poštovani,

    šta da kažem, sem da mi čitaš misli. Izgleda da ćemo ja i ti biti u stanju da finansiramo prenos jednog borca. Ti znaš da sam Božura lično poznavao i da sam mu zahvalan što sam danas živ. Moja lična želja je bila krenem od njega, ali mi se učinilo da je bar što se papirologije tiče, lakše prenijeti Dragana Šorka. Pored toga, obećao sam Gordani (Šorkovoj ženi) da ćemo nešto uraditi po tom pitanju.

    U međuvremenu sam saznao da i Božurov brat, sa kojim sam u kontaktu, može da prikupi sve potrebne dozvole za prenos Božurovih posmrtnih ostataka u Sokolac. Zbog toga nam više nije potreban Nadin pristanak, koja izgleda sada živi u Doboju.

    Pogrebnim uslugama se bavi i Ruža, koga vjerovatno znaš. On kaže da prenošenje jednog borca, sa popustom koji nam on može dati, košta oko 1000 evra. Isto toliko košta i postavljanje spomenika - bar je toliko koštalo prije tri godine.

    U početku mi se cijena prenosa posmrtnih ostataka učinila pomalo visoka, ali on kaže da je to zbog toga što je za to potreban poseban limeni sanduk, kao i niz dozvola za prenos.

    Republika Srpska daje 1500 maraka za prenos poginulih boraca. Međutim, u onim teškim vremenima nakon rata, većina porodica poginulih boraca je podigla i potrošila taj novac.

    Kao što vidiš, po mojim prvim procjenama za prenos svakog borca nam treba oko 2000 evra. Koliko ćemo boraca biti u stanju da prenesemo iduće godine, zavisi isključivo od odziva, tj. broja onih koji su zainteresovani da učestvuju u ovoj akciji.

    Što se akcije prenošenja Bore Radića tiče, nisam siguran da to možemo trenutno odraditi. Za to nam je potrebno da pronađemo Igora. A kada to uradimo, ne bi me začudilo da saznamo i to da je Boro već prenešen u Doboj.

    Pozdrav prijatelju od

    Željka Tomića
    vogosca_razno - 24619 - 05.07.2010 : Miner Vogosca Vogošća - best (0)

    Ma neka lupaju!


    Ma neka lupaju sestro moja. Time samo pokazuju ko su i šta su. Ja ih pitam zašto ne dodjose na Glavicu i Žuc dok on bijase tamo i ne pokazase svoju hrabrost. Jadna je ta njihova sadašnja pijana hrabrost.

    Svojim sinovima reci da i mi ovamo lupamo ali od tuge za takvim ljudima a i svojim sinovima pričamo kakvi su oni bili.

    Pozdrav iz ove tužne tuđine.
    Miner.
    akcije - 24415 - 04.05.2010 : Miner Vogosca Vogošća - best (0)

    Tuga


    Stari moj druže,

    uvijek me obuzme tuga kad čitam ovakve tekstove i kada pomislim koliko nas ima u ovom bijelome svijetu i koliko para trošimo na nepotrebne luksuze a ogromna većina se stisne kad treba podržati neku sličnu akciju. Takodjer vijerujem da neko ko nikada nije dao ništa, upravo kritikuje i tebe i nas koji pokušavamo da nešto napravimo.

    Ja lično nikad ne provijevaram kuda ide moj novac kada učestvujem u nekoj akciji jer vijerujem da se to negdje na višem mijestu "zapisuje" i uvijek mi je žao što ne mogu dati i više.

    Zato mislim da će oni pravi uvijek pomoći, svako prema svojim mogućnostima.

    A što se našeg Miće tiče, mogu samo da poručim svima da nisu svijesni koliko smo bogatiji mi koji smo bili uz Miću makar u jednoj jedinoj akciji. Taj osjećaj koji još uvijek živi u meni, ne bi mogao platiti ni Bil Gejts sa svim svojim bijelosvijetskim bogatstvom.
    Pozdrav svima od Minera!
    zuc_razno - 23894 - 28.02.2010 : Miner Vogosca - best (0)

    Trnk na Golom brdu


    Nekoliko dana prije toga smo dobili informaciju da će na Žuć biti izvučen tenkovi. Šef je naredio Brezi da izvrši pripreme, izvidi teren i moguće putanje kretanja tenkova i da iste nekako obijezbedi. Dobro smo poznavali taj teren i izvršili smo potrebne pripreme. Ja sam imao žarku želju da u nekom od tih tenkova bude onaj naš izdajnički gad. Za njega sam bio pripremio nešto specijalno, ali nažalost on nije imao hrabrosti da krene na nas. Time je pokazao da je njegovo učešće u stvari bilo samo napuhano od strane muslimanskih vlasti i to zbog toga što je bio Srbin a u stvari je jedna obična izdajnička gnjida i mislim da je davno trebalo da promijeni ime i prezime. Njegovo ime mi se gadi, pa ne želim da ga pominjem.

    Sliku sam napravio nekoliko sati poslije uništenja tenka i time hladno demantujem tvrdnje Pitara da vojska VRS nije došla do tenka. Do tenka smo došli ja i Brezo.

    U tenku, i oko tenka, sam se snabdio sa jednim solidnim arsenalom trofeja koje i danas čuvam. Napominjem da sam u principu mrtve uvijek poštovao i osim oružja ništa drugo nisam dirao bez obzira na vrijednost. Sreća je da tenk nisam mogao upaliti jer sam imao želju da im "poklonim" nekoliko granata.

    Na kraju sam napravio i nekoliko fotografija.

    Na toj fotografiji sam leđima bio okrenut Visu i slikao sam kotu 830. Lijevo niz tu kotu su Ježevi a desno je Žuć.

    Naša linija je kasnije postavljena nešto niže tako da ne znam šta se desilo sa poginulim muslimanskim borcima.

    Pitaru napominjem samo da su na našoj strani bili momci koji su hladno mogli dočekati i Vikićeve i Laste i vjerujem da bi prošli slično kao i ovi.

    Toliko za sada pozdrav svim hrabrim učesnicima u zauzimanju Golog brda i uništenju tenka a pomenutim poginulim drugarima viječna slava.

    Miner.

    Željko, mislim da prvo mijesto ubijedljivo zauzima Feniks skupa sa Šomi Lutalica i G6A8 i ako uporedimo tekst 23822(koji me je i podstakao da pošaljem sliku)i tekst 23864 onda se vidi drastična razlika u opisima jednog događaja. Feniks je sasvim dobro opisao cijeli događaj i ja nemam šta da dodam.

    Izvinjavam se Feniksu, što sam ga nepravedno preskočio u "dodjeli medalja". Njegov odgovor je perfektan i zaslužuje čistu desetku. Inače odgovori su stizali na razno-razne načine: 1) upisivani u ovaj forum 2) upisivani preko forme za ocjenu članaka 3) preko email-a 4) preko Skype. Izvinjavam se što nisam u mogućnosti da citiram odgovore svih onih koji su učestvovali u ovoj "nagradnoj igri" ali sa zadovoljstvom mogu da konstatujem da su svi odgovori tačni, a bilo ih je (po mojoj slobodnoj procjeni) bar petnaestak.
    ilijas_razno - 23865 - 26.02.2010 : Miner Vogosca - best (0)

    Podrška pisanju


    Pozdrav "Kiki Aco Lazo" i od mene imaš podršku za dalje pisanje. Želja svih nas koji povremeno pišemo je da se otrgnu od zaborava mnogobrojne bitke i akcije, a pogotovo naši pali drugovi. Zato treba da pišeš, ali da probaš dati što je moguće više detalja, a pogotovu imena (ili nadimaka) boraca koji to zaslužuju.

    Sve ovo je bilo davno i mnoge stvari su se već zaboravile, ali ako svako navede ono čega se sjeća na kraju ćemo dobiti zajedničku sliku, onako kako je to stvarno bilo. Nadam se da me razumiješ!

    Pozdrav svima od Minera.
    zahid_barucija - 23717 - 14.02.2010 : Miner Vogosca Vogošća - best (1)

    Zahid Baručija


    Evo tema je pokrenuta i znam na stotinje sada odraslih ljudi a bivših đaka koji su imali tu nesreću da ima nastavnik i razrednik bude taj nečovijek Zahid Baručija. Siguran sam da mnogi od njih prate ovo pisanja i mogu mnogo bolje da opišu negativne doživljaje i ponižavanja.

    Ja sam samo ovlaš poznavao toga gada, jer je stanovao iznad moje zgrade. Njegova, a i moja sreća, je bila činjenica da su mi dijeca u to vrijeme bila mala pa nisu išla u školu.

    U toku rata sam u nekoliko navrata bio prisutan kad taj gad slobodno hoda ispred zatvora u Semizovcu i moljaka vojnike za cigaru. Borci bi obično zarobljenicima davali cigare, ali ovoga su svi mrzili pa mu niko nije htio dati cigaru. Ja nisam pušio, ali sam se ipak raspitao zašto mu ne daju cigaru. O njemu sam čuo mnogo ružnih priča, pa mi je sve postalo jasno. Jednom prilikom mi je pok. Špiro rekao: "Neznam šta da radimo sa ovim gadom. Neće ga ni u razmijenu".

    Samo jedna stvar da bude jasna. Ja nikog ne mrzim! To sam to dokazao i u ratu. Pustio sam porodicu Korijenić i zbog toga od strane Srba bio zatvoren i istovarao vagone brašna u kasarni u Semizovcu. Zbog Udvinčića sam se tukao ispred njegove zgrade sa Sikirašima. Sredio sam papire za razmijenu i za onu plavu dijevojku i njene roditelje. Nju su ranili kad je spašavala svoju dijevojačku čast biježeči niz balkon sa četvrtog sprata. Više se ne sjećam imena i prezimena, znam samo da je stanovala u zgradi preko puta supremarketa. Lično sam ih odvukao do Grbavice. Zarobljenici koji su mi bili dodijeljeni za kopanje rovova su uvijek dobijali šteku cigara, pitu na ulju od moje mame i kafe koliko mogu popiti od mog tate.

    Ali prezir koji se u meni tada rodio će ostati do kraja. Jedan od primijera je i taj nesrećni gad. Kad mu je data prilika, iživljavao se na nedužnoj dijeci a kad je pao u nemilost te iste djece, pokazao je onu iskonsku crtu svojih predaka koji se ulizaše Turcima i prodadoše vijeru gorem od sebe. To ostaje u genima, a to je i taj jad od čovjeka pokazao. Cvilio je i moljakao i to mu je bila najjača karakterna osobina.

    Zato još jednom kažem hvala Bogu da smo se mi konačno razišli.

    To mišljenje dijele svi borci, i to je naša najveća dobijena bitka. A daće Bog šanse i za nova događanja i mi svi trebamo biti spremni na to. Utakmica još nije završena.

    Zato neka pišu oni koji su doživljavali ta maltretiranja. Ja sam siguran da ih ima puno koji nikada do sada nikome nisu ispričali neke stvari.

    Miner
    zahid_barucija - 23694 - 13.02.2010 : Miner Vogosca Vogošća - best (0)

    Zajednički suživot


    Oni hoće da da ponovo živimo skupa? Pa zar pored toliko gadosti koje smo doživjeli pod Turcim, u Drugom svjetskom ratu, i sad u ovom zadnjem. Srbi sve oprostiše i dadoše šansu da se zajednički živi. Ni Juga koju napraviše na svoju štetu nije bila dobra!

    E, stvarno je bilo dosta. Neka smo se mi napokon razišli. Izdržasmo mi i Turke i komunjare a izdržaćemo i ovo malo američkog poganluka. I njihova lojanica polako dogorijeva. Ovi jadnici nas pod parolom lažnog prijateljstva dovedoše do prosijačkog štapa, a sada bi opet da živimo skupa. E malo sutra "bivši".

    Samo sad kad vidim čije ime nosi osnovna škola u Vogošći, dođe mi da povraćam. Zahid Baručija, jedna spodoba koja je učenicima nanosila razno-razne psihofizičke povrede i ne razmišljajuči da će ta djeca jednoga dana odrasti. Doživio je ono što je i zaslužio. Njegovi bivši učenici su ga zatukli, ko poganu ljigavu guju. Ti isti učenici su dok su bili djeca, dok ih je on zlostavljao poginjali glave, stezali zube i stojički trpjeli. A kada je Bog obrnuo situaciju, on je svakodnevno cvilio i slinio. Na kraju im se svima zgadio, pa su ga umlatili ko šugavog psa. Čak ni metak nisu htijeli da na njega potroše.

    Ja u svom životu nisam sreo poganiju spodobu od Baručije. Nema šanse da ponovo živimo zajedno sa narodom koji je dao ime jednoj pedagoškoj ustanovi po takvom takvog manijaku, sadisti, mazohisti, šovinisti, nacionalisti, ludaku...

    Volio bih da ovo pročitaju i učenici koji sada pohađaju ovu školu, pa i njegova dijeca. Neka znaju ko im je bio otac i kakvom narodu pripadaju.

    Idite vi svoji tamnim putem a nas pustite da idemo tamo gdje idu samo odabrani. Vrijeme će pokazati sve. Ja se uopšte ne brinem.
    Miner.

    Poštovani prijatelju,

    dotakao si temu o kojoj bi trebalo napisati jedan dobar članak. Nemoj da me pogrešno shvatiš, ovaj komentar je odličan, kosa mi se digla na glavi, ali su neke veoma bitne stvari ostale nezapažene. Zbog toga bih te zamolio da ovaj članak ponovo napišeš. Pri tome možeš koristiti i detalje iz drugih tekstovima, na primjer onaj kako vas je nastavnik tjerao da pišete zelenim olovkam. Moja molba je da sve ovo "pretumbaš" tako da tema bude "Ko je bio Zahid Baručija". Pretpostavljam da se radi o njemu, jer niko do sada ne napisa njegovo ime.
    akcije - 23669 - 11.02.2010 : Miner Vogosca - best (0)

    Jovo Mijatović


    Pozdrav Željko,

    čini mi se da neki Miner nedostaje na tom spisku donatora za film o čiča Jovi.

    Pozdrav svima.
    Miner.

    Prijatelju dragi, ma kako bih ja i pomislio da bi nešto prošlo na ovoj stranici a da i ti ne uključiš. Najbolje bi bilo da Guma i ti pošaljete pare Nedeljku Žugiću, a ja ću vidjeti da neko od mojih sa Sokoca da 40 evra za mene i Vogošćanina Pravog. Zatim bi Nedeljko mogao da kontaktira Ž. Ć. i da odmah kupe taj film. Nadam se da je 120 evra dovoljno! Ako bude previše, neka Nedeljko i Ž. Ć. umanje svoj udio u ovome pošto oni žive u Sokocu pa spadaju u "nerazvijene sredine", da ne kažem u "zabite krajeve". :-)
    forum - 23597 - 03.02.2010 : Miner Vogosca Vogošća - best (0)

    Čestitka


    Dragi prijatelju Željko primi iskrene čestitke za primljenu Povelju Svetog Save.

    Sve što si ti dosada napisao i objavio na ovom sajtu ima neprocijenjljivu vrijednost. Time si i nas ostale motivirao da damo svoj doprinos u širenju istine o nama i našoj borbi za slobodu.

    Bratski pozdrav tebi i ostalim učesnicima koji šire istinu.

    Miner.
    pozdravi_vogosca - 23423 - 21.01.2010 : Miner Vogosca Vogošća - best (0)

    Pohvala i podrška


    Pozdrav svima,

    zbog prezauzetosti nisam duže vrijeme bio "ovdje" i kako vidim napisano je jako puno dobrih stvari. Drago mi je što se počelo pisati i o Ilijaškim komandirima i borcima. Vogošćani su imali ogromno povijerenje u takve ljude koji su im bukvalno čuvali leđa i mogli su svoje snage koncentrisati na unutrašnji prsten.

    Volio bih kad bi neko počeo pisati i o Ilidžanskim i Hadžićkim momcima.

    Zato Velimire i Jovo samo naprijed jer imete vi neiscrpnih tema koje bi velike mase voljele da pročitaju.

    Ja ću povremeno da opišem ponešto iz Vogošće, nažalost po sijećanju jer nisam vodio nikakav dnevnik.

    Miner
    sarini_specijalci - 23122 - 25.12.2009 : Miner Vogosca Vogošća - best (0)

    Karišikovi i Sarini specijalci


    I opet se pitam zašto kojekakva prepucavanja koja ničemu ne vode. O Sarinim specijalcima bi se moglo dosta dobrog napisati, i umjesto prepucavanja predlažem da svi napišu ponešto jer ovaj sajt posjećuju mnogi koji nisu iz tih krajeva a interesuje ih šta se tamo događalo u periodu '92-'96.

    Za početak ću napisati kratku istoriju te jedinice, pa neka me dopune oni koji o tome imaju više informacija, ili su pak bili pripadnici te jedinice. Ako u nečemu pogriješim, molim vas da me dopunite.

    Prije rata je na Vratniku bila milicijska škola. Mislim da se pored obične milicije vršila i obuka za specijalne odrede milicije. Poznati likovi koji su izašli iz te škole su bili Karišik i Vikić.

    Kad je u krajem zime '92 došlo do rascijepa zbog dobro nam poznatih okolnosti. Sa Krišikom su otišli momci srpske nacionalnosti a sa Vikićom su otišli muslimani i Hrvati. I svako je na svoju stranu odnio jako dobru opremu.

    Uz pomoć vlade Republike Srpske nastala specijalna jedinica pod komandom Karišika. Ta jedinica je redala uspijehe gdje god se pojavila za razliku od Vikičevaca koji se nisu baš nešto proslavili, jer su čak i Jukini borci bili bolji od njih.

    Ne znam tačno kada je Karišik otišao na veći položaj, a na njegovo mijesto je došao Sarić i nastavio dobru borbenu tradiciju.

    Bilo bi lijepo kad bi se neko nadovezao na ovaj tekst, opisao značajne akcije, i što bi bilo najpoželjnije spomenuo nekog dobro borca ili eventualno poginulog druga.

    Bratski pozdrav za sve od Minera.
    vogosca_rat - 23102 - 23.12.2009 : Miner Vogosca Vogošća - best (1)

    Vatreno krštenje


    Negde sredinom aprila, dok sam se vraćao iz Kiseljaka, čuo sam na radiju da su počeli vatreni okršaji u Vogošći. Uhvatila me je neka čudne groznica i strah jer cijela porodica mi je bila tamo. Vozio sam sumanuto da stignem kući.

    Vogošća je bila pusta. Tek kod supermarketa sam vidio momke iz novoformirane Borine jedinice. Mahali su mi da stanem, a zatim me upozorili na snajpersko dejstvo iz zgrada ispod vodovoda. I dok sam ostavljao auto ispred hotela, začu se gromoglasna pucnjava iz pravca spomenika i desno sa Briona.

    Malo mi je laknulo kada sam shvatio da Boro i njegova jedinica imaju kontrolu nad Vogošćom.

    Ovaj događaj me je natjerao da upotrebim oružje koje sam kao trofej sačuvao prilikom zauzimanja stanice milicije. Otišao sam po oružje a zatim sam oprezno prišao Bori. Bilo je očigledno da mu je bilo drago što sam se priključio, a znao je i da sam bio i na obuci u Pančevu.

    Osmatrali smo čistinu ispod spomenika, zgrade desno od "Asteriksa" i teren lijevo od škole. Neko je pucao iz pravca spomenika, i djelovalo je da je to nekako iza a ne iz neposredne blizine spomenika. Desno preko rijeke, iz pravca šljivika čuo se "garonja" a više nas su fijukali i meci iz tog pravca.

    Tada nam je prišao pokojni Toša i rekao da je opazio nekoliko podignutih crijepova na zgradi ispod vodovoda. Dogovorismo se da jedna grupa vatrom pokrije krov, druga da pokriva šljivik desno preko rijeke, a Boro, Toša i ja da krenemo do "Asteriksa".

    Tako smo i učinili. I dok smo trčali na cik-cak, Boro je pucao iz 84-ke u pravcu šljivika, Tošo je pokrivao zgrade lijevo od nas a ja sam pucao prema spomeniku i gore uz ulicu. Sa nam je trčao i jedan momak u uniforimi rezervne milicije. Zastali smo kod "Asteriksa", ali smo osijetili da tu nije dobro pa smo odmah krenuli u pravcu spomenika. Meci su udarali u asfalt, a dizali su i busenčiće trave. U tom trenutku su i ostali krenuli za nama. Ja, Toša i taj policajac smo puzali pored dugačkih temelja spomenika, dok je Boro hodao uspravno i glasno ih psovao pucajući ispred sebe i na desnu stranu. U jednom trenutku sam vidio da mu je noga čudno odletjela u zrak, i onda je Boro pao na leđa. Prišao sam mu i vidio da je dobio metak u petu. Pritrčali su i ostali momci i prenijeli ga u zaklon, lijevo od mjesta gdje je ranjen. Jedan od momaka je otrčao da doveze auto.

    I dok su oni prenosili Boru, ja sam nastavio da pucam u pravcu šljivika. Rezervni policajac je čučao ispod samog spomenika. U jednom trenutku on je jeknuo i prevalio se na stranu. Bio je ranjen direktno u stomak. Opet je pritrčao neko od Borinih momaka i odvukao ga dolje do ceste. Ubrzo su ih negdje odvukli.

    Vatra iz pravca šljivika je bila jaka pa smo morali da se sklonimo niže. Komandu nad našom grupom je preuzeo Gaga. Krenuli smo polako uz ulicu Đure Salaja. Svo vrijeme se iz pravca muslimanskih kuća čula pucnjava. I mi smo smo otvarali oštru vatru. Napredovali smo polako. Na raskršću gdje se odvaja ulica S. Krupića, nas je dočekala žestoka pucnjava. Toša je bacio nekoliko bombi preko Pećančeve kuće. Ubrzo potom, pucnjava je prestala. Nakon toga nije bilo nekih većih problema, i skoro nesmetano smo došli do benziske pumpe.

    Mislim da smo ovom akcijom definitivno pokazali drugoj strani ko je gazda u Vogošći, jer su nakon toga svi ekstremisti iz ulice S. Krupić i Briona podvili repove i zbrisali preko rijeke, i da zajedno sa Alijom nisu ljubili guzu onom gadu i gaduri preko "bare" nikada ne bi ponovo ušli u Vogošću. Sa druge strane, ja sa ponosom mogu otići na onaj svijet jer sam tamo bio do kraja i nisam poražen vojnički nego podmuklo i kukavički. Konačno, uprkos tome što je bio rat, uvijek ću biti ponosan što sam se borio rame uz rame sa Borom, Božurom, Tošom i ostalim momcima.

    Miner

    vogosca_rat - 23080 - 20.12.2009 : Miner Vogosca Vogošća - best (0)

    Početak rata u Vogošći


    Dosta toga se pisalo i napisalo o ratnim događanjima u Vogošći ali sve je bilo nekako na preskok. Kad sam se već uključio u pisanje onda želim da se krene od početka. I to od samog početka 1992. godine jer je i tada bilo nekih događaja, noćnih straža i sitnih provokacija sa obje strane. Ipak, mislim da je pravi početak rata bio zauzimanje stanice milicije. Nisam baš dobar sa datumima, ali znam da se ovo desilo u martu 1992. godine.

    Bio sam u autu kod marketa kad sam čuo pucnjavu, negde niže niz ulicu. Upalio sam auto i pošao u tom pravcu, ali gornjom ulicom kuda je išao trolejbus. Kad sam došao do Doma zdravlja, shvatio sam da pucnjava dopire iz pravca milicijske stanice. Prošao sam iza Mimoze i parkirao kod Edine brijačnice, a zatim provirio iza zgrade u kojoj je stanovao pokojni Božur. Vidio sam Boru Radića, koji je stajao na platou ispred stanice milicije, galamio i sa vremena na vrijeme opalio u zrak kratki rafal. Zviznuo sam mu, a kada me je on ugledao, mahnuo mi je rukom da priđem. Pretrčao sam preko mosta. Boro mi je rekao da iz stanice uzmem oružje i da mu čuvam leđa.

    Uletio sam i u hodnik, tamo našao nov kalašnjikov i torbicu punu okvira sa municijom. Zatim sam istrčao napolje i ugledao tadašnjeg komandira stanice milicije Boru Maksimovića kako leži u lokvi krvi, lijevo ukoso prema Radničkom domu na skretanju za Valter Perić. Prošao sam iza stanice, naslonio se na veliko drvo i osmatrao zgradu iza opštine da neko Bori ne bi mogao da priđe sa leđa. Poslije nekoliko minuta mi se pridružio i pokojni Božur. Boro je i dalje stajao ispred i prozivao i dozivao tadašnje "čuvene vogošćanske face" da izađu i da se obračunaju čija je Vogošća. Boru nisam vidio, ali sam ga mogao čuti.

    Meni i Božuru se pridružio i jedan momak koji je stanovao u prvom neboderu iza stanice milicije. Neka mi oprosti što sam mu zaboravio ime, ali mislim da su ga zvali Šofer.

    Potom sam ja otrčao do Doma zdravlja i obavjestio ih da je Boro Maksimović ranjen. Vozač hitne pomoći je odmah upalio auto i otišao sa sestrama da mu pruži prvu pomoć. Boro Radić ih je bez ikakvih problema propustio, a oni su pokupili ranjenika i odvukla ga na Koševo.

    Nas trojica smo ostali tu, sve dok nisu došli momci sa Blagovca i definitivno preuzeli stanicu milicije.

    I danas, poslije toliko godina, siguran sam da je to bio odlučujući trenutak za Srbe da preuzmu vlast u samoj Vogošći. Kako i zašto se Boro Radić odlučio na taj potez, sada se samo nagađa i mislim da je malo ljudi koji znaju pravu istinu a možda je ona i otišla sa Borom u grob.

    Ipak, siguran sam u jedno: Boro je bio jedina osoba u Vogošći koja je mogla odradi taj posao. Prava je šteta što je tako rano poginuo, jer da je ostao živ stvari u Vogošći bi se sasvim drugačije odvijale. Da su se kojim slučajem u Vrbasovoj ekipi našli Mićo Vlahović i Boro Radić, bio bi to strašan udarni tim.

    Miner
    vogosca - 23048 - 11.12.2009 : Miner Vogosca Vogošća - best (0)

    Za Razvigora


    Pozdrav Razvigor,
    uvijek se pitam zašto nekako sve krene pogrešnim tokom od onog koji smo željeli. Moja želja je bilo da pokrenem temu i da neko od učesnika tih akcija napiše svoj doživljaj. Kad sam ti postavio ona pitanja nisam imao nikakve namjere da uvrijedim ili prozivam ni tebe niti bilo koga.

    Ja sam u februaru i martu 1992. godine sa grupom iz mog kraja bio na obuci u Pančevu VP 5000. Tada nam je jedan od instruktora bio Zjajo M. Imali smo sličnu obuku kao što se vidi na filmovima. Grupu su činili mahom momci između 65 i 72 godišta i nekoliko nas zrelijih u ranim tridesetim. Kasnije se ispostavilo da ta zrelost ima pozitivne strane u stvarnom ratu. Ti dvadesetogodišnjaci uglavnom danas leže po grobljima širom Republike Srpske.

    Za nepune četiri godine ratovanja bilo je na desetine izuzetno teških akcija a na stotine linijskih okršaja. Ne mogu reći da je obuka bila loša ali u stvarnim okršajima je sve sasvim drugačije. Zato sam te i pitao dali si bio učesnik u nekim od njih (bez ikakve zle namjere). Nagledao sam se svašta i do dan danas neke slike titraju ispred očiju.

    U julu 1992. godine sam pokušao po svim vojnim propisima da pretrčim brisan prostor od nekih 15 metara i na polovini shvatio u magnovenju i sa nekoliko metaka u sebi da se tako nešto može uraditi samo u filmu. Odsiječen od glavnine u lokvi krvi ispod sebe sam shvatio gorku istinu rata.

    Nisam imao želju da nekome mijenjam ili namećem svoje mišljenje. Stvari pišem iz mog ličnog iskustva. Najveći motiv za moje pisanje je želja da pomenem moje poginule saborce čije hrabre žrtve ne smiju da se zaborave.

    Takođe sam siguran da su na drugim ratištima ginuli dobri momci koji bi se trebali spomenuti. Pogani državni sistemi tretira ljude kao topovsko meso a poslije ne vode računa o ratnim invalidima niti o porodicama poginulih. Preživijele borce, a pogotovo heroje, otpisuju i sklanjaju. Ti dobro znaš gdje su sada i Legija i Kapetan Dragan i kakav status imaju.

    Zato te molim da se ne ljutiš! Piši o tim momcima a pogotovo ako poznaješ nekog od njih podstakni ga da napiše ponešto.

    Bratski pozdrav i tebi i svima ostalim!
    Miner
    kosovo - 23044 - 11.12.2009 : Miner Vogosca Vogošća - best (0)

    Snimci


    Razvigor hvala na ovim snimcima, međutim ja već odavno ne gledam takve stvari iz prostog razloga što je "već viđeno" ali uživo.

    Nažalost, neki borci neće da ulaze u diskusije jer već odavno žive vani i mudro šute iz razumljivih razloga. A ima i onih koji bi mogli svašta dobrog da napišu. Ispričat ću samo jednu anegdotu pa ko shvati - shvati.

    Jedan od tih boraca redovno odlazi na aero mitinge koji su jednom godišnje održavaju u toj zemlji. Tu, pored aviona u pauzama u programa, nastupaju i razne specijalne jedinice sa atraktivnim tačkama, a poslije imaju kontakt sa publikom, slikaju se i odgovaraju na razna pitanja.

    Momak posmatra jednu ekipu i upita njihovog komandira gdje su sve učestvovali i kakvi su uspijehe imali. Komandir nabraja zemlje i napominje da su svugdje izlazili kao pobijednici. Tada mu momak spomenu jedan datum i jednu planinu u nekoj od pomenutih zemalja. Komandir zbunjeno pogleda pripadnika iste jedinice koji je stajao pored njega i odmah prekinu razgovor sa publikom.

    Film je film, a stvarnost je sasvim drugačija.

    Pozdrav
    Miner
    kosovo - 23036 - 09.12.2009 : Miner Vogosca Vogošća - best (0)

    Pozdrav


    Pozdrav Razvigor,
    drago mi je što se ne ljutiš. Ne znam koliko si star ali mislim da zreli ljudi mogu polemisati bez ljutnje.
    U postu od 6. 12. broj 23018 u zadnjem pasusu si napisao:
    "Legijin JSO nije imeo mrtvih tokom Nato agresije 1999. i ako je imao 200 žestokih okršaja sa šiptarima i likvidirao nekoliko stotina terorista. "

    E sad ja sijeo i raumišljam. Kad sam ja bio u ratu pod punom ratnom spremom sam bio težak tačno 110 kg. Podijelim 365 dana sa 200 i ispadne manje od 24 sata između akcija. Tada sam bio u najboljim godinama, 84 kg čiste mase dobar sportaš i u izuzetno dobroj kondiciji, ali taj tempo ne bih izdržao. Nisam nikada bio na Kosovu i ako su tereni mnogo pitomiji nego u Bosni sa čuđenjem se pitam od čega su bili napravjeni ti momci. Gdje i kakvu obuku su napravili.

    Imam ja još stotinu drugih pitanja, pa bih te zamolio da mi odgovoriš na naka od njih:
    1. Da li si bio učesnik tih akcija
    2. Na osnovu kakvih informacija zaključuješ da je sve to istina. Da li svoje zaključke izvodiš isključivo iz pročitanih knjiga?
    3. Da li su to samo priče koje se pričaju okolini?
    4. Da li je Legija o kome pričaš ( Ulemek iz Stare Pazove ) ili neki drugi
    5. Da li znaš kakve obuke i odakle i sa kakvih ratišta su Legija i Kapetan Dragan donijeli
    6. Da li su se oni suočavali sa obučenim teroristima i kakvo naoružanje je bilo kod njih
    7. Kakvu opremu su upotrebljavali i od kojih specijalnih jedinica preuzetu (inostranih)


    Tvoji odgovori bi mi pomogli da ublažim svoju neinformisanost i ne samo moju i mislim da i druge tako nešto interesuje.

    Miner
    betanija - 23021 - 07.12.2009 : Miner Vogosca Vogošća - best (1)

    Noćne akcije


    Ne znam Razvigore dali si ti bio u ratu, ako jesi onda te stvarno ne razumijem. Priče o Kapetanu Draganu, brojnim akcijama i samo jednim poginulom i Legiji koji je uništio 200 neprijatelja a nije imao ni jednog poginulog je svakako podatak za Ginisovu knjigu rekorda.

    Samo onaj ko je bio u mraku petnestak metara od neprijatelja zna kako je teško prići neopažen. A i ono da čovjek umre za 2 sekunde u tišini, poput bolesnih američkih filmova tipa "Rambo". Kada bi samo znao kako se i najbolji prigušivač čuje u tihoj noći i koliko treba da čovijek ispusti dušu, vijerovatno ne bi ovako pisao.

    Nemoj se ljutititi, ali ja poslije 1420 dana provedenih po brdovitoj i šumovitoj Bosni, ja ne vijerujem u takve priče.

    I ako niko od nas nije bio specijalac i nismo imali takvu opremu mi održasmo preko 70% teritorije dok onaj pas ne ode u Dejton i prodade sve pa i sebe samoga, sijeme mu se zatrlo.
    Miner
    betanija - 22988 - 03.12.2009 : Miner Vogosca Vogošća - best (0)

    Betanija: Ranko Bunijevac


    Već odavno sam želio da spomenem ime jednog hrabrog borca i pošto je sada došla spontano na red priča o borbama oko Betanije i Gornjeg Hotonja red je da se spomene i ime Ranka Bunijevca.

    U napad sa specijalcima iz 72. specijalne brigade su krenuli i momci sa Blagovca. Ne znam tačno koliko ih je bilo. Blagovčani su imali dobru ekipu koja se u mnogim bitkama dobro pokazala. Ne mogu više ni da se sjetim ko im je bio komandir, ali se nadam se da će me neko dopuniti.

    Ranko Bunijevac je prije rata bio cijenjen čovijek i otac dva sina. Često sam ga viđao kako šeta sa sinovima po Jošanici gdje je i stanovao. Prije nego što je dobio stan živio je na Blagovcu i tu stekao dosta prijatelja. Kad je počeo rat, priključio se Blagovčanima i do svoje hrabre pogibije ostao sa njima.

    Čak i mrtvog su ga poštovali i na protivničkoj strani, pa je zahvaljujući bivšim radnim kolegama brzo razmijenjen.

    Njegov otac i majka u tom ratu nisu izgubili samo Ranka. Nešto kasnije su izgubili i najstarijeg unuka, sina Rankove sestre, Slađu Okilja. O ovom mladom momku ću napisati posebnu priču kada dođe na red da opišem osvajanje Golog brda.

    Ranko je krenuo skupa sa specijalcima. Kasnije sam saznao da su on i njegova grupa prodrli mnogo dublje, međutim pošto su specijalci upali u nevolje oni su bili odsiječeni. Ranko je poginuo prilikom pokušaja da se izvuku gore prema našim linijama. Ne znam dovoljno detalja o ovoj akciji, pa bih volio bih da se javi neko ko bi mogao da kaže nešto više. Ja sam tada bio na lijevoj strani, ukoso prema Betaniji, i nisam bio u mogućnosti da im pomognem.

    Kompletna akcija je bila neshvatljivo slabo organizovana. Da je sve bilo prepuštenu Vrbasu ja znam da bi smijerovi napada, taktika, logistička podrška a i sve ostalo što ide uz to bilo sasvim drugačije a shodno tome i ishod akcije bi bio mnogo drugačiji.

    Ranku Bunjevcu i ostalim izginulim borcima neka je viječna slava.

    Miner
    betanija - 22972 - 30.11.2009 : Miner Vogosca Vogošća - best (1)

    Betanija


    Pozdrav za Sinišu,

    kao prvo odmah da ti kažem da donji tekst neće biti upućen na tebe i tvoje izginule drugove. I tebi, ostalim preživelim borcima a posebno onima koji tada položiše živote, svaka čast.

    Ali vaš komandir Milorad Stupar, a bolje bi mu stajalo Duško Dugouško je pokazao pravi karakter velike večine vojnih lica bivše JNA. Čast su im spašavali vojničine kao što su bili Vrbas i zastavnik Brezo (u našem kraju). Neosnovana napuhanost i jedan veoma pogan i potcijenjivački odnos prema okolini a posebno prema nama koji smo sačuvali te teritorije i prije njegovog nepotrebnog dolaska. Ja iskreno mislim da je on svoju sposobnost kupio ljubeći guzu onom gadu Miloševiću.

    Na kraju njegova sposobnost je pokazana ishodom te akcije. Jer smijer napada koji je on odabrao može narediti samo neko ko nema pojma o strategiji ili je došao sa poganim namjerama koje su mu naređene iz najvećeg đavoljeg gnezda sa Dedinja.

    Ja s pravom mogu reći da sam jedan od najboljih poznavalaca te linije. Moja zona odgovornosti je bila od Orahovog brijega do Mijatovića kose. Tu sam imao pod kontrolom oko 1200 svojih i oko 400 lociranih mina koje je neko drugi postavio.

    Sav taj teren sam bukvalno propuzao i to po totalnom mraku. Inače sam rođen i odrastao tu. Kao klinci, omiljeno zanimanje preko ljeta nam je bilo noćno obilaženje dobrih stabala trešanja, jabuka, krušaka i ostalog sezonskog voća. Mogao sam nepogrešivo da lociram svako od tih stabala i u mrklom mraku.

    Kasnije u ratu, mnoge od tih voćaka su mi bile polazne koordinate za pravljenje šema minskih polja. Kao takav, iako još dovoljno nepokretan od avgustovskog ranjavanju i teže opercije noge sam bio određen da obilazim liniju i objašnjavam pojedine situacije.

    Sa nekoliko vaših momaka sam u par navrata bio i na području preko puta Betanije. Govorio sam im da je taj obijekat veoma nezgodan i težak za osvajanje. Međutim njihov komentar je bio da su oni upravo dobro obučeni za uzimanje takvih i sličnih obijekata. Šutio sam, oni opremljeni po poslednjoj vojničkoj modi a ja u farmericama i jakni od HVO-a, kupljenoj od nekog Ilidžanca. Nažalost oni tada nisu znali da imaju pred sobom čovijeka ratnički tvrdo ispečenog upravo na tim terenima i u dva navrata već komadanog rafalima. Mogli su oni i od mene ponešto i naučiti!

    Iskreno govoreći kad smo saznali da u Vogošću dolaze borci 63. padobranskog puka nastalo je oduševljenje. Ja sam lično mislio da nas ništa više ne može spriječiti da uzmemo Sarajevo. Ja i ostali borci smo tada bili spremni da damo sve od sebe.

    Kao dragi gosti vi ste bili smiješteni u hotelu Park ali vam je sva logistika, oprema i vozila bila smiještena u školi u Gori, nekoliko kilometara od Semizovca prema Srednjem.

    Druženje sa vama je bilo interesantno. Ja sam pokušao da objasnim svaku pojedinost na terenu. U tom kraju je bila samo jedna moguća ruta za uspiješan napad i ja sam neke momke upoznao i pokazao im taj teren.

    Rano ujutro je zastavnik Brezo došao po mene. Otišli smo na Orahov brijeg i tu se sastali sa minerima iz Koševske brigade. Tek tu smo dobili naredbu da otvorimo minska polja oko Betanije i niže prema Gornjem Hotonju. Bio sam zaprepaščen izborom mijesta za početak napada. To sam i rekao Brezi. On je bio nekako čudno zamišljen i samo mi rekao: "Odradi svoje i šuti". Bio sam zbunjen ali sam poslušao komandu. Kasnije nas je rasporedio na rub šumarka malo udesno od Betanije da dajemo podršku i lijevo prema Betaniji i desno dole prema Gornjem Hotonju.

    Sama Betanija je bila jedno ružno i nedovršeno betonsko zdanje na nekoliko spratova. Naviši sprat je bio u nivou sa vrhom brijega a iza je počinjao pad prema Barama. Ovamo prema nama su bili prozorski otvori. U par navrata sam bio vema blizu i vidio sam da su to povelike i visoke prostorije. Stepenica nije bilo ili su bile porušene. Unutra su bili široki otvori, odozdo prema gore, vijerovatno za liftove.

    Kad je akcija krenula sve se počelo odvijati kao u snu. Momci su skoro nesmetano upali u objekat. Nažalost nisu imali nikakve šanse da stupe u daljnju borbu i razviju akciju. Kroz otvore su ih zasuli bombama i drugim jačim eksplozivnim sredstvima. Nisu imali skoro nikakve zaklone a i da su ih imali nisu se nikako mogli zaštititi od strahovitih eksplozija u zatvorenom prostoru. Bili su žrtvovani i otpisani od samog starta. Nažalost oni toga nisu bili svijesni nego su slijepo poslušali naredbu jednog prodanog idiota.

    A i vi Srđane koji ste krenuli u drugom pravcu niste imali nikakvog izgleda za uspiješnu akciju. Bili ste izloženi jakoj vatri sa tri strane. A i da ste uzeli tu kotu ne biste ostvarili nikakav cilj.

    Poslije tog totalnog debakla vi ste otišli a u nama je ostala jedna ogromnu praznina, gorčina i neogreničene prozivke, a i podrugivanja sa druge strane. Bolilo je to nas kao otvorena rana do samog kraja rata.

    A onaj, za koga kažeš da je "najsposobniji", sada sigurno uživa u "zasluženoj" penziji u nekoj raskošnoj vikendici. Pitam se da li ikada pomisli na te momke?

    Lijepo bi bilo da neko napiše nešto o momcima poginulim u ovoj akciji. Oni to zaslužuju jer su nesbično poklonili svoje živote i treba njegovati uspomenu na njih.

    A tipovi kao Stupar treba da idu u istoriju kao izdajnici i plaćenici.

    Miner
    vogosca_razno - 22931 - 25.11.2009 : Miner Vogosca Vogošća - best (0)

    Podrška Pravom


    Pozdrav svima,

    ja podržavam "Pravog" i slažem se sa njim da je veoma teško dati tačan, čak i približno tačan, opis događaja sa ove vremenske distance. Iz razumljivih razloga, haosa i brzine razvoja zbivanja niko nije imao vremena da vodi dnevnik. Zato sada pišemo na osnovu sijećanja.

    Ja uglavnom pokušavam da opišem zbivanja u kojima sam bio direktan učesnik ili sam bio veoma blizu. Za neke stvari kontaktiram neke učesnike za koje pouzdano znam da imaju dobre informacije. Ali na žalost do nekih ljudi još nisam uspio doći i još uporno tragam za njima. Iskreno se nadam da će se i mnogi drugi uključiti i dopuniti naša pisanja.

    Zamolio bih posjetioce da pročitaju moj prvi tekst od 28. 01. 2008. godine, koji se nalazi u rubrici Vogošča. Posebno obratite pažnju na zadnji pasus. Jer, greške u datumima ili u redoslijedu zbivanja su veoma moguće ali sa drugarskim sugestijama ili dodatnim informacijama bi se moglo jako puno postići, napraviti ispravka i tako doći do približno tačnog opisa date situacije ili zbivanja.

    Drugara *** bih zamolio da se potrudi i pročita sve komentare (npr. moj tekst od 3. 8. 08. ) pa tek onda da piše svoje, jer svojim prvim javljanjem na ovom forumu on baca pod noge trud mnogih koji se trude da pomenu što je moguće više običnih (ali velike) ljudi koji dadoše za svoj najviše što su mogli žrtvovati - svoj život!

    Miner
    vogosca_razno - 22906 - 20.11.2009 : Miner Vogosca Vogošća - best (0)

    Poruka za Igora


    Pozdrav Igore,

    mislim da bi i ti trebao da pišeš o Điđi, Lali, Razetu a i ostalim momcima koje si poznavao. Upravo mnogi na ovim stranicama i ne znaju ko su bili ti momci. Ja sam bio stariji od njih i prije rata sam ih samo površno poznavao, ali znam da su to bili primjerni momci koji su uvijek bili tu negdje okolo, omiljeni ali se nisu mnogo eksponirali. Kasnije smo se, u tom nesretnom ratu, malo bolje upoznali i zbližili, a pokazalo se i to da se bilo moguće osloniti na takve momke u svakoj situaciji i u svakom pogledu.

    Zato bi o njima trebalo sve napisati, jer faktički o njima se i ne može ništa ružno reći. Ja ću uskoro objaviti vijerovatno približno najtačniju verziju te nesretne bitke. A tebe molim da pišeš o njima i njihovom prijeratnom životu.
    Pozdrav,
    Miner.
    P. S.
    Željko mi je objasnio kako da na moj kompjuter instaliram naša slova, pa ih sada koristim. Ipak, ne zamjerite ako se potkrade kakva greška.
    Hvala ti Željko!
    zaboravljeni - 22901 - 18.11.2009 : Miner Vogosca Vogošća - best (0)

    Poruka za Igora


    Igore,
    procitaj pazljivo moje tekstove. Ja ne mogu da pišem na mom kompjuteru sh, dj, dz, ch itd. jer nemam instaliran takav program. Ja odlično znamo o kome pišem. Ako pažljivo pročitaš onda ćeš vidjeti da ja uvijek napisem DJIDJA a ti kad već znaš tog krasnog momka mogao bi da upotpuniš naše pisanje, jer je on u prijeratnom životu a kasnije i u ratu bio jedan svijetli primjer, kakav mora da bude jedan mladi čovjek. Ja svojim sinovima pričam često o momcima kao što su DJIDJI, LALA, RAZE itd..

    Drugarski pozdrav. Miner.
    boro_radic - 22882 - 14.11.2009 : Miner Vogosca Vogošća - best (0)

    Pogibija Bore, Điđija, Lale...


    Na mom prvom javljanju u vezi pogibije Bore i ostalih boraca ja sam upravo htio da stavim akcenat na pogibiju Điđija i Lale. Ja sam tada stvarno bio tu! Došao sam u drugoj grupi. Nažalost, stigao sam prekasno. Željka nisam spominjao jer u tom momentu nisam ni znao u kom autu se on nalazio.

    Sa mijesta do koga sam mogao da dođem s obzirom na ubitačnu vatru sa Metufa i niže iz pravca kafane "Ranč" mogao da sam vidim prvog golfa 2 i u njemu Điđija i Lalu. Druga auta sam mogao da vidim, ali nisam lično pogledao da li se iko nalazio u njima. Baš zato što nisam siguran, nisam ni htio ni da pišem iz prostog razloga što ne želim da nagađam.

    Proteklih godina sam pokušao da pronađem i druge preživjele učesnike i da sa njima tačno rekonstruišemo taj događaj pa tek onda da se napiše verzija najbliža pravoj istini. Ja sa svojom pričom u mnogome pobijam ranija javljanja. Mislim da su neki ljudi samo slušali naše kasnije rasprave i onda im je jezik bio brži od mozga pa su to interpretirali na svoj način. Zbog toga sam i objavio svoj prvi tekst sa obećanjem da ću se kasnije javiti sa mnogo više detalja.

    I danas me boli, pa kada popijem više nego što treba, svome društvu a i mojim sinovima, pričam o momcima kao što su bili Điđa, Lala, Raze, Božo Hart, Vučko, Toša, Zoka, Maka, Slađo Okilj, Peca, Nebojša Lalić, Grga, Špiro i mnogi drugi. I neka mi oproste svi oni koje ne pomenuh a još žive u mojim mislima. I onda, popijem poneku čašu i za njih, i razbijem poneku čašu o zid zbog silne tuge koja me tada obuzme...

    Drugarski pozdrav svima!
    Miner




    Idi na stranu - |listaj dalje|