fix
Logo
fix
Nalazite se na Forum-Najnoviji
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje

srpski_simboli - 89982 - 01.05.2014 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

Poreklo srpskog grba


Koliko mi je poznato ne postoji ni jedan drugi narod, osim Srba, koji ne zna poreklo svog grba i nacionalnih simbola. Čitamo po novinama i knjigama kojekakva nagađanja, pretpostavke bez ikakvog oslonca na istoriju. To su proizvoljna nagađanja ljudi uškopljenog istorijskog znanja. U tome prednjače nekakvi vizantolozi, ljudi koji su nešto naučili o bivšem Istočnom rimskom carstvu (Vizantiji) i misle da je to što oni znaju celokupna istorijska nauka i da je sve nastalo od "Vizantije", pa da smo mi Srbi odatle uzeli naše nacionalne simbole.

Poreklo srbskog grba

Najstariji dosad nađeni srbski grb, na boginji Serboni iz Podunavlja. (Vinčanska kultura)

To je za nas svojevrsna nacionalna uvreda, jer time hoće da kažu da smo mi Srbi tolika beda od naroda da smo uzeli svoje nacionalne simbole od neprijatelja. Najveći neprijatelj Srbije od devetog veka, od dolaska prvog Grka na presto u Carigradu, pa do nestanka te države bila je baš ta njihova hvaljena "Vizantija". Posebno poglavlje je to što pod tim imenom nije nikada postojala.

Car Konstantin je upotrebljavao srbski grb i sa obe strane glavne kapije Konstantinopolisa stavio je krst sa četiri slova "s". Grci su to kasnije lomili i prepravljali da bi tim simbolima dali njihovo čitanje. Paleolozi su uneli srbski grb u svoj grb, ali to nisu učinili iz prijateljskih nego iz neprijateljskih pobuda. Oni su time hteli da kažu da polažu pravo na Srbiju, jer su oni naslednici velikog Rimskog carstva u kome je bila i Srbija, pa im pripada u nasleđe. U svojoj politici oslanjali su se na Vatikan.

Mi smo uspeli da pronađemo poreklo srbskog grba i značenje njegovih simbola. Grb se pojavljuje u trećem milenijumu pre Hrista u Podunavlju i pripada vinčanskoj kulturi. Da shvatimo značenje njegovih simbola pomogli su nam Raseni (Etrurci), koji su u Itakiju stigli iz Male Azije i koji se kulturno vežu za Vinču. Oni su u antičkom vremenu bili poznati kao najbolji poznavaoci mitologije, obreda i simbola. Srbi iz Podunavlja su bili poznati kao veliki zvezdari za koje Rimljani kažu da su imali imena za nekoliko stotina zvezda.

Kod Srba vinčanske kulture, pa time i kod Rasena, krst je obeležavao četiri strane sveta. Prema krstu delili su nebo na četiri dela i posmatrali zvezde u svakom od njih i proricali kakva će biti četiri godišnja doba. Mladi mesec je simbol plodnosti, koji su od Srba preuzeli mnogi narodi. Da bi godina bila plodna stavili su oko krsta mlade mesece u sva četiri polja.

Kasnije su ljudi, iz neznanja, ove mlade mesece čitali kao ocila ili slova. To je srbski grb koji su samo Srbi upotrebljavali u, evo, već više od četiri hiljade godina. U antičkom vremenu srbski umetnici i zanatlije su umesto potpisa stavljali grb, ili bi grb stavljali na odelo da iskažu da su Srbi. Kada nije bilo dovoljno mesta da se upišu mladi meseci stavljali su četiri tačke oko krsta.

Dvoglavi orao je takođe ušao u srbski grb. U stvari su to dva spojena orla, koji su smatrani za božije glasnike. U toj ulozi su ušli i u hrišćanstvo. Kod prehrišćanskih Srba oni su bili glasnici boga Serbona, zaštitnika vladara, ratnika, i zakona. Poznata je priča kako su, jedan ili dva orla, sletela na zapregu Mite Gordijeva i time mu najavili da će postati kralj. Druga priča je da su dva orla prečučala na krovu Dvora na dan rođenja Aleksandra Velikog.

U staroj Atini policajci su bili Srbi. Grci su ih pogrdno nazivali Skitima.

Rimljani su usvojili od Srba mnoge običaje pa i orlove božanske glasnike. Prilikom spaljivanja na lomači imperatora, koga su proglasili za božanstvo, puštali bi orlove da kroz dim lomače odnesu imperatorovu dušu na nebo. Lagići, gospodari Egipta, imali su orlove u grbu, ali, dva orla koji stoje jedan pored drugog. Najstariji dosad nađeni dvoglavi orao potiče iz grada Hatuše u Maloj Aziji, iz drugog milenijuma pre Hrista.

Na zidu je reljef koji predstavlja susret Srba i Hurita sa svojim božanstvima i simbolima i dvoglavi orao se nalazi na srbskoj strani. Srbi su ovde stigli u vreme Nina Belova kao pohodni ratnički stalež Geti, koje na istoku nazivaju i Heti i Hetiti.

Bela boja orlova u grbu dolazi po jednoj vrsti orla koji se naziva srbski orao i živi na planinama Tari i Šari (ranije zvanoj Srbska planina - Serbian montes). Ovaj orao ima belo perje na grudima i kada se gleda spreda izgleda da je beo.

Mi, Srbi, možemo biti ponosni što za nacionalni simbol imamo najstariji grb na svetu, koji je ostao nepromenjen više od 4.000 godina.

Akademik dr Jovan I. Deretić
srbi_evrope - 89981 - 01.05.2014 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

Skadar: Nova knjiga Akademika Burovića


Prije nekoliko dana izašla je iz štampe nova knjiga akademika, prof. dr Kaplana Burovića, pod naslovom SKADAR - istorija, u ćiriličnom izdanju Izdavačke kuće "Viktorija" iz Niša. Izdavač je Zvonko Stefanović, recenzent - akademik, prof. dr Radivoje Đurin Mančić, lektor ¿ prof. Milica Dinić, redaktor - Ivan Lovrenčić, korektor ¿ Ilija Vučijaković, dizajn korica - Ana B.Vukadinović i tehnički urednik - Aleksandar Resulbegović.

Sem studije SKADAR u sastav knjige ulaze i studije "Skadarski TRIOD", "Doprinos srpsko-crnogorske i makedonske nacionalne manjine u istoriji albanskog naroda", "Skadar ima ne samo Crnogoraca, već i Srba", "Glas srpsko-crnogorske nacionalne manjine", "Srpsko-crnogorska nacionalna manjina u Albaniji sjajan primjer rodoljublja za svoju braću u matici", recenzija za knjigu "Srpska nacionalna manjina u Albaniji", članak "Protest Jugoslovenskog društva "Morača-Rozafa" i satira "Skenderbeg po drugi put među Srbima".

U dodatku knjige nalaze se dopisi Suada Sulejmanagića "Akademik Burović i Albanci", Đ.M. "Kaplan Burović ¿ kratka biografija", Lovra Lovrenca ¿ "Ko što kaže za akademika Burovića", kao i mali rječnik objašnjenja nekih internacionalizama.

Predgovor knjizi je napisao Ilija Vučijaković, dok se recenzija akademika, prof. dr Radivoja Đ. Mančića objavljuje na samom početku knjige.

Knjiga je snabdjevena fotografijama Skadra u bojama, od kojih je Saborna srpska pravoslavna crkva Skadra izneta na korici. Pridodate su joj i nekoliko mapa Skadra i okoline. Knjiga ima i fotografiju autora, a posvećena je jugoslovenskom počasnom građaninu, Skadraninu, pokojnom Milanu Brajoviću, prvom presjedniku Udruženja Srbo-Crnogoraca u Albaniji MORAČA-ROZAFA, pao u borbi za slobodu i demokratiju, za elementarna ljudska prava srpsko-crnogorske nacionalne manjine u Albaniji.

Kako se zna, studija SKADAR je napisana u zloglasnom zatvoru Albanije Burelji, godine 1973, gdje je cirkulisala u rukopisu od ćelije do ćelije, a štampana je po prvi put u nekoliko uzastopnih brojeva beogradskog portala KORENI, počev od 22.juna do 27.jula 2010. Zatim je preštampana u djelu Radovana B.Milića SVETSKI RAT PROTIV JEDNOG ČOVEKA- Akademik Burović disident Br. 1, Slovenske Konjice 2011, za koju je autoru dodjeljena zlatna medalja SRPSKA KRUNA i proglašen za SRPSKOG VITEZA.

Preko studije SKADAR, koja ima ne samo strogo naučni, istorijski karakter, već i filološki, etimološki, struka ova u kojoj se Akademik Burović afirmisao kao poseban specijalista, on nam otkriva drevnu prošlost Skadra, još od Pelazga, Tračana, Slovena, Grka, Ilira, Kelta, Rimljana, svakakvih varvara, Albanaca i Turaka, koji su osvajali njegove teritorije sabljom a uvlačili se i kao uljezi, živjeli po pećinama i gradili kolibe na palisadima, udarali tvrde, kamene temelje tvrđavi i okovali je u beton i gvožđe, zajedno sa mladom Gojkovicom, poznatom iz folklora, a koja ne moli za sebe, već za svoje dojenče.

Tvrđava Skadra je prelazila iz ruke u ruke, najšće opljačkana, spaljivana, sravnjena i sa zemljom, pretvorena u prah i pepeo, pa opet vaskrsla kao ptica feniks, bilježeći kulture ovih prolaznika i prenoseći ih od jednih na druge. Skadar je multivjekovna prestonica srpsko-crnogorskih kraljeva, bedem njihove i narodne rezistencije, pa i arhiva nacionalnog mementa, ponos i gordost opstajanja kroz burnu svoju prošlost, kakvu nije imao nijedan drugi grad ni Balkana, niti Evrope i svijeta.

Brojne studije, obimom kraće, ali svojim smislom značajnije, posvjećuju se srpsko-crnogorskom narodu, koji je branio ovaj grad od turskih osvajača 1479. godine i oslobodio ga 1913. godine. Kako Akademik Burović piše: Jedan ga Danilo predao Turcima, a drugi ga oslobodio. Posebno se autor bavi aktuelnom srpsko-crnogorskom nacionalnom manjinom, njihovom borbom za preživljavanje i njihovim istrajavanjem da ostanu Srbi ili Crnogorci, pa i kao ljudi, a u vekovnom i krvavom bitisanju sa svakojakim okupatorima, od kojih su ovi posljednji bili najdivljiji, najkriminalniji i najkrvaviji.

O posebnom značaju ovog djela, akademik Srbskog učenog društva Mančić, u njegovoj recenziji pod naslovom "Zahvalnica Akademiku profesoru dr Kaplanu Buroviću", između ostalog piše: "Zahvalan sam akademiku Buroviću što utire put procesu uzdizanja Skadra do nivoa svetske multietničke prestonice ovozemaljske civilizacije... Objavljivanjem ovog Burovićevog rada nauka dobija značajno delo kojim se otvaraju putevi mira i harmoničnog razvoja centralnog Balkana".

Ništa manje treba da budemo zahvalni i g. Miroslavu Đorđeviću iz Niša za njegovo svestrano duševno, fizičko i materijalno, finansijsko angažovanje oko objavljivanja ovog tako značajnog djela ne samo za autora, već i za sav srpski narod, u ovim teškim godinama njegove rasparčanosti, ojađenosti i bijede, preko svega nedužno svijetski sataniziranog falsifikatima, lažima i klevetama, kao i sâm autor, akademik, prof. dr Kaplan Burović.

Autor: Aleksandar STANISLAVLjEVIĆ
politika_amerika - 89979 - 01.05.2014 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

Govor Naomi Comski




PHILIP SCHNEIDER



Rat klimom: Noam Chomsky

Ako nas ne pogode nuklearnim ratom , promenom klime hoće. Čitavi štabovi NASA rade na EXPERIMENTIMA kojom planiraju da unište RUSIJU KINU, INDIJU PAKISTAN strašnim udarima klimatskih poremećaja, kiše, oluje, zemljotresa, cunamija koji su sve faktor delvanja čoveka preko razvijene mreže "Haap sistema".

FOKUS JE NA UNIŠTAVANJU REZERVOARA VODE ZA PIĆE

Ne treba da vas zavara što je Amerika najviše ugrožena ovim poremećajima koje gledamo i dok ovo čitate. To je samo poligon gde se rade experimenti jer to smo već elaborirli : Postoje ONI ( ILUMINATI - SATANISTI ) i svi ostali i Amerikanci imaju isti status kao Šveđani, Francuzi, Nemci, Srbi, Korejanci.

Ovo mi je rekao za vreme jednočasovnog susreta Phill Chneider geolog i inžinjer, čovek koji je radio na najtajnijim projektma bušenja 128 podzemnih baza. On je takođe pravio zemljotrese. I imao je imao najve ći Security Clarence Rojalty 37. Bio je samo godinu dana patriota (poput Snowdena) koji je želeo da svima kaže šta nam se sprema svestan toga da neće da preživi.

Hteo sam da napravim dokumentrni film o njegovom životu ali je ubijen januara 1996. godine, posle povatka iz Japana je na najsuroviji način. Pogledajte obavezno PHILL SCHNEIDER NAJVECI INSAJDER SVIH VREMENA:

istorija_srba - 89977 - 01.05.2014 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

Prva zvanična vladarka u srpskim zemljama


Vladarski rod Kotromanića, između ostalog, postaće znamenit širom evropskih dvorova, upravo po ženama iz ove vladarske kuće. Prva u nizu, Marija Kotromanić unuka je bosanskog bana Stefana I i, po nekim izvorima, sestra kralja Tvrtka I. Udata beše u porodicu značajnih nemačkih grofova Holfenštajn kao supruga Ulriha 5. Druga, Katarina, rođena je kao kćerka bosanskog bana Stefana II Kotromanića idirektni je izdanak srpskog kralja Dragutina. Otac je udao u čuvenu grofovsku kuću Celjskih. Moćnim gospodarima Štajerske, Kranjske i Koruške rodiće najznamenitijeg predstavnika ove nemačke plemićke dinastije, Hermana II Celjskog. Najslavniju, ali ujedno i najtragičniju sudbinu, imala je Jelisaveta, druga kćerka bosanskog bana Stefana II Kotromanića, odana supruga ugarskog kralja Lajoša I. Iako su mladenci bili u četvrtom stepenu srodstva bračna dozvola stigla je direktno iz Rima, krajem leta 1353. godine, od pape Inoćentija IV. Njen suprug bio je izdanak Anžujaca i potomak francuskih kraljeva koji su u grbu imali ljiljane. Verovatno je ovaj cvet, zaslugom ugarske kraljice, prenesen u bosanski grb Kotromanića. Dve njene kćerke bile su naslednice ugarske i poljske krune. U vreme kada se rasplamsala borba oko nasleđa prestola tragično je završila. Pobunjeni velikaši su je zarobili i udavili pred očima ćerke Marije. Zanimljivo je da nakon Jelisavete, nijedna žena nije bila de fakto vladar Ugarske, sve do Marije Terezije ( 1740-1780 ).

Ali, samo jednoj ženi dinastije Kotromanić, kraljici Jeleni, poznatoj i po starom narodnom imenu Gruba, pripašće takva istorijska uloga da ostane upamćena kao prva i jedina žena koja je i zvanično postala vrhovni gospodar jedne srpske države u kratkom vremenskom razdoblju od 1395. do 1398. godine. Potiče iz ugledne velmoške kuće srpskih dinasta Nikolića, oblasnih gospodara Popovog polja. Direktni su potomci velikog kneza Stefana Miroslava, rođenog brata Stefana Nemanje. Genealoško stablo ovu znamenitu porodicu po ženskoj liniji povezuje kao sestiće bosanskog bana Stefana I Kotromanića. Istorijski izvori nazivaju kraljicu Jelenu ,, presvetla i previsoka gospođa kir Gruba ¿¿. Supruga je kralja Dabiše, sinovca i naslednika najznamenitijeg i najuspešnijeg monarha srpske srednjovekovne države zapadno od Drine, Tvrtka I Kotromanića.

Planovi kralja Žigmunda

Smrću kralja Stefana Dabiše, 8. septembra 1395. godine, odjednom je otvorena mogućnost da ugarsko-češki kralj i potonji car Svetog rimskog carstva Žigmund Luksenburški dobije u nasleđe i bosansku krunu. Naime, u Doboru, drevnom gradu na levoj obali reke Bosne nedaleko od Modriče, u leto 1394. godine, iz dosta nejasnih razloga, bosanski suveren potčinio se moćnom ugarskom vladaru. Ugovorom je bilo predviđeno da se odrekne vlasti nad Hrvatskom i Dalmacijom i prepusti ih moćnom Žigmundu, da primi vazalne obaveze, a za uzvrat da uđe u red ugarskih dostojanstvenika s titulom župana Šomođske županije.Ovaj dogovor potvrđen je jednom poveljom kralja Žigmunda napisanoj u Đakovu jula 1394. godine.

Ali, ove ugovorne odredbe bilo je teško sprovesti. Moćno bosansko plemstvo odbijalo je bilo kakvu pomisao oko ugarske prevlasti u svojoj državi. U prilog su im išli i prilično komplikovani odnosi unutar kraljevine severnog suseda. Naime, smrću Žigmundove žene, kraljice Marije Kotromanić stvorena je jaka stranka koja je smatrala da je došlo vreme da "kruna Svetog Stefana" pripadne novom kralju. Nije trebalo mnogo pa da počnu tajni dogovori među plemstvom da "izaberu novoga kralja, jer je Žigmund smrću svoje supruge prestao biti njihovim kraljem", kaže jedan poljski letopisac. Ako su prema kruni koja bi stigla iz Ugarske bili jedinstveni, ne želeći Žigmunda za svog gospodara, bosanski velikaši se među sobom nikako nisu mogli dogovoriti koga da izaberu za Dabišinog naslednika. U tom natezanju oko mogućeg kralja moćna vlastela donese jednu "pomalo čudnu" odluku da na kraljevski tron dođe Dabišina udovica, Jelena (Gruba). Ovim izborom se sasvim jasno pokazalo da u tom momentu u Bosni nije bilo ličnosti koja bi pogodovala, po mišljenju osnažene vlastele, za mesto kralja, pa je Jelenin izbor bio tek predah dok se takva ličnost ne pronađe. Isto tako, to je bio sasvim jasan znak za moćnog Žigmunda da Bosna ima svoga vladara i da on kao takav nije poželjan na bosanskom prestolu. Međutim, ugarski kralj nije imao nameru da tako lako ispusti Bosnu iz svojih planova. On je u njoj imao dosta pristalica, naročito među sitnijom vlastelom, koji su želeli da ga vide na bosanskom prestolu. Ipak, najmoćnija vlastela bosanske kraljevine kao Hrvoje Vukčić Hrvatinić, Sandalj Hranić, Pavle Radenović i tepčija Batal stadoše uz kraljicu Jelenu "čiji izbor je otklonio najveće opasnosti spolja" piše u "Istoriji srednjovekovne bosanske države" akademik Sima Ćirković.

Ovakav jedinstven stav političkih moćnika ovog trenutka nikako nij e značio da su oni kraljičini privrženici. U pitanju je bio strah da bi moćni Žigmund, ukoliko bi postao suveren Bosne, veoma lako slomio njihovu samostalnost. Videvši da trenutno nije u stanju da ih pridobije, kralj Žigmund privremeno odustaje od svojih planova vezanih za prekosavsku kraljevinu. Po svemu sudeći odlučio je da "prihvati" Jelenu kao bosansku kraljicu rukovodeći se mišlju da je bolje da ova žena sedi na bosanskom prestolu nego neko ozbiljniji, pogotovo sada kada su za njega na pomolu bila iskušenja nikopoljske tragedije s Bajazitovim snagama. Upravo zahvaljujući spletu ovih okolnosti kraljica Jelena je uspela da, bar na prvi pogled, učvrsti svoj položaj koji je ipak imao karakter interregnuma (međuvlašće).

Kraljica na iskušenjima

Bosanskoj kraljici kao da ne bi suđeno da dugo uživa u lovorikama slave i vlasti. "Imala je još manje lične volje i autoriteta nego njen muž Dabiša" okarakterisao je Vladimir Ćorović. U prvoj polovini 1396. godine neki samozvanac, za koga se ne zna tačno ni ko je ni odakle je došao, ali se pretpostavlja da je u pitanju plemić iz Slavonije, pokušao je da za sebe uzme bosansku krunu. Međutim, stradao je odmah u sukobima sa pristalicama kralja Žigmunda koji, slomljen nikopoljskom tragedijom, sada mnogo pomirljivije nastupa prema Bosanskoj kraljevini. "Kada je u decembru 1396. godine stigao u Dubrovnik Žigmund se svakako raspitivao i o prilikama u Bosni. Mislim da je tom prilikom priznao Jeleninu vlast ne želeći stvarati nove neprijatelje, kad već nije mogao izvršiti svoje pravo" zaključuje Vladimir Ćorović.

Novo iskušenje za kraljicu roda Kotromanića behu stare i pritajene razmirice krupnih bosanskih dinasta, naročito Sandalja Hranića i kneza Pavla Radenovića, potpirivane i podsticane osmanskim osvajačkim planovima koji tokom 1397. godine načiniše prvi krupniji upad u Bosnu. Nedugo posle ovog, zbog snažne zime propalog turskog pohoda, u prekodrinskom kraljevstvu stvoriše se dve krajnje suprotstavljene i nepomirljive stranke. U jednoj su bili pristalice kraljice Jelene ( Nikolići i Radivojevići ) dok su u drugoj bili predstavnici najznamenitije bosanske gospode : Hrvoje Vukčić, Sandalj Hranić i Pavle Radenović. Ovi velikaši odlučili su da sa kraljevskog trona sklone Jelenu i dovedu ličnost koja će njima više odgovarati. Otpor Jelenin kratko je trajao ( dva do tri meseca ) i već tokom maja 1398. godine na političkoj i državnoj sceni nalazi se novi kralj Bosne, Stefan Ostoja. Kraljica Jelena se povukla s prestola. Iako se, u istorijskim izvorima spominje još par puta, ona više nema nikakav politički uticaj. Njen pad označio je potpunu pobedu krupne bosanske vlastele koja će od tog momenta upravljati sudbinom Bosne.

Autor : Srđan Rajković
praistorija - 88741 - 14.02.2014 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (2)

Srbija - Mokranj: Tragovi života od pre 6000 godina


Nastavljena arheološka istraživanja na preistorijskom lokalitetu Potkapina u Mokranju. Uz stručnjake iz Beograda i kolege iz Kanzasa u SAD.

Arheolozi Muzeja Krajine i beogradskog Arheološkog instituta, skoro do kraja novembra istraživaće preistorijsku prošlost Negotinske Krajine na lokalitetu Potkapina u Mokranju. Jer, po dosadašnjim saznanjima, ovde je život započeo gotovo 4. 000 godina pre naše ere, u bakarnom dobu, a nastavio se u gvozdenom, bronzanom, te periodu rimske dominacije, sve do Vizantije i srednjeg veka. Arheolozi, predvođeni dr Aleksandrom Kapuranom i dr Aleksandrom Bulatovićem, vodećim srpskim stručnjacima za preistoriju, prilikom istraživanja sonde van preistorijskog naselja na Potkapini, već su naišli na srednjovekovnu nekropolu.

ŠTETA: Istraživanje prate i nelegalne aktivnosti tragača za zlatom koji su, privučeni legendama o navodnom blagu, lane do temelja uništili jedno malo preistorijsko utvrđenje.

  • Tri groba su ukopana u građevine koji potiču iz vizantijskog perioda, sa prilozima od staklene paste i bakarne žice koji će preciznije odrediti period u kojem je nastala ova nekropola - objašnjava rukovodilac istraživanja, dr Aleksandar Kapuran, naučni saradnik Arheološkog instituta.

    Ovaj nalaz, šta više, poslužiće i za veliki projekat etnogeneze Srba, koju radi Institut za molekularnu genetiku i genetsko inženjerstvo.

  • Arheološka istraživanja u Mokranju nisu deo tog projekta, ali smo uzorke sa tog terena uzeli, jer nam je cilj da analiziramo populaciju koja je živela u različitim vremenskim presecima i uporedimo je sa sadašnjicom, kako bismo mogli da utvrdimo u kojoj meri su migracije uticale na genetski sastav - kaže istraživač pripravnik Slobodan Davidović.

    Iako se za ovo naselje zna od 1976. - posle zaštitnih istraživanja koje je na tom prostoru sproveo arheolog Đorđe Janković ¿ sistematska istraživanja, pod rukovodstvom dr Ivane Radovanović, započela su pre tri godine: zahvaljujući saradnji Muzeja Krajine, Arheološkog instituta i američkog univerziteta Lorens iz Kanzasa. Narednih godina, po rečima arheologa Gordana Janjića, direktora negotinske ustanove kulture, planirano je da se u istraživanja uključe i stručnjaci koji izučavaju srednji vek...
  • znanje - 88740 - 14.02.2014 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    Ivo Andrić: Njegoš kao tragični junak kosovske misli (2)


    Sa najgorim hoću da se borim.

    Život je i za njega, kao za stare Germane, jedino i isključivo rat, "aut belli praeparatio, aut infida pax". I tu odjedanput umesto vasionom harmonijom njegova pesma "propoje od užasa", snivana harmonija pretvara se u paklenu neslogu i borbu u kojoj treba biti na pravoj strani. Tu je drugo lice Njegoševo. Njegoš borac ne zna za sažaljenje, niti ga traži niti ga daje. Tu je i tragika njegovog istorijskog poziva. On koji je "mišlju lećeo" među planetama i svetovima, osvajajući predele koje smrtan um ne može da dokuči i odgonetajući ono što će za milione ostati večita tajna, tu je odjednom zapleten u zamršen i krvav sukob na tvrdoj zemlji, pod strašnim prilikama. A bori se za uboge ispaše i rudine na zapadnoj ili za dva pusta ostrva u blatnom jezeru na istočnoj granici. Ta borba za dva gola ostrva Vranjinu i Lesandru, na kojima gotovo i nema ničeg do jednog krsta i jedne lumbarde, karakteristična je po svome uporstvu i po svojoj bezizglednosti, i stoji kao simbol. Ona ispunjava veliki deo njegove diplomatske i vojne aktivnosti. (Njegoš je išao lično na Korčulu da pregovara sa brodogradiocima za nabavku lađa na kojima je mislio da osvaja dva ostrva, ali je Austrija osujetila posao.)

    I kako sve kod njega čudesnom brzinom prelazi sa onog višeg plana na niži i sa nižeg na viši, kao što često u njegovoj zvaničnoj prepisci sretamo reflekse njegovih glavnih misaonih preokupacija, tako isto u njegovim pesničkim produktima čiste misli kao da se javljaju mračni odjeci njegovih zemaljskih briga i borbi. - I kad u pesmi Crnogorac Bogu čitamo stihove

    Nagone me naprijed plivat,
    No kako ću vodom hodit
    Kad u ruke vesla nemam,
    Već sam dužan stojat tužan
    U smrtnome čamcu malom.

    Mi pored alegorije o duhovnoj muci na okeanu života ne možemo da ne osetimo prizvuk Njegoševe brige za dva ostrva Vranjinu i Lesandru, koja su mu oteta izdajstvom i neverom, a koja zbog neimanja lađa nije nikad uspeo da povrati.
    Ta Njegoševa preokupacija, ta opsesija gotovo o borbi sa osmanlijskom silom, koja je postala njegova sudbina, prodire u Njegošev stih i to ne samo onaj iz Gorskog vijenca, koji je sav pun nje, nego i onaj najličniji. Gledajući se u venecijanskom ogledalu sa okvirom od majstorski slikanog cveća i posmatrajući svoj prkosni crni brk, Njegoš je govorio poluglasno:

    Crni brče gdje ćeš okapati
    Dal- u Mostar ili u Travniku?

    U tom zapadnjačkom ogledalu, stvorenom za raskoš, radost i sujetu, umesto svega toga Njegoš je ugledao, kao u groznoj viziji, vezirski kolac i strašne čengele na travničkom gradu i svoju mladu vladičansku glavu, odsečenu i izloženu podsmehu i sramu, isto onako kao što su on i njegovi izlagali uz radosno puškaranje protivničke glave na cetinjskoj kuli više manastira. Nema sumnje da se tragično ogledao onaj ko se tako ogledao.

    Tu dodirujemo neposredno tragičnu dvogubost koja je razapinjala Njegoša i koju je on morao osećati u punoj meri, kad je rekao: "Ja sam varvar među knezovima i knez među varvarima". To je značilo imati dva života a ne moći pravo ni potpuno živeti ni jedan. Imati dve oprečne egzistencije koje zajedno sačinjavaju jednu jedinu beskrajnu muku.

    Mi smo već rekli da su oblici Njegoševe tragike mnogostruki, iako svi nikli iz istog kosovskog korena. U njegovoj akciji, kao u njegovom duhovnom doživljavanju i kao i u ličnom životu samom, svuda je kosovska misao urezala svoj tajanstveni znak, tražeći žrtvu, ali i donoseći rešenje. Pod kakvim je prilikama nastalo po vrednosti ogromno pesničko delo Njegoševo? I kakvo je ono samo sa tačke koja nas ovde interesuje? - Vladičin sekretar Medaković priča u svojim uspomenama da Njegoš dok je radio Luču mikrokozma "Za šest neđelja ne puštaše nikoga k sebi" i odmah dodaje: "On bješe udubljen u svoju poeziju i rado čitaše sve one pjesme, koje imahu uzvišenog poetičkog poleta. Za zemaljske poslove, niti za njegove Crnogorce, a i za samu crkvu nije ovo bilo probitačno. Da se vladika nije toliko bavio pjesništvom, on bi još više dobra uradio za Crnogorce. To mu je smetalo te nije dovršio ni Zakonik na kojem je radio dulje vremena".

    Ubogi ovaj sekretar, on je očevidno izraz mišljenja dobronamernih savremenika! Na to Njegoš odgovara u Luči mikrokozma:

    Sve divote neba i nebesah,
    Sve što cvjeta lučam sveštenijem,
    Mirovi li al- umovi bili,
    Sve prelesti smrtne i besmrtne -
    Što je skupa ovo svekoliko
    Do opštega oca poezija?
    Za njega je dakle i Bog sam
    Tvoriteljnom zanjat poezijom.

    Da bi nesporazum bio veći, Njegošev biograf Rovinjski kaže: "Naprotiv, on je pisao vrlo malo, budući neprestano zauzet poslovima narodnim". - Tako je u očima jednih Njegoš radio suviše na poeziji, zanemarujući državne poslove, a u očima drugih zanemarivao poeziju zbog državnih briga. Što je najgore, i jedni i drugi imaju pravo. Jer, Njegoš je i u ovom kao u svemu ostalom bio razapet između dve teško pomirljive suprotnosti koje je trebalo miriti žrtvom i odricanjem.

    Kakvo je književno delo koje je nastalo pod tim pogodbama?

    Govoreći o Gorskom vijencu kao o jednoj od tri naše najveće vrednosti, Branko Lazarević je dobro uočio da Njegoš "nije mogao, sem u nekoliko slučajeva sa vladikom Danilom i Igumanom Stefanom, da zamahne potpuno svojim krilima i pusti ceo svoj genije u akciju". "Kad god bi se", kaže Lazarević, "vrlo visoko uspeo, gradivo i događaj opominjali su ga da mora da se spušta, i ta borba između njegova duha i njegovih filozofsko etičkih vizija, s jedne strane, i gradiva i događaja koji ga sputavaju i vezuju za teren i akciju na njemu, sa druge strane, oseća se: ponekad se neskladno sažimaju a ponekad se čak i sudaraju, sa jasnim belegama na mestu sudara".
    Još jedan tribut kosovskoj misli.

    Uostalom, Gorski vijenac kao i Šćepan Mali isključivo su i postavljeni u službu kosovske misli. Pa i sama Luča mikrokozma, iako sva od metafizičkih preokupacija, nije bez veze sa njome preko podsvesnih aluzija i analogija. Sa svojom borbom, i to ratničkom borbom, između zla i dobra, sa privremenim čovekovim ropstvom zlu i nepravdi, sa neugaslom misli o ranijem svetlom carstvu i najposle sa nadom i verom u izbavljenje, dolazi nam ponekad, dok je čitamo, kao prototip kosovske sudbine Njegoševe. Uistini Njegoš i za tragediju Adamovu i za polom srpskog naroda na Kosovu upotrebljava jednu istu reč "padenije carstva".

    U Njegoševom književnom delu, fatalni znak kosovske sudbine svuda je prisutan, i onda kad pesnik ne govori o njemu, jer njime je uslovljeno celo poetsko delo Njegoševo. U Njegoševoj poeziji sve je hijeratički kruto i pravo, uprošćeno i sažeto do nejasnosti, vezano tvrdo u jedan grčevit uzao; sve ugašeno, bez drugog sjaja osim unutarnjeg. Jer ovde je preko svega prešao dah kosovske misli koji je bez milosrđa sažegao sve ono što ne "služi česti, ni imenu", a okamenio sve ono što im služi da bi večito stajalo tako i služilo im. To je poezija visinskog vazduha i velikih, slobodnih perspektiva, sa onoliko ukrasa samo koliko je moglo da bude doneseno u jedan zbeg. Sve što nije moglo stati u arku spasa posle kosovskog potopa, sve je odbačeno. Otud u tom delu nedostaju čitavi kompleksi osećanja. Ali otud je i sve ono što je u njemu sadržano razvijeno do jednog intenziteta i raspaljeno do jednog žara kakvih je malo u svetskoj književnosti. Kao umetnik, Njegoš je najveći u tim hijeratičkim scenama i invokacijama, kad je najbliži kolektivnom udesu, kao što je ova slika ratnika pre boja, puna paganske veličine, iz Šćepana Malog:

    Klanjaju se mladu suncu, dv-je tisuće vitezovah,
    Cjelivaju mater zemlju, da im pokoj tihi dade.

    ...

    Molitvu im sunce primi, zemlja slavan grob obeća.

    Takvo je književno delo tražila njegova osnovna misao od njega: Čisto nebesko sunce, tvrda zemlja kojoj smo dužni sve, a između toga dvoga ljudi vitezovi koji idu ka grobu, ka slavnom grobu, kao jedinoj želji i najvećoj sreći. Sve što je u Njegoševom delu ispod toga ili iznad toga, dato je samo kao rezultat teške borbe i bolnog otimanja.

    Nije drukčije bilo ni na ostalim područjima na koja nam ostaje da bacimo pogled. Svuda ćemo se sresti sa tom istom misli kao živom silom i glavnim regulatorom.
    Poznato je da se Njegoš nije osećao pozvanim za svešteno zvanje koje mu je sudbina donela sa ostalim velikim i teškim darovima. Slobodan duh, kome je hipokrizija nepoznata, on je iskreno pokazivao tu svoju sklonost ka svetovnom načinu i životu. Ta njegova sklonost bila je za života predmet napada na vladiku, a posle smrti predmet pogrešnih komentara. Prigovaralo mu se što ne činodejstvuje, što se odeva kao i ostali Crnogorci, što rukopolaže nespremne popove itd. S druge strane, profesori i knjiški ljudi sa kraja prošlog i početka ovog stoleća hteli su često da od Njegoša naprave nekog liberalnog borca po modelu 19. veka. Netačno je u osnovi ono što kaže Rešetar: "Vladika je u vječitoj borbi među znanjem i vjerovanjem odlučno naginjao na stranu znanja". Nikolaj Velimirović, u svojoj knjizi o Njegošu, utvrdio je sa velikom slobodom duha i zavidnom erudicijom složenost misaonog sveta Njegoševog, i on je nesumnjivo bliže istini kad kaže da je Njegoševo gledanje na svet i život bilo, pored svega, "hristoliko".

    Njegoš sam je, kaže se, jednom prilikom rekao divnu reč o tome. Kad su mu govorili da mu se zamera što je više čovek nego vladika, on je odgovorio: "Lakše je biti vladika nego čovjek". S druge strane, u celoj našoj književnosti mi nemamo poezije koja bi bila bliže Bogu i koja bi to bila na uzvišeniji način. To je za nas dosta, jer to je sve.

    Nego, drugo je bilo u pitanju. Reč poznatog francuskog moraliste Rivarola: "Država je lađa čije kotve počivaju u nebesima", mogla bi se u punoj meri primeniti na Crnu Goru Njegoševog vremena. Teokratska vladavina naročitog tipa odgovarala je nesumnjivo najbolje tadašnjem stanju Crne Gore. I tu kao i u svemu drugom trebalo je "služiti česti i imenu". Trebalo je biti vladika, kao što je trebalo ratovati, kao što je trebalo suditi narodu i snabdevati ga žitom i prahom i olovom i čuvati ga od štetnih uticaja sa strane, da se narod ne pokoleba, ne izneveri i ne "potvori". A za lične sklonosti i predilekcije nije bilo mesta ni vremena, ni opravdanja.
    Naivni i strogi Medaković u svojim sećanjima daje nam ključ za takvo shvatanje. On kaže: "Vladika se nalazaše u odveć teškijem okolnostima, pa se opet moraše pokoriti sudbini, jer se i on obziraše na svoj prosti, ali odveć hitri narod, te se okrene i on pridržavati se onoga što sav narod počituje, uvažava i zašto zalaže sve pa i sam život svoj". Na drugom mestu on je još jasniji: "Vladika je bio kako i ostali ljudi ali se osvrtaše na svoj obraz i na položaj, pa se čuvaše od svega što ne dolikuje ne samo njemu nego ni drugome saobraznome Crnogorcu".

    Ukoliko je i tu trebalo savladavati se i odricati, to je bilo samo jedno pregaranje više.

    Jedini svoj pokušaj ljubavne poezije Njegoš je spalio sam. Uzalud je njegov ađutant tražio da mu da tu pesmu, da je prepiše. Njegoš je odbio rečima: "A kako bi to izgledalo: Vladika pa piše pjesmu o ljubavi? Ne dam!"
    I ta uboga, nesuđena radost spaljena je na istom oltaru na kome su prinesene tolike žrtve.

    Gete koji se rodio pod drugom zvezdom i živeo pod sasvim drugim prilikama, ali koji je takođe poznao i celog života rešavao problem: Kako da se izmire dva nepomirljiva sveta, svet misli i svet akcije, dao je pesniku ovo konačno određenje: "Nećeš uvek ostati usamljen, izradićeš sebe za društvo, i postupati isto kao što drugi postupa".

    Između Geteovog: "... i postupati isto kao što drugi postupa" i Medakovićevog priprostog "te se okrene i on pridržavati se onoga što sav narod počituje" nema nikakve razlike. To je večni i jedini pravi proces mirenja viših duhova sa svetom i životom, preko bola, preko žrtava i ličnih odricanja.

    Tragedija čiji tok pratimo ima svoje trenutke pomračenja i njen junak svoje trenutke slabosti.

    Govoreći o Hristovoj drami i molitvi u vrtu Getsemanskom: "otkloni od mene ovu čašu", jedan ruski filozof kaže: "Bez ovog trenutka slabosti podvig ne bi bio potpun".

    Gledajući stalno pred sobom kamen svojih brda i još višu i tvrđu muku zaveta koji leži na toj zemlji i "strašnom plemenu", umoran od zemlje i željan neba, i Njegoš će kao čovek koji se guši, zavapiti svoju molbu:

    Pustite me da viđu nebesa
    Koja ste mi sobom zastupili!

    On će Medakoviću kazati: "Dao bih sve što imam, samo da mi je obrijati ovu bradu". Kod njega će se kroz sumnje i nevolje stalno javljati misao o bežanju glavom preko sveta od te čaše koja nam izgleda kao "redna čaša", od Sokratovog otrova, preko Getsemanskog vrta do crnogorskih brda, i sve tako "redom po junacima", do u nedogled. Najbližima je vladika govorio: "Vala mi se sve dojadilo i najradije bi, da mi je kud gođ poć na česov ostrov, đe nigđe nikog nema, pa da tamo mirno živim". Bolna želja i neostvariv san, ali on će se vraćati još često. Nenadoviću on će priznati: "Mnogo sam puta pomišljao: da zažmurim pa da ostavim Evropu i odem u Ameriku i da ništa više ne čitam o Evropi". Već smrtno bolestan, on će reći Matiji Banu: "Nemojte se začuditi ako čujete da sam se navezao na Atlantski Okean i da plovim za Njujork". Ali za ovakve duhove nema ostrva odmora ni lađe koja bi ih na nj prevezla. Izvodeći velika dela svojom najskupljom krvi, oni su osuđeni da sanjaju o ostrvima mira i odmora, kao što bezbrojni mali ljudi u svom miru sanjaju o izvođenju velikih dela.

    Ti i slični trenuci ljudske slabosti, ti uplašeni i žalni pogledi unazad žrtve koju odvode, to uzaludno, kratko i nevoljno otimanje od svoje neumitne sudbine i svog pravog poziva, to jedva primetno drhtanje na putu ka uzvišenju, sve to ne slabi i ne kvari harmonični lik Njegošev. Naprotiv, sve su to, kao krvavi znoj i vapaj getsemanski, nesumnjivi znakovi božijih izabranika. Bez toga, zaista, podvig ne bi bio potpun.

    U stvari, o bežanju ne može biti reči. Kao u viziji svete Katarine, i kod njega je "jedan krst pred nama a drugi za nama, tako da ne možemo pobeći". Tražeći izlaz iz protivrečnosti i sukoba u sebi i oko sebe, Njegoš ga nalazi u izmirenju sa životom i pozivom koji mu je život odredio. Ne u jednom pasivnom, slabićkom mirenju, nego u svesnom, voljnom primanju života kao borbe i žrtve:

    Krst nositi nama je suđeno
    Strašne borbe sa svojim i s tuđinom.

    Izlaz je nađen. Tragedija, završiće se kao svaka tragedija: propašću glavnog junaka i, docnije, pobedom njegove misli.

    Naše se nabrajanje primiče kraju. Ne stoga što je mogućnost sukoba iscrpljena, nego jer se život glavnog junaka naglo krati. "Koga bogovi vole, taj mlad umre".

    Godina 1848, nemirna i puna pretnji i obećanja, označava mesto preloma u Njegoševoj drami. Uzbuđen događajima u Austriji i ponesen varljivom nadom na blisko ostvarenje životnog sna, on će još jednom pokušati da iskoristi događaje. On piše Jelačiću poznata pisma, upućuje štampane proglase na Dalmatince, obraća se Petrogradu i Beogradu. Sve su to plamsaji kandila koje se gasi.

    Njegošu je 37 godina. Za njim je osamnaest godina vladavine pod okolnostima koje smo videli. Luča mikrokozma i Gorski vijenac su štampani u poslednje tri godine. Šćepan Mali je napisan. Stihovi su presahnuli. Događaji slagali.
    Tu je predah za poslednji čin. Crnogorski istoričar Njegošev ovu poslednju glavu otvara rečima: "Počinje bolijest Petra drugoga i konac života njegovog približava se". Incipit finis!

    Bolest koja se javila nenadno i pogoršavala naglo, odvešće Njegoša u poslednje dve godine života dva puta u Italiju. Kad se posle prvog, kratkog puta do Padove vladika vratio na Cetinje, Gagić, ruski konsularni agent iz Kotora, izveštava rusku vladu da su lekari našli da vladika ima neizlečivu tuberkulozu i naredili mu, kaže Gagić, "da ne upotrebljava nikakvije ljekarija, nego da se povrati u Crnu Goru i da se tu koristuje otačastvenim vazduhom, pri najstrožijem uzdržavanju od jela, pića i svakijeh trudnijeh zanimanja umnijeh, da koliko se može produži svoj život".

    Kao odgovor na suvoću i nesvesnu ironiju ovog birokratskog izveštaja treba citirati bar nešto iz neobičnog pisma koje je Njegoš u to vreme pisao sa Cetinja kotorskom lekaru Marinkoviću sa kojim ga je vezalo prisno duhovno prijateljstvo:
    "Moja je ideja" - kaže Njegoš - "među nebesima i grobnicom smjelo lećela i ja sam smrt ovako razumjeo: Ili je tihi vječni san koji sam boravio pređe rođenja, ili lako putovanje iz svijeta u svijet i pričislenje besmrtnom liku, i vječito blaženstvo..."

    To su bila "umna zanimanija" malo viša nego što je konsul Gagić mogao da shvati. Tu čudnu dilemu pred kojom Njegoš stoji vedar i "svemu naredan" kao pred božijom voljom, čija je "djela trudno ispitati", naći ćemo ponovljenu u njegovom testamentu, toliko je ona obuzimala njegov duh do poslednjeg trenutka. U tome je Njegoš sličan duhovima iz vremena renesanse koji su u svoj testamenat unosili svoje misaone nedoumice i preokupacije i još u testamentu preporučivali Bogu "svoj duh ili dušu" ("animum meum seu animam").

    Drugo putovanje Njegoševo u Italiju, koje se pretvorilo u višemesečni boravak u Neapolju, ostalo nam je opisano u pismima Ljube Nenadovića. Prostodušna ali topla i verna proza ovog Njegoševog Ekermana predstavlja danas jedno blago naše književnosti, jer je u njoj sačuvan najlepši lik našeg najvećeg pesnika, za vreme dok je "sumoran kao Bajron" prolazio Italijom.

    Njegoš koga je smrt već obeležila video je umetnost i lepotu zemalja blagoga neba. Njemu lično ništa od svega toga nije moglo biti posve novo i strano, jer iznad svih vremena, granica i daljina traje oduvek neprestan zbor duhova. Pred Rafaelovom slikom Hrista, kaže Nenadović, "Vladika je seo na stolicu i trideset minuta gledao je neprestano u božansko lice Hristovo". Jedno poslepodne ispeo se, onako bolestan, sa pratnjom na vrh Koloseuma, i tu ih zadržao "dok nisu ispratili sunce i dočekali zvezde".

    Ali i ovoga puta, zagledan u "prosvješteni svijet", Njegoš je morao, kao nekad u venecijanskom ogledalu, da sagleda uglavnom samo jedno: kao avet iza svoje osuđene glave svoju crnogorsku muku i brigu i celu našu tragiku balkansku. Kad mu je u Neapolju došao Nenadović prvi put, on ga je nadovezujući verovatno na svoje samotničke misli, umesto pozdrava dočekao glasnim, gotovo gnevnim rečima: "Ala se mi Sloveni narobovasmo!" Najčešće, on je išao po ulicama, crkvama i muzejima kao odsutan, "preturajući neke jade po pameti" i odbijajući da sluša kaluđere i čičerone. U njegovim škrtim rečima izbijala je prava preokupacija. Kad su posetili spilju u kojoj je po tradiciji živela mitološka proročica Sibila, vladika je odjednom rekao Nenadoviću: "Šteta što je sada nema da nam kaže, hoće li Omerpaša kad satre Bosnu zaista udariti na Crnu Goru".

    I ovde se pokazalo da je kosovska misao svuda, jer je on sa sobom nosi, u očima kojima gleda svet. I ovde se videlo:

    Da viteza ustopce tragičeski konac prati.

    Kad se iste godine pod jesen vratio u Crnu Goru, to je bilo zato da u njoj umre. "Česta ljutnja i vječito nezadovoljstvo prekratiše mu život", pisao je tada jedan savremenik. Ali taj Njegoš koji se vraćao u svoja brda bio je već očišćen kao žrtva. Još mnogo pre novembarskog dana koji će ga izbrisati između živih, sve je preboljeno i pregoreno. Sumnja je raspršena, lepota pokopana, sujeta ugašena, lični bolovi zaboravljeni. Sve je prineseno na "oltar pravi, na kamen krvavi", krvav kosovskom krvlju, i tu spaljeno na ognju iz kojeg se rađaju dela pesnika i heroja.

    Kad ga je malo vremena pre toga video Matija Ban, Njegoš mu je rekao: "Prijatelju moj, duša mi ubija tijelo", i u strahu da je sve što je uradio maleno prema zavetu koji leži na njemu, on je dodao: "Sjeti me se đegođ kad me već ne bude i neka potomstvo dozna bar za naše namjere, kad mu djela ne mogoh ostaviti".

    Te jeseni na Cetinju je ležao smrtno bolestan vladika, a u ruskom konsulatu bio je pohranjen njegov testamenat, sam za sebe jedno jedinstveno delo, kao kruna Njegoševog života i stvaranja. Evo šta je pisalo u prvom delu toga testamenta:
    "Slava tebje pokazavšemu nam svjet! Hvala ti gospodi jer si me na brijegu jednog tvojega svijeta, divnog sunca blagovolio napojiti. Hvala ti gospodi, jer si me na zemlji nad milionima i dušom i tijelom ukrasio, koliko me je od moga đetinjstva tvoje nepostiživo veličanstvo topilo u himne, u himne božanstvene radosti, udivljenija i veleljepote tvoje, toliko sam bjednu sudbinu ljudsku sa užasom rasmatrao i oplakivao. Tvoje je slovo sve iz ništa stvorilo, tvome je zakonu sve pokorno. Čovijek je smrtan i mora umrijeti. Ja sa nadeždom stupam tvojemu svetilištu, božanstvenom, kojega sam svijetlu senku nazro jošte s brijega, kojega su moji smrtni koraci mjerili. Ja na tvoj poziv smireno idem, ili pod tvojim likom da vječni san boravim ili u horove besmrtne da te vječno slavim."

    I tu, najednom, kao da se glas harmonije sfera naglo prelama u glas naše zemlje: u testamentu počinje govor o ciframa, o državnom novcu koji ostavlja, i preporuke i kletve da se tim novcem pravo i pametno rukuje i crnogorska sirotinja hrani i od zla brani; da se tako očuva i ne izneveri kosovska misao.
    Dakle uvek do poslednjeg trenutka i poslednjeg akta volje, to isto dejstvo koje ga je, kao što smo videli, pratilo kroz ceo život. Uvek, kao na slikama starih majstora, jedna bitka se bije na zemlji a druga, uporedo, na nebesima. Došao je dan vladičine smrti. Bio je opet siv jesenski dan, sa istim onim dekorom, bio je 18. oktobar po starom, Lučindan, oko 10 časova pre podne, dakle isti dan i isti sat kad je pre dvadeset i jednu godinu na istom mestu, nad mrtvim Petrom I, mladi Rade Tomov zakaluđeren i proglašen za poglavara zemlje. Okupljena rodbina i glavari su tiho suzili. Vladika je, kao kakav drevni prvosveštenik, blagoslovio još jednom zemlju i narod i preporučio starešinama da "sirotinji čine pravdu". I rekavši to, kaže njegov istorik, "odmah prostre se na stramac svoga strica sv. Petra i ispusti duh".
    Čudesnom i preciznom geometrijom sudbine, tragični krug završio se u tački sa koje je krenuo. Videli ste, u ovom krugu, kao na Kosovu samom,

    Sve je sveto i čestito bilo
    I milome Bogu pristupačno.

    Napomena: Prvi put objavljen 1935, tekst se pojavio i u nedeljniku Vreme, br. 1151, od 24. januara 2013 - navodno, u čast dvestote godišnjice rođenja Vladike Rada. Inače, Vreme se dosada uglavnom rugalo "guslarskom" nasleđu kao prežitku mračne prošlosti, koja zaostalim Srbima preči put u svetlu budućnost, bolji život, i evroatlantske integracije.
    znanje - 88739 - 14.02.2014 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    Ivo Andrić: Njegoš kao tragični junak kosovske misli (1)


    Ova je drama počela na Kosovu.

    Ljuba Nenadović, iako i sam Srbin, bio je iznenađen kad je video u Crnoj Gori živu snagu kosovske tradicije, koja je u tim brdima i posle stoleća bila stvarnost, isto toliko bliska i stvarna kao hleb i voda. Namučene žene koje su se odmarale pored bremena drva na kamenoj ivici puta govorile su mu o Kosovu kao o svojoj osobenoj sudbini i ličnoj tragediji. "Naša je pravda na Kosovu zakopana", govorili su ljudi rezignirano i ne pomišljajući da je traže drugim putem do onoga koji im kosovski zavet nalaže. Celokupna sudbina svih ljudi bila je tim zavetom omeđena i upravljana. Kao u najdrevnijim legendama, koje su uvek i najveća ljudska stvarnost, svaki je na sebi lično osećao istorijsku kletvu koja je "lafe" pretvorila u "ratare", ostavivši im u duši "strašnu misao Obilića", da tako žive razapeti između svoje "ratarske", rajinske stvarnosti i viteške, obilićevske misli. Crna Gora i svet koji je izbegao u njena brda bili su kvintesencija toga kosovskog misterija. Sve što se u tim brdima rađalo, dolazilo je na svet sa refleksom kosovske krvi u pogledu.

    Tu je dakle početak i Njegoševe drame. Bez ovoga bi tragika Njegoševa života bila teško razumljiva. Njegoš je prototip kosovskog borca. I kao pesnik, i kao vladalac, i kao čovek, on je čisto oličenje kosovske borbe, poraza i nesalomljive nade. On je, kao što je neko rekao, "Jeremija Kosova", i u isto vreme i aktivni, odgovorni borac za "skidanje kletve" i ostvarenje Obilićeve misli. Tvrđeno je da se reč "Kosovo" pored reči "Bog" najčešće pominje u Gorskom vijencu. Ali nisu samo misao i poezija predeli za kosovsku tradiciju. Ona je za Njegoša život sam. Ona je isto tako predmet njegove realne i obazrive diplomatske prepiske kao što je predmet njegovog glavnog pesničkog dela. U prepisci sa Rusijom kao i sa Turcima, za njega je Kosovo jedan datum koji utiče na sve odluke i rešavanje najkonkretnijih pitanja. Formulišući svoje zahteve, on počinje rečima "od padenija našega carstva". On govori o Kosovu kao o ma kom drugom moralno političkom argumentu, kao o živom i presudnom faktoru kolektivne i lične sudbine. U službenoj prepisci, on piše Osmanpaši skadarskom: "- kad su divlje azijatske orde naše maleno no junačko carstvo razrušile, onda su moji predci i još neke odabrane familije, koje nijesu tu poginule od Turaka, ostavili svoje otačestvo i u ovijem gorama utekle".

    U tim gorama se "Krstu služi a Milošem živi". I samo u toj svetlosti razumljivi su sudbina i delo Njegoševo. Uostalom, svi oni koji su mu stajali najbliže, kao prijatelji ili kao neprijatelji, shvatili su ga tako. Možda niko nije pokazao da bolje shvaća Njegoševe namere i moralno poreklo svih njegovih nastojanja kao Alipaša Stočević, umni i nesrećni vezir na Hercegovini, kad je rekao o vladici ovu prostu i duboku istinu: "A boga mi moga i dina, to je onaj pravi srpski ban od Kosova".

    Sa ovim prologom, Njegoševa drama počinje stvarno na Lučindan, 18. oktobra po starom, 1830. godine. Uoči toga dana umro je vladika Petar I Sveti. Posle 48 godina mučne vladavine isključivo autoritetom svoje svetačke ličnosti, on je, u testamentu koji je diktirao u pero našem zemljaku Simi Milutinoviću, saopštio glavarima i narodu, "da je naimenovao za svoga naslednika, crkvenog poglavara i zemlje gospodara, svog sinovca Rada Tomova, koga preporuča Bogu, ruskom caru, i svemu narodu crnogorskom i brdskom". To je bio isti onaj Rade Tomov za koga je Petar I pre više godina kazao proročanske reči: "Ovo dijete, ako uzživi, biće odličan junak i pametan čovjek". Na mladiću je bilo ne samo proročanstvo nego i kao naročito određenje Promisli. Sticaj prilika bio je takav da je on izabran za naslednika, iako je bio najmlađi sin najmlađeg od trojice braće Petra I.

    Rade Tomov koji je imao tada 19, po nekima i samo 17 godina, otrgnut je odjednom od šetnji i poetskih diskusija sa svojim originalnim učiteljem Simom Milutinovićem Sarajlijom i doveden pred manastir. Lik arhiđakona Petra u Šćepanu Malom može da posluži potpuno kao portret Rada Tomova u tome presudnom trenutku.

    U našoj se zemlji nigda nije
    Ovakvoga momčeta dizalo,
    Ni divotom ni svakom hitrinom.
    Uprav su mu sedamnaest ljetah,
    Više znade no nas polovina;
    Pametnije misli i riječi
    Nit- sam čuo, niti ću je čuti,
    Nego neće ovo naše biti.
    A ako mu Bog sačuva glavu,
    On je sreća ovoga naroda,
    On je rođen da dovijek živi.

    Taj neobični mladić živa duha i retke fizičke lepote, za glavu viši od najvišeg Crnogorca, našao se pred mrtvim telom Petra I, koje je, sasušeno postom, brigama i mukama, već tada ličilo na sveštene mošti. U to sivo oktobarsko jutro, sa sivim stenama i sivim nebom kao pozadinom, ocrtavao se u jednom prizoru punom gorštačke prostote i svečane veličine, kao u nekoj simboličnoj radnji, budući život Rada Tomova. Ostroški arhimandrit Josif zakaluđerio je tu na licu mesta mladoga Rada, u prisustvu 60 sveštenika, "obukavši ga u crne mantije preminulog mitropolita i davši mu u kaluđerstvu ime Petar". Tada "pred svijem narodom prvi pristupi mladome gospodaru stari ostroški arhimandrit i poljubi ga u ruku, a za njim svi ostali glavari". Narod je neprestano klicao i pucao iz pušaka.

    Od toga trenutka u tome premladom knezu, koji će se ubrzo pokazati kao bogodan pesnik i uman vladalac, odigravaće se niz tragičnih sukoba koji će ogorčati i prekratiti njegov život, ali izoštriti njegovu misao i podići njegov duh do visina do kojih se izdižu samo najviši i najbolji duhovi sveta.

    Kao na nekoj modernoj pozornici, u Njegošu počinju da se odigravaju istovremeno i uporedo nekoliko tragičnih sukoba koje mu donosi njegov trostruki poziv: vladike, vladaoca i pesnika. Svaki od ta tri poziva nosio je u sebi svoje teškoće, a sva tri su se opet međusobno sudarala i kršila i stvarala tako nove protivrečnosti i sukobe u unutarnjem i spoljnjem životu Njegoševom.

    "Kroz četiri i po vijeka, od kako bogomoljci upravljahu Crnom Gorom, ne bi još ni jednog vladike da je tako mlad i nespreman primio dvije najviše i najveće dužnosti u svoje ruke", kaže Medaković, kao da najavljuje početak vladalačke drame Njegoševe. Incipit tragoedia!

    A kako je izgledala ta Crna Gora sa svojim strogim podnebljem i svojim gorštačkim, ubogim i samovoljnim stanovništvom u trenutku kad je pala na savest i odgovornost mladoga kneza? Nićifor Dučić kaže: "Kakvog utvrđenog državnog uređenja nije postojalo, niti se plaćala dacija sve do vladike Petra II (1831. godine). Prilikom međusobica u plemenima vladike su mirile zavađene strane, a prilikom sukoba sa neprijateljem okupljali su ih i objedinjavali za odbranu zajedničke domovine. To je sve što su mogli mitropoliti činjeti u samovoljnom narodu uticajem svoga autoriteta ili kletvom".

    Mladi vladalac morao je dakle početi iz osnova rad na formiranju države, na stvaranju njenih najelementarnijih organa.

    Iako mlad i nespreman, Njegoš je pristupio pozivu koji mu je sudbina nametnula. Neblagodarne i teške poslove oko uvođenja prve uprave, pobiranja prve poreze, osnivanja škole i štamparije, on je izvodio sa energijom i obazrivošću koja je iznenadila i prijatelje i protivnike. Ali, tu je neminovno morao udariti i na prve teškoće i prva razočarenja. Po jednom predanju, na njega su pucali u nekim plemenima kad je odlazio među njih radi uvođenja poreze. Tadašnji crnogorski glavari, po rečima Tomanovićevim, "nijesu imali pojma o jedinstvu državnom, osim na bojnom polju i u crkvi". Otud su sva Njegoševa nastojanja da centrališe i uredi raštrkana plemena nailazila na otpor "kad javni, kad potajni, al trajni". Ali i Njegoš se bori za ono što misli da je pravo i korisno po zemlju. On proklinje velikom kletvom crkvenom nepokorna bratstva, preti, obećava. Upada među zakrvljena bratstva i svojim rukama i grudima ih rastavlja. Kad ne može drukčije, on strelja bez milosrđa krive i sumnjive, kao što je streljao senatore Todora Mušikina i braću mu. Njegove poslanice plemenima zvuče tragično, notom velikog bola i razočarenja. Tako jednima piše: "Ali za tu moju ljubav koju k vama imah, ja dočekah svaku bruku i neblagodarnost".

    Odraz tih muka i razočarenja vladičinih vidi se jasno u njegovom pesničkom delu, naročito u Šćepanu Malom i Gorskom vijencu. Otud njegovo gorko saznanje izraženo u stihu:

    Rođeni smo u besudnu zemlju,
    i njegovo direktno apostrofiranje naroda:
    Teško onom ko o vama briži.

    Karakterističan je jedan dijalog između Njegoša i njegovog sekretara Medakovića. Njegoš: "Poznaješ li ti ove Crnogorce?" Medaković: "Mislim da u nekoliko poznajem". Njegoš: "Ne poznaješ vaistinu! Eto sam Crnogorac, rodio sam se i odrastao među njima i gospodar sam im, pa ih još ne poznajem".

    Pod teretom vladalačkih dužnosti, shvaćenih duboko ozbiljno i krvavo strogo, u sukobima sa ljudima i njihovim strastima, bedama i porocima, počeo je da se formira i javlja onaj Njegošev pesimistički pogled na "vrijeme zemno i sudbinu ljudsku", koji će teškoće sa spoljnim neprijateljem i borbe sa samim sobom potencirati do maksimuma poznatih mesta iz Luče mikrokozma i Gorskog vijenca. Njegova visoka misao i velika osetljivost, u sudaru sa stvarnošću, počele su iz tih sudara da stvaraju opštu sliku sveta i čovekove sudbine u njemu. Nekoliko godina ispunjenih novim iskustvima, sumnjama i razočarenjima sa svojima i sa tuđinom, povećaće onaj agnosticizam koji je Njegoš priznao u konkretnoj i anegdotičnoj formi sekretaru Medakoviću, pozlediće ga kao ranu i proširiti na sve ljude uopšte:

    S tačke svake pogledaj čovjeka!
    Kako hoćeš sudi o čovjeku!
    Tajna čojku čovjek je najviša!

    Tako dok u potpunom nerazumevanju već zreo pesnik ne stane pred tajnom čoveka i prirode, sa jedinim mračnim stihom:

    Ovoga su u grobu ključevi.

    Spoljni odnosi uboge i junačke Crne Gore o kojoj Njegoš mora da "briži" nisu ništa manje mučni i zamršeni. Težina zaveta koji leži na ovoj "žiži srpstva" i suviše je velika. Crna Gora pod njom krvari, ali njen vladika je onaj kome ona podgriza zdravlje i potkrada san i "prsi mu u tartar pretvara". Kao i kod unutrašnjeg uređenja, sve treba raditi iz početka, i za sve nedostaju sredstva i uslovi. Velika zaštitnica Rusija, velika je pomoć, velika nada, ali i velika muka. Petrograd je daleko, ruska politika sveobimna, a Crna Gora i njeni životni interesi, kao što je prirodno, samo jedan nevidljivo sitan sektor te velike ruske politike. Intrige su česte i nerazumevanja svake vrste mogućna. Ako je verovati Matiji Banu, Njegoš mu je u trenutku ogorčenja rekao jednom: "Ja gospodar Crne Gore pravi sam rob petrogradskih ćudi". - Nesporazumi i trvenja bez prestanka sa Austrijom, nesporazumi i sa knezom Milošem pored svih dobrih želja i nastojanja sa obe strane. Ali glavna muka i najteža borba Njegoševa, to je Turska. Kosovski zavet od kojeg se živi, kojim se diše i misli, tu je neposredno u pitanju.
    Jedan francuski pamfletista rekao je jednom prilikom: "Engleska je Evropi ono što je sotona čovečanstvu". To je za francuskog pisca bila jedna "boutade", trenutna dosetka u pregrejanosti polemike. Ali za Njegoša je veliko i moćno Osmanlijsko Carstvo bilo uistini oličenje pakla na zemlji, ovaploćen princip Zla sa kojim mu dužnost nalaže boriti se bez kolebanja i pomirenja, pa i bez ikakve nade na pobedu. Ta borba se vodi pod jedinstvenom, očajničkom devizom koja liči na apsurd a koja je u stvari životna istina sama:
    Neka bude što biti ne može!

    Nigde u poeziji sveta ni u sudbini naroda nisam našao strašnije lozinke. Ali bez tog samoubilačkog apsurda, bez toga, da se paradoksalno izrazimo, pozitivnog nihilizma, bez toga upornog negiranja stvarnosti i očevidnosti, ne bi bila moguća ni akcija, ni sama misao o akciji protiv zla. I u tome je Njegoš potpuno izraz našeg osnovnog i najdubljeg kolektivnog osećanja, jer pod tom devizom, svesno ili nesvesno, vođene su sve naše borbe za oslobođenje, od Karađorđa pa do najnovijih vremena.

    Kao borba na slikama starih majstora, gde se iznad bitke dveju zemaljskih armija vide u oblacima dve nebeske vojske kako uporedo ratuju među sobom, i ova najveća Njegoševa borba odigrava se istovremeno na dva plana, na fizičkom i na duhovnom, na nebeskom i na zemnom. Jer zavetna borba protiv Osmanlijskog Carstva biće predmet Njegoševog glavnog pesničkog dela i u isto vreme najveća briga njegove političke i vojne delatnosti. "Sâm sam i mučenik na ovim stjenama, kao Prometej na Kavkazu", govorio je Njegoš često, i upoređujući se sa Prometejem, on je odmah dodavao da je Tursko Carstvo jastreb koji mu prikovanom nagriza utrobu.

    To nije bio samo sukob dveju vera, nacija i rasa, to je bio sudar dveju stihija, Istoka i Zapada, a sudbina je naša htela da se ta borba uglavnom odigra na našim teritorijama i da prepolovi i podvoji našu nacionalnu celinu svojim krvavim zidom. U tu borbu stihija bili smo zavitlani i bačeni svi, i na kojoj se ko strani zadesio, na toj se i borio, sa istim smislom, istim junaštvom i istom verom u pravednost svoje stvari.

    Tako je tragika te borbe bila pooštrena i uvećana neminovnim bratoubilačkim sukobima koje nam je često nametala naša teška istorija. Tragika ta bila je za Njegoša utoliko veća što je on sa svoje visine, kao svi veliki i svetlonosni duhovi naše istorije, obuhvatao pogledom uvek totalitet naše nacije, bez razlike na veru i pleme.

    U jednom smelom i proročanskom pismu koje je uputio skadarskom veziru, našem zemljaku Osmanpaši, rodom iz bosanskog Skoplja, sadržano je Njegoševo gledište na ovu borbu. Vredi citirati u celosti to malo poznato pismo, jer se u njemu, iza fasade od dinarske retorike i obligatnog crnogorskog patosa, krije velika i tragična istina naše istorije i odražava kosovska koncepcija Njegoševog poziva.

    Vladika piše veziru:

    "Došlo mi je do ruke tvoje pismo od 17. septembra o.g. u kojemu neke stvari smiješno napominješ. Prvo, što kažeš, da operemo svoja srca, pa da učinimo svaki lijepi način i slogu na naše granice: koje je srce za ljude, ono je vazda čisto i oprato, a s neljudima prinuđen je čovjek da se neljudski vlada, jer inače ne može sve da bi htio. Što se hvališ, da imaš kod mene prijatelja, koji ti dokazuju moje namjerenije, dobro kad ih imaš - meni ih ne kazuj, da od mene ne postradaju. Ovu i drugu ovakvu stvar ti možeš kazati onijema, koji svijet kroz čibuk gledaju, a ne meni, - moje je namjerenije javno i čisto, i koga i kako valja paziti onako sa mnom i u susjedstvu i da živuje. - Ti govoriš, da ja sve nešto tražim: a što bi ja tražio: i s kime ću ga tražiti? Kad je Bajazit (Ilderim nazvani) Bosnu pokorio, i kad su divlje azijatske orde naše maleno no junačko carstvo razrušile, onda su moji predci i još neke odabrane familije, koje nijesu tu poginule od Turaka, ostavili svoje otačastvo i u ovijem gorama utekli. Ja sam inokosan, ja sam sirak - pomisli: đe su mi braća slavni i glasoviti knezovi i vojvode našega carstva, đe je Crnojević (Bušatlija), đe je Obren Knežević (Mahmut Begović), đe je Kulinović? đe je Skopljak? đe je Vidajić? đe je Filipović? đe je Gradaščević? đe je Stočević? đe je Ljubović? pa đe su mnogi ostali? Kamo gospoda i cvijet našega naroda? da svoje otačastvo i svoju slavu zajedno potražimo! Da smo svi na jedno, onda bi ja s njima nešto veliko potražio. - Bog sam znade kada će se oni svoje slave spomenuti i do kada će se ova moja braća od svoje rođene braće tuđiti i nazivati se azijatima i do kada će za tuđu korist rabotati, ne sjećajući se sebe ni svojega. Od onoga nesrećnoga dana, od kako je azijatin naše carstvo razgnjavio, sa kim se ova šaka gorštaka za obšte poštenje i ime našega naroda bori? Sve sa svojom rođenom braćom izturčenom: brat brata bije, brat brata siječe - razvaline su našega carstva u našu krv ogrezle - evo naše obšte nesreće! Ova je nesreća i obšta vražda bratska više no sila tuđa učinila, te je naše junačko pleme postalo tuđim nadničarom i služiteljima, kao što si i ti tuđi nadničar. Kukavnu je Crnu Goru ovaj razur našega naroda gotovo udavio, no i opoštio; ovo je učinilo, te je danas Crna Gora i biće dovijek almaz u vitešku krunu. Ja bih radije no išta na svijetu vidjeti slogu među braćom u kojima jedna krv kipi, i koju je jedno mlijeko odojilo i jedna kolijevka odnjihala; što se pak mene tiče samoga i ove šake naroda, ja poštenja više ni malo ne želim, no ga imamo pred velikijem i opamećenijem svijetom; no se nešto drugo želi jerbo je krvava rana i golo poštenje. Ja bih rad da sam se malo docnije rodio, jer bih vidio svoju braću, đe su sebe i svojijeh spomenuli i javno pred svijetom kazali, da su oni dostojni praunuci i potomci starije vitezova našega naroda. Kada se ova sveta riječ izgovori, blago cijelome našemu plemenu, onda će ime crnogorsko, bosansko i proči vitezova srbskoga naroda kako sveti talisman čestvovati i u njedrima nositi. - Ja čujem, da ti Crnogorce hajducima nazivaš; to ime nimalo sramno nije; hajduk znači Chevalier, Ritter, na primjer: kavalijeri su ovi hajduci: Marko Kraljević, Relja Omučević, Gergelez Alija, Tale Orašanin, Skenderbeg, Stojan Janković, Ilija Smiljanić, Bajo Pivljanin, Karađorđe, vojvoda Veljko Petrović, - ovo su samo neki od našega naroda, koji nijesu danas u životu. Istina da su neki Crnogorci ubivaoci, grabitelji i mamitelji, ali ih neobuzdana i divlja sila turska nagoni, pa i junačka nevolja. - Pomisli, moj dragi zemljače! Ovoliko naroda sabilo se u ovim gorama, gotovo od svuda zatvoren! Kad je godina nekoliko rodna, može se prilično proći, ali kad dođe godina, kao što je lanjska bila, živa muka od njih biva. Ja sam lani nekoliko mjeseca maka u Beč i u Mletke, navlastito za to, da ovu muku očima ne gledam; a drugo: ja sam srca žalostiva pa bi sve svoje razurio, a svakako malo mi je šta i ostalo. Kada sa mnom govoriš, kako moj brat bošnjak, ja sam tvoj brat, tvoj prijatelj; ali kad govoriš ka- Turčin, kako azijatin, kako neprijatelj našega plemena i imena, mene je to protivno i svakome bi blagorodno mislećem čoeku protivno bilo; a znam, ti ćeš reći, kad ovo moje pismo vidiš: šta ovaj čoek koješta piše i snijeva; ali se nadam, da će naši potomci, kad bilo da bilo, dati dostojnu cijenu otačastvoljubivim mislima u pismu vladičinu, na koga se danas viče sa svake strane kako na bijelu vranu."

    Tako je Njegoš video sebe i svoje kao svet osuđen na nepoštednu i bezizglednu borbu "sa svojim i sa tuđinom".
    Ali ta borba, koju mu je kao primarnu dužnost nalagala čelična shema kosovske misli i koja je za običnog Crnogorca bila razumljiva i prosta kao i život sam, bila je za blagorodnu dušu Njegoševu izvor novih i velikih patnja. On je duhom genija, kakav je nesumnjivo bio, obuhvaćao ne samo "zemaljski sajam nesmisleni", nego sve vidimo i ne vidimo, proničući u tajnu postanka i smisao sveta i sudbine svih stvorenja. On je za najsitnije stvorenje kao i za najudaljeniju planetu bio vezan čvrstom vezom "svete simpatije", koja u stvari i drži vasionu i ravnotežu u njoj. On je istoriju vasione voleo da zamišlja kao trajnu borbu svetlosti i mraka, u kojoj Bog, tj. svetlost, neprestano pobeđuje i napreduje, dok jednom ne dođe čas kad će mraka potpuno nestati, kad će sve, sve bez izuzetka, biti svetlosno i srećno jednom zauvek.

    Tad će opšti tvorac počinuti
    I svoj sveti zavet ispuniti,
    Tad će miri i prostori strašni
    Slatkoglasnom grmjet harmonijom
    Vječne sreće i vječne ljubavi.

    (Karakteristika je svih velikih duhova da bar jednim delom svoga duha i bar u jednom delu svoga života neminovno prosanjaju san o vasioni kao harmoniji i sudbini sveta kao velikoj drami na čijoj nas krajnjoj tački pozdravlja potpuno blaženstvo. "Am Ende winkt vollkommene Seligkeit" ŠKeyserlingĆ.)
    Njegošev san o harmoniji razbija se i lomi brutalno u susretu sa Zlom, a oličenje zla u svetu to je veliko istočno carstvo.

    Zla na svijetu vidjeh svakolika.
    balkanski_ratovi - 88738 - 14.02.2014 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    Prvi albanski napadi na srpsku državu


    Tokom čitavog 19. veka u Kneževinu (potonju) Kraljevinu Srbiju bilo je upada naoružanih trupa iz delova Osmanskog carstva naseljenog Albancima

    Pre tačno sto godina, septembra 1913. na tadašnjoj srpsko-albanskoj granici izbio je veliki oružani sukob, o kojem je "Politika" detaljno izveštavala.

  • "Organizovane arnautske čete nastavljaju svoj rad na remećenju državnog života u srpskim novim krajevima i uništavanju hrišćanskog stanovništva.

    Glavni napad razbojnika upravljen je na Debar i južni deo zapadne srpske granice, na mesta koja su od glavnih vojničkih centara odvojena teško prohodnim planinama isto koliko i kilometarskom razdaljinom. "

    Iz ovog članka objavljenog u "Politici" pre tačno jednog veka, 22. septembra (9. po julijanskom kalendaru) 1913. godine, lako se može zaključiti da se u novopripojenim krajevima Kraljevine Srbije nešto krupno dešavalo.

    I, zaista, samo dve nedelje od proglasa kralja Petra o prisajedinjenju novih krajeva Srbiji, u njenim jugozapadnim oblastima počeli su nemiri, koji su za srpsku državu predstavljali novo, ozbiljno iskušenje. Oni su bili posledica zamršenih srpsko-albanskih odnosa, koje su i tada opterećivali mnogobrojni problemi, ali i interesa velikih sila, pre svih Austrougarske da destabilizuje ovo područje. O čemu je u stvari bila reč?

  • Još pre kraja balkanskih ratova, na konferenciji u Londonu bila je ustanovljena severoistočna granica Albanije. Ali, ona nije bila obeležena na terenu, zbog čega je Srbija dugo oklevala da pre dolaska kontrolne komisije s nje povuče trupe.

    Kada je pod međunarodnim pritiskom to ipak učinila, albanska vlada je pod snažnim austrougarskim uticajem to iskoristila da iz tri pravca upadne na srpsku teritoriju. Tim odredima komandovali su strani oficiri, što ukazuje na to da je iza svega stajala Austrougarska.

    Cilj akcije bio je da se izazovu neredi, da se upad predstavi kao pobuna domaćeg, albanskog stanovništva, a drski režim okarakteriše kao tiranski, te da se granični spor reši na štetu Srbije - objašnjava Miloš Jagodić, profesor istorije srpskog naroda u novom veku na Katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu.

    Odredi iz Albanije upali su u Debarski i Prizrenski okrug u oblasti u kojima su posle povlačenja ostale samo manje jedinice srpske vojske. Zato im je pošlo za rukom da osvoje Debar, Strugu i Ohrid i stignu do ulaza u Prizren, gde su zaustavljeni.

    O tome je "Politika" od 10. septembra ovako izvestila:

  • "Situacija na srpsko-albanskoj granici mnogo je kritičnija nego što se u prvi mah mislilo. Arnauti su u velikim masama sunuli na našu teritoriju i naše trupe, malobrojne i iznenađene morale su se povući. Mi smo već juče saopštili da su Arnauti zauzeli Debar. Ima ih preko šest hiljada, a predvodili su ih strani oficiri, čija narodnost još nije utvrđena."

    Posle prvog iznenađenja usledio je odlučan odgovor države. Mobilisane su trupe, jačine dve divizije, u "novim krajevima" proglašeno je ratno stanje, doneta je Uredba o javnoj bezbednosti. Do druge polovine oktobra srpska vojska oslobodila je ceo Prizrenski i Debarski okrug, a potom je, kako bi se do dolaska međunarodne kontrolne komisije sprečili novi upadi, ušla na teritoriju Albanije. To je krajem oktobra zamalo dovelo do rata sa Austrougarskom.

  • Želeći da spreče nove upade, Pašić i ceo državni vrh odolevali su pritiscima i odbijali da pre dolaska komisije povuku trupe iz Albanije. Ali, Austrougarska je ubrzo Srbiji uputila ultimatum da u roku od osam dana povuče trupe, preteći da će nam u suprotnom objaviti rat. Nastojeći da izbegne novih konflikt, tim pre što su to tražile i ostale sile, srpska vojska se potom povukla iz Albanije - objašnjava Miloš Jagodić.

    Situacija "na terenu" se uskoro ipak primirila, ali su posledice upada bile višestruke. Stradalo je mnogo ljudi, i hrišćana i muslimana, došlo je do destabilizacije ovog područja, austrofilska vlada u Valoni mogla se pred sunarodnicima predstaviti kao "patriotska", ali je određenu korist, prema rečima našeg sagovornika, imala i Kraljevina Srbija.

    Naime, stanovništvo ovih oblasti, pod snažnim utiskom svega što se dogodilo, nije se više bunilo, a njihove vođe su nastojale da imaju što bolje odnose sa vlastima. To je, između ostalog, pomoglo i srpskoj vojci da se tokom Prvog svetskog rata preko tih krajeva bezbednije povuče prema saveznicima.

    Valja napomenuti da, iako dotad najveći, ovo nije bio i prvi srpsko-albanski sukob. Tokom čitavog 19. veka u Kneževinu (potonju) Kraljevinu Srbiju bilo je upada naoružanih trupa iz delova Osmanskog carstva naseljenog Albancima, a naročito jak upad dogodio se 1879, samo godinu dana pošto je Srbija na Berlinskom kongresu priznata kao samostalna država.

    Samo do granice...

    Javnost u Srbiji tih dana pažljivo je pratila vesti iz inostranstva, znajući da će rešavanje i ovog pitanja umnogome zavisiti od interesa velikih sila. Tako je "Politika", koja je služila kao jedan od glavnih izvora informacija, u broju od 28. septembra između ostalog objavila:

  • "U jednom izveštaju iz Rima "Nova slobodna presa" javlja da su Talijanska i Austrijska vlada odgovorile na notu srpske vlade." U odgovoru su", veli se dalje, "obe vlade savetovale Srbiji da se zadrži na odbrani granice, jer bi prelazak iste mogao da dovede do ozbiljnih sukoba."

    Želeli dogovor sa Albancima

    Sa prostora Kosovskog vilajeta, od Berlinskog kongresa (1878) do balkanskih ratova (1912) iselilo se, prema proceni Miloša Jagodića, oko sto hiljada Srba. To je bio rezultat stalnih pljački, ubistava i drugih vrsta pritisaka i nasilja.

    On je u knjizi "Novi krajevi Srbije 1912-1915" (izdanje Filozofskog fakulteta) izneo i podatke o broju stanovnika, na osnovu popisa koji je, po naredbi Vrhovne komanda srpske vojske, u "novim krajevima" obavljen februara i marta 1913. godine.

    Tako su, na osnovu popisa rađenog "od kuće do kuće", u Prištinskom okrugu Srbi činili 20,6, Albanci 64, 1, a Turci 9, 5 odsto stanovnika. U Prizrenskom okrugu (koji je obuhvatao i neke delove današnje Albanije) Srbi su činili 14,7, Albanci 51,3, Turci 10, 4, a "muslimani srpskog jezika" 21,6 odsto stanovnika.

    U Mitrovačkom srezu, delu Novopazarskog okruga, Srbi su činili 45, 2, Albanci 20, 9, a "muslimani srpskog jezika" 33 odsto stanovnika. U Prištinskom okrugu ukupno je bilo 240. 209, a u Prizrenskom 227. 425 stanovnika.

    Ovaj popis pokazuje da je stanovništvo Kosovskog vilajeta bilo veoma heterogeno, s tim da su Srbi, usled pritisaka koji su nad njima u prethodnim decenijama sprovođeni, bili u manjini. Činjenica da je popis obavljen početkom 1913, dok je Drugi balkanski rat još trajao, pokazuje, međutim, još nešto - da srpska vlada nije imala nameru da protera Albance i ostalo stanovništvo islamske veroispovesti, to jest da etnički očisti ovo područje. Jer, da je imala takve planove Srbija je 1912. mogla da ih sprovede, tokom ili neposredno posle ratnih operacija. Srbija je, naprotiv, svima koji su tamo živeli garantovala sva građanska prava i slobode, a Pašić je na sve načine nastojao i da različitim merama Albance pridobije kao saveznike - ukazuje Jagodić.
  • crna_gora - 88359 - 26.01.2014 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    Naši preci nisu imali nedoumica o tome ko su i šta su


    Već duže vrijeme pristajemo na neodgovornost, koja je prožela naš duh. Ta neodgovornost je narušila naš etos i doprinosi da laž postaje istina a ćutanje vrlina. Zbrka raznih pojmova i njihovo tumačenje u funkciji ideologije i dnevne politike ne izazivaju samo nedoumice u našem narodu.

    ISTINA O NAMA

    Izvor: CRNOGORSKI IDENTITET Zbornik dokumenata - JEZIK, narod, vjera

    Međutim, ni u jednom narodu, niti u jednom vremenu, nije bilo ovoliko zbrke i nihilizma, oličenih u odricanju od sopstvenog identiteta. Nije rijetkost da u istoj porodici, od istih roditelja, imamo po nekoliko narodnosti, koje navodno govore različitim jezicima, i tvrde da nisu nikakav rod. Tumačenje istorijskih konstanti u duhu dnevnih potreba jedne ideologije, čini da istina ustupa mjesto neistini, a nacinonalno dostojanstvo i ponos, strahu od režima. Uostalom, osnovni pojmovi i izvorna dokumenta ne mogu biti ono što neka ideologija i politika želi, ne go ono što oni stvarno zna če. Logički nije moguće da su braća i sestre rođenjem rod, pa poslije toga iz političkih razloga to nisu.

    Naši preci nisu imali nedoumica o tome ko su i šta su. Kvaziistoričari nas ubjeđuju da znameniti ljudi naše istorije i kulture, poput Crnojevića ili Petrovića Njegoša, za vrijeme trajanja samostalne i međunarodno priznate države Knjaževine ili Kraljevine Crne Gore, nijesu mislili kako su pisali, nego kako to nečijim političkim potrebama u današnje vrijeme odgovara. Ako su najznamenitiji ljudi iz naše istorije ovako "griješili", neka i nama bu de dozvoljena takva "zabluda".

    Upravo ovaj Zbornik dokumenata svjedoči da nikakve greške u osjećanju i ponašanju naših predaka nikada nije ni bilo. Vjerodostojna isto rijska dokumenta, koja stavljamo javnosti na uvid, samo su mali dio bogate arhive čije kopije posjedujemo, i koja će se uskoro naći pred čitaocima. Ovi dokumenti imaju snagu aksioma o kojima se ne raspravlja. Oni se mogu odbaciti, kao što se, nažalost, i dešava u našem vremenu, kad pojedini ostaju privrženi virtuelnoj istoriji i virtuelnom identitetu naroda kojem pripadaju i čijeg identiteta se na taj način odriču. Ovaj Zbornik dokumenata je još samo jedno suočavanje sa nespornim istorijskim istinama. On je naša svojevrsna legitimacija. Zbornik je samo dio ispunjavanja duga prema našim časnim i svijetlim precima, i davanje istorijskog putokaza našem potomstvu i savremenicima. Ovo nije politizacija istorije, već odbrana od te besprimjerne politizacije. Ovo ni je stvar politike, već etike. Čovjek ne može da bira vrijeme i prilike u kojima će živjeti. Od njega ne zavisi ni u kom će se narodu roditi, u kojoj rasi i od kojih roditelja. Od njega samo zavisi da li će u tim prilikama postupati kao čovjek.

    CRNOGORSKI IDENTITET Zbornik dokumenata - JEZIK, narod, vjera
    Predrag Popović

    Iz Zbornika izdvajamo:

    U udžbeniku "Čitanka za drugi razred osnovnijeh škola" iz 1897. godine, za vreme nezavisne i međunarodno priznate države ¿ Knjaževine Crne Gore, deca su učila od koga su i ko su. U njemu piše, između ostalog, sledeće:

    "Djeco! Vas je Srbin rodio, pa s toga se vi Srbi zovete. To ćete ime vi do smrti nositi, njim ćete se pred svijetom dičiti, i ako ko naumi da vam mjesto njega drugo kakvo ime nametne, vi ćete onda prije umrijeti, nego to dopustiti. "

    Autor udžbenika je Đuro L. Popović, sa Cetinja od Popovića iz Donjeg Kraja, koji je bio prvi predsednik Školske komisije kostituisane 1892. godine i pisac 15 udžbenika i priručnika.

    ***


    U "Grlici, kalendaru crnogorskom za godinu 1835. " objavljena je "Kratka istorija Crne Gore", koju je napisao mitropolit Petar I Petrović Njegoš - Sveti Petar Cetinjski.

    U odjeljku 8. Žitelji, piše između ostalog sljedeće: "Crnogorci su Slaveno - Srpskog koljena kao i Hercegovci i Bošnjaci, i prozvali su se tijem imenom kao i ovi od mjesta u koemu žive".

    Za jezik Crnogoraca, piše sledeće: "jezik je sve jedan što i Hercegovački s vrlo malom i gotovo neprimjetnom razlikom, i manje je od ovoga opoganjen Turskijema riječima".

    (Grlica, 1835, Cetinje, st. 47-48)
    srbi_evrope - 88357 - 26.01.2014 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    Najstariji narod u Poljskoj, Kašubi, pričaju srpskim jezikom!


    Kada kao turista dođete u Gdanjsk i okolinu, ne treba da znate poljski da bi ste se sporazumevali sa lokalnim stanovništvom. Ovde većinu žitelja čine Kašubi, stari slovenski narod, koji odlično razume srpski. Doktor slavistike Dušan Pažđerski je čovek za kog se danas govori da je prvi svetu otkrio ovaj novi narod.

  • Došao sam 1999. godine iz Novog Sada u Poljsku da doktoriram i upoznao sam ljude koji odlično razumeju srpski jezik. To me je privuklo da istražujem i otkrijem da su Kašubi autohtoni slovenski narod, koji živi na najlepšim obalama Baltičkog mora. U svom rečniku imaju fond srpske govorne tradicije. Uostalom, Kašubi na jugu Baltika, imaju Srpsko selo i Srpsko jezero - otkrio nam je svoju tajnu vezu sa ovim narodom dr Dušan Pažđerski, koji za sebe kaže da je Novosađanin.

    Njegova istraživanja su pokazala da su Kašubi ostatak srednjovekovnog naroda Pomorjana, koji je na prostore pokrajine Pomeranije došao pre Poljaka.

    Kašubi su bili pomorci, koji su poslovali sa Bokeljima. Prilikom podele interesnih sfera na Versajskoj konferenciji njihova oblast Pomerenija ili Kašuba je dodeljena Poljskoj. Za vreme Drugog svetskog rata Kašubi su jedini imali organizovani partizanski pokret. Danas ih u Poljskoj ima više od 5. 000.

  • Moje analize su pokazale da se oko 51. 000 ljudi u Poljskoj izjasnilo da govore kašupskim jezikom. Smatra se da osoba koje su poreklom Kašubi u Poljskoj ima oko 300. 000. Kašubi nemaju status naroda, već regionalne etničke zajednice. Njihov jezik kao orginalna baština ima status nacionalnog. Oni su sačuvali svoje etničke osobine, jer vekovima žive izolovano. Osnovali su grad Gdanjsk. Uvek su imali veze sa srpskim narodom. Jedna od prestonica kašupskih knezova u srednjem veku zvala se Beograd. Taj grad, nažalost, više ne postoji - otkriva nam dr Pažđerski.

    kasubi-2Kašubi su, kažu sami Poljaci, jedini pravi zapadnoslovenski narod. Religiozniji su od Poljaka. Natalitet im je prilično visok, iako su podvrgnuti asimilaciji i emigraciji. Bave se poljoprivredom i ribarstvom. Najveće poljske fabrike za preradu ribe i najbolji poljski primorski turistički centri su na Kašubima.

  • Po mentalitetu su slični Slovencima. Vredni su, preduzetni, ali su gostoljubi kao Srbi. Njihova narodna nošnja liči na našu. Odlikuje je narodni vez, koji imaju srpske košulje, kecelje i dolame. Uz to, imaju veliko razumevanje za srpsku istoriju. Jedan od najvećih kašupskih pesnika Stanislav Pestka je za vreme krize oko Kosmeta, preveo i objavio pesmu Stefana Lazarevića "Reči na mramornom stubu na Kosovu". A, prvi naučno uređeni kašupsko-poljski rečnik Stefana Ramulta, koji je 1893. godine izdala Poljska akademija nauka iz Krakova, recenzenti su uporedili sa "Srpskim rječnikom" Vuka Karadžića - kazuje Dušan Pažđerski, inače, veliki prijatelj Kašuba.

    Naš sagovornik prećutkuje da u toj vezi Kašuba i Srba sam najviše doprineo. Pažđerski živi u gradiću Vejherovu sa Kašubama. Prvi je o ovom narodu napisao stručne radove, a u Beogradu je, u izdavačkom preduzeću "Alma" otvorio Kašupsku biblioteku. Uz pomoć Projekta Rastko 2004. godine otvorio je prvu kašupsku internet biblioteku i time ovaj narod predstavio kao svoje naučno otkriće. Za taj doprinos narod Kašubi je dr Dušana Pažđerskog nagradio Medaljom Stolema, koju je 2006. godine dobio i poljski premijer Donald Tusku, koji je i sam Kašub.

  • Moji planovi su da otvorim prvu katedru kašubistike na Gdanjskom univerzitetu i da pripremimo Prvu međunarodnu konferenciju o Kašubi, kako bi ceo svet upoznao ovaj narod. Kako sam na poslednjem Sajmu knjiga u Beogradu u goste doveo izdavača Jaroslava Elvarta, prvog Kašuba koji je posetio Srbiju, palniram da dovedem još nekoliko važnih predstavnika ovog naroda - poverio nam se dr Dušan Pažđerski.

    Sredinom maju ove godine je sa grupom studenata prvi put u posetu Srbiji došla i mala grupa Kašuba. Delegaciju je vodili jedini kašupski izdavač i ugledni poljoprivrednik, inače suvlasnik jedine kašupske privatne televizije. Istovremeno je održana bibliotečka konferencija u gradu Vejherovu, na kojoj su učestvovali predstavnici dve srpske biblioteke, iz Čačka i Novog Sada.

    Za sledeću godinu, sa kulturnim centrom iz jedne kašupske opštine planiraju se susreti na kojima bi bila razmatrana manjinska prava u Srbiji i Poljskoj, što Kašube to posebno zanima.

    Poljski Srbin

    Dr Dušan Pažđerski je rođen u Zenici 1967. godine u porodici Leha Pažđerskog, profesora poljskog jezika. Na rođenju je dobio ime Vladislav.

    Studirao je slavistiku u Beogradu, radio u novosadskom Radiju 100 i Matici srpskoj. Otišao je u Poljsku da izučava poljsko-srpski rečnik biljaka. Radi na univerzitetu Gdanjsk, predaje gramatiku srpskog i poljskog jezika.

    Istražuje tajne kašupskog jezika. Objavio je "Antologija kašupske narodne pripovetke", a radi prvi kašupsko-srpski rečnik.
  • rodoslov - 88318 - 23.01.2014 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (2)

    Bogunovići (pleme)


    Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije

    Kraljevska zastava Nemanjića.

    Poreklo srpskog bratstva Bogunovića je iz Stare RaškeŠ1Ć, odnosno iz današnjeg područja severne Crne Gore (misli se na Staru Hercegovinu), koja je osvojena/oslobođena 1876. godine, u ratu protiv Turaka od strane Srba (iz Crne Gore), koje je predvodio njihov poglavar Nikola I Petrović Njegoš (1840-1921), knjaz Crne Gore (vladao: 1860-1910), a kasnije i kralj (vladao: 1910-1918).

    Mada se, u ovom slučaju (nesporno) radi o "bratstvu" (poniklom iz vodeće srpske plemićke porodice), postoje neki autori, poput Jovana T. Cvijića (1865-1927) i Milana Karanovića (1882-1955), koji u svom monumentalnom naučnom radu: "Naselja i poreklo stanovništva" (poglavlje: "Pounje u Bosanskoj Krajini", Srpska kraljevska akademija, Beograd, 1925, strana 349.), nazivaju isto "plemenom", razvrstavajući ga zbog brojnosti na tri grupe rodova (o čemu će u daljem tekstu biti više reči).

    Kada je u 13. novembra 1350. godine Dubrovnik posetio Stefan X Uroš Dušan Nemanjić (1308-1355), tj. Stefan Uroš IV Dušan "Silni" Nemanjić, kralj Srbije (vladao: 1331-1345), a potom i car (vladao: 1345-1355), a u pratnji mu je bio ("Čingrijina genealogija") i njegov rođak Lavrentije Nemanjić, sin Boguna Nemanjića (kako su zabeležili Dubrovčani: uglednog plemića iz 14. veka), rodonačelnika porodice Bogunović koji je živeo u oblasti Lever Tare i Đurđevića Tare (u današnjoj opštini Pljevlja), gde su se u ono vreme nalazili brojni letnjikovci srpske vladarske porodice Nemanjića.

    Nastanjivanje u Dubrovniku i širenje porodice van njega

    Lavrentije je ostao da živi u Dubrovniku (podaci Dubrovačkog arhiva), a u znak poštovanja na svog uglednog oca, uzeo je prezime Bogunović, pa su ga tako kasnije i zapamtili u ovom Gradu, kao Lavrentija-Lavricu BogunovićaŠ2Ć


    Svečanost povodom dolaska srpskog cara Dušana Nemanjića u Dubrovnik 1350. godine.Od tog dana, Bogunovići su više od 232 godine živeli u srpskom DubrovnikuŠ3ĆŠ4Ć, odnosno sve do 1582. godine (dr Sindik i dr Ćuk), te su se potom bratstvenici-porodice (u više kolona i pravaca) otisnule iz Hercegovine i okoline Dubrovnika, ka južnoj, srednjoj i severnoj Dalmaciji, odnosno ka regionu naseljenom Srbima pravoslavcima i katolicima, koji Mlečani nazivaju: "raggione de Morlachi".

    Ovo se dešavalo neposredno pre i u toku tzv. Kandijskog rata (ital. La guerra di Candia), tj. Šestog tursko-mletačkog rata (1645-1669).

    Tokom ovog rata, svi su se vojno sposobni bratstvenici Bogunovića borili (u sklopu srpske morlačke vojske), pod glavnokomandujućim uskočkim harambašom i serdarom (vojni čin iznad vojvodskog) Ilijom Smiljanićem (16??-1654), a potom i pod glavnokomandujućim (od 1681. godine) uskočkim serdarom Stojanom Jankovićem Mitrovićem (1636-1687), sinom harambaše Janka Mitrovića (1613-1659), koga Mleci nazivaju "capo principale de Morlachi" (Morlak, tj. Morovlah / Crni Vlah - Srbin uskok), a za oslobođenje Dalmacije i Like.

    Većina bratstvenika se konačno (1689), u toku čuvenog Morejskog rata (ital. La guerra di Morea), tj. Sedmog tursko-mletačkog rata (1683-1699), naselila u Vrelu (Lika), tj. na samom izvoru reke Zrmanje, dok su se delovi porodice naseljavali (nešto kasnije) i u Bosanskoj Krajini.

    O tome, da su Bogunovići jedina poznata porodica, koja "po muškoj liniji" vodi direktno poreklo od Nemanjića, pisali su istoričari, specijalizovani za istoriju Dubrovnika u srednjem veku: dr Ilija Sindik (1888-1958), Srbin katolik iz Dubrovnika, dr Ruža Ćuk (1949-), SANU, te istoričar Božidar Kljajević (1953-), koji se uskostručno bavi porodičnom genealogijom.

    Srpsko carstvo oko 1355. godine, koje je uspostavio Stefan 10. Uroš Dušan Nemanjić (1308-1355), kralj Srbije (vladao: 1331-1345), a potom i car (vladao: 1345-1355). Autor karte je Francuz Henri Thiers (1838-1904), a ista je objavljena 1862. godine u knjizi: La Serbie, son passé et son avenir. U Dubrovniku su se Lavrentije Nemanjić-Bogunović i njegovi potomci bavili trgovinom, te su (koristići svoje veze) širili svoju trgovačku mrežu po celom srpstvu: od Prištine, Prizrena, Novog Brda, Mitrovice, Pazara, Pljevalja i drugih krajeva u kojima se (u ono vreme) odvijala živa trgovina.

    Manji broj porodica iz ovog bratstva prihvatilo je katoličku veru (uglavno je u pitanju prekrštavanje u 18.-19. veku) većinom zbog napredovanja u vojnoj službi, tj. vojno-političke karijere, a tek par porodica je u Bosni prihvatilo islam kao svoju religiju, s druge strane preko 95% plemena i dalje je pravoslavnog verskog opredeljenja.

    U Dubrovačkom arhivu je zabeleženo par informacija, koje potiču sa prostora Hercegovine, odnosno Popova polja, a vezane su za bratstvo/porodicu Bogunović.
    Prvi put tamo se pominje Cvetko Bogunović, iz Popova polja (kraj Trebinja), koji je bio zastupnik (jemac) u Dubrovniku 8. januara 1371. godine, Gradoju Tributiniću (lat. Gradoe Tributinich ili Gradoe Tributtino), vlastelinu Trnova u banovini Bosni (1137-1377).

    Drugi put se pominje Brajko Bogunović iz naselja Kotezi u Popovom polju. On se unajmljuje u Dubrovniku pod određenim uslovima, koji su regulisani ugovorom obe strane.

    Najpoznatiji dubrovački istoričar (ovde već pominjani) dr Sindik, navodi u popisu stanovništva Dubrovnika iz 14. veka, porodicu Nemanjić-Bogunović, a u njegovim daljim istraživanjima pominje opet porodicu Bogunović, ovaj put na obodu ovog Grada, ali iz kasnijih popisa stanovništva (od 1498. do 1514. godine), odnosno u selima Majakovu (hrv. Majkovi) i Orašcu (hrv. Orašac).

    Prvi Bogunović, koji je iz Dubrovnika prešao u Hercegovinu bio je Žuro Bogunović.

    Po kome će se prozvati jedna nova porodica - Žurovići, tj. Zurovići, a onda kasnije i Zurovci. Od njihove grane porodice kasnije će nastati i dve islamske porodice.

    Inače, iz Hercegovine, Bogunovići se sele na područje Šibenika (u sam Grad i u njegovo zaleđe), gde ih istoričar dr Dušan Lj. Kašić (1914-1990), nalazi među popisanim znamenitim srpskim porodicama šibenske parohije iz 1652. godine.

    U knjizi "Prezimena u Crnoj Gori" (Beogradska knjiga, Beograd, 2007), autori Akim Miljanić i Vukota Miljanić spominju (str. 53) lokacije na kojima je registrovano prezime Bogunović na prostoru sadašnje Crne Gore, kao i od kada (koje godine) datiraju najstariji sačuvani pomeni navedenog prezimena.
    Koliko su oni u okviru svog istraživanja uspeli da saznaju, prezime Bogunović se spominje u periodu od 1435-1940. godine, u Kotoru i Sudnom Crnom Platu.

    Zapisi o bratstvu i porodici BogunovićaŠurediĆViše autora je pisalo o bratstvu Bogunovića:

    Vladislav Skarić (1869-1943) "Porijeklo pravoslavnog naroda u sjeverozapadnoj Bosni" (str. 29, Glasnik Zemaljskog muzeja, Sarajevo, 1918) navodi podatke do kojih je došao o porodici Bogunović:

    ... Takva jedna starija porodica su Bogunovići, koji su po porodičnoj tradiciji došli iz Raške pod Bjelaj. Poslije su se digli i otišli u Zrmanju (izvorni kraj rijeke Zrmanje), pa su se odatle raširili po Lici, sjevernoj Dalmaciji i sjeverozapadnoj Bosni. Njihovi su bratstvenici Beronje, Kovačevići, Pašići i Pjanići. Svi slave sv. Jovana. ....

    Na jednom drugom mestu (str. 30) on kaže: ... Bogunovići po pravnim tradicijama donesenim iz Raške bili su prije naizmjence Popovići i Kovačevići. ...

    Za razumevanje gornjih navoda treba znati da se Raška oblast (tada najjači srpski posed) u srednjem veku prostirala na zapad kroz srpske krajeve sve do reke Neretve.

    Jovan Cvijić (1865-1927) "Naselja i poreklo stanovništva" (knjiga 20, str. 348, Srpski etnografski zbornik u izdanju Srpske kraljevske akademije, Beograd, 1925).

    U delu teksta Pounje u Bosanskoj Krajini počev od strane 348, jedan od autora, Milan Karanović (1882-1955) kaže:

    ... Bogunovići su (po Vl. Skariću) od Raške. To sam čuo i od njihovih bratsvenika u Lici, da su od Stare Srbije. Nina Kovačević, starac od 75 godina iz Malog Radića priča o poreklu svoga roda ovo: pre 300 god. pali su na Zmijanje pod Bjelaj. Kada su žene nabijale konoplje, izgori im kuća i u njoj tapije.

    Tada im Turci otmu zemlje i oni se sklone u Dalmaciju, upravo kada je Mletačka istisla Turke iz Dalmacije. Kada je Stojan Janković isterao Turke iz Like, preseli jedan ogranak u Liku u Zrmanju. Tu ih se brzo narodi toliko da su se morali raseljavati. Iseli ih 7 braće pre 150. g. u Vranovinu u Bjelajskom polju. I tu nisu mogli da se skrase i presele se u Doljane. Jedan brat je bio kovač. ...

    General Emanuel Cvjetićanin (1833-1919)U drugom delu teksta na str. 349, autor kaže:

    ... O tome se toliko sačuvalo da su "nekako jedno" pa se eto "razrodilo". Zbog toga sto su se razgranjavali u Dalmaciji, Lici i Bosanskoj Krajini to se pleme Bogunovića može razvrstati u tri grupe rodova.
    Ni jedan mi slučaj nije poznat da su se između se ženili.

    U prvoj su grupi Bogunovići 21 k. u deset naselja; Kovačevići 97 k. u 21 n.; Pašići 31 k. u 6 n.; Pjanići 3 k.; Anušići 10 k. u 4 n.; Mazalice 12 k. u 6 n.; Bundale 4 k. u 2 n. i Đurašinovići 5 k. svega je od ove grane 183 kuće.

    U drugoj su u Dalmaciji razrođenoj grupi najjači Adamovići. Iz Dalmacije su pali pre 200. g. u Smoljanu više Bosanskog Petrovca. Tu pobiju Turke, jer su im hteli da provedu silu na slavi, pa pobegnu preko planine u ovu oblast, a jedni u Prekosanje.

    U ovoj su grupi: Adamovići 27k. u 9 n.; Marčete 24 k. u 5 n.; Stojanovići 16 k. u 8 n.; Grmuše 25 k. u 18 n. i Tatići 15 k. u 5 n. Svega 107 kuća.

    U trećoj su ličkoj grupi Miljuši - Obradovići i Krajinovići. Ima ih u ovoj oblasti: Miljuša 26 k. u 13 naselja; Obradovića 18 k. u 7 n.; Cvjetičani 27 k. u 11 n.; Poznana 7 k. u 4 n.; Borića 6 k. u 3 n.; Krajinovića 10 k. u 6 n.; Škundrića 6 k. u 4 n.; Vranješa 5 k. u 2 n. i Rakića 1 k.

    Svega je bratstva Bogunovića u ovoj oblasti 396 kuca sa 22 prezimena i svi slave sv. Jovana.

    U Lici je samih Bogunovića 79 k. u 8 naselja.

    Od poznatih su istaknutih ljudi iz ovih grupa rodova: vojvoda iz ustanka 1875-78. Trivun Bundalo iz Hasana i pop Vajan Kovačević, zadnji lički hajdučki harambaša Laza Škundrić, i organizator austrijske žandarmerije u Bosni general Emanuel Cvjetićanin.

    Izrazitih je njihovih plemenskih osobina, borbenosti i retke smelosti pop Mile Bogunović iz Vrela, koji je umro 1915., interniran u Aradu. ...

    U istoj knjizi na strani 386, autor kaže sledeće:

    Lazar Škundrić - Bogunović (1825-19??), poslednji lički harambaša (1862-1865)... Doseljenih rodova s J. i J. I ima zagasitije kompleksije (od crnomanjaste do smeđe u nijansama) i otvorenije plave. Izgleda da ih je od svih tih rodova 66% zagasitije, a 33% otvorenije kompleksije.

    Vajan Kovačević - Bogunović (1844-1896) u vreme Srpskog ustanka (1875-1878)Više su zagasitije kompleksije grupe rodova: Gakovići (najcrnje masti) Bogunovići, Popovići, Dmitrovići (po predanju ogranak roda Stojana Novakovića), Beronje, Radakovići, Uzelci, Dobrojevići, Kondići, Jeličići, Srdići, Rajilići, Stojakovići, Bogdanovići i Kačavende. Otvorenije su kompleksije najveća grupa rodova, koji su poreklom s J.: Rodić-Stojisavljević i Lalić-Prica. Pored njih su otvorenije kompleksije, ali drugog karaktera, grupa rodova: Majstorović-Ćulibrk i Banjac-Latinović.

    Violentnost Krajišnika ustanovio je Cvijić upoređujući ih sa Crmničanima u Crnoj Gori. Ona je najizrazitija kod rodova, koji su poreklom s Juga i zagasitije kompleksije. Kod njih ima najviše smelosti, borbenosti, ekspanzivnosti i epskog zanosa. Na njima se dadu pratiti nastupi plahovitosti i ubojitosti. Dali su najveći broj hajduka i vojvoda u ustancima.
    Najpopularnije su vojvode u ustanku 1875-78. iz rodova, koji su starinom s J. i J. I.: hajduk Pecija Popović, Trivo Amelica, Golub Babić, Trivo Bundalo, pop Vajan Kovačević, Simo Davidović i pop Jovo Gak.

    Pominjana je plodnost grupe rodova Rodić-Stojisavljević. Pada u oči njihova sposobnost da se prilagode svakoj sredini, oportuni su u politici i vole vlast po svaku cenu; dobri su trgovci. ...

    Branko J. Bokan "Opština Sanski Most" (knjiga/deo I, do jula 1941, Borba, Beograd, 1974).
    U delu knjige u kojem govori o porodicama koje nastanjuju područje Sanskog Mosta on na sredini stranice kaže:

    ... Škundrići su se u Lici zvali Bogunovići i rod su sa Kovačevićima, Bundalama, Cvetičanima, a svi su se ranije, u Lici zvali Bogunovići.

    Prema pričanjima Laze Škundrića, posljednjeg ličkog harambaše, koji je hajdukovao 16 godina, Škundrići su iz Hercegovine. Tamo su ubili bega, pobjegli i naselili se u Bjelajsko polje. Hercegovački Turci saznaju za njih, pa su morali ponovo da bježe, ovaj put preko Grmeč-planine u kraj oko Palanke. ...

    Kao izvor Bokan je koristio tekst "Iz starog zavičaja" (Matica srpska, Novi Sad), napisan od strane Budislava-Bude Budisavljevića - Prijedorskog (1843-1919).

    Milan Divjak - Lički "Lički kalendar za svaku godinu" (Novi Sad, 1997).
    U delu knjige u kome govori (podnaslov: Da se ne zaboravi da su Srbi živjeli u Lici i Krbavi) daje spisak nekih mesta iz ovog kraja (bivše SFRJ) u kojima su pre 1991, živele pojedine porodice (pa pored ostalih i pripadnici plemena Bogunovića).

    Kako je Divjak zabeležio Bogunovići su živeli u sledećim naseljima na ovom području (u zagradi su navedene porodice koje pripadaju ovom plemenu):

  • Donji Lapac (Bogunović, Kovačević, Obradović i Cvetičanin),
    Gospić (Adamović, Kovačević, Krajnović, Obradović, Stojanović i Škundrić),
    Gračac (Bogunović, Kovačević, Marčetić, Miljuš, Obradović, Cvjetičanin i Cvetičanin),
  • Korenica (Borić, Kovačević, Poznan, Stojanović i Cvjetičanin),
  • Otočac (Borić, Kovačević, Stojanović i Cvijanović),
  • Plaški (Stojanović i Cvetičanin),
  • Plitvička jezera - Mukinje i Plitvice (Borić, Kovačević i Marčetić),
  • Srb (Bogunović, Marčetić, Miljuš i Obradović),
  • Teslingrad (Bogunović, Obradović, Stojanović, Cvjetičanin i Škundrić),
  • Udbina (Kovačević i Cvjetičanin),
  • Velika Popina - Zrmanja (Škundrić),
  • Vrhovine (Borić, Krajnović, Miljuš, Stojanović i Cvjetičanin),
  • Dabar (Cvetičanin, Cvijetičanin i Cvjetičanin),
  • Doljani - Donji Lapac (Bogunović, Miljuš, i Obradović),
  • Kosinj (Cvijanović),
  • Medak (Borić),
  • Ličko Petrovo Selo (Adamović, Cvetičanin, Cvijetičanin i Cvjetićanin).
    Prof. Nilola Laketa, istoričar: Prema knjizi Milana Divjaka, a po kazivanju starih, Pjanići su poreklom od Bogunovića, koji su iz Stare Srbije preko Crne Gore, Hercegovine, Bosne doselili u severnu Dalmaciju u Plavno. Odatle nakon 1689. godine, pređoše u Liku, u Zrmanju.

    U Lici se Bogunovići narodiše te se prozvaše drugim prezimenima i raseliše po Lici i Bosanskoj Krajini. Jedni od njih su Pjanići.

    Pjanići kao i Bogunovići slave svetog Jovana.

    Istaknute ličnosti iz bratstva/porodice Bogunović

    Četnik Miloš S. Bogunović (1850-1936)Brojne su istaknute ličnosti koje potiču iz bratstva Bogunovića:

    Miloš Bogunović (16??-1689), srpski graničarski "kapetan" (oblasni komandant);
    Grgur Damić Bogunović (16??-17??), srpski "uskočki junak", tj. jedan od petorice neretljanskih uskoka, koje je odlikovao Marcantonio Giustinian (1619-1688), mletački dužd (vladao: 1684-1688), a za herojsko osvajanje (1684) "Norinske kule", u vreme kada je mletačku vojsku (tokom Morejskog rata: 1684-1699) predvodio Pietro Valier, generalni providur za Dalmaciju i Albaniju, tj. ital. Provveditore generale in Dalmazia ed Albania (vladao: 1678-1680 i 1685-1686);

    Nikanor (Nikolaj) Bogunović - SkočićŠ5Ć (1735-1792), generalni vikar (lat. vicarious - umesto) Dalmacije (1783-1792), i arhimandrita manastira Krka. Od 1781. godine, duhovnu jurisdikciju, nad srpskim pravoslavnim sveštenstvom i narodom u Dalmaciji, Istri i Boki Kotorskoj, imao je episkop sa sedištem u Veneciji;

    Hajduk Lazar-Lazo Škundrić (1825-19??), poslednji lički hajdučki vođa (harambaša: 1862-1865), koji je hajdukovao 16 godina (1849-1865);
    Vojvoda Trivun-Trivo Bundalo, srpski vođa u "Bosansko-hercegovačkom ustanku" (1875-1878);

    Pop Vasilije-Vajan Kovačević (1844-1896), srpski vođa u "Bosansko-hercegovačkom ustanku" (1875-1878);

    Pop Mile Bogunović (18??-1915), srpski vođa u "Bosansko-hercegovačkom ustanku" (1875-1878);

    Manojlo-Emanuel I. Cvjetićanin (1833-1919), austrougarski baron i feldmaršal-lajtnant;

    Miloš S. Bogunović (1850-1936), učitelj, srpski nacionalni radnik i četnik, a u Prvom svetskom ratu (1914-1918) oficir štaba Savske divizijske oblasti, i nosilac više prestižnih vojnih odlikovanja, među kojima se ističu Srebrni vojnički orden Karađorđeve zvezde sa mačevima - № 15965 (orden je ustanovljen 28. maja 1915. godine), Krst milosrđa (orden je ustanovljen 7. maja 1913. godine), Georgijevski krst (rus. Georgievskiй krest) ruskog cara (orden je ustanovljen 13. februara 1807. godine)Š6Ć;

    Dušan M. Bogunović (1888-19??), učitelj, narodni poslanik i pedagoški pisac;
    Dr Mladen Stojanović (1896-1942), lekar, organizator ustanka u Bosanskoj Krajini, narodni heroj Jugoslavije;

    Poslanik Dušan Bogunović (1888-19??)Tadija Anušić (1896-1942), osnovao je Stranku radnog naroda 1938. godine, narodni heroj "narodnooslobodilačke borbe" (NOB);

    Akademik prof. dr Sreten Stojanović (1898-1960), redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) i čuveni jugoslovenski (čitaj: srpski) skulptor, profesor mu je bio poznati francuski skulptor Émile Antoine Bourdelle;
    Četnički vojvoda Branko-Brane I. Bogunović (1911-1945), pomoćnik komandanta Dinarske četničke divizije (DČD);

    Akademik prof. dr Vladimir Bogunović (1912-1986), redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), Odeljenje tehničkih nauka;
    Uroš I. Bogunović - Roca (1914-2006), general-major JNA i narodni heroj Jugoslavije;

    Milan Cvjetičanin (1915-1963), major Jugoslovenske vojske u otadžbini i komandant četničkog korpusa "Gavrilo Princip" (u okviru Dinarske četničke divizije);

    Uglješa Bogunović (1922-1994), čuveni beogradski arhitekta, projektant tornja na Avali;

    Akademik prof. dr Ilija Stojanović (1924-2007), redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), osnivač je moderne Katedre za telekomunikacije, koju je vodio 19 godina, a potom radi kao upravnik Zavoda za telekomunikacije i računarsku tehniku. Tokom 1984. godine predsedava u Komitetu za planiranje FM radiodifuzije. Sledeće godine izabran je za predsednika Svetske konferencije za korišćenje geostacionarne satelitske orbite, a 1987. godine predsedava Panelom eksperata organizacije "IFRB" (International Frequency Registration Board);

    Akademik prof. dr Ljubiša Rakić, Medicinski fakultet, Univerzitet u Beogradu; upravnik Centra za naučnoistraživački rad Kliničkog centra Srbije u Beogradu, potpredsednik Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) za prirodne nauke, Odeljenje medicinskih nauka. Crnogorska akademija nauka i umetnosti (CANU) - dopisni član od 1973. godine; Nacіonalьna akademія nauk Ukraїni (NANU) - redovni član od 1978. godine. Akademija nauka i umetnosti Bosne i Hercegovine (ANU BiH) - domaći član od 1984. godine; New York Academy of Sciences (NYAC) - član; Akademiя nauk SSSR (danas - Rossiйskaя akademiя nauk) - inostrani član od 1982. godine;

    Akademik prof. dr Branko Škundrić, član Akademije nauka Republike Srpske;

    Vojvoda Branko Bogunović (1911-1945)Prof. dr Petar Škundrić, Tehnološko-metalurški fakultet, Katedra za tekstilno inženjerstvo, Univerzitet u Beogradu, a jedno vreme (1991-1992) obavljao je i funkciju sekretara Socijalističke partije Srbije (SPS), ministar Rudarstva i energetike u Vladi Srbije (2008-2012);

    Nikanor (Veljko) Bogunović, Episkop banatski, tj. vladika Srpske pravoslavne crkve (SPC);

    Đorđe Bogunović, potpredsednik Skupštine Republike Srpske Krajine;
    Borislav Bogunović, ministar policije Srpske autonomne oblasti (SAO): "Slavonija, Baranja i Zapadni Srem", i potpredsednik Skupštine Republike Srpske Krajine;

    Prof. dr Danijel Cvjetičanin, Ekonomski fakultet, Univerzitet u Beogradu;
    Prof. dr Jovan Miljuš (1941-1980), Poljoprivredni fakultet, Univerzitet u Novom Sadu;

    Prof. dr Milan Krajinović, Poljoprivredni fakultet, Univerzitet u Novom Sadu;
    Prof. dr Nikola Bogunović, Fakultet elektrotehnike i računarstva, Odeljenje za infor

    Prof. dr Nikola Bogunović, Fakultet elektrotehnike i računarstva, Odeljenje za informacione sisteme (hrv. Odjel za informacijske sustave), Univerzitet u Zagrebu (hrv. Zagrebačko sveučilište);

    Prof. dr Aleksandar Bogunović, Ekonomski fakultet, Univerzitet u Zagrebu (hrv. Zagrebačko sveučilište);

    Prof. dr Matko Bogunović, Agronomski fakultet, Univerzitet u Zagrebu (hrv. Zagrebačko sveučilište);

    Slobodan-Giša Bogunović, član Akademije arhitekture Srbije, istoričar arhitekture i pisac;

    Prof. dr Mirko Zurovac, redovni profesor na katedrama za Estetiku i Ontologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu i član Odbora za Filozofiju i društvenu teoriju, pri Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (SANU);
    Slobodan Cvetičanin, operski pevač (bariton), prvak Opere Hrvatskog narodnog kazališta (HNK) u Osijeku;

    Nebojša Bogunović, publicista;
    Koje porodice čine bratstvo BogunovićaŠurediĆSrpsko bratstvo Bogunovića čine razne porodice, koje danas nose 36 različitih prezimena (sa varijantama čak 46 prezimena), a gotovo svima je Krsna slava "Jovanjdan" (Sveti Jovan Krstitelj), jer je svega par porodica menjalo svoju originalnu slavu.

    Poznato je da Srbi nerado menjaju Krsnu slavu, a ako su to ikad i učinili to je isključivo bio rezultat nekih teških nedaća koje su pogodile konkretnu porodicu, a za koje po narodnom verovanju ovo predstavlja neku vrstu zadnjeg pokušaja izmene sudbine u pozitivnom smeru.

    Bratstvo (Bogunovića) čine porodice:

    Adamović (uz varijantu istog prezimena: Adam);
    Anušić;
    Beronja;
    Bogunović;
    Borić (grana porodice Cvjetićanin);
    Bundalo;
    Vranješ;
    Grmuša;
    Damić;
    Đurašinović;
    Žurović (uz varijantu istog prezimena: Zurović);
    Zurovac (poreklom su od porodice Žurović/Zurović);
    Zuhrić (islamskog su verskog opredeljenja, a pre prelaska na islam Krsna slava im je bila sv. Jovan, poreklom su od pravoslavne porodice Žurović/Zurović);
    Josipović (grana porodice Kovačević);
    Kovačević;
    Krajinović (uz varijantu istog prezimena: Krajnović);
    Kuburić (grana porodice Miljuš);
    Marčeta (uz varijantu istog prezimena: Marčetić);
    Mazalica;
    Meškići (grana porodice Borić);
    Miljuš;
    Obradović;
    Patić;
    Pašić;
    Piljić (grana porodice Borić);
    Pjanić;
    Popović;
    Poznan;
    Radanović (grana porodice Kovačević);
    Rakić;
    Ramović (islamskog su verskog opredeljenja, a pre prelaska na islam Krsna slava im je bila sv. Jovan, poreklom su od pravoslavne porodice Žurović/Zurović)
    Stojanović;
    Tatić;
    Tomić (Tomići u Drvaru, selo: Veliki Štrpci. Ovi Tomići su od roda Marčeta. Starinom su iz Like. Pre 130 godina preselili su odavde njihovi rođaci na Kamen, kod Glamoča i na Prkose kod Petrovaca.);
    Cvjetićanin (uz varijante istog prezimena: Cvjetičanin, Cvetičanin, Cvijetičanin i Cvijetićanin);
    Škundrić (uz varijante istog prezimena: Škundre i Škondrić);

    Napomena: Kod porodica sa prezimenom Bogunović u severnoj Dalmaciji (naselja: Biljane Donje, Benkovac, Zapužane, Raštević, Radašinovci, Medviđa, Jagodnja donja, Kakma i Bulić) prisutne su sporadično i sledeće Krsne slave: sv. Georgie, tj. Đurđevdan, sv. Stevan; kod Marčetića u severnoj Dalmaciji (naselja: Knin, Koljani i Sinj): sv. Arhangel Mihailo, tj. Aranđelovdan; kod Marčeta u severnoj Dalmaciji (naselje: Žegar): sv. Stevan, kod Pašća u severnoj Dalmaciji (naselje: Oton): sv. Stefan; kod Rakića u severnoj Dalmaciji (Buković, Benkovac, Varivode i Đevrske): sv. Nikola i sv. Georgie, tj. Đurđevdan; kod Tatića u severnoj Dalmaciji (naselje: Kanjane): sv. Nikola; kod Vranješa u severnoj Dalmaciji (naselja: Benkovac i Cetina): sv. Nikola, kod Borića u Bosanskoj Krajini (naselja: Drinić, Ljusina, Matavaza, Otoka, Ripač, Stabandža, Hrgar i Cazin): sv. Pantelija.
  • praistorija - 88189 - 15.01.2014 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (2)

    Počeo specijalni rat genima na Balkanu


    Bez obzira na političke zloupotrebe koje su devalvirale njihova otkrića, genetičari i antropolozi tvrde da se naš narod nalazi u "genetskom korenu Evrope", i kažu:

    SRBI prastanovnici PODUNAVLJA



    "POTIČEMO OD KROMANJONACA STARIH 40.000 GODINA"

    Sve je počelo 2000. godine, po objavljivanju senzacionalnih rezultata međunarodnih genetskih istraživanja, u kojima su važnu ulogu imali stručnjaci iz Vinče. Tada je utvrđeno da u srpskom uzorku ima više najstarijeg evropskog genetskog materijala nego bilo gde na Starom kontinentu. Iako su naučnici smatrali da ispitivanja treba nastaviti, država se oglušila o njihove molbe. Hrvati, s druge strane, nisu gubili vreme, već su zloupotrebom srpskih podataka "utvrdili" da su "najstariji" evropski narod. Usledila je serija novih međunarodnih genetskih istraživanja, u koje se uključuju sve balkanske zemlje. Sve osim Srbije, koja, kao i obično, nema para.

    Pitanje je hoćemo li ući u EU kao siva masa i služiti im samo kao raskrsnica i još jedan deo tržista, ili ćemo definisati naše korene na ovom prostoru. Da bismo to postigli, potrebno je genetski obraditi i registrovati sve što možemo: od ljudi do šljive požegače! To nije skupo za državu, već za ograničene umove - kaže dr Dragan Alavantić, poznati genetičar iz Instituta u Vinči.

    Genetska istraživanja otkrivaju puteve nastanka i migracija ljudske vrste, a desifrovanje ljudskog genoma jednako obećava rajski život bez bolesti koliko i armagedon, koje mogu izazvati nova biološka oružja. Genetska istraživanja koriste se i kao moćno oružje za dokazivanje novih teorija krvi i tla, koje ovog puta sežu do praistorije. NT je krenuo u potragu za istinom u fantastični svemir DNK, gde je zapisana celokupna istorija čovečanstva, i došao do zapanjujućih otkrića genetičara i antropologa, koja ukazuju da je Evropa kolonizovana iz srpskog Podunavlja!

    Srpski geni najstariji

    Na osnovu međunarodne studije, iz 2000, uzorak iz Srbije pokazao je da se nalazimo u genetskom korenu Evrope. Naravno, bilo bi neozbiljno da iz toga zaključimo da smo najstariji narod - kaže dr Dragan Alavantić, predsednik naučnog veća i zamenik direktora laboratorije za molekularnu biologiju i genetiku Instituta u Vinči, i dodaje: Međutim, manipulacijom podacima koje smo u Vinči dobili, Hrvati su "utvrdili" da su oni Iliri. Iz drugih istraživanja u Bosni i Hercegovini "zaključili" su da tamo žive od ledenog doba! Zloupotreba ozbiljnih podataka u dnevno-političke svrhe baca u očaj prave naučnike. Genetika ne poznaje naciju, već populaciju, koja živi u određenoj oblasti podeljenoj promenljivim državnim granicama.

    Pravi zaključak dosadašnjih istraživanja jeste velika verovatnoća da je Evropa rođena u oblasti srpskog Podunavlja! Uz to, utvrđena je velika genetska sličnost ovdašnjeg stanovništva s dalekim Nordijcima, a čini se da imamo i familiju u Irskoj i južnoj Engleskoj. Prateći šemu migracija, možemo reći da su ljudi nastanili naše područje vrlo rano u istoriji ljudskog roda. Teško je prihvatiti uobičajenu tezu da je gro ovdašnjeg stanovništva došao u 6. veku na prazan prostor. Logičnija je tvrdnja da je ovaj region prvi naseljen i da se odatle stanovništvo šsirilo-objasnjava mr Dušan Kečkarević, sa katedre za biohemiju i molekularnu biologiju Biološkog fakulteta u Beogradu.

    Dr Srboljub Živanović je, kao profesor koledža Svetog Bartolomeja u Londonu, učestvovao u najvećim istraživanjima druge polovine 20. veka i tvrdi da genetika samo potvrđuje ono što je antropolozima već poznato: Stanovništvo koje živi ovde je autohtono i zadržalo je antropološke karakteristike svojih predaka. Mi definitivno nismo došljaci, ovde smo bili od iskona i širili se do Belgije, Britanije, Skandinavije - kad smo svi bili jedna populacija. Profesor Živanović kaže da je posleratna politika proterala ili pobila sve jugoslovenske antropologe koji su se bavili ovom temom, tako da svet o nama više zna nego mi o sebi!

    Korisne zloupotrebe

    Dr Dragan Alavantić uspeo je da 1997. stupi u kontakt s vrhunskim britanskim naučnicima Markom Džoblingom i Kris Tajler Smit. Oni su rukovodili međunarodnim istraživanjem rasporeda karakterističnih genetskih oblika - haplo grupa u evropskom stanovništvu. Ispitivanje je obavljeno praćenjem muškog Y hromozoma iz DNK, koji se u gotovo nepromenjenom obliku prenosi sa oca na sina. Retke mutacije na muškom hromozomu, koje se dešavaju otprilike jednom u 1.000 godina, služile su kao marker određene populacije sa istim prapretkom. Laboratorija za molekularnu biologiju i genetiku Instituta u Vinči ušla je tada u red retkih referentnih institucija. Ponosni smo što se, od 47 zemalja gde je ispitivanje obavljeno, haplotajping radio samo u osam država, od kojih je jedna bila Srbija. Sa 100 uzoraka i velikim brojem obrađenih markera, ušli smo u pet najrelevantnijih rezultata - kaže dr Alavantić. Ukrupnjavanjem rezultata ustanovljeno je da je genom sa oznakom HG2 najstariji, a svi ostali proistekli su iz njega. Cilj istraživanja bio je da pokaže kako su geografske barijere u genetici važnije od jezičkih, i da su susedni narodi međusobno srodni - čak i kad ne govore istim jezikom. Iako je ta činjenica neosporno utvrđena, pokazali su se i neočekivani rezultati. Ispostavilo se da u srpskom uzorku ima najviše najstarijeg genoma HG2 i da smo po tome bliže Ircima i Nordijcima nego - Rusima. Taj podatak bio je samo znak da istraživanja treba nastaviti, na još većem uzorku - objašnjava dr Alavantić. Međutim, tadašnjoj, kao ni sadašnjoj državnoj upravi nije dopiralo do svesti da se nalazi na pomolu potresa koji preti da promeni dosadašnje istorijske aksiome. Ali naši prvi susedi Hrvati shvatili su da mogu korisno da zloupotrebe neobične rezultate genetskih istraživanja. U internet izdanju zagrebačkog Vjesnika video sam tekst o tome kako su Srbi utvrdili da je istina ono što Hrvati odavno tvrde - da smo neslovenskog porekla i autohtoni na ovoj teritoriji - kaže dr Alavantić. - Po nekim svojim proračunima, oni su "jos više starosedeoci" nego mi. Najgore je što se sad na internetu ti podaci uzimaju kao relevantni. Hrvatsko ministarstvo nauke odmah dobija materijalni podsticaj i nastavlja istraživanja i van granica matične države. Krajem 2004. objavljena je vest kako je genetskim istraživanjem u BiH utvrđeno da najstariji genetski materijal ima "čak" 73 odsto bosanskih Hrvata! Kod "Bošnjaka" je nađeno 48 procenata, dok su bosanski Srbi morali da se zadovolje sa samo 30 odsto "starosedelačkih" gena. Ja sam imao veći istraživački uzorak od njih, pa ne tvrdim da su Srbi najstariji - ljuti se dr Alavantić, ali priznaje da to ima svoje praktične vrednosti, jer hrvatski ministar nauke očigledno uspeva da namakne novac za dalja istraživanja.

    U pravi pokret ispitivanja gena sad su uključeni svi na Balkanu, isključujući Srbiju, iako je ovde napravljen prvi, fundamentalni korak. Stručnjaci iz Vinče nedavno su boravili u Segedinu, gde je grupa naučnika razradila način uzimanja uzoraka DNK iz kostiju starih vekovima. Mađari, nimalo slučajno, finansiraju te ljude da čeprkaju po arheološkim nalazištima i ispituju genetski materijal kostiju. Mađarska država ta ispitivanja radi i po Vojvodini, dok naša za to nema novca. Tu lako može da bude umešana i politika, jer iako je istina jedna, upotreba podataka je nešto sasvim drugo - upozorava dr Alavantić.

    Kromanjonci u Srbiji

    Svi naši antropolozi koji su pokušali da se javno bave poreklom stanovništva ovog dela Balkana morali su da emigriraju da bi sačuvali živu glavu. Naš nekolicina 1959. pokušali smo da napravimo Udruženje prijatelja antropologije, a Siniša Stanković, tadašnji predsednik SANU, u oči nam je rekao: "Antropolozi, pa zar vas nismo sve pobili?" - kaže dr Srboljub Živanović, koga je od komunističke represije spasao poziv da predaje na elitnom britanskom medicinskom fakultetu. Domaćoj javnosti poznat je kao stručnjak koji je utvrdio broj od 700.000 ubijenih u jasenovačkom logoru i prepoznao skelet despota Stefana Lazarevića. U svetu slovi kao engleski autor, vrhunski antropolog koji je radio u najvećim naučnim projektima druge polovine 20. veka.

    Malo je poznato da je on u Srbiji pronašao - kromanjonce, najstariji tip Evropljana! Prilikom arheoloških istraživanja na Đerdapu video sam da su najstariji skeleti robusni, nalik kromanjonskim - kaže profesor Živanović. Da bi bio siguran o čemu je reč, poneo je deo kostiju i fotografije na institut u Londonu i pozvao najrelevantnije stručnjake da daju mišljenje. Svi su se složili je reč o kostima kromanjonaca, a čuveni list Nature objavio je to kao senzacionalnu vest. Profesor Živanović je tada s kolegama iz Britanskog muzeja napravio metod radiokarbonskog datovanja, koji se i danas koristi za ispitivanje starosti kostiju. Utvrđeno je da su ispitivani skeleti stari oko 10.000 godina, a dr Živanović je tvrdio da su to preci ovdašnjeg stanovništva. Kolege u Londonu, koje su utvrdile da je reč o kromanjoncima, nisu verovale da se oni i dalje šetaju ulicama ondašnje Jugoslavije. Pozvao sam ih na večeru u Klub Jugoslovena (Beograd) i samo što smo seli, ušlo je nekoliko naših grmalja. Naučnici su uglas rekli: "U redu, priznajemo, eksperiment je uspeo!" - seća se dr Živanović.

    - Kromanjonski tip coveka visok je preko 170 cm, krupnih šaka i stopala, a ukoliko imate i kvrgu na zatiljku kosti lobanje - možete biti sigurni da ste starosedelac, da vas niko nije doselio. Dr Živanović dodaje da su najstarije lobanje, pronađene u Žitištu i Bačkom Petrovom Selu, stare čak 40.000 godina! Profesor Živanović nije mogao da nađe stalni posao, kao istraživač i nepartijac, mnogo više razumevanja nalazio je kod stranaca. Radio sam u Ugandi krajem šezedsetih, kada su tamo pronađeni najstariji ljudski fosili, i sarađivao s najvećim imenima svetske nauke. Kad je stigao poziv da kao nastavnik dođem u London, istovremeno sam dobio i poziv iz Niša. U njemu je stajalo da treba da se javim sekretaru sreskog komiteta, da bi on procenio može li se naći neko radno mesto za mene. Tako sam postao profesor uglednog britanskog medicinskog koledža.

    Od leka do apokalipse

    Praćenjem mapa dobijenih analizom haplogrupa muškog Y hromozoma i haplogrupa mitohondrijalne DNK, koja se nasleđuje preko majke, došlo se do mesta nastanka i puteva širenja savremenog Homo sapiensa. Poređenjem šema migracije mitohondrijalne DNK i Y hromozoma dobijate istu putanju. Od Afrike, gde je pre oko 130 do 180 hiljada godina nastala, ljudska vrsta se širila na Srednji i Bliski istok, a odatle u Evropu ili Aziju - objašnjava mr Dušan Kečkarević, i kaže da se posmatranjem migracija može objasniti pojava zastupljenosti istih haplogrupa kod veoma udaljenih naroda. Ako se pogleda put migracija ljudskog roda, koji ide preko Bliskog istoka u Evropu dolinom velikih reka, naš region je nezaobilazan. Prisustvo haplogrupa istog tipa na vrlo udaljenim delovima kontinenta moguće je objasniti migracijom stanovništva u ovaj region, gde se jedan deo zadržao, a drugi delovi populacije nastavili dalje - kaže Kečkarević. Iz toga nije teško pretpostaviti da je stanovništvo Podunavlja genetski blisko, što pokazuju i najnovija istraživanja. U našoj laboratoriji u toku je rad vezan za analizu genetskih markera sadašnjih populacija i, po svim rezultima, mi Srbi, Hrvati, Makedonci i Bosanci ne razlikujemo se puno, čak ni u detaljima kaže mr KečkareviĆ, i naglaŠava da je učeŠĆe u ispitivanjima genetskog materijala neophodno upravo zbog stalne težnje da se nauka zloupotrebi u dnevno-političke svrhe: Revolucija molekularne biologije, koja se dešava u poslednjih dvadesetak godina, s jedne strane donosi veliku dobrobit čovečanstvu, a s druge - breme zloupotreba. Ona se može porediti sa otkrićem atomske energije. Dešifrovanje genetskog koda otkriva, s jedne strane, mesta intervencije u slučaju bolesti, ali i senzitivne tačke na koje se može delovati u cilju uništavanja određene populacije, to je apsolutno moguće. Nažalost, takve analize genetickog materijala, iz finansijskih razloga, još su ekskluzivno pravo najbogatijih nacija.

    Požarevljani iz praistorije

    Istrazivanja u selu Trnjane, kraj Požarevca, ostavila su najdublji utisak na profesora Srboljuba Živanovića: Idući od Dunava ka Požarevcu, nalazite skelete - od daleke praistorije do danaŠnjih dana. Na osnovu njihovih genetskih i morfoloskih karakteristika utvrdio sam da je reč o istom stanovništvu. Prema tome, ako sada u Požerevcu žive isti ljudi koji su živeli u praistoriji, to je opipljiv dokaz koji može svako da otkopa na tom istom mestu.

    Dunav napisao istoriju

    Profesor Srboljub Živanović kaže da je decenijama zataškavano sve što se radilo na istraživanju ovdašnje populacije, pre svega iz političkih razloga:

  • Amerikanci su, između dva svetska rata, obavljali ogromna istraživanja na svim našim čuvenim nalazištima. To danas malo ko u Srbiji zna, jer još vlada zavera ćutanja o tome. Radovi objavljeni u američkim časopisima pokazali su da je gro ovdašnjeg stanovništva autohton, odnosno čini izvorno stanovništvo Podunavlja, pa i Balkana. On objašnjava da su takvi zaključci potpuno logični, jer je Dunav glavna Evropska arterija oko koje se stvarala istorija.

  • Od daleke praistorije do kromanjonaca i od kromanjonaca do današnjih dana, najveći deo ovdašnjeg stanovništva je nepromenljiv - tvrdi dr Živanović. Nemoguće je da negde sa Kavkaza, u 6. veku, kao što tvrde, peške krene nekoliko stotina hiljada ljudi, pobije nekoliko miliona svinja, koza i goveda da bi se prehranilo, i još koji milion stanovnika, koje usput pljačkaju! Dovedite sad nekog na obalu Dunava skrštenih ruku i recite mu da pređe sam, a kamoli s porodicom i stokom - to je nemoguće!

    Autor: Boris Šubašić
  • istorija_srba - 88051 - 09.01.2014 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    Poslednja vizantijska carica


    Priča o srpskoj princezi koja je šest decenija sedela na konstantinopoljskom prestolu i bila majka dvojice poslednjih istočnorimskih careva.

    Carica Jelena Paleologina (1364-1450), Majka Konstantina 11. , poslednjeg vizantijskog imperatora, i njegovog starijeg brata (i prethodnika na prestolu) Jovana 8. , srpska princeza iz porodice Dragaš-Dejanović, direktni izdanak svetorodne loze Nemanjića (pod starost zamonašena s imenom Ipomonija), gotovo šest decenija sedela je na carigradskom prestolu.

    Iz duge povorke likova koji su tokom 1. 123 godine trajanja Vizantijskog carstva sedeli na konstantinopoljskom prestolu, jedan lik bismo želeli posebno da osvetlimo: zaboravljeni lik što nas promatra iz sumraka Carstva čije je sunce već gotovo sasvim zašlo i zore svetosti čiji su zraci neugasivi - lik carice Jelene Paleologine.

    "Gospodarka Rimljana" postala je udajom za Manojla 2. Paleologa, kao jedna od retkih carica slovenskog i jedina srpskog porekla. Njen suprug, najplemenitiji avtokrator Manojlo II Paleolog, zaista hrišćanski Car i filosof, bio je nadaleko poznat po svojoj učenosti i obrazovanju. Jednom je njegov zakleti neprijatelj Bajazit "Munjeviti" rekao za Manojla: "Čak i onaj ko ne bi znao ko je on, samo na osnovu njegovog držanja mogao bi da zaključi kako bi mu pristajalo da bude car".

    Jelena, direktan potomak srpskih vladara Stefana Nemanje i Stefana Prvovenčanog, te kraljeva Uroša, Milutina i Stefana Dečanskog, prema sačuvanim svedočanstvima savremenika bila je ukrašena svakom vrlinom, a ponajviše blagošću i smirenjem. Među žiteljima Konstantinopolja (Carigrada, danas Istanbula) carica je uživala izuzetno i nepodeljeno poštovanje: hroničar tri generacije dinastije Paleologa i svedok poslednjih decenija Vizantije Georgije Sfrances naziva je "svetom gospođom", a jedan od otaca renesanse, filosof Georgije Gemist Pliton, za nju veli da je "dobrotom ograđena duša". Nabrajajući vrline koje je Jelena posedovala, one koje se inače najređe javljaju ¿ ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, blagost, dobrotu, veru, krotost i uzdržanje ¿ budući patrijarh Georgije Sholarije za nju kaže da ih je imala "gotovo jedina među ljudima" i naziva je "najsvetijom među caricama".

    Princeza Jelena rođena je 1364. godine. Njen otac bio je Konstantin Dragaš, mlađi sin sevastokratora Dejana, gospodara severo-istočne Makedonije i jednoga od najuglednijih srpskih velikaša iz vremena Dušanovog carstva, kome je car osim titule, dao i ruku svoje mlađe sestre Teodore.

    Kada se u februaru 1391. godine upokojio car Jovan 5. Paleolog, njegov sin i savladar Manojlo trebalo je da se oženi i primi krunu. Jedanaestog februara 1392. on se u Svetoj Sofiji venčao sa srpskom princezom Jelenom Dragaš. Sačuvan je detaljan opis ovog čina koji je dao ruski putopisac Ignjatije iz Smolenska. U noći između 17. i 18. decembra iste godine, Jelena i Manojlo su dobili prvo od desetoro dece, a Carstvo Romeja - prestolonaslednika.

    U novoj domovini carica je, osim podizanja dece, imala mnoge javne dužnosti kojima se odmah predano posvetila, pre svega obilazeći bolnice, sirotišta i staračke domove koji su se nalazili pri carigradskim manastirima i obezbeđujući sredstava za njihov rad. Pomagala je takođe i svetogorskim manastirima i slala im vredne poklone. Tako se u manastiru Dionisijat do danas čuva zlatni krst savršene umetničke izrade. Ispod raspetog Hrista sitnim grčkim slovima ugraviran je natpis: "Poklon Jelene, vladarke Romeja, Paleologine, žene cara Manojla Paleologa, ćerke Dragaša, kneza srpskog".

    Povodom smrti svog oca Jelena je u oktobru 1395. godine zajedno sa mužem priložila prestoničkom manastiru Svetog Jovana Preteče pet stotina zlatnih perpera, za dušu, kako je ostalo zabeleženo, "blaženog i velikoslavnog gospodara Srbije, gospodina Konstantina, oca moćne nam i svete gospodarke i vladarke".

    Da bi obezbedio pomoć za carstvo, koje su Turci opasno ugrožavali, Manojlo je putovao na zapad. Jeleni je po povratku pripovedao o tome kako su ga dočekali u Kenterberiju i Londonu, kao i na dvoru engleskog kralja u Eltamu gde mu je Henri IV za Božić priredio svečanu gozbu sa nadmetanjem oklopnika. Profesor kanonskog prava sa Oksforda, Adam iz Uska, povodom Manojlovog dolaska na dvor Henrija IV zabeležio je sledeće razmišljanje: "Kako je tužno što su ovog velikog hrišćanskog vladara Saraceni nagnali s krajnjeg Istoka do ovih zapadnih ostrva da potraži pomoć protiv njih. O Bože! Gde si sada stara slavo Rima?"

    Manojlo je takođe pričao o svom boravku u Šarantonu kod Šarla VI i o vremenu koje je proveo u Parizu (gde je za njega preuređeno jedno krilo dvorca Luvr). Tu se susretao sa uglednim francuskim teolozima, profesorima sa Sorbone, i vodio učene rasprave koje su za glavnu temu imale razlike između istočno-pravoslavnih i rimokatolika po pitanju ishođenja Duha Svetoga.

    Kao uspomenu na svoju posetu, Manojlo će kasnije iz Konstantinopolja poslati opatiji Sen Deni na poklon bogato ukrašeni rukopis dela svetog Dionisija Areopagita. U rukopisu se nalazi i slika carske porodice na kojoj su Manojlo 2., Jelena Dragaš, i njihovi sinovi Jovan, Teodor i Andronik. Pokraj lika Jelene Dragaš stoji natpis: "Jelena, u Hristu Bogu verna Avgusta i Avtokratorisa Romeja Paleologina".

    Manojlo i Jelena su kao što smo rekli imali desetoro dece, ali dve ćerke i dva sina umrli su vrlo mladi. Tako su im ostala šestorica sinova: Jovan 8. Paleolog (1392-1448), prestolonaslednik, koji će 1421. godine postati očev savladar, a Imperator Romeja biće od 1425. do 1448. Ženio se tri puta i nije imao dece. Zatim Teodor (1395-1448), despot, gospodar Mistre na Peloponezu od 1407. do 1443. godine, a kasnije gospodar Selimvrije. Pa Andronik (1396-1429), despot, gospodar Soluna, kasnije se povukao u manastir Pantokrator kao monah Akakije. Tu je i legendarni Konstantin XI Dragaš Paleolog (1405-1453), poslednji romejski car (vasilevs), herojski poginuo u odbrani Carigrada. Onda i Dimitrije (1408-1470), despot u Mesemvriji, od 1449. na Peloponezu; umro u Adrijanopolju kao monah David. I na kraju Toma (1409-1465), nakon pada Carigrada pod Turke još neko vreme vladao Morejskom despotovinom, da bi poslednje godine života proveo u Italiji.

    Godine 1425. upokojio se Manojlo 2. Paleolog pošto je na dva dana pred smrt zamonašen sa imenom Matej. Sahranjen je u porodičnoj grobnici Paleologa, u prekrasnom, sveštenom, carskom manastiru Pantokrator (koji je i sam, u više navrata, bogato darivao).

    Za Manojlovog života Jelena je, može se reći, uglavnom bila u senci svog carskog supruga. No, još za vreme njegove bolesti, a naročito nakon smrti, caričino prisustvo u javnosti i uticaj na rešavanje važnih državnih pitanja značajno su porasli. Tokom dvadeset pet godina koliko je poživela kao udovica i izvan granica Carstva bilo je poznato kako velik ugled ona uživa u Konstantinopolju i kolika je njena moć na dvoru.

    I kasnije, kada je rešila da se povuče iz sveta kako bi se posvetila Bogu i pripremanju duše za prelazak u večnost, carica-majka je silom prilika nastavila da igra značajnu ulogu u svim političkim zbivanjima. Na monašenju je dobila novo ime: Ipomonija. Svakome ko ju je poznavao odmah je bilo jasno odakle ono: reč "ipomoni" na grčkom označava postojanost i trpljenje, a kod carice Jelene, koja je bez sumnje bila puna vrlina, oduvek se posebno isticala upravo vrlina trpljenja.

    U osamdesetšestoj godini života naglo je oslabila i pala u postelju. Disala je retko i kratko, govorila sa naporom, ali njen izgled otkrivao je nadzemaljsko spokojstvo. "Dok sam ja još bio u Iviriji ¿ sećao se Georgije Sfrances ¿ dvadeset i trećeg marta 1450. godine umrla je, ostavši nezaboravna u blaženim uspomenama, sveta carica".

    Pošto je, dakle, mnogo pretrpela u životu, nakon što je kao Carica nadživela dvojicu careva (ne samo svog supruga, nego i najstarijeg sina), pošto je takođe sahranila sedmoro svoje dece, monahinja Ipomonija je lako izdahnula, ugasivši se tiho, poput sveće kada dogori na svećnjaku. Sahranjena uz voljenog supruga, visoko nad morem, u seni zlatnih kupola Pantokratora. U Grčkoj je kanonizovana kao svetiteljka, njene mošti se čuvaju u manastiru Svetog Patapija u Lutrakiju na Peloponezu, gde privlače mnogobrojne poklonike. A u Srbiji, zemlji njenih predaka, retko ko da je i čuo za nju, mada je svojim životom i vrlinama svakako zaslužila da bude i opisana i opevana i dostojno proslavljena.

    ...
    Članak je prvi put objavljeno u časopisu "Vodič za život", br. 2 / novembar 2010, str. 104-105. Na ovu stranicu je preuzet iz "Bašte Balkana" gde je neznatno izmenjen i doteran.
    praznici - 88016 - 07.01.2014 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    Božić je!


    jezik - 87997 - 05.01.2014 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (2)

    Bosanska vila


    Bosanska vila je bila srpski list za "zabavu, pouku i književnost". Pokrenut je 1885. godine kao organ Učiteljskog zbora Srpske škole u Sarajevu, a zabranjen od strane austrougarskih vlasti 15. juna 1914. godine.

    Pokretači Vile su bili učitelji Srpske škole, koji su u početku bili najbrojniji saradnici časopisa. Božidar Nikašinović, Stevo Kaluđerčić i Nikola Kašiković su 13. juna 1885. tražili dozvolu od austrougarskih vlasti za izdavanje dvomjesečnog lista "Vrelo Bosne", čiji bi urednik i vlasnik bio sam Učitenjski zbor Srpske škole u Sarajevu. Austrougarske vlasti su odbile registraciju na ime Učiteljskog zbora Srpske škole, te su 23. septembra 1885. godine Nikola Šumonja, Božidar Nikašinović, Stevo Kaluđerčić i Nikola Kašiković tražili dozvolu za izdavanje dvomjesečnog lista "Bosanska vila". Na dan 19. oktobar 1885, austrougarske vlasti su izdale dozvolu za izdavanje petnaestodnevnog beletrističkog lista "Bosanska vila", uz uslove da se list šalje austrougarskoj upravi na preventivnu cenzuru, da list ne može da se bavi politikom i konfesionalnim pitanjima, te da u sastavima zabavnog i poučnog sadržaja ne bude previše naglašen srpski nacionalni element. Vila je registrovana na ime urednika Božidara Nikašinovića.

    Nakon dvomjesečne pripreme, prvi Vilin broj je izašao na dan 16. decembar 1885. godine. Božidar Nikašinović je bio prvi urednik, Nikola Kašiković je bio zadužen za narodnu književnost, Stevo Kaluđerčić za članke i pripovijetke, a Nikola Šumonja za pripovijetke, podlistak i književne bilješke.

    Prvo izdanje je imalo 16 stranica i štampano je na ćirilici u 1.000 primjeraka, a crtež na vrhu naslovne strane je izradio Stevo Kaluđerčić. Zbog potražnje, prvo Vilino izdanje je ponovo štampano.

    Na samoj naslovnoj strani se preko čitave stranice nalazila velika fotografija mitropolita Save Kosanovića, koga su tri mjeseca ranije austrougarske vlasti prisilile da podnese ostavku, a krajem 1885. godine prognale iz provincije. Sam mitropolit Sava Kosanović se u ovom broju oglašava sa člankom "Pravednikova smrt", te postaje jedan od prvih spoljnih saradnike Vile.

    Ostali saradnici prvih izdanja Vile su bili Manojlo Đorđević Prizrenac, Dušan Peleš, Mitropolit Dionisije II (Ilijević), Đorđe Jovanović German, David Popović, Petar Mirković, Vaso M. Ćuković, Vid Vuletić Vukasović, Mile Popadić, Petar Đenić, Stari Jovo Basarović, Stevan N. Davidović i Kosta Kovačević.

    Nikola Šumonja je bio drugi Vilin urednik nakon Božidara Nikašinovića. Urednički posao je zvanišno obavljao od septembra 1886. do 1. februara 1887. godine, a u ovom peridu se broj Vilinih saradnika i pretplatnika znatno povećao. Od samog početka Vila se susretala sa preprekama austrougarske cenzure, te su njena izdanja često kasnila. Novi saradnici izdanja Vile u ovome periodu su bili Milan Đ. Milićević, Mita Živković, Vladimir M. Jovanović, Kosta Kovačević, Stevo (Stejpo) Trifković, Kosta Božić, Dušan St. Popović, Milan Obradović, Risto J. Čajkanović, Vaso Kondić, P. Babić, Stevan Zimonjić, Petar S. Ivančević, Jovo Tubinović, Jevrem Stanković, V. Stakić, Đ. Mirković, Nikola Begović i dr.

    Božidar Nikašinović ostaje Vilin urednik prvih šest mjeseci, odnosno prvih deset brojeva, nakon čega postaje učitelj u Srpskoj školi u Mostaru. Nakon Nikašinovića, Vilin urednik postaje Nikola Šumonja u periodu septembar 1886. - 1. februar 1887. godine. Od aprila 1887. godine do juna 1914. godine urednik je bio Nikola Kašiković, koji je uređivao časopis do kraja njegovog izlaženja, odnosno do zabrane časopisa od strane Austrougarske. Poslednjih godina pred Prvi svetski rat u uredništvu lista se nalaze i Vladimir Ćorović i Petar Kočić. Bosanska vila je izlazila redovno dva do tri puta mesečno i štampana je isključivo ćirilicom, koja je do dolaska Austrougarske 1878. godine, bila primarno narodno pismo. Bosanska vila je bila jedini književni list u austrougarskoj provinciji BiH u periodu od njenog osnivanja 1885. do 1895. godine.

    Bosanska vila je objavljivala tekstove svih književnih rodova osim drame. Programska orijentacija ovog lista bila je bavljenje srpskom kulturnom baštinom, uz prezentaciju popularnih i raznovrsnih tekstova dostupnih narodu iz svih oblasti društvenog života, ali je u njenom praktičnom delovanju, posebno u prvom razdoblju izlaženja, najviše tekstova bilo iz oblasti narodne književnosti. Okupljen je veći broj saradnika iz raznih krajeva koji opisuju narodni život i običaje, beleže narodne pesme, pripovetke, poslovice i zagonetke, tumače narodna verovanja i slično. Na ovim poslovima posebno su se isticali: Petar Mirković, Vaso Čuković, Stevan Delić, Nikola Kašiković, Kosta Kovačević, Luka Grđić Bjelokosić, Risto Čajkanović i Petar Ivančević.

    U svom daljem razvoju, časopis je evoluirao od porodičnog lista do uglednog književnog glasila, u kome su sarađivali značajni srpski, muslimanski i hrvatski književnici. Godine 1907. i 1908. u Bosanskoj vili svoje tekstove objavljuje mlada generacija srpskih pisaca: Aleksa Šantić, Svetozar Ćorović, Milan Prelog, Jovan Dučić, Veljko Petrović, Vladislav Petković Dis, Vladimir Ćorović, Petar Kočić i drugi. Svoje tekstove objavljuju i muslimani Safvet-beg Bašagić, Musa Ćazim Ćatić, Osman Đikić i drugi, a nešto kasnije Ivo Andrić i Tin Ujević. U ovom listu pisali su i neki pripadnici Mlade Bosne.

    Uz književnu kritiku u kojoj se posebno ističe Dimitrije Mitrinović, u časopisu su objavljivani i naučni tekstovi (Vatroslav Jagić, Vaso Glušac, Petar Kolendić, Vladimir Ćorović). Njegovana je i prevodilačka književnost. Prevođeno je iz gotovo svih evropslih književnosti, a najviše iz ruske i francuske.
    Bosanska vila bila je najpoznatije nacionalno srpsko glasilo na području austrougarske provincije BiH i jedno od poznatijih i priznatijih glasila uopšte na prostorima južnoslovenskih naroda.

    List je prestao da izlazi 15. juna 1914. godine, uoči Prvog svetskog rata, a zbog zabrane od strane austrougarskih vlasti.


    Vilini saradnici

  • Jovan Dučić
  • Vladimir Ćorović
  • Petar Kočić
  • Aleksa Šantić
  • Mitropolit Sava Kosanović
  • Jovan Jovanović Zmaj
  • Svetozar Ćorović
  • Ivo Andrić
  • Stevan Sremac
  • Dimitrije Mitrinović
  • Pero Slijepčević
  • Isidora Sekulić
  • Tadija Kostić
  • Dragomir Brzak
  • Vladimir Stanimirović
  • Jovan Ilić
  • Dionisije Miković
  • Vid Vuletić-Vukasović
  • Veljko Milićević
  • Radoslav Marković
  • Veljko Petrović (književnik)
  • Vladislav Petković Dis
  • Osman Đikić
  • Tin Ujević
  • Vaso Ćuković
  • Milan Đ. Milićević
  • Vladimir M. Jovanović
  • Nikola Begović
  • Vojislav Ilić
  • Jelena Dimitrijević
  • Marko Car
  • Milorad Pavlović - Krpa
  • Simo Eraković
  • Sima Pandurović
  • Svetislav Stefanović (lekar)
  • Stevan Bešević
  • Milan Grol
  • Pavle Popović
  • Milan Rešetar

    Izvor: Vikipedija
  • istorija_srba - 87995 - 05.01.2014 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (2)

    Srbi i turska genetika


    Piše: Aleksandar Nevski

    U mnogih Srba postoji uvriježeno mišljenje da je srpski narod genetski veoma blizak turskome narodu. Takve tvrdnje čujah desetinama, ako ne i stotinama puta od raznih ljudi, poput čuvene "Turci su nas pravili petsto godina". Ovakvo mišljenje se objašnjava viševjekovnim ropstvom pod Turcima i naročito takozvanim "pravom prve bračne noći".

    Ranije ovakve stavove zastupahu i pojedini Hrvati, nenaklonjeni srpskome narodu, dok su danas pojedinci muslimanske vjeroispovjesti i našega jezika glavni zastupnici stava da su "Srbi genetski Turci". Pogledajte malo po mreži, gdje god se pojavi pogodna tema i nađu sagovornici Srbi i muslimani počinju uzajamne optužbe da su oni drugi "Turci". Evo na primjer šta se veli za Srbe: "Sloveni duhom, Turci genotipom..." ili "pa čovječe vi Srbi ste veći Turčini od Turaka...trebaš se ponosit time da ti je nekog dedu napravio turski beg." Ovakvih i sličnih pisanija na mreži ima na stotine, kao i obratnih, gdje Srbi muslimane nazivaju Turcima.

    Miješanja sa Turcima je svakako bilo; nemoguće je da Turci tokom svojega boravka nijesu ostavili nikakva traga u genetici balkanskih naroda. Pitanje je samo u kojoj mjeri, značajnoj, ili ne. Najbolji način da se utvrdi pravo činjenično stanje, šta je istina u svem tom su genetska istraživanja i primjena matematike na ih nalaze. Ona mogu dati mnogo bolji odgovor od jalovih prepucavanja, nadgornjavanja i vrijeđanja na mreži.

    Prvi način poređenja srpske i turske genetike se može izvesti preko muških loza, odnosno preko Y hromozoma, koji se prenosi sa oca na sina. Ako su Turci znatnije uticali na srpsku genetiku, to su činili preko muških loza, a ne preko ženskih. Koji bi Turčin bio dao svoju kćer hrišćanskome kmetu i bjedniku, nevjerniku i zakonskome građaninu drugoga reda? Koji pri tom ne smije jahati konja niti posjedovati oružje i mora ustati u prisustvu Turčina, i skloniti mu se s puta, ako se susretnu. Ukoliko su "pravo prve bračne noći" i slična nasilja nad srpskima ženama zaista znatno uticala na srpsku genetiku, trebala bi se očekivati znatna sličnost u učešću Y-haploskupina u Srba i Turaka. Jer bi onda "Srbi" kojima bi pravi očevi bili Turci morali pripadati haploskupinama svojih bioloških očeva, kao i njihovi današnji potomci po muškoj lozi.

    Evo uporednih podataka rasporeda haploskupina u Srba, Turaka i Italijana sa stranice Eupedije:

    Vidimo da je sastav haploskupina u Srba i Turaka veoma različit. Najčešća muška loza u Srba I2a je u Turaka vrlo slabo zastupljena. Raskorak u učestalosti vidimo i u drugih loza, recimo kod I1 i kod G-a, zatim kod loza J1 i J2.

    Neko bi mogao reći da ipak postoje velika preklapanja Srba i Turaka u učestalostih pojedinih loza, recimo da je u Srba R1b 8% a u Turaka 16%. Kada se sva ovakva preklapanja saberu, dobija se:

    1 + 4 + 0.5 + 7.5 + 8 + 2 + 8 + 0.5 + 11 + 1 + 1.5 + 2 = 47%

    47% nije mali broj, ali se ipak mora reći da recimo turski R1b ne mora biti isti kao srpski R1b, odnosno da srpski ne mora biti "potomak" turskoga. Još nešto, ako na isti način saberemo preklapanja Italijana i Turaka, dobija se 1 + 3 + 0.5 + 4 + 16 + 9 + 15.5 + 3 + 11 + 2.5 = 65.5%, što je daleko više nego preklapanje Srba sa Turcima! A turske vojske i vladavine u Italiji nije bilo, ako se izuzme tursko privremeno osvajanje Otranta i pljačkanje još nekolikih južnoitalijanskih priobalnih gradova 1480. godine.

    Ipak, mi sada ne možemo pouzdano tvrditi da recimo, svi srpski pripadnici loze N ne potiču od turskih pripadnika iste loze. To ne možemo nepobitno tvrditi dok ne utvrdimo tačnije grane i podgrane raznih loza kojih ima u značajnom postotku i u Srba i u Turaka. Tako da se samim poređenjem muških loza (bez dubljega poznavanja grana i podgrana istih) ne može potvrditi ili opovrgnuti veći genetski uticaj Turaka na Srbe preko "prava prve bračne noći". Ono što je do sada utvrđeno od ogranaka raznih muških loza nije pokazalo povezanost sa Turcima, mada se ne može isključiti mogućnost nalaženja haplotipova koji sa njima imaju veze.

    Za bolje poređenje nam je potreban drugačiji, opštiji pristup, pristup preko opšte genetike, koja se nalazi na preostale 22 dvojke ljudskih hromozoma, koje se nasljeđuju od svih predaka, i muških i ženskih. Naime, već nekoliko godina se rade ispitivanja koja čitaju vrijednosti na tačno utvrđenih mjestah (koja se nazivaju SNP-ovi) na svih hromozomah. Tako se u FTDNA radi ispitivanje koje daje vrijednosti na oko 700 hiljada mjesta. Njihovim upoređivanjem se može dobiti mnogo jasnija slika o srodstvu ili nesrodstvu pojedinih naroda i stanovništava nego što se to može postići poređenjem muških loza.

    Takva poređenja se vrše na više mjesta na internetu, sada postoje tri poduhvata koja se bave poređenjem genetike evropskih (i ne samo evropskih) naroda. Poređenje se vrši parče po parče svakoga hromozoma, utvrđuje se kojemu uzornome stanovništvu je najbliže. Za različite skupove uzornih stanovništava postoje različiti računači. Evo primjera, računač pod nazivom "world 13″ sa poduhvata "Dodekad", kojega odabrah zato što tu imam prosjek šestorih Srba:

    Tu su, između ostalih, uzorna stanovništva iz oblasti: "Sredozemlje, Sjeverna Evropa, Jugozapadna Azija, Zapadna Azija" i još nekolika dalja od Evrope, koja nijesu značajna za naše poređenje.

    To se vidi na tablici:


    Kao što vidimo, po ovom računaču je u Srba najzastupljenija genetika Sjeverne Evrope (44.4%) dok je iste u Turaka samo 8.3%. U Rusa ona iznosi čak 70.5%, dok je u Nijemaca 59.2%, a u Italijana iz Srednje Italije samo 22.2%.

    U Turaka je najzastupljenija genetika Zapadne Azije (40.1%) dok je ista u Srba 15%, u Srednjih Italijana 20.5%, a u Nijemaca 7.3%. I na ovom primjeru se vidi da su Italijani genetski bliži Turkom nego li mi, iako oni tamo nijesu primjenjivali "pravo prve bračne noći"!

    Ovakvih računača ima na mreži nekoliko desetina, sa raznima uzornima stanovništvima. I svuda je u Srba najzastupljenija genetika Sjeverne Evrope (koja se ponegdje pojavljuje i pod imenom Atlantik-Baltik), dok je u Turaka najzastupljenija genetika Zapadne Azije, odnosno Kavkaza.

    Navešću još jedan primjer, računač "weac2″, sa slikovitim prikazom ishoda Srba, Turaka, Sjevernih Italijana i još nekih naroda (za poređenje):


    Ovdje se vidi da su po ovom računaču i Sjeverni Italijani genetski bliži Turcima nego li Srbi.

    A sada prelazimo na sasvim drugačiji postupak poređenja genetike raznih stanovništava. Statističkim postupkom koji se naziva "Proučavanje glavnih sastojaka" (engl. PCA - Principal component analysis) se određuju takozvane glavne ose raznolikosti. Neću ulaziti u objašnjavanje šta one tačno predstavljaju niti kako se računaju, jer bi nas to previše skrenulo sa predmeta članka. Glavne ose su pogodne jer mogu slikovito prikazati međusobne odnose raznih stanovništava, izvukavši iz ogromnih skupova podataka ono što je bitno i razlučivši ga od šuma.

    Na prvoj slici se vide zajedno ose 1 i 2 a na drugoj ose 1 i 3. Tu se vidi da su Srbi (označeni bijelom strelicom), dosta daleko od Turaka (označenih ljubičastom strelicom). Srbi su u okruženju evropskih naroda, dok su Turci u blizini drugih Bliskoistočnjaka. I ovdje je, kao i svugdje drugdje, vidljivo da su Srednji Italijani (Toskanci) bliži Turkom nego mi. Na raspolaganju za ovaj proračun imah četiri srpska uzorka, dok Turke predstavljahu 19 turskih uzoraka iz Zbirke genetičara Behara. Svi oni su iz središnjega dijela Turske, iz oblasti Kapadokije. Beharov izbor Kapadokije za uzimanje turskih uzoraka je odličan, pošto su Turci tamo znatno manje pomiješani sa muslimanskima doseljenicima sa Balkana i drugih zemalja islamskoga svijeta. Na taj način imamo znatno izvornije Turke nego da su uzimani na primjer iz Istambula. Ishodi ispitivanja bi bili sasvim drugačiji i netačniji da smo srpske ishode poredili sa nekim kome je baba iz Bosne ili iz Novoga Pazara.

    Gornje slike su odlične da se uoči genetska razlika između Marokanaca i Španaca, koje poput Srba već dugo bije glas da su se navodno mnogo miješali sa svojima islamskima zavojevačima, koji su u Španiji boravili ne petsto, nego čak 781-u godinu (od 711 do 1492)!

    Takođe, postoji računski postupak kojim se može utvrditi gdje se zadati genetski uzorak nalazi u odnosu na genetike dvaju (ili triju) zadatih naroda. To možemo, na primjer, upotrijebiti da vidimo gdje se dostupni uzorci Srba nalaze između Francuza i Turaka. Ubacivši u proračun jedan od srpskih uzoraka u mojem posjedu dobijam:

    Francuzi 89.12% - Turci 10.88%, procjena odstupanja = 3.05

    Ako za istoga Srbina upotrijebim Orkadijce i Saudijce, dobijam: Orkadijci 85.69% - Saudijci 14.31%, procjena odstupanja = 3.75. Orkadijci su stanovnici Orknijskih Ostrva, sjeverno od Škotske, i predstavljaju mješavinu Kelta i Skandinavaca. Često se koriste u genetskih istraživanjih kao uzorno stanovništvo Sjeverozapadne Evrope.

    Evo još nekoliko dvojaka i trojaka, gdje se Srbi dobro uklapaju (imaju malu procjenu odstupanja).

    Orkadijci 80.75% - Druzi 19.25%, procjena odstupanja = 0.43
    Francuzi 89.31% - Adigejci 10.69%, procjena odstupanja = 1.56
    Francuzi 90.92% - Iranci 9.08%, procjena odstupanja = 2.91
    Orkadijci 82.67% - Palestinci 17.33%, procjena odstupanja = 3.44
    Francuzi 94.59% - Palestinci 5.41%, procjena odstupanja = 5.52

    Evo i primjera gdje se Srbi vrlo teško uklapaju: Finci-Turci (M=42.69%, y=0.577, procjena odstupanja = 26.66 (dosta visoka). To jednostavno znači da se srpska genetika ne može predstaviti kao mješavina Finaca i Turaka.

    Evo i nekolikih trojaka, svih sa niskom procjenom odstupanja:

    Bjelorusi 47.34% - Franc. Baski 31.86% - Jermeni 20.80%, procjena odstupanja = 1.552
    Orkadijci 81.47% - Jermeni 12.46% - Saudijci 6.07%, procjena odstupanja = 1.694
    Litvanci 56.06% - Sardinijci 23.61% - Jermeni 20.33%, procjena odstupanja = 2.689
    Britanci (Kornvol) 66.46% - Kiprani 21.27% - Litvanci 12.27%, procjena odstupanja = 3.403
    Mađari 76.75% - Toskanci 21.91% - Turci 1.34%, procjena odstupanja = 3.426
    Bjelorusi 49.57% - Toskanci 49.33% - Gruzini 1.10%, procjena odstupanja = 3.467
    Mađari 46.11% - Francuzi 45.80% - Jermeni 8.09%, procjena odstupanja = 3.477
    Toskanci 48.51% - Bjelorusi 31.80% - Ukrainci 19.68%, procjena odstupanja = 3.556
    Orkadijci 60.90% - Toskanci 35.46% - Iranci 3.65%, procjena odstupanja = 5.067

    Mislim da su gornji primjeri dovoljni da se stekne jasniji uvid o položaju srpske genetike u odnosu na genetike drugih evropskih naroda.

    Kome prethodna poređenja srpske i turske genetike nijesu dovoljna, evo još jednoga pristupa. Pokušah utvrditi prosječan broj zajedničkih odsječaka na hromozomah između Srba i drugih naroda. Zajednički odsječci, ukoliko su veće dužine, obično predstavljaju genetske podatke koji su naslijeđeni od zajedničkog pretka. Što je odsječak duži, to je vjerovatnije da je predak živio skorije.

    Zajedničkih odsječaka većih od 10 centimorgana (cM - jedinica za dužinu ih) nijesam našao, čak ni između samih Srba međusobno. Da ih je bilo, oni bi vjerovatno predstavljali zajedničke pretke u posljednjih 500 godina.
    Evo šta nađoh od odsječaka dužine od 4 do 10 cM (koji bi najvjerovatnije trebali poticati od zajedničkoga pretka starosti od 500 do 1500 godina):

    Prosječan broj zajedničkih odsječaka, prosječna dužina u cM.
    Srbi - Srbi 4.00 4.95 cM
    Rumuni - Srbi 2.50 5.15 cM
    Bugari - Srbi 2.47 4.89 cM
    Mađari - Srbi 2.30 4.78 cM
    Rusi - Srbi 2.27 5.00 cM
    Bjelorusi - Srbi 2.26 4.66 cM
    Ukrajinci - Srbi 2.00 4.76 cM
    Toskanci - Srbi 1.80 4.67 cM
    Francuzi - Srbi 1.57 4.70 cM
    Orkadijci - Srbi 1.57 4.89 cM
    Sjeverni Italijani - Srbi 1.37 4.98 cM
    Turci - Srbi 1.09 4.92 cM
    Čečeni - Srbi 1.03 4.62 cM
    Kiprani - Srbi 0.97 4.67 cM
    Jermeni - Srbi 0.97 5.01 cM
    Gruzini - Srbi 0.87 4.70 cM
    Saudijci - Srbi 0.87 4.51 cM

    Turci - Turci 1.25 4.92 cM
    Bugari - Turci 1.22 4.80 cM
    Rumuni - Turci 1.19 4.77 cM
    Orkadijci - Turci 1.13 4.71 cM
    Čečeni - Turci 1.12 4.75 cM
    Toskanci - Turci 1.09 4.67 cM
    Mađari - Turci 1.09 4.64 cM
    Srbi - Turci 1.09 4.92 cM
    Kiprani - Turci 1.08 4.76 cM
    Gruzini - Turci 1.08 4.72 cM
    Jermeni - Turci 1.08 4.81 cM
    Ukrainci - Turci 1.07 4.77 cM
    Bjelorusi - Turci 1.06 4.76 cM
    Sjev Italijani - Turci 1.05 4.86 cM
    Rusi - Turci 1.00 4.59 cM
    Francuzi - Turci 0.96 4.75 cM
    Saudijci - Turci 0.70 4.73 cM

    Kao što se iz priloženoga vidi, nema potvrde bilo kakve naročite bliskosti Srba i Turaka ni po ovom mjerilu.

    Ovaj postupak određivanja zajedničkih djelova hromozoma je napravljen na brzinu, za svega oko dan vremena, i nije uporediv sa sličnima radovima činjenima u svijetu, za koje vjerujem da su rađeni savršenijima i boljima postupcima od ovoga. Uz to je rađen na manjem broju SNP-ova, oko 292 hiljade, pošto je samo toliko zajedničko za uzorke iz različitih zbiraka, što može dovesti do značajnoga broja lažnih zajedničkih odsječaka.

    Što se tiče takozvanoga "prava prve bračne noći", među Srbima glavnoga uzroka za vjerovanje da su "Srbi genetski Turci", ono nikada nije bilo zakonsko pravo bilo kojega turskoga zemljoposjednika ili oblastna gospodara. Ovakvih nasilništava i obesti (protivnih tadašnjemu turskome zakonu) je svakako bilo, ali je opet pitanje u kojoj mjeri. Uz to, srpski kmetovi su odlično znali kako nastaju djeca, ma koliko da su bili nepismeni i prosti. I znali su isto tako kako se riješiti djece za koju nijesu bili sigurni da su njihova. Više puta slušah stare ljude koji mi kazivahu predanja iz turskoga vremena o sudbini takve novorođenčadi.

    Na kraju bih se osvrnuo na tvrdnje da su Srbi pod Turcima bili 500 godina. To nije tačno čak ni za najjužniji veći grad u Srbiji, Vranje, koje ne mogaše biti duže od 489 godina, čak i ako uzmemo da je turska vlast nad njim uspostavljena odmah po Kosovskoj bici (a nije). Sjeverni dijelovi Srbije do Save i Dunava (sa Šumadijom i velikim Pomoravljem) nijesu bili pod Turcima ni 350 godina, jer su pod tursku vlast pali tek padom Smedereva 1459 godine. A bez Turaka je ova oblast bila i od 1718 do 1739, kada je bila pod vlašću Austrije. Beograd pod Turcima nije bio ni 300 godina, jer je pao pod Turke tek 1521.
    srbi_evrope - 87910 - 31.12.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    Konstantina Dragaš Paleolog


    560 godina od herojske smrti Konstantina Dragaša Paleologa: Kosovski zavet za čuvara Carigrada. Godišnjica herojske smrti poslednjeg pravog rimskog cara. Turci ove godine naglašeno slave pad prestonice Vizantije. Zapad izdao pravoslavne hrišćane u boju protiv Turaka.

    Hrišćanski svet je 2013. godine slavio veliki jubilej, 17 vekova od kada je rimski imperator Konstantin doneo Milanski edikt. Pravoslavni su slavili više, jer je utemeljivač "Drugog Rima" - Konstantinopolja ili Carigrada, za njih svetac. Zapadni hrišćani smatraju da on to zvanje nije zaslužio, iako je 313. do tada proganjano hrišćanstvo učinio ravnopravnom verom.

    Srbi su s ponosom isticali da je Konstantin Prvi rodom iz Niša. Međutim, ni Srbija a ni ostatak hrišćanskog sveta nisu se setili poslednjeg rimskog cara Konstantina Dragaša Paleologa, iako se 2013. navršilo 560 godina od njegove herojske smrti u odbrani Carigrada.

  • Konstantin, po majci Srbin, bio je formalno zaista poslednji rimski vladar "naslednik Avgusta i Konstantina". Njegova titula glasila je car Romeja, što je helenizovan naziv za Rimljane - kaže prof. dr Radivoj Radić.

    Na kruni poslednjeg rimskog cara je srpski krst sa 4 ocila!

    Konstantin je bio sin poslednje rimske carice Avguste Helene Dragaš Paleolog, supruge cara Manojla Drugog Paleologa. Pre udaje, ona je bila srpska princeza Jelena, kći moćnog velmože Konstantina Dragaša Dejanovića, unuka Teodore - sestre cara Dušana i njegovog sevastokratora Dejana Dragaša.

  • Romejske carice su bile politički veoma uticajne, a to je naročito važilo za Jelenu Dragaš. Ona je bila savetnik, a neki savremenici kažu i savladar Konstantina. On u titularno vladarsko ime unosi i njeno prezime Dragaš. Taj čin ima politički kontekst i naglašava njegovo srpsko poreklo. Moguće je da je to bio daleki odjek Dušanove ideje o srpsko-romejskoj državi - kaže prof. dr Radić.

    STRAH OD BESMRTNOG CARA

    Legenda nastala posle pada Carigrada kaže da car Konstnatin Dragaš Paleolog nije poginuo već se pretvorio u kamen dok ne dođe vreme da se trijumfalno vrati kroz Zlatnu kapiju Carigrada. Koliko je ovo verovanje bilo jako govori činjenica da su sujeverni Turci vekovima držali zazidan taj prolaz u zidinama. Kad je ser Tomas Poj, tadašnji ambasador Engleske na Porti, pokušao u 17. veku da uzme neke antičke statue sa Zlatne kapije, umalo je linčovan jer su sujeverni Turci mislili da će oživeti Konstantina. U 18. veku turski stražari su uhapsili poslanstvo koje je nosilo egipatsku mumiju u Francusku, jer su mislili da je reč o Konstantinovom telu. Mumija im je oduzeta, za svaki slučaj.

    Odnosi zapadnog i istoćnog hrišćanstva u vreme pada Carigrada su razlog zbog koga Evropa ne želi da se seća 1453. godine.

  • Nije uobičajeno svečarski se podsećati teških poraza, sem onih koji za pojedine narode simbolički zrače kao istorijsko-mitska uporišta nacionalnog identiteta, kao, na primer, Termopili za Grke, Masada za Jevreje ili Kosovo polje za Srbe. Uza svu svoju sudbonosnu dalekosežnost, pad Carigrada među pravoslavnima takav oreol iz niza razloga nije stekao. S druge strane, katolički Zapad je na "izmatičku" Vizantiju dosledno gledao s odbojnošću, pa i neprijateljstvom, tako da njenu istoriju, uključujući i pad u osmanlijske ruke, ne doživljava kao deo svoje istorije. Uostalom, dovoljno je setiti se strašnog krstaškog razaranja Carigrada 1204. godine, s kojim se po okrutnosti može uporediti jedino osvajanje sultana Mehmeda 1453. godine - kaže prof. dr Darko Tanasković.

    S druge strane, u Turskoj se dugo i temeljno pripremala proslava jubileja 560 godina osvajanja Konstantinopolja. Snimljen je i najskuplji turski film "Fetih (osvajač) 1453" koji je u neosmanskom duhu prikazao pad Carigrada i ostvario rekordnu gledanost u Turskoj.

  • Turci, naravno, neoosmanistićki naglašeno slave pad Carigrada kao veliku pobedu svojih predaka čiju nadmoć na Balkanu u savremenim okolnostima i formama žele da obnove. Evropa je zaboravila da je Istanbul nekada bio Konstantinopolj, a "Bizant" je postao sinonim za levantinsko lukavstvo i nemoralnu prevrtljivost, iako je kultura Vizantije svojevremeno za nekoliko kopalja nadmašivala zapadnoevropsku. Indikativno je da i jedan Semjuel Hantington u poznatoj knjizi "Sudar civilizacija", pravoslavlje, zajedno s islamom, smešta u istočnu hemisferu suprotstavljenu zapadnohrišćanskoj. Nedavno je kod nas neko duhovito primetio da se granica između Zapada i Istoka u zapadnjačkom viđenju pomerila s Bosfora na Drinu, u ćemu su dobrim delom i koreni srpskih problema s Evropom - kaže dr Tanasković.

    Vodeći srpski istorićari smatraju da bi Srbi morali da se podsete vremena pada Carigrada, zbog politićkog konteksta događaja.

  • Romejsko carstvo, siromašno, dekadentno i podeljeno, našlo se u škripcu između agresivnog islamskog istoka i papskog zapada. Zapad je obećavao pomoć, ali samo ako se prihvati crkvena unija, pokatoličavanje. Međutim, čak i kad je car Jovan, prethodnik Konstantina Dragaša, prihvatio uniju, pomoć nije stigla. Na očajničke Konstantinove pozive, papa ne pokreće krstaški rat već šalje kardinala da pokrštava - kaže dr Radić.

    Praktični znaćaj Carigrada bio je ogroman jer je kontrolisao Bosfor, spona Evrope i Azije. Iako je Konstantinov grad bio praktično sve što je ostalo od Romejskog carstva, njegovo osvajanje donosilo je osvajaču ne samo veliku materijalnu korist, ve jo veću moralnu pobedu, jer je bio simbol imperije. Zato je odgovor Konstantina Dragaša na ponudu Mehmeda Osvajača za predaju grada glasio:

  • Predaja grada nije niti moje lično pravo niti pravo bilo kog pojedinca koji u njemu živi, jer je naša zajednička odluka da poginemo svi zajedno, a ne da spasemo svoj život.

    Istoričari smatraju da podvig samožrtvovanja nije slučajan već deo kodeksa usađenog vaspitanjem pod uticajem snažne ličnosti majke Jelene Dragaš, koja je na "purpurnom dvoru" obnovila mit o svetoj žrtvi.

    Nalik spartanskom kralju Leonidi ili srpskom knezu Lazaru, poslednji romejski car se svesno žrtvovao. Svedočanstva preživelih u bici su identićna: Konstantin Dragaš je 29. maja 1453. na mestu gde su janičari provalili kapiju skinuo purpurni ogrtač i ostale carske oznake i kao običan vojnik pao u odbrani Carigrada.

    Skidanje vladarskih obeležja unelo je veliku zabunu među Turke koji su uzaludno tražili telo poslednjeg rimskog cara, da bi trijumfovali nad njim. Tako je stvorena legenda o "besmrtnom caru" koji će se jednog dana vratiti kroz Zlatnu kapiju na carigradskim zidnama i povratiti slavu Konstantinopolja.
  • srbi_prije_6v - 87883 - 29.12.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    Zabranjena arheologija (3)


    Poznato je da upravo sada arheolozi iz Albanije vrše istra­ži­va­nja na teritoriji Kosova i Me­to­hije. Koji je cilj njihovog ba­vlje­nja tamo i kada se mogu datirati prvi nalazi koje svedoče o pri­sus­t­vu Albanaca na ovoj teritoriji?

    Ne samo da rade već su se, koliko znam, preselili u Prištinu i osnovali institut. Nagađam da im je cilj da dokažu da su tamo autohtoni, te tako potvrde austorougarske teze Konstantina Jiričeka i anglosaksonske teze Noela Malkolma i drugih. Imam utisak da su, po uputstvima sa Zapada, krenuli da dokazuju da su oni na Metohiji, Kosovu i na Južnoj Moravi oko Vranja potomci preistorijskih i antičkih Dardanaca, a da će Albance u Albaniji da proglase za neko epirsko latinizirano stanovništvo. Ako ste primetili, posle 2. svetskog rata, kod nas su "bežali" samo muslimani iz Albanije, a nikada pravoslavni Srbi i Albanci ili rimokatolici. To takozvano bežanje od diktature Envera Hodže bilo je organizovano od režima obe zemlje. I sada je NATO naselio muslimane iz Albanije, pre svega u Prištinu. Nemoguće je dokazati albansko prisustvo kod nas arheološkim činjenicama, i na Kosovu i u Metohiji, ali znamo šta znači zapadna propaganda uz domaću podršku. Kod nas nema arheoloških nalaza Albanaca. Govori se o albanskim kulama koje su ovi podizali, ali takve postoje i u Plavu, i u Trebinju, i u Kratovu, Bugarskoj. Znam za jedno groblje iz 11. stoleća na Vojuši, koje može da se pripiše etničkim Albancima. Iz poznog srednjeg veka, ima grnčarije koja se može pripisati etničkim Albancima u Albaniji. Mislim da neki ulomci grnčarije iz grada Svača, u Crnoj Gori između Ulcinja i Skadra, pripadaju etničkim Albancima iz 16. stoleća. Imajte na umu da su oni planinsko-stočarsko stanovništvo, polunomadsko, pljačkaške privrede, a takve kulture ostavljaju malo svojih materijalnih tragova.

    Da li su savremeni Albanci na­sled­nici Ilira?

    Ne. Njihovi preci su došli sredinom 11. stoleća. Albance je sa Ilirima povezala zapadna propaganda, u nastojanju da spreči naš povratak na more. Srbi su potomci Ilira sa Dinarskog prostora.

    Po obodima Kosova Polja, ka­že­te, nalazili su se vladarski dvorovi srpskih kraljeva zabeleženi još u 11. stoleću. Poznato je da ih je bilo i u ostalim našim krajevima. Takođe se u pisanim izvorima pominju i utvrđeni srednjovekovni gradovi. Koliko su takvi loka­li­teti istraženi i zašto nije ostalo potpunije očuvano nijedno takvo mesto?

    Dvorci postoje negde sakriveni pod zemljom, dok se gradovi uglavnom još vide. Davno su započeta istraživanja Novog Brda, relativno obimna, ali beznačajna za veličinu tog najvećeg srpskog grada u srednjem veku. Bilo je i nekih malih probnih iskopavanja na drugim gradovima, ali se može slobodno zaključiti da nisu istraženi. Oni gradovi koji su na nepristupačnim mestima ili daleko od naselja uobičajeno su sačuvani. Ali tamo gde su smešteni uz albanska naselja, zidovi su im često počupani iz temelja. Albanci, kao doseljenici, prirodno nemaju nikakva predanja ni sećanja, ni poštovanja za takva mesta, pa su ih koristili kao majdane kamena.

    Ali u Pomorju, zahvaljujući klimi i drugim okolnostima, do danas stoje dvorci i to pod krovom, a malo ko zna za njih. Manastir Podlastva je smešten u dvorcu cara Dušana, manastir Podostrog je u dvoru Stefana Dečanskog, a Stanjevići su dvor despota Đurđa, zajedno sa pridvorskom crkvom; ima ih još. To što se za njih ne zna "zasluga" je arhitekata, jer ih oni ne smatraju za arheološke objekte, uprkos Evropskoj konvenciji o zaštiti arheološkog nasleđa. Milentija kod Aleksandrovca je dvorac kneza Lazara sa pridvorskom crkvom, a obližnji Koznik je knežev zamak, no njegovo se istraživanje sprečava da se ne bi otkrile greške tumača njegove prošlosti.

    U naučnoj literaturi koja obrađuje školstvo i obrazovanje Srba u srednjem veku vrlo stidljivo se govori, na nivou hipoteze, da su se Srbi obrazovali u latinskim školama i na vizantijskim i evrop­skim univerzitetima, a još manje se govori o postojanju istih na te­ri­toriji Stare Srbije. Ipak, poznato je da su sentence "sedam grčkih mudraca" prikazane na podu kupatila u Nerodimlju iz 6. veka, a da su na živopisu Bogorodice Lje­vi­ške iz doba kralja Milutina sačuvani likovi Platona i Sibile što dokazuje da je i Srbima bilo poznato kulturno nasleđe Evrope. Kakvo je Vaše saznanje o tome?

    I ne samo to, u Bogorodici Ljeviškoj je prikazan sveti Nikola kao dete u školi. Naravno da su postojale škole, gde se uglavnom sticalo ono osnovno znanje - pisanje i računanje. Znanja o Platonu ili Aristotelu su ipak bila namenjena krugu odabranih, eliti u pozitivnom značenju. U sticanju znanja, Srbi su bili okrenuti Vizantiji, i zato su bili u prednosti u odnosu na narode Srednje i Zapadne Evrope. Arheološka svedočanstva o školama su svuda retka. Mogle bi se rekonstruisati biblioteke koje su nekada postojale kod nas, i preko njih, kakvim su znanjima nekada raspolagali, ali to je posao za neku nacionalnu ustanovu, a u Srbiji takvih nemamo.

    Postoje li radovi iz oblasti kognitivne arheologije koji se od­nose na srednjovekovne Srbe i kako ih opisuju?

    Nažalost, skoro da ih nema osim mojih tekstova, a ni sam nisam dovoljno napisao - to je ona zabranjena zona. Pisano je o arheologiji doba XIV-XV stoleća, pa i X-XIII stoleća, ali neutralno; ustanovi se šta je nađeno i to se datuje, a u Bosni se i pripiše "Slavenima". Povezivanje arheološke građe sa političkim zbivanjima u srednjem veku je retko, jer da su takve analize sprovedene, bilo bi odmah očigledno da nema nikakvih kulturnih granica između Despotovine, Hercegovine i Bosne u XV stoleću, na primer. Arheološki je uočljiv kult predaka, čuvanje predanja, ne samo onih starozavetnih, već i apostolskih. Postoje opisi Srba od strane savremenika iz X-XII stoleća i mlađa. Upadljivo je isticanje stočarstva i ratobornosti. Bugarin Konstantin Filozof, biograf despota Stefana, piše da su Srbi mudri i oštroumni, ali su u pisanju nemarni i neće da poslušaju dobar savet.

    Vaša monografija "Srpsko po­morje od VII do X stoleća" je arheološko viđenje prošlosti jednog dela nekadašnje srpske države, Pomorja, dakle, oblasti od ušća Drima do ušća Cetine. Na neki način, knjiga je i odgovor na brojne naučno neutemeljene publikacije o navodnoj posebnosti Crne Gore u odnosu na Srbe i Srbiju u srednjem veku. O čemu je tu zapravo reč?

    S jedne strane je bilo i moguće, i potrebno da se srede podaci iz Zete ili Dioklitije, kojih ima više raspoloživih nego za druge delove srednjovekovne Srbije. Zeta, kao i Trebinje, imali su jedno vreme ulogu prestonih mesta Srbije, zbog svog položaja uz more i pomorskih veza sa Vizantijom i Italijom. Kasnije je ulogu posrednika sa zapadom preuzeo Dubrovnik. S druge strane, rimokatolička politika je, i pod Venecijom i pod Austrougarskom, nastojala da latinizuje primorje, kao i u rimsko doba, kao što, uostalom, to rade i danas. Zato im je potrebno da dokažu, kao i na Kosovu i Metohiji, da su tu Nemanjići stigli kao okupatori. I za jednu i za drugu stranu, ključni dokazi nalaze se u crkvama. Pre više od 110 godina Mladen Crnogorčević je sakupio i objavio u arheološkom časopisu Starinar iz 1902. godine, arheološke podatke i predanja o manastiru Arhanđela Mihaila na Prevlaci, nekad zvanom Ilovica, u kome je bilo sedište Zetske episkopije, i gde su kaluđere otrovali Latini da bi zatrli manastir i dokopali se njegovih imanja. Onda je don Ivo Stijepčević objavio studiju da bi dokazao da je tamo bio rimokatolički manastir, u koji su pravoslavni naknadno smestili sedište Zetske episkopije, to jest da su manastir oteli rimokatolicima. To je prihvatila istoriografija, i otuda u Istoriji srpskog naroda i Istoriji Crne Gore možete naći stav da se manastir ugasio sam od sebe, a da se zetski mitropolit povukao ka turskoj granici, valjda sa navodno tuđeg, latinskog tla, što je apsurdno. Posle prvih iskopavanja 1956-1957, manastirska zemlja je nacionalizovana, a to izvanredno važno istorijsko mesto je preimenovano u "Ostrvo cvijeća". Prilikom izgradnje turističkih objekata u ime "viših ciljeva" uništavani su rimski objekti. Kada sam na Prevlaci počeo reviziona iskopavanja 1997. godine, pokazalo se ne samo da je Crnogorčević bio u pravu, već i da je to s pravom bio najugledniji manastir kod Srba, sa opipljivom crkvom iz III stoleća, a koji je bio pust od arapske najezde 866. godine do obnove u vreme svetog Save, kao i da je za Kotor, tada rimokatolički, bio izvor građevinskog materijala pre obnove. Ishodi istraživanja su bili prikazani na izložbi otvorenoj u Muzeju grada Beograda, zatim u Muzeju Vojvodine u Novom Sadu, u Herceg Novom i Trebinju. Ta otkrića su pala u nezgodan trenutak za stvaranje crnogorske nacije, tako da je napisana jedna knjižica kojom su ponovljeni stavovi Stijepčevića. U mojoj knjizi o Pomorju su izložene sve meni tada raspoložive činjenice; knjiga je tehnički daleko od savršene, ali je na jednom mestu sakupljen najveći deo otkrivene arheološke građe i povezan u slovesnu celinu, sa tumačenjem niza pojava iz prošlosti oko kojih postoje nedoumice ili sporenja, kao što je početak srednjovekovnog prisustva Srba u Pomorju, takozvani Romani, zatim Crvena Hrvatska. Iz zaborava su se pojavile naša prošlost i kultura, crkve i manastiri VII stoleća, dvorci srpskih kneževa, stara država. Od objavljivanja knjige je prošlo pet godina, a nastavak iskopavanja je pokazao da su temelje crkve obnovljene u doba svetog Save, sagradili Srbi u vreme cara Iraklija u VII stoleću. To je najveća istražena crkva tog doba i potpuno menja sliku o takozvanom "mračnom" srednjem veku kod Srba. To je i tada bio manastir, veliki, dakle i središte kulture, pismenosti, mesto odakle su išli misionari u druge slovenske zemlje, sve do Rusije. Pored toga, otkrili smo i grobove naglo umrlih kaluđera sredinom XV stoleća; bilo je tu gvozdenih vrhova strela među kostima, ali tek predstojeća antropološka i hemijska analiza treba da pokaže da li su otrovani ili pobijeni.

    U sticanju znanja, Srbi su bili okrenuti Vizantiji, i zato su bili u prednosti u odnosu na narode Srednje i Zapadne Evrope. Arheološka svedočanstva o školama su svuda retka. Mogle bi se rekonstruisati biblioteke koje su nekada postojale kod nas, i preko njih, kakvim su znanjima nekada raspolagali, ali to je posao za neku nacionalnu ustanovu, a u Srbiji takvih nemamo

    Značajan prostor ste posve­ti­li Komani-Kroja kulturi. Kakva je to kultura?

    To je srednjovekovna kultura koja je jedno vreme služila kao dokaz da su Albanci potomci Ilira, koji su se pred Slovenima povukli u planinske predele. Međutim, kada se pažljivo prouči, vidi se da je nastala i trajala samo u 8. i 9. stoleću, i da nikako nije autohtona. Ona se širila između Ohridskog i Skadarskog jezera. Na osnovu srodnosti sa prostorima Panonije, Bugarske i stepa Istočne Evrope, zaključio sam da je reč o kulturi Crvenih Hrvata, koji su se tu doselili oko 800. godine, a nestala je po bugarskom osvajanju današnje Albanije, jer je deo stanovništva otišao za Hrvatsku u Dalmaciji, a deo se utopio u domaće Slovene, pretežno Srbe.

    U knjizi ste, takođe, objavili fotografiju malog tipara kneza Strojimira, iz sredine 9. veka, koji je Ministarstvo kulture Srbije kupilo na aukciji u Minhenu, 11. jula 2006. godine. Pečat ima kru­žno natpisno polje oko patri­jar­šij­skog krsta. Kakav je značaj ovog nalaza za naše kul­tur­no nasleđe?
    Za razliku od naših suseda Bugara i Hrvata, koji svedočanstva o svojim srednjovekovnim državama prikupljaju sistematskim istraživanjem i iskopavanjem, mi do takvih dokaza dolazimo slučajno. Tako je krstionica iz doba kneza Višeslava, koja se danas nalazi u Splitu, kod nas zaboravljena, a zapis na krčagu iz Čečana slučajno je spašen. Takav je slučaj i sa malim tiparom kneza Strojimira, koji je po svoj prilici neki Nemac za vreme okupacije u I ili II svetskom ratu opljačkao u Srbiji, možda iz njegovog groba u nekoj crkvi. Taj tipar je služio za pečatanje ličnih pisama kneza Strojimira, koji je živeo oko treće četvrtine IX stoleća. On je bio otac Klonimira i deda kneza Časlava, koji je obnovio Srbiju posle bugarske okupacije. Posle krstionice iz doba kneza Višeslava, ovo je prvi predmet sa nedvosmislenim imenom srpskog kneza, i to jedini u ličnoj upotrebi, što je materijalni dokaz da su odgovarajući podaci iz dela vizantijskog cara Konstantina VII Porfirogeneta tačni. To više nije neki imaginarni knez iz nekih događaja od pre 1125. godina, imena sačuvanog u prepisu iz XVI stoleća, već stvarna ličnost; možemo da opipamo predmet koji je on tada nosio uz sebe i koristio ga. To je kao da imamo sačuvan njegov potpis na nekom dokumentu. Posredno, dokazuje da su i ostala zbivanja njegovog vremena istinita u nekom vidu. Tipar pokazuje da se knez Strojimir služio prilikom pisanja pisama grčkim jezikom, a svakako je znao i latinski jezik, kao jezik sveštenosluženja. Kod nas se obično misli, da ne kažem propagira, da je Srbija pokrštena posle kneževine Velike Moravske odnosno današnje Češke, posle Bugarske, i kao dokaz se navode hrišćanska imena sinova Strojimirove braće, Petra i Stefana. To naravno nema nikakvog smisla, jer Strojimirovi potomci nose slovenska imena. Međutim, neki naši naučnici kao da imaju ugrađen čip koji im nalaže da Srbe prikažu što zaostalijim.

    Na kraju knjige ste dali opštu sliku istorije Srbije u Pomorju, kao i položaj Crkve u to doba. Molim Vas, opišite nam ukratko kako je društvo tada izgledalo.
    Obična mala država tog vremena, ali slovenskog ustrojstva, dakle bez upotrebe novca i svih onih državnih i bankarskih manipulacija vezanih za novac. Slika društva postoji u pisanim izvorima o susednim državama, ali se kod nas ona zanemaruje i piše se samo o političkim zbivanjima. Nisam istoričar i nisam se bavio tim pitanjima, pa mogu reći samo svoj utisak. Idealno gledano, na čelu države je bio knez, uz sebe je imao nekoliko "ministara", "vladu". Uz njega je na dvoru stalno episkop ili sveštenik na visokom položaju. Pod takvom upravom je bila vojska i poreska služba. Narodom su neposredno upravljali župani. To je sve zajedno delovalo po nekom domaćinskom načelu. Postoje dvorci, tvrđave, sela, male i velike crkve, isposnice koji se razlikuju kao građevine, ali je u njima jedno te isto glineno kuhinjsko posuđe, i za sada nije pronađeno, recimo, gleđosano stono posuđe, kao kod Bugara. Znam za samo jedan deo gleđosane vizantijske posude, iz duboke unutrašnjosti, iz Ljutića kod Pljevalja. Brojni nalazi amfora ukazuju na uvoz vina ili ulja iz Vizantije; izvozilo se verovatno srebro i drugi metali. Srbi su se u privredi oslanjali pretežno na stočarstvo, i otuda laka pokretljivost i ratnički karakter.

    "Kultura polja sa urnama" koja se širi iz Panonije i zahvata veće delove Evrope, mogla bi se tu­ma­čiti prisustvom stanovništva indoevropskog porekla. Šta po­dra­zumevamo pod "Indoevropljanima"?

    Indoevropljani su filološka konstrukcija. Zapažena je srodnost jezika od Evrope preko Irana do Indije, kao i podudarnost religioznih shvatanja. Arheološki pitanje Indoevropljana nije rešeno, verujem opet iz političkih razloga. Naime, dovoljno bi bilo ustanoviti šta je to jednako u Evropi i Indiji i to onda pripisati Indoevropljanima, ako su postojali. "Kultura polja sa urnama" je zapravo posledica postepeno izgrađenog religioznog shvatanja, koje se naglo raširilo negde oko 2.000 godina pre Hrista. Ljudi su zaključili da je telo grešno i da se može po smrti očistiti spaljivanjem; pepeo pokojnika je stavljan u urne, a one su sahranjivane u tlo, zajedno sa posudama u kojima je bila hrana za dušu umrle osobe. Možda su neki pripadnici ove kulture otišli za Indiju, kao što su morem stigli do Egipta i Palestine, i tamo postoje takva groblja. Mislim da treba računati sa nekim još starijim seobama iz Podunavlja na istok, jer stepe Evroazije omogućavaju brzo prelaženje velikih rastojanja. Potom su se neki od tih iseljenika vraćali nazad. Dakle, skloniji sam stavu da je poreklo Indoevropljana u Podunavlju, istočnom Mediteranu i Iranu, koji su otišli u Indiju, a potom se neki od njih vratili.

    Da li se način sahranjivanja u toj kulturi poklapa sa slovenskim načinom sahranjivanja u antici i ranom srednjem veku?

    Da, ukoliko se misli na sam čin spaljivanja tela pokojnika. Sloveni su se u Evropi najduže držali tog obreda. Čak postoje isti oblici grobova kao u bronzanom dobu Podunavlja, kružni i izduženi, u vidu rake. Međutim, u vreme smene era, Sloveni su prestali da stavljaju hranu u grobove. Umesto toga se pojavljuje trizna, običaj da se umrlom priredi posmrtna gozba, a da se svedočanstva o njoj stave u grob, u vidu ostataka hrane i delova polomljenog posuđa u kome je spremana ili doneta hrana.

    Možemo li da kažemo da je u Po­dunavlju ključ slovenstva?
    Da, nesumnjivo, postojbina Slovena je Podunavlje. Sloveni nisu fizički jednorodni, nisu potekli od jednog plemena, ali su svi slovesni, govore, nisu nemi, i svesni su Boga. To shvatanje se raširilo iz Podunavlja, kao i ljudi. Oni koji su otišli na zapad asimilirani su od tamošnjeg stanovništva, a drugi su naknadnim iseljavanjem u Poljsku i Rusiju, u vreme rimske najezde na Ilire, konačno obrazovali Zapadne i Istočne Slovene.

    Mogu li se slovenski arheološki nalazi u Panoniji jasno razli­ko­vati od sarmatskih?

    Kulturne razlike između Slovena i Sarmata su velike i nesporne. Nešto su manje u Panoniji, jer su i Iliri Banata sahranjivali pokojnike, kao i Sarmati. Ali Sarmati su nomadi, koji ne podižu kuće, već žive u kolima i na konjima, nemaju naselja, gradove, utvrđenja. Ne obrađuju zemlju, nemaju grnčarske, drvodeljske i tkačke radionice, itd. Tacit, početom II stoleća piše za Venede, to jest Slovene, da misli da su oni Germani, a ne Sarmati, zato što podižu kuće. Problem mešanja Slovena i Sarmata iskrsao je iz jednog drevnog i jednog novog povoda. Nekada je Ptolomej sav prostor između Crnog i Baltičkog mora nazvao Velikom Sarmatijom, što je zavelo mnoge kasnije pisce da Slovene povezuju sa Sarmatima, iako nije poznato da su Sarmati ikada prodrli dublje u šumske predele Rusije, a kamoli do Baltika i Poljske. Nov povod leži u pokušajima mađarskih naučnika da dokažu da su oni naslednici nomada koji su stalno živeli u Potisju, pa tako i Sarmata. Zato sva nalazišta rimskog doba pripisuju Sarmatima. U tome se oslanjaju na odsustvo rimskih podataka o drugim narodima, iako oni beleže samo one koji su ih napadali i sa kojima su imali klijentske odnose. Iste nalaze koje mađarski arheolozi pripisuju Sarmatima, rumunski arheolozi pripisuju Dačanima. Zapravo je reč, u ukupnom Potisju do rimske granice na Dunavu, o razdvojenim Slovenima i Sarmatima, koje možemo razlikovati.

    Doskora smo bili jedina slovenska zemlja koja doslovno ne proučava slovensku prošlost. Kakva je situacija danas? Da li se ta pra­ksa promenila?
    Daleko od toga, sada je možda još gore. Mojim mlađim kolegama, ako se bave "zabranjenom arheologijom", kao što su gromile ili Sloveni Panonije, uskraćuju se stručna zvanja, sprečavaju istraživački projekti, odbrane magistarskih i doktorskih teza, čak i diplomske teze. Niko više ne diplomira na oblasti srednjovekovne arheologije. To je sada zabranjena oblast na Filozofskom fakultetu, a nekada davno ja sam mogao da diplomiram sa slovenskom temom. Stvar se promenila utoliko što su sada slovenske teme nepoželjne u Evropskoj zajednici, Ukrajina i Belorusija nemaju novca da finansiraju takva istraživanja, dok se Rusija još snalazi.

    Arheologija je egzaktna nauka, ali poznavaoci kažu da ima i svoju sakralnu dimenziju. Da li možete da date svoj sud, u kom su periodu svog postojanja Srbi dostigli in­te­lektualni i etički "zlatni vek"?
    Odgovor na ovo pitanje ne mogu da potkrepim pouzdanim arheološkim činjenicama, ali pokušaću: Arapin Masudi je u X stoleću prepisao stariji podatak da su Srbi osobeni i posebno poštovani od ostalih Slovena. Delimičan odgovor zašto je tako bilo, jeste ratnička priroda Srba i rano pokrštavanje, jer su Srbi prvi hrišćanski narod među Slovenima. Aleksandar Loma je kroz analizu mita o Kosovskom boju došao do zaključka da je postojalo neko Prakosovo, da su knez Lazar i njegovi ratnici imali pred sobom neku davnu bitku, recimo iz Mahabharate, i viziju da će postati božiji ratnici. To se i desilo. Neka takva predanja možemo naći i u pesmama koje je sakupio Miloš Milojević u XIX stoleću. Ali, u doba Kosovske bitke, pojavljuju se kod Srba neobični nadgrobni spomenici, koji bude sećanja na neka iskonska vremena. Na primer, u Svetom Nikoli u Kuršumliji nalazi se jedan spomenik u vidu preklada, a drugi u vidu ribe, kakav je nedavno otkriven i kod Sjenice. Ima ih još sličnih ribi, ali bez prikazanih škrga i očiju. U Leskovcu se uz muzej nalazi nadgrobni spomenik u vidu zmaja, na kome piše da je tu sahranjen arhanđeo Mihailo, što je ostalo nerastumačeno. Tu je i drugi spomenik sa glavom nekakve životinje. Posle Kosovskog boja, pojavljuje se niz nadgrobnih spomenika u vidu velikih kamenih krstova, koji deluju kao podražavanje onog krstobraženog znamenja pobede na Kosovu, danas nestalog, sa stihovima despota Stefana Lazarevića. Ali na ovim krstačama je prikazano oružje - koplje, mač, luk i strele, dakle atributi koji ne idu sa hrišćanskim krstom već svedoče o tu sahranjenim (Hristovim) ratnicima. Na nizu mramornih spomenika s kraja XIV i iz prve polovine XV stoleća prikazuju se davni obredi, kao mrtvačko kolo, lov na jelena, slava, odlazak pokojnika na konju i tome slično. Vidimo na osnovu nadgrobnih spomenika da se nešto desilo u biću srpskog naroda u vreme Kosovskog boja, da se probudilo nešto iz iskoni, iz vremena pre hrišćanstva, što nas je dovelo u stanje da sa knezom Lazarom na čelu uradimo ono što treba. Namerno kažem "mi", a ne oni iz prošlosti. To nam je omogućilo da opstanemo pod turskom okupacijom i da se oslobodimo. Dakle, srpski "zvezdani" trenuci bi bili oni kada smo se borili za slobodu, za čojstvo i junaštvo. To je što se tiče etike. Intelektualno, ako ostavim po strani naše velike naučnike novog doba, ukazao bih da smo posle turskog ropstva mi najbrže stigli Zapadnu Evropu, i zato u nama vide opasnost. U poznom srednjem veku, mi smo nepokolebivo čuvali pravoslavlje, za razliku od Vizantije. Sveti Sava prevodi sa grčkog Zakonopravilo na svetlo slovenskog jezika. I tako daje i svim ostalim slovenskim narodima prvi zakonik, koji oni korste kao osnovu svojih zakonika. Da spomenem još da je zapaženo da u Rusiju hrišćanstvo prvo stiže na latinskom jeziku, iz našeg primorja, možda iz manastira Ilovice. Mislim da smo sličnu ulogu imali i u prethodnim epohama, ali to tek treba da se istraži. Smatram na osnovu onoga što znam o srpskoj prošlosti i mitu, da smo narod sa zadatim putem, i da ćemo nestati ako ga napustimo, mada verujem, a i nadam se, da nam je suđeno da istrajemo.

    Idu li Srbi, po Vašem mišljenju, istorijski u regresiju?
    Izvestan divlji instinkt koji posedujemo, čuva nas od obmana navodno civilizovanog sveta. Setite se samo one dobre atmosfere i narodne solidarnosti u vreme bombardovanja, a i u vreme rata, mada je to bilo daleko od onog u 1. svetskom ratu.

    Da, regresije ima - naš su balast oni koji se trude da unište sve što je zdravo u srpskom narodu, pre svega selo. Nesumnjivo je da kulturno propadamo, kao i pod turskom i komunističkom okupacijom. Ali doći će vreme za novu Kosovsku bitku, koja se neće odvijati materijalnim oružjem, već intelektom, samospoznajom. Ko zna ko je, opstaće; ili kao što je napisao sveti Sava, ako znaš Zakonopravilo, znaćeš ko si. Zato nam i napadaju samosvest, ukidaju ćirilicu, zamenjuju narodnu melodiju, skrivaju gusle i epske pesme, podmeću engleski jezik i grbove, lažne ikone. Štetu vidim u tome što bismo mogli da uradimo daleko više za opšte dobro da nemamo ovako nazadnu vlast.

    Vaš rad se pojedincima u stru­čnoj javnosti nije dopao i imali ste zbog toga mnogo neprijatnosti. Koliko mogu da vidim, Vi hrabro idete napred i ne posustajete.

    Istraživačke projekte prepuštam mlađima, po zakonima prirode. Na meni je dužnost da objavim sva svoja istraživanja, jer neposredni istraživač uvek može najbolje da prikaže građu koju je otkrio, što neće biti lako.
    srbi_prije_6v - 87882 - 29.12.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    Zabranjena arheologija (2)


    Matični srpski prostor je dinarski, između Ibra, Jadrana, Kupe i Posavine. Od početka srednjeg veka, možda i pre, Srbi su prisutni i na istoku, u Pomoravlju, Timoku, planinskom Banatu, a na jugu u Podrimlju do Povardarja i u današnjoj Albaniji

    Istraživali ste mnoge crkve i manastire na teritoriji Bosne i Hercegovine i pokušali da argu­men­tovano ukažete na falsifikovanja njihovog porekla, starosti i konfesionalne pripadnosti. Da li se danas, osim Vas, neko od srp­skih stručnjaka i zvaničnih insti­tu­cija ozbiljno i kontinuirano bavi razotkrivanjem fal­si­fi­kata i sprečavanjem zatiranja dokaza o prisustvu Srba na ne­ka­daš­njim zapadnim teritori­­­­­­­­­­­jama?

    Nažalost, sva takva delatnost je svedena na pojedince, i to pre svega u Republici Srpskoj, a i oni uzmiču, da ne bi ostali bez radnog mesta. To nije nikakav sistematski rad, već naučna radoznalost ili sticaj okolnosti. Jednostavno, činjenice same izlaze na svetlo dana, ne mogu se beskonačno sakrivati. U Bijeljini su u temeljima jedne džamije nađeni nadgrobni spomenici sa ćiriličnim natpisima, iz kojih se vidi da je tu negde u srednjem veku postojao pravoslavni manastir i još najmanje dve crkve. Ali vlastima nije palo na pamet da finansiraju njihovo pronalaženje. Znali smo da rušimo džamije, a ne umemo da pronađemo svoje crkve, što ukazuje na one usađene komplekse u vreme komunizma. U Kijevcima kod Gradiške je Milan Đurđević otkrio starodrevnu crkvu, možda i manastir, i pomenuti ćirilični natpis iz 1301. godine! To otkriće iz osnova menja predstavu o Bosni, bogumilima, te zemlji donetoj na opancima. Bilo bi prirodno da se oko tog otkrića okupe najumniji srpski naučnici svih odgovarajućih struka sa raznih strana, da se uključe strani naučnici, da država sve to finansira, ali ništa od toga. Nedavno sam bio kod crkve Pokrova Presvete Bogorodice u Šipovljanima kod Drvara, koja je obnovljena na mestu crkve iz antičkog doba, kao što su i crkve manastira Tvrdoša kod Trebinja ili Ilovice na Prevlaci kod Tivta. To nisu sitnice, to su važni podaci, koji će jednog dana promeniti sadašnju zvaničnu istoriju Evrope, a kada će to biti zavisi umnogome i od naših vlasti.

    Možemo li da konstatujemo da je srednjovekovna prošlost Srba na teritoriji Balkana os­ta­la i dalje misterija i zbog čega?

    Za mene više nije misterija, a bila je do otkrića gromila i iskopavanja u manastirima Tvrdošu i Ilovici. To su ključna otkrića koja su mi otvorila oči. Ove istine će dospeti do javnosti, ali pitanje je kada. Veliki trud se ulaže da se to što više odloži, ali je neminovnost.

    Vraćamo se na Vaše prvo pitanje. Gazdama ne odgovara da Srbi imaju samosvest da su svoji na svojemu, oduvek, da imaju istorijsko pravo staro hiljadama godina, da imaju otadžbinu, zemlju otaca, a ne domovinu gde slučajno žive kao Hrvati ili Amerikanci, ili kao neka britanska, nemačka ili francuska nacija, obrazovana, kako kažu, u 18. i 19. stoleću.

    Arheološki, po mojim istraživanjima, Srbi su potomci onih Ilira koji su nastanjivali područje između Ibra, Jadrana, Kupe i Save. Oni nastaju iz Cetinske kulture, koja se obrazovala u prvoj polovini 2. milenijuma pre Hrista


    Danas smo svedoci pojave da se pomoću društvenog inženjeringa stvaraju nove države i nacije sa tendencijom da prerastu u narod. Naivno je pretpostaviti da ne postoji i obratni proces rušenja i zatiranja kolektivnog sećanja malih naroda koji se ne uklapaju u savremenu sliku sveta. Kako samo veoma stari narodi imaju mito­lo­giju iznedrenu iz kolektivnog arhetipa, istoriju, folklor i dr., a samim tim i ma­te­ri­jalne dokaze svog postojanja kroz dugi vremenski period, nisu retke ni namerne devastacije istorijskih objekata i arheoloških nalazišta na našoj teritoriji. Vi ste radili is­tra­živanja na Kosovu i Metohiji. Sa čim ste se susretali tamo?

    Kosovo i Metohija su posebno napadan deo našeg bića, i ne slučajno. Mit o Kosovskoj bici nas, kako je to pokazao Aleksandar Loma, povezuje sa Mahabharatom i Indijom; dodao bih da to nije samo mit, već usud, zadatak koji treba da sprovedemo da bismo se spasli, kao narod sa ličnošću. Eto jedne strane odgovora na Vaše pitanje - istražiti to mitsko, predanje, ono što je suštinski deo našeg bića, bez koga možemo da nestanemo. Ukazaću na neke arheološke primere, jer se danas i ne može učiniti više. Počeću sa bazilikom datiranom na IV-VI stoleća pod Pančićevim vrhom na Kopaoniku; sledi bifurkacija kod Nerodimlja, razvođe Balkanskog poluostrva, gde su naši dvorci, a iznad je vrh Ljuboten sa 2.500m visine, na kome se slavio Sveti Ilija; zatim Metohija sa svojim prastarim manastirima i crkvama; te postojbina cara svetog Justinijana Velikog, slovenskog imena Upravda, sa grobovima njegovih roditelja, njegovim dvorcem...

    Druga strana odgovora jeste zaštita arheološkog nasleđa. U Jugoslaviji je u vreme socijalizma zaveden nesretni sistem kojim je arheološko nasleđe podeljeno na nepokretno koje je predato u nadležnost zavodima za zaštitu spomenika kulture, i pokretno, koje je predato muzejima, ali zavodi imaju vlast nad muzejima. To je osnovni uzrok propadanja arheoloških nalazišta, uz primitivan zakon, neprimeren evropskim standardima. Iako je, recimo, poznato da je na Kosovu bilo najmanje pet dvoraca, kao i da su tamo izuzetno značajna druga istorijska mesta, nije uložen ni dinar da se sve to otkrije i istraži. Ponegde se radilo simbolično, kao na Novom Brdu, ali bilo bi važnije da se istraži neki dvorac ili prestonica. Na tome su radili nekompetentni stručnjaci, sa ciljem da ostvare dnevnice, a ne da bi se utvrdila istina o nekom pitanju, kao uostalom i mnogi danas. I dok su, navodno, tražili grobove učesnika Kosovske bitke, oko Gračanice su prilikom kopanja drenažnog kanala raskopavane ljudske kosti i po njima se gazilo. Tamo je septička jama napravljena u groblju iz 11. stoleća. Danas na gradu Zvečanu teško može da se pronađe ruševina crkve Svetog Đorđa, u kojoj se Nemanja molio pred bitku kod Pantina, toliko je zarasla u korov. Trebali reći da bi tu crkvu. neka druga država odavno obnovila! Jedan naš vrlo ugledni naučnik je iz albanske literature preuzeo podatak da je tvrđava Petrič kod Uroševca, na kojoj nikada nije bio, domorodačka (po njima albanska) tvrđava 6. stoleća, iako je to srpsko istorijsko mesto. Tu je kraljević Dušan zarobio svog oca Stefana Dečanskog. Groblja 10. do 11. stoleća su opredeljivana u nekakav rani srednji vek, i pripisivana nekakvim Slovenima, a ne Srbima, jer su se autori, iako nisu bili članovi komunističke partije, samokritički stideli srpskog imena.

    Profesor Relja Novaković je sam istraživao Kosovo i Metohiju, i sa ruševina grada Čečana, koje su Albanci uništili posle 2. svetskog rata, otkupio neke izvanredno važne nalaze, a ostalo je prodato u Italiju. Tako je slučajno spasao ulomak krčaga sa najstarijim glagoljskim zapisom na tlu bivše Jugoslavije, svedočanstvo načina plaćanja poreza kod Slovena, dakle arheološki dokument od izvanrednog značaja za sve Slovene i svu Evropu, onu kojoj je stalo do znanja o poreklu sopstvene kulture. Koliko ljudi kod nas danas zna za taj nalaz iz Čečana?

    Na drugoj strani, i Albanci rade svoje, to je uglavnom pljačka grobova u srušenim crkvama i drugih arheoloških nalazišta, što je opšta pojava u bivšim socijalističkim zemljama. Kada su Albanci pravili rovove na Gradini u Velikom Trnovu kod Bujanovca, nađene predmete su odneli u Prištinu, a objavila ih je Edi Šukriu u austrijskom časopisu. Ima i naivnog falsifikovanja činjenica. Recimo, otkopali su ruševine crkve na Novom Brdu i datovali je u 12. stoleće, da bi je proglasili za svoju crkvu iz vremena pre nego što su Nemanjići, navodno, okupirali Kosovo. To je besmislica, ali tako pokušavaju da propagandnim službama i medijima daju građu za falsifikovanje prošlosti.

    Mnogo više zabrinjava činjenica da Albanci rimokatolici pokušavaju da naše prednemanjićko nasleđe prisvoje i zamene svojim. Pre više od dvadeset godina, bio sam kod tadašnjeg episkopa Pavla u Prizrenu. On mi je tada ukazao na manastir Vinču, Binču, po kome se zove Binačka Morava. Za taj manastir nije čuo ni sveštenik koji je bio sa mnom, iako je rođen 50 kilometara dalje, a služba zaštite i nauka nisu imale nikakve podatke; sada je srušen. Kada sam otišao tamo, zatekao sam manastirčić sa dragocenim živopisom po značaju i lepoti, iz 16. stoleća, kroz čiju su portu Albanci napravili seoski drum. Ali sam u blizini video i moderan rimokatolički manastir. A stvar je u tome da se Vinča kao mesto spominje u Skopskoj episkopiji, u povelji cara Vasilija iz 1019. godine, a danas postoji sedište rimokatoličke biskupije u Skoplju, koja obuhvata Kosovo. Drugim rečima, oni nastoje da uspostave svoj kontinuitet na našem tlu, da jednog dana kažu kako tu imaju svoj manastir od 11. stoleća, među svojim narodom, koji su im Srbi uzeli pod Nemanjom.

    Šta arheologija može da kaže o prednemanjićkom prisustvu Srba u današnjoj Severnoj Albaniji i Zapadnoj Makedoniji?

    Vrlo malo. Postoje u Makedoniji nalazi iz grada Bargale - Bregalnice, istočno od Štipa, koji se mogu povezati sa Srbima iz 6. stoleća. Takođe, poznato je postojanje neobjavljenih nalaza slovenske i srpske grnčarije iz 6 do 7. stoleća iz antičkog Skoplja.

    Zapadno od Skoplja se, inače, nalazio grad Sobri. Neki primerci nakita sa Prespe i još nekih nalazišta povezani su sa severnim srpskim prostorima iz 9. do 10. stoleća. Iz Albanije ima više podataka, ali su neujednačeni i, često, nepouzdani. Neki broševi iz 6. do 7. stoleća, pronađeni u okolini Skadra, u Lješu i Kroji, potiču iz šire oblasti oko Đerdapa. Sa nekoliko nalazišta je objavljena grnčarija koja odgovara onoj nađenoj u predelima Raške i dalje na zapadu u 9. i 10. stoleću. Ima i nakita koji uopšteno odgovara prostorima Samuilove države, pa i Srbima. Još više govore nazivi arheoloških nalazišta, recimo "Kaljaja e Bodinet", to jest "Bodinova tvrđava", koja se nalazi u blizini Ohridskog jezera u Albaniji i jasno svedoči gde je nekada bila južna srpska granica.

    Na osnovu definisanja gromila kao srpske kulturne osobenosti, razdvojio sam po prvi put Srbe od ostalih Slovena i suseda, i pomoću toga rekonstruisao deo srpske istorije...
    srbi_prije_6v - 87881 - 29.12.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    Zabranjena arheologija (1)


    Piše: Đorđe Janković

    Gazdama ne odgovara da Srbi imaju samosvest da su svoji na svojemu, oduvek, da imaju istorijsko pravo staro hiljadama godina, da imaju otadžbinu, zemlju otaca, a ne domovinu gde slučajno žive kao Hrvati ili Amerikanci, ili kao neka britanska, nemačka ili francuska nacija, obrazovana, kako kažu, u 18. i 19. stoleću...

    Dr Đorđe Janković jedan je od retkih stručnjaka za srednjovekovnu arheologiju kod nas. Utemeljivač je ranovizantijske, ranoslovenske i ranohrišćanske arheologije u Srbiji. Rad je započeo 1971. godine u Muzeju Krajine u Negotinu, a od 1977. do 1978. bio je zaposlen u Arheološkom institutu u Beogradu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu, karijeru je započeo kao asistent za srednjovekovnu arheologiju. Magistrirao je 1977. godine sa radom Obala Dunava između Sipa i ušća Timoka u periodu 6. do 12. veka. Deset godina kasnije, doktorirao je sa temom Stanovništvo Balkana u 6. i početkom 7. stoleća. U zva­nje docenta izabran je 1988, a šef Katedre za srednjovekovnu arheologiju je postao 1997. Bio je rukovodilac mnogih arheoloških istraživanja i ima veliko iskustvo u radu na terenu. Autor je velikog broja naučnih radova i publikacija.

    Rad dr. Jankovića je izazvao mnoga neslaganja i polemike u javnosti. Danas kada je u penziji više ne možeda da "truje" studente, ali ima više vremena da piše.

    Sredinom 20. veka, u stručnoj jav­nosti Amerike pojavio se pojam "for­bidden archeology" (zabranjena ar­he­o­logija) koji je označavao sva ona istraživanja potvrđena novim naučnim metodama čiji se re­zul­ta­ti nisu uklapali u tadašnje zvanične stavove nauke. Ova fil­tra­cija znanja objašnjavana je na vi­še načina: sitno-sopstveničkim in­teresima, konzervativnom pri­ro­dom ljudskog uma, ali i geo­stra­teš­kim i političkim potrebama ve­likih sila. Da li u našoj struč­noj javnosti postoji "zabranjena arhe­ologija"?

    Arheologija je u najužoj zoni interesovanja onih političara koji stvaraju sadašnji i budući svet, dakle velikih sila. Njihov je interes da potčinjeni narodi ne misle svojom glavom. Tako je danas, tako je bilo i u dalekoj prošlosti. Da budem sasvim određen, danas se nameće ujedinjena Evropa pod vođstvom Germana i Rima, a bez Slovena. Oni Sloveni koji hoće u tu Evropu, moraju da se odreknu svoje samobitnosti i da prihvate da su narod nastao tek početkom srednjeg veka i da zato svoje kulturne i duhovne vrednosti potčine zapadno-evropskim. Zato su pravljene velike izložbe o Galima od 3. do 1. stoleća i o Germanima u doba Velike seobe naroda, koji su, kao i Rimsko carstvo, navodno objedinjavali Evropu, a zapravo su je rušili. Pošto je grčka kultura, ne samo starija, već uzvišenija od rimske, potrebna im je kao navodna postojbina Evrope. Ali, budući da su Grci pravoslavan narod, a i da su Zapadnoevropljani uništili Vizantiju, uvedena je tvrdnja po kojoj Grci nisu bili jedan narod u predrimsko doba, uprkos jednom grčkom jeziku, kao, recimo, u Arheološkom muzeju u Lajdenu. Dakle, nameću stav da današnji Grci nisu potomci onih davnih, a da je Vizantija bila neka zaostala država. Tako je i sa Slovenima.

    Balkanske zemlje su možda naj­kon­trolisanije u arheološkom pogledu. To se lepo vidi po projektima i objavljenim istraživanjima, o čemu bi se mogla napisati cela knjiga. Lepo se vidi kako se odnos prema srednjovekovnoj arheologiji menjao posle 1948, pa posle pada Rankovića, pa posle 2000. godine. Slično se dešavalo i sa drugim oblastima arheologije. Velika otkrića u preistoriji, kao što je kultura Lepenskog vira, umesto da se razrade i prošire, obustavljena su; čovečanstvo i mi smo ostali bez spoznaje dela svoje prošlosti, a Srbija, pored ostalog, i bez prihoda ostvarenog turizmom.

    Ta "zabranjena arheologija" kod nas deluje preko partijsko-klanovskog sistema. Nekada je KPJ sprečavala na razne načine proučavanje srednjovekovne arheologije. Na primer, bojkotovani su međunarodni kongresi Saveza za slovensku arheologiju, a kada je došao red na Jugoslaviju da ga organizuje, nije održan. U stručnom pogledu, to se odražavalo kroz skrivanje podataka o slovenskim nalazima, u njihovom pogrešnom pripisivanju Vizantiji, nefinansiranju istraživanja. Izvršioci ovakve partijske volje bili su, recimo, Vladimir Kondić u Srbiji i Boško Babić u Makedoniji. Danas se arheološka istraživanja u Srbiji kontrolišu i na teoretskom i na praktičnom nivou, preko svojevrsnih "komesara". O tome šta sme da se istražuje na terenu odlučuju Marko Popović i Vujadin Ivanišević iz Arheološkog instituta, dok se na Filozofskom fakultetu Aleksandar Palavestra, Staša Babić i drugi, trude da odgovore studente od terenskih istraživanja i srednjovekovne arheologije. Oni nastoje da našu arheologiju što više provincijalizuju, da arheološke kulture našeg tla svedu na neke sporedne pojave u prošlosti Evrope. Na svakoga ko pokuša da izađe iz ovih zadatih okvira, obrušavaju se timski.

    Čovekov odnos prema kulturi sopstvenog naroda može da bude do­sta različit. Kod Roma­no­ger­ma­na, ovaj odnos je određen naročitom psihologijom, koja se može nazvati egocentričnom. Čini mi se da po­re­klo i istorija Slovena nisu omi­lje­ne teme u globalnom svetu. Ako je suditi po naučno-popularnim emi­si­jama koje su namenjene obrazo­va­nju široke javnosti − Sloveni ne postoje! Zašto je ova tema i kod nas potcenjena?

    Tačno, ali imajte na umu da gledamo pretežno (dobre) emisije Bi­bisija, kao i drugih zapadnih programa, a njima bavljenje Slovenima nije u interesu. Zašto bi se Slovenima i bavili? Problem je u nama, našoj vlasti, našoj samoproklamovanoj eliti.

    Na Vaše pitanje se ne može da­ti jednostavan odgovor. Najpre, dok su se drugi bavili arheologijom, mi smo ratovali sa Turcima i Nemcima. Nekada se smatralo da su Srbi potomci Ilira, da su Sloveni narod davnog porekla. Zatim je nastupila, takozvana, kritička istoriografija u službi Zapada, i Sloveni su postepeno postali "mlad" narod, čime su data opravdanja Austrougarskoj, a zatim Nemačkoj, i na kraju Britaniji i Americi da nas "civilizuju". Naravno, to nije samo naša sudbina. Onda je usledila era Kominterne sa potrebom da se Srbi sputaju u svakom pogledu. Na nju se nadovezuje sukob sa Informbiroom, kao izgovor za borbu protiv svega ruskog, a onda i slovenskog. Malo je nedostajalo da ruski jezik bude izbačen iz nastave, što je danas skoro ostvareno. Malo po malo, brisali su nam ćirilicu i mi smo polako sticali kompleks niže vrednosti, i počeli da se stidimo što smo Sloveni. Sve to, ishod je dugotrajne propagande sa Zapada, koja traje preko sto godina, uz učešće naših vajnih intelektualaca, koji su se prodali za poneku dnevnicu i tapšanje na nekom međunarodnom skupu. I tako smo zašli u zonu patologije.

    Potrebni su novi ljudi, odlučni investitori i istraživači, koji će istrajati i ustanoviti ko su Srbi i koji će otkriveno objaviti. Tvrdim da neće imati čega da se stide, naprotiv. Dakle, nije to potcenjena tema, već nekada zabranjena, a sada već ugrađena u kompleks niže vrednosti naše elite, potreba za gospodarom koji će im, za ujedenog bližnjeg, dati neki otpadak kao nagradu, na šta će oni uzvratiti srećnim mahanjem repom. Svaka ozbiljno napravljena emisija o dobu pre Nemanjića neminovno bi nametnula pitanje porekla Srba, a onda bi smo lako došli i do preistorije našeg tla.

    Balkanske zemlje su možda najkontrolisanije u arheološkom pogledu. To se lepo vidi po projektima i objavljenim istraživanjima, o čemu bi se mogla napisati cela knjiga.

    O poreklu Srba i njihovoj ma­ti­čnoj teritoriji postoji više teo­rija. Kada i gde, prema vašim saznanjima, započinje istorija srpskog naroda?

    Prvo moramo da odredimo pojam naroda, da odredimo njegove arheološke osobine, a onda da ga ispratimo u prošlost koliko je to moguće. Moramo imati na umu da se narodi vremenom menjaju, da upijaju u sebe druge narode, dok se njihovi pripadnici utapaju u inorodne narode. Srpsko ime vidi se kao samonaziv indo-iranskog ili indijskog porekla, što ukazuje na doba obrazovanja Indoevropljana. Te veze potvrđuju toponimi, neki mitovi, religiozna shvatanja i drugo. Arheološki, po mojim istraživanjima, Srbi su potomci onih Ilira koji su nastanjivali područje između Ibra, Jadrana, Kupe i Save. Oni nastaju iz Cetinske kulture, koja se obrazovala u prvoj polovini 2. milenijuma pre Hrista. Od tada do danas na tom prostoru živi stanovništvo manje više isto po antropološkom tipu, a i kulturno, takozvanog dinarskog antropološkog tipa. Međutim, to je doneta kultura, što znači da su njeni nosioci negde živeli pre toga. Toponimi sa srpskim imenom danas se mogu naći od Irana do Indije. Maglovito se nazire jedna starija epoha Slovena i Srba koju treba povezati sa neolitom Male Azije i Jugoistočne Evrope, kome nasuprot stoji prosečno mlađi neolit Srednje i Zapadne Evrope, sa osobinama koje se dugo mogu pratiti kod Germana, kao što je izgled kuće (a ona odražava porodicu). Još dublju i maglovitiju prošlost nailazimo kod Srba i danas u vidu sećanja na potop, inače zapamćen u Starom svetu, u Iranu, Indiji, Izraelu. To su predanja o alkama na vrhovima naših planina, za koje su nekada bili vezivani brodovi. Na drugoj strani, neke prirodne nauke sada nezavisno istražuju gene, krvne grupe i slično, i dolaze do zanimljivih otkrića, uprkos otporu koji se kod nas pruža pre svega iz kruga arheologa i antropologa povezanih sa nemačkom naukom.

    Danas se na Porfirogenetovom delu "O upravljanju carstvom" te­me­lje svi školski i univer­zi­tet­ski programi, iako postoje an­tič­ki i srednjovekovni spisi ko­ji o poreklu Srba govore drugačije. Sa­vre­mena arheologija, antro­po­lo­gija i genetika su dokazale jasne protivrečnosti u teoriji o Velikoj seobi naroda. Budući da ste Vi prvi u Jugoistočnoj Evropi odre­di­li arheološke osobine Slovena i Srba iz doba pre Nemanjića i dokazali prisustvo Slovena, odnosno Srba, u rano-vizantijskim utvr­đe­nim mestima, mislim da ste naj­poz­vaniji da kažete da li je došlo vreme da se naučne pretpostavke utvrđene nakon Berlinskog kon­gre­sa 1878. godine zamene savremenijim i kako da se to uredi.

    Naglasio bih da je pre mene Irma Čremošnik istraživala tada najstarija slovenska naselja i groblja iz 4. do 7. stoleća, zapravo srpska, u Podrinju, ali su njena otkrića zanemarena. U Bugarskoj je Živka Vžarova započela istraživanje Slovena 6. do 7. stoleća, ali je posle nje, sovjetskog đaka, stao rad na proučavanju slovenskog porekla stanovništva Bugarske.

    Naravno da je došlo vreme da se promene ne samo pretpostavke, već i da se objave činjenice koje su utvrđene u poslednje dve decenije i da se ugrade u udžbenike. Da imamo svoju državu, to bi bilo jednostavno, kao i u svakoj drugoj državi koja nova naučna otkrića ugrađuje u školski i obrazovni program, da bi od toga privreda i celo društvo imali korist. Bilo bi prirodno, ako postoje otkrića koja bitno menjaju predstavu o prošlosti, da se ona javno razmotre, da se utvrdi njihova vrednost, da se istraživanja nastave ili prošire u potrebnom pravcu, a onda da se uključe u obrazovanje, kulturu, nauku i turističku ponudu. To kod nas nije moguće u sadašnjim okolnostima. Preostaju samo privatne inicijative, a za njihovu uspešnost potreban je novac. Dakle, potrebni su slobodni investitori, koji će finansirati različite vidove utvrđivanja činjenica, počev od terenskih istraživanja, a zatim naučne i stručne publikacije, televizijske emisije, strip, internet i slično. Mnogo toga mogu da urade mladi. Pošto je veliki pritisak stranaka među zaposlenima, kao i među onima koji traže posao, vlada strah od zameranja komesarima. Preostaje nada da će se kad-tad primeniti standardi Evropske zajednice i na Srbiju, i da će onda biti omogućena veća sloboda delovanja.

    U našoj javnosti srednjovekovna Srbija prednemanjićkog perioda, sinonim je za prilično mračno i varvarsko doba, što je veoma čudno zbog toga što se teritorijalno nalazila između dva civilizacijski veoma razvijena konglo­me­ra­ta naroda: Vizantije i Zapadnog rimskog carstva. Činjenica je da je samo narod sa veoma razvijenom sopstvenom kulturom mogao da odo­li ovako snažnom stranom uticaju, a da se potpuno ne asimiluje. Kako vidite srpski etnički prostor tokom srednjeg veka, a naročito njegove zapadne predele?

    Kontinuitet se pouzdano može pratiti od Cetinske kulture. Kartiranjem arheoloških podataka vidimo da za njom na istom prostoru slede Iliri, zatim rimska provincija Dalmacija, onda srpska ranosrednjovekovna kultura i rasprostiranje takozvanih stećaka, od kojih su neki sa ćiriličnim natpisima - sve sa istim stanovništvom. Dakle, matični srpski prostor je dinarski, između Ibra, Jadrana, Kupe i Posavine. Od početka srednjeg veka, možda i pre, Srbi su prisutni i na istoku, u Pomoravlju, Timoku, planinskom Banatu, a na jugu u Podrimlju do Povardarja i u današnjoj Albaniji, ali su tu izmešani sa drugim Slovenima. Na zapadu je bilo naseljenih drugih Slovena izgleda već u poznom 6. stoleću, u primorju od Splita na severozapad, u Ravnim Kotarima i u Istri. Franci su potom naselili malobrojne Guduščane u Lici, Hrvate između Cetine i Rijeke i takođe malobrojne Licike u Neretvi, posle 800. godine. To stanje se manje-više održalo do naših dana, kada smo pretrpeli najveće gubitke. U srednjovekovnu Hrvatsku bile su uključene neke zapadne srpske oblasti, u uobičajenim zbivanjima tog vremena, kao što je i Hrvatska bivala uključena u Srbiju. Posle mongolsko-tatarske najezde 1241−1242. godine, kopnena Hrvatska je zapustela, i Srbi su ponovo preovladali u oblasti Knina, kao pre doseljenja Hrvata. Iako nema odgovarajućih istraživanja, ipak arheološke činjenice izlaze na svetlo dana, uprkos falsifikatima. Nedavno je otkriven ćirilični natpis u Kijevcima kod Gradiške, datovan u 1301. godinu, dakle, svedočanstvo o pravoslavnoj crkvi iz doba kralja Dragutina. Time je otvorena mogućnost da se dokaže da su sva predanja o kralju Dragutinu kao ktitoru naših manastira u Bosni tačna. Na crkvi Krupe na Vrbasu vidi se da je iz 13. stoleća, pa su tačna i predanja o starini manastira Krupe, Krke i Dragovića u Dalmaciji, a ne zaboravimo ni Rmanj na Uni. Šta bi tek sve znali da neko iz Srbije, poreklom odande, finansira tamo arheološka istraživanja?! U istoriji i udžbeniku srednjovekovne istorije Hrvatske Nade Klaić, piše da je njihova granica bila do Une. Ne može biti sumnje da su Srbi od početka nastanjivali Pounje, a i neke zapadnije predele.

    Vršili ste iskopavanja obred­nih humki − gromila, u okolini Kni­na i Grahova, a potom objavili i prvu arheološku monografiju o pro­šlosti Srba u ranom srednjem veku: "Srpske gromile" (Beograd, 1998.), koja je napravila veliku uzbunu - više u političkoj nego u stru­čnoj javnosti. O čemu je, za­pra­vo, ovde reč i šta Vam najviše zameraju?

    Mada sam uveren da bih i bez toga isto prošao, najviše im je smetalo ono "Srpske" u naslovu knjige. Reč je o tome da sam ne samo otkrio, već i objavio, ono što su vodeći arheolozi u Jugoslaviji odavno znali, da postoje srednjovekovni slovenski tumuli, odnosno humke, gromile. Na osnovu definisanja gromila kao srpske kulturne osobenosti, razdvojio sam po prvi put Srbe od ostalih Slovena i suseda, i pomoću toga rekonstruisao deo srpske istorije. Gromile su svedočanstva obavljenih pogrebnih obreda; to su obično sasvim male humke, koje sadrže obredno stanište u koje je pre sahrane bio položen pokojnik, a posle je na istom mestu napravljen spomenik, sobrašica, gde su održavani pomeni. One se lako raspoznaju na terenu, i bez iskopavanja, tako da je jednostavno odrediti prostor na kome se šire, a samim tim i prostor gde su živeli Srbi koji su ih podizali. Terenska istraživanja su trajala više godina, i o njima sam priredio izložbu, koja je bila prikazana u Beogradu, Novom Sadu, Bijeljini, Kninu, itd. Potom sam o gromilama referisao na kongresu Saveza slovenske arheologije u Novgorodu 1996. godine. Jedini koji su stavili primedbe na moj referat su bili Marko Popović i Vujadin Ivanišević iz Arheo­loškog instituta u Beogradu. Ka­da se pojavila knjiga, koju nisam mogao da objavim redovnim putem, Arheološki institut je dopisom, potpisanim od strane direktora Miloja Vasića, tražio od Filozofskog fakulteta da tu knjigu zabrani za upotrebu studentima, jer "truje srpski narod"! Održana je javna rasprava o knjizi na Filozofskom fakultetu, koju je organizovao dr Miloš Jevtić, a učestvovali su akademik Ljubomir Maksimović, dr Miloje Vasić i dr Marko Popović, inače inicijator akcije da se knjiga zabrani. Na kraju je akademik Milutin Garašanin zaključio da su moja otkrića preuranjena, a M. Vasić, nezvanično, da je to bila promocija knjige. Mislim da je ono što im je najviše smetalo bila činjenica da se neko usudio da objavi knjigu bez njihove recenzije, odnosno dozvole za objavljivanje. Jedan muzikanat sa Filozofskog fakulteta mi je zamerio što sam spomenuo da su istraživanja obavljana u toku NATO blokade, što je korisno znati, da bi se identifikovao njihov pokrovitelj.

    Nije problem u tome što oni drugačije misle, to je opšte ljudsko pravo, već što u odsustvu drugačijih činjenica ili zbog sopstvene nesposobnosti i nemoći, idu da me tužakaju u Nemačku, i to ne da sam nešto pogrešio u metodologiji ili prikazivanju i tumačenju činjenica, već da sam nacionalista i fašista. To je ružno i pokazuje o kakvim se ličnostima radi, a to su nastavnici na Filozofskom fakultetu. U akademskoj sredini, bilo bi prirodno da se kroz objavljene tekstove povede rasprava, ili na nekom naučnom ili stručnom skupu, i da se na taj način dođe do istine. Ovako se sve svodi na klevetu i mobing - u podlosti nema budućnosti.
    istorija_srba - 87860 - 28.12.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    Srpska svetinja na rimskoj bazilici


    U antičkoj bazilici podignuta prednemanjićka crkva

    Asfalt u selu Pope kraj Novog Pazara počinje kod groblja na jednom kraju sela, a završava se kod poslednjih starih kuća na drugom. Meštani konstatuju da imaju dobar put samo za onaj svet, a da su im ovozemaljske staze teško prohodne.
    Samo 12 kilometara deli centar Novog Pazara od centra sela Pope koji se nalazi kraj groblja koje okružuje srednjovekovnu srpsku crkvu Svetih apostola Petra i Pavla. Oko nje su sada otkopani i ostaci monumentalne rimske bazilike.

    Na osnovu veličine tih građevina arheolozi pretpostavljaju da se kraj ovih hramova u Popama u prošlosti okupljao veliki broj meštana ¿ vernika. Moderno podgolijsko selo, prema rezultatima poslednjeg popisa, ima 69 duša i polako ga osvaja šuma. Na gašenje ovog i sličnih srpskih sela presudan uticaj ima put. Naime, čim se skrene s magistrale M-8 ka Sjenici, putničko vozilo mora da ide brzinom srednjovekovnog karavana ili ostaje bez kartera i točkova.

  • Selo ima oko 20 domova sa šezdestak vernika, uglavnom starijih ljudi - rekao nam je sveštenik Dalibor Lazić, koga smo zatekli u odori građevinara, jer zajedno sa majstorima radi na spasavanju starog hrama čiji su zidovi pocrneli od vlage. Iz krova od velikih kamenih ploča rastu Mladic. e drveća.

  • S Božjom pomoću, uz blagoslov vladike i plana Zavoda za zaštitu spomenika, spasavamo ovaj hram sa dugom i zamršenom istorijom - pričao nam je otac Dalibor, otirući znoj sa lica isprskanog malterom. Gornji, najmlađi deo crkve je obnovljen u 17. veku, o čemu svedoči natpis ktitora. On je podignut na temeljima hrama, za koga arheolozi smatraju da je stariji od 13. veka. A ta stara crkva je sagrađena praktično u brodu rimske bazilike iz trećeg veka.

    Spomenici

    Šumsko rastinje i vlaga oštetili su i drevnu srpsku nekropolu koja u pravilnim nizovima okružuje hram svetog Petra i Pavla. Okolina crkve nikada nije istražena, pa čak ni celo groblje s neobičnim monumentalnim spomenicima, iako je samo nekoliko metara udaljeno od hrama. Nekih od monumentalnih ploča koje su pomenute u izveštaju iz sedamdestih više uopšte nema, druge su polomljene ili ih je pokrila trava, mahovina i buđ.

  • Spomenici su često bez ikakvih ornamenata, a manji broj ima šematizovanu ljudsku figuru na gornjoj površini. Na jednoj ploči nalazio se natpis izvesne popadije popa Mihovila koji je datovan u kraj 13. veka ¿ navodi Dragica Premović Aleksić.

    Sveštenik naglašava da iskopavanja oko hrama otkrivaju da su periodi gradnje izmešani i da je teško razlučiti gde prestaje jedan i počinje drugi. Do istog zaključka došli su i arheolozi sedamdestih, prilikom tadašnje konzervacije crkve.

  • Današnja hram svetog Petra i Pavla leži na temeljima starije crkve koja je imala približno iste dimenzije. Na velikom delu teže se uočavaju prelazi između starijih i mlađih zidova. Po osnovi starija crkva podseća na hramove koji su se gradili pre Stevana Nemanje. Kompleks crkava leži na podu veće trobrodne bazilike koja je najstariji kultni objekat na ovom prostoru ¿ piše u sačuvanim izvodima starog arheološkog izveštaja iz Popa koji, iz nepoznatih razloga, nikada nije publikovan u celini.

    Zidovi bazilike bili su fino ozidani pravilnim kvaderima ujednačene veličine. Njen glatki pod pokriven je četvorougaonim opekama. U unutrašnjosti bazilike pronađene su stope časne trpeze, najvažnijeg dela oltarskog prostora ispod koga se stavljaju čestice moštiju svetitelja. Iza oltarskog zida crkve otkopan je veliki "trolisni" prostor, dublji od metar, čiji lukovi pokazuju da je bazilika imala tri broda. Naučnici smatraju da su i crkva i bazilika prevelike za obično seosko naselje.

  • Nažalost, o bazilici i starijem srpskom hramu bez obzira na monumentalnost, ne može se reći ništa preciznije. O okolini još manje. Sedamdestih su obavljena minimalna istraživanja, a rezultati nikad nisu objavljeni ¿ kaže arheolog Dragica Premović Aleksić, direktor Muzeja Ras u Novom Pazaru.

    Ipak, na osnovu velične bazilike i crkve naučnici smatraju da se u njenoj blizini nalazilo urbano naselje s brojnim vernicima. Danas sveštenik Lazić s radnicima predano spasava spomenik srpske baštine u selu iz koga Srbi nestaju.

  • Da bismo počeli da obnavljamo hram morali smo prvo da isečemo šumu koja ga je potpuno okružila sve do zidova ¿ priznao je otac Dalibor.

  • Sada moramo da sređujemo krov, da ne bi propalo i ono malo preostalog dragocenog živopisa.

    Ostaci monumentalnih kompozicija na freskama crkve u Popama su po rečima naučnika prava misterija jer su nastale oko 1650. godine kad se mislilo da su svi izvori slikarstva u Srbiji presahli.

    Arheolozima je najveća misterija rimski spomenik sa reljefom visok 2, 5 metara nađen pored srpskih ploča.

  • S južne strane crkve nalazi se rimska stela, a pri njenom vrhu dati su portreti pokojnika, žene i muškarca. Ispod je sto sa darovima i dvema stojećim figurama muškarca i žene. Pri dnu stele je vaza iz koje izlazi lozica. Za sada je neobjašnjivo odakle potiče ovaj spomenik, ali je logično pretpostaviti da ga niko nije nosio ovde izdaleka. Ovo je još jedna od tajni Rasa koje nisu istražene - kaže arheolog Dragica Premović Aleksić.
  • srpske_vojvode - 87772 - 23.12.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    Srpski plemić odbranio Svetu Goru od opsade


    PRE sedam vekova, neobični srpski plemić monah Danilo je tokom tri godine komandovao odbranom Hilandara od opsade Katalana, najokrutnije najamničke trupe toga doba. Svetovno ime ovog heroja i danas je tajna. U istoriji je ostao poznat ne kao ratnik, već kao diplomata, državnik, pisac, prosvetitelj i zadužbinar - arhiepiskop srpski Danilo Drugi.

  • Iščitavajući iznova dokumente o Milutinovom vremenu, shvatio sam da je Danilo, njegov štićenik i saradnik od najvećeg poverenja, bio neverovatna ličnost, moćan i poštovan na dvorovima svih Nemanjića. On je doslovno postavljao kraljeve na tron, a na istorijskoj sceni prvi put zablistao je kao komandant bitke za Hilandar - kaže istoričar prof. dr Vlada Stanković.

    Naš sagovornik objašnjava da je oko 1300. godine Sveta Gora bila verski, politički, diplomatski i obaveštajni centar celog prvoslavnog sveta, smeštena na neutralnoj teritoriji u Romejskom carstvu.

  • Danilov učenik i saborac je ostavio svedočanstvo o trogodišnjoj borbi srpskih ratnika za Hilandar, koja je bila više od odbrane jednog manastira. Bitka se vodila za simbol pravoslavnog "vizantijskog komonvelta" - kaže dr Stanković.

    KASARNE

    DA su Katalanci poznavali srpske zakone verovatno bi sprečili dolazak Danilovih "kaluđera" na Svetu Goru. Naime, svaki utvrđeni manastir u Srbiji je još od Nemanjinog vremena bio i vojni centar u kojima su odabrani uvežbavali odbranu od opsada, s kojima su imali mnogo iskustva iz ratova s romejskim legijama.

    On podseća da je napad na Svetu Goru započela Katalanska kompanija - najopasnija plaćenička vojska toga doba, koju je unajmio car Andronik Drugi u nadi da će s njom uspeti da se suprotstavi Turcima.

  • Prevideo je da su Katalanaci bili jači od regularnih romejskih trupa. Plaćenici su započeli rat s Vizantincima i velike pljačkaške pohode, posebno prema Svetoj Gori. To nije bila slučajnost. Pohodi Katalanaca bili su usklađeni s naporima "latinskog cara" u egzilu Karla Valoa i pape Klementa Petog da pokrenu novi krstaški rat protiv Vizantije i unište "šizmatičko carstvo" - objašnjava Stanković.

    Svestan velike bure koja se spremala, kralj Milutin je nastupao oprezno i pragmatično pregovarao sa zagovornicima novog krstaškog rata. Istovremeno je preko obaveštajne mreže pratio vesti o pohodima pljačkaša pod papskom zaštitom na Atos. Svestan da bi uništenje Svete Gore bilo fatalan moralni poraz pravoslavnog sveta, Milutin koji je već godinama krišom jačao bedeme Hilandara, saziva državni sabor na kome za njegovog igumana imenuje jeromonaha Danila.

  • Ovaj mladi učeni plemić samo dve godine ranije bio je deo lične Milutinove dvorske pratnje, a onda je misteriozno otišao u manastir i munjevito napredovao u vrh crkvene hijerarhije. Danilo je u Srbiji imenovan za igumana Hilandara, što je bilo potpuno neuobičajeno. Važio je za Milutinovog čoveka za specijalne zadatke kome je bila namenjena najveća misija tog doba, odbrana Svete Gore. Vizantija nije više imala snage za to - kaže sagovornik "Novosti".

    "Posle malo vremena tiha života u Svetoj Gori podigoše se mnogi narodi, i velikom silom zavojevaše mnoge krajeve grčke zemlje, čak i do samoga Carigrada, i sve opusteše, i zarobljenike odvedoše u ropstvo. Ovi dođoše sa svojim silama u Svetu Goru.

    Iguman Danilo je s kolonom na prvi pogled običnih crnorizaca stigao u Hilandar u poslednji trenutak. Stalnoj vojnoj četi pod komandom hilandarskog stratora, pridružili su se crnorisci iz Srbije čije su mantije skrivale odabrane vojnike. Hilandar je jedini odolevao opsadama, a iza njegovih zidina utočište je našao veliki broj porodica iz okolnih sela.

    Ipak, duga opsada je iscrpljivala i manastirske zalihe.
    "Veliko je bilo stradanje i počeše ljudi i sve životinje skončavati od gladi. Fruzi, Turci, Jasi, Tatari, Mogovari i Katalani mnoge svete hramove ognjem upališe i njihovo bogatstvo razgrabiše i zarobljenike odvedoše u ropstvo, a ostali skončavahu od najljuće smrti gladi. Ne beše ko će ih pogrepsti, no se zverovi i ptice nebeske hranjahu od njihova tela", beleži strahote Danilov učenik.

    Danilo ostaje nepokolebljiv uprkos paklenim prizorima koje svakodnevno gleda s visokog Milutinovog pirga - kule, osmatračnice i štaba odbrane Hilandara, koji su svakodnevno napadali Katalanci.

    "Velika množina njih počeše seći vrata grada slavnoga manastira Hilandara, a drugi deo od njih pozadi razbijahu zidove grada, hoteći ući unutra. Strele padahu kao kaplje dažda, puštane rukama bezbožnika, i ratne trube kliktahu, i sami jednoglasno se derahu ustremljujući se napred. Strašno beše videti njihov ubojni stroj. Gospodin moj, hrabra duša, ostade nepokolebiv, muški boreći se sa bezbožnicima od jutra do večera", nastavlja dalje Danilov učenik.

    Jedan predah opsade Danilo je iskoristio da s odabranim ratnicima spase najveće dragocenosti manastira, relikvije, knjige i dokumente, koje su odnesene kralju Milutinu u prestono Skoplje. Vladar je zatražio od monaha da ostane u prestonici dok ne prođe opsada Hilandara, ali je Danilo to odbio i krenuo nazad na Svetu Goru. Pod borbom se probija ka Atosu, zemljama koje je poharala i spalila Katalanska kompanija.

    BRITANCI FASCINIRANI DANILOM

    ARHIEPISKOPA Danila je SPC uvrstila među svetitelje, a zaslužio je da o njemu bude napisano bar deset knjiga - kaže prof. Vlada Stanković. - Nažalost, do danas o Danilu nije napisana nijedna knjiga iako je uz Svetog Savu najvažniji srpski arhijerej. Praktično, Danila je najviše proučavao britanski istoričar Gordon Mak Danijel, fasciniran njegovim delom. To mnogo govori o Danilu, a još više o nama - kaže profesor Stanković.

    Po Danilovom povratku s pojačanjem, branioci su želeli odmah da napadnu Katalonsku kompaniju, ali iguman-vojskovođa ih sprečava da uludo ginu. Umesto toga, potajno je izveo vojsku kraj puta, kojim su redovno prolazili Katalani s opljačkanim blagom i robljem i tu postavlja zasedu.

    "Mnoge umrtviše, druge raniše, a zarobljenike otpustiše u slobodu. Tu ugrabiše mnogo bogatstvo poganika. A gospodin moj i učitelj uze oružje sve išarano zlatom samoga vojvode tih poganika", opisao je biograf Danilovu pobedu.

    Ovo je bio prelomni trenutak bitke za Svetu Goru, posle koje iguman Hilandara uzima pod zaštitu i druge manastire. Poslednja bitka odigrala se u ruskom Pantelejmonu gde su pljačkašku hordu sačekali srpski strelci napetih lukova. Besni zbog gubitaka, Katalanci su pokušavali da ih žive spale u njihovom uporištu na manastirskom prigu.

    Napadači su znali da u manastiru oskudevaju vodom i da je u pirgu sigurno nema dovoljno za gašenje lomače. Čak su seli kraj kule da obeduju slaveći pobedu unapred. Doživeli su neprijatno iznenađenje, jer je dovitljivi Danilo spremio ćupove s vinom kojima je ugasio vatru, a zatim je ostatak hilandarske posade napao pljačkaše sleđa, koji su zatim pobegli u rasulu. Bio je to konačni poraz Katalanske kompanije.
  • srbi_prije_6v - 87739 - 22.12.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    Badnjak - Božić - Svarožić


    kosovo_21_vijek - 87701 - 18.12.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    Oj Kosovo, Kosovo


    kultura_komentari - 87501 - 05.12.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    Skandal: Hrvatski ratnik čuva hrvatske zemlje u beogradskom muzeju


    Da li misle da se ne sme prekrajati istorija koja je proizvod izmišljotina i propagande Brozovog agitpropa, a realizovana u njegovim muzejima, knjigama Dobrice Ćosića, filmovima Veljka Bulajića... Kada pročitamo vest: "U poseti Vojnom muzeju danas je boravio ambasador Ruske Federacije Aleksandar Čepurin u pratnji svojih saradnika iz ambasade sa porodicama. Ambasador je obišao stalnu muzejsku postavku Vojnog muzeja i upoznao se sa kulturnom baštinom koja govori o vojnoj istoriji srpskog naroda" (1), ne vidimo u tome ništa neobično,... izgleda kao sasvim obična vest, i dobro bi bi bilo da je tako, ali na žalost nije,.. i to ne zbog onoga što tu piše nego zbog onoga što tu ne piše... A evo sa čime se zapravo sreće posetilac dotičnog muzeja: posle malog antrea koji predstavlja antičku istoriju, prvo se ulazi u prostoriju, kojom počinje postavka i u kojoj se na levom zidu nalaze svetleće mape sa nazivom; "Hrvatske zemlje u feudalno doba ¿ vojnoistorijske mape" (!!!?), a na desnom zidu su velike slike šestorice ratnika, i ispod svakog piše koga ta figura predstavlja. tako vidimo da, s leva na desno, stoje: Mađarski ratnik, Karolinški ratnik, Hrvatski ratnik, Slovenski ratnik, Avarski ratnik, Germanski ratnik (Srpski ratnik ne postoji, ali verovatno potpada pod figuru ispod koje stoji napis: Slovenski ratnik). Dakle time počinje postavka Vojnog muzeja koji je osnovan Ukazom kneza Milana Obrenovića IV, 10/22. avgusta 1878. godine na predlog ministra vojnog, pukovnika Save Grujića, ali to je zapravo postavka (uz neke dopune) koju je otvorio Broz 1961. i koja kulminira njegovom monumentalnom skulpturom na crvenom tepihu. Zanimljivo je kako su predstavljeni navedeni ratnici: tehnološki je najopremljeniji Germanski ratnik, sa metalnim oklopom, štitom, mačem, šlemom (a svi metalni elementi su urađeni od pravog metala i umetnuti u sliku, radi veće uverljivosti), najlepše je prikazan Hrvatski ratnik, sa mačem i štitom i ukrašenom tunikom, a svakako najgroznije je prikazan Slovenski ratnik ¿ jedini nema mač, jedini je go do pojasa i bos, naoružan jadnim lukom i strelom, kojima očigledno ništa ne može da ulovi jer su mu rebra ispala a stomak se zalepio za kičmu,... Veliki je kontrast između te dve centralne figure koje su tu očigledno glavne;

    Hrvatski ratnik ¿ koji je prikazan kao dobro stojeći vlastelin, uhranjen, sa uzdignutim mačem i štitom na kome se, jedino kod njega, ističe krst, zagledan u Hrvatske zemlje na suprotnom zidu, kao domaćin ¿ svoj na svome, i; Slovenski ratnik, zapravo izgladneli, pećinski polu-čovek, jedini go i bos sa izbezumljenim izrazom lica, očigledno da nema ni zemlju a o kući da i ne govorimo... Može se postaviti pitanje kako to da u eri bratstva i jedinstva niknu ovakvi šovinistički, može se čak reći rasistički, sadržaji koji podržavaju teoriju o arijevskoj višoj i slovenskoj nižoj rasi i kako to da se u to anti-religijsko vreme (socijalističke diktature) promoviše krst na štitu Hrvatskog ratnika? Ali pošto ova slika (zajedno sa mapama) nema nikakvo uporište u prošlosti, može se zaključiti da predstavlja Brozov program za budućnost i planirani položaj Srba u nekoj budućoj državi poput Austro Ugarske (ili EU ili neke nove Jugoslavije) gde će goli i bosi i bez nacionalne svesti biti pod dominacijom Hrvatskog ratnika i Hrvatskih zemalja. A s obzirom na činjenicu da su generacije đaka svih uzrasta prolazile ovim hodnikom, oni koji se čude rasprostranjenoj pojavi autošovinizma ili samoporicanja, trebalo bi svakako da obrate pažnju i na ovakve sadržaje, koji su posledica dobro planiranih aktivnosti. Jer ako se setimo da se iste 1961. pojavio i "roman" Deobe, koji na isti "umetnički" način kao i ova slika, tretira srpsku istoriju, može se jasno naslutiti da je ovakvo prekrajanje istorije nastalo u kabinetima Brozovog Agitpropa, a da su realizatori takve politike u kulturi nagrađeni titulama akademika i oreolom nacionalnih pregalaca... A tek kada vidimo natpis da je za studente istorije ulaz u muzej besplatan, možemo da se zapitamo koliko generacija naših istoričara je obrazovano na ovakvim "umetničkim" i "istorijskim" izmišljotinama i kako izgledaju njihovi naučni radovi. Možemo da se zapitamo i šta mogu da zaključe strani predstavnici i posetioci kada vide ovakvu postavku ¿ jedino da je to apsulotno istinito, jer ko može da pretpostavi da se u Srbiji veliča izmišljena velikohrvatska istorija kada je poznat antagonizam dve zemlje u skorijoj prošlosti i uostalom aktuelno suđenje za genocid pred Haškim sudom. Sada se na veliko piše i raspravlja o pokušajima i planovima za prekrajanja istorije povodom obeležavanja stogodišnjice od početka Velikog rata, pa je s obzirom na ovakve postavke potpuno nejasno šta srpski zvaničnici misle kada kažu da su protiv prekrajanja istorije? Da li misle da se ne sme prekrajati istorija koja je proizvod izmišljotina i propagande Brozovog agitpropa, a realizovana u njegovim muzejima, knjigama Dobrice Ćosića, filmovima Veljka Bulajića... Sve u svemu moglo bi da se zaključi da u beogradskim muzejima dominira Brozovo (i onih koji su ga ovde postavili) viđenje srpske istorije, kulture i umetnosti, i treba se zapitati da li je veća šteta po srpsku kulturu što takvi muzeji ne rade, ili što još uvek rade, sa koncepcijama i postavkama iz 1961.
    srbi_prije_6v - 87437 - 01.12.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    Domagoj Nikolić: Jedinstveni narod i zemlja Slavena


    Napisao: Domagoj Nikolić

    Bjesomučna propaganda nam stalno puni glavu o tome kako smo u ovu našu zemlju došli u stoljeću sedmom i kako nikakve veze nemamo s narodom koji je ovdje živio prije toga. To je, prije svega, krivo, a nakon svega, ključno pitanje naše slobode.

    Ako ne znamo tko smo, ni kako smo dospjeli tu gdje jesmo, onda se ne možemo izvući iz stanja porobljenosti i bratoubilaštva koje stalno žare naši porobljivači. Dakle, budući smo izgubili par hiljada godina na međusobno ubijanje, satiranje i izluđivanje, nemamo više vremena za gubljenje. Stvari postavljamo na svoje mjesto čime gradimo osnovu za slobodarsko djelovanje:

    1) Naša genetika je u ogromnom djelu prisutna na našem području od prije famoznog sedmog stoljeća. Oko 30% naše genetike je tu najmanje 12,000 godina, zatim sličan dio od 3-5 stoljeća prije Krista i tako dalje. Nema nikakvog genetskog dokaza o nekakvoj masovnoj seobi u 7. stoljeću niti postoji suštinska genetička razlika između takozvanih etničkih skupina koje su sada zaokružene na lažan način.

    2) Ne postoji narodna predaja koja govori o našem dolasku niti o nekakvoj pradomovini iz koje smo došli. S druge strane, postoje predaje o pradavnoj prošlosti, zatim o ilirskim kraljevima, kraljici Teuti, rimskim carevima i dalje.

    3) Ne postoji ni antropološka ni etnološka razlika između Ilira i slavenskog življa. Naše narodne nošnje su identične ilirskima: kape, šubarem, jačerme, kumparani, opanci, dalmatike, sve je to identično ilirskom načinu odijevanja. Građa i stas, narodni običaji, vjerovanja, sve je također isto ili vrlo slično. Ne postoji takve razlika između takozvanih etničkih skupina ili naroda na Balkanu, postoji većinom religijska razlika, ali su tako manifestirane različitosti i dalje površinske.

    4) Ne postoje arheološki dokazi o masovnom dolasku u 7. stoljeću. Ne postoji nikakav diskontinuitet u odnosu na prethodna razdoblja. Na primjer, srednjovjekovni način pokapanja u gomilama identičan je ilirskom - pretpovijesnom.

    5) Ni jedan od naših izvora i povjesničara ne govori o našem dolasku prije 19. stoljeća kad je ta predstava nametnuta. Dukljanin priča o dolasku Gota i Bugara koji govore istim jezikom kao i mi. Dakle, Vinko Pribojević, Andrija Kačić Miošić, Mavro Orbin, Juraj Križanić, Dukljanin i drugi se slažu da na je na ovom prostoru postojao i postoji kontinuitet. Mi smo jedni narod koji vlastite izvore o sebi drži nepouzdanima i to samo zato što se ne slažu s intrerpretacijama naših zavojevača. To je stalni izvor podjela i užasa.

    6) Naši susjedi, osobito Talijani, stalno nas zovu Ilirima ili Slavima. Vidi starije talijanske rječnike, vidi kod Enza Betizze, itd. Posebno je zanimljivo da je papinski zavod Svetog Jeronima (koji je također naši, inače je čitava stvar apsurdna) bio nazvan slavenskim, pa ilirskim i tek onda hrvatskim imenom i to kada je trebalo uništiti istinu o našem slavenskom kontinuitetu i narodnom jedinstvu u 19. stoljeću. Marmont ustanovljava Ilirske provincije, Marija Tereza ima 'Ilirsku kancelariju' itd.

    7) Papa Ivan X priznaje na drugom splitskom saboru da su Dalmatinci primili kršćanstvo u apostolsko vrijeme, čime ostvaruju pravo na misu na narodnom jeziku, dakle slavenskom. Dakle, samo se nama dozvoljava misa na narodnom jeziku, a za to nema nikakve logike ako ta misa nije bila prisutna od prapočetka kršćanstva.

    8) Ogromna većina, gotovo svi toponimi su slavenski, a među onima koji to nisu, najveći dio je jezično krivo interpretiran zbog toga što je porijeklo riječi u našem jeziku pogrešno shvaćeno, opet zbog podmetnute priče o našem navodnom dolasku.

    9) Grčki i rimski panteon rastumačivi su isključivo preko slavenskog ključa. Slav između ostalog znači ključ (slavina), kao i sclavus, clavus - ključ. Dakle, upotrebljava se svaki ključ osim onog pravog.

    10) Postoji kontinuitet naše kulture od vinčanske, preko eturske pa sve do danas. Etursko pismo slično je vinčanskom, a jezik je naš, slavenski! Dakle, mi Slaveni nismo došli u Europu, nego smo iz nje tjerani i iz nje stalno potiskivani, kao na primjer iz Njemačke, Austrije, Madžarske, Rumunjske, Italije, Grčke i tako dalje.

    Samo na gornjim osnovama možemo na razložan način interpretirati povijest ovih krajeva i Europe u cjelini. Pričom o dolasku Slavena, i to raznih, našem narodu je slomljena kičma, jer, ako smo tikva bez korijena, onda nam ova zemlja ne pripada, na nju nemamo pravo, nalazimo se na tuđem i moramo tuđinu služiti. Čim pristanemo na takvu sliku o sebi, svaki užas koji nas zadesi je samo logička progresija te podvale.

    Istina je posve drugačija: mi smo jedan narod, svi balkanski Slaveni su jedan jedinstveni narod i ovo je naša zemlja na na koju imamo svo pravo i odgovornost. Bez prihvaćanja samog sebe nećemo vlastitu slobodu i blagostanje. Od našeg jedinstva toga ovisi stabilnost, sudbina te ispravna prošlost i budućnost Europe i svijeta.

    Drugi fatalni udarac koji smo primili je podvala o našem pokrštavanju o čemu će biti više riječi u idućem članku.
    istorija_srba - 87431 - 01.12.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    Ilija M. Živančević: Kelti i Srbi


    Danas se smatra da su keltski običaji, jezik i vera najbolje sačuvani u Bretanji, Velsu i Irskoj. Keltisti su u irskim sagama otkrili najveće keltsko božanstvo, Lug, čije ime nosi veliki broj važnih mesta kao Lion, Lugdunum, itd. Pomoću tih istih saga pokušali su i da značaj pomenutoga božanstva objasne tražeći mu pravo mesto u verskom sistemu Kelta i krug njegovih pratilaca u mitologiji.

    Iako gotovo vlada saglasnost da je Lug najveće keltsko božanstvo, keltisti nisu složni u shvatanju njegove prirode; jer, dok jedni, zajedno sa Džonom Risom (John Rhys), smatraju da je Lug sunčano božanstvo, dotle ga drugi, sa d'Arboa de Žibenvilom (d'Arbois de Jubainville), identifikuju sa rimskim Merkurom.

    U članku "Le dieu Lug, la terre mere et les Lugoves", y
    "Revue Archeologique" (1914, II str. 205-230) Ž. Lot (J. Loth), član francuskog Instituta, izložio je dotadanja mišljenja po ovom pitanju i dao svoje zaključke. Prema njemu, svoje mišljenje da je Lug sunčano božanstvo Ris potkrepljuje dokazima iz irske sage koja se zove Smrt Tuirenine dece kao i etimologijom same reči Lug. Jer u pomenutoj sagi, sjaj Lugova lica i čela bio je sličan sjaju sunca na zahodu: bilo je nemogućno gledati njegovo lice, toliko je sijalo. A na drugom mestu, kad Lug skida kacigu, njegovo se lice i čelo zasijaju kao sunce natoplijeg dana žarkoga leta. Breas, sin Balora, starešine Fomora, naroda koji ratuje sa Lugovim narodom, kaže: Čudi me da danas sunce izgreva na zapadu (Lug treba da je dolazio sa zapada), a svakog drugog dana na istoku. - Bolje je što je tako, kažu mu drugi. - A, šta je drugo? pita ih Breas. - Sjaj lica Luga Lamhfade, odgovorili su oni.

    Etimološki, Lug bi trebalo da se identifikuje sa Leom (Lleu), ca glavnim junakom iz galskog mabinoga, romana o Matu ab Matonviu, jer Leu galski znači svetlost. Sa Risom se u ovome slaže Pedersen (Pedersen), ali je Lot pobio ovo mišljenje nalazeći da između Luga i Leua nema nikakve srodnosti ni uopšte ni etimološki, jer, veli, Lugu bi trebalo da odgovara galski lleuwu, 1öwu a ne lleu.

    Ali, kako ne može etimološki da se utvrdi identičnost Luga i Leua, isto tako, misli Lot, Lugu ne odgovara ni ona etimologija koju mu daje Herikus (Hericus) u ''Životu sv. Germana'' gde kaže: Lucduno .. quod sit mons lucidus. "Lucdun" Herikus ne piše ca g već ca c, iz čega izlazi, veli Lot, da je za njega etimologija reči Lug od latinske reči lux - svetlost, što nije pravilno.

    Postoji u irskim tekstovima Srednjega veka reč lug, drugi padež loga, podudarna sa imenom ovoga zagonetnog božanstva. Značenje te reči još nije određeno. U epu Fled Krikrend junak Loegaire ima krik lava i divlji užas loga (drugi padež od reči lug). Vindiš (Windisch) ovu reč lug prevodi sa vatra, ali bez odgovornosti. Ovaj lug je, kod Pedersena, identifikovan sa risom, a i reč ris - lynh ima koren lux - svetlost, od čega i dolazi njegovo ime, jer ima sjajne oči. U ovom tumačenju sa Pedersenom slaže se i Kuno Majer (S. Meuer), iz čega bi izišlo da Lug nije božanstvo nego životinja. Verujući i u ovakvu pretpostavku, Lot zaključuje da je mogućno da je u vremenu pre irskih saga ris bio u Lugovom krugu.

    U jednom stavu epopeje "Druga bitka Mojture", Lug igra najglavniju ulogu.
    Pred bitku Lug želi da uđe u Tarine dvore. Pri ulazu vratar ga pita čime se bavi. "Stolarskim zanatom", sleduje odgovor. Za ovim se ređaju i mnoga druga zanimanja. Kod Tare sve to imaju. Ali kralj Nuadu ga proba na igri šaha, gde se Lug pokazuje nepobediv i zbog toga ga primaju.

    Pred puštanje u dvor Luga zovu Samhildánach, a samh se često vezuje za lug. Lot smatra da Lug Ildanach znači Lug sa mnogim darovima. Što se tiče reči samh Hv. Stoks (Wh. Stokes) smatra da je to grčki prefiks ama, prema čemu Samhildánach bi značilo lično onaj koji ima mnogo darova. Ali iz teksta irskih saga ovo značenje ne može da se zaključi. Jedino značenje koje bi moglo da se da reči samh jeste leto. Samhildánach bi, dakle, značilo leto sa mnogim darovima koje donosi. Jer, ne treba zaboraviti, veli Lot, da Samhildánach nije epitet Luga. Na četiri mesta samh zamenjuje Lug, iz čega je jasno da je za pisca epopeje samh, leto, sinonim Luga. Ova epopeja je, svakako, kasnijega datuma, imajući na umu i igru šaha, a smatra se da treba da je bila poznata u Irskoj oko XII veka.
    Radi potkrepljenja ove etimologije - Lug, svetlost, moglo bi se dodati da starokeltska reč "lugra" znači zvezda luga. Do ovoga su istovremeno došli i Lot i Pedersen.

    Pored mnogih drugih tumačenja predlaže se tumačenje Luga sa gavran. Kod Iraca kao kod Gala, gavrani pretstavljaju ratne čete. U izvesnim tekstovima irskim, bog rata je gavran. De Žibenvil tumači ime jednog druida koji se pominje u životu svetog Siarana (Ciaran) Lugbrand rečju "gavran Luga". Ali irski bran (bran) veli Lot, kao i galski, ima samo jedno n umesto dva, što pobija tvrđenje de Žibenvila.

    U legendama gavrani Lugu donose glase o tome gde se nalazi neprijatelj, Fomor, koji se tumači kao božanstvo smrti. Sem ovoga i na lionskom novcu nalazi se glava gavrana. Isto tako je u Oranžu, u Francuskoj, nađen medaljon iz I veka po Hr. na kome je zaštitnik Liona sa skiptrom, rog blagostanja i kraj njega gavran na steni.

    To su, uglavnom, dokazi iz kojih Ris izvodi da je Lug sunčano božanstvo.

    Za de Žibenvila Lug nije sunčano božanstvo. Oslanjajući se na Cezara (De bello gall. VI, 17) on smatra da je Lug Merkur, jer je i on mnogostruko obdaren kao Merkur. U jednoj pesmi iz 14 veka G. Fionn O' Dalaigh veliča božanstvo Lug: nijedno stvorenje sazdano od zemlje ili vode, veli se u pesmi, ne može se meriti po lepoti sa njim; njegov glas je zvučniji od struna sa harfe najboljih umetnika.

    Lug je i lekar. U epopeji Tain bó Cúalnge on leči Kukulinova sina, ranjenog, a Kukulina uspavljuju njegove čari, čari Luga, itd.

    Izvesnim svojstvima Lug odgovara Apolonu, drugima Merkuru, pa i Marsu, usled čega su Ris i Žibenvil i saglasni da je Lug složeno božanstvo.

    Po ovako detaljnom izlaganju Lot daje svoje zaključke. Ako se hoće, veli, dublje da uđe u značenje Luga i njegove pratnje, da se odredi njegovo mitološko mesto i krug u kome se nalazi, onda se mora dublje ući u irske tradicije. Samo se pomoću njih može najpribližnije da reši problem Luga, za čije se bitisanje nesumnjivo zna iz natpisa i spomena. Hrišćanski redaktori irskih saga nesumnjivo su mu dali svojstvo samrtnika.

    No, ima nešto što ni hrišćanstvo nije moglo da zbriše kod Luga;
    to je njegov praznik Lugnasad (Lugnasad), koji i danas nosi to ime u krajevima galskog, odnosno gaelskog jezika, u Škotskoj i na ostrvu Manu. Inače irski tekstovi, a naročito Dindshenchas, što znači stara istorija bregova, kažu da je Lug ustanovio ovu svečanost u čast Tailtie, Tailtiu, svoje majke. Tailtiu je kći Mogmora, velike ravnice, zemlje smrti, Španija po pretpostavci. Ona umire u avgustu prema Dindshenchas. Lug je ustanovio praznik u njenu čast. A sam Lug je obožavan naročito na bregovima.

    Na toj svetkovini zaključivali su se i brakovi, što je još i danas u sećanju stanovništva, naročito iz okoline Kelsa (Kells), i održavana je sve do 1806 g. sa tradicionalnim igrama, ali su je vlasti zabranile. Ova svečanost praznovala se oko samoga groba Tailtie. U Karmaku je bila od naročitog značaja. Narod je verovao da će mu biti godina berićetna, imaće napretka u svemu i biće nezavisan od susednih plemena ako je održava, i ona je u Karmaku održavana svake treće godine, na Lugnasad, 1. avgusta. - Značenje reči "nasad" je nejasno. Prema Risu Lugnasad bi trebalo da znači Lugovo venčanje.

    Lot u reči Tailtiu vidi koren tal ca značenjem zemlja. Tailtiu je sinonim reči Trogan (Trogan) po kojoj se i avgust zove. Prema jednom epu mesec avgust se zove kod Gaela i Britona Trogan, a prvi avgust Bron Trogin (Bron Trogin). Bron Trogin znači žalosni Trogan i tumači se time da se Trogan žalosti pod teretom svojih plodova. Trogan je ime zemlje. I Lot nepobitno utvrđuje, prema raznim tekstovima, da je Trogan zemlja i da je kod starih Iraca avgust posvećen majci zemlji, pa je u njenu čast i Lug ustanovio svečanost na dan 1. avgusta. Razvijajući dalje tezu,"Lot tvrdi da je značenje zemlje i Irske isto, jer Eriu (Eriu), drugi pade" Eren (Erenn), jeste Irska, a iriu (Irin), drugi padež iren (Irenn), je zemlja.

    Kult Luga u Irskoj svakako je bio nerazdvojen od kulta zemlje. Ona je njegova majka hraniteljka i zato je u njenu čast i ustanovio svečanost koju praznuju sva gaelska plemena.

    U zaključku, Lot se slaže sa de Žibenvilom da je Lug Merkur, jer, veli, božanstvo čije ime i danas nose četrnaest utvrđenja, Lion itd., božanstvo čiji je kult bio neverovatno rasprostranjen naročito kod Kelta na ostrvlju, nije se moglo izgubiti tako naglo, odmah po dolasku Rimljana u Galiju, nego je i dalje obožavano, ali je dobilo samo drugo ime - Merkur.

    Mimo svih atributa sunčanog božanstva - i samo genetičko ime boga kod Kelta je deivo-s, svakako u početku pridev nebesni, svetli - Lug je, veli Lot, i božanstvo zemlje. što se vidi i iz svečanosti koju je u Irskoj ustanovio u čast i slavu zemlje.

    Iz ovoga izlazi dalje, po Lotu, da su misteriozni Lugoves jedna vrsta matera iz pratnje Luga. Još u 1885 g. Gajdoz (Gaidoz) je, veli Lot, odličnim razlozima pobio de Žibenvilovo gledište, po kome je reč Lugoves najobičnija i najjednostavnija množina reči Lug, i utvrdio da su Lugoves druga božanstva. Za Vindiša su Lugoves ženska božanstva, što ide u prilog tvrđenju da su matere.

    II

    I pored toga što je detaljno i savesno pretresao i irske sage i druge radove o problemu, eminentni naučnik Lot u njima, dakle, nije našao nesumnjivih podataka za identifikovanje keltskih božanstava Luga i Lugovesa, što znači da Irska, iako smatrana kao riznica keltizma, nema u ovom konkretnom slučaju tih nesumnjivih podataka.

    Da li je bilo potrebno više produbiti Herikusovu etimologiju, pojavljenu u reči Lucdun..?

    U latinskom jeziku, pored luc kao korena reči lux, javlja se luc kao koren reči lucus, ca značenjem gora, šuma, a odnos latinske reči lucus prema keltskoj Lug ne samo nije dovoljno ispitan, nego nije uopšte ni ispitivan, iako je ona upotrebljena baš u mitološkom smislu.

    U Germania, IX, lucos... consecrant; XXXIX Est et allia luco reverentia, a na mnogim drugim mestima Tacit govori o lukusu kao svetoj šumi.

    Sem lucus-a, prema Tacitu (German. XI), in commune Hertham id est Terram mater.. colunt, iz čega je jasno da je pored lucus-a, kao svetog mesta, tadanja Germanija obožavala i Hertham, majku 3emlju.

    Iz ovoga se, dalje, postavlja pitanje da li je i reč lucus latinskog porekla ili je, kao Hertha, stranog, pa na tuđ koren dodat nastavak luc-us, i time latinizirana? Mi znamo, Lugdun dodat latinski nastavak. Mi, dalje, znamo i iz Lota na primer, da Lugdun nije latinsko ime već je na keltski za pretvaranje g u k, što se, svakako, javlja i kod reči Lugdun, Lucdun, gde je očevidno da je Lugdun i u jednom i u drugom vidu istog, keltskog porekla. Iz ovog je, dalje, svakako nesumljivo da su luc i lug jedno isto.

    Ovo, razume se, još ne smeta da luc bude koren od lux a ne od lucus.

    Da proverimo Tacita. Kad lucus nalazimo u Tacitovim izveštajima kao veliko, veoma veliko germansko svetilište, a Hertham, Terram mater, kao obožavanu in commune u Germaniji, moramo, ako su njegovi izveštaji tačni, i danas naći u germanskim plemenima makar indicija i o jednom i o drugom. Jer, fakat da germanski radnici u obliku lug nisu ništa otkrili u germanskim jezicima, ne treba da znači da pojam ne treba potražiti i u drugojačem obliku.

    U R. A., t XX. r., 1924 u članku Fanum et simulacrum dans la vie la plus ancienne de saint Samson, koji je čitava riznica podataka, Lot je napisao i ove redove:

    Poreklo švedske šume Tiveden (Tiveden) bilo je predmet kontroverze skandinavskih lingvista. Ta je kontroverza ostala bez ikakvog rezultata sve do pojave eminentnog keltiste iz Kristijanije S. Marstrander-a. On je utvrdio da Tiveden znači šuma bogova, da je složena iz stare norveške reči tivar - bogovi, u množini, i od ved, šuma. Germanski oblik je tiva vidu. Poreklo joj je identično sa srednjoirskim de - fid, deid, božanska šuma.
    srbi_evrope - 87423 - 30.11.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (2)

    Kelti, Druidi i Srbi


    Poreklo i veza sa starim civilizacijama

    Druidi i keltska mitologija

    Druidi su opisani na više mesta, a posebno detaljno u "Komentarima o galskom ratu", gde Cezar, između ostalog, piše: "Druidi, kako se nazivaju njihovi sveštenici, povezani su sa svim što se tiče religije. Oni se staraju o prinošenju žrtava, nastupaju kao savetnici u svim verskim pitanjima i uživaju veliko poštovanje. Oni donose odluke u skoro svim političkim i privatnim parnicama, a ako se desi zločin ili neko počini ubistvo, ukoliko nastane sukob oko nasledstva ili granica, oni su ti koji presuđuju i određuju odštetu i kaznu. Ako pojedinac ili narod ne postupi prema njihovim presudama, biva isključen iz učestvovanja u prinošenju žrtava. To je najveća moguća kazna za koju Gali znaju. Oni koji su na ovaj način izopšteni, tretiraju se kao bogohulnici i zločinci i svi im se sklanjaju s puta izbegavajući da ih sretnu i govore s njima, ili da budu "zaraženi" ličnim kontaktom; oni ne mogu da traže svoje pravo na sudu niti da dobiju državnu službu.

    Vođa druida je čovek koji ima apsolutnu vlast nad svima. Kada on umre, bira se novi: ako je jedan od druida posebno viđen, on nastupa dalje kao njegov naslednik; ako je više jednako vrednih, odluka se donosi glasanjem druida, a ponekad i na osnovu duela. Svake godine u isto vreme sveštenstvo održava sudske procese na svetom mestu u zemlji Karnuterna (smatra se da se ta oblast nalazila u središtu Galije). Ovamo dolaze iz cele zemlje oni koji žele da razreše svoje sporove ili da im se sudi. Smatra se da je učenje druida nastalo u Britaniji i odatle se raširilo na Galiju. Još uvek je uobičajeno da oni koji žele da temeljnije studiraju odlaze tamo."

    "Pod normalnim uslovima, druidi ne idu u rat i uopšte ne plaćaju porez. Ove značajne privilegije privlače mnoge mlade ljude na studije, a ima dosta i onih koje šalju roditelji i rođaci. Priča se da vreme koriste učeći štivo napamet. Zato nije neuobičajeno da neko studira i po dvadeset godina. Dok Gali, inače, u javnim i privatnim dokumentima često koriste grčki, druidi smatraju da je zapisivanje svetog znanja u sukobu sa njihovom religijom. Njihova poznata doktrina je da čovekova duša ne nestaje, već se nakon smrti seli u drugog; oni smatraju da će ova misao dati ljudima hrabrosti, jer nema razloga da se boje smrti. Inače, sa velikom temeljitošću proučavaju zvezde i njihovo kretanje, raspravljaju o veličini univerzuma i Zemlje, biću života, moći besmrtnih bogova uopšte i specifičnoj nadležnosti pojedinih bogova i o svemu tome podučavaju omladinu"

    Nešto kasnije Cezar nastavlja: "U svih galskih naroda religija ima nadređenu ulogu. Zbog toga oni koji su pogođeni bolešću ili su u ratu ili se na neki drugi način nalaze u opasnosti, prinose ljudske žrtve ili daju obećanje da će prineti žrtvu. U vezi sa žrtvama koriste druidsku pomoć, pošto Gali smatraju da se besmrtni bogovi ne mogu umilostiviti bez davanja života za život, kao i da žrtvu iste vrste takođe treba da prinese samo društvo. Na nekim mestima prave kolosalne figure čiji su udovi ispleteni od vrbovog pruća i napunjeni živim ljudima; onda pod njima zapale vatru i žrtve tako stradaju u plamenu. Smaknuća lopova i pljačkaša ili drugih prestupnika smatraju se za najugodnije žrtve besmrtnim bogovima, a ako nema dovoljno takvih ne preza se ni od smaknuća nevinih."

    I Strabona su zanimali druidi: "Generalno govoreći, među galskim narodima postoje tri vrste ljudi koji su izuzetno poštovani: bardi, vati i druidi. Bardi su pevači i pesnici, vati vračevi i prirodni filozofi, dok druidi uz prirodnu filozofiju proučavaju i filozofiju morala. Smatra se da su druidi od svih najpravičniji i zbog toga im je dato da odlučuju ne samo u privatnim već i u javnim sporovima; čak su u ranijim vremenima odlučivali u ratnim prilikama i uspevali da protivnike već spremne za borbu odgovore od rata; njima je posebno u slučajevima ubistva prepušteno donošenje presude..."

    Strabon piše da su Kelti ranije žrtvovali osuđenike: "Međutim Rimljani su ukinuli ove običaje, kao i sve što je u vezi sa žrtvovanjem i vračanjem a što je u suprotnosti sa našim običajima. Kelti su imali običaj da čoveku osuđenom na smrt zabodu sablju u leđa i da na osnovu načina njegove samrtničke borbe predskazuju budućnost."

    Plinije daje živopisnu sliku verskog rituala prinošenja žrtvenog bika: "Oni imaju ime za imelu koja znači "ono što sve leči". Pošto su obavili pripreme za prinošenje žrtve i gozbu pod drvećem, privedu dva bela bika, kojima su rogovi po prvi put zavezani. Druid koji je obučen u belu nošnju penje se na drvo i odseče imelu zlatnim srpom, a ostali, koji takođe imaju bele ogrtače, prihvate je. Posle ovoga ubiju žrtvenu životinju, istovremeno moleći Boga da im blagoslovi poklon. Oni veruju da imela uzeta u piću čini neplodne plodnim i da je protivotrov svim otrovima."

    Plinije navodi da druidi poznaju svojstva raznih biljaka. On, na primer, piše o jednoj posebnoj biljci: "Biljka se zove selago. Bere se bez upotrebe gvožđa i to tako da desna ruka klizne kroz levi rukav tunike, kao da je to čin krađe. Nošnja mora biti bela, stopala bosa i čista, a pre nego što se ubere treba da se žrtvuju vino i hleb. Druidi u Galiji kažu da se biljka nosi kao amajlija protiv svih vrsta zala i da njen dim leči očne bolesti.
    Takođe koriste biljku močvaricu koju zovu samolus; ona se bere nakon posta levom rukom i štiti od kravljih bolesti. Ali oni koji je beru ne smeju gledati iza sebe niti igde odložiti biljku osim korito za piće."

    Osim toga, Plinije pripoveda i o specijalnoj vrsti zmijskih jaja kojih ima u Galiji: "Takođe postoji i druga vrsta jaja koja su poznata u galskim provincijama, ali Grci ih ne poznaju.

    Leti se bezbroj zmija sklupča u klupko i drži na okupu uz pomoć pljuvačke i sekreta iz njihovih tela. To se zove anguinum. Druidi kažu da ono što pišteće zmije izbace u vazduh treba uhvatiti u ogrtač koji ne sme dohvatiti zemlju a zatim brzo pobeći na konju, jer će zmije progoniti čoveka sve dok ih vodeni tok ne zaustavi. Kažu da to treba proveriti tako što će se videti dali su otplivale u smeru suprotnom od rečne struje... Kako su vračevi navikli da svoje radnje obavijaju velom tajni, propisuju da se zmijska jaja smeju uzeti samo tačno određenog dana u mesecu, kao da je ljudima zadano da im mesec i zmije određuju vreme događaja."

    Sveta mesta

    Više antičkih pisaca navodi da su se keltski verski rituali izvodili u prirodi, u zabačenim šumarcima. I izvori i jezera imali su važnu ulogu kada su želeli da komuniciraju sa višim silama. Jezera i rečni tokovi takođe su se koristili za žrtvovanje dragocenih predmeta bogovima.

    Strabon o tome piše: "...Kao Posidonije, i mnogi drugi rekoše da je zemlja Galija bogata zlatom i, pošto je stanovništvo bilo bogojažljivo i živelo umereno, blago se moglo naći na više raznih mesta u keltskom područiju, posebno nepovredivost jezera pružaše zaštitu blagu. Ali kada Rimljani zauzeše ovo područje, prodadoše jezera na javnoj aukciji."

    Ovde se može navesti važno nalazište na britanskim jezerima - na Anglsiju, valizijskom ostrvu na kome su druidi imali svoje važno odredište - na kojima je za vreme II svetskog rata pronađeno mnogo oružja, kao i vozilo na dva točka, robovski lanci, kotlovi i komad bronze sa latenskom dekoracijom. Smatra se da je tu prinošena žrtva u periodu pre rimskog osvajanja Anglsija 61. godine n.e.

    Priroda, sveti šumarci-ŠbĆLUGOVI, rečni tokovi i jezera su, inače, činili okvir verskog života i rituala Kelta. Stvarnih hramova očigledno, uz izuzetak određenih lokaliteta na kojima su imali blizak kontakt sa sredozemnom kulturom, nisu imali. Međutim, u južnoj Nemačkoj, Francuskoj i Engleskoj pronađeni su tragovi nekoliko stotina tzv. četvrtastih svetilišta. To su velika pravougaona ograđena područja, ponekad sa ostacima manjih građevina. Ranije se smatralo da su to ostaci fortifikacija ali su u mnogim od ovih ograđenih područja pronađeni šahtovi, dubine do 40m, koji se ne mogu objasniti postojanjem šahtova za odlaganje đubreta. Verovatnije je da su to bili bunari koji su imali kultnu funkciju pošto su u jednom od njih pronađena dva jelena izdeljana od drveta, a u drugom stvarni jelenski rogovi i pored njih različite organske materije kao što su meso i krv.

    Bogovi i boginje - značaj životinja

    Cezar piše o keltskim bogovima u "Komentarima o galskom ratu": "Merkur je bog kojeg najviše obožavaju. Njegovih statua je najviše i smatraju da je on pronašao sve zanate; on je pokazivač pravca i zaštitnik na putu, on ima najveću moć kada je u zarađivanju novca i vođenju trgovine reč. Posle njega dolaze Apolon, Mars, Jupiter i Minerva. O njima Gali uglavnom imaju iste predstave kao i drugi narodi: Apolon leči bolesti, Minerva uči ljude zanatstvu i umetnosti, Jupiter vlada bogovima, Mars odlučuje u ratu."

    U keltskoj mitologiji, životinje imaju jak simbolički karakter. Najrasprostranjenije životinje u keltskoj mitologiji su jelen i konj. Jelen je, osim kod Kelta, bio važna životinja i kod naroda u mnogo ranijem periodu. Ova lepa i dostojanstvena životinja bila je povezana sa predstavljanjem plodnosti i ponovnog rođenja, jer jeleni svake godine gube rogove da bi im na čudnovat način opet izrasli, još veći i lepši od predhodnih.

    Osim jelena, i konj je imao centralno mesto. Konj nije bio samo važna životinja u vođenju ratova, za rad i vuču već ga je, kao i jelena, obavijala magična aura. U starijim keltskim grobnicama kneževa i kneginja nađeni su konjska oprema i konjska kola položeni u grobnicu zajedno sa pokojnikom (ali ne i sam konj, što je suprotno običaju koji se sreće na istoku, kod Skita, koji je, nesumnjivo, direktno ili indirektno, uticao na Kelte).

    Jedan od dokaza centralnog značaja konja, koji je najvredniji pažnje, jeste neuobičajeni prikaz istog koji se danas može naći kod Ufingtona u južnoj Engleskoj - lep i očišćen prikaz konja, 110m dug, napravljen tako da kad se sa površine uklone buseni trave, na videlo izađe beli krečnjak ispod njih. Slika potiče iz I veka pre n.e.

    Dva bitna božanstva povezana sa jelenom i konjem su bog Kernunos, predstavljen kao rogato božanstvo, i boginja Epona, najčešće predstavljana na kobili u pratnji ždrebeta:

  • Kernunos je bio vrlo poštovan i njegovi prikazi su bili jako rasprostranjeni u keltskom svetu. Kao rogati bog, povezivan je sa rogatim životinjama muškog pola. Sve što se zna o Kernunosu kao i o Eponi zasniva se uglavnom na arheološkim nalazima. Često je predstavljan kao zmija sa rogovima. Povezuje se sa plodnošću kao i sa materijalnom dobiti.

  • >Epona je, kao i Kernunos, zauzimala jedno od centralnih mesta u keltskoj religiji. Ona je zaštitnica konja, magaraca i mazgi. Posebno je bila poštovana kao boginja plodnosti. Takođe se smatra da su ona i njeni konji predstavljali vodiče duša u život posle smrti.
  • rusija - 87417 - 30.11.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    Početak izgradnje Južnog toka


    Gradnja Južnog toka kroz Srbiju počinje danas. Očekuje se da gradnja srpske deonice direktno zaposli 25. 000 ljudi. Izgradnjom gasovoda Srbija postaje tranzitna zemlja za gas, a od tranzitnih taksi u početku se očekuje priliv od 200 miliona evra.

    Srbija će danas, svečanom ceremonijom, označiti početak gradnje deonice gasovoda Južni tok, a prve cevi biće zavarene u selu Šajkaš u Vojvodini. Vlada Srbije usvojila je Ugovor koji je potpisala sa novosadskim preduzećem "Saut strim" za izgradnju deonice gasovoda kroz našu zemlju, i ovlastila ministarku energetike da ga potpiše. Gasovod Južni tok, koji prolazi kroz više zemalja, obezbediće dotok ruskog gasa do evropskih potrošača, a investicija je vredna oko 16 milijardi evra.

    Južni tok je jedna od najvećih investicija u proteklih nekoliko decenija. Nosilac posla je zajedničko preduzeće Južni tok Srbija, udeo Srbijagasa je 49 odsto, a Gasproma 51 odsto.

    Deonica kroz našu zemlju dugačka je 421 kilometar ¿ gasovod u Srbiju ulazi kod Zaječara, a izlazi kod Subotice.

    Vrednost investicije je 1, 9 milijardi evra, a za sada su iz naše zemlje predviđena i dva kraka, prema Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj.

    Očekuje se da gradnja srpske deonice direktno zaposli 25. 000 ljudi. Ako se uračunaju i oni koji će biti posredno angažovani, gasovod će uposliti oko 100.000 ljudi.

    U Vladi kažu da Južni tok ima nema samo energetski i ekonomski, već i politički značaj.

    Vojislav Vuletić iz Udruženja za gas kaže da su vlasnici Južnog toka 50 odsto Gasprom, 20 odsto Italijanski Eni, 15 odsto Francuski EDF i 25 odsto Vinteštal Nemačka.

  • "To je znači evropski gasovod, gradi ga Evropa zajedno sa Rusijom. Znači Evropa ima veliki interes da što pre taj gas dođe u Evropu", kaže Vuletić.

    Izgradnjom gasovoda Južni tok Srbija postaje tranzitna zemlja za gas. Od tranzitnih taksi u početku se očekuje priliv od 200 miliona evra.

    Južnim tokom dobijamo i drugi pravac snabdevanja gasom iz Rusije. Zemlja će imati na raspolaganju čak 41 milijardu metara kubih gasa godišnje.

    Srbija sada ima jedno skladište gasa u Banatskom dvoru. Prolaskom Južnog toka najavljena je gradnja još jednog skladišta. Planirana je i gradnja gasnih centrala za prizvodnju struje i toplotne energije.

  • "Nama i sada nedostaje električne energije, moramo da uvozimo, ovako ćemo da napravimo te elektrane da nam pokriju to što nam nedostaje i istovremeno ćemo moći da izvozimo. Tehnologija prizvodnje električne energije iz prirodnog gasa je vrlo profitabilna, prave se parno gasne centrale još ako su sa kogeneracijom onda je taj stepen primarne energije jako visok", kaže Vuletić.

    Ruski partner obećava i da će na 25 godina zakupiti kompletan kapacitet gasovoda kroz našu zemlju. To je garancija Srbiji da će gasovod biti potpuno funkcionalan. Južni tok dopremaće gas iz Rusije, po dnu Crnog mora, preko Bugarske, naše zemlje, Mađarske, Italije i dalje do evropskih potrošača.
  • prepiska - 87263 - 16.11.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    Emisija Kulturni Magazin voditelj Marija Nikolić, gost Jovan Deretić


    komunizam - 87235 - 14.11.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    Titov tajni identitet


    komunizam - 87233 - 14.11.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    Goli otok




    politika_srbija - 87108 - 25.10.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    Emil Vlajki: Priprema se velika demonizacija Srba, otcepljenje Vojvodine¿ Objavljeno: 25/


    Potpredsednik Republike Srpske Emil Vlajki izjavio je večeras u Beogradu da se priprema velika demonizacija Srba, sto puta veća nego što je bila proteklih 20 godina, s ciljem da se Vojvodina otcepi od Srbije. "Sledeće godine će to kulminirati samo zato da bi razbili Srbiju u paramparčad, a o Republici Srpskoj da i ne govorimo", rekao je Vlajki novinarima iz Republike Srpske nakon književne večeri održane na štandu Srpske na Beogradskom sajmu knjige. On je naglasio da su na Zapadu već optužili Srbe, a Gavrila Principa su optužili da je terorista i da je kriv, ni manje ni više, nego i za Prvi i za Drugi svetski rat. "To je zato što uskoro hoće da otkinu Vojvodinu od Srbije i da prikažu Srbe kao najveći genocidni narod na kugli zemljskoj, a možda i na mlečnom putu i što će, na osnovu toga, tražiti otcepljenje Vojvodine", rekao Vlajki. On je podsetio na svoju priču o međunarodnim pozivnim telefonskim brojevima, navodeći da se obistinilo to što je rekao da će broj 383 biti rezervisan za Kosovo, a da su ostali neiskorišteni pozivni brojevi 384 i 388, od kojih će jedan, kako on smatra, pripasti Vojvodini. Prema njegovim rečima, da bi se Vojvodina odvojila, potrebno je Srbe, Gavrila Principa i sve što je srpsko, optužiti za najveći genocid u svetu koji je izazvao dva svetska rata. Vlajki ocenjuje da je politički cilj demonizacije Srba da se opravda akcija protiv onoga ko se demonizuje, ističući da to nema veze sa istorijom, nego sa "prljavom politikom Zapada prema Srbima u poslednjih 20 godina".
    prepiska - 87099 - 24.10.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    Od Trebinja do Sokoca


    istorija_srba - 87005 - 15.10.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (2)

    1 na1 - prof.Jovan I. Deretic


    prepiska - 86969 - 12.10.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    Čuj Dušane


    srbija - 86453 - 21.08.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    Ivica Dačić: Kako sam uzjahao srpski narod


    srbija - 86451 - 21.08.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    Incident u Novom Pazaru


    1sr - 86405 - 15.08.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    Dan šesti - svedočenje o albanskoj golgoti (2)


    Stevan je zatvorio oči i odmah je video kučku kako sedi nad njim: grdna životinja, koja diše spokojno velikim prostranim ritmom. Oči su joj bile crvene, zapaljene neuporedljivim plamenom. Telo crno. Samo su oči bile zapaljene plamenom i čeljusti, s kojih je kapala zapaljena pena, kao da se tek najela mesečine. Grozna i grdobna životinja! Tako ogromna, zaklanjala je celu noć sobom. Stevan se nje bojao, toliko se bojao i toliko je teško disao. Kučka je sedela uporno nad njim, njene su oči blistale same u pomrčini. Sa njenog seksa, takođe, slivala se mesečina.

    - Ostavi me, hoću da spavam, - rekao je on, napregnuvši svu snagu. - O, kako sam grdno izmoren. Povređen, strašno povređen.

    - Ne mogu da te ostavim! - rekla je ona i njen je glas bio jasan, tako ljud-ski, tako čovečanski - glas te životinje...

    - Zašto ne možeš da me ostaviš?

    - Volim te, - reče ona mirno.

    Nešto beskonačno poznato bilo je u tome odlučnom glasu. Negde u životu takav je glas govorio nad njim. U jednoj vrućoj sobi, nad poljanom. Tako nešto...

    - Treba da ideš ... odatle ... neću da me voliš.

    - Ne mogu da te ne volim, - govorila je ona, - ja ne mogu da te ne volim. Kako ne vidiš da ne mogu više da te ne volim! Kako ne vidiš da je to zauvek, zauvek, zauvek...

    Onda on pokri lice rukama, i, drhteći, još joj je govorio:

    - Pogledaj, pogledaj, vidi kako mi dršću ruke. Od onoga dana još, od onoga dana one dršću. A to je samo ono što možeš da vidiš! Ti ne znaš kako je u meni! Ostavi me, ostavi me!... Pogledaj kako sam bedan, nesrećan. Tako sam strašno umoran! I te ruke, strašno je kako neprestano dršću te ruke!...

    - Volim te, - govorila je ona očajno, - zauvek, zauvek, zauvek...

    Pogledao je ponovo i video dva strašna plamena u noći i ogromnu tamnu priliku nad sobom. Seks koji je natopljen mesečinom i dah koji ga je palio.

    - Neću više da me voliš, - viknuo je ogorčeno i uzbuđeno. - Ja te se bojim sada. Ja neću više da me voliš!

    Svim svojim telom tresao se.

    Kao da je razmišljao: "Kada me je to već jednom volela? Kada sam joj to, u užasu, pokazivao ruke i kad sam je čekao da dođe a ona nije došla?" I ceo život, koji je mogao videti do dna, izgledaše mu grozan. Osećao je užas, grdan bol, grdan bol što se sve tako zbiva! To samo da se iščupa iz njega, samo da se spase od njega!

    Životinja je bila tu. Samo njeno prisustvo bilo je nešto grozovito i bolno. "O, izići iz toga, izići!" mišljaše u sebi, neprestano. I nikako nije mogao da se iščupa.

    Životinja se nagla nad njim. Osećao je njen dah nad sobom. Njene čeljusti počivale su na njegovom grlu, a to je bilo toplo, i vlažno od bala, od onih mesečastih bala, plamenih, vrelih... Osećao je oštrinu zuba na grlu... Gušio se.

    - Šta činiš sa mnom? - pitao je.

    - To je poljubac, to je poljubac, - go-vorila je ona zagušeno, uzbuđeno, u očajanju. - zar ne vidiš da je to poljubac, da je to moj poljubac, poljubac, poljubac...

    I bale ženki, žute, vrele, mesečina, palile su mu grlo.

    - O! - reče on. - Ja te se bojim, sada! ... rastrgnućeš me, a ja hoću da živim, sada; sada hoću da živim!...

    "Kada to nisam hteo da živim?" mislio je grozničavo u sebi. "Kada to nisam nikako hteo da živim?"

    Zubi životinje bili su mu na grlu.

    - O, pa ja moram da te rastrgnem, ja moram, ja moram da te zadavim, - reče ona grcajući. - Sada to mora, to mora, mora, mora! To mora!...

    Hteo je da krikne, ali nije imao snage - čak ni da se probudi... Probudio se.
    Životinja je sedela nedaleko od njega. Oči su joj fosforisale u noći i njena pogrbljena prilika, toliko smanjena, najednom, stvarnošću, izgledala je tužno i tamno u pomr-čini.

    Šta je ta životinja, uporna kao kob i tako bolna, izgledalo mu je posle sna o njoj, imala da znači u njegovom životu? Još drhteći, još nesrećan, nije znao da odgovori na svoje pitanje. Tražio je unazad po životu, koji je tek počeo, gde se skrilo to grozno, nesrećno, čemerno i očajno što je ona predstavljala za njega. Dodirnuo je svoje ruke, koje su još drhtale. Gde su to u životu još drhtale te ruke? Ili je to sećanje na ono što je tek imao da mu donese život, na nešto što je tek imalo da uđe u život, i čime je on već sada obogaćen?

    Oglodan je bio i poslednji delić peksimita, a nebo je nad Stevanom ostajalo i dalje tamno i nisko. Nijedno ljudsko stanište nije se nalazilo u blizini. Ostajalo je još osam kilometara do Lješa. Rublje se na njemu sasvim iscepalo i žuljilo ga međ nogama. Pojedina mesta su zebla. Pregledajući se, našao je narode vašiju, a cela mu je koža bila pokrivena njihovim sitnim ujedima.

    I zatim je video i svoje noge. To nisu bile noge čoveka. Koža je bila sva u sitnim naborima a pod njom su ostale još samo cevanice.

    Odmarao se dugo. Imao je svoj pojas preko kolena. Najpre je mislio da ga ponudi nekom Arnautinu, onda je zaključio da ništa za njega ne bi dobio, a i da ne bi imao posle čime da stegne svoje prnje. Pojas je bio star. Postepeno je na njemu bušio rupu do rupe, kako je mršaveo. U gimnaziji je taj pojas još mirisao na novu kožu i kopča je bila od blistavog nikla.

    Sada mu je ležao preko kolena. Dok ga je gledao, postepeno se jedna ideja objavljivala. Počeo je da se pretvara kako jede. Prinosio je ruke ustima i onda mrdao vilicama kao da žvaće. Činio je to što je moguće vidnije iako su ga ti pokreti zamarali. Pas se, međutim, odmah podigao na prednje noge, načuljio uši i gledao ga, iz razdaljine, pažljivo i žudno, kao i uvek kad bi Stevan jeo. Mršavo telo psa podrhtavalo je od uzbuđenja. Stevan je odvraćao od njega glavu, koliko se god moglo, ali ga je i dalje motrio ivicom očiju.

    ***


    Počeo je da se pretvara kako jede. Prinosio je ruke ustima i onda mrdao vilicama kao da žvaće. Činio je to što je moguće vidnije, iako su ga pokreti zamarali...

    ***


    Pas se zaista digao i približio. Gledao je mladića, režeći jedva čujno. Očevidno da pas ni sam nije bio svestan svoga glasa i da je želeo da ostane neprimećen. Tako je ostao deset-petnaest minuta. Nije dolazio još bliže: mora da je toga jutra ipak nešto jeo, jer je sav bio ulepljen. Bilo je toliko životinjskih i ljudskih lešina usput.

    Stevan se stalno pretvarao da žvaće, prinosio je nevidljivu hranu ustima. Zatvorio je oči, najzad, i činio se kao da je sasvim zadremao, ali je žvakao još uvek. Čekao je još nekoliko minuta. Ruka mu se kao slučajno, u snu, otvorila i ostavila na grudima zamotuljak krpica. Drhtao je gledajući u krpice. Ipak je hteo da vidi koliko je čvrsto to spavanje. Podigao je glavu prema njemu i lanuo. Lanuo je još jedanput. Slabo.

    Stevan se nije pokretao, nije otvarao oči. To je bilo i strašno i uzbudljivo.

    Ali se životinja odjednom zaletela. Pala je iznenada i svom težinom po mladiću. Jednim jedinim pokretom Stevan joj je obavio kaiš oko šije i zategao ga. Ne razumevajući najpre šta se događa, životnja je ujela Stevana kroz odelo,tamo gde su stajale krpice. Uvidevši odjednom da je guši, odbacila se svom silinom i pala za čitav korak dalje na leđa. Bila je još toliko jaka da je i čoveka povukla za sobom. Usplahiren, on više nije smeo da popusti. Krajeve pojasa nije ispuštao, bio je svom snagom za njih prikopčan.

    Samim tim što ga je ponela, kada je odskočila, životinja ga je sada imala na sebi. Pod besnom težinom njegovog tela, ona se besno otimala. Stevana je obuzeo nepojmljiv strah, od huktanja ispod njega, kao od ciklona koji ne može da zadrži. Onda je stegao kaiš i vukao što je mogućno jače, svom snagom. Zemlja, prašina i blato praštali su oko njega.

    Video je namah oči toga psa, iskolačene, panične oči ži-votinje koja se divlje bori za svoj život. Mučeći se da diše snažno, ona ga je zasipala balama. Lice Stevanovo bilo je umazano njenim vrelim balama. Jednom nogom, koja se isprečila, krutom kao od drveta, razderala mu je čelo i ruku. Bio je i sam bez daha. Šake samo što se u poslednjem naporu nisu same otvorile. Me-đutim, Stevan je njima još stezao i stezao.

    ***


    Ponovo je trpeo od gladi. Želudac je sam sebe vario. U roku od dva sata prevalio je kilometar. Razvedravalo se. I tada, u daljini, između bregova, video je more. Činilo mu se da vidi more: jedna svetla prugica na horizontu pre nego što je svetlost počela da se gasi. Načinio je nekoliko koraka još, i izgubio tu tračicu između svoda i zemlje. Čas bi je video jasno, čas nimalo. Nije, uopšte, bio siguran da nešto postoji, a ako postoji, ko zna šta je bilo.

    ***


    Tada se životinja smirila. Nije davala više nikakvog otpora. Njeno se telo trzalo još samo od sebe. Tanak mlaz crne krvi curio joj je sa ivice čeljusti. Tada se Stevan spustio preko nje, savršeno iscrpen, i tako ostao, ne mogući da se pokrene, dugo vremena na tom mestu.

    Kad je pokušao najzad da ustane, dva su čoveka prolazila. Oni su ga videli nad mrcinom i, razumevši pogrešno, rekli mu sa gađenjem:

    - Ne treba to da jedeš, ima ih mnogo koji su skapali jedući crkotine.

    Stevan je ćutao. Jednom rečju ne bi mogao da objasni šta se dogodilo. Ne osvrćući se na njih, skidao je, dršćućim rukama, pojas sa životinje. Ljudi, kao da shvatiše nešto, bivahu sve radoznaliji:

    - Ti si ga sam ubio?... Pritegao si mu gušu i stegao ... Bio si jači?... To ti je čitav lov, a?! ...

    Mučio se da se obavije pojasom i da ga udene u kopču. Podigao je, posle, na njih oči. Mora da je grozno izgledao, ubrljan blatom, balama i krvlju, ovako avetinjski izmršaveo. Ona dvojica mora da su videla u njemu nekakvog krvoloka i ludaka, jer, zgroženi, ne rekavši više nijednu reč, produžili su put. Bilo je valjda već podne. Dovukao se do rečice, koja je bila samo desetinu koračaja dalje, klekao je u blato, i, koliko je umeo i vladao svojim rukama, oprao lice. Onda je izgo-vorio, automatski, toliko automatski da se i sam iznenadio na svoj glas, ono što je maločas name-ravao da odgovori onoj dvojici:

    - Bio mi se isuviše nakačio i hteo je jednako da ide za mnom, a ja sam se bojao da ne pobesni. Nekakav zavidljiv pas!...

    Palo mu je opet na pamet da mu je ta životinja možda bila i privrženija nego što je on mislio. Zašto bi, inače, neprestano išla sve za jednim istim čovekom. "Ali kakva zla i zavidljiva životinja! Koliko izgladnela i zavidljiva životinja!" ponavljao je Stevan u sebi.

    Ponovo je trpeo od gladi. Želudac je sam sebe vario.

    U roku od dva sata prevalio je jedan kilometar. Razvedravalo se. I tada je u daljini, između bregova, video more. Činilo mu se da vidi more: jedna svetla prugica na horizontu pre nego što je svetlost počela da se gasi. Načinio je nekoliko koraka još, i izgubio tu tračicu između svoda i zemlje. Onda se vratio na isto mesto i ležeći gledao u to. Čas bi je video jasno, čas nimalo. Nije, uopšte, bio siguran da nešto postoji, a ako postoji, ko zna šta je to bilo.

    Ljudi su prolazili ravnodušni i dronjavi kao uvek. Najzad je rekao jednome, pokazujući prstom:

    - More!

    Ovaj je zastao, zagledao se u daljinu i, odjednom, ne rekavši ni reči, zaleteo se vičući. Ta je prugica zaista strahovito ličila na osvetljenu vodu. I za druge je ona bila more!

    Sanjao je krofne. Vruće krofne. Ništa drugo, samo to. Čak ni tanjir na kome su. Jedan dug, veliki san o vrućim krofnama, o njihovom osve-tljenom, žutom, zračnom obliku, okruženom nekim oreolom, o njihovom mirisu, o žudnji da i unutrašnjošću usta oseti njihov ukus...

    Zaspao je nemajući pojma o vremenu i mestu na kome je. Najpre je gubio svest. Gubio je svest nekoliko puta u toku toga dana. U takvom je stanju i zaspao. Noć je bila hladna i hladnoća ga je najzad u zoru rastreznila. Ipak je za sve vreme sanjao vruće krofne.

    Čarape su mu se toliko bile raspale, a parčad od njih se tako usađivala u meso, da ih je morao odbaciti. Iščupao je postavu yepova na odelu i njom je obavio stopala.

    U prkos nemogućnosti da stoji na nogama, na ranjavim stopalima, iznemogao, on je poslednja tri kilometra do Lješa prevalio u nedelju, od jutra do večeri. Nije video predeo, ni ljude, ni blatišta, pošto je bez prestanka bio u bunilu. Jedna jedina misao blistala je iza čitavih zavesa njegovog košmara: stići u Lješ, naći tamo nešto za jelo, bilo šta, za dvadeset dinara, koje je još uvek nosio u nedrima.

    I onda bi opet koračao nasumce, posrćući, sudarao se sa izvesnim predmetima, ljudima, padao na kolena i na ruke. Ne osećajući pri padu veće bolove nego inače, ne dižući se sasvim sa zemlje, ne spuštajući se sasvim na nju, gubio je svest, i došavši zatim sebi, uzalud pokušavao da se digne. Skoro stalno, ako je bilo koga u blizini, pomagali bi mu da ustane a posle ga napuštali. Pokrenuo bi se. Pogledao ispred sebe: velika purpurna zavesa, talasasta, ogromna, ispred celog prostora, išla je pravo na njega, kao kakvo uspravno more. Znao je da to ne odgovara ničem, a ipak ga je bilo strah. Išao je, kako je umeo, pravo u to.

    ***


    I ne osećajući pri padu veće bolove nego obično, ne dižući se sasvim sa zemlje, ne spuštajući se sasvim na nju, gubio je svest i došavši zatim sebi, uzalud pokušavao da se digne... Pogledao bi ispred sebe: velika, purpurna zavesa, talasasta, ogromna, ispred celog prostora, išla je pravo na njega kao uspravljeno more.

    ***


    Dugački oblici poluživotinja, poluljudi odletali su desno i levo. Onda se neka grdna usijana kugla rasprsla usred toga purpura. Bezvučno... Beskrajni svetli zraci, jasno žuti i fosforni, pođoše na sve strane i rascepaše sav prostor. Videlo se bučno strčavanje ogromne gomile ljudi, na konjima, pešice, na topovskim karama i topovskim cevima. Sve se to survavalo u brljavu, mutnu rečicu i, uz neiskazanu galamu, nestajalo u njoj. Nije bilo kraja svoj toj vojsci, koje je nestajalo i nestajalo, voda je rasla, prelivala se preko obala, preko druma. Vetar je zviždao, nosio ga preko same razlivene vode. Samo su njegova stopala, uvijena u postavu od yepova, kao krma, ostavljala brazdu za sobom. Zatim, nasred te vode, blizu mesta gde je u nju silazila tišma sveta, bilo je jedno usamljeno drvo. Njegove gole grane štrčale su tužno. Stevan je raširio ruke i vetar ga je naneo među njih. Ostao je razapet, prilepljen vetrom, krećući još uvek nogama. Onda je drveta nestalo, jer je negde u dnu, daleko ispod sebe, video sićušnu ženu, od koje se užasnuo. Ispustio je sve, u užasu, i počeo da pada, da pada, pada. Voda se sužavala, smanjivala, sve dalje i dalje ispod njega. Padao je! Kretao je nogama kao da korača. Neko mu je davao da jede. To je bila jedna divna, visoka plava devojka, sa teškom kosom na glavi. Smešila se samo za trenutak, zatim se njeno čelo nabralo a lice joj je postalo snuždeno. Zalogaj mu je neprestano ispadao, a ona mu ga je vraćala. Ko je bila ta visoka devojka sa oblim grudima? Izgledala je crvenija od purpura. Njene kose su, takođe, bile purpurne. Onda sve, oko i iza nje, postalo je prozirno i puno sjajnih zrakova, kao rubin i kao vino. Sve je slivalo svoje crvenilo jedno u drugo. I on je najzad živeo u konačnom purpuru.

    - Pokušajte da žvaćete! - govorila mu je ona, ali on više nije mogao da je izdvoji od ostaloga. Čuo je kako mu govori kod uveta:

    - Pokušaj da žvaćeš!.. Kako ne vidiš da je to zauvek, zauvek. Razumeš, zauvek!...

    I njeni zubi stezali su mu grlo. Pena mesečine i ogorčenja slivala mu se niz grudi. Učinio je nešto usnama, zatim se sve ugasilo...

    Po potpunoj pomrčini stigao je Stevan Papa-Katić u Lješ. Noge su ga toliko bolele, i to tako izvanrednim, naročitim bolom, da su one, u njegovoj svesti, postale dve yinovske mase, mekane, ranjave, koje je teško bilo odlepiti od zemlje. I kost na leđima, više plećki, ona ispupčena kost, tištala ga je uporno. Celo telo odjednom je bilo samo dva yinovska stopala i ta jedna jedina kost hrptenjače.

    Kada je došao do prvih kuća varošice, držao se njenih zidova. Pridržavao bi se jednoga zida i onda, saplićući se, dohvatio se drugog. Još jedna varošica zakrčena, mračna i nemilosrdna!... Sedeo je, nije mogao da se pomeri, da misli, da zna šta hoće. Nije znao tačno zašto je došao tu, ni šta bi trebalo još da učini. Ljudi koji su se kretali oko njega izgledali su mu kao utvare, u grimasama, izduženi i haotični. Iako su to bile samo mračne prilike, iako je noć oko njih, on ih je video potopljene u neko crvenilo. Stršljeni što se vuku kroz crveni med. Spustio je glavu u ruke. Ječao je. Opet je gubio svest.

    Pomagali su mu da se ispne uz stepenice. Pokrenuo je noge, ali u kolenima nije mogao da ih učvrsti. Čim bi olabavio ruke pod miškama, skljokao bi se. Uvodili su ga u neku prostoriju, koja se njihala pod njim. Svetiljka je čkiljila nad ljudima koji su se razmicali. Sedeo je i misao ga je neprestano napuštala. Bilo je očito da mu pomažu, da će mu dati da jede. Neki katolički sveštenik, dugačak, mršav, prolazio je s praznim čankom u rukama. Stevan je gledao u taj čanak i u te ruke. Ono što je jedino video, to su bile te njegove ruke, kada je prilazio da mu pomogne. Te ruke su bile prazne. Ničega nije bilo u tim rukama. Zamišljao je da se užasno dere od nestrpljenja. Video je sveštenikove prazne ruke kako prolaze kroz vazduh.

    Usiljavao se i zatvarao oči. Morao je da se pomogne rukama da bi oba oka zatvorio. Ruke su mu drhtale i bile su nespretne. Dok nađu kapke od očiju, celo lice najpre opipaju. Najzad je mrak: žmuri.

    Sveštenik ga dodiruje za rame i, pridržavajući mu glavu rukom, prinosi mu ustima čašu čaja. Odmah odmakne čašu, koja mora da je suviše vrela. Sad prinosi čaj kašikom, ali najpre duva u nju kao pred detetom.

    Pola sata docnije daje mu kašu od gorkog divljeg kestena. Neopisani strah da li će to moći da zadrži. Nije spavao, mislio je samo da li će uspeti da zadrži. Treba da zadrži, apsolutno, treba!

    Da bi zaboravio na to, da bi se zavarao, prelistavao je svoj dnevnik. Sveščicu je teško držao u prstima, i nije video slova, i nije mogao da razazna redove.

    Ako čitav sat zadrži kašu u sebi, opasnost je već prošla.

    GLAS S ONE STRANE GROBA

    Rastko Petrović na karikaturi Pjera Križanića: Rukopis romana Geca Kon je poslao u Ameriku "na povratku", a posle Rastkove smrti, sudbina rukopisa bila je neizvesna, sačuvao ga je njegov prijatelj, francuski diplomata Arnold Vapler

    Pesnik, romansijer, putopisac i esejista, Rastko Petrović (Beograd, 1898. - Vašington, 1949.) se povlačio sa srpskom vojskom kroz Albaniju. Oko trideset hiljada Rastkovih vršnjaka umrlo je na tom putu "Srpske golgote". Od 1923. godine nalazio se u diplomatskoj službi Kraljevine Jugoslavije. Sa Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Momčilom Nastasijevićem i drugim srpskim piscima preobrazio je srpsku književnost: iz njene realističko-naturalističke oveštalosti uzdigao je u krug svetske književnosti posle Prvog svetskog rata. Posle Drugog svetskog rata njegov povratak u otaybinu osujetio je njegov najbolji prijatelj, Marko Ristić, koji je taj svoj sramni čin pokušao da opravda u eseju "Tri mrtva pesnika". Glavna dela: "Afrika" (1930), putopis; "Otkrovenje" (1922), knjiga pesama; "Burleska Gospodina Peruna Boga Groma" (1921), proza, slobodna interpretacija sveta praslovenske mitologije; "Ljudi govore" (1931), poetska proza ocenjena kao datum u razvitku moderne srpske proze; "Dan šesti" (napisan 1935. a objavljen više od četvrt veka kasnije, 1961), roman, do danas najpoetskiji i najdramatičniji roman o stradanju srpske vojske prilikom povlačenja kroz Albaniju u Prvom svetskom ratu. Godine 1974. beogradska izdavačka kuća "Nolit" objavila je njegova dela u šest knjiga: Burleska Gospodina Peruna Boga Groma, Staroslovenske i druge priče; Poezija, Sabinjanke; Sa silama nemerljivim, Ljudi govore; Dan šesti; Putopisi; Eseji i članci. Nedavno su u Beogradu objavljeni i njegovi diplomat-ski spisi u zasebno štampanoj knjizi.


    Porodica Mite Petrovića: Rastko stoji kraj majke, okružen sestrama (s leva na desno) Ljubicom, Nadeždom, Dragom, Jelom i Zorom (Beograd, 1908)



    Za relativno kratkoga svog veka, koji je trajao nešto više od pet decenija, Rastko Petrović, kao diplomata po pozivu, uspeo je da sačini delo koje stoji u samom vrhu novije srpske književnosti. Tek kad se zaroni u arhiv Ministarstva spoljnih poslova Kraljevine Jugoslavije može se steći uvid koliko je bio svakodnevni trud naših tada vrlo malobrojnih diplomatskih službenika. Pa ipak, pored svakodnevne predanosti poslu, Rastko Petrović je uspeo za nepune tri decenije da napiše delo koje iznosi nekoliko tomova, ne ubrajajući u njegov opus veliki broj novinskih napisa, osobito u "Politici" između dva velika rata.

    Roman Dan šesti, napisan i završen do 1935. godine, pesnik nije doživeo da ga vidi objavljenog. Objavljen je tek desetak godina posle njegove iznenadne smrti u Vašingtonu, kobnog petnaestog avgusta 1949. godine. I danas, posle brojnih dela o tragediji srpskog naroda u Prvom svetskom ratu, njegov roman stoji u samom vrhu naše književnosti. Pesnik Milan Dedinac, Rastkov prijatelj, napisao je: "Mnogima koji budu čitali Dan šesti učiniće se sigurno kao da im pesnikov glas dopire s one strane groba. Roman je završio u tridesetsedmoj godini svog života.

    Pesnikov prijatelj iz davnih predratnih dana, Marko Ristić, nazvao je Rastkov roman 1961. godine roman-epopeja. Napisao je da je to delo gromadno, "široko zamišljeno kao što se komponuju freske i monumentalna platna", naglašavajući da je reč o "jednoj od najmarkantnijih pojava naše literature u periodu između dva rata", da je reč "o jednoj umetničkoj tvorevini koja je do današnjeg dana sačuvala svu svoju svežinu i svu draž novine, kao o nečem što je i dandanas moderno i novo kako po sadržini, tako i po umetničkom postupku".

    Niko danas od nebrojenih naših književnih poslenika ne može da objasni zašto je Dan šesti ostao zatomljen u onih šest knjiga "Nolitovog" izdanja Dela Rastka Petrovića, zato ga do dana današnjeg prekriva tama zaborava.

    Sva dela, počev od pre rata popularne Trilogije Stevana Jakovljevića u redakciji Živka Milićevića, pa do danas nisu uspela da nadvrhunu Dan šesti.

    Aleksandar Deroko, njegova kasnija supruga Ivanka, i Rastko Petrović: "Ja još mislim da je taj roman bolji nego ja, i da je šteta što je njegova sudbina vezana za moju", pisao je iz Amerike

    "Srpsko nasleđe", uoči pedesetogodišnjice pesnikove smrti, objavljuje jedan dramatičan odlomak iz romana Dan šesti, kao detalj iz neopisivog stradanja srpske vojske i naroda pri povlačenju preko albanskih gudura 1915. godine, koji su na tom pogubnom putu masovno stradali od gladi, zime, arnautskog krvološtva i savezničke nebrige, opšteg rasula pred navalom nemačko-austrijsko-bugarskih progona.

    S pravom je rečeno da u evropskoj književnosti o Prvom svetskom ratu nema dramatičnijeg i, rekli bismo, fantastičnijeg štiva.
    1sr - 86401 - 15.08.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    Dan šesti - svedočenje o albanskoj golgoti (1)


    Malo poznati roman Rastka Petrovića "DAN ŠESTI"
    NAJBOLjE LITERARNO SVEDOČENjE ALBANSKE GOLGOTE

    Pišući o samom sebi, Rastko Petrović, 1942. godine, u trećem licu, kaže: "Bežao je kroz Albaniju, gde je jeo hleb od buđi i gde se grejao o tuđe pleći... Mogao si ubiti čoveka a da ne odgovaraš, mogao si umreti a da se niko na tebe ne obazre... Video je ljude koji su od gladi, mučenja, očajanja, prestali pripadati ljudskom rodu, one koje su bacili u reku i one koji su već truleli. Video je hiljade svojih vršnjaka kako besciljno promiču kroz maglu, i kako svaki čas ostavljaju za sobom iznurene drugove da umiru na drumu..." Albanije se, izgleda, oslobodio tek kad je ispisao roman "Dan šesti", nazvavši ga po biblijskoj rečenici: "I bi veče, i bi jutro, dan šesti." Milan Dedinac seća se kako mu je Rastko "jednog jutra, s kraja 1935." doneo rukopis, kako je Rastko čekao da pročita poslednje redove rukopisa, da bi ga ostavio Geci Konu, onog, poslednjeg dana pred odlazak u Ameriku, iz koje se neće vratiti... Roman će izaći tek 1961. a Rastko Petrović već će počivati na grčkom groblju u Vašingtonu, ravnodušan prema ovoj i drugim nepravdama koje su mu činjene.Ovaj roman-epopeja, koji u svemu prevazilazi i Nušićeve zapise iz Prvog svetskog rata, i čuvenu "Srpsku trilogiju"

    Rastko Petrović: Odlomak iz romana "Dan šesti"

    POLjUBAC SA KUJOM SVETA ZAUVEK, ZAUVEK, ZAUVEK

    Stevana Jakovljevića, mnogi smatraju jednom od najvećih knjiga naše celokupne književnosti, a gotovo svi koji su je čitali - najboljim literarnim svedočenjem albanske golgote. Izgleda da je za predratne cenzore (među njima je bio i Slobodan Jovanović) roman bio suviše "drastičan", a posleratnim cenzorima, u ubeđenju da od njih počinje istorija, tema nije odgovarala, a nije im odgovarao ni pisac, "kraljev diplomata"u Americi

    Sa jutrom vetar, mnogo jače no juče, brisao je prostore. Brz i jak vetar, skoro studen.

    Put je išao pored rečice. Male crkve i yamije s ove ili s one njene strane. Volovske dvokolice su s mukom sebi krčile put kroz odbačene kante u mulju, polomljene točkove, životinje koje su se raspadale, otečenih trbuha, glatkih, ljubičastih i smradnih. Psi grozni, ubrljani, izletali su iz ogromnoga vola i, lajući, gonili jedan drugog. Strašni, teški zadah truleži. Vetar je čas odnosio taj smrad u prostore, u baruštine sa one strane rečice, čas je obavijao njim sav ovaj zakrčeni put. I taj smrad je postajao sad jedan drugi prostor, kroz koji se trebalo probijati.

    ***


    Sada je značilo nešto biti zao i gnevan, biti jogunast, opak. Reći sebi: neću da sednem, i ne sesti! Iako od juče ništa nije okusio a noge su mu bile otečene, bolne, a udovi opijeni, iako je vetar bio jači od njega, Stevan je stajao. Povijen napred, da bi se odupro, nije hteo da padne i onda nije padao. To su bile njegove poslednje naslage snage: sryba na samog sebe, na sve, mržnja. Da, da, ogromna mržnja što je sve tako u svetu.

    ***


    Stevan se uzalud trudio da se što pre izvuče sa ovog mesta. Toliko je bio izmoren, da bi jedva po-srnuo nekoliko koračaja i opet stao. Nije hteo da sedne. Uporno, jogunasto nije hteo da sedne. Možda se više ne bi digao. Stisnutih usana, namršten, hteo je da stoji na nogama i stajao je na nogama. Vetar ga je njihao, a ljudi koji su prolazili pogledali su ga. Smrad trulih leševa uporno ga je obavijao.

    Velika, mršava kuja stajala je na razdaljini i gledala ga. Sa obe strane puta ležali su Stevanovi vršnjaci. Oni su bili regrutovani, pa pušteni, i sad su zastali tu da se odmore. Ležali su iznemoglo. Išli su pojedinačno ili u grupicama, poslednjom snagom. Od onih iz prethodnih dana ostali su, s mesta na mesto, samo leševi, koji su se odmah raspadali. Prolaznici su ih pokrivali krpama, ukoliko je bilo krpa oko njih. Vikali su na pse kada su se okolo šunjali. Niko to ipak nije bio u stanju da gleda. U blizini svojih domova, Arnauti su zagrtali ljudske leševe zemljom, ali dalje... Neće se, valjda, čitava sela ba-viti grobarstvom!

    Stevan je zapušio oči i nos rukama: taj grozni zadah koji je ulazio čak do dna trbuha! I ta grozna, grozna trulež do dna trbuha! Ceo je taj prostor bio ogroman leš, utroba koja se raspada, kroz čije rupčage fijuču vetrovi. Povraćao je, ali se pritom nije ni saginjao, ni skretao glavom, ni spuštao ruke s lica. Samo malo ljutog jeda i kiselina stomačnih, od kojih su metalna dugmad odmah pozelenela, i malo zelenog jeda preko već izedenog i skorelog jezika, preko usana, koje su se sve više povlačile sa zuba.

    Mladići su se držali jedan drugom za rame, nemilosrdni, bezočni, uplašeni, glava uvučenih u ramena. Bednih glava smanjenih kao pesnice. iscerenih, sprženih glavica. Pokušavali su da još koračaju. Čvrsto, čvrsto, ljutito, rasrđeno. Držati se jetkošću i zlobom. Tako samoživi i nemilosrdni. Nemilosrdniji no što je i najnemilosrdniji čovek za vreme mira! O, da su se, onda, pojavili dečaci, takvi kakvi se Stevanu činilo da su sada on i njegovi vršnjaci, pa da su tako pošli drumom, i tako sebično, tako svesno gledali nesreću oko sebe, tako se mučili da sve iskoriste za sebe, seljaci bi ih valjda, kao gadne besne pse, pretukli batinama. Ali da su, pritom, još imali i ovakva lica, seljaci se ne bi usudili ni da im priđu, već bi, bacajući batine i bežeći preko poljana, vikali preneraženo.

    ***


    Sada je povraćao skoro stalno. Niz jedan ugao usana curila mu je pena pomešana sa jedom. Nešto kao rastopljena, ljuta mesečina-tako mu je ostala uspomena iz snova. I suze su mu tekle, ali bez ikakve veze sa tugom.


    ***


    Sada je sve to bilo strašno daleko. Predratni seljaci bili su i sami ili mrtvi, ili izgladneli ili su ostali, skriveni po ambarima, na svojim imanjima; a njihovo dečaštvo, provedeno u ludoj trci preko Batal-yamije, mekušno, zlo, anemično, nije ostavilo traga za sobom. Sada je značilo nešto biti zao i gnevan, biti jogunast, opak. Reći sebi: neću da sednem i ne sesti! Iako od juče nije bio ništa okusio, i noge mu bile otečene, bolne, a udovi opijeni, iako je jed navirao u grlo, iako je vetar bio jači od njega. Stevan je uporno stajao. Povijen napred, da bi se odupro, nije hteo da padne, i onda nije padao. To su bile njegove poslednje naslage snage: srdzba na samog sebe, na sve, mržnja. Da, da, ogromna mržnja što je sve to tako u svetu. Načinio je jedan korak, dva, i onda je postojao stisnutih zuba, do bola, i do bednog i kratkog daha.

    Mršava se kučka nalazila još bliže. Gledala je. Gledala je čoveka koji stoji, pravo, iskolačeno, koji svakih pet-šest minuta načini korak-dva. Nije vrtela repom. Nije davala nikakvog znaka od sebe. Izdužene šije, nepomična, gledala je Stevana pravo u lice. Osećao je neki užas i neku mržnju prema njoj. Životinja tako ružna i tako malo umiljata.

    Do podne jedva je prešao nekoliko stotina metara. Otkako je svanulo, teško da je bio prevalio i pola kilometra. Nalazio se na pola puta od Bušatija do Barbalušija. Video je stalno, isto toliko jasno, poslednje kuće prvoga sela kao i prve kuće drugog. Dalje više nije mogao. Sve njegovo jogunasto bilo je pobeđeno. Seo je, čak ni očajan, toliko izlomljen i uništen. U stvari nije bio seo, već legao po jednom busenu. Jedino je glavu držao uspravno. U njoj se još zadržala upornost da ne klone.

    ***


    Zatim je poznao ispod ruke oblik, čvrstinu i rapavost. Samo što je dotakao rukom, i već su u sve delove tela navalili talasi ushićenja. Skoro nije mogao da sastavi prste od ushićenja. Hleb!

    ***


    Sada je povraćao skoro stalno. Niz jedan ugao usana curila je pena izmešana sa jedom. Nešto kao rastopljena, ljuta mesečina - tako mu je ostala grozna uspomena iz snova ili odnekud još dalje od snova. I suze su mu tekle, ali bez ikakve veze sa tugom. Mislio je samo kako da nađe nešto za jelo. Stomak bi mu se tako malo smirio a snaga se povratila. Mogao bi treznije da misli i da prelazi više prostora.

    Pas je legao blizu njega i nije ga ispuštao iz očiju. To je bio neki drugi, prašnjavi pas, ugasito siv, potpuno upalih slabina i vidnih rebara, kuja koja se više nije negovala; nije se čistila od trnja i korova. Naročito joj je rep bio sasvim otrcan. Oči su joj bile vlažne, krmeljive, crvene u uglovima. Kada bi se spuštala radi odmora, ne bi polegla svim telom, ni polagala glavu među noge, nego se stalno držala uspravno, na prednjim nogama, i njena glava, puna sasušenog blata i trave, ostajala bi uspravljena, uprtoga pogleda.

    Stevan je najzad zadremao. Najpre je to neka ogromna voda u koju tone. Onda, ispod nje, jedna druga, pa treća... Neka riba svojom dugačkom rukom hvatala je za njegovo srce i stezala ga. Nije mogao više da diše i to ga je bolelo. Riba je imala dugu i strašnu bradu. Trulila je samo s jedne strane, i to je smrdelo. Ipak se on trudio da primakne tome bar usta. Odjednom, srećno je zahvatio zubima. Žvakao je. Ne, to je žvakao samo još neispečenu ciglu. Glinu. Izbljuje se. Čak i u snu!

    Probudio se. Još se tresao i znoj mu je curio niz lice. Sav je bio iskvašen suzama. Pas je skočio i pobegao napred, kao da je bio uhvaćen u nečem što je smerao. Stevan je pokušao da se digne i da načini nekoliko koraka. Dvaput je pokleknuo, ali se opet digao. Ipak je prešao oko sto koračaja i seo. Oni što su prolazili pored njega nisu mogli da mu pomognu čak i kada bi ih zamolio, čak i kada bi na to pristali, pošto su se vukli isto tako iscrpeni kao i on. Zatim je koračao još.

    Dalje su stajale neke volovske dvokolice, a ljudi i žene vrteli su se oko njih. Još pedeset koraka donde! Stići do njih pre nego što opet krenu. Možda bi se tu nešto i moglo dobiti, od ljudi koji, sigurno bogati i snabdeveni, idu kolima. Sada je koračao kao da ide po konopcu. Brzo, sav uperen napred, s nogom pred nogu, jedva održavajući ravnotežu. Ako bi pao, znao je da se neće moći da digne.

    ***


    Dalje nije mogao. Prešao je bio, od ujutru, tri ili četiri kilometra. Više od trideset sati nije ništa okusio. Stavio je kapu na lice. Nije mogao ništa da sanja, toliko je to njegovo spavanje bilo blisko smrti. Odjednom, bol ga je probudio. Čupavi, sivi pas razdirao je njegovu nogavicu i besno mu trzao, čas levo, čas de-sno, raščupane krpe. Komad kože mu je zderao sa cevanice."

    ***


    Pošto su ga otoci na nogama toliko boleli, najzad su utrnuli. Video je jasno da su kolica rastovarena, da je jedan točak, valjda, ispao. Ljudi su radili okolo, kovali nešto nekom drvenom prečagom. Žene, uvijene u marame, samo su im smetale. Stvari su im ležale pored jarka: dve-tri omanje bale uvijene u pirotske ćilime, yačići sa brašnom ili kukuruzom, kotarice u kojima je, svakako, hrana, čuture sa rakijom ili vodom. Gla-sovi tih ljudi i žena bili su piskavi i nesnosni.

    Stevan je gledao sve to, procenjivao i drhtao. Bio je u zanosu, u pravom nekom ushićenju. Dvojica su još pristigla, ali su gledala samo kako se radi oko kola. Papa-Katić je zaobišao onda u blatište i dovukao se pobaučke do korpi. Bio je sav umazan blatom. Uvukao je ruku unutra i napipao razne vlažne krpe i posuđe. Zatim je poznao ispod ruke oblik, čvrstinu i rapavost.

    Samo je dotakao tom rukom i već su u sve delove tela navalili talasi ushićenja. Skoro nije mogao da sastavi prste od drhtavice. Hleb!

    Cela se utroba odjednom zatresla. Trebalo je da to u njemu prestane, inače nikako neće moći da sklopi prste. Usredsređivao je svu pažnju na to, svu svoju volju. I pre nego što je uspeo da zapovedi sebi: "Smiri se, smiri se, stegni prste... tako, tako!" opet se nalazio u blatu. Držao je čvrsto hleb u rukama. Nije mu video boju, toliko ga je ublatnjavio.

    Onda je seo i jeo lagano, lagano. Zalogajić po zalogajić. Mučio se da sažvaće. Zglavci vilica su mu odmah utrnuli. Nije imao dovoljno pljuvačke u ustima. Posle nekoliko zalogaja bio je već premoren.

    Ali i pas je bio tu, sasvim blizu, Stevan ga je, najpre, zaboravio, međutim, ovaj je oštro zarežao i pokušao da lane. Hteo je da mu čovek da svoj plen ili bar da ga podeli s njim. Drhtao je od ljutine, ali ipak nije smeo da priđe. Gledao je samo u njegove ruke, i čim bi ih ovaj prineo ustima, rasrđeno bi zarežao. Stevan je pokušavao da ga otera, bednim zamahom ruke, i to je bilo sve. Pas se nije ni micao.

    Ostatak hleba Papa-Katić je strpao u nedra i odmarao se. Potom se vratio na put. Dvokolice su bile već otišle.

    Sat docnije, otprilike, jedan austrijski aeroplan leteo je iznad puta sasvim nisko. Oni koji su se vukli nisu načinili nijedan pokret da bi se sklonili.

    Papa-Katić je samo mislio kako bi bilo dobro kad bi našao kakvu batinu protiv pasa. Ali gde?

    Dva sata docnije dovukao se do crkve u Kuklidu. Crkva je bila ispod brega. Pod otvorenom strejom ležalo je već puno drpavaca i gladnica. Izgledalo je da će noć biti sveža. Stevan se najzad uvukao gde je bilo najviše sveta i najtešnje. Noge su ga žigale od umora. Izuo se, ali su otoci onda još više boleli, kao da hoće sami da ispune sobom sav prostor, a da je sav on samo jezgro tih yinovskih otoka.

    Probudio se zatrpan prnjama i udovima ostalih ljudi koji su tu spavali. Proverio je prvim pokretom da li je na njemu još uvek komad hleba. Odbauljao je do česmice, iz koje je curio mlaz. Oprao je malo ruke i oči. Oči su mu bile sasvim podnadule, a ivice očnih kapaka otekle. Nokti ispucali i plavi. Natopio je hleb u vodu i sakrio se da ga pojede.

    Proveo je celu tu noć među ljudima, ali nikome nije uputio nijednu reč i niko se njemu nije nijednom reči obratio. Znao je da ima da prevali još dvadeset i šest kilometara do mora: osam kilometara u pravoj liniji, kad bi se išlo preko brda i baruština. Sve je to sada značilo ogromnu daljinu.

    Išao je posustajući na svakom koraku. S jedne strane puta se dizalo brdo, a s druge je tekla rečica i širila se neprekidna blatišta preko nje. Razrušene yamije, rasklimatane arnautske kolibe, deca umazana u blato do očiju, leševi bačeni u blatište, utopljeni sasvim. Jedna ruka ili noga samo iz gliba...

    Kiša. Velika teška zavesa kiše bez kraja. Bio je sakriven ispod nekih vrba. Noge su mu ipak bile mokre i zaglibljene. Odeća natopljena do kože. Nije više bio čovek, ni kokoš ni čovek. Đubre!

    Pored njega se nalazio neko isto tako prokisao kao i on skoro zakopan u rupe ispod korenja. Zadnji deo tela bio je ukopao i samo je glavom i mokrom kosom virio napolje. Gledao je u Papa-Katića i smešio se, bolno, ponizno, sa nekim izvinjenjem. Skoro vodena životinja. Kiša mu se slivala niz lice. Sanjao je san psa koji ga je pratio, ili san bilo kog psa.

    Seno ispod kola, u dnu dvorišta obraslog korovom; kuhinjska vrata od kafane i gosti koji noću izlaze začas u dvorište; jedan veliki točak od kola, yinovskoga izgleda, i mesec između paoca. To, da je mali pas sa grdnim ušima, na uleglom, vrućem i uba-lavljenom senu, i da su pored njega druga tri mala psa, došla na svet u isti dan kad i on kroz isti izlaz. Njegova braća, punoglavci koji mile jedan preko drugog, ćuškaju se, njuškaju seno, dlaku, meko i svileno krzno. Pijani od toplote, zbunjenosti i mekoće, jednako se prevaljuju jedan preko drugog, cijuču i sanjaju. Kroz donju polovinu džinovskog točka vide oni, noću, mesečinu, strašnu, tajanstvenu, razurlanu, opasnu i čarobnu mesečinu, a danju dve grdne kokoške koje kljucaju. Vide ljude takođe. Naročito noge velikih ljudi, te noge što se previju u kolenima dok ruke barataju po njihovim malim psećim telima, gladeći ih.

    Onda jedna velika kučka, njihova majka. Leže svom silinom na njih, pere ih svojim prostranim rapavim jezikom, odnoseći s njihovog trbuha brljež, buve i slamke. Ona ima tako odlučan zadah noćne životinje. Ćuška ih njuškom, gladi. Velika životinja! Puzaju vrućim izvorima mleka. Zver sa hiljadu izvora hrane, hiljadu izvora noći, mesečine, tajni kroz te tople svršetke, tela, kroz te vruće tek početke tela. To ih vezuje za nju, za mesečinu, a naročito za noć, to mleko što nije dugo do reke koja potiče s meseca. Njihova mati, izvor meseca, čuvarica mesečine. Zato je tako smeona, razurlana, u režanju. Jedan dečak dolazi i, čučeći kod točka, govori zaljubljeno. Govori njegovoj majci, njihovoj majci, kao ljubavnik. Ona ga gleda svim svojim likom. Plamen bije iz njenih očiju i dlake su joj uspravne. Reži. Ali on govori i njegova ruka se primiče i trza natrag, govori nežno njihovoj majci. Onda ona polaže glavu na šape i, ne obzirući se na njih, svojim prostranim jezikom liže dečakove ruke, te ruke punačke, rumene ruke, uprljane od trave ali koje mirišu još dobro. Na pekmez i na slaninu. Ona mu liže ruke i gleda ga očima punim suza. On vrišti. On je udara smelo, pobedno, po njenom tvrdom, čupavom čelu. Gura joj prst u nozdrve i vuče je za uvo. Ona je luda od uzbuđenja. Ona skače od bola, ali je luda od uzbuđenja i od pokornosti. On je udara svojim malim pesnicama po čelu, i govori joj kao ljubavnik, a onda je vređa i plazi joj se. Ali je ona verna i maše repom, koji je pun slamki i prašine i krpelja. Ona je ogromna, ogromna, mati noći, čuvarica meseca, izvor noći. Na njih više ne misli, čuvarica mesečine i izvor i reka noći. Dečak uzima njen porod za uši i izvlači ga iz toplog skrovišta, ispod točka, i vuče ga po dvorištu. Ona, mati mesečine, trči za njima, vrti se okolo, skiči, moli za milost, vuče se po prašini, po korovu ižđikljalom iz kaldrme. Ona plače gledajući svog sina, ali ne zbog sina, već sebe radi, ona skače i vrti se po korovu. Ali ga dečak odnosi. Njen sin, njen sin, njen sin! U treću kuću, u četvrtu, u petu, u kujnu, odvlači sina noći, daje mu mleko iz čanka, ispod peći, vuče ga za rep. Tako je pobedan, a on, mali pas, tako ga se boji. Onda počinje da ga voli, Katić-pas da voli Katića-dečaka, i ne može da živi bez njega i strah ga je da mati ne naiđe i da se ne vrti oko njega i ne trese svojim glomaznim prašnjavim repom. I taj je mali dečak takođe Katić. On je i mali pas i mali dečak koji se s njim igra. Voli kuče, vuče ga za rep, i voli, kao kuče, tog dečka, i to je sve ukupno on. Stalni opticaj ljubavi i jedinstva između njega-dečaka i njega-psa. On je dva, i njegove su ličnosti odvojene i različite, a ipak su jedno. Kao pas boji se ove svoje majke, jer će voleti njega-čoveka i kada ne bude više htela da zna za njega-psa.

    I mesečina je silazila u to svojom čarobnošću. Hteo bi da iziđe i da joj zavapi, njoj, groznoj, besomučnoj, kuji svetova. Igrajući sa malim psom opasnu igru detinjstva i nemilosrđa, ljubeći ga u vlažne nozdrve, a onda udarajući ga drškom od metle do iscrpljenja. Kao mali čovek više ne može da udara, kao mali pas više ne može da podnosi udarce. Njegova majka Marica plače. Ona je davno umrla, ali dolazi jecajući: "Eto" šta si ti sa jadnom životinjom učinio!" Vuče ga u mračnu sobu, zatvara ga u niz mračnih hodnika. "Ja sam mesečina, ja sam mesečina, ja sam noć, Kasiopeja!" viče ona u mračnim hodnicima. Marica. I on je ne vidi, a oseća je svuda oko sebe, i viče kao lud, izbezumljen, onesvešćuje s od užasa. Zatim je opet svetlo. Seljaci zovu Maricu da iziđe u avliju: "Gospoja, gospoja!"

    Ona ga izosi da ga pokloni, dok on vrti svojim malenim repom, dok liže njene ruke, ruke sunca i svetlosti, i tragove sira i sunca po njihovim rukama. Nestaje. Mali Papa-Katić, plačući trči za njima ulicom. Bole ga noge, ali on još trči i trči za njima, tražeći da mu vrate životinjicu, koju odnose...

    ***


    Proveo je celu noć među ljudima, ali niko nije uputio nijednu reč i niko se nije njemu ni jednom rečju obratio. Znao je da ima da prevali još dvadeset i šest kilometara do mora: osam kilometara kad bi se išlo u pravoj liniji, preko brda i baruština. Sad je to značilo ogromnu daljinu.

    ***


    Bole ga noge, ali on, pas trči i trči po sivome korovu, po sasušenim potocima u Resniku, provlačeći se između poleglih taraba, ispod krupnih seljačkih psovki i gvozdenih poluga. I beži satima i satima, preko poljana, sa podvije-nim repom, arlaučući. I raste, u isti mah, kao čovek u varoši i kao pas u korovu, a svet ljudi i svet životinja rascepan je u njemu, i ono što predstavlja istinskog njega, tu ljubav za životinju u čoveku i za čoveka u životinji, za Maricu, za jedinstvo i ginjenje u prirodi, mora da prelazi grdne prostore kroz noć. Kroz ovu veliku, vlažnu, blatnjavu...

    Sada je drukčije video ovoga psa, toliko se san umešao u njegovo bunilo. Vreme je bilo rđavo i Stevan se jedva vukao. Beskrajno sporo je odmicao.

    Pas je, spuštene glave i pravih očiju, ponekad odlazio napred i čekao, ili je lutao poljem okolo, zavlačeći se u vlažne rupe i tražeći nešto. Ali je stalno bio duhom u njemu. Isto toliko bivao je pas u njemu koliko i on čovek u sebi. Osećao je precizno pseću glad, upornost, privrženost i mržnju.

    Zatim se opet sve mutilo, i Stevan je dugo ležao, ćuteći, smušen i bez misli, pored puta.

    Oko tri sata zaspao je, naslonjen na jedan brežuljak. Dalje nije mogao. Prešao je bio od ujutru tri ili četiri kilometra. Više od trideset sati nije ništa bio okusio. Stavio je kapu na lice. Nije mogao ništa da sanja, toliko je njegovo spavanje bilo blisko smrti.

    Odjednom ga je bol probudio. Čupavi, sivi pas razdirao je njegovu nogavicu i besno je trzao čas desno čas levo raščupane krpe. Komad kože mu je zderao sa cevanice. Slab mlaz krvi klizio je niz nogu. Stevan se zagrcnuo od užasa, zamahnuo je naglo na psa, ne usuđujući se da ga dodirne rukama, da ne bi i na njih nasrnuo.

    ***


    Načinio je jedan korak i smušeno, smejući se smeteno, opet pao. Ljudi su seli oko njega. Jednom uzicom uvezali su mu krpe oko nogu, a zatim nisu više znali šta da čine. Iz nekog zavežljaja izvadili su komadić peksimita i parče šećera. Nije imao snage da zagrize. Stavili su mu među zube šećer, koji je ostajao čitav. Čak nije bilo ni dovoljno pljuvačke da ga rastvori.

    ***


    Pas je onda video da ga mladić gleda, da maše rukama, i ne iznenađujući se, ostavljajući za trenutak sve, iskezio je samo dugačke, oštre zube, između kojih je zapahnuo težak pseći dah. Ali se ipak udaljio i legao sasvim blizu Stevanove noge, na domaku Stevanovog oka, koje ga je, silom, besno gledalo. Drugo oko mladić više nije imao snage da otvori. On je gledao psa što je mogao bešnje, iako nije nikad osećao toliki užas.

    Pas nije odvajao svoj zlobni pogled od Papa-Katića: režao je oštro i rasrđeno. Bio je spreman da skoči, a istovremeno se bojao. Još se pomalo bojao. Papa-Katić je čas kružno gledao oko sebe, neće li videti koga, čas je opet pogledao na psa. Nije razumevao zašto se već toliko dana taj pas na njega okomio. Bojao se njegovih, oštrih zuba. Neki zvuk lagan, pištav, kao u snu, kad ne može da vikne u pomoć a muči se, peo mu se uz grlo. Smešan, glup, očajan, cijuk neke unutarnje ptičice, koji je jasno mogao čuti možda jedino on.

    Usredsredivši svu volju, svoju poslednju snagu, u nemogućnosti inače i da se pomeri, uspeo je Papa-Katić da krikne. Slabo, oštro šištanje vinu mu se iz sasušenog grla. Neljudsko, ogorčeno i ozlojeđeno, pakosno i ponizno režanje, u pravcu psa koji se lagano pripremao na skok. Veliki seoski pas, vrlo mršav, izgladneo, neka skitnica, režao je takođe. Mogao je lepo da ode odatle. Put je pokazivao grdno bogatstvo hrane za njega, ali ga je ovo suparničko gledanje, iz dana u dan, oči u oči, vraćalo možda u divljinu. I on je voleo lov, a ne lešine. Nije smatrao više za poluboga tog čoveka, nije hteo više da mu služi, kad se čovečanstvo, uistinu, toliko srozalo.

    Svet životinja i ljudski rod bili su jedan prema drugom. Čovek je hteo da uplaši psa, a ovaj se sve manje plašio. Nikada neprijatelji nisu bili izgladneliji i zločestiji. Nikada nije bilo manje života u onome koji je smerao da napadne, ni manje u onome koji je imao da se brani.

    Ostajali su tako pakosni, ogorčeni, napregnuti, motreći pažljivo jedan na drugog.

    Docnije su naišli ljudi. To su bili tri mladića i dva starija čoveka. Nijedan od njih nije imao batine i svi su bili u bedi. Oterali su psa, koji se leno i pogledajući iza sebe udaljio. Legao je opet, neprijateljski je gledao u sve njih.

    Pokušali su da dignu Papa-Katića, želeli su da ga povedu sa sobom. Izgledalo im je neljudski da ga ostave samog sa tom životinjom. Papa-Katić je, međutim, bio unezveren i nije mogao da govori. Bio je kao omađijan jednom jedinom mišlju. Video je ljude oko sebe kako se trude da ga dignu, da ga poduhvate ispod miške, psa koji je otišao dalje i produžavao da ga gleda režeći. Video je naročito to, tog psa da je još uvek tu, da leži, da gleda u njih i da reži. Nisu imali ništa čime bi ga ubili, a oterati ga nije bilo mogućno.

    Više od trideset sati Stevan nije ništa okusio. Načinio je jedan korak i smušeno, smešeći se smeteno, opet pao. Ljudi su seli oko njega. Jednom uzicom uvezali su mu krpe oko noge, a zatim nisu više znali šta da čine. Iz nekog zavežljaja izvadili su komadić peksimita i parče šećera. Nije imao snage da zagrize. Stavili su mu između zuba šećer, koji je ostajao čitav. Čak nije bilo dovoljno pljuvačke da ga rastvori.

    Onda je jedan od njih otišao da goni psa, a ovaj se povlačio pred čovekom bez volje, bez žurbe, tačno onoliko koliko ga je čovek pratio, uz zamahe ruke i uz psovke. Zatim, kada se čovek vratio, životinja je ostala samo nekoliko trenutaka u nedoumici, pa je onda opet došla na isto mesto gde je do malopre ležala. To je bila najupornija životnja koja se mogla zamisliti!

    Ljudi su sedeli oko Papa-Katića ne znajući više kako da mu pomognu. On se malo povratio i progutao šećer koji su oni polomili. Nisu mogli ostati tako večito. Tada im je Stevan rekao da idu, jer bi, očigledno i inače, i oni sami morali da pođu. Našli su mu, mesto kamenja, dva-tri tvrda busena zemlje i ostavili ih kraj njega. Sve to, nažalost, nije moglo da zameni batinu.
    kosovo - 86398 - 15.08.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (2)

    Šta kazu katastarske knjige o Kosovu i Metohiji


    Država, Crkva i pojedinci raspolažu sa 58,79 odsto teritorije KiM, a vrednost imovine od 50 do 220 milijardi evra. Originalna dokumentacija o vlasništvu u državnim rukama. Unmiku date kopije, a na njih se ne unose promene. Prema Rezoluciji 1244, imovinom upravlja Unmik, ali bez prava raspolaganja.

    Srbija ima tapiju na 58,79 odsto teritorije Kosova i Metohije! To kažu katastarske knjige, "sveto pismo" za nekretnine u svim civilizovanim zemljama. Srpska državna, društvena, privatna i imovina Srpske pravoslavne crkve ¿ 641.071 hektar od ukupno 1.090.410. To su podaci iz katastra zemljišta za ukupno 1.299 katastarskih opština koliko ih je na Kosovu i Metohiji.

    Ovom evidencijom pokriven je svaki pedalj južne pokrajine. Na teritoriji Kosova i Metohije katastar zemljišta bila je jedina evidencija o nekretninama. Na svakoj od ukupno 2.575.448 katastarskih parcela ubeležena je površina, vlasnik, korisnik¿

    Baza

    Srećom, veći deo dokumentacije je iz bezbednosnih razloga 1999. godine prenet sa KiM u Srbiju. Na osnovu tih katastarskih knjiga Koordinacioni centar uradio je digitalni katastarski plan i sada Srbija poseduje elektronsku bazu podataka o svim vlasnicima na Kosovu i Metohiji. Sve dok su originali kod nas, Srbija ima dokaz šta je njeno. A, prvo što je Unmik tražio po dolasku na KiM je da se upravo ta dokumentacija vrati. Jer, samo na originalima mogu da se upisuju promene. A, Srbija nijednu nije upisala od 1999. godine. Zato je naša dokumentacija verodostojna.

    U brojkama

    U vlasništvu države Srbije je i 24.500 hektara poljoprivrednog, šumskog i građevinskog zemljišta, službene zgrade površine koja premašuje 1,4 miliona kvadrata, više od 145.000 kvadrata poslovnog i 25.000 stambenog prostora, 4.000 kvadrata objekata posebne namene i 750.000 kvadratnih metara ostalih građevinskih objekata.

    Albanci su uzurpirali više od 80 odsto srpske zemlje, ali otimačina neće moći da bude legalizovana. Prema Rezoluciji 1244, državnom i društvenom imovinom upravlja Unmik, ali mu nije dato pravo da njome i raspolaže.

    Prema podacima Ministarstva za KiM, veliki je broj i vrednost objekata kojima na KiM raspolažu preduzeća iz centralne Srbije i Vojvodine. Uz imovinu javnih preduzeća to je ukupno 1.358 objekata, čija se vrednost procenjuje na oko 1,5 milijardi dolara.

    Koliko vredi ukupna srpska imovina na Kosovu i Metohiji teško je proceniti. Pominju se cifre od 50 milijardi do 220 milijardi evra.

    NIS

    Naftna industrija Srbije većinski je vlasnik (84,2 odsto) preduzeća za proizvodnju plastičnih elemenata DP "Plastika" u Prištini. Imovina NIS "Petrol-Jugopetrola" je 31 objekat na području Kosmeta, od toga jedna instalacija u Prištini (srušena 1999. godine), četiri stovarišta, PP Priština, zemljište u Podujevu i 24 benzinske stanice. Od svega toga u posedu NIS "Petrol-Jugopetrola" ostalo je ¿ stovarište Kosovska Mitrovica i benzinske stanice Zubin Potok, Kosovska Mitrovica, Zvečan i Brezovica.

    Pošta

    JP PTT Srbija na Kosovu i Metohiji ima 130 objekata, od kojih je najveći broj zgrada pošta. U ove objekte srpsko preduzeće je decenijama ulagalo. "Srbijašume" na Kosovu i Metohiji vlasnik je ukupno 338.183,94 hektara zemljišta. Prema podacima ovog javnog preduzeća, visoke prirodne šume pokrivaju 71.853,02 hektara, visoke veštački podignute 6.496,13, a visoke 78.349,15 hektara. Na izdanačke šume odlazi 155.544,12 a na šikare i šibljike 25.941,52 hektara. "Srbijašume" imaju i 45 objekata.

    Železnica

    Knjigovodstvena vrednost imovine koju JP "Železnica Srbije" ima na Kosmetu iznosi oko 206,6 miliona evra i čini 7,81 odsto ukupnih sredstava srpskih železnica. Naravno da je tržišna vrednost daleko veća. Srpska železnica na Kosmetu ima oko 330 kilometara pruga, 33 železničke stanice, 19 dizel-lokomotiva, 15 dizel motornih vozila, 570 teretnih i 45 putničkih vagona, zatim, pomoćni voz sa najsavermenijom "Lukas" opremom.

    Privatizacija

    Prema podacima Ministarstva za KiM na Kosmetu je nezakonito privatizovano 360 društvenih preduzeća. Prihod od privatizacije iznosi oko 400 miliona evra. Takozvana kosovska poverilačka agencija planira da privatizuje ili likvidira ukupno 500 preduzeća.

    Železnička stanica Kosovo Polje ima najsavremeniju opremu, centar za daljinsko upravljanje sa najsavremenijom telekomunikacionom mrežom, lokomotivski depo sa tri hale i pratećim postrojenjima, radionicama, kao i upravnu zgradu. U Peći i Prizrenu srpske železnice imaju ložionice, a duž Kosmeta telekomunikacione uređaje i kolosečni pribor.

    Šteta

    Direktne štete poslednjih godina, zbog gubitka transportnih prihoda na Kosmetu, mere se stotinama miliona evra. Železnice izmiruju obaveze na ime kredita, koji su osamdesetih godina prošlog veka odobreni železničko-transportnoj organizaciji Priština ¿ Svetskoj banci dva zajma u ukupnom iznosu od oko 33,2 miliona dolara, Pariskom klubu poverilaca 4,2 miliona kanadskih dolara, "Eurofimi" ¿ do kraja 2005. godine isplaćene su kreditne obaveze u iznosu od 1,6 miliona "švajcaraca", a do kraja aprila ove godine za naplatu dospeva još oko 5,5 miliona švajcarskih franaka. Uz to i još oko 200.000 evra na ime članarina za međunarodne organizacije.

    Lignit

    Na Kosovu i Metohiji geološke rezerve lignita iznose oko 14,7 milijardi tona, što je oko 76 odsto ukupnih rezervi uglja u Srbiji. Od toga se, po procenama, može eksploatisati više od osam milijardi tona. Dosadašnjom eksploatacijom otkopano je oko 270 miliona tona uglja, što je tek oko dva odsto ukupnih rezervi.
    srbija - 86397 - 15.08.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    Srbija je ponosna na Emira Bekrića


    Фантастични Емир Бекрић одличним спринтом у последњих сто метара дошао је до бронзане медаље у трци на 400 метара препоне. Бекрић је претрчао деоницу за 48,05 секунди, што је нови национални рекорд.

    srbi_evrope - 86196 - 31.07.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    Albanija: Srpska istorija prepuštena vremenu


    31. jul 2013.

    Na pojedinim hramovima u gradu Sard bile su doskora sačuvane i ktitorske ploče na slovenosrpskom jeziku, ali su u doba komunizma one nestale

    Stare srpske građevine oko Skadra, koje su obišli naši etnolozi, u jadnom stanju. Srbi tamo imaju po dva imena: jedno srpsko i drugo albansko...

    Obišli smo Skadar i okolinu u Albaniji, kratko tragali za sudbinom srpskog življa, spomenika, običaja, prikupljali podatke za projekat Srpske akademije nauka i umetnosti "Položaj srpske nacionalne manjine u susednim zemljama".

    Tu, u Skadru i oko njega, sada živi veliki broj Srba, gotovo polovina ukupnog stanovništva. Priličan je broj i pravoslavnih Albanaca koji održavaju naš običaj krsne slave, iz čega bi se moglo zaključiti da su to poarbanašeni Srbi. Videli smo uglavnom ruševine starih srpskih crkva, grobalja, zaključili da su potrebna multidisciplinarna naučna istraživanja ovih prostora koje treba da obave naši stručnjaci.

  • U sećanju nam je ostala prelepa reka Bojana, upečatljiva skadarska tvrđava, sasvim običan grad Skadar, predusretljivost ljudi iz Udruženja Srba u tom gradu i njihovog predsednika Pavla Brajovića, pojava da Srbi tamo imaju po dva imena: jedno srpsko i drugo albansko. Oni su nam ispričali da u Albaniji ima i Srba katolika, Srba muslimana, Srba pravoslavaca, kao i Srba Crnogoraca. Svi zajedno nastoje da budu jedna čvrsta zajednica Srba kao nacionalne manjine u Albaniji, uvereni da samo tako ujedinjeni mogu ostvarivati prava koja im pripadaju - kaže etnolog iz Užica Bosa Rosić.

    Videli su užički etnolozi mnoge stare srpske građevine u tom području, uglavnom urušene i u jadnom stanju. Najpre su išli u Vrake, ravnicu koja se pruža pored Skadarskog jezera sve do ispod Prokletija, kroz sela Dobrač, Golem, Grilj, Omara, Borič, Kamenice. Taj kraj je od davnina srpski, toponimi i legende takođe, podno Prokletija su bili letnjikovci Nemanjića, stari Balšića dvori, davnašnji manastiri i crkve. Sad su tu samo zidine i ruine.

  • Srpske crkve koje su stolećima nekako odolevale, uglavnom su srušene krajem šezdesetih godina prošlog veka, u doba režima Envera Hodže, ili su pretvorene u domove kulture. Nekad je uz crkvu Svete Trojice u Vrakama (srušena 1966) bilo manje srpsko groblje, a danas su ovde samo dva spomenika, i to oborena. Jedan je bez natpisa, a na drugom piše: "Ovde je poranjen Milovan Martinović sa sinom svojim Jovanom". Crkveno imanje i svešteničku kuću otkupila su dva Malisora. Postoji i veće hrišćansko groblje u tom mestu, a na njemu se prezimena na spomenicima ne završavaju na "ić" nego na "q". Istina, pored puta u Vrakama pre 12 godina sagrađena je nova crkva Svete Trojice, i to uz veliku pomoć tadašnjeg patrijarha srpskog Pavla - ističe naša sagovornica.

    Videli su naši istraživači i selo Raškule, gde je nekad bila crkva Svetog Đorđa, zadužbina Nemanjića, koja je sva u ruševinama. Nju su, napominje Bosa Rosić, katolici prisvojili i ogradili, napravili mali amfiteatar u kome drže mise. U dolini reke Bojane stoje ruinirani ostaci crkve zadužbine Jelene Anžujske, a u Lješu je očuvani mauzolej Skenderbega, junaka ovenčanog sa 26 pobeda nad Turcima između 1444. i 1467. godine. U stvari Srbina Đurađa Kastriotovića (od majke Vojisave sa Cetinja i oca Jovana iz Makedonije) koji je na volšeban način postao Skenderbeg, albanski junak. U mestu Šenđin stara srpska crkva Svetog Đorđa, kako se sećaju meštani, porušena je, naočigled vernika, 1966. godine.

  • Sama skadarska tvrđava je veoma uređena i konzervirana po svetskim standardima, sa muzejskom postavkom i ostalim sadržajima. Prvo nam je, naravno, pokazano mesto gde je mlada Gojkovica bila uzidana, ali tu se sa strane nalaze stihovi na albanskom jeziku u kojima se navodi da je to bila Albanka i da su Albanci Skadar zidali. Na naše čuđenje, pratioci nam s osmehom odgovoriše da to nema veze i da se zna ko je Skadar zidao. Znamo mi, ali zašto turisti, kojih je ovde sve više, da pamte tu pogrešnu informaciju, zapitali smo se. I tako, porušena srpska istorija svuda je bila vidljiva u tom delu Albanije, a nedostatak naučnih saznanja kod nas o tome zahteva obimnije i svestranije istraživanje - zaključuje Bosa Rosić.

    Izvor: Politika
  • kosovo - 86079 - 25.07.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    Kosovo Polje: Šiptari trasiraju put kroz srpske oranice


    Kosovska policija privela Nebojšu Jovanovića (67), domaćina jedine srpske porodice u selu Bresje. Bez pitanja i nadoknade Jovanoviću su ranije oduzeli 60 ari zemljišta.

    Istrajni Porodica Jovanović uprkos pretnjama nema nameru da se seli.

    Srbi iz Prilužja: Ostajemo na Kosovu uprkos nedaćama
    Otišao sam da obiđem svoju njivu na kojoj su kosovske vlasti pre nedelju dana počele gradnju puta. Hteo sam da zamolim izvođače da sačekaju, dok se sa nadležnima ne dogovorim oko uslova pod kojim su mi uzurpirali njivu, ali je ubrzo stigla kososvska policja. U pritvoru sam proveo gotovo dan i noć.

    UNMIK DOŠAO U POSETU

    Kao što me je policija u utorak ujutro uhapsila i sprovela u pritvor u Prištini, tako su me u sredu ujutro bez ikakvog obrazloženja pustili.

    Dali su mi dva formulara na albanskom jeziku koja nisam razumeo, a zatim sam morao da se vratim taksijem, jer me polcija nije dovela do mesta odakle su me priveli - priča Nebojša, koga su u sredu sa namerom da se informišu o njegovom hapšenju obišli predstavnici Unmika.

    Ovim rečima Nebojša Jovanović (67), iz Bresja kod Kosova Polja, opisuje događaj od utorka. Optužili su ga da ometa radove na izgradnji auto-puta. Na njivu je otišao rano ujutru kako bi zamolio izvođače da sačekaju njegov dogovor sa kosovskim vlastima. Nebojša ističe da su on i njegov brat Aleksandar (70) prošle nedelje od tzv. Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja dobili rešenje da će im biti oduzeto 20 ari sa jedne i oko 40 ari sa druge parcele, ali da imaju pravo žalbe od 30 dana koje još nije isteklo¿ Nebojša i Aleksandar (70), mašinski inženjeri, jedina su srpska porodica u ovom delu Kosova Polja tik uz auto-put ka Prizrenu. Žive sa sestrom Dobrilom i majkom Stakom (93) i kažu da im je poslednje "oranje" prelilo čašu.

    PRETNjE I NAPADI

    Osim kamenovanja, čestih krađa, ali i upada u dvorište, odnosno pretnji kada su pre nekoliko meseci u svojoj štali zatekli mladog Albanca sa pištoljem, Jovanovići kažu da gotovo svakodnevno dobijaju pretnje da će im sruštiti sve obore za stoku, jer im navodno smeta neprijatan miris iz štala.

  • Bez pitanja i nadoknade već su nam oduzeli oko 60 ari zemlje za izgradnju vodovoda, lokalnog puta i za druge namene. To zemljište koje su nam oduzimali nigde nije evidentirano, a mi samo želimo da nam vrate ono što nam pripada.

    Ako su baš morali da zaposednu te parcele neka nam ustupe na nekoj drugoj lokaciji, jer mi prvenstveno želimo našu zemlju ¿ pričaju braća u dvorištu porodične kuće u kojoj poslednjih 14 godina opstaju, uprkos pritiscima Albanaca, koji svakodnevno dolaze sa pitanjem da li su im kuća i imanje na prodaju. Odlučnost da ostanu na ognjištu, plaćaju preskupo, ali su kažu, svoji na svome. Nemaju nameru da napuste kuću, ograđenu visokom gvozdenom ogradom koja ih zaklanja od puta.
  • sarajevo_masakr - 86078 - 25.07.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    Masovna grobnica na sarajevskoj deponiji smeća


    Ekshumacija u Buća potoku: Porodicama dozvoljen pristup, novinari oterani - Masovna grobnica na deponiji

    Sarajevo - Na sarajevskoj gradskoj deponiji u Buća Potoku, gdje je u toku ekshumacija srpskih žrtava iz velike masovne primarne i sekundarne grobnice, danas ponovo nije dozvoljen pristup novinarima, prenose agencije.

    Agencije, RTRS, Glas Srpske, Ta FBR priredila Biljana Diković

    Iako je porodicama nestalih ulaz danas bio dozvoljen, oni su demonstrativno napustili deponiju, jer je novinarima bilo zabranjeno da prisustvuju ekshumaciji.

    Novinarskim ekipama i porodicama nestalih sarajevskih Srba, iako je Tužilaštvo BiH dalo odobrenje, direktor deponije prije tri dana nije dozvolio pristup mjestu gdje se vrši ekshumacija.

    Predsjednik Udruženja porodica zarobljenih i nestalih lica Sarajevsko¿romanijske regije Milan Mandić rekao je ranije da ima saznanja da je na ovoj deponiji zakopano više desetina Srba iz Sarajeva koji su ostali lojalni tadašnjoj BiH.

    Mandić vjeruje da je na ovoj deponiji završila većina sarajevskih Srba za kojim se danas traga, a riječ je o oko 350 civila iz svih sarajevskih opština.

    On je dodao da ovdje nije riječ o klasičnoj deponiji, već o masovnoj grobnici i mjestu ratnog zločina.

    Predsjedavajući Kolegijuma direktora Instituta za nestala lica BiH Milutin Mišić rekao je ranije da će iskopavanje na deponiji trajati više mjeseci, jer su tu i primarne i sekundarne grobnice.

    On je podsjetio da su, prilikom probnog iskopavanja, naišli na skeletne ostatke, da radovi idu polako, te da će trajati više mjeseci.

    - Očekujemo da nađemo nekoliko desetina tijela ubijenih ljudi koji su na ovu lokaciju dovezeni isključivo radi sakrivanja i prikrivanja ratnog zločina - rekao je Mišić.
    kosovo - 86077 - 25.07.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    Kosovo nagrađuje profesora iz afere Indeks


    Ivan Čukalović, nekadašnji profesor Pravnog fakulteta, a sadašnji potpredsednik Ustavnog suda Kosova, dobitnik je nagrade "Heroj Salji Čekaj", piše "Koha Ditore".

    Ovaj list navodi da je nagradu koju dodeljuje kosovsko Ministarstvo za pravosuđe dobio "jedan od najbližih saradnika Vojislava Šešelja".

    Nagrada je, prema istom izvoru, Čukaloviću dodeljena u ponedeljak za njegov doprinos u uspostavljanju ustavnog poretka na Kosovu. Nagrade je na Dan pravosuđa podelilo ministarstvo kojim rukovodi Hajredin Kuči, piše "Koha" i podseća da "pre nego što je imenovan za sudiju Ustavnog suda samoproklamovanog Kosova 2009. godine, Čukalović bio partije Vojislava Šešelja i njegov branilac u Hagu".

    List podseća da je Čukalović krivično gonjen zajedno sa još 89 osoba za prodavanje ocena na Pravnom fakultetu u Kragujevcu u aferi "Indeks".

    Čukalovića je za sudiju Ustavnog suda imenovao bivši predsednik Fatmir Sejdiu, piše "Koha".
    prepiska - 86040 - 23.07.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    Rtanj: metafora planine sveta


    srbi_prije_6v - 86036 - 23.07.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    Slobodan Jarčević: O Ilijadi


    srbi_evrope - 85893 - 13.07.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    Srbi - najstarije ime svih Slovena (2)


    27. - O.c., I,97.,8.

    Evo sada i na srpskom ovog veoma značajnog Šafarikovog zaključka:

    "OBA (tj. naroda: ILIRSKI SRBI SA BALKANA i LUŽIČKI SRBI, koji su u prošlosti obitavali na teritoriji cele danas germanske teritorije!) dakle: OBA TA NARODA NASLEDILA SU SVOJA IMENA IZ PRADAVNIH VREMENA, KADA SU SVA DANAŠNjA SLOVENSKA PLEMENA BILA UJEDINjENA POD ZAJEDNIČKIM IMENOM SRBI I KADA SU GOVORILA JOŠ JEDNIM OPŠTIM, ZAJEDNIČKIM JEZIKOM, IZ KOG SE, POSTEPENO, PRILIKOM MNOGIH KRETANjA, KROZ DUGO VREME, RAZVILO DVANAEST RAZLIČITIH GOVORA KOLIKO SE ONI MOGU ODREDITI. "UPOREDIMO LI, KAŽE DOBROVSKI, DVA NAJVERODOSTOJNIJA SVEDOKA O SLOVENIMA U VI veku, naime JORNANDA i PROKOPIJA KONSTATUJEMO SA SIGURNOŠĆU, DA SU VINDI I SRBI BILA DVA IMENA JEDNOG ISTOG NARODNOG STABLA".

    Posle gornjega, Šafarik nastavlja:28

    "AKO UZMEMO U OBZIR... IME SRB, TIME POČINjE ZA NAS JEDAN NOV, DALEK I SIGURAN PUT U ISTRAŽIVANjU POREKLA I NAJSTARIJIH SEDIŠTA DANAŠNjIH SLOVENA JER IMAMO DVA SIGURNA IMENA TOG PRASTAROG NARODA. STRANO IME VINDEN, ili VENDEN i DOMAĆE I OPŠTE POZNATO IME... SRBI".

    28. - O.c" I,98.

    Da bi potvrdio naučnost ovakvog svog tvrđenja, Šafarik podvlači i u nastavku, da on "ZASNIVA OVA SVOJA IZLAGANjA NA ISTINI - (Warheit), a ne na verovatnosti (Wahrscheinlichkeit), kao kada se radi o kasnom, opštem nazivu "SLOVEN". Jer, kada se radi o Srbima, odn. O SRPSKOM IMENU, ON PODVLAČI, DA SE NALAZI NA "ČVRSTOJ ISTORIJSKOJ PODLOZI" (... auf festem historischen Boden... ").

    Od stote strane svojih "Starožitnosti slavjanskih", Šafarik nastavlja izlaganje svojim kategoričnim stilom:

  • "TEK KADA NAJSTARIJA SEDIŠTA I ISTORIJA VENDA ili SRBA ČIJA SLOVENSKA PRIPADNOST NE PODLEŽE NIKAKVOJ SUMNjI, BUDU ISTORIJSKI ISPITANA, ODREĐENA I SA SIGURNOŠĆU USTANOVLjENA TEK ĆE ONDA ISTRAŽIVAČKI POGLED SMETI DA PADNE I NA DRUGE NARODE, DA SE USTANOVI POSTOJANjE VINDIJSKOG, odn: SRPSKOG NARODA U STAROJ SKITIJI I SARMATIJI, ili u DRUGIM EVROPSKIM ZEMLjAMA; TADA ĆE GRAĐEVINA NAŠIH STARINA BITI ČVRSTA I NEOBORIVA".

    Uvek u tomu i svojih "Starožitnosti", 29 Šafarik citira najstarija svedočanstva o Srbima. U samom početku on postavlja pitanje:

  • "Zašto se srpsko ime tako malo javlja do VI veka? Pa odmah nastavlja da su ih GRCI I RIMLjANI, NEMAJUĆI RAŠČIŠĆENE POJMOVE, ČAS MEŠALI SA SKITIMA, A ČAS SA SARMATIMA. Nešto kasnije, na stranicama istoga dela, Šafarik dolazi do zaključka, DA IME SRBA KOD PLINIJA PTOLEMEJA i PROKOPIJA PREDSTAVLjA IME SVIH SLOVENA. 30

    Što se tiče obaveštenja Vibiusa Sekvestra:

    "Albis Germaniae Suevos a Cervetiis (al.cod.Servitiis) dividit..."
    "Reka Elba (Alba) u Germaniji deli Sveve od SRBA..." 31

    29. - O.c.,pp.: 165.- 181.
    30. - O.c"p.l70.
    31. -Vibius Sequester, De fluminibus, fontibus, lacubus, gentibus, etc., s.v. Albis; V. Serbi in; Anton's Versuch über die alten Slawen, II, 111.-112.; V. Engel, Geschichte von Serbien, pp,. 150.-157. (mit Dobrowsky).

    - Šafarik ga smatra iznad svega značajnim, zato, što nam on stvara potpuno ubeđenje, da se pod CERVECII NE PODRAZUMEVA NI JEDAN DRUGI NAROD OSIM SRBA32 NA ELBI. U vezi s tim, naći ćemo sledeći kratak komentar:

    "Vibije Sekvestor, koji je pisao u Italiji, ili u Galiji, prednjim obaveštenjem spominje DVA NAJSTARIJA NARODA S OBE STRANE REKE ELBE, bliži zove SVEVI, a dalji, s druge strane - SRBI". 33

    "JOŠ U TO DOBA, podvlači Šafarik u nastavku, tj. u vreme Vibija Sekvestra, latinskog geografa, za koga se misli, da je živeo između
    V i VII veka, JOŠ UVEK SU SE SVI SLOVENI U DANAŠNjOJ NEMAČKOJ NAZIVALI. - SRBIMA čiji deo su predstavljali i Ljutice i Bodrići. Ovo uverenje potvrđuje nam, između ostalih i Konstantin Porfirogenit, tj. uverenje, da su svi ti narodi poticali od Belo-Srba, KOJE JE BAJERSKI GEOGRAF NAZVAO ZERVIANI.

    32. - U vezi s pisanjem Seuvicii i Cervstii, odn. Cervecii, Šafarik objašnjava, da su u srednjem veku pisci, koji su pisali na latinskom, menjali kod stranih imena B u U, UU, ili Nj, pa su pisali: VULGARI, umesto BUGARI: ZERUIANI, umesto SERBIANI. Isti ti pisci stavljali su C umesto S i 3, kao: CIEURISTI, umesto SRBIŠTE: PRUCI, PRUCIA, umesto PRUSI, PRUSIA
    33. - SUEBI, SUEVI... često izobličavalje za naziv SRBI.

    Sve napred rečeno Šafarik potvrđuje još i beleškom, u kojoj kaže, kako je:

    "Kruse našao ime Cervecii na njegovoj karti stare Germanije, gde je ranije bila zemlja SERBIŠTE, odn. u blizini grada ZERBST, srpskog SRBIŠTA"

    ***

    U istom tom prvom tomu svojih "Starožitnosti", Šafarik raspravlja o postanku srpskog imena 34, pa piše:

    "IME SRBIN SPADA U NAJSTARIJE I NAJNEJASNIJE IME NARODA".

    34. - O.c.,t.I"p.l74.

    Dalje doznajemo na istom mestu, da Dobrovski, uprkos njegovom savesnom izučavanju, ne smatra, da je našao pravo objašnjenje. Ipak mu se učinilo, da to ime dolazi od jedne kavkaske reči, koja znači "voda", što bi odgovaralo, po Dobrovskom, i starom srpskom imenu Vend, budući, da se izvesni gradovi i sela, čiji nazivi su nastali od tog imena, nalaze pored vode. Naime, "SRB" u izvesnim orijentalnim jezicima označava tekuću vodu.

    Međutim, da bi izneo sopstveno mišljenje o poreklu imena SRB, SRBIN, SIRBIN, SORB, SURB, SJARB itd., mišljenje, koje bi bilo dokumentovanije, Šafarik smatra najsigurnijim istorijski put, pa zato otpočinje s najstarijim oblicima srpskog imena, koje iznosi od strane 174.-181. Evo, kako to po njemu teče:

    "Kod Plinija SERBI. Kod Ptolomeja SERBI i SIRBI (Σερβοι), a u nekim kodeksima i Σιρβι.
    Kod Prokopija SPORI, umesto SORBI.
    Kod Vibiusa Sekvestra SERVECII ilu - po nekim rukopisima - CERVECII,
    kod Fredegara SURBII.
    U Hronici Moissiac - SIURBI In contin. Ann.Lauriss.od Einhard-a SUURBI.
    Kod Alfreda. SURPE i SUFE.
    Kod Bajerskog Geografa i kod Regina SURBI.
    U Hronici Šleskoj kod Sommerberg-a - SURBIENSIS Provinicia.
    U jednom starom dokumentu od g. 1136. - SVURBELAND a Biterolf ponavlja dva puta SURBEN.

    U Grimovim "Nemačkim junačkim pričama" (Grimm, 'Deutsche Heldensage'), takođe dva puta SURBEN,

    Ajnhard Rudolf i Prudencius Trocen kod Adama Bremenskog i kod Helmholda - SORABI.

    Kod Kadlubeka - SORBIENZIS (oblast), a u drevnom dokumentu od 873. g. SAROVE (oblast). Boguhval piše: SORB (muž, vir)

    Y 'Mater Verborum', y glosama, tj. Tumačenjima i objašnjenjima biskupa. Solomona, stoji SIRBI.

    Šafarik smatra, da u objašnjenju:

    "...SARMATI...SRBI tada nazivani.", tj.
    "...SARMATAE... SIRBI tum dicti.-

    prepisivač Vacerad ništa nije dodao, već da je tako bio napisao prvobitni autor.35

    Ovo objašnjenje naš slavista odmah proširuje, pišući:

    "Vacerad je napisao ZIRBI uz naziv SARMATA i SARABEITE". 36

    35. - Codex. Mus. Boh., p.303., c;2.,3.
    36. - Ib.,p.302.,c.2.,p.471.,l.

    Dalje doznajemo, da je Sigebert Gembl zapisao SIRBIA.

    Kod Konstantina Porfirogenita stoji SERBLI (Σερβλοι), kad govori o SRBIMA NA DUNAVU i SERBII (Σερβιοι), kad je reč o SRBIMA iza Karpata. SERBIA (τα Σερβια), grad SRBICA u današnjoj Makedoniji. Autentičan dokument iz 949. g. označava kao CIERTVI grad ZERBEN, ili SERBEN.

    U dokumentu o osnivanju biskupije u Brandenburgu od 940. g., nalazi se ime CIERVISTI, kao oznaka jedne oblasti, koja je 1161. g. u drugom jednom dokumentu bila zapisana kao CERVISTI, a 975. g. Kirkusti, u kodeksu S. Mauric. Kiruisti, 1003. g. ZERBISTE, kod Dithmara Merseb.
    ZIRUUISTI, za glavni grad oblasti, današnji ZERBST.

    Drugo jedno mesto u oblasti današnjeg Lajpciga (stare srpske Ljubice), u jednom svedočanstvu od 1147. g., označeno je kao ZEVIRIZKE,1196. g. kao CHEREWIST, a 961.r. ZURBICI, danas ZÖRBIG. Kod Ditmara ZURBIZI, i CURBIZI, a u Annal. Saxo - ZURBIKE. Ima jedno mesto, koje se u nekim svedočanstvima, kao, npr. u jednom od 1144.g. zove ZORBOWECH, u drugim SORBEK.
    Kod Ditmara i Annal. Saxo - ZRIBENZ, danas SCHRENZ (Šrenc) - naziv jednog grada. Godine 1040, spominje se oblast ZURBA 1064. g. ime SEREBEZ, što je danas ŠRABIC (SCHRABITZ); Kedrin piše SERBII - Σερβιοι. Zonara Jovan i Ana

    Komnena beleže SERBI - Σερβοι ; oboje su iz XII veka.
    U jednom minhenskom rukopisu iz HI veka, stoji ZERUIANI, umesto SERBIANI. U glosama Čeha Vacerada, 1102. g., zapisano je ZIERBI, umesto SRBI. Kosmas piše ZRIBIA, ZRIBIN, umesto SRIBIA, SRBIN. Nestor je po rukopisu, iz 1377. g. pisao SEREB i SERB (oba oblika u kolektivnom značenju).

    U srpskim spomenicima iz HII i XIV veka nalaze se sledeći oblici: SRB', SR'B'L, SR'BIN, SR'BLIN, SRBLI (množ.), SR'BSKIJH (pridev).
    Dalimil upotrebljava oblik SRBOVE.

    Današnji Srbi na Dunavu (Šafarik, kako znamo piše u prošlom veku) kažu: SRB SRBIN, SRBLjIN, SRBLjAK, itd. Gornjo-lužički i Donjo-lužički SRBI pak kažu.SERB, SERBJO (pl.).

    U Rusiji i Poljskoj nalazimo, kako u Srednjem Veku, tako još i danas (dakle, u prošlom stoleću, u Šafarikovo doba) sledeće forme srpskog imena: SERBŠČIZNA, SIERBČIZNA, SEREPČIZNA SIERPČIZNA... Ovaj poslednji naziv se odnosio na nagradu za usluge prestolu, kako to stoji u litvanskom ustavu, od1529. g. Bjeloski je upotrebljavao oblike: SERBOVIE, SERVIA u godini 1597. Blazovski 1611. g. piše SERBOVIE, SERBIN, SERBI (ah. pl.), itd.

    Po SRBIMA se zovu STARA SELA U RUSIJI: SERBEN, SERBIGAL (kraj srpskih naselja), SERBINO u petrovgradskoj guverniji. SIERBI u oblasti Minska. SERBOVKIJ u Černigovu. SERBI i SERBINOVKA u Volinijenu.

    U Poljskoj se pak nalaze - SERBENTINIE, SERBENTINI, SERBENTIČKI, u vojvodstvu Augustovo (UPOREDI S OVIM, PIŠE ŠAFARIK, ILIRSKO SRBENDA, AUGMENATIV OD CPB).37

    Dalje se u Poljskoj nalazi SERBINOV, pa SJERBOVICE u oblasti Krakova.
    U zapadnoj Galiciji nalazi se latinski iskvareni oblik od SRBI, koji glasi SERVI i SERVIANO.

    37. - B. u ovoj studiji poglavlje: "Srpsko ime u Vedama u obliku SRBINDA"

    Pri svemu napred navedenom, moramo da razlikujemo domaći izgovor od stranog.
    Među samim Slovenima pak dva su načina izgovaranja srpskog imena. Nestor piše SEREB 38, a u Beloj Rusiji zvala se jedna vrsta dažbina SEREBŠČINA i SEREBOŽI. S ovim se slažu mnogi strani izvori, kao i savremeni lužički izrazi, koji imaju "E" u korenu. Južni (balkanski) SRBI - međutim - oduvek izgovaraju i pišu SRB, SRBLjI, bez "E", kao i Boemi (tj. Česi). Međutim, u oblicima Grka, Latina i Germana razlika je mnogo veća, jer oni pišu:
    SIRVI, SERBI, SPORI, SORBI, SERVECII, SURBII, SIURBI, SUURBI. SURPE, SURFE, SURBI, SURBEN, SORABI, SOAVI, SERBLI, CIERTVI, SERBII, ZURBICI, CURBIZI, ili KURBIZI, SARBI, KIRRUSTI, SORBEK, ZRIBIA, itd.

    38. - Izd. Timkovski, str.3.; a u "Sofiskij Vremenik", izd. Strojev, upisano je u 1.3., kao "SERB".

    Slovensko "S" u prethodnim primerima nije samo "3",: ZIRBI, ZERUIANI, već i "C": CERVETII, CIERTVI, CURBIZI, pa jednom čak i KIRKUSTI, pošto su Nemci vrlo rano izjednačili "S" s njihovim oštrim "Z", ili "TZ", tj. "3" - "T3", što se do dana današnjega nalazi u imenima mesta, koja potiču od Srba po današnjoj Nemačkoj: ZERBST, ZERBIH (ZÖRBIG), ZERBEN, itd.. Zamena "B" sa "V" je jasna i česta, a isto tako i zamena "B"u SRB sa "P", pa čak i "F" (v. gore SURFE) - naravno, uvek kod Nemaca.

    Uz sve to, Nemci dodaju vokale: e, i, ie, o, u, uu, iu, ispred "R", npr.: SERBI, SIRBI, CIERVISTI, SORABI, SURPE, SIURBI itd, a nekada isto to čine iza "R", kao u ZRIBENC, umesto SRBEN, ZRIBIA, ZRIBIN ili pak sa obe strane: SEREBEZ, itd.

    Posle ovih silnih raznovrsnih oblika srpskog imena, koje nam je ostavio veliki Šafarik gotovo kao zaveštanje, mi nećemo više da se vraćamo na ostale njegove brojne primere, smatrajući da ih je i ovoliko dovoljno za svakoga, ko želi da ga pravilno shvati, prihvati i nastavi da po njemu radi.

    U nastavku svoga izlaganja, Šafarik - odviše ogorčen na nemogućnost stranaca, da pravilno prenesu srpsko ime u svoj jezik - piše:

  • "Ein so URALTER, in der Heimat tief eingewurzetel, bei denFremden ungewöhnlicher Name kann seinen Ursprung und seine Bedeutung am natürlichten nur in seiner Heimat gefunden haben";

    Dakle, Šafarikovo je čvrsto ubeđenje, da:

  • "JEDNO TAKO PRASTARO I U ZAVIČAJU DUBOKO UKORENjENO IME, A ZA STRANCE NEOBIČNO, MOGLO JE DA VODI SVOJE POREKLO I DA IMA NAJPRIRODNIJE ZNAČENjE SAMO NA SVOM OTADžBINSKOM TLU"

    ***

    S obzirom, da Šafarik jasno dokazuje, da je srpsko ime domaće i najstarije među imenima svih današnjih slovenskih ogranaka, iz toga se neminovno nameće zaključak, DA SU SRBI S NjIHOVIM KARAKTERISTIČNIM, PRADAVNIM IMENOM I S NjIHOVIM JEZIKOM - TAKOĐE NAJSTARIJI.

    To potvrđuje i zapis Bavarskog Geografa, sačuvan u Minhenskom Arhivu, po kome su svi Sloveni proizišli od prvobitnog SRSPSKOG STABLA. Drugim rečima, do stvaranja današnjih slovenskih ogranaka, došlo je razjedinjavanjem prvobitnog Srpstva, a to razjedinjavanje izazvala je ogromnost prostranstava, po kojima su Srbi od davnina obitavali, velika rastojanja i - u zemaljskim razmerama - beskrajne udaljenosti. Stoga je - uz Šafarikovo - i Daničićevo rezonovanje logično, u svojoj jednostavnosti genijalno i apsolutno prihvatljivo.

    I premda smo Daničićev zaključak prikazali u odeljku o Konstantinu Porfirogenitu, mi ćemo ovde ponoviti iz njega ono najbitnije, budući, da to - u neku ruku - predstavlja produžetak Šafarikove misli. Jer - Daničić ovako umuje:

  • "Ili se Srbi preseliše na Balkan mnogo prije VII vijeka. i tad sve, što kaže Porfirogenit samo je izmišljotina... "

  • "Ili se Srbi preseliše onoga vijeka sa sjevera. na jug, ali ovdje, našavši već naseljene Srbe, s njima se pomiješaše... izgubivši svoj jezik a našavši njihov... "

    Prema tome, i Daničić nam pruža putokaz, pomoću koga može da se brani teza o starosti srpskog jezika i o davnini njihovog boravka u Evropi...

    A ako srpski jezik potiče od pradavne prošlosti, to nas navodi na pomisao, da je on samonikao i kao takav već je u prvobitnim periodima svoga rađanja morao biti samotvoren... sazrevajući skupa s ljudima, koji su ga bogatili, ulepšavali i krasili, udahnjujući mu svoj duh, svoju dušu i srce... Srpski jezik još nije stavljen pod lupu "lingvističke paleografije", ali - kada istraživaoci, koji ga poznaju kao svoj materinski jezik, budu to jednoga dana učinili, otkriće se, kako je Miloš Milojević voleo da kaže - stvari nečuvene... Ustanoviće se onda, na koji način je Šafarik analizirao srpsko ime, da bi mogao da ustvrdi, da je ono DOMAĆE i NAJSTARIJE, TOLIKO STARO, DA MU SE ZNAČENjE GUBI U TAMI NAJUDALjENIJE PROŠLOSTI...

    Sa žalošću ćemo ovde da napustimo Šafarikove grandiozne "Starožitnosti slavjanske", iz kojih ne iznesmo više na videlo dana od mrvica mrvica, ili - po mudrosti "Ilijade" - tek "senku dima". Jednog dana Srpska Akademija Nauka će morati da podvrgne to delo, koje je samo za sebe čitava jedna škola, dalekosežnom ispitivanju, a nagrada za takvo duboko izučavanje neće izostati!

    Neka nam ove reči posluže kao prelaz od velikog Šafarika ka jednom eminentnom srpskom piscu velike učenosti i širokih horizonata, čije delo želimo da uzidamo u večni hram, posvećen prošlosti Srba, koja se gubi u tami preistorijskih vremena.
  • srbi_evrope - 85611 - 26.06.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (3)

    Zašto se krije da su srpski geni stari 12.000 godina?




    Umesto da se suoče sa otkrićima dr Kljosova, profesora sa Harvarda, i da ih, ako imaju naučne argument demantuju ili prihvate, srpski istoričari ćute ignorišući ona naučna otkrića koja se ne uklapaju u interese stranih mentora.

    Negde između 1113. i 1118. godine, u ruskom manastiru Vidubickij nastao je iz više različitih izvora letopis "Povest minulih leta". Autorom je dugo smatran monah Nestor, po kome je ova hronika i dobila svoje drugo ime. "Nestorova hronika" počinje sa:

    Evo povesti minulih leta:
    Otkud je pošla Ruska zemlja,
    Ko u Kijevu poče prvi da knezuje i
    Otkad je postala Ruska zemlja

    Odmah posle toga, autor daje istoriju ruskog naroda od biblijskog Jafeta, sina Nojevog, do njegovih dana. Na jednom mestu, međutim, autor piše kako su se Jafetovi potomci naselili prvo u donjem toku Dunava, današnjoj Srbiji, da bi zatim neki od njih otišli na sever.

    Ruska istoriografija je ove podatke oduvek uzimala za ozbiljno, pa se u ruskim školama učilo kako su oni došli "sa one strane Karpata". Za njih su "one strane Karpata" ovaj deo gde danas žive Srbi, koji su, u eri ljubavi sa Sovjetima, ovu lekciju iz istorije doslovno prepisali i preneli u svoje udžbenike. Za Srbe, međutim, Nestorove "sa one strane Karpata" treba da glase "sa ove strane Karpata". Taj deo ovde nikada nije shvaćen.

    U međuvremenu se pojavila jedna mlada nauka - genetika. Ona istražuje poreklo pojedinaca, a samim tim može da istražuje i poreklo celih naroda. Kako je to jednostavnije i jeftinije, za uzorak se uzima muški Y hromozom i preko njega se utvrđuje poreklo muških predaka.

    Određeni gen se, naime, prenosi isključivo sa oca na sina i to skoro bez ikakvih izmena. Ovo "skoro bez izmena" znači da do mutacija, ipak, dolazi, ali polako. Prve se statistički pojavljuju posle 40 godina, odnosno posle dve generacije, ali su zanemarljive. One nešto značajnije nastaju posle prosečno 450 godina. Ta promena naučnicima pokazuje starost jednog od markera (delova gena koji mutira), jer što je više registrovanih promena, to je veća i vremenska razdaljina od prvog zajedničkog pretka (onog od koga su potekli svi ispitani potomci).

    Srbi Arijevci

    U dinarskim predelima bivše Jugoslavije primećena je velika učestalost gena koji je, zbog svog nalazišta, među laicima poneo ime "ilirski". Stručnjaci su mu, međutim, dali dosta suvoparan naziv I2a2-dinarik (ovo se zove haplo grupa, skraćeno hpg). Na osnovu ovog laičkog naziva ("Ilirski gen"), muftija Zukorlić se zaleteo i počeo da tvrdi kako su Bosanci naslednici Ilira, jer je na njihovom području ova hpg najzastupljenija.

    Posle toga se otkrilo da je isti taj I2a2 u istoj meri zastupljen i u Ukrajini. Nordvejd, najveći današnji stručnjak za hpg I2a2 utvrdio je, na osnovu postojećih mutacija, da je ukrajinski rođak stariji od ovog našeg. Po njemu se prvi nosilac I2a2 na ove prostore doselio pre otprilike 2. 600 godina. Znači: ništa od Ilira koji bi nosili ovu haplo grupu.

    Anatolij Kljosov

    Doktor nauka Anatolij Aleksejevič Kljosov je predsednik naučne konsultantske uprave Međunarodnog geneološkog biroa i profesor biologije na Harvardskom univerzitetu. Najveći je živi stručnjak za hpg R1a1 koja je tipična za sve Slovene. Ova haplo grupa je u većoj ili manjoj meri zastupljena među svim slovenskim narodima, ali u značajnoj meri i među najvišim kastama u Indiji.

    Na osnovu postojećih mutacija, koje je veoma studiozno proučavao, Kljosov je došao do zaključka da svi Sloveni potiču sa Balkana. I to ne bilo gde sa Balkana, već iz današnje Srbije i Bosne. Starost naših primeraka R1a1 je - 12. 000 godina. Od tada smo, znači, mi na ovim prostorima.

    Starost primeraka R1a1 kod najviših indijskih kasta je daleko mlađa - negde oko 3. 850 godina, što odgovara vremenu dolaska Arijevaca na te prostore. Kljosov dalje zaključuje da su Arijevci, u stvari, Sloveni koji su sa područja Srbije stigli do Indije.

    Koristeći najnovija naučna saznanja iz genetike, profesor Kljosov zaključuje da su se pre oko 4. 800 godina Praevropljani iz Podunavlja podelili. Oni koji su pošli na istok postali su kasnije Sloveni, oni koji su krenuli na zapad postali su govornici takozvanog Kentum jezika, nekada zajedničkog indoevropskog govornog područja.

    Ovaj metod je omogućio da se ubedljivo pokaže kako nisu "indoevropski jezici" prvobitni, već praslovenski, arijevski, tvrdi Kljosov, i nastavlja u istom stilu:

    "Indoevropski jezici" - taj eufemizam je svojevremeno nastao usled neshvatanja šta to povezuje sanskrit i njegove varijante, s jedne strane, i evropske jezike, s druge. Sada je to postalo sasvim jasno. Arijevski jezici predstavljaju osnov i evropskih jezika, i sanskrita, i "indoevropskih" iranskih jezika. Na Dnjepru, Donu i reci Ural nisu živeli "narodi koji su govorili na iranskim jezicima". Sloveni su tamo živeli, prasloveni, arijevci, i to je bio njihov jezik. To su oni svoj jezik doneli u Indiju, Iran, Avganistan".

    Vinčanci prvi

    Ako je R1a1 osnovna slovenska haplog rupa, za očekivati je da su pra-sloveni imali istu tu haplog rupu. A ako su prasloveni postojali pre 10. 000 godina, dakle daleko pre nego što su nastali indoevropski jezici, kako smatra današnja nauka, onda znači da su se ovi jezici razvili iz slovenskog prajezika, smatra Kljosov.

    Ovaj njegov stav naizgled je u koliziji sa dosadašnjim teorijama, koje je prva postavila Marija Gimbutaš uvodeći kategoriju Staroevropljana koje su pokorili Indoevropljani. U suštini, Marija Gimbutaš je govorila o nosiocima kurgan kulture, a tek su kasniji istoričari ove "Kurgance" zamenili Indoevropljanima konfrontirajući ih sa Staroevropljanima.

    Ako se prihvati mogućnost da su i jedni i drugi imali isto kulturološko poreklo i sličan jezik, ali dva različita oblika društvenog organizovanja nastala specifičnim potrebama u različitim okruženjima, vidi se da Kljosov ne demantuje Mariju Gimbutaš, već je dopunjuje.

    Kljosovljeva saznanja imaju uporište i u radovima jednog od najvećih lingvista prošlog veka, Svetislava Bilbije, koji je koristeći svoja poznavanja različitih slovenskih jezika uspeo da prevede Zlatne pločice iz Pirga pisane na etrurskom jeziku. Do tada se smatralo da etrurski ne spada u indoevropske jezike, već da je ostatak staroevropskog.

    Istovremeno je Bilbija dokazao da su Etrurci koristili slova prvi put upotrebljena u Vinčanskoj kulturi. Profesor dr Radivoje Pešić je bio prvi koji je tvrdio da je pismenost nastala na prostorima Srbije mnogo pre sumerskog alfabeta i da su simboli pronađeni na mestu neolitskih naselja iz Vinčanske kulture u stvari prva slova koja su ljudi u Postpotopnoj istoriji koristili.

    Ovim dokazima kompletna svetska istorija pada u vodu. Srbi, po tome, ne samo što se nisu doselili u 7. veku na ove prostore, nego su, šta više, preci onih istih Arijevaca u čije je ime Hitler ubijao milione Slovena. Doktor Pešić, koji je tvrdio da je celokupna svetska kultura ne samo potekla iz Vinče, već da ju je po svetu raširio isti narod koji ovde i dan-danas živi, ovim posthumno dobija čvrstu naučnu potporu.

    Isto kao i kod otkrića profesora Pešića, koji je svoju naučnu karijeru morao da nastavi u inostranstvu, na univerzitetu u Padovi koji je najmerodavniji za istraživanje Etruraca, jer je u tadašnjoj Jugoslaviji bio proganjan od vladajuće kvazi-naučne elite, tako se u domaćoj javnosti ne pridaje nikakav značaj ni poslednjim radovima dr Kljosova. Otkrića i jednog i drugog ovde se guraju pod tepih, jer se ne uklapaju u sliku istorije onih koji preko sumnjivih donacija finansiraju rad članova SANU.

    Posle 200 pokolenja

    Po Kljosovljevim zaključcima nosioci R1a1 na Balkanu su živeli još pre nekih 12. 000 godina. Posle nešto više od dve stotine pokolenja oni odatle izbijaju na istočnoevropsku ravnicu, gde se pre 4. 500 godina pojavio predak savremenih Rusa i Ukrajinaca roda R1a1.

    Pola milenijuma kasnije ovi prasloveni stižu do južnog Urala, a 400 godina kasnije kreću na Indiju, gde danas živi oko 100 miliona njihovih potomaka.

    Jedna grupa tih balkanskih Praslovena uputila se na Bliski istok, gde se takođe i danas nalaze nosioci hpg R1a1. Starost njihovih gena Kljosov datira na 4. 000 godina.
    srbi_evrope - 85609 - 25.06.2013 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (3)

    Nemačka: Srbi su postavili kamen temeljac današnje civilizacije


    Nemac Jirgen Španut, istražujući nemačku istoriju, otkriva srpska groblja na tlu Španije, Portugalije i Bretanje od 3.000 godina pre Hrista. On takođe u pećini kod mesta Mas-d- Azil u Francuskoj otkriva belutke, koji predstavljaju prve početke stvaranja pisma, počev od ledenog pa do ranoistorijskog perioda. A u mestu Glozel otkrio je kamenje na kome je našao iklesane jelene, medvede i životinje koje mogu biti panteri ili divlji konji, sa oznakama koje pripisuje filistinskom ili sinajskom pismu.

    Ove iskopine procenjene su na devet do deset milenijuma starosti pre Hrista. Francuski arheolog Morle nazvao je to pismo azbuka Glozel, a Jirgen Španut navodi: "Oni koji su izmislili ovo pismo su postavili kamen temeljac naše civilizacije". On misli da se radi o Filistincima, a po uporedbi sa našom ćirilicom proizlazi da se radi o Srbima. Platon smatra da je isto kraljevstvo vladalo Sredozemljem i Egiptom i preko Tirenskog mora protezalo svoj uticaj sve do Gibraltara. Na sve to Ilija Živančević napisao je da je Slovenstvo bilo rastureno od Vladivostoka do Jadrana, kao kičma čovečanstva.

    Najstariji haldejski, asirski i misirski rukopisi i kameni spomenici ljudske civilizacije stari su oko sedam hiljada godina. Po njima najmanje toliko je stara i srpska istorija. U tim spomenicima spominje se ime Srbin, ali ne i Sloven. I "Kineski dvorski dnevnik", koji je neprekidno pisan od oko dve hiljadite godina pre Hrista, sadrži podatke da su tada Srbi živeli u azijskoj Sarmatiji i u zemljama iza Dona. Tada je srpski narod živeo na prostorima od Sibirije do italijanske Venecije. Francuz Rober Siprijan razvio je teoriju o poreklu svih Slovena od Iliro-Srba, tj. od podunavskih balkanskih Srba, koji su se prostirali od Baltičkog i Crnog mora do Kavkaza i Kaspijskog jezera.

    Srbe donjeg Dunava on naziva proto-Srbi ili prvobitni Srbi i za proto-Srbe tvrdi da su ta područja nastanjivali ranije od vremena u kome je živeo Mojsije. Za kasniji dolazak Srba na Balkan Siprijan kaže da su oni samo došli sabraći u pomoć u borbama protiv Rimljana. Nije čudo da su od tada neki narodi modifikovali jezik pa čak i davali sebi druga imena, zbog ogromnih razdaljina i otežanog komuniciranja. Imena Čeha, Hrvata i Rusa pominju se prvi put u pisanim spomenicima od šestog veka n.e., nekoliko hiljada godina posle Srba. O tome Safarik pise: "Nikada do šestoga veka nije pomenuto ime Čeh, Leh ili Sloven, a i o Poljacima i Rusima pisana istorija govori tek u devetom veku.".

    Prema zapisima Jornanda i Prokopija, Vendi i Srbi su dva imena jednog istog narodnog stabla. Lužički Srbi za sebe kažu da su oni iz balkanske Srbije, što potvrđuju nemački istoričari Setgen (Schoettgen) i Krajsih (Kreysig), uzimajući za osnov ista imena ljudi, reka, planina i drugih geografskih pojmova. Poljaci su u novijim istraživanjima utvrdili prisustvo Slovena (Srba) na baltičkoj obali od pre 2.000 godina pre Hrista. To su bili Protosloveni (Protosrbi), čiji su potomci današnji Lužički Srbi. Olga Luković-Pjanović kaže da su Bosna i Slavonija bile srpske i zvale se "Bela Srbija", a prostirala se sve do današnjih nemačkih granica. Rober Siprijan zaključuje da su Srbi najstarije stablo slovenske rase i da su ih na Zapadu nazivali Vendi, kao i da su žitelji Sarmatije autohtoni Srbi.

    Po Iliji Živančeviću Dušanov Zakonik predstavlja samo kontinuitet tradicionalnog vendskog porekla, a Valter Vist (Walter Wuest) piše da je sanskritski jezik nastao iz vendskog, ali mu ne moze odrediti vreme. On tvrdi da je u Indiju došao sa severozapada, a po svim upoređivanjima jedina je mogućnost da je to bio srpski jezik. To je u saglasnosti i sa Ilijom Živančevićem, koji kaže: "Sloveni su ostalim narodina dali reč." I on kao vreme nastanka sanskritskog jezika određuje 4.500 godina pre Hrista, dok Emil Burnuf (Emil Burnouff) nalazi da je to bilo daleko pre, čak u doba "mračne praistorije". On nije usamljen u tvrdnji da su grči i latinski jezici nastali iz pelazgijskog jezika. A za narod Pelazga kaže da su živeli u Sredozemlju i po Alpima. Pelazge su mnogi proslovekovni autori identifikovali sa starovekovnim Srbima.

    Jedan ogranak Srba, koji je iz Sarbarske, preko Male azije, stigao na Balkan 3.000 godina pre Hrista, naselio je Staru Rašku (Trakiju), a jedan deo istih se morskim putem spustio do Krita u tri talasa 1.800, 1.500 i 1.400 godina pre Hrista. Pobedili su Krićane ali su se sa njima izmešali i pretopili u novi narod - Grke ili Jeline. Podaci govore da ni imena grada Atine i istoimene boginje nisu grčka. Ima zapisa koji tvrde da su i Akropolis sagradili Srbi. Sami Grci za sebe veruju da su oni nastali od naroda zvanog Pelazgi i da su govorili "varvarskim" jezikom, a nalazi ukazuju da su to bili Srbi.

    Olga Luković-Pjanović za Grke kaže da su oni ostatak hordi asirskih i Ramzesovih trupa, koje su se pomešale sa srpskim plemenima, a takav stav zastupa i sam Herodot. Na Kritu se zadržalo jedno pleme Borusi, koje se nije mešalo sa Krićanima. Kada su se i oni uputili na sever, zaposeli su obalu Baltika i održali svoj jezik sve do pre 200 godina, od kada su ih Nemci germanizovali i preimenovali u Pruse (Projzen izgovaraju Nemci napisano Preusen). Srbi sa Peloponeza naselili su oblasti iznad Save i Dunava stvorivsi prvu Panonsku Srbiju. O samoj Troji zapisi Mihaila Lomonosova i Mavra Orbinija, kao i pevanje Ivana Gundulića, idu u prilog umešanosti Srba u trojanski rat. Padom Troje Srbi su u drugom talasu 1860 godina pre Hrista, opet došli na Balkan i proširili se do Venecije.

    Katarina Velika, ruska carica, je lužičko-srpskog porekla, što su istoričari potvrdili po tituli njenoga oca (bio je princ oblasti Anhatt, Zerbst - Serbiste). Katarinu su u mladosti zvali "Severna Semiramida". Ona je sama za sebe govorila da je slovenske rase i pisala Grimu 1784. godine da je slovenski jezik bio prvobitni jezik ljudskoga roda, a kako kaže naš narod: "Carska se ne poriče".

    Nikola Frere, kako navodi Šafarik, smatrao je srpski majkom tračkog i grčkog jezika. Šafarik u svom delu "Starožitnosti" piše: "Srbi žive u Evropi od najdavnijih vremena ili od praistorijskog doba, a tako rasprostranjen narod vodi svoje poreklo od najdalje prošlosti". On tvrdi da su Srbi nastanjivali gotovo celu Evropu i mnoge delove Azije, pa otuda ona naša stara izreka: "Govori srpski da te ceo svet razume". Za srpski jezik Šafarik kaže da je: "Tako originalan, čist, gramatički savršen i bogat, te nije mogao da se oblikuje bez postojanja jednog jedinstvenog prvobitnog i samostalnog naroda". A stari srpski jezik bio je sasvim sličan današnjem, savremenom, što je retkost u istoriji jezika. Kad je reč o pismu još niko se nije ni približio Vukovom pravilu: "Piši kao što govoriš, čitaj kako je napisano".

    Sigismund Herbestajn navodi da su Srbi živeli na celoj obali Jadranskog mora, od Venecije do Konstantinopolja, uključujući tu i srpski Carigrad, pa navodi Miziju, kao balkansku oblast, koju su grci i Rimljani delili na Gornju i Donju Miziju, te dalje Lužičke Srbe i Srbe u današnjoj Mađarskoj. Rober Siprijan za Dunav kaže da je srpska reka, a Srbe naziva početnim narodom i majkom naroda a srpski jezik - jezikom majkom. Nestor Kijevski, Leonik Halkokondilo i Rober Siprijan se slažu i svi nazivaju podunavski basen praslovenskom kolevkom Evrope.

    Podunavlje, prva srpska postojbina

    Miloš Milojević piše da su Srbi od iskona živeli na svojim sadašnjim zemljama, od Italije ili Sredozemnog mora do Grčke i od Jadranskog do Crnog mora, tu su imali svoje sveštenstvo i uređenu crkvenu upravu u licu svojih arhiepiskopa sa sedištem, između prvog i četvrtog veka n.e. u Sirmijumu, drugoj rimskoj prestonici, današnjoj Sremskoj Mitrovici. U četvrtom veku, pod navalom Huna, povukli su se u Zvečan, na Kosovo, gde su takođe stvorili Kosovsku Mitrovicu. Po Milojevićevim nalazima srpska crkva starija je od rimske i grčke.

    Zna se da su Srbi u prastara vremena bili monoteisti (verovali su u jednoga boga), dok je mnogoboštvo nastalo kasnije u Grčkoj. Prema Veselinu Čajkanoviću srpska religija pretežno je indo-evropska i u njoj ima najviše elemenata iz indo-evropskih vremena. Kazimir Šulc navodi pismo apostola Pavla, prema kome je on (apostol Pavle) propovedao "Hristovo Jevanđelje", Hristovu veru kod Srba, od Jerusalema do Italije.

    Draško Šćekić u svojoj knjizi "Sorabi - istina o srpstvu od iskone" iznosi da su Srbi na našim današnjim prostorima živeli više od 7.500 godina. On takođe tvrdi da su Srbi zvanično počeli da broje godine od 5508. godine pre Hrista, prema čemu se navodi da je despot Stefan Đurađ Branković poginuo 6935. godine i da je knez Lazar poginuo na Kosovu 6893. godine. Prema tome, autor ovoga teksta piše ovo godine 7511. u Kanadi. Šćekić takođe navodi da su Mesopotamci počeli brojati godine 3.200 a Egipcani 3.000 godina pre Hrista, Rimljani od 743. godine pre n.e. (godina stvaranja Rima), Grci od 776. godine pre nove ere, od prvih olimpijskih igara. Prema tome Srbi su počeli meriti vreme davno pre svih. Prema tom srpskom kalendaru Car Dušan je proklamovao svoj Zakonik na praznik Vaznesenja, 21. Maja 6857. godine.

    Dušanov Zakonik ima gotovo svetovni karakter, baziran na hiljadugodišnjim tradicijama srpskog naroda, koje se nalaze u Vedama, a one nose pečat neprolazne mudrosti izvan vremena i prostora. Svi današnji slovenski narodi bili su ujedinjeni pod imenom Srbi, govorili su zajedničkim jezikom, iz koga se kasnije razvilo 12 različitih govora. Šćekić takođe prikazuje, kad je reč o prakolevci srpstva, Indiji, da je tamo nastala prva Srbija, pod imenom Sarbarska. Odatle su oko 4.500 godina pre Hrista započele prve seobe i to u tri pravca: prva u pravcu rajske zemlje Mesopotamije, druga ka srednjoj Aziji, a treća ka severnoj Aziji, današnjoj Rusiji, gde je stvorena plemenska država nazvana Sirbidija, Sirbirija ili Sirbija - Sibir. Ovo je u saglasnosti i sa drugim autorima koji će u daljem tekstu biti prikazani.

    U vreme kralja Milutina (1282. do 1321.) na srpskom dvoru jelo se zlatnim viljuškama i kašikama, a u Evropi je viljuška prvi put uvedena u XVI veku, u vreme Henrika III i to je doživljeno kao izuzetan događaj.

    U traganjima za srpskim korenima Ognjen Radulović navodi da je Balkansko poluostrvo bio prvi naseljeni region iz koga su kasnije naseljavani ostali delovi Evrope. Srbi se ovde nisu doselili, već su tu živeli od svoga početka i odatle su se raseljavali. Podunavlje je kolevka evropske, pa i svetske civilizacije. Prema tome, sadašnji stanovnici Balkana su potomci plemena Rašana, koji su tu živeli od najstarijih vremena. Istoriju Tribala, trinaest vekova pre Hrista, Herodot smešta u Pomoravlje, kako kaže zapadno od reke Istkar, gde iz ilirske zemlje reka Angro teče na sever i uliva se u Astkar.

    To prema sadašnjem stanju odgovara slivu zapadne i velike Morave i Dunava. U knjizi "Civilizacija Germana i Vikinga" izdatoj 1976. godine u Švajcarskoj, Patrik Lut (Patrick Louth) pise da su 2.000 godina pre Hrista u Skandinavske prostore došli narodi iz Podunavskih ravnica. Za mnoge istrazivače ostali su "misteriozan" narod. Drugi Švajcarac Judžin Pitar (Eugene Pittard) kaže da su ti "misteriozni" narodi naselili i obale Norveške i Škotske, a smatrali su ih pripadnicima dinarske rase, bili su visokog stasa i lepi. Po Pitaru kretali su se od Venecije, preko Centralne Evrope i Nemačke, do Švedske i Norveške, a druga grana prešla je moreuz Kale i nastanila britanska ostrva. Sve su to bili naši pretci, Srbi.

    Obelisk iz Ksantosa sadrži natpis uklesan u kamenu, koji pretstavlja zbirku zakona starih Srba. Ovaj zakonik stariji je nekoliko vekova od Mojsijevog. Prema Ptolomejevoj "Azijskoj i Evropskoj Sarmatiji i delu Indije" u Grčkoj na ostrvu Halkidiki jedno mesto, na kome je persijski car Kserks preveo 1,700.000 vojnika u petom veku pre Hrista, još uvek se zove Prevlaka. Senzaciju u svetu izazvao je ruski istoričar Jurij Miroljubov 1954. godine kada je počeo da objavljuje prevode "Velesove knjige", koja pretstavlja hrastove daščice na kojima je urezana slovenska hronika od 650 godina pre Hristovog rođenja. Svetislav Bilbija prvi je dešifrovao etrursko pismo, primetivši da etrurska slova potsećaju na slova Vukove ćirilice. Kada ih je počeo čitati s-desna u levo, uspeo je da sklapa reči koje su imale isti koren kao mnoge reči u savremenom srpskom jeziku. Prethodno su se mnogi zapadni naučnici bezuspešno mučili da dešifruju etrurski jezik, uporno odbijajući da za to upotrebe slovenski, dakle srpski.

    Tako je nađen ključ za etrursku bravu. Bilbija je zatim našao da se ćirilica razvila iz klinastog pisma Nizana, naroda u literaturi zabeleženi kao Hiti iz Male Azije, koji su 2.000 godina pre Hrista u oblasti Likiji podigli grad Srb. Uporedivši zapise sa obeliska iz Ksantosa sa znacima Vukove ćirilice Bilbija je pročitao sve spomenike etrurskog naroda i time utvrdio da svi ti narodi potiču iz Podunavlja, sa područja na kome danas žive Srbi. Poznato je da su Etrurci pre Latina živeli u današnjoj Italiji i sebe su nazivali Rašanima. Opšte je prihvaćeno tumačenje naučnika da reč Ras označava soj, rasu, pripadnost plemenu koje govori istim jezikom. Mi danas znamo da su Rašani bili žitelji Nemanjine države i još postoje ruševine grada Ras. Prema tome govoriti o Etrurcima, znači govoriti o Rašanima koji su živeli na području vinčanske kulture, severozapadno od Prokuplja.

    Komentarišući istraživanja profesora Deretića, Ognjen Radulović navodi da su Rimljani prelaskom Jadranskog mora, krenuli u osvajačke pohode i naišli na Ilire, a kasnije i na Tračane, narode koji su naseljavali te oblasti. Iliri su zapravo bili Veneti ili Vendi - srpski narod, a Rimljani su im dali ime Iliri prema tadasnjem vladaru koji se zvao Ilija, koji je vladao u području današnje Hercegovine i dela Crne Gore. I na ostrvu Rabu postojao je grad Sarba. Za Tračane se navodi da su bili vrlo žilav narod, a po brojnosti odmah iza Indusa.

    Prema istraživanjima dr. Milorada Stojića, Tribali su naseljavali oblasti celog srpskog Podunavlja, kompletno Pomoravlje, donju Posavinu, deo Kolubare, istočnu Srbiju, severozapadnu Bugarsku i prostirali se na jug do Skoplja. Kontinuitet Tribala na ovim područjima traje od trinaestog veka pre nove ere, pa do drugog veka posle Hrista. Imali su uređenu državno-pravnu teritoriju, što svedoči njihov grb, koji se pojavljuje posle propasti srednjovekovne srpske države. Srpska država Nemanjića imala je svoj grb: na crvenom štitu dvoglavi beli orao, a grb Tribalije se javlja od sedamnaestog do osamnaestog veka kao grb Šumadije.

    U novije vreme brojni istraživači smatraju da su Iliri i Sarmati, odnosno Sloveni jedinstven etnos. Herodot je tvrdio da su Veneti i Iliri isti narod, a Ptolomej da Veneti čine deo Sarmatije. Milan Budimir opisuje pojave Veneta na obalama Atlantika, Baltika, u Alpima, u dolini reke Po, na Balkanu (Dalmacija, Tesalija, ušće Dunava) i u severnoj Anadoliji. Nas književnik Miloš Crnjanski naveo je imena na desetine geografskim pojmova u Britaniji koji odgovaraju nazivima na tlu naše zemlje. Anonimni autor iz sedmog veka pisao je da su postojale tri Srbije: jedna do Grčke, druga u Dačiji, a treća u Sarmatiji. Celokupnu ovu oblast osvojili su Rimljani, pod svojim imenom Ilirik. Upravni centar bio im je u Sirmijumu, gde vladavina "ilirskih i dačkih careva" traje od 248. do 392. godine nove ere.

    Srbi u severozapadnoj Evropi

    Za Hrvate se govori da se to ime pominje prvi put od šestoga veka nove ere i da se odnosilo na Srbe koji su živeli po planinskim predelima, hrbatima, slično današnjem nazivu Zagorci. Sam hrvatski istoričar V. Kljajić u svojoj istoriji "Seoba Hrvata" piše da se deo Srba nazivao Goranima ili Horvatima, što nije označavalo narod nego plemena. Česi su ih nazivali Hrbatima, a Šafarik navodi da reč Hrvat označava brđanina. Po Dalimilu i Šafariku, Hrvata, kao naroda, uopšte nije bilo. Ruski istoričar Nikola Durnov kaže: "Milioni Srba primivši katoličanstvo pretvoriše se u Hrvate". On u "Ruskom Straniku" opisuje Zagreb kao prestonicu pokatoličenog srpstva. U "Varšavskom dnevniku" general Gurka pisao je 1880. godine: "Nikad Rusija neće sankcionisati istorijsko nasilje, da se stvori zasebno od srpskog naroda hrvatska katolička kraljevina, gde živi srpski pokatoličeni narod".

    Na prostorima današnje Galicije i Poljske od pre preko tri milenijuma postojala je Bela Srbija. Njen drugi deo obuhvatao je prostore današnje Češke i Bavarske. Česi su živeli u Beloj Srbiji, a samo ime Čeh imalo je počasni karakter. Oko reke Morave živeli su Moravci. Bliski Moravcima bili su Slovaci, čije poreklo takođe datira od Srba po tvrdnji austrijskog istoričara Sinise, kao što su i Srbi Korutanci, današnji Slovenci, prema nemačkom istoričaru Dimleru. Oni Srbi koji su živeli po gajevima i šumama dobili su ime Lesi ili Šumadinci (šuma se na ruskom zove les), a oni koji su živeli u nizinama nazvani su Poljacima. Poljski istrazivač Jozef Kostriževski potvrdio je ime Poljske, koje je došlo od srpske reči polje, a odnosilo se na zemljoradnju. Po Jovanu Luciju, Bela Srbija bila je u Karpatskim gorama, a Šafarik je pisao da je za Tatrama, današnji delovi Poljske i Rusije, živeo veliki srpski narod. Upravo iz tih prostora Bele Srbije dogodila se poslednja velika seoba Srba početkom sedmoga veka nove ere, preciznije 632. godine. Za Poljake, kao narod, kaže se da nastadoše od preostalih Belih Srba, koji su se i dalje zadržali u staroj postojbini.

    Rimski i grčki istoričari Plinije i Ptolomej, koji su živeli u doba Hrista, pisali su o Srbima koji su bili nastanjeni iza Dona u Sarmatiji. Otuda ih Rusi smatraju za svoje praroditelje. Reč Rus javlja se tek od devetog veka, pa Šafarik u knjizi "Srbove v Rusku" tvrdi da su: "...Rusi ostatak onog srpskog ogranka koji se iselio na Balkan". Poljski istoričar dr. Vaclav Macjejovski kaže: "Treba znati da su slovenska narečja u Bugarskoj i Srbiji stvorila staroslovenski crkveni jezik, a iz ovoga je postao ruski jezik".

    Za Bugare se navodi da su uralsko-mongolskog porekla, koji su okupirali predele sadašnje Bugarske i pokorenom srpskom stanovnistvu nametnuli svoje ime, primili njihovu kulturu, veru i jezik koji su veoma iskvarili. Smatra se da su vekovna razdvojenost i uticaji susednih naroda sa delimičnim ukrštanjima, doveli do izvesnih oprečnosti među plemenima nekada istoga naroda, baš kao i uticaji religija, što je sve rezultiralo u nastanku posebnih današnjih naroda na evropskim prostorima.

    Najstarije srpsko poreklo

    Napred je navedeno da su haldejski, asirski i misirski rukopisi i kameni spomenici jedni od najstarijih dokumenata ljudske civilizacije, stari preko sedam hiljada godina i da se u njima pominje ime Srbin. Po nekim naučnim teorijama nastanak ljudskih naselja određuje se za razne krajeve u razna vremena. Po drugima smatra se da su prva naselja nastala u srednjoj Aziji, odakle su se narodi dalje vremenom raseljavali. Po takvoj tvrdnji za Srbe se smatra da su ogranak arijskog, ili indo-evropskog soja, kome pripadaju i romanski, keltski i germanski narodi. Za taj dokaz uzima se isti jezik svih slovenskih naroda, proizašao iz prasrpskog jezika indo-azijskog porekla.

    Veliki je broj naučnika koji Indiju smatra srpskom prapostojbinom. Svi se oni slažu da su seobe Srba iz Indije započele pre šest do sedam hiljada godina i da su trajale oko hiljadu godina. Jedan od zagovornika srpskog porekla iz Indije je i dr. Nenad Đorđević, koji u svojoj obimnoj studiji "Istorija Srba" dokazuje da i mi pripadamo indo-evropskom stablu. On tvrdi da Srbi od svog postanka nose svoje ime. Postoji teorija da su se prve seobe Srba odvijale u pravcu kretanja sunca, od istoka ka zapadu.

    Za kolevku svih evropskih naroda smatra se Indija, odakle su seobe za zapad započele pre petnaest hiljada godina. Dokaz tome su mnogobrojne reči u sanskritskom jeziku, istog značenja kao i na srpskom, a zabeležene su pre više od tri hiljade godina. Kao prva istorijska zabeleška je reč Serbh što ima značenje rodbine, semena i kolena. I u današnjim jezicima, indijskom i srpskom ima mnogo reči istovetnog značenja. Evo nekih:

    agan - oganj; bagas - bog; brath - brat; bhala - bela; chata - četa; deti - dete; div - div; dina - dan; dasa - deset; dama - dom; girja - gora; grad - grad; iskra - iskra; kada - kada; kuta - kuća; lip - lep; lot - ljut; laghi - laki; ljubhva - ljubav; matr - mater; mala - mali; more - more; mil - mili; nabas - nebo; nava - novi; paraha - prah; prati - protiv; panca - pet; pena - pena; rabh - rob; rosa - rosa; sa - so; sila - sila; sas - sest; stan - stan; sabha - soba; stala - stol; tata - tata; ta - taj; tvar - stvar; trasti - tresti; trang - trag; tamas - tama; tri - tri; trijdosa - trinaest; tada - tada; vrt - vrt; vicur - veče; vatara - vatra; vi - vi; vas - vas; viva - živi.

    U sanskritskom jeziku imena rodbine su potpuno identična srpskim, kao: tata, nana, brat, prija, sestra, strina, svekar, svekrva, dever, kum, svastika. Postoji istovetnost i mnogih drugih reči kao: guvno, hlad, stoka, goveče, jama, apsara, mana, raka, jad, med, guditi i druge. Ima ih svakako još. Drugi dokaz porekla Srba vezan za Indiju su običaji, koji su veoma slični kod oba naroda, na primer: otmica devojke, unošenje i palenje badnjaka, gatanja, motivi na vezovima i nadgrobnim spomenicima, društveno i državno uređenje i mnogi drugi.

    Čak su kod Srba bili sačuvani i običaji spaljivanja mrtvih. Reči župa i župan u srpskom i kod Indusa imaju značenje udruženja ili zadruge, a u sanskritskom znače povezivanje. Engleski pisci isticali su istovetnost indijskih i srpskih društvenih jedinica, opština, koje su u ono vreme bile najdemokratskiji oblik društva, sačuvanih u Srbiji do danas. Makarov je zapisao mnoga imena srpskih staništa, koja su ostala do dana današnjeg: Indostan, Avganistan, Kurdistan, Radžastan i jos mnoga druga.




    Idi na stranu - |listaj dalje|