fix
Logo
fix
Nalazite se na Forum-Najnoviji
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje

prepiska - 101197 - 10.09.2017 : Mihailo Danilovic Majur,Sabac - best (0)

Emisija Lljudovanje: gost Novica Krtinić


dnk - 101129 - 29.08.2017 : Mihailo Danilovic Majur,Sabac - best (0)

DNK: Prof.dr.Anatolij Kljosov


praistorija - 97255 - 27.09.2016 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (3)

Balkan, jedini evropski region gde su najstarija arheologija i genetika nesporno dokazane


Prof. Mario Alineji je italijanski filolog i paleolingvista. Najpoznatiji je po radu na "Jezičkom atlasu Evrope" kao i utemeljivanju Teorije paleolitskog kontinuiteta.

Kаo dugogodišnji sаrаdnik Srpske аkаdemije nаukа bio je i lični prijаtelj аkаdemikа Pаvlа Ivićа. Njegovа teorijа odаvno je prihvаćenа nа univerzitetimа u Holаndiji, Itаliji i Špаniji.

Kаko sаm Alinei kаže, "krаjem devedesetih godinа tri аrheologа i tri lingvista, potpuno nezаvisno jedаn od drugog, postаvili su nove teorije poreklа indoevropskih nаrodа i jezikа koje utvrđuju аutohtonost i neprekinut kontinuitet od pаleolitа".

Nа osnovu kompаrаtivnih аnаlizа аrheologije, genetike i jezikа, Alinei je došаo do zаključkа dа su neolitske tehnološke inovаcije u Podunаvlju omogućile nаgli demogrаfski rаst stаnovništvа, а tаko i rаzvoj jezikа i kulture.

Te inovаcije Alinei smаtrа zа nаjvаžniji motivаcioni pogon šireg rаzvojа jezikа i postаvljа svoju čuvenu tezu dа se аnаlogno rаzvoju pаleolitа, mezolitа i neolitа može postаviti model hronološkog dаtovаnjа jezikа.

On nаglаšаvа dа se, zа rаzliku od zаpаdne Evrope, gde neolit počinje u drugom milenijumu p.n.e. , jedino nа Bаlkаnu može prаtiti kontinuitet stаre evropske civilizаcije preko telovа već od 8. milenijumа p.n.e. Tаkođe nаvodi dа su аrheologijа i sаvremenа genetikа potvrdile dа je Bаlkаn jedini evropski region gde su nаjstаrijа аrheologijа i genetikа nesporno dokаzаne.

Nа osnovu ovih sаznаnjа Alinei postаvljа tezu o аutohtonosti evropske civilizаcije u Podunаvlju, kаo i o njenom neprekinutom kontinuitetu do dаnаs. On oštro negirа ideju o dolаsku Južnih Slovenа u 7. veku n.e. i tvrdi dа zа to аpsolutno ne postoje ni аrheološki ni istorijski dokаzi. Tezom dа se Južni Sloveni nаlаze u Podunаvlju još od pаleolitа, Alinei je prаktično srušio zvаničnu indoevropsku teoriju.

Opisujući slovenski аreаl dаnаs, on tvrdi dа Sloveni još uvek geogrаfski i etničko-jezički zаuzimаju polovinu zаpаdne Evrope. Smаtrа dа su Sloveni oduvek bili nа tim prostorimа, od dubokog pаleolitа.

Po njegovom i mišljenjimа drugih lingvistа, gde nаvodi i Jernejа Kopitаrа, Sloveni su zаuzimаli ogromаn prostor - od Bаltikа, preko severne Itаlije sve do Mаle Azije, а nаrode kаo što su Veneti, Tribаli, Trаčаni, Pelаsti, Frigi, Liki i Lidi smаtrа prаslovenskim korpusom.

To je jedаn od rаzlogа zаšto Alinei misli dа je "potrebno rаščistiti jednu od nаjаpsurdnijih posledicа trаdicionаlne istorijske hronologije, onu kojа tvrdi dа su Sloveni kаsno stigli nа istorijsku scenu Evrope i u isto vreme uspeli, sаsvim neobjаšnjivo, dа zаuzmu ogromne prostore nа kojimа i dаnаs žive". Jedini logičаn zаključаk može dа bude dа su uprаvo Južni Sloveni bili originаlni pokretаči nove zemljorаdničke revolucije, zаnаtа, umetnosti, religije, jezikа i prvih urbаnih kulturа Evrope u Podunаvlju.

Alinei smаtrа dа je južnoslovenskа grupа nаjstаrijа, tj. dа "ne postoji nikаkаv severni slovenski jezik već su se zаpаdni i istočni slovenski jezici nezаvisno rаzvili iz južnoslovenskih. Primogenost južnoslovenskih jezikа nаlаzi u dokаzimа dа oni lingvistički obuhvаtаju i istočne i zаpаdne, te tаko predstаvljаju zаjednički imenitelj svih slovenskih jezikа".

Nаsuprot rаnijim teorijаmа o primogenosti germаnskih nаrodа, Alinei decidirаno kаže dа su oni u stvаri prihvаtili tekovine neolitske kulture Bаlkаnа, pа tаko i deo jezičke kulture Južnih Slovenа, što je tvrdio i аmerički lingvistа Moris Svаdeš, rekаvši dа se grаnа germаnskih jezikа izdvojilа iz slovenskih jezikа.

Dа bi ilustrovаo svoju tezu o rаnom pаleolitskom nаstаnku jezikа, kаo i dokаzаo mogućnost dаtovаnjа jezikа sinhrono sа аrheologijom, Alinei je sаčinio tri liste slovenskih reči iz periodа pаleolitа, mezolitа i neolitа koje prаktično predstаvljаju nаjstаriji supstrаt evropskih jezikа.

Interesаntno je dа Alinei stаvljа stаrolаtinski, stаrogrčki i stаroslovenski u istu hronološku rаvаn, nаglаšаvаjući dа su svi oni pozаjmljivаli jedni od drugih.

Zа nаs nаjvаžniji i nаjinteresаntniji deo njegovog rаdа jeste činjenicа dа je neolitske kulture Podunаvljа opisаo kаo "prvobitnu jezičku orbitu Evrope".

Zа srpsku lingvistiku, аrheologiju i istoriogrаfiju ovа teorijа, kаo i njeni nаučni zаstupnici, od ključnog je znаčаjа jer su Podunаvlje i Srbiju vrаtili u centаr interesovаnjа i proučаvаnjа nаučnih krugovа zаpаdne Evrope. Konаčno, teorijа Mаrijа Alineijа, povezujući civilizаcijski kontinuitet od pаleolitа do dаnаs, otvorilа je put zа novа istrаživаnjа nа polju srbistike - kаko se srpski jezik više ne bi posmаtrаo kаo izgubljen i utopljen u nekom imаginаrnom prostoru i vremenu.

"Sloveni su zаuzimаli ogromаn prostor - od Bаltikа, preko severne Itаlije, sve do Mаle Azije, а nаrodi, kаo što su Veneti, Tribаli, Trаčаni, Pelаsti, Frigi, Liki i Lidi, jesu prаslovenski korpus".

Nelogičnost u sаvremenoj istorijskoj nаuci, prof. dr Mаrio Alineiji objаšnjаvа:

"Potrebno je rаščistiti jednu od nаjаpsurdnijih posledicа trаdicionаlne istorijske hronologije, onu kojа tvrdi - dа su Sloveni kаsno stigli nа istorijsku scenu Evrope i u isto vreme uspeli, sаsvim neobjаšnjivo, dа zаuzmu ogromne prostore, nа kojimа i dаnаs žive. Jedini logičаn zаključаk može dа bude - dа su uprаvo Južni Sloveni bili originаlni pokretаči nove zemljorаdničke revolucije, zаnаtа, umetnosti, religije, jezikа i prvih urbаnih kulturа Evrope u Podunаvlju.

Južnoslovenskа grupа je nаjstаrijа, tj. ne postoji nikаkаv severni slovenski jezik, već su se zаpаdni i istočni slovenski jezici nezаvisno rаzvili iz južnoslovenskih. Alineji decidirаno kаže, dа su Germаni prihvаtili tekovine neolitske kulture Bаlkаnа, pа tаko i deo jezičke kulture Južnih Slovenа, što je tvrdio i аmerički lingvistа Moris Svаdeš, rekаvši dа se grаnа germаnskih jezikа izdvojilа iz slovenskih jezikа".

Objаšnjаvаjući rаzvoj civilizаcije u Evropi, Alineji zаključuje:

"Zа rаzliku od zаpаdne Evrope, gde neolit počinje u drugom milenijumu pre Nove ere, jedino nа Bаlkаnu se može prаtiti neprekidnost stаre evropske civilizаcije preko televа - već od 8. milenijumа pre Nove ere. Tаkođe, nаvodi dа su аrheologijа i sаvremenа genetikа potvrdile, dа je Bаlkаn jedini evropski region gde su nаjstаrijа аrheologijа i genetikа nesporno dokаzаne. Ono što negirа ideju o dolаsku Južnih Slovenа u 7. veku Nove ere je nepostojаnje ni аrheoloških, ni istorijskih dokаzа".

(narodno. me)
praistorija - 96091 - 29.05.2016 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

Predavanje: Kulturni kontinuitet centralnog Balkana u praistoriji


prepiska - 96075 - 27.05.2016 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

Srpsko stanovište: Radoje Šipčić




2sr - 96067 - 26.05.2016 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

Istina o generalu Draži Mihailoviću


crna_gora - 95801 - 24.04.2016 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

Lekso Sajčić


jasenovac - 95711 - 10.04.2016 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (2)

Srboljub Živanović: sakrivena istina o Jasenovcu i broju stradalih


Јasenovac, Јadovno, Prebilovci, jame na Velebitu nisu djelo zavedenih ili izmanipulisanih ljudi, već proizvod državne politike Nezavisne Države Hrvatske i napora cijele te države da fizički istrijebi srpski narod, rekao je antropolog Srboljub Živanović.

"Genocid nad Srbima nisu vodile ustaše, već sam vrh Katoličke crkve na čelu sa Alojzijem Stepincem", rekao je Živanović, jedini profesor medicine Državne komisije koja je istraživala broj žrtva u Јasenovcu i predsjednik Međunarodne komisije za istinu u ovom NDH logoru sa sjedištem u Londonu.

Ističući da je istina o Јasenovcu i broju stradalih prikrivena, Živanović je za "Večernje novosti" naveo da je Državna komisija sudskih antropologa bivše SFRЈ za samo tri mjeseca rada 1964. godine došla do zaključka da je na stratištima duž rijeke Save i u logorima NDH ubijeno 700.000 Srba, 23.000 Јevreja i 80.000 Roma. On kaže i da su se stručnjaci uplašili brojeva do kojih su došli nakon prve faze ispitivanja masovnih grobnica na stratištu u Donjoj Gradini, sa druge strane Save od logora Јasenovac.

  • "U grobnice, široke šest, a duboke osam metara, naslagani su jedno na drugo, po 27 osoba, starih i mladih. U Donjoj Gradini naišli smo na žrtve koje su sadistički ubijane iz mržnje i sa velikom strašću", rekao je Živanović.

    On je naveo da je oko 20 odsto žrtava živo zakopano u jame.

  • "Nismo smjeli da slikamo, ali smo sve bilježili u radne sveske. U tim zapisnicima su neke od najstrašnijih stvari koje čovjek može da zamisli. Na osnovu rada došli smo do zaključka da je gotovo 20 odsto žrtava živo otišlo u grob", kaže Živanović.

    On podsjeća da je, poslije prvih izvještaja i samo tri mjeseca rada, sve stopirano, a njegova izjava o nalazima stručnjaka za jedan beogradski list nikada nije objavljena. Antropolog je podsjetio i da je 1947. godine bivši logoraš Nikola Nikolić sa sinom u Donjoj Gradini identifikovao 258 grobnica dužine 60 do 80 metara, dubokih oko osam metara. Živanović, koji je nakon nekih signala 1965. godine emigrirao i nastavio da se van zemlje bavi istraživanjem Јasenovca, kaže da je ova dokumentacija možda nestala sa teritorije bivše SFRЈ, ali je ubijeđen da ona postoji u svjetskim arhivama.

  • "Godine 2.000 u Njujorku, kada je naša Međunarodna komisija za istinu o Јasenovcu izlagala veze Katoličke crkve sa genocidom, ustao je profesor Majkl Barnbaum iz Muzeja Holokausta u ovom gradu i izgrdio nas što ništa ne radimo da se istina sazna. Mi smo tada imali podatak da je oko 370 katoličkih sveštenika bilo direktno uključeno u likvidacije Srba, dok je Bernbaum imao spisak od 1.400 imena. Krenuvši za ovim spiskom, naša komisija je došla do imena 1.471 katoličkog sveštenika, koji je učestvovao u likvidacijama. Ako se zna da je 1941. godine u Hrvatskoj bilo 2.000 katoličkih sveštenika, nije teško izračunati koliko ih je među njima bilo ubica", rekao je Živanović.
  • radovan_karadzic - 95705 - 09.04.2016 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    Karadžić: Tadić je uzeo 5.000.000 dolara za moju glavu


    Radovan Karadžić, bivši predsednik RS koji je 24. marta u Hagu osuđen na 40 godina robije, tvrdi da je Boris Tadić sa najbližim saradnicima za njegovu glavu od Amerikanaca naplatio čak pet miliona dolara!

    Njegovo hapšenje i dalje velika tajna: Radovan Karadžić Naime, Karadžić je ubeđen da je Tadić, sadašnji lider SDS i bivši predsednik Srbije, zajedno sa svojim šefom kabineta pokojnim Miodragom Mikijem Rakićem, bivšom ministarkom pravde Snežanom Malović i tužiocem za ratne zločine Vladimirom Vukčevićem skovao zaveru kako bi naplatio pet miliona dolara!

    Reč je o uceni koju je raspisala američka vladina organizacija "Rivord for džastis" ("Nagrada za pravdu"). Amerikanci ovaj novac isplaćuju direktno osobi koja donese informaciju i omogući hapšenje begunca, a prema pravilima, "dobitnik" može sam da odluči kada će, u kojoj zemlji i u kojoj valuti preuzeti nagradu.

    Posle Karadžićevog hapšenja, zvanično nikada nije saopšteno da li su i kome milioni isplaćeni, dok je odgovor na ova pitanja već godinama nemoguće dobiti i od nadležnih državnih organa u Srbiji.

    Advokat Svetozar Vujačić, koji je u vreme hapšenja zastupao Karadžića, kaže da način na koji je bivši predsednik RS uhapšen direktno potvrđuje da je milionska ucena isplaćena.

  • Iz Karadžićevog iskaza, koji je objavljen prvi put posle osam godina, proizilazi nekoliko pitanja. Prvo, ko je i na osnovu čega Radovana tri dana držao u tajnom pritvoru, bez rešenja sudije? To nije bilo hapšenje, već kidnapovanje! Zašto je Karadžiću uskraćeno pravo ali i obaveza da obavesti nekoga da je priveden? Nije mu bilo dozvoljeno čak ni poruku da pošalje. Zašto? Očigledno je zamisao bila da niko ne sazna da je zatočen i da se dobije vreme za naplatu raspisane ucene... - ističe Vujačić, dodajući da ovo upućuje na sasvim osnovanu sumnju da je neko uzeo milione:

  • Osnovano sumnjam da su tadašnji predsednik države Boris Tadić, ministarka pravde Snežana Malović, šef Tadićevog kabineta Miodrag Miki Rakić i tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević sve ovo izveli kako bi uzeli i podelili nagradu od pet miliona dolara za Radovanovo hapšenje! Ne postoji drugačije objašnjenje zašto je Karadžić tri dana bio na tajnoj lokaciji, potpuno izolovan, zašto mu je sve što je imao oduzeto i nikad mu nije vraćeno, ali i činjenice da niko nije ni pokušao da mu utvrdi identitet... Dakle, od starta se znalo ko je on, samo se kupovalo vreme kako bi se finansijski dil obavio - tvrdi Vujačić.

    Boris Tadić i Snežana Malović se ovim povodom nisu oglašavali, dok je Tadićeva savetnica Marina Komad odbila da bilo šta kaže za medije.

    Laž ili...?

    Za razliku od njih, Vladimir Vukčević tvrdi za "Informer" da Karadžić i Vujačić ne govore istinu:

  • To je gnusna laž, kleveta i fantazija! Bio sam na čelu Akcionog tima za hapšenje haških optuženika i odgovorno tvrdim da niko nije uzeo ni dinar! Dobio sam jedino Sretenjski orden.

    Ipak, i advokat Goran Petronijević, član Karadžićevog pravnog tima, ukazuje da postoji sumnja da je Karadžić bio nelegalno pritvoren zbog novca.

  • Do danas nije utvrđeno ko je tačno dao nalog za Karadžićevu otmicu 18. jula 2008!? Činjenica je da je Radovan bio pritvoren tri dana pre objave hapšenja, da se oni koji su ga uhapsili nisu legitimisali na pravi način, a da se čak nisu ni trudili da utvrde njegov identitet... Nije mi jasno zašto i dalje lažu i ostaju pri zvaničnoj verziji da je Radovan uhapšen 21. jula!? - zaključuje Petronijević.

    I Karla potvrdila: Za hapšenje su mi javili u subotu, 19. jula... U priči oko hapšenja Radovana Karadžića vrlo je simptomatično i to da je bivša haška tužiteljka Karla del Ponte indirektno potvrdila da je on priveden u petak 18. jula, a ne u ponedeljak 21. jula, kako glasi zvanična verzija. Naime, na pitanje da li se seća dana kad joj je saopšteno da je bivši predsednik RS uhapšen, ona je doslovce odgovorila:

  • Kako da ne. Bila je subota (19. jul, prim. aut.), i to je bio jedini dan kad sam najiskrenije žalila što nisam više u Hagu. A opet, imala sam osećaj velikog zadovoljstva, zbog pravde i zbog žrtava...
  • istorija_srba - 95686 - 07.04.2016 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    Arheološka iskopavanja u centru Trebinja


    kraljevina_yu - 95670 - 04.04.2016 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (2)

    Dimitrije - Mita Ljotić i njegov ZBOR (2)


    Izbori 1938. godine

    Nakon što je 10. oktobra raspuštena Narodna skupština, raspisani su izbori za 11. decembar 1938.godine. Na samom početku predizborne kampanje Milan Stojadinović je 18.oktobra izdao nalog za hapšenje rukovodstva ZBOR-a na čelu sa Dimitrijem Ljotićem. Organi Uprave grada Beograda upali su 26. oktobra na sastanak rukovodstva ZBOR-a u Njegoševoj ulici br.1 i uhapsili 32 zboraša, među kojima i Dimitrija Ljotića. Pristalice ZBOR-a odmah su štampale letak u kome je pisalo: "Ne zaboravite da je krvavi i pljačkaški režim ratnog zabušanta Milana Stojadinovića bacio u tamnicu jednog od najpoštenijih građana Jugoslavije, narodnog borca i mučenika, ratnika, nosioca liste JNP ZBOR druga Dimitrija Ljotića." Zbog ovog postupka prave predizborne kampanje ZBOR-a skoro da nije bilo. Ipak, pod pritiskom javnosti, Dimitrije Ljotić i rukovodstvo ZBOR-a uskoro su pušteni. Predstavnici Udružene opozicije ponudili su izbornu saradnju ZBOR-u. Ova ponuda značila je da ga političari iz Udružene opozicije ne smatraju fašistom. Nakon dužeg kolebanja, Ljotić je odlučio da podnese samostalnu listu.

    Svoju predizbornu kampanju Ljotić je bazirao na kritici Milana Stojadinovića. U jednom predizbornom letku ZBOR je optužio Milana Stojadinovića za potpisivanje Konkordata, smrt patrijarha Varnave, raspad Male Antante i ubistvo kralja Aleksandra. U jednom drugom letku Dimitrije Ljotić je biračima poručio: "Samostalno istupam zato što jedini ja hoću: 1. da uvedem u Narodnu skupštinu više od dvesta seljaka i sedamdeset radnika i zanatlija po esnafima kao narodne poslanike, 2. da sa ovim ljudima na čijim ramenima počiva ova država donesem najbolje zakone za sirotinju i najšire narodne slojeve, 3. da izvršimo pravilnu raspodelu poreza jer je ovo nepravilno rešenje koštalo imovine i života toliko naših sinova, 4. da obezbedimo što svaki seljak i radnik moraju imati za život a da mu se ne sme zapleniti za razne dažbine kao što je do sada činjeno da skapava od gladi, 5. da ograničimo dokle se može ići u bogaćenju i da kapital dozvolimo samo u domaćoj industriji kao neophodnost za razvoj iste, 6. da izvršimo prenos kapitala u domaće ruke, 7. da vratimo u državu narodni kapital, 8. da ukinemo ministarske penzije na 518 ministara koliko ih sada narod plaća, 9. da izvedemo na sud i osudimo svakoga koji je oštetio narodnu i državnu imovinu, 10. da se jedared zacari pravda i poštenje u ovoj državi. Ko hoće prava čestitog čoveka, dobrog Kralja i nedeljivost Jugoslavije, neka pristupi našem pokretu."

    Na izbore 11. decembra 1938. godine izašle su tri liste: Lista jugoslovenske radikalne zajednice sa Milanom Stojadinovićem kao nosiocem liste, Lista Udružene opozicije sa Vlatkom Mačekom kao nosiocem i Lista ZBOR-a sa Dimitrijem Ljotićem kao nosiocem. Od 4.080.256 birača na izbore je izašlo 3.039.041 glasač (74,48%). Prema zvaničnim podacima lista Jugoslovenske radikalne zajednice dobila je 1.643.783 glasa (54,09%). Lista Udružene opozicije 1.364.524 glasa (44,9%) i Lista ZBOR-a osvojila je 30.734 glasa (1,01%). Prema tadašnjem izbornom zakonu vladina lista je dobila 306 poslanika u Skupštini, dok je Lista Udružene opozicije dobila 67 poslanika. Lista ZBOR-a ostala je bez poslanika u Narodnoj skupštini.

    Lista JNP ZBOR dobila je po banovinama: u Dravskoj 1.132 glasa, u Drinskoj 3.806, u Vrbaskoj 1.071, u Primorskoj 2.387, u Vardarskoj 133 glasa, u Savskoj 2.137, u Moravskoj 802, u Zetskoj 1.041, u Dunavskoj 17.291 i u izbornoj jedinici Beograd, Zemun, Pančevo 510 glasova.

    I predstavnici Udružene opozicije i predstavnici ZBOR-a imali su velike primedbe na tok izbora, a posebno na rezultate. I pored toga što je odneo izbornu pobedu Milan Stojadinović nije ostao na vlasti jer je osvojio relativno malo glasova u odnosu na ono što se očekivalo. Smenjen je 4. februara 1939.godine, a novu vladu je formirao Dragiša Cvetković. Smernice njegove politike bile su rešavanje hrvatskog pitanja i tačno određivanje kursa spoljne politike Jugoslavije. I po jednom i po drugom pitanju Dimitrije Ljotić oponirao je novoj vladi kao i staroj.

    Rešavanje hrvatskog pitanja

    Dogovorom između Dragiše Cvetkovića i Vlatka Mačeka 26. avgusta 1939. godine došlo je do sklapanja takozvanog "hrvatsko-srpskog" sporazuma.U ovom sporazumu dogovoreno je stvaranje banovine Hrvatske, koja bi obuhvatala teritorije dotadašnjih banovina Savske i Primorske, kao i deo Zetske, Vrbaske, Drinske i Dunavske banovine. Za prvog bana Hrvatske banovine izabran je doktor Ivan Šubašić. Za uzvrat, pretstavnici Hrvatske seljačke stranke ušli su u vladu Kraljevine Jugoslavije a Vlatko Maček je postao njen potpredsednik.

    Dva dana kasnije, 28. avgusta JNP ZBOR je izdao saopštenje po ovome pitanju. U saopštenju je rečeno: "Ni ovim sporazumom gospodin Maček nije mogao biti nateran da prizna Jugoslaviju za svoju zemlju, niti da joj prizna sudbinski karakter, niti da prizna sudbinsku povezanost Hrvata sa Srbima i Slovencima. Najviše što je pristao da kaže jeste da je Jugoslavija 'najbolji jemac nezavisnosti i napretka Srba, Hrvata i Slovenaca'. Istina pak koja svakom razumnom biću mora pasti u oči jeste da je Jugoslavija jedino, a ne najbolje spasenje naše. Jer bez nje Hrvati i Slovenci sigurno i potpuno, a Srbi delimično gube svoju nezavisnost. Ali to gospodin Maček nije hteo ili mogao priznati, jer bi onda samim tim prestala dinamičnost hrvatskog pitanja, a na to teški hrvatski greh neće i ne može pristati. Koliko pak vredi sporazum rađen pod takvim okolnostima, o tome nećemo govoriti: to će sutrašnjica da kaže".

    Pošto u štetnost sporazuma od 26. avgusta nije uspeo da ubedi vladu, Dimitrije Ljotić se okrenuo namesniku knezu Pavlu. Zatražio je audijenciju u kojoj bi kneza Pavla upozorio na opasnost u kojoj se nalazila Jugoslavija. Pošto je knez Pavle tri puta odbio da ga primi, Dimitrije Ljotić mu je u toku 1940. godine uputio tri otvorena pisma, koja su izazvala veliko interesovanje u javnosti. Ova pisma su ujedno bila puna kritike na račun kneza Pavla, što će imati velike posledice po budućnost ZBOR-a.

    U prvom otvorenom pismu poslatom 22. februara 1940. godine Ljotić je kritikovao tada u narodu nagoveštavanu smenu kursa politike u pravcu Francuske i Velike Britanije. Obrazloženje za ovaj stav Ljotić je pravdao činjenicom da ove zemlje nisu zaštitile ni Poljsku ni Finsku, a ni Srbiju 1915. godine, iako su joj za to bile dovoljne samo tri divizije. Druga kritika odnosila se na rđavo stanje unutar monarhije. Sama ideja monarhije je, po Ljotiću, bila u krizi, pa se nalazila u defanzivi sa malim brojem branilaca. Za to je prevashodno krivio sporazum od 26. avgusta. Predlagao je da se u vojnim operativnim jedinicama nalaze samo Srbi i hrvatski i slovenački dobrovoljci, a da ostali budu samo u radnim četama.

    Pošto je knez Pavle ponovo odbio da ga primi, Ljotić je otpočeo žestoku političku kampanju protiv njega. Optuživao ga je da popušta federalizmu. U pismu se dalje kaže: "Više ste učinili za boljševiziranje Jugoslavije, Visočanstvo, nego Josif Visarionovič Džugašvili zvani Staljin. Danas svet luduje za 'Rusijom' Država mu je dala za primer. Predložio je knezu Pavlu da uradi sledeće: 1) da preseče put boljševizaciji i rasulu 2) da prekine odmah sa hrvatskim eksperimentom 3) da izvrši novo formiranje operativne vojske.

    Pri napadu Italije na Grčku oktobra 1940. godine Ljotić je insistirao na zauzimanju stava duboke neutralnosti. Najverovatnije pod njegovim uticajem, armijski đeneral Milan Nedić, koji je tada bio na dužnosti ministra vojske i mornarice, predao je 1. novembra 1940. godine vladi Cvetković-Maček takozvani memorandum o stanju u Jugoslovenskoj Kraljevskoj Vojsci. Takođe je tražio od vlade politiku duboke neutralnosti. Knez Pavle je brzo reagovao. Već 8. novembra Milan Nedić je bio prinuđen da podnese ostavku na svoj ministarski položaj, a stavljen je i pod prismotru.

    Sledio je novi potez jugoslovenskih vlasti, povučen 24. oktobra, kada je odlukom predsednika vlade i zastupnika ministra unutrašnjih poslova Dragiše Cvetkovića, zabranjeno postojanje JNP ZBOR, a pri tome je odobrenje od 8.11.1935. godine o načelnom dopuštanju za osnivanje ovog pokreta stavljeno van snage.

    Za povod je iskorišćen sukob između studenata zboraša i komunista na Tehničkom fakultetu u Beogradu 23. oktobra 1940. godine.

    Zabrana ZBOR-a

    Kao što je u prošlom nastavku napisano, odlukom predsednika vlade i zastupnika ministra unutrašnjih poslova Dragiše Cvetkovića zabranjeno je postojanje JNP ZBOR. Za povod je iskorišćen sukob između studenata zboraša i komunista na Tehničkom fakultetu u Beogradu 23. oktobra 1940. godine. Razumljivo da napad na komuniste, od strane bilo koga, tada nije mogao da bude razlog za njegovo gonjenje. Sve je bilo više ideološko-praktične prirode.

    Za upoznavanje prilika u kojima se sve ovo odigrava, neophodno je pomenuti nekoliko činjenica. Italijanska avijacija je 5. novembra bombardovala Bitolj. Time se zemlja našla pred vratima rata. U takvoj situaciji i tenziji, koja je posledica izbijanja rata između Italije i Grčke, grupa anglofilski orijentisanih jugoslovenskih političara (dr Mihailo Konstantinović, dr Branko Čubrilović i dr Srđan Budisavljević) izvršila je pritisak na princa namesnika Pavla (takođe anglofila) da eliminiše sve eventualne pronemačke elemente. I pre događaja na Tehničkom fakultetu državne vlasti su svojim sreskim nadleštvima naložile da provere autentičnost potpisa pri osnivanju opštinskih organizacija ZBOR-a. U slučaju da ovi potpisi nisu u skladu sa zakonom ili ih se potpisnici odriču, opštinske organizacije trebalo je da budu zabranjene. Uprava Grada Beograda izvršila je pretres Glavnog tajništva pokreta ZBOR u Njegoševoj ulici 3. novembra. Izbacila je iz prostorija sve članove i bez ikakvog pismenog rešenja zapečatila prostorije i ispred njih postavila žandarme.
    U toku oktobra i novembra 1940. godine policijske vlasti pohapsile su više od 160 članova ZBOR-a. Između ostalih, uhapšeni su: Ratko Živanović, starešina Omladine ZBOR-a, ing Simenon Kerečki i Vladimir Lenac, članovi Vrhovnog strarešinstva "Belih orlova", dr Velimir Danilović, predsednik Mesnog odbora ZBOR-a u Beogradu, i drugi. Jugoslovenske vlasti nisu se usudile da uhapse i samog Dimitrija Ljotića, ali su pomno pratile njegovo kretanje. Uskoro je zabranjena svaka poseta Dimitriju Ljotiću, a u njegov stan uselili su se agenti. Kada je Ljotić protestujući tražio da mu se saopšti da li je uhapšen ili nije, odgovoreno mu je da je slobodan, ali da se po naređenju tako mora postupati. Ljotić je odmah napustio svoj stan i otišao u Smederevo. Agenti policije su ga i tamo pratili. Međutim, po izveštaju agenata upravniku Grada Beograda, Ljotić je već pre 15. novembra "našao načina da se iznenada izgubi u nepoznatom pravcu." Po priči svedoka, policijske agente koji su vršili nadzor nad Ljotićevom kućom uspeo je da zagovori jedan zboraš, tadašnji poznati fudbaler. Dok su se oni oduševljavali dogodovštinama sa utakmica reprezentacije, Ljotić je izašao. Utočište je našao u jednom ženskom manastiru u Sremu. Upravnik Grada Beograda je 15. novembra poslao radio-telegram svim banskim i policijskim upravama i obavestio ih da se Dimitrije Ljotić udaljio u nepoznatom pravcu: "Umoljavate se da naredite područnim vlastima da se za imenovanim energično traga. U slučaju pronalaska, stavite ga pod jaku stražu i o tome najhitnije obavestite Upravu Grada Beograda." Razlog svoga bekstva Ljotić je pravdao informacijom da je jugoslovenski režim želeo da ga se reši tako što će ga poslati u duševnu bolnicu na posmatranje.

    Pošto je u sudskom postupku dokazano da ne postoji nikakva zakonska forma kojom bi bili, zbog događaja na Tehničkom fakultetu, zboraš bili osuđeni (jer su se borili protiv pripadnika jedne zabranjene stranke) optužba je preformulisana. ZBOR je optužen za veleizdajničko delovanje. Protiv ovog pokreta formulisane su tri optužbe: 1. da je u saradnji sa ministrom Vojske Milanom Nedićem pripremao državni udar da bi se oborio tadašnji režim i zaveo desničarski režim koji bi se naslanjao na sile Osovine, 2. da je radio na otcepljenju dela državne teritorije, 3. da je primao novac iz Nemačke.

    Međutim, zbog neozbiljnog dokaznog materijala do procesa nije ni došlo. Zboraši su u zatvorima maltretirani i tučeni, a pošto nije dokazana prevratnička zavera zboraši su delom proterani a delom upućeni u koncentracioni logor Brus (vlasti su to nazivale prinudnim boravkom). Tamo su proveli tri meseca i najzad oterani u koncentracione logore "radnih bataljona" u Srebrenicu, Ivanjicu i Smederevsku Palanku. Poslednji od zboraša pušten je na slobodu tek 1. aprila 1941. godine.
    Zanimljivo je da se, i pored zabrane, bilten JNP ZBOR štampao i bio dostavljan lično knezu Pavlu, članovima vlade i Upravi Grada Beograda. U vreme najvećeg progona zboraša Dimitrije Ljotić je 25. decembra 1940. godine uputio knezu Pavlu i treće pismo puno gorčine zbog postupanja vlasti prema ZBOR-u. I ovo pismo je ostalo bez ikakvog uticaja na stav kneza Pavla. Progon zboraša je trajao sve do puča 27. marta 1941. godine.

    ZBOR i događaji 27. marta

    Pošto je Krunski savet 23. marta ovlastio predsednika vlade Dragišu Cvetkovića da potpiše pristupanje Trojnom paktu, ovaj je to i učinio 25. marta u Beču.
    Dimitrije Ljotić izneo je tom prilikom svoje mišljenje vezano za ovaj događaj: "Spoljna politika Jugoslovenske vlade vodila je zemlju nizbrdicom, a ta nizbrdica završila je ambisom. Na ivici ovoga ambisa izraslo je drvo što se zove Pakt. I Knez, koji je kriv što je zemlja bila na nizbrdici, u poslednjem trenutku uhvatio se za drvo koje se zove Pakt. I sada on zajedno sa nama visi nad provalijom i prima čestitanja što nije pao u provaliju. Oni koji rade protiv Pakta lako će to drvo prestrugati, ali i knez će onda pasti u provaliju, ali i svi mi, i vi svi, zajedno sa njim. Politička posledica toga biće rasulo države".

    U pismu koje je Dimitrije Ljotić 26. marta uputio episkopu žičkom dr Nikolaju Velimiroviću i episkopu dalmatinskom dr Irineju Đorđeviću (obojica su lično bili protiv pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu) Ljotić ih moli i opominje: "Prema tome ja vas molim i preklinjem da se sa vaše strane ne čine ovakve stvari koje će nas sve baciti u propast. Kada je već Pakt potpisan, tražite od Kneza da odmah dođe na čelo jedna prava, puna čvrstine i autoriteta vlada koja će sa jedne strane Pakt poštovati, a sa druge narodu uliti poverenje da će sloboda i nezavisnost biti sačuvane. Ako se o ovu molbu oglušite pa produžite antipaktovski rad, onda ćete na svoja leđa natovariti svu odgovornost za slom državni i narodni, i pred Bogom ćete ispasti kao oni ljudi koji traže slavu ne kod Boga nego kod ljudi".

    Kada je ovaj apel bio u rukama episkopa, u Glavnoj komandi vazduhoplovstva u Zemunu, dovršavane su poslednje pripreme za izvršenje puča. Grupa jugoslovenskih oficira je u noći između 26. i 27. marta izvršila prevrat. Vlada i namesništvo su svrgnuti, a na presto je doveden nepunoletni Petar II Karađorđević. U prevrat je aktivno bila umešana britanska obaveštajna služba za specijalne operacije (SOE), i to uglavnom preko probritanski orijentisanih političara koji su participirali u tadašnjoj vlasti.

    Dimitrije Ljotić je, na početku, smatrao da je puč usmeren isključivo protiv Kneza Pavla, pa se ovakvom sledu događaja nije protivio. Nošen takvim razmišljanjem predstavnik ZBOR-a, penzionisani pukovnik Miloš Masalović, došao je u prostorije nove vlade i, u ime ZBOR-a, čestitao stupanje na presto Njegovog Veličanstva Kralja. Vlada je Masalovića odmah reaktivirala i postavila za komandanta pešadijskog puka Kraljeve garde.

    Ljotić je u prvi mah prihvatio savet episkopa dr Nikolaja Velimirovića da uđe u novu vladu. Poziv na ulazak u vladu uputio mu je i general Bogoljub Ilić.
    Ni Ljotić, ni drugi članovi ZBOR-a nisu prvoga dana bili upoznati sa namerom menjanja političkog kursa od strane đenerala Dušana Simovića. Kada je puč dobio novo i stvarno značenje promene kursa politike, Ljotić je povukao svoje odobrenje oko ulaska u novu vladu. Drugi razlog njegovog ne ulaska u vladu bilo je energično protivljenje probritanski orijentisanih političara u novoj vladi (Branka Čubrilovića i Mihaila Konstantinovića).

    Kasnije su istaknuti pripadnici ZBOR-a davali različite izjave o 27. martu. Zboraš Stanislav Krakov govorio je da je puč od 27. marta bio nepotreban, koban, čak i zločinački. Drugi ljotićevac dr Dimitrije Najdanović rekao je da nema čudnijeg datuma u našoj istoriji od 27. marta: "Čudan je po gluposti svojoj, političkoj gluposti. Politička glupost je ograničenost političkog vidika i odsustvo političke vizije".

    Političke posledice puča 27. marta 1941. godine postale su kobne za Kraljevinu Jugoslaviju. Na njenu sudbinu datum 27. mart udario je završni pečat.

    Formiranje komesarske uprave

    Aprliskom katastrofom Jugoslavija je izgubila sve svoje odlike vlasti: skupština se raspala, vojska je kapitulirala, dok je njen manji broj (uglavnom avijacija) uspeo da se iz Jugoslavije izvuče u zemlje takozvanih jugoslovenskih saveznika. Isto su učinili Kralj Petar II i jugoslovenska vlada. Tek meseca maja će se u Jugoslaviji stvoriti jezgro Jugoslovenske Vojske u Otadžbini sa Dragoljubom Mihailovićem kao jedinim od kralja priznatim ministrom u zemlji. Stari činovnički aparat uglavnom je ostao na svojim dužnostima, što se moglo reći i za policijski aparat - žandarmeriju. Sama Srbija sa granicama koje je imala pre balkanskih ratova (sa dodatkom Kosovsko-Mitrovačkog okruga zbog rude kao i Banata kao žitnice) je potpala pod direktnu upravu nemačkog vojnog zapovednika. Za prvog zapovednika Srbije Hitler je naimenovao generala avijacije Helmuta Ferstera, koji je 22. aprila primio dužnost u Beogradu. Njegov štab bio je podeljen na dva dela: Vojni i Upravni štab. Vojni štab se starao o osiguranju reda i bezbednosti, dok je Upravni štab rukovodio upravom okupiranog područja. Na čelu Upravnog štaba naimenovan je general-lajtant Harold Turner, čovek koji je uživao veliko poverenje kod samog Hitlera. Negovom odlukom prestao je rad svih političkih stranaka, pa i JNP ZBOR.

    Sam Dimitrije Ljotić je po izbijanju aprilskog rata izvršio svoju vojničku dužnost i javio se na svoj ratni raspored kao potpukovnik u Bjeljinu. Naredio je i ostalim članovima ZBOR-a da izvrše svoju vojničku dužnost. Generalnom sekretaru ZBOR-a je naredio da zatvori knjige prijema u članstvo ZBOR-a. Po završetku aprilskog rata vratio se na svoje imanje u Smederevo.

    U međuvremenu je šef civilnog štaba Harold Turner počeo da uspostavlja kontakte sa bivšim jugoslovenskim političarima. Među prvim, uspostavio je kontakt sa Milanom Aćimovićem i Dragim Jovanovićem, bivšim šefom policije Uprave grada Beograda. Njima je predložio stvaranje srpske civilne vlasti. Narednih dana došlo je do sastanka određenih srpskih političara u Beogradu. Tu je doneta odluka da se između ostalih kontaktira i Dimitrije Ljotić. Taj zadatak je dat Milanu Aćimoviću. Ovaj je lično otišao u Smederevo i pozvao Ljotića da uzme učešća u stvaranju civilne vlasti. Ljotić se tome odazvao i otišao u Beograd. Uskoro je Dimitrije Ljotić postao zajedno sa Milanom Aćimovićem najaktivniji pregovarač sa srpske strane. Sa Nemcima su se saglasili da to bude jedna komesarska uprava koju sačinjavaju sve političke grupe. Prethodno su srpski političari izradili jednu deklaraciju kao uslov za prihvatanje ponuđenih položaja. Ta je deklaracija zahtevala sledeće:

    1) Poštovanje odredaba međunarodnog prava;
    2) Da ostanu na snazi naši građanski i krivični zakoni kao i naše sudske vlasti, pošto je postavljanje policije i službe bezbednosti od naših organa sama Jugoslovenska Vlada predvidela ugovorom o primirju;
    3) Da Srpska Pravoslavna Crkva ima da nastavi svoj rad nesmetano i sa istom organizacijom i u novoj situaciji, a naše vlasti imaju je u tome pomagati;
    4) Da naša domaća uprava mora raspolagati svim finansijama da bi bila u stanju da čini neophodne pomoći, kao: isplate pomoći porodicama ratnih zarobljenika i pomoći nevoljnim, računajući tu i izbeglice iz ostalih krajeva Jugoslavije;
    5) Da se članovi srpske civilne uprave u Beogradu zovu komesarima ministarstava i imaju se smatrati advokatima našeg naroda pred okupacionim vlastima;
    6)U crkvama da se i dalje za vreme službe pominje ime Kralja Petra II, i Patrijarha Gavrila;
    7) Da se mogu držati Kraljeve slike po kućama;
    8) Da sudovi izriču presude u ime Kralja Petra II.

    Turner je na sastanku održanom 29. aprila prihvatio sve zahteve osim onog po kojem bi jugoslovenski sudovi izricali presude u ime Kralja Petra II. Na istom sastanku kod generala Turnera, gde su bili prisutni predstavnici stranaka, Ljotić je odbio da uđe u Komesarsku upravu. Dao je obrazloženje da je potrebno da on ostane izvan da ih brani pred narodom, jer da oni i ne slute kolika im opasnost preti od komunističke kampanje u narodu. Čak je i Turner insistirao na tome da Ljotić preuzme ministarstvo poljoprivrede (u stvari privrede jer je poljoprivreda ulazila u ovaj resor), kako bi narodu Srbije obezbedio hleb. Na to mu je Ljotić odgovorio da je narod u Jugoslaviji imao dosta hleba, a opet je doživeo propast, a da se sada ovde radi o drugim stvarima, a ne samo o hlebu. Ipak, predložio je da u upravu uđu dva predstavnika ZBOR-a: inžinjer Milosav Vasiljević i dr Stevan Ivanić. Ovo je prihvaćeno. Tako je 30. aprila obrazovana prva Komesarska uprava u okupiranoj Srbiji.

    Ljotić i rad komesarske uprave

    Uporedo sa početkom rada Komesarske uprave, Ljotić je uputio dva memoranduma nemačkoj Vojnoj upravi. U prvom memorandumu Ljotić je molio Nemce da izdaju naređenje da se iz ustaških, bugarskih i mađarskih zatvora puste hiljade pohapšenih Srba i da se zaustave progoni, pokolji i uništavanje srpskog življa. Što se tiče ovoga problema, i sam Komesarijat je uputio jedan memorandum sa dokumentacijom, fotografijama i drugim dokaznim materijalom, ali bez ikakvog uspeha. Sam Ljotić je posebno uputio svoj memorandum beogradskom biskupu Ujčiću, da katolička crkva prestane sa pokatoličavanjem Srba i da zaštiti goloruki narod. Ljotić je dobio odgovor da će, tobože, Rimokatolička crkva izaći u susret ovoj molbi, kada bude proučila celu dokumentaciju u navedenom memorandumu.

    U drugom memorandumu Ljotić je molio, da se naši oficiri, podoficiri i vojnici ne odvode u nemačko zarobljeništvo, već da se, kao u Grčkoj, puste svojim kućama. Na sve ovo nemačke vlasti su odgovorile Ljotiću da su im poznati ustaški zločini, ali da oni nisu u stanju da ih spreče.

    Dana 5. juna 1941. godine je kao grom iz vedra neba do Ljotića stigao glas da je eksplodiralo skladište municije u smederevskoj tvrđavi. Radi obnove porušenog grada Komesarska uprava je postavila za izvanrednog komesara za obnovu Smedereva Dimitrija Ljotića, koji se odmah prihvatio ove funkcije, kako bi što više pomogao svom gradu. Za zamenika izvanrednog komesara postavljen je član ZBOR-a Andrija Ljolja. Ljotić je preko svojih nižih partijskih rukovodstava organizovao skupljanje pomoći i prikupljao podatke gde ima kvalitetne građe. Novoimenovani komandant Srbije Ludvig von Šreder je Ljotiću 17. juna uručio milion dinara za obnovu Smedereva. Ljotić je sam pozvao zboraše i ostale patriote da se jave na dobrovoljni rad u Smederevu. Od onih koji su se javili formirana je radna grupa od 350 omladinaca. Komandant logora u kojem je bila smeštena radna grupa bio je Vladimir Lenac - starešina zboraške omladine. Kasnije će ova grupa postati jezgro za stvaranje dobrovoljačkih jedinica.
    Sama Komesarska uprava je u svom radu bila opterećena mnogim problemima. Šreder je ultimativno tražio od Komesarske uprave da donesu Zakon protiv Jevreja. Gestapo je već na veliko hapsio Jevreje po Beogradu i unutrašnjosti Srbije. Komesarska uprava je odbila ovaj zahtev, i u Srbiji za vreme okupacije zakon protiv Jevreja nije donet. Na isti način je Komesarska uprava odbila da banatskim Nemcima proda pančevački rit. Sam Ljotić je uspeo da iz pančevačkog zatvora oslobodi 1.200 uhapšenih Srba, uglavnom nacionalista, među kojima i predsednika smederevske opštine Rajkovića. Komesarka uprava je svoje delovanje uglavnom ostvarila u gradovima i većim selima putem činovnika i seoskih stražara. Na ostalom širokom prostranstvu počeli su se već u maju i junu stvarati naoružani odredi. Oni su se uglavnom grupisali u tri jezgra:

    Prvo jezgro činio je pokret Dragoljuba Mihailovića na Ravnoj Gori. Mihailović je uspeo da izbegne zarobljavanje pri aprilskoj kapitulaciji i iz Bosne se prebacio na Ravnu Goru. Za početak svoje akcije uzeo je datum 13. maj. Drugo jezgro činio je pokret đenerala Ljube Novakovića koji je egzistirao na planini Bukulji. Treće jezgro činio je četnički pokret vojvode Koste Pećanca.

    Tek početkom jula (po izbijanju rata između Nemačke i Sovjetskog Saveza) počela je sa akcijama i vojna grupacija sačinjena uglavnom od članova Komunističke Partije Jugoslavije. Njena akcija tokom leta 1941. godine (posebno na prostoru Šumadije i Zapadne Srbije), dovela je do pada Komesarske uprave čiji je rad bio paralisan.
    kraljevina_yu - 95669 - 04.04.2016 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    Dimitrije - Mita Ljotić i njegov ZBOR (1)


    U dosadašnjoj jugoslovenskoj istoriografiji veoma malo se pisalo o Dimitriju Ljotiću, a i to malo je bilo ideološki obojeno. Kao jedini Smederevac koji je bio predsednik stranke, koja je funkcionisala na opštejugoslovenskom nivou, i ministar pravde Dimitrije Ljotić zaslužuje da mu se posveti mnogo više pažnje.

    Kratka biografija

    Dimitrije Ljotić rođen je 1891. godine u Beogradu. Veći deo života proveo je u Smederevu. Njegovi najstariji poznati preci Đorđe - po milošti zvani Ljota i Toma Dimitrijević doselili su se iz sela Blaca, sada u Grčkoj Makedoniji, u prvoj polovini XVIII veka. Prvo mesto stanovanja bilo im je selo Krnjevo, blizu Smedereva. Oko 1750. godine ova braća su u Krnjevu podigla crkvu brvnaru i posvetili je Svetom Đorđu, svojoj slavi. Krajem XVIII veka, braća su se preselila u Smederevo. Po predanju, u njihovoj kući je Karađorđe primio ključeve smederevskog grada od Turaka. Inače, Ljotići će do kraja ostati velike pristalice Karađorđevića. Otac Dimitrijev, Vladimir Ljotić, morao je da napusti Srbiju 1868. godine, kada su hteli da ga uhapse kao zaverenika na dinastiju Obrenović. Vratio se tek po abdikaciji kralja Milana 22. februara 1889. godine po postavljanju prve radikalne vlade Save Grujića. Već 1890. godine on je postavljen za srpskog konzula u Solunu. Kasnije je Vladimir Ljotić bio predsednik smederevske opštine i narodni poslanik. Od 1904. godine do 1909. godine ponovo je bio konzul u Solunu. Umro je 1912. godine.

    Kao što je već rečeno, Dimitrije Ljotić rođen je 1891. godine u Beogradu. Osnovnu školu je završio u Smederevu, gde je upisao i Gimnaziju. Po preseljenju porodice u Solun, Dimitrije Ljotić je sa nepunih 16 godina položio maturu u Srpskoj Solunskoj gimnaziji po odobrenju Ministarstva inostranih dela. U ranoj mladosti, delom pod uticajem roditelja, a delom zbog knjiga, Dimitrije Ljotić je postao vrlo religiozan. Razmišljao je o tome da postane sveštenik i da napusti Pravni fakultet, koji je u međuvremenu upisao, ali je, zbog neodobravanja oca, odustao od toga. Njegovo poimanje hrišćanstva delimično se poklapalo sa Tolstojevim, u smislu totalnog neprotivljenja zlu. Postao je vegetarijanac, apstinent, odan svom dušom Hristovom čistoj ličnosti. U tome je išao tako daleko da je na regrutaciji, neposredno pred Balkanski rat, bio rešen da odbije polaganje zakletve. Do polaganja zakletve nije ni došlo, jer njegovo godište nije bilo mobilisano. Ipak, da bi iskazao svoj patriotizam, Dimitrije Ljotić se dobrovoljno javio u sanitetsku službu. Tokom balkanskih ratova radio je po karantinima i lečio tifusare.

    Na jesen 1913. godine Ljotić je otišao u Pariz, gde je ostao sve do izbijanja 1. svetskog rata. Na ovaj put otišao je po ideji kralja Petra I koji ga je spremao za diplomatsku službu, a školovanje u Francuskoj tada se visoko kotiralo.

    U Parizu se u njemu još više razvila monarhistička opredeljenost i desničarski duh. Posećivao je sastanke francuskih rojalista, a na jednom od njih izjavio: "Tim pre mi treba da budemo monarhisti, jer imamo svoju nacionalnu dinastiju".

    Po povratku u Srbiju Dimitrije Ljotić je 1. septembra 1914. godine pozvan u vojsku. Sa njom, kao jedan od 1.300 kaplara, povlačio kroz Albaniju i preživeo njen oporavak na Krfu. Pri gonjenju Nemaca i Bugara kroz Srbiju Ljotić je bio ranjen na Ovčem polju. Po završetku rata 1919. godine postavljen je za komandira železničke stanice u Bakru (između Rijeke i Zadra, blizu Crikvenice). Zanimljivo je njegovo zapažanje, koje je izveo posmatranjem hrvatskih seljaka iz Bakra i Srba u vojsci, da su prvih dana Hrvati više bili za Jugoslaviju nego Srbi. To se ubrzo katastrofalno promenilo. Za takvu promenu je Ljotić u svom kraju (Bakru) optužio Jevreje koji su, iskoristivši glad koja je bila prisutna u prvim danima postojanja nove države, zelenašenjem počeli da se bogate. Dana 16. aprila 1920. godine, izbio je štrajk železničara iza koga je stajala Komunistička partija Jugoslavije. Namera im je bila da spreče dostavljanje municije protiv Mađarske (Bela Kun), a s druge strane da sprečavanjem demobilizacije izazovu pobune u vojsci kod rezervista. Na otseku Dimitrija Ljotića u Bakru štrajk je slomljen za jedan dan, pošto je Ljotić pohapsio 36 železničara i uputio ih nadležnoj vlasti. Demobilisan je 17.6.1920. godine. U Bakru je našao svoju životnu saputnicu Ivku, sa kojom se i oženio.

    Po demobilizaciji se vratio u Smederevo gde je otvorio advokatsku kancelariju, pošto je 22.9.1921. položio advokatski ispit u Beogradu. Učlanio se u Narodnu radikalnu stranku i postao predsednik njene omladine. Od 1926. godine on se u krugovima Narodne radikalne stranke zbog nekih svojih posebnih stavova smatrao disidentom. Kao disident NRS Dimitrije Ljotić se 1927. godine kandidovao za poslanika u Narodnoj skupštini. Na ovim izborima on je dobio 5.614 glasova (19,7%) što nije bilo dovoljno za dobijanje mandata, dok je u smederevskom izbornom okrugu tada pobedila lista Demokratske stranke na čelu sa Kostom Timotijevićem. To je bio poslednji put da se kandidovao kao kandidat režimske stranke. U daljem političkom radu baviće se kritikom rada jugoslovenskog režima.

    Kralj Aleksandar i Ljotić

    Kralj Aleksandar je 06.01.1929. godine proklamovao Zakon o kraljevskoj vlasti, na osnovu koga je raspuštena Nagodna skupština, a političke stranke prestale da postoje. Pad lažnog parlamentarizma i Zakon o kraljevskoj vlasti išli su u prilog shvatanju Dimitrija Ljotića o većoj centralizaciji. Ipak, postojalo je još stvari za koje se Dimitrije Ljotić zalagao. To je između ostalog bilo staleško uređenje države. Ceneći Ljotićev patriotizam i poznavajući njegove simpatije prema monarhiji, kralj Aleksandar ga je 16.02.1931. godine imenovao za ministra pravde pri vladi Petra Živkovića. Dimitrije Ljotić je već 28.06.1931. godine podneo kralju novi projekat ustava. Osnovna misao ovog nacrta bila je da narod bira svoje predstavnike opštim tajnim glasanjem, dok bi samu kandidaciju vršile sreske kolegije u koje bi ušli predstavnici profesionalnih, staleških, kulturnih i humanitarnih organizacija. Narod bi tajnim i slobodnim glasanjem prihvatio ili odbacio ovaj Nacrt ustava. Pošto je njegov predlog Ustava odbijen, Ljotić je podneo ostavku. Drugi razlog njegove ostavke može ses zaključiti iz njegovog razgovora sa patrijarhom srpskim gospodinom Gavrilom Dožićem, tada arhiepiskopom, zetsko-primorskim, u Niškoj Banji 16.10.1934. godine. U svojim memoarima patrijarh Gavrilo pominje Dimitrija Ljotića kao jednog poštenog političara za kojeg je znao. Na pitanje zašto je podneo ostavku, Dimitrije Ljotić mu je odgovorio: "Veličanstvo, moram da podnesem ostavku. Ne mogu više da sarađujem sa mojim kolegama. Oni prave još i danas svoje spiskove: ko je demokrata, a ko je radikal. Premeštaju dobre i čestite po svome pravilu. Od mene su tražili da kao ministar pravde usvojim njihova traženja i premeštam sudije sa porodicom iz jednog mesta u drugo. To je ogromna šteta, jer država gubi materijalno a i radi pravosuđa. Tek što je jedan sudija upoznao sredinu u kojoj radi i njen mentalitet, treba ga premeštati u drugi daleki kraj, gde će mu trebati dugo vremena dok upozna ljude i novu sredinu, Ja smatram da je zamisao i program Vašeg Veličanstva nemoguć sa ovakvim ministrima i njihovim radom."

    Dana 2.09.1931. godine kralj Aleksandar je primio Dimitrija Ljotića u oproštajnu audijenciju. Na njoj mu je kralj Aleksandar rekao da nije mogao da prihvati njegov predlog Ustava, jer mu se činilo kao da ide u maglu, na šta mu je Dimitrije Ljotić rekao da je ovo što predlaže Vlada odlaženje u maglu. Zato će on (Ljotić) svoje misli početi da objavljuje i oko njih skuplja ljude kojima se one čine prihvatljive. Odrekao se i ministarske penzije, na koju je po zakonu imao pravo.

    Iako kralj Aleksandar nije dozvoljavao stvaranje političkih stranaka bio je blagonaklon i podržavao je stvaranje jugoslovenskih organizacija koje su u svom programu kao osnovu imale integralni jugoslovenski nacionalizam. Takve organizacije su bile:

  • Jugoslovenska akcija (JA)
  • Združenje borcev Jugoslavije (Boračka organizacija Jugoslavije, BOJ)
  • Grupa Dimitrija Ljotića okupljena oko listova ZBOR i Otadžbina

    Jugoslovenska akcija osnovana je na sastanku u Beogradu na Božić 7.01.1930. godine. U prvim danima svoje delatnosti Jugoslovenska akcija nije izlazila pred narod, već je kao zatvoreno društvo predstavljala jedan manji skup intelektualaca, nepovezanih nekim zajedničkim programom. Sama je među sobom bila podeljena na dve grupacije. Prva grupacija, koju su nazivali idealističkom, a koja je u početku preovladavala, tražila je da prva organizacija bude i ostane ono što i jeste - zatvoreni krug. Nasuprot njoj, postojala je i aktivistička grupacija koja se zalagala da Jugoslovenska akcija donese svoj program, i da se pojavi u javnosti. Vremenom je aktivistička grupacija preovladala. U prvi direktorijum Jugoslovenske akcije izabrani su: Danilo Vulović, Velibor Jocić, Aleksandar Štulkofer, Juraj Korenić i Ilija Kostrenčić za šefa propagande. Na svojim skupovima članovi Jugoslovenske akcije su dizali desnu ruku u vis, pa ih je narod dočekao kao fašistički pokret. Svojom idejom o staleškoj organizaciji države došli su u sukob sa vladajućom Jugoslovenskom nacionalnom strankom (JNS), koja je želela da im zabrani rad.

    U Sloveniji je u decembru 1933. godine fuzijom raznih organizacija stvoreno Združenje borcev Jugoslavije (Boračka organizacija - BOJ). Vođe ovog pokreta bile su: August Kramer, Stane Vidmar i Vladimir Fabjančić. Branili su šestojanuarski Zakon o kraljevskoj vlasti, i zalagali se za stalešku državu. I njima je prilepljena etiketa fašističke organizacije, što su ovi pobijali. Pošto su im komunisti (pravilno ih uočivši kao najnacionalnije grupe) počeli da ometaju skupove, čelnici BOJ-a su naredili stvaranje takozvanih reditelskih odelkov (odeljenje reda) koji su imali zadatak da im se organizovano suprotstavljaju.

    Zbog stalnog pritiska vlasti na JA i BOJ, ove organizacije su osetile potrebu da se ujedine. Njima se priključila i grupa okupljena oko listova Zbor i Otadžbina koju je predvodio Dimitrije Ljotić.

    Osnivanje ZBOR-a

    Svoju ideju o okupljanju istomišljenika Ljotić je sproveo u delo osnivanjem listova "Otadžbina", "Buđenje" i "ZBOR". Prvi broj "Otadžbine" pojavio se 25.02.1934. godine. Oko "Otadžbine" su se okupili mnogi viđeniji ljudi: lekar Stevan Ivanović, dr. Čedomir Marjanović, advokat Milan Aćimović, inženjer Andrija Ljolja i drugi. Sličnih pogleda bila je i grupa u Hercegovini koja se okupljala oko lista "ZBOR", a u kome su glavnu ulogu imali Ratko Parežanin i Radmilo Grđić. Parežanin je objašnjavao smisao reči "ZBOR" na sledeći način: "ZBOR je naša stara narodna reč. Ona je nešto slično što i sabor. Ujedno, predstavlja krilaticu od pojmova koji izražavaju bitne tačke programa, delatnosti i težnji pokreta. Prema tome Z znači združena, B znači borbena, O znači organizacija i R znači rada (ZBOR)." U to vreme počeo je u Petrovgradu (današnji Zrenjanin) da izlazi list pod imenom "Buđenje". Na ovom sastanku doneta je preliminarna odluka o ujedinjenju svih grupacija u jedinstven pokret.

    Na sastanku u Zagrebu, 4.12.1934. godine, vodeću ulogu u pokretu dobila je grupa oko Mite Ljotića. Sam pokret zvanično je bio stvoren 6.01.1935. godine u stanu dr. Vinka Zorca u Ljubljani. Njegovo ime bilo je Jugoslovenski narodni pokret ZBOR (JNP ZBOR). Predsednik pokreta postao je Dimitrije Ljotić, prvi potpredsednik dr. Juraj Korenić, lekar iz Zagreba, drugi potpredsednik dr. Frank Kondore, advokat iz Ljubljane i generalni sekretar Velibor Jonić, profesor iz Beograda.

    Osnovna načela JNP ZBOR bila su:

    1) Srbi, Hrvati i Slovenci čine Jugoslovensku narodnu, društvenu i duhovnu zajednicu koju vezuje krvno srodstvo i osećanje iste sudbine. Jugoslovenskom narodu kao celini podređuju se svi posebni interesi.

    2) Vere koje su vezane za dušu naroda i izražavaju njegov pogled na svet i pouzdanje u Boga jesu bitne duhovne rednosti.

    3) Samosvojnu jugoslovensku kulturu u duhu svojih tradicija i na osnovama čovečnosti izgrađuje narod slobodnim stvaralaštvom. Zaštitnik ovog stvaralačkog stremljenja je jugoslovenska država. Osobenim duhovnim vrednostima (jezik, običaji itd.) koje pojedini delovi naroda unose u zajednicu omogućuje se nesmetan razvitak.

    4) Jugoslovesnka narodna zajednica mora imati u društvenom pogledu svoj osobni sklop koji odgovara njenom duhu i njenim potrebama.

    Dom kao prirodna osnovica narodna mora biti i društvena osnovica narodne zajednice. Selo će biti merilo jugoslovenske društvene politike. Rad mora biti dužnost i pravo svakog pojedinca; društvena korist rada određuje vrednost i ulogu u zajednici. Privatna svojina i kapital moraju se podrediti interesima celine. Slobodna, pojedinačna ili udružena pregnuća (inicijative) prvenstveni su nosioci društvene delatnosti, čiji će predstavnici biti staleži. Država isključuje potčinjavanje jednog staleža drugom.

    5) Jugoslovenska privreda je celina čiji su odnosi u međusobnoj zavisnosti, osnova joj je poljoprivreda. Odnose i razviće privrede određuje privredni plan koji će utvrđivati privredne grupe uz saradnju države.

    6) Kraljevina Jugoslavija je istorijsko-politička neminovnost i jedino ona omogućuje opstanak i slobodno razviće jugoslovenskih naroda. Samo u onim funkcijama, koje se odnose na život naroda kao celine, državna vlast treba da bude centralizovana, u ostalim izražena u samoupravi. Svaka vlast u državi mora biti potpuna i stvarna. Isto takva biće i njena odgovornost. Samo Kralj je neprikosnoven. Narod će učestvovati u zakonodavstvu i vršiti nadzor nad državnom upravom putem predsedništva koji mora biti izraz staleškog uređenja i političkog shvatanja.

    JNP ZBOR dobio je i svoj grb. Na njemu su bili štit sa klasom i mačem. Pokret je usvojio i himnu koja se zvala "Vojska smene". Jedni druge su oslovljavali sa "druže". Najčešća parola bila im je: "Sa verom u Boga i pobedu Zbora". Zvanični organ pokreta postao je list "Otadžbina", čiji je tiraž povećan. Statut pokreta usvojen je 14.07.1935. godine. Prema statutu, organi JNP ZBOR bili su:

    1.Sabor
    2.Predsednik pokreta
    3.Banovinski odbori
    4.Organizaciona područja
    5.Vrhovni odbor
    6.Sreske skupštine i sreski odbori
    7.Mesne skupštine i mesni odbori.

    Ujedinjen i organizaciono pripremljen, JNP ZBOR je krenuo u politički život ondašnje Jugoslavije.

    ZBOR i izbori 1935. godine

    U isto vreme kada je u Ljubljani zvanično osnovan JNP ZBOR raspisani su izbori za narodne poslanike i zakazani za 5.05.1935. godine. Rukovodstvo JNP ZBOR je donelo odluku o učestvovanju na izborima prvenstveno iz procene da je narod duboko nezadovoljan trenutnim stanjem u zemlji. U krugovima ZBOR-a verovalo se u dobar izborni plasman. Formiran je Akcioni odbor ZBOR-a koji je imao zadatak da vodi predizbornu kampanju. Akcioni odbor ZBOR-a se u predizbornoj kampanji uglavnom pozivao na autoritet Dimitrija Ljitića, njegove veze sa dinastijom Karađorđevića i njegovo političko poštenje za vreme njegovog učešća u vladi Petra Živkovića. I pored velikog zauzimanja i agitacije ZBOR je imao velikih poteškoća oko isticanja svoje liste. Izborni zakon je favorizovao vladajuću Jugoslovensku nacionalnu stranku (JNS). Po njemu je svaka lista morala imati najmanje 30 predlagača iz jedne polovine administrativnih srezova s tim da su ti srezovi najmanje dve trećine banovina. Zemaljska lista morala je imati u svakom izbornom srezu najmanje onoliko kandidata koliko se bira poslanika. Mandat je dobijao nosilac zemaljske liste koja je dobila preko 50.000 glasova u celoj zemlji, a lista koja je imala najveći broj glasova dobila bi tri petine poslaničkih mandata. Kako je JNP ZBOR bio još u fazi osnivanja, krupan nedostatak predstavljao mu je m anjak organizacionog aparata.
    U zakonskom roku, 19.04.1935. godine, predata je na potvrdu Kasacionom sudu u Beogradu zemaljska lista Dimitrija Ljotića koja je imala poslaničke kandidate i zamenike u 234 sreza u svih devet banovina sa 8.190 predlagača, a u ostalim srezovima su bili samo poslanički kandidati i njihovi zamenici. U glavnom biračkom odboru zemaljske liste Dimitrija Ljotića bili su dr. Juraj Korenić, lekar iz Zagreba, i August Kramer, upravnik u industriji iz Ljubljane, a njihovi zamenici dr. Stevan Ivanić, direktor Centralnog higijenskog zavoda iz Beograda i dr. Antun Novaković, upravnik Zemaljskog saveza za poljoprivredni kredit iz Beograda. Kasacioni sud je 21.04.1935. godine potvrdio zemaljsku listu Dimitrija Ljotića.
    Iako je Boško Jevtić, nosilac liste vladajuće JNS, bio Ljotićev ratni drug i kum, njegov režim je odmah počeo sa progonima ZBOR-a. Predizborne skupove ZBOR-a ometali su i predstavnici vlasti i komunisti. Pritisak protiv ZBOR-a bio je veći nego na listu Udružene opozicije.

    Na izborima 5.05.1935. godine lista Dimitrija Ljotića dobila je 25.705 glasova ili 0,84%, što nije bilo dovoljno ni da Dimitrije Ljotić kao nosilac liste dobije mandat. Ljotićeva lista je po banovinama dobila sledeći broj glasova: u Dravskoj 2.503, u Savskoj, 2.351, u Vrbaskoj 128, u Primorskoj 1.049, u Drinskoj 1.482, u Zetskoj 1.683, u Moravskoj 805, u Vardarskoj 968, u Dunavskoj 14.349 i u izbornoj jedinici Beograd-Zemun-Pančevo 387 glasova.

    Što se tiče izbora uopšte od ukupno 3.908.313 upisanih u biračke spiskove glasalo je 2.881.915 birača ili 73,72%. Od toga je za vladinu listu JNS Bogoljuba Jevtića glasalo 1.748.024 glasača ili 60,64% za listu Udružene opozicije dr. Vlatka Mačeka 1.075.389 glasača ili 37,36% i za listu Božidara Maksimovića 32.797 glasača ili 1,16%.

    Na izborne rezultate imali su primedbu Akcioni odbori i Udružene opozicije i ZBOR-a. Akcioni odbor ZBOR-a je tvrdio da je ZBOR na izborima dobio još 35.000 glasova (ukupno oko 60.000 glasova), da su mnogi glasovi opljačkani, a da su mnogi glasači sprečeni da daju svoj glas. Veliki broj zloupotreba zabeležen je u Beogradu. Udružena opozicija je tvrdila da je na izborima bilo mnogo zloupotreba i rešila da ne uzme učešća u radu izabrane Skupštine.

    Izborni rezultati su, ipak, pokazali da je ZBOR Dimitrija Ljotića dobio relativno malo glasova, osim u Dunavskoj banovini (posebno u okolini Smedereva) i Dravskoj banovini gde je u narodu počeo da pušta korene BOJ. U ostalim banovinama nije bilo ni ustaljenih lokalnih odbora ZBOR-a, pa se bolji rezultati nisu ni mogli očekivati.


    ZBOR i Konkordatska kriza

    Iako je Bogoljub Jevtić odneo pobedu na izborima održanim 5.05.1935. godine, on se nije još dugo zadržao na čelu Vlade. Na tom mestu ga je 24.06.1935. godine zamenio Milan Stojadinović. Između Stojadinovića i Ljotića postojala je jaka netrpeljivost. Ona je kulminirala kada je Milan Stojadinović na sednici Skupštine 23.07.1937. godine uspeo da proturi ratifikaciju Konkoradata. (Konkordat predstavlja ugovor između određene zemlje i Vatikana koji reguliše status rimokatolika u toj zemlji.)
    Ovaj ugovor sa Vatikanom izazvao je u jugoslovenskoj javnosti opšte prigovore zbog povlašćivanja katoličkog klera i davanja Vatikanu naročitih prednosti prema državnoj vlasti. Konkordat je podržala vladajuća Jugoslovenska radikalna zajednica (JRZ), koja je nastala od dela Jugoslovenske narodne stranke, Slovenske ljudske stranke i Jugoslovenske muslimanske oragnizacije, Rimokatolička crkva u Jugoslaviji i manji deo Hrvatske seljačke stranke. Protiv Konkordata stajala je Srpska pravoslavna crkva (SPC), predstavnici udružene opozicije (Hrvatska seljačka stranka, Samostalna demokratska stranka, deo Radikalne stranke i Zemljoradnička stranka), Jugoslovenska nacionalna stranka i Komunistička partija Jugoslavije. Protiv ratifikacije sporazuma bio je i JNP ZBOR. Dimitrije Ljotić je ovom problemu prilazio kao uzorni pravoslavac i integralni Jugosloven. Kao vernik Srpske pravoslavne crkve Ljotić se nije slagao da jedna konfesija u istoj državi ima veća prava nego ostale. Ovaj stav podudarao se sa stavom SPC da su njeni vitalni interesi ovim ugovorom ugroženi. To nikako nije značilo da je JNP ZBOR svoju politiku podređivao interesima SPC. U redovima ZBOR-a bilo je dosta rimokatolika koji su takođe smatrali da potpisivanje Konkordata hrvatski narod u Jugoslaviji klerikalizuje i da je ovaj čin u suprotnosti sa interesima Hrvata u Jugoslaviji.

    U tim suprotnostima oko Konkordata zatalasala se javnost, naročito u Beogradu. Na glas da Stojadinovićeva vlada priprema ratifikaciju Konkordata u Skupštini, došlo je na više mesta do demonstracija protiv vlade i klerikalnih akcija u vezi sa Konkordatom. Protiv Konkordata je ustao i vrh Srpske pravoslavne crkve. Za glavnog predvodnika borbe vrha SPC smatrao se tadašnji patrijarh Varnava. Kako je on upravo usred najžešćih sukoba oko Konkordata oboleo, u javnosti su kružile glasine da je otrovan po nalogu vlade. U takvim okolnostima, vrh SPC je održao molebstvije za patrijarhovo ozdravljenje 19. jula 1937. Povorka predvođena episkopima SPC krenula je ka središtu Beograda. Tu se litiji priključilo više hiljada Beograđana. Članovi JNP ZBOR učestvovali su u ovoj litiji kao građani i kao pravoslavci. Po nalogu tadašnjeg ministra unutrašnjih dela Antuna Korošca, katoličkog sveštenika, žandarmerija je potisnula litiju prema Sabornoj crkvi. Pri ovoj intervenciji žandarmerije došlo je do žestoke tuče između građana, učesnika u litiji, i žandarma, koji su surovo batinajući građane pretukli i nekoliko episkopa SPC, od kojih je najgore prošao episkop šabački Simeon Stanković. Više crkvenih barjaka, ripida i mitri stradalo je u ovom obračunu. Novi talas ogorčenja izazvala je vest da je sutradan umro patrijarh Varnava.

    Dimitrije Ljotić se, na vest o "krvavoj litiji" obratio vernicima u crkvi Svetog Đorđa u Smederevu. U svom obraćanju oštro je osudio upotrebu sile prema sveštenstvu i građanima i još jednom pozvao poslanike u Skupštini da ne ratifikuju Konkordat.
    I pored ogromnog pritiska javnog mnjenja Skupština je usvojila predlog ratifikacije Konkordata i poslala ga na konačnu ratifikaciju Senatu. Kada je vlada početkom 1938. godine pokušala da ratifikuje Konkordat u Senatu, ponovo je izbilo nezadovoljstvo u javnosti, pa je Stojadinović konačno bio prinuđen da 21. januara 1938. obavesti Arhijerski sabor da je "ovaj i ovakav zakonski predlog definitivno skinut sa dnevnog reda".

    Ovakav sled događaja doprineo je daljem hlađenju odnosa između Dimitrija Ljotića i Milana Stojadinovića, koji će završiti Ljotićevim hapšenjem.


    ZBOR protiv Milana Stojadinovića

    Dolazak Milana Stojadinovića na čelo vlade Kraljevine Jugoslavije 24. juna 1935. godine značio je nedvosmisleno približavanje jugoslovenske politike i diplomatije silama Osovine. Kada je došao na vlast Stojadinović je obećavao da će rešiti "Hrvatsko pitanje" i lošu ekonomsku situaciju u zemlji. Iako je kao političar pripadao desnoj opciji, Stojadinović se nije slagao sa Ljotićem ni po jednom od tadašnjih ključnih političkih pitanja. Šta više, od prvog dana svoje vladavine Stojadinović se svom žestinom svoga aparata bacio na ZBOR i na njegove članove. U svojoj brošuri "Poruka fašističkom šegrtu" (Milanu Stojadinoviću) Ljotić je pisao: "ZBOR-u se, zaista, već rad ne da. U mesecu junu i julu, od prijavljenih 212 zborova dozvoljena su svega dva, dok su svi ostali zabranjeni. Naši listovi, da bi mogli izlaziti, moraju da se štampaju hajdučki. Ništa nas neće iznenaditi ako Stojadinović ispuni svoju reč pa nam i sam rad zabrani."

    Da je Milan Stojadinović imao nameru da zabrani rad ZBOR-a vidi se iz jedne izjave u kojoj kaže: "ZBOR je izlišan. I da znate: kad biste ispunili sve zakonske formalnosti, i više od toga, rad vam neće biti odobren. ZBOR mora biti zabranjen! Svi drugi mogu raditi. Može Udružena opozicija: to su stara gospoda koju puštam da rade slobodno, naređujem da moji listovi o njihovim sastancima pišu, pa kad interesovanje kod sveta poraste, a ja samo bocnem iglom, a ono ceo njihov rad splasne naočigled sveta, kao dečiji balon kad se probuši. Ali ZBOR ne može, jer to što ZBOR hoće - i ja hoću, a otuda ZBOR-u nema mesta. Ja ću najesen imati omladinu uniformisanu i vojnički obučenu. A potom na izbore."

    Dimitrije Ljotić je iscrpno dokazivao i pokazivao da Milan Stojadinović niti može niti hoće ono što je ZBOR hteo. Stojadinović je pokušavao da podržava fašizam i nacionalsocijalizam, ali sa pogrešnom procenom, pošto oni nisu nastajali, kao pokreti, dekretima odozgo, nego su izrasli i jačali odozdo. Kada se u maju 1937. godine spremao Stojadinović da ide u Rim i Berlin da prouči Musolinijevo i Hitlerovo delo. Ljotić je pisao: "Mi nismo fašisti. Ni naša misao fašizam. Sto puta smo to kazali i dokazali. Iako Stojadinović ide u Rim da kopira fašizam, ili u Berlin da kopira hitlerizam, on našu misao ne uzima, već tuđu." Stojadinović je, u međuvremenu, preko režimske štampe, Ljotića etiketirao kao čoveka koji na skupovima glumi firera i, kako on kaže, "kada bi još samo imao političku uniformu sa remenom i znakom "LJ" potpuno bi imitirao Hitlera." Ljotić mu je na svojim zborovima uzvraćao nazivajući ga vođom nenarodne vlade i optužujući ga da je i on učestvovao u zaverii protiv kralja Aleksandra.

    Progoni ZBOR-a su nastavljeni, vršena su hapšenja. Uhapšen je bio i Dimitrije Ljotić, ali rad i aktivnost ZBOR-a nije zamrla. U februaru 1938. godine, dok su još trajali progoni ZBOR-a, pisao je Dimitrije Ljotić na adresu Milana Stojadinovića: "O, Milane Stojadinoviću, kako si pak mala pamet! Sva vlast koju imaš i sva sredstva kojima raspolažeš ne mogu nas sprečiti da idemo svojim putem - putem ZBOR-a. Zabranjivao si nam zborove i listove. Hvala ti. Sam te bog uči da nas oštriš. Jer nema ništa bez preoštra mača. I ti nam ga kuješ na vatri ogromne borbe i oštriš na tvrdim preprekama koje nam postavljaš na svakom koraku. Poručio si nam da ćeš nam zabraniti rad, da ćeš rasturiti ZBOR. Ko je to još stihije mogao svesti u mala koritašca? Misao ZBOR-a je izraslo iz prirode stvari, razvila se pred tvojim očima, pustila grane na sve strane, naročito među omladinom. I sve tvoje zabrane neće biti u stanju sprečiti vihor naše mladosti nadahnute iskustvom. A rasturiti ZBOR? Ti nisi u stanju da rasturiš bivše političke organizacije, koje po zakonu ne postoje, i koje životare tu i tamo, a kako misliš da ZBOR rasturiš!

    Dana 10. oktobra 1938. godine raspuštena je Narodna skupština, a novi izbori raspisani su za 11. decembar iste godine. Ovi izbori trebalo je da pokažu kolika je stvarna politička snaga Milana Stojadinovića, ali istovremeno i koliko je narod imao poverenja u njegove oponente, koji su ukazivali na sve nedostatke i greške njegove politike.
  • istorija_srba - 95605 - 26.03.2016 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    Osma vrata: Jovan Deretić


    dodik - 95603 - 26.03.2016 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (2)

    Gost predsednik Milorad Dodik


    guslarske_pjesme - 95597 - 26.03.2016 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    Guslar Branko Perović


    srbi_evrope - 95555 - 19.03.2016 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    Beli Srbi


    Kad se uzmu u obzir konvencionalni izvori, u njima nećemo naći nijedan zapis o protopoljskoj civilizaciji, o socijalnim i političkim ustanovama Poljske u vekovima pre obrazovanja srednjovekovne poljske države u 10. veku. Poljska se u istorijskim spisima prvi put pominje sredinom 10. veka kroz nekoliko veoma kratkih pomena kralja Mješka (963-992). U jednom, "kralja Misaka, pod čijom su vladavinom živeli Sloveni", i drugom, Mješka "kralja Severa".

    ONOMASTIČKI DOKAZI

    Međutim, postoji obilje onomastičkih dokaza da su Srbi naseljavali veliki deo teritorije preistorijske Poljske i igrali prvenstvenu ulogu na početnom stupnju Corona Regnum Poloniae.

    BIALI SERBOWIE

    U studiji iz sredine 10. veka istaknuti poljski istoričar T. Levicki navodi brojna imena mesta sa etnikonom Serb kako u srcu, tako i na periferiji poljskih zemalja (T. Lewicki, Konstantego Porfirogenety i Biali Srbowie w polnocnej Polsce, RoH 22, 1956). Ono što je najzvažnije jeste činjenica da je najveća koncentracija od više od trideset šest navedenih imena mesta od etnonima Serb u geografskom centru protopoljskog naroda. Tačnije, imena mesta u Gnjeznu, centru Vjelkopoljske ili Velike Poljske, i njegovoj okolini, i Poznanju, prvim prestonicama poljske države i sedištima prvog poljskog metropolisa i biskupije. Stara slovenska reč gniezno ima značenja gnezdo, kolevka, srce, središte, jezgro. Jedan noviji dokaz prvenstva Gnjezna u poljskoj istorijsko-nacionalnoj svesti nalazi se u rečima pape Jovana Pavla II, izgovorenim u Gnjeznu 1979. godine: "Pozdravljam ovde s poštovanjem gnezdo Pjastovića, izvorište istorije otadžbine. "

    POREKLO OTADžBINE

    U ovoj istorijskoj oblasti, okruženoj rekom Vartom na zapadu, rekom Notec na severu i jezerom Goplo na istoku, sa ogromnim tvrđavama u Kursvici, Gnjeznu i Poznanju, i manjim utvrđenjima u Kleckom, Ostrosu, Lednickom, Gjezu, Ladu i Tšemesnu, u ovom gnezdu Pjastovića, ovom izvorištu istorije otadžbine, nalazi se veliki broj serbskih etnonima. U stvari, u ovoj oblasti serbska imena mesta nalaze se u većem broju nego ikad igde u Evropi.

  • Sarbia, Sarbia, Sarbia, Sarbia, Sarbino, Sarbinovo, Sarbinovo, Sarbi-novo, Sarbinovka, Sarbin, Sarbina, Sarbino, Sarbice, Sarbicko, Sarbka, Sarbka, Sarbskie Huby.

    (S. Kozierovvski, (I) Atlas nazw geograficznych Stowianszczyzny Zachodniej, 1934; (II) Badania nazw topograficznych starej VVielkopolski, 1939. W. Taszycki, (III) Najdavvniejsze polski imiona osobowe, RoP 3, 1925. )
  • prepiska - 95533 - 18.03.2016 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    15. minuta-masakr Dvor na Uni


    srbi_evrope - 95513 - 15.03.2016 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    Dunav: Radovan Damjanović


    prepiska - 95403 - 07.03.2016 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    Potapanje Valjevske Gračanice 13.vek


    istorija_srba - 95375 - 05.03.2016 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    Ljudovanje: gost Radovan Damjanović


    gusle - 95351 - 03.03.2016 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (2)

    Od glave Zete do grada Spuža


    komunizam - 95297 - 27.02.2016 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    Sokolac, čovjek sa crne liste


    dnk - 95269 - 25.02.2016 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    DNA-Anatolij Kljosov


    istorija_srba_mm - 95159 - 14.02.2016 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    Profesor Srboljub Živanović: O prećutnoj istoriji Srba


    dobra_knjiga - 93472 - 12.08.2015 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    Hercegovačke izbjeglice u Boki Kotorskoj i Konavlima


    Da biste otvorili ovu knjigu, koja je u PDF formatu, kliknite ovdje.
    plemena - 93144 - 05.06.2015 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    Bratstvo Danilović


    http://danilovici.com/stablo.html

    Drugi bratsvenički skup 2. avgusta 2015. godine, manastir Donja Morača.
    srbi_prije_6v - 92153 - 16.01.2015 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    Senzacionalno otkriće: Srpski knez Borna osnivač hrvatske države!


    Da li ste znali da je jedan Srbin osnovao Hrvatsku državu?

    Nedavnim odustajanjem Nemačke od germansko-nordijske istorijske škole, na osnovu koje se pišu naši udžbenici istorije duže od jednog veka, otvara se prostor raznim manipulacijama i prekrajanju istorije. Ovo decenijama već rade pojedine države, što može imati dalekosežne posledice na "balkansko bure baruta".

    Konstantin VII Porfirogenit, vizantijski vladar (913-959), čija je vladavina sa političkog aspekta beznačajna, navodno je autor spisa O upravljanju državom (De administrando imperio) u kojem je opisao i mnoge narode sa kojima je vizantijsko carstvo dolazilo u dodir. Porfirogenit je jedini izvor tvrdnje o doseljavanju Srba i Hrvata na Balkansko poluostrvo u VII veku. Porfirogenita su se slepo držali i Vatikan i predstavnici germansko-nordijske istorijske škole.

    Na našim prostorima Porfirogenit je mlako osporavan, najviše zbog činjenice da je u X veku opisivao događaje iz VI i VII veka. Padom zapadne istorijske škole, proučavanjem srpskih istorijskih knjiga pre Berlinskog kongresa, analizom najnovijih naučnih otkrića na našim prostorima u podunavlju i detaljnom obradom dela antičkih istoričara, srpski istoričari mogu napokon postaviti temelje prave srpske istorije.

    Ovo je priča o Borni, knezu timočko-kučevskom koji se smatra osnivačem Hrvatske države.

    Najstariju vest o Borni nalazimo kod Ajnharda, poznatog letopisca na franačkom dvoru. Godine 818, beležeći kako su dva slovenska poslanstva stupila pred cara Ludovika žaleći se na Bugare, on u nastavku iznosi da su to bili "legati Abodritorum ac Bornć, ducis Guduscanorum et Timocianorum, qui nuper a Bulgarorum societate desciverant et ad nostros fines se contulerant" (poslanici Braničevaca i Borne, kneza Guduščana i Timočana, koji su nedavno iz zajednice s Bugarima otpali i u naše krajeve prešli).

    Borna, Timočanin, bio je zajednički knez Guduščanaca i Timočana. Guduščanci su srpsko pleme tada nastanjeno u dolini Peka. Ime su dobili po antičkom gradu Guduscum, današnje Kučevo, čiji se slabo istraženi ostaci nalaze nedaleko od današnje varošice Kučeva, na suprotnoj strani Peka, pri ušću rečice Kučajne. Temelji građevina ovog grada, zidani od opeke i kamena, protežu se duž Peka dužinom od 4 kilometra. Dakle, pleme Guduščanaca geografski se nalazilo između Braničevaca i Timočana.

    Borna je sklopio savez sa franačkom državom i sa svojom vojskom poslat da uguši ustanak Ljudevita Posavskog.

    Sposobni knez Borna ubrzo postaje gospodar u primorskoj Hrvatskoj. Godine 818, pre izbijanja ustanka, on je kod Ajnharda zapisan samo kao knez Guduščana i Timočana (dux Guduscanorum et Timocianorum). Već iduće godine, kad je vodio na Kupi veliku bitku s Ljudevitom, bio je već "dux Dalmatić". U trećoj godini ustanka (821. ) Borna postaje "dux Dalmatić atque Liburnić", dakle knez cele dalmatinsko-hrvatske oblasti.

    Iz gradacije ovih titula, može se izvući zaključak: da su Franci Borni, kao nagradu i pomoć, davali sve veću vlast, na sve većoj teritoriji, dok mu najzad nisu dali i kneževski položaj.

    Borna je umro 821. godine, a za njegovog naslednika postavljen je njegov sinovac Vladislav. "Interea Borna, dux Dalmatić atque Liburnić, defunctus est, et petente populo atque imperatore consentiente, nepos illius nomine Ladasclavus successor ei constitutus est. " (U međuvremenu umro je Borna, knez Dalmacije i Liburnije, i po želji naroda, kao i saglasnošću cara, njegov sinovac po imenu Vladislav postavljen je za njegovog naslednika).

    Posle sloma ustanka 822. godine, Ljudevit je napustio svoj glavni grad Sisak i prebegao Srbima. (Liudevitus Siscia civitate relicta ad Sordbos, qui natio magnam partem Dalmatić optinere dicitur, fugiendo se contulit). Ne zna se gde je tačno Ljudevit pobegao, ali se zna da je 923. godine pobegao kod Borninog ujaka Ljudemisla u Dalmaciju. Ljudemisl je i sam imao titulu kneza. Krajem 923. godine Ljudemisl je pogubio Ljudevita.

    Ljudevit Posavski ustankom je pokušao da stvori zajedničku državu Južnih Slovena. Takva država stvorena je 1100 godina kasnije. U nju je Srbija ušla kao pobednik u Velikom ratu, plaćenu ogromnim žrtvama, a izašla sa granicama iz 1912. godine.
    praistorija - 92095 - 09.01.2015 : Mihailo Danilovic - best (3)

    Velike istorijske prevare


    Istoriografija ne može biti nauka iz više razloga, kojima smo mi u našoj predhodnoj knjizi posvetili čitavo poglavlje.

    "Na stranu činjenica što, zbog volontarizma, "utvrđene istine" se ne mogu proveriti kao u egzaktnim naukama. Činjenica da dobar broj iznesenih tvrdnji, uopšte nije moguće proveriti, još više pogoršava njen kredibilitet. Ozbiljni naučnici istoriju prihvataju u njenom bukvalnom značenju. Događaji brzo dobijaju obradu u kojoj učesnici kao i sami događaji dobijaju nove dimenzije. Taj postupak daje velike mogućnosti za manipulaciju stvarnim događajima. Herodot, na primer kaže da on piše o događajima u kojima je i sam učestvovao a i koje je "od drugih čuo". Ta "druga ruka" može biti, a najčešće i jeste "obrada" stvarnog događaja, ili još gore, pojava sa određenom namerom. Vrlo često iza "namere" stoje krupni faktori kao što je država.

    Iz mnogobrojnih primera istorijskih falsifikata mi smo odabrali dva primera iz stare i iz novije istorije.

    A kako se legenda pretvara u "istoriju" nabolje svedoči slučaj čuvenog egipatskog faraona Tutankamona. Kao "veliki vladar" on je, navodno, "proširio i učvrstio" imperiju. U filmovima on je besni vitez koji u brzoj prikolici sa mačem u desnici seče neprijatelje kao kupus. Otac njegov Eknaton ¿ prvi jednobožac u staroj istoriji, oženjen čuvenom lepoticom Nefertiti rodila mu je velikog naslednika. Legendarna "ljubav" Eknatona i Nefertiti množila se u romanima u vidu ameba što ni do danas još nije prestalo.

    *M.Ristanović: "Odisejevo zlatno runo Jadrana" / "Toison džor de lžAdriatique" **Izvorni oblik grčkog je porekla u značenju: priča, pripovetka

    I, ko zna koliko bi još ta bajka trajala da je egzaktna nauka nije podvrgla ispitivanju. Ekipaegiptologa pod upravom prof. Zovih Havas podvrgla je DNK analizama telesne ostatke faraonske porodice. I, došla je do neverovatnih zaključaka: "Veliki vitez" TutAnkhAmon bio je bolešljivi dečak, slaboumna kreatura rođena u incestu između Eknatona i njegove rođene sestre, a ona "veličanstvena lepotica" Nefertiti bila je nerotkinja.

    Još banalniji primer je najčuvenija na svetu Da Vinčijeva "Mona Liza", čiji je "zagonetni osmeh" izazivao poplavu sapunica u vidu malograđanskih romana, pa čak i "naučnih radova". Naučnici su danas utvrdili da ta "fatalna Mona Liza" sa "zagonetnim osmehom" uopšte nije žensko. Slika, po svoj prilici prikazuje autoportret maestra Leonarda Da Vinčija iz rane mladosti!

    Ovakvih primera ima bezbroj. A, ta činjenica sugerira ozbiljnom naučniku ideju da je istoriografija istinita u onoj meri u kojoj uspeva da sakrije istinu. A to potpuno opravdava naš zaključak da se ta disciplina ne može smatrati naukom. U svakom slučaju, ova pojava zahteva veliki oprez prilikom istraživanja.

    Prilika je da citiramo vrsnog istraživača u oblasti arheologije g. Nenada Gavrilovića iz Pariza, autora izvrsnog rukopisa "Univerzalna hronologija", koja ima direktne repekusije na ovaj rad.

    "U poslednjim decenijama prošlog veka pojedine naučne discipline, a pre svega arheologija, napravile su na zapadnom Balkanu tako velike naučne prodore koje zapadnjačka nauka nije mogla napraviti hiljadama godina. Buržoaski naučnici na Zapadu jedva da su nešto načuli o Gomolavi, Starčevu, Grapčevoj Špilji, Butmiru, Crvenoj Stijeni i ostalim nalazištima neolitske kulture.

    To je razlog zbog koga mi postavljamo pitanje: ima li smisla vršiti istraživanja na prostorima, kojima je zapadnjačka nauka lutala bez ikakvih opipljivih rezultata, a zanemariti potvrđene nalaze i rezultate, koji vrše potpun zaokret u istoriji čovečanstva, i ruše sve ono što je zapadnjačka istorijografija predhodno utvrdila na prostoru Podunavlja i Jadranske obale. Oni baziraju svoje zaključke na klimavim dokazima, zahtevajući imperativno da se njihove hipoteze prihvate kao naučna istina, koja u stvari, nema nikakve veze ni sa naukom, niti sa stvarnim stanjem stvari. Oni, doduše ponekad pominju podunavsku kulturu, a da predhodno ne znaju kako su se pojedine etničke grupe i plemena sa tih prostora raseljavale, i u kojim pravcima su se kretale po kontinetu.

    Što se tiče rasa i jezika, mi dobro znamo da su mongoloidi govorili altajskim jezikom, dok je evroidna rasa govorila arhaičnim indo evropskim. Ognjište Indoevropljana, dakle treba tražiti oko Karpata i Crnog mora. Bez ikakvog mudrovanja nije teško zaključiti da se ognjište indoevropskih etničkih grupa nalazilo u trouglu Karpata, Dunava, i Dnjepra.

    LAŽNA ISTORIJA S PODLIM NAMERAMA

    Prema "nordijskoj", a pre svega austrijskoj istoriografiji, narodi koji oni nazivaju "Slovenima" ništa i ne čine od svog vekovnog postojanja, nego se samo nekuda sele i preseljavaju. Ali, ono što najviše nervira "nordijske istoričare", jeste činjenica što se ti narodi preterano mnogo "razmnožavaju, a to velike imperijalističke stratege silno zabrinjava. Ispada tako da te "Slovene" stalno treba držati pod kontrolom i smanjivati njihov prirodni priraštaj.

    Taj razlog je, verovatno i uzrokovao brojne ratove i najezde koje su "nordijci" preduzimali protiv Slovenskih naroda. Najbolji dokaz za ovu tvrdnju jeste ponašanje Austro-Ugarske okupacione sile u Srbiji u početku Prvog svetskog rata. Austrijski vojnici, po naređenju predpostavljenih vršili su masovne zločine nad srpskim civilnim stanovništvom, takve istorija nije zapamtila ni u najcrnje dane Turske okupacije. O tome nam najbolje svedoče masakri koje su Austrijanci sproveli u Mačvi u početku rata. Po nečijem naređenju vojnici su ubijali, ne samo sve muškarce, nego čak i maloletne dečake ispod deset godina. I ne samo to. Po nečijem naređenju vojnici su dečacima tupim predmetom razbijali lobanje i vadili mozgove. Čak su tako izvađene mozgove upotrebljavali da hrane vojničke pse. Očevici svedoče da se samo mali broj dečaka uspeo sakriti u gustim šumama Mačve i zapadne Srbije. Nema ni govora o tome da su ove odvratne zločine činili vojnici po sopstvenoj volji. Postoje čak dokazi da su, u okviruvojnih jedinica poslali specijalne "Ajnzac" grupe koje su izvršavale ova gnusna dela po naređenju predpostavljenih starešina među kojima je bilo dobar broj generalštabnih oficira.

    Taj smišljeni i dobro organizovani, neljudski i genocidni postupak prisilio je Srpsku vojsku da u koloni preko zavejanih albanskih klisura povedu sa vojskom više od 40 000 srpskih dečaka, uglavnom ispod 15 godina. Zbog užasnih uslova ovoga povlačenja veliki broj ovih maloletnika stradao je od gladi, zime ili od kuršuma albanskih zlikovaca. Suvišno je i govoriti o tome da je ta kategorija stanovništva bila neboračka, koja nikome nije mogla nikakvo zlo učiniti.

    Ovakvo ponašanje jedne imperijalne vojske, čak ni posle njenog poraza, nikada nije podvrgnuto pod međunarodnu krivičnu odgovornost onih koji su naređenja za ovaj genocid izdavali. Po receptu falsifikovanja istorije ispalo je da je za Prvi svetski rat kriva Nemačka, a da je Austrija, bezmalo ispala žrtva. Oni istoričari koji ne znaju suštinu zbivanja u to doba nikako da se prisete da je katolička Austrija miljenica Vatikana ništa manje nego Hrvatska. Niko od njih nije ni pokušao da uoči taj veliki istorijski previd. Uostalom, što se tiče Srbije, vojska Nemačke nije ni učestvovala u operacijama na teritoriji Srbije! A jeste Austro-Ugarska u kojoj je većina borbenog sastava pripadala katoličkoj veri. Malobrojni mobilisani pravoslavci nikakve zločine činili nisu, jer je više komande nisu "poveravale" ovako odgovorne zadatke.

    KAKO SU SE SELILI SLOVENI

    Najveća i najpodmuklija prevara i podvala koje je "nordijska" "nauka" propovedala vekovima jeste ona o poreklu Slovena i o njihovom stalnom nekakvom preseljavanju. Ta teorija manje pogađa zapadne slovenske narode ali zato nemilosrdno pogađa južnoslovenske.

    Ono na šta nas danas upozoravaju istoričari Svetislav Bilbija i Milenko Nikolić, može uočiti svaka pismena osoba, pod uslovom da vlada ćirilicom. A na tu činjenicu pre više od 20 godina snažno je upozorio vrsni istoričar i Srbin Svetislav Bilbija: "svaka osoba koja vlada ćiriličkim pismom, bez obzira na stepen obrazovanja, može, bez upoređivanja odmah ustanoviti koliko je očigledna sličnost između vinčanskih slova i ćiriličnog pisma".

    Milenko Nikolić s pravom upozorava da ovakvih razmišljanja pre Bilbije nije bilo: "Umesto toga izmišljena je bajka o nekakvom "Ćirilu" koji je za narode doseljene sa nekakvog "Kavkaza", trebao da sastavi jedno pismo, zbog čega je kasnije još morao postati i svetac. Mi ne poznajemo nikakvog "Ćirila" kao osobu koja je izmislila slova. Ali znamo za Apostola Ćirila koji je živeo puno kasnije, a poznajemo njegovog brata Metodija. "Mi o ovoj braći danas znamo, manje više sve. Konstantin je bio glasoviti istoričar, filozof i filolog svoga vremena, koji je stekao visoko obrazovanje u školi patrijarha Fotija, a sa samo 25 godina stekao je zvanje filozofa. Kao velikog naučnika Vizantijski car ga je slao u svojstvu misionara u udaljene krajeve sa zadatkom da širi hrišćansku dogmu. On je to tako uspešno obavljao da je postao uzor svakom misionaru..." (S.Bilbija)

    U svojoj misiji Konstantin nije izmišljao nikakvo "novo" pismo, jer za to nije imao nikakve potrebe, stoga što je to pismo postojalo već najmanje pet šest hiljada godina, a bilo bi naivno pomisliti da ga on nije poznavao. Bajka o "Slovenskim narodima, koji su se doselili sa Kavkaza, neodrživa je izmišljotina. Sve do 1600. godine, istorija ne poznaje nikakve "slovene". Nestor Časni, doduše na jednom mestu pominje jedno pleme pod tim imenom na dalekom severu Rusije, u sibirskim tundrama. Nedoučeni "nordijski" istoričari imali su prilike da načuju nešto o nekakvim seobama sa Kavkaza, pa su, u svom velikom neznanju, tamo strpali i "Slovene". Po toj jednačini ruska plemena su krenula u "migracije" sa Kavkaza na sever, i to preko moćnih susednih carstava Hazara i Polovaca. A rusko polovački ratovi trajali su, manje više hiljadu godina, i to uvek po istom scenariju. Polovci napadaju s juga, a Rusi- sa severa. Mi postavljamo pitanje, koje ima svoje logično opravdanje: ako su se Rusi bilo odakle "doselili", ko je onda pre toga živeo na ruskoj zemlji? Na to pitanje nikakva nauka ne bi mogla dati odgovor zbog toga što on i ne može postojati.

    "Wir kennen keinen Cyril als Buchstabener Fünder,aber einen Apostol Cirilder spil gelebt haben musteund lehnen die Bezei chund der serbichen Sch rift¿Wir kennen ein Konstantin Philozoph und seinenBruder"

    Velike seobe naroda sa Kavkaza jesu istorijska činjenica koju potvrđuju mnogobrojni dokazi, a pre svega jermenski i gruzijski hroničari. Episkop Leonti Mroveli beleži katastrofalan zemljotresu mestu Dvinu koji je progutao za jednu noć 220 000 ljudi. Istina je da su narodi bežali s te "ognjene zemlje" u razdoblju od 1500 godina u pravcu Crno more Bosfor Mediteran, i dalje put Evrope. Ali u tim ogromnim seobama nigde i nikakvih "slovenskih naroda" nema.

    M.Nikolić postavlja epohalno pitanje: "sa kojim je narodima Konstantin Filozof bio u dodiru i koje su pismo imali", pa zaključuje: narod koji je na ovoj teritoriji živeo bio je srpski narod, a pismo srpsko pismo. (Nikolić,str 41.).

    Konstantin u pratnji svoga brata Metodija, prokrstario je čitav Balkan, Malu Aziju i egejski arhipelag. Svi narodi na ovim zemljama već su bili primili hrišćanstvo. Istovremeno na ogromnim prostorima na sever od crnomorskih obala, hrišćanstvo još nije bilo uhvatilo čvrstog korena. I Car, i Patrijarh vizantijski, svesni težine ove misije uputili su Kostantina na Krim, u grčke provincije sa zadatkom da u tom ogromnom prostoru uvede jednobožtvo.

    Konstantin Filozof bio je najučenija glava Imperije u rangu akademika. Car i Patrijar bili su svesni da je samo on sposoban da izvrši veliku misiju. Na severu od crnomorskih obala, na ogromnim prostorima živela su bezbrojna plemena i narodi nad kojima ruski vladari nisu imali skoro nikakve vlasti. Većina tih plemena su milom ili silom, već primila hrišćanstvo, ali je institucionalno Šlimanovo "otkriće" stoji čvrsto. Ta zavera ćutanja i prećutkivanja, čak ni zasto godina nije prihvatila otkrića naučnika svetskog renomea o prevari koja se lako otkriva. Šliman je, očigledno istorijski spomenik pod zaštitom države.

    Istražujući tragove Jasonovih i Odisejevih putovanja, pisac ovih redova došao je do zaključka da su oba ova putovanja nesumnjiv istorijski događaj, i da su se odigrala na istočnoj obali Jadranskog mora između Boke i ušća Cetine. Ovu činjenicu autor je dokazao uz primenu deset egzaktnih naučnih disciplina: geologije, arheologije, nautike, ekonomije, itd. A za tu knjigu u Evropi (Nemačka, Francuska, Britanija) vrata izdavača su tvrdo zamandaljena.

    Zavera prećutkivanja je pretvorena u solidarni princip, koji ne znači negiranje, nego mrgodno prećutkivanje. "Gospodine, vaša knjiga je vrlo interesantna, ali..." tako počinju odgovori izdavača. Pod ono "ali" najčešće se "sa žaljenjem" kaže da "taj slučaj" nespada u obim naše izdavačke deltnosti, i tome slično.*

    ŠLIMAN O SVOJIM OTKRIĆIMA

    Prema svojoj kozmetički ulepšanoj autobiografiji, Šliman je, boraveći u Holandiji kao šegrt za tri godine naučio šest jezika, a među njima čak i sedmi ruski. Zbog toga ga je zapazila firma "Šreder" i uputila ga u Rusiju sa zadatkom da otvori filijalu. On je taj posao toliko "dobro otvorio", da je za nekih 3 do 4 godine zaradio 50.000 zlatnih rubalja. U domovini je zbog toga uspeha bio jako tražen: tražila ga je policija po prijavi firme "Šreder" zbog pronevere. Ali organima gonjenja Šliman je bio "nedostupan". Posle toga u domovinu više nije navraćao. Pošto mu se jedan brat skrasio na Divljem zapadu u SAD u Šliman kreće u "osvajanje" tog kontineta. Posle više pokušaja i brodoloma konačno mu je "pošlo za rukom" da se iskrca na američko tlo. Put je nastavio preko kontineta i stigao u gradić Sakramneto, koji je, kao i čitavu Ameriku tresla zlatna groznica. Šliman, naravno nije ispirao zlato kao i sav tamošnji svet nego je otvorio banku. Za sitne pare kupovao je zlatni prah od kopača ljudi neukih i nepismenih i za kratko vreme zaradio 100.000 dolara! Koliko je bio omiljen najbolje svedoči činjenica da je tri puta izbegao atentat pošto su kopači, konačno shvatili da ih pljačka jer mnogima nije ni platio "prodato zlato". Uspeo je, ipak, da pobegne i da se dokopa Vašingtona. Kao bogatog i kao "uglednog" biznismena imao je čast da ga primi čak i predsednik Amerike, ali mu je uskoro, po svoj prilici i Amerika postala "tesna" koju navrat nanos napušta.

    Vrativši se u Evropu Šliman je daleko zaobišo svoju domovinu pošto ga je tamo čekala poternica. To je početak pedesetih godina kad Francuska i Engleska pripremaju agresiju na Rusiju događaj poznat u istroriji kao "krimski rat".

    SLUČAJ KLAJPEDA

    Krimski rat je magnetnom snagom privukao Šlimana, pa se ponovo našao u Rusiji. Obe sukobljene strane imale su velike potrebe: Rusija za oružjem, a saveznici za hranom. U takvim okolnostima vispreni trgovac pliva kao riba u vodi: Rusima prodaje oružje kupljeno od njihovih neprijatelja, a ovima opet prodaje ruske namirnice. U to doba, zahvaljujući Šlimanu, baltički gradić Klajpeda, inače poznati trgovački centar sa mogim firmama i skladištima, načisto se proslavio jer je bio centar robnog prometa između Rusije i Evrope. Tada se i dogodio slučaj koji je ušao u sve Evropske kriminalističke arhive: za jednu noć izgorela su sva skladišta u Klajpedu! Samo je Gospod sačuvao svoga "miljenika" Šlimana njegovo skladište puno razne robe ostalo je netaknuto. On je, zatim, brzo i unosno rasprodao robu i na brzinu nestao iz Rusije. Carski organi gonjenja pokazali su se nedosetljivim i sporim. Potragu za njim istovremeno su raspisali i saveznici pošto su se, konačno "dosetili"da im je Šliman za njihove pare prodavao njihove topove. Kao i Rusi i saveznici su ostali praznih šaka.

    Šliman se već uveliko nalazio na putu oko sveta preko Sredozemlja, Indije, Kine itd. Za to vreme završio se veliki rat, pa se na "podvige" velikog kombinatora već bilo i zaboravilo. Evropa je sad Šlimanu dostupna, ali mu je domovina još uvek bila "vruća". Stigavši u London Šliman je saznao senzacionalnu vest da je jedan britanski lord platio nezamislivu sumu od 74.000 funti sterlinga za nekoliko ukrasa sa Partenona. Kao vispreni "majstor" odmah je shvatio da se pred njim otvara zlatni rudnik.

    PLjAČKA ANTIČKIH GROBNICA

    U istorijskim analima dobro je poznato da su egipatski faraoni i drugi vladari sahranjivani ugrobnice sa puno dragocenosti koje će vladaru poslužiti "na onom svetu". Oni što su "ostali" na "ovom svetu", takođe nisu bili bez pameti pa su zaključili da pokojniku "tamo" ne treba ništa, a da će njegovo blago bolje poslužiti živima nego mrtvima. Tako je nastala, još u doba egipatskih vremena unosna "delatnost" pljačke bogataških grobnica. Šliman je odmah shvatio da se predmeti iz antičke Helade na zapadu prodaju po nezamislivim cenama. A, budući da je kralj Prijam, po legendi bio basnoslovno bogat, Šliman je odlučio da potraži njegovu grobnicu, pošto mu je sudbina poverila ovu istorijsku misiju. Istini za volju, on je već bio toliko bogat da mu je manje bilo stalo do zlata, a više do naučne slave. Međutim, bio je svestan da je polupismen i da je reč "arheologija" čuo prvi put. Stoga je rešio da prvo postane "učeni arheolog". S tom namerom uskoro se našao u Parizu. Jednom takvom "talentu" nije, naravno tebalo puno da uđe u veliku naučnu disciplinu. Čak, brže nego što je za tri godine "naučio" sedam jezik astekao je diplomu arheologa u Parizu, pa pošto ga je sudbina odredila da otkrije Prijamovu prestonicu, zaputio seu malu kneževinu Grčku, koja se tek pre dvadesetak godina oslobodila od otomanskog jarma. U njegovoj autobiografiji piše da je tamo dočekan kao mesija, koja će otkriti zagonetke slavne grčke istorije. Prvo je, naravno požurio na Odisejevu Itaku, i čim je malo čeprkao, otkrio je grobnice ne samo Odiseja i Penelope, nego i većine heroja učesnika trojanskog rata. Šta je on stvarno "otkrio" to se nikad nije saznalo, pošto nikad niko nije kontrolisao njegovu delatnost.

    Još pre dolaska u Grčku niko u Evropi nije bio raspoložen da mu pruži gostoprimstvo. Mada nije do kraja razjašnjeno, ali po svoj prilici uskoro je i u Odisejevoj domovini postao nepoželjan. Pa, pošto ne bi bilo nikakve logike da na grčkoj teritoriji "pronađe" Prijamovu prestonicu, Šliman baca oko na Tursku. Na tom stupnju njegove delatnosti pojavljuje se ličnost koja mu je učinila ogromne usluge. Bio je to Frank Kalvert američki konzul u Carigradu. Pre nego što će Šliman uz pomoć Kalverta kupiti brežuljak Hisarlik, nemački arheolog fon Han već je vršio iskopacanje na obližnjem lokalitetu Bunarbaši, pokušavajući da tamo otkopa Prijamovu Troju. Pošto se pokazala besmislenost Hanovih iskopavanja, Šliman se ustremio na Hisarlik. On nije oklevao: za dve godine "otkrio je" Prijamovu prestonicu sa ogromnim blagom i tako postao najslavniji arheolog sveta.

    Godinu dana pre nego će Šliman započeti iskopavanje "Troje II" pojavila se prva negativna reakcija na njegova "otkrića". Godine 1877 pojavila se u Lajpcigu omanja knjiga pod naslovom "Geschichte von Troas", čiji je autor bio mladi istoričar Eduard Mejer. Mada je bio veliki talenat dvadesetogodišnji Mejer nije bio kadar da ozbiljno uzdrma Šlimanova "otkrića".

    A, velika senzacija privukla je mnogo radoznalaca na Hisarlik. Mejer je u međuvremenu postao profesor univerziteta u Hale u, gde je 1880 objavio svoju čuvenu knjigu "Geschichte von Alterum", koja se, doduše malo bavi Šlimanom ali iz nje nije teško zaključiti da Šlimanova "otkrića" nemaju nikakva uporišta u stvarnosti.

    Težak udarac Šlimanu i njegovoj domovini zadao je nemački oficir Ernst Betiher koje je, 1883. godine posetio Hisarlik i Šlimanovu Troju i zaključio da ta "Troja" nije bila ništa drugo nego običan krematorijum. Njegov izveštaj teško je uzdrmao Šlimana pogotovo u Nemačkoj u kojoj su se istoričari i arheolozi frontalno okrenuli protiv njega. Ali ni Šliman nije sedeo skrštenih ruku. Godinu dana pre svoje smrti on je na Hisarliku organizovao veliki naučni skup i okupio najčuvenije arheologe. Učestvovali su Karl Human, Čarls Valdstein, fon Dun i naravno Vihrov iFrank Kalvert. Skup je, 30 marta 1890. sačinio jedan "protokol" kojim je okrivio nemačkog oficira za klevetu!

    Jedan tako eminantan naučni skup nije mogao doneti "pogrešnu odluku" mogla bi biti rezultanta javnog mnenja u Nemačkoj. "Prijamova Troja" na Hisarliku donekle je "učvršćena", ali je u Šlimanovoj domovini ostala previše klimava. Ipak, umesto nauke, na scenu je stupila politika. Ne treba zaboraviti da je želja za ujedinjenjem nemačkih državica u veliku imperiju dobila snažan zamah posle njene velike pobede ned Francuskom, nešto ranije. Državni interesi su nalagali veličanje svega što je Nemačko. Još više je opstanku Šlimana doprinela činjenica da su prema njemu osećali simpatiju Kajzer i Bizmark, koji su ranije u nekoliko navrata srdačno primili. Šliman je umro 1890. godine, a njegovo delo nastavio je njegov saradnik Dorpfeld, koji je nastavio čeprkanje na Hisarliku.

    Nauka i slabo obaveštena javnost u Evropi i Americi, zaista su poverovali da je problem Prijamove Troje "definitivno rešen". To je pokušao da dokaže američki univerzitetski profesor Blegen koji je na Hisarliku čeprkao nekoliko godina, i po svom priznanju "ništa novo nije otkrio"! To mu ipak nije zasmetalo, da po povratku u Ameriku napiše knjigu u šest tomova, u kojoj je "potvrdio" da je Šliman "definitivno rešio problem svetog Prijamovog Iliona".

    O autoru: Profesor dr Milan Ristanović je doktor filoloških nauka, profesor Sorbone u penziji, član Udruženja književnika Francuske i prevodilac. Aktivno poznaje desetak jezika;
    prepiska - 92047 - 06.01.2015 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    Dragoljub Antić, Vesna Pešiš, prof. Đorđe Janković, Milutin Jaćimović


    srpski_simboli - 91939 - 27.12.2014 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    Srpska mitologija: Sreten Petrović (1. dio)


    rat_zvornik - 91937 - 27.12.2014 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (5)

    Muslimani u BiH zakivali žive Srbe na drveće


    Potresno ostvarenje u produkciji RTB koje je nedavno postavljeno na Jutjub mučno je svedočanstvo o zločinima koje je muslimanska vojska počinila u noći između 5. i 6. novembra 1992. u selu Kamenica...

    "Selo Kamenica... Leva obala Drine, opština Zvornik. Od sela ostalo samo ime, od ljudi niko". Ovim rečima uz apokaliptične slike do temelja spaljenih kuća počinje dokumentarni film "Više od zločina" autora Miloša Markovića.

    Potresno 18-minutno ostvarenje u produkciji Radio televizije Beograd koje je nedavno postavljeno na Jutjub mučno je svedočanstvo o zločinima koje je muslimanska vojska počinila u noći između 5. i 6. novembra 1992. godine u selu Kamenica.

    Celokupno zateknuto stanovništvo zverski je pobijeno. Srbi su klani noževima i sekirama, zakivani za drveće, davljeni žicom...

  • Sekira je poštedela drveće, ali ne i ljude - kaže autor na jednom mestu na čije reči se veštom rukom montažera nadovezuju potresne ispovesti žena, majki, braće koji tragaju za svojim najmilijima.

  • Našli smo sedam glava - priča u filmu jedan od žitelja sela.

  • Ovo je moj brat. Prepoznao sam ga po džemperu. Vidite kako su ga vezali ularom - pruža neimenovani sagovornik ruke ka kameri pokazujuči kanap koji je upravo skinuo s raspadnutog leša.

    Za nedelju dana pronađeno je šest mučilišta sa 38 žrtava. Njih 109 nestalo je kobne novembarske noćI.

    Na osnovu izveštaja patologa (među kojima prepoznajemo kasnijeg ministra zdravlja dr Zorana Stankovića) saznajemo na koji su način mučene žrtve vezivanjem lancima. Najmlađi pronađeni tek je počeo život. Imao je svega 19 godina.

  • Tražim oca. Došla sam s tetkom - jedva izgovara jedna devojčica.

  • Pričali su mi da su ih pekli na ražnju. Čulo se dok su jaukali! - u sledećoj sceni zamuckuje žena odevena od glave do pete u crninu pre nego što se onesvestila.

    U pozadini se čuje jadikovka, zapomaganje za najmilijima. Većina nikada neće biti pronađena. Kadar s poređanim sanducima nagoveštava opelo, kojim se stravično svedočanstvo Miloša Markovića, o zverskim dešavanjima početkom devedesetih završava.

    Potresan film možete u celosti pogledati ovde:

  • praistorija - 91935 - 27.12.2014 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (3)

    Nemačka zvanična nauka - Nije Mesopotamija već Dunav


    Nemački najpoznatiji naučnik za Drevni istok, Harald Haarmann, je otkrio spise iz Kamenog doba, koji mogu promeniti shvatanje istorije.

    Iz divljeg i nedotaknutog regiona Balkana dolazi nam neverovatna priča, koja ruši naše dosadašnje znanje o nastanku civilizacije.

    Po najnovijim naučnim saznanjima, ljudi iz takozvane Dunavske civilizacije su živeli u gradovima, koristili bakarno oružije i pismo hiljadama godina pre bilo koje visoke civilizacije na svetu.

    Ali konzervativni istoričari odbijaju bilo kakvu pomisao na postojanje tako rane civilizacije u Evropi, koja je postojala pre 8 hiljada godina.

    Ovaj dokumentarac prati grupu naučnika koji putuju da vide ostatke Dunavske civilizacije.

    Harald Harman je vodeći svetski specijalista za drevne jezike i pisma. On je radio kao profesor u Nemačkoj, Japanu i SAD. Govori devet jezika, napisao je preko 50 knjiga.

    Po njemu pismo Dunavske civilizacije je najstarije pismo na svetu.

    Nojevev potop se zaista desio. Pre 9 hiljada godina, posle poslednjeg ledenog doba, nivo mora je porastao, i poplavio plodni region, koji je danas Crno more.

    Ljudi iz ove civilizacije su osnovali nova naselja u Dunavskoj dolini. Naučnici ovo nazivaju Dunavskom civilizacijom.

    Ovi ljudi su prvi u istoriji koji su koristili bakarna oružija, živeli su u dvospratnim kućama, sedeli na stolicama, dok je ostatak sveta bio zarobljen u Kamenom dobu.

    Kasnije su izmisili i pismo. Njihova kultura je postojala dve hiljada godina, sve do otkrića zlata.

    Tad je krenuo kraj Dunavske civilizacije, zato što su ratnici iz kaspijskih stepa im uništili tu civilizaciju.

    Lokalni arheolozi Dunavske civilizacije će vam predstaviti njena dostignuća.

    Posetićemo najstarije rudnike na svetu.





    O autoru

    Harald Haarmann (born 1946) is a German linguist and cultural scientist who lives and works in Finland. Haarmann studied general linguistics, various philological disciplines and prehistory at the universities of Hamburg, Bonn, Coimbra and Bangor. He obtained his PhD in Bonn (1970) and his habilitation (qualification at professorship level) in Trier (1979). He taught and conducted research at a number of German and Japanese universities and is a member of the Research Centre on Multilingualism in Brussels. Since 2003, he has been Vice-President of the Institute of Archaeomythology (headquartered in Sebastopol, California) and director of its European branch (based in Luumäki, Finland).
    srbi_hrvati - 91345 - 08.10.2014 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    Kako su pod uticajem Rimokatoličke crkve Srbi u Dalmaciji i Hercegovini postali Hrvati (2)


    U takvim uslovima nije bilo teško franjevcima da ubede pojedine srpske porodice na preveravanje, pogotovo što je u to vreme i rimokatoličke crkva poštovala stari julijanski kalendar, što su i franjevci kao i pravoslavni popovi bili iz istog naroda, govorili istim jezikom, što su franjevci u to vreme najčešće pisali srpskom ćirilicom. U takvim uslovima otvarali su im se pravoslavni domovi, gde su nalazili pravoslavne i uvodili ih u rimokatoličke veru. Ponekada su im išli na ruku i sami predstavnici turske vlasti od kojih su mnogi, kao franjevci bili konvertiti, poislamljeni Srbi, otpadnici od pravoslavne vere, pa ih je zbližavalo to otpadništvo.

    Još iz vremena srednjovekovne države bosanske imali su franjevci razrađen metodologiju pristupa lokalnim moćnici, o čemu govori i Nikodim Milaš, navodeći kao primer svedočenja fratra Zlatovića koji kaže da su "frankovci znali tako se ponašati da su kod glavatih Turaka nalazili prijateljstva i zaštite, što im je čudo koristovalo u vršenju pastirskih dužnosti. Nalazi se po arhivama samostana dosta prijateljskih dopisa bosančicom i turskih listina ovih vremena koji im služi za putne listove i prosto hodanje po susednih mesta po kojih čestokrat mogahu mirno obavljati poslove". Takvim postupcima su se franjevci služili kada je trebalo od turskih vlasti obezbediti dozvolu da na ruševinama neke pravoslavne bogomolje zasnuje crkvu ili samostan. U jednoj od takvih prilika, kako kaže, Jeronim Vladića, franjevci "ne ostadoše skrstenih ruku, časa ne počasiše, nego odmah jedni padoše na vruće molitve, jedni poletiše po dvorovima. Vlast vezira, emira i uglednih bega koje je trebalo zlatom potkupiti".

    Lov na pravoslavne duše

    Očigledno je da su se franjevci zahvaljujući podršci Rimske kurije u šesnaest veku bolje snašli od pravoslavnih, od predstavnika turskih vlasti u Makarskoj dobili su dozvole da preuzmu ruševine starih manastira Makar, Zaostroga i Živogošća i brojnih crkava. Neki Franjevački istoričar pominju da je u to vreme aktivno delovale i Makarska biskupija. Ali sve do sredine sedamnaestog veka, dok su Makarska primorje gospodarili Turci Makarskim rimokatolicima mogli su da upravljaju samo naslovni biskupi čija su sedišta bila van ovog područja.

    Docnije se kao Makarska, duvanjski i Smederevski biskup pominje jedan seoski fratar, Nikola Ugrinović, koji je takođe nosio naslovne titule tri biskupije: smederevske, duvanjske i Makarske, a živeo u selu u Poljicima, daleko od svojih biskupije, gde je i umro 1577. godine. Čini se da je odrešene ruke za svoj rad na prostoru Makarska, sve do Mostara i u jugozapadnoj Bosni imao biskup Bartul Kačić Žarković, koji je na biskupsku stolicu seo 1615. godine. Njegovo sedište bilo je u samostanu Zaostrogu.

    Umro je 1645. godine, a nasledio ga 1646. godine Petar Kačić, a te godine Makarska sa okolinom ušla je u sastav Mletačke republike, kada su za rimokatoličke crkvu nastupila povoljnija vremena. Kačić je umro 1685. godine, a na njegovo mesto došao je Nikola Bjanković koji je uložio veliki trud u katoličenje pravoslavnih, a tvrdi se da je u tome imao velikog uspeha. Umro je u dubokoj starosti, a nasledio ga je Stjepan Blašković. Posle njega na biskupskoj stolici sedeo je Fabijan Blašković. Umro je 1819. godine, a posle njegove smrti Makarska biskupije pripojena je Splitskoj biskupije.

    Sporeći se kod viših crkvenih vlasti sa Makarska biskupa, na scenu je stupila Mostarska biskupije, čiji je osnivač 1625. godine bio fra Dominik Andrijašević.

    Na primeru Mostarske biskupije najbolje se može pratiti način kako je Rimska kurija u prošlosti na Balkanskom poluostrvu osnivala nove biskupije i kako se i od čega počinjali. Mostarska biskupija, o čemu svedoči jedan izveštaj Kongregacije za propagandu vere iz 1623. godine, na prostoru na kome je delovale u vreme osnivanja nije imala ni crkava ni vernika ni sveštenstvo. Jedina hrišćanska bogomolja na prostoru biskupije bila je kapelica Svetog Stevana u Čitluku, koju su 1540. godine razrušili Turci. Uz zalaganje makarskog biskupa franjevci su je obnovili 1614. godine. Nije isljučeno da je ta crkvica prethodno bila pravoslavna. Pored crkvice bile su samo tri rimokatoličke kuće.

    U samom Mostaru u vreme osnivanja biskupije bilo je samo deset rimokatoličkih trgovačkih porodica. Ta nova biskupije početkom sedamnaestoga veka umešala se u jagmu i za Duvanjsko polje što je izazvalo strašno protivljenje Makarske i Trebinjske biskupije. Za nepuna tri veka svoga delovanja, zahvaljujući ognju, maču i najcrnjem prozelitizmu, na području ove biskupije osim rimokatolika više nema vernika drugih vera.

    I pored povoljnih uslova za delovanje na teritorijama koje su bile u granicama turske države, tokom šesnaestog i početkom sedamnaestoga veka franjevci u početku nisu postigli neke značajnije uspehe u prevođenju pravoslavnih u rimokatoličku veru. U izveštaju makarskog biskupa Bartolomeja Bartula Kačića iz 1626. godine potvrđuje se da su u svim parohijama - župama njegove biskupije, u čiji sastav su uvršteni Duvno i Rama, u većini bili pravoslavni. Slično stanje, prema izveštaju istog biskupa, bilo je i deset godina kasnije. Duvanjska i ramska župa (parohija) bile su u sastavu samostana Svetoga Petra u Rami. Biskup izveštava da je prilikom ove posete u duvanjskom selu Lipi sa pravoslavne na rimokatoličke veru preveo 31 lice, a u Brišniku, selu u kome je rođen hajdučki harambaša Mijat Tomić, deset lica.

    U prevođenju pravoslavnih u rimokatoličku veru posebno se istakao Makarski biskup Nikola Bjanković koji je prethodno dvanaest godina misionario po Hercegovini i za to vreme u rimokatoličke veru je "preveo mnoge šizmatike (pravoslavne, prim. JB) i krstio mnoge turske porodice". Njegov učinak hvali i hroničar ramskog samostana Jeronim Vladića koji govori kako je Bjanković na razmeđu sedamnaestoga i osamnaestog veka preveo mnoge pravoslavne u rimokatoličke veru.

    Najveće uspehe u katoličenju srpskog življe postigli su franjevci na dalmatinskoj teritoriji koja se nalazila u sastavu Mletačke Republike, a veliku pomoć pružila im je mletačka vlast. Posle poraza Turaka pod Become 1683. godine bosanski franjevci, podsticani od Svete stolice, brzo su zaboravili na privilegije koje su im Turci dali, počeli su šurovati sa Mlečanima i Austrijancima prikupljajući važne obaveštajne podatke, a pripremali su teren za upade uskoka na tursku teritoriju, što je kod Turaka izazivalo podozrenje, a onda i odmazde, u kojima nisu šteđeni ni franjevci ni njihove bogomolje. Zbog toga su franjevci počeli organizovano da preseljavaju na mletačku teritoriji veliki broj rimokatoličkih, ali i pravoslavnih porodica.

    Prva takva seoba dogodila se 1650. godine kada su se na mletačku teritoriji doselile 54 bosanske porodice. Nova seoba zbilo se 1684. godine pod vođstvom franjevci Šimuna Brajinovića, a zatim su usledila već pominjana seoba koja se desila 1687. godine, nekoliko meseci posle smrti Stojana Jankovića. Franjevcima samostana u Zaostrogu pripisuje se zasluga što su na teritoriji koju je u sedamnaesteom i osamnaestom veku kontrolisala Mletačka republika iz zaleđa koje je bilo u sastavu Turske Carevine preveli oko 4.000 hrišćanskih porodica. Sam fra Andrija Bebić preveo je oko 500, a Franjo Radatović oko 320 porodica Mletačka vlast u Dalmaciji, čiji su nosioci bili vatreni rimokatolici, težeći da sve stanovništvo prevede u rimokatoličke veru često je primenjivala silu kako bi pravoslavne naterala na preveravanje, oduzimajući im i neke njihove crkve i dajući ih franjevcima.

    Krajem sedamnaestoga veka franjevcima se pri ruci našao mletački providur Dalmacije Petar Valijer koji je i sam bio fanatični rimokatolik, on je, izlazeći u susret dalmatinskim biskupima, primenjivao državne mere, prisilno pokrštavajući pravoslavne Srbe. Pomoć mletačke države posebno je iskoristio splitski biskup Stefan Kosmi koji je tvrdio da je u to vreme na rimokatoličku veru preveo nekoliko hiljada pravoslavnih Srba, a sami fratri su se u svojim spisima tada hvalili da je bilo oko 25.000 preverenika. Posebno je uspešno rimokatoličenje bilo oko Vrlike, Sinju i Dicima. Splitska biskup Stefan Kosmi hvali se u jednom izveštaju Svetoj stolici, pisanom 1685. godine kako svake sedmice iz pravoslavne u rimokatoličke veru prevede po nekoliko ljudi. U jednom drugom izveštaju Komisiji za propagandu vere ovaj biskup se žali na teško siromaštvo u kome žive u katoličku veru tek prevedeni vernici.

    Za to vreme predeli u Makarskom zaleđu iz kojih se iselio narod predvođen bosanskim fratrima ostali su pusti. Ostalo je toliko malo naroda da je, kako svedoče sami franjevci, u "svem Duvnu, Lievnu i Kupresu do Rakitna bilo samo dva župnika, a moguće je (...) u oko Rame predelu bio još jedan sveštenik". I pre seobe ramskih franjevaca ovi predeli bili su retko naseljeni. Prilikom obilaska Duvanjskog polja 1671. godine Makarski biskup fra Marijan Lišnjić, koji je, što je i razumljivo, samo vodio računa o rimokatoličke dušama, na Duvanjskom polju je našao svega 300 vernika, ali oni nisu imali ni jednu bogomolju.

    Iskorenjivanje pravoslavlja na Pelješcu

    Početkom dvadesetog veka među žiteljima Pelješca (Rata) još je bilo živo sećanje na vremena kada su žitelji ovog vremena ispovedali staru ili pravoslavnu veru, a održala se predanja o crkvama koje su prethodno bile pravoslavne ili grčke, kada su pripadale "rišćanima" ili "vlasima". Smatra se da je dobar deo stanovništva ovog poluostrva bio poreklom iz Bosne, Hercegovine, okoline Novog Pazara. Pominje se da je kod mesta Kune na Pelješcu bio pravoslavni manastir u kome su živeli kaluđeri čiji zidovi su postojali početkom dvadesetog veka. Prilikom izgradnje puta krajem devetnaestog veka pronađena je kamena ploča na kojoj je bio Ćirilični natpis za koji se verovalo da je pripadao manastiru, ploča na žalost nije sačuvana. Rimokatolička crkva Svetog Petra i Pavla u Trpnju nekada je bila pravoslavna. Pravoslavna crkva na Pelješcu postojale su u Pijavčini, Žuljanima, Crnoj Gori i Janjini. Sačuvalo se sećanje da je pravoslavni narod ovog poluostrva prisilno pokatoličen, da je Dubrovačka republika to učinila koristeći oružanu silu, da su snažan otpor pružili žitelji sela Osbjave i Potomnje, ali da je vlast primenila silu i oružje kada je bilo i mrtvih glava.

    Početkom dvadesetog veka stanovnici sela Gornja Vrućica na Pelješcu slavili su pravoslavni Božić. Sačuvao se običaj loženje Badnjaka uoči Božića i mirboženje onako kako to čine pravoslavni Srbi. Početkom dvadesetog veka narod Pelješca je pevao "o Marku, Milošu, Momčilu, Relji, Vukašinu, Strahinjiću Banu, Crnojević Ivu, Dojčinu vojvodi, Vuku Brankoviću, Herceg Šćepan, Jankoviću, Smiljanić, o Kosovu, Šar planini, Prilipu". Mnoge porodice sa Pelješca nosile su i dalje svoja srpska prezimena kao što su Vuletić, Radulović, Šainović, Lazić, Lazarević, Milanović, Milovanović, Radović, Radoš, Stanišić, Jugović, Miličić, Milići, Miletić, Vukica, Bogojevići, Radulići, Mirković, Tomašević.

    Arhive samostana u Makarskom primorju poseduju brojne dokumente u kojima se svedoči o prevođenju pravoslavnih u rimokatoličke veru. Takav jedan dokumenat, navodno iz 1451. godine pominje Petar Kadčić Peko u kome se tvrdi da je neki franjevac Franjo Momović preveo u rimokatoličanstvo 736 pravoslavne porodica. Tvrdi se da je franjevac Bariša Arbić preveo na katoličke veru oko 30 Turaka, a franjevci Lovri Ljubušaninu zabeleženo je u biografiju da je preveo na katoličke veru jednu udovica i njenu ćerku.

    Svedočanstvo o masovnom prevođenju u osamnaestom veku Neretvljana u rimokatoličke veru ostavio je fratar Luka Vladimirović, koji se hvalio da je potomak srpske kraljevske loze, u svom delu (Chronicon archiviale conventus Sanctae Mariae Zaostrogiensis, Venetiis, 1770) koje je potpisao pseudonime Lucius Narentinus. On sa posebnim uvažavanjem navodi imena rimokatoličkih sveštenika na prostoru neretvljanske oblasti koji su se istakli u prevođenju pravoslavnih u rimokatoličke veru. Sa posebnim ponosom ističe kako su rimokatoličke veru primile ugledne srpske porodice: Miletić, Vidović, Vuletić, Martinović, Knežević, Milošević, Savić, Popović, Orašnjak, Tadić, Rajčević, Bilešanin (Bjeliš). I sam Vladimirović u svom delu pohvalio se kako je preveo na rimokatoličke veru porodice Brkić, Zubičević, Laurić, Sekulić, Pavkovića, Sandić, Milovac, Mostarac... Kao svoju životnu zaslugu on ističe i to što je preveo na rimokatoličke veru 12 pravoslavnih devojaka.

    I Makarski Ljetopis koga je pisalo nekoliko fratara od 1773. do 1794. godine svedoči o mržnji rimokatoličkih sveštenika i njihovih vernika prema pravoslavnim Srbima ili rkaćima kako su oni pogrdnim nazivani o odnosu rimokatoličke crkve i njenih vernika prema pravoslavnim koji su živeli u Makarskom primorju u drugoj polovini osamnaestog veka. Franjevački letopisac sa simpatijama piše o poznatom hajduku iz imotske krajine Jovanu Bušiću-rosi harambaši, rimokatoliku koji je još slavio svoju krsnu slavu Svetog Jovana Krstitelja, ali po novom gregorijanskom kalendaru, kada je 1775. godine, na dan njegove krsne slave Svetoga Ivana Krstitelja u Imotskom polju ubio tri pravoslavna Srbina - rkaća jer su orali, a nisu poštovali rimokatolički praznik. Taj isti Rosa presreo je duvanjske trgovce, a među njima i jednog Rkaća - pravoslavnog Srbina jer nije umeo da očita Očenaš Rimske crkve. Sa nasladom Franjevački letopisci beleže kako su mletačke vlasti u Makarskoj 1778. godine zaplenile robu jednog mostarskog trgovca - rkaća.

    Proces prisilnog prevođenja pravoslavnih u rimokatoličku veru nastavio se i u devetnaestom veku. Tokom 1817. godine rimokatolici su spalili arhivu srpske crkvene opštine u Metkoviću, u kojoj su postojali podaci o stradanju pravoslavnih od rimokatoličke crkve i mletačkih vlasti, ali i austrijskih vlasti samo zbog toga što su ispovedali svoju staru veru. Pozivajući se na dokumenta koja su ostavili pravoslavni sveštenici u Metković, Vlačić navodi da su im 1837. godine vlasti po nalogu rimokatoličkih crkvenih dostojanstvenika bili zabranili da obavljaju verske obrede. Iste godine, na pravoslavni Božić, rimokatolici su navalili na pravoslavnu crkvu u Opuzenu sa koje su skinuli zvono.

    Pravoslavnima je tokom i sredinom devetnaestog veka bilo zabranjivano da slave svoje praznike po starom julijanskom kalendaru. Serdar Ivan Kačić koji je po novom gregorijanskom kalendaru slavio svoju krsne slavu Svetoga Ivana, nekadašnjeg pravoslavnog Svetog Jovana, zatvarao je u tamnice one hrišćane koji su svoje zemljoradničke poslove obavljali držeći se starog kalendara. Pravoslavni su prisiljavani da pucnjima prangija svečano dočekuju rimokatoličke biskupe koji bi posećivali mesta u kojima su živeli. Sačuvali su se dokumenti koji potvrđuju kako su teško živeli pravoslavni sveštenici u Opuzenu na čije su kuće noću nasrtali rimokatolici, stalno ih uznemiravajući. Svoj dolazak u novu parohiju morali su prijavljivati rimokatoličkom biskupu. Na sve molbe pravoslavnih koji su tražili pomoć i zaštitu, vlasti nisu odgovarale.

    Krsne slava veza sa Srpskim korena

    Rodovi iz Zapadne Hercegovine, čak i oni koji su davali ili daju franjevci, uz još neke običaje iz stare pravoslavne vere najupornije čuvaju krsne slavu kao direktnu vezu sa svojim srpskim pravoslavnim korenom. Sa kolena na koleno, pošto su promenili veru, očevi i dedovi, čuvajući često i staru pravoslavnu ikonu svoga sveca zaštitnika, zaklinjali su sinove i unuka da nastave da slave krsne slavu, da na dan slave pale sveća i lome slavski Kolač.

    Pošto su uvideli da nisu u stanju da iskorene te običaje rimokatolička crkva pokušala je da ih bar donekle izmeni ili usmeri u tom pravcu da vremenom nestanu. Pojedini pravoslavni sveci koji se slave preimenovana su u rimokatoličke - Sveti Jovan u Svetog Ivana, Miholjdan u Svetog Mijovila, Sveti Stefan u Svetog Stjepana. Vremenom su neki od tih svetaca umesto po starom julijanskom počeli da se slave po novom gregorijanskom kalendaru. Sa ovim običajima suočila se svojevremeno krajem petnaestog veka i Dubrovačka republika kada je pod svoje skute stavila poluostrvo Pelješac, pa je pokušala da donese i nekakve propise kojima bi se umanjio značaj srpske krsne slave koju su slavili tek pokatoličeni Srbi. Krsnu slavu slave i rimokatoličke rodovi iz Konavla i Boke Kotorske.

    Krsnu slavu Svetog Jovana Krstitelja slavila je, ali i danas slavi rod Kačića iz Makarskog primorja, o čemu je ostavio svedočenja franjevac Andrija Kačić-Miošić (1704 - 1760), poznati pesnik iz Makarskog primorja i monah zaostroškog samostana u znamenitoj knjizi Razgovor ugodno naroda slovinskoga , objavljenoj u Mlecima 1756. godine. Na jednom mestu opisujući i opevavajući svoje pretke Vitezovi Kačiće on kaže: "Sve kuće ovog plemena drže Svetog Ivana za svog branitelja, ma različito: jer ovi u gornjem primorju slave ga na hrišćanski (pravoslavni, prim. JB), sjutra dan po latinskim ( rimokatoličke, prim. JB) Vodokršću, u koji dan dolazi hrišćanski (pravoslavni, prim. JB) Ivanjdan; a oni u donjem primorju slave ga na latinski, po našem Božića. Imaju u Podaci svoju vlastitu crkvu Sv. Ivana, i u njoj četiri grebe, od kojih su gospodari Miošići i Aleksić, koji na drugom misto ne imadu svojih grebe od starine izvan u rečenoj crkvi".

    Ove navode upečatljiv je objasnio najbolji Kačićev tumač u biografiju Dan. A. Živaljević: "Kada uzmemo u obzir da su Kačići iz Bosne, da samo Srbi pravoslavne vere slave slavu i da i danas ima u Dalmaciji i Boki Kotarskoj čitavih bratstava, koja primivši rimokatoličke veru, zadržaše svoju staru slavu i slave pravoslavne svece, a nekima čak i pravoslavni sveštenik seče Kolač, to nećemo pogrešiti ako iz gornjih Kačićevih reči izvedem: da su Kačići starina bili pravoslavne vere i da se u Kačićevoj kući slavio zimski Sveti Jovan, koga slavi znatan deo srpskog naroda". Sa ovakvim mišljenjem Dan. A. Živaljevića nije se složio Stjepan Banović iznoseći stav da Kačići u prošlosti nisu bili pravoslavci nego nekakvi bosanski patareni, koji su takođe slavili slavu.

    Početkom dvadesetog veka u Makarskom primorju nije bilo ni jednog pravoslavnog Srbina, ni jednog pravoslavnog vernika, a kako svedoči Stjepan Banović, svi Primorci Makarska krajine "slave krsne ime i danas, upravo onako kako se ono slavili u Bosni ili Zapadnoj Srbiji. Slavi ga i sva zagorska i vrgorska krajina, a slave ga i oko mutne Neretve - dakle po svem teritoriji nekadanje Paganije - Krajine, gdjeno se toli istrajni držaše patarenstvo za nekoliko vekova".

    Baveći se pitanjem krsne slave, Banović je početkom dvadesetog veka obavio istraživanja u više sela Makarska krajine gde je popisao rimokatoličke rodova i njihove krsne slave. Obišao je Zaostrog, Drvenik, Podaci, Brist, Gradac, Baćinu, Živogošće, igrane, Drašnicu, Podgoru, Vrgorac, Banju, Koteze, Kokorić, Sridrušu, Kljenak, Rvaču, Višnjić, Dragljane, Zavojane i Kozić. Među prezimena koje je Banović popisao ima i onih koje ukazuju na čisto srpsko poreklo među kojima su: Jelčići, Kosovići, Vitasovići, Delić, Burić, Borićemo, Bogunovići, Bošković, Kalabe, Đikovići, Krstić, Stojković, Pavlović, Rosandići, Vulinovići, Jugović , Radojkovići, Vranješi, Miličević, Radonići, Miličić, Galić, Stanković, Rakić, Jolići, Marković, Vuković, Jović, Vujčići, Vulete, Čović, Nikolić, Mišić.

    Rodovi koji žive u Makarskom primorju uglavnom slave krsne slave koje se inače najčešće slave kod Srba. U selu Zaostrogu, pored rimokatoličkog praznika Tri kralja koji se slave na dane pravoslavnog Božića kada je česta slava Sveti Stefan, slavi se i Sveti Mijovil (Miholjdan), Sveti Luka (Lučinjdan), Martin biskup (Mratinjdan), Nikola biskup (Nikoljdan) i Sveti Jovan (Jovanjdan).

    Krsne slava se održala u Makarskom primorju i početkom dvadeset prvog veka, što potvrđuje i Glas koncila (47/1587), predstavljajući selo Vidonje, najudaljeniju župu od Splita, sedišta Splitsko-Makarska nadbiskupije. Ovo selo koje rimokatolici u Hrvatskoj nazivaju hrvatskim Nazaretom za poslednje 43 godine dalo je dvadeset sveštenika rimokatoličke crkve, od toga njih 17 su živi, a među njima i dvojicu nadbiskupa. U tom selu Vidonjama koje je toliko zadužilo rimokatoličku crkvu, kako saopštava Glas koncila, i danas" svaka porodica ima svoga sveca zaštitnika koga štuje na poseban način, te je to istinsko porodično slavlje na koje dolaze prijatelji i rodbina."

    Izvor: magacin.org

    srbi_hrvati - 91333 - 08.10.2014 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    Kako su pod uticajem Rimokatoličke crkve Srbi u Dalmaciji i Hercegovini postali Hrvati (1)


    Završna faza potpunog rimokatoličenja Zapadne Hercegovine, započeta u petnaestom, dogodila se u dvadesetom veku. U toku dva svetska rata, i u verske-građanskom ratu koji se vodio od 1991. do 1995. godine rimokatolici su, predvođeni svojim biskupima i sveštenstvom, narodnim prvacima i institucijama kojima je duh zadahnula rimokatoličke crkva, nasiljem (pokoljem i proganjanjem) izbrisali i poslednje oaze srpskog pravoslavnog naroda, koji je još u sedamnaest i osamnaestom veku činio većinu stanovništva ovih prostora.

    I u Zapadnoj Hercegovini, koja se najduže opirala Rimskoj crkvi i koja je od svih dalmatinskih priobalnih regija poslednja pokatoličena, ponovio se onaj svojevrsni fenomen: prvo je, prešavši iz pravoslavlja u rimokatoličanstvo, srpsko pravoslavno stanovništvo promenilo veru, a onda su krajem devetnaestog veka rimokatoličke svećenici, uz pomoć austrougarske države, Srbe rimokatolike preimenovali u Hrvate, kreirajući ujedno od njih najfanatičnije protivnike Srba i pravoslavlja.

    Rimokatolička vera, ili kako se to onda zvalo latinska vera, tek u šesnaest veku počinje ozbiljnije da pušta korene u današnjoj Zapadnoj Hercegovini - zapadnim zemljama oblasnog gospodara Stefana Kosače, Herceg od Svetoga Save, što su se prostirale od desne obale Neretve do reke Cetine, na jugu do Jadranskog mora, a na severu severnom oboda Ramske doline, severnih oboda Duvanjskog i na najvećem delu Livanjskog polja. Ovaj istorijski i geografski prostor antropogeograf Jevto Dedijer uvrstio je u Staru Hercegovinu. I u administrativnoj podeli Srpske pravoslavne crkve veći deo Zapadne Hercegovine bio je u sastavu zahumsko-hercegovačke eparhije.

    Duvno, kao najisturenija tačka na severozapadu Stare, ali i Zapadne Hercegovine pominje se prvi put u istorijskim izvorima u prvoj polovini osamnaestog veka kao sastavni deo zahumsko-hercegovačke eparhije, ali postoji uverenje da je Duvno odavno bilo u sastavu ove eparhije čija se granica prostirala severnom stranom duvanjskog kraja, što se prenelo i posle reorganizacije Mitropolije hercegovačke i tako ostalo do danas.

    Ovaj prostor poklapa se i sa Paganijom, o kojoj u 30. i 36. glavi svedoči najcenjeniji i najviše citirani istorijski izvor O upravljanju državom Konstantina Porfirogenita, koji po reci Neretvi naziva i Neretljanskom oblašću, navodeći da je dugo vremena bila nekrštena i koju su zbog toga zvali Paganijom. U toj oblasti, kako svedoči Porfirogenit, živeli su Srbi kojima je vladao srpski vladar. Neretvljani, čuveni morski gusar, kako tvrdi Porfirogenit, bili su Srbi, a ovamo su došli u vreme cara Iraklija.

    Među tri neretvljanske Župe koje je Porfirogenit zapisao pod imenima - Rastoc (Rastok, na istoimenom jezeru kod Vrgorca), Makar (centar u današnjem selu Makar kod Makarska), je i županija Dalen (Duvno) "koja je daleko od mora i oni (tj. njeni stanovnici) žive od obrađivanja zemlje". Među poznatim istoričara koji su župu Dalen prihvatili kao Duvno bili su Srbi - Ljubomir Kovačević i Ljubomir Jovanović, Hrvati - Tade Smičiklas, Vjekoslav Klajić, zatim Konstantin Jiraček, a zanimljiva su i zapažanja učenog sveštenika Ljube Vlačića.

    O srednjovekovnoj veri stanovnika Zapadne Hercegovine, nekadašnje Paganije, svedoče stećci, ostaci raznih grobalja, temelji i spomen o brojnim crkvama i nekoliko manastira. Jedan od najboljih poznavalac srednjovekovnih stećaka u Hercegovini, Hercegovaca po rođenju, rimokatolik po veroispovesti, đak Franjevački gimnazije na Širokom Brijegu, Marko Vego, nudeći brojne dokaze utvrdio je da su te stećke na grobovima podizali vernicima koji su ispovedali pravoslavnu veru, da su to u stvari bili grobovi pravoslavaca. Na ovom prostoru pored drevnih manastira koji su bili podignuti u primorju (Zaostrog, Makarska) i na krajnjem jugozapadnom delu Zapadne Hercegovine, na Duvanjskom polju postojao je manastir Labostin ili Hlabostin; sačuvao se i pečat ovog manastira, ali i još neki materijalni tragovi i narodno sećanje, a koji je, po svoj prilici, bio razoren u prvim vekovima turskog ropstva.

    Istoričar Srpske pravoslavne crkve još se nisu dovoljno bavili istorijom hrišćanstva na prostoru nekadašnje Porfirogenitove Neretvljanske oblasti. Ne uzima se dovoljno u obzir ni činjenica da je u Solinu, kod današnjeg Splita, još od apostolskih vremena postojala crkva koju su, kako tvrde neki istraživači, uspostavili apostol Pavle i njegov učenik Tit. Kada je u Rimskom carstvu hrišćanstvo dobilo dozvolu za postojanje i kada je kasnije postalo zvanična državna religija, episkop Solinske crkve imenovani su u Carigradu, a ne u Rimu. Pravoslavna veru, sve do Splitskih crkvenih sabora krajem desetog i početkom jedanaestoga veka, ispovedali su i Hrvati, kojima je rimski papa posle nametao episkope koji su mu se pokoravali. I monaštvo čiji je rodonačelnik Sveti Irinej došlo je na ove prostore sa hrišćanskog istoka. Prvi pravoslavni manastiri u Makarska primorju, kako tvrdi Nikodim Milaš, podignuti su 872. godine u Zaostrogu, Poljicima i Makaru, a manastir u Makaru održao se sve do Petnaestog veka, a njihove razvaline početkom dvadesetog veka narod je nazivalo "manastirinama". U tim manastirima, o čemu je svedočio fra Ante Lulić, boravili su kaluđeri vasilijanci , iz reda Vasilija Velikog, a tome redu pripadala je i većina monaštva srednjovekovne Crkve bosanske. U tim manastirima su se, kako kaže Nikodim Milaš, primenjivala pravila Antonija Velikog i Vasilija Velikog.

    Bogomolje Svetosavske Crkve

    Kada je Sveti Sava 1219. godine postao prvi srpski arhiepiskop i uspostavio autokefalnu Srpsku arhiepiskopiju drevni neretvljanski prostori našli su se u okrilju Srpske crkve, gde je, kao četvrta po redu, osnovana Zahumsko Hercegovačka Eparhija, a sedište episkopa bilo je u crkvi Svete Bogorodice na Stonu. Osnivanjem zahumsko episkopije i zahvaljujući duhovnoj delatnosti koju je pokrenuo Sveti Sava uticaj Srpske crkve osetio se i u Neretvljanskom i Makarska primorju. U Makarskoj su tada postojale dve srpske crkve - Svetog Nikole i Svetog Pankracija, a na poluostrvu Pelješcu čije je stanovništvo tada ispovedalo jedino pravoslavnu veru, bile su četiri pravoslavne crkve - Svetog Stefana, Svetog Đorđa, Svetog Nikole i Svete Marije, na ostrvu Korčula uzdizala se tada pravoslavna crkva Svetoga Vida, a na Mljetu manastir Svete Marije.

    O tim bogomoljama sačuvali su se pomena u konvencijama srpskih vladara iz loze Nemanjića . Već po osnivanju Humske episkopije Stefan Prvovenčani i Sveti Sava darovali su sabornoj crkvi Svete Bogorodice na Stonu, u kojoj je bilo i sedište episkopa, brojna sela među kojima je bilo i Živogošće kod Makarska, a ova darovnica ponovljena je i u sačuvanoj povelji Uroša kojom se ovo potvrđuje. Stefan Prvovenčani darivao je manastiru Svete Marije na ostrvu Mljetu nekoliko sela, ovu povelju potvrdio je i kralj Milutin. Sačuvala se i povelja kralja Stefana Dečanskog kojom on potvrđuje jednu darovnicu svoje majke manastiru Svete Marije na Mljetu. Mesto u kome je bila crkva Svete Trojice kojoj Jelena, kćerka kneza Lazara Hrebeljanovića i žena vojvode Sandalja Kosače, svojim testamentom namenjuje poklon, za neke istoričar bila je Korčula. Iz ovog vremena je možda i manastir Labostin na Duvanjskom polju.

    Srbi sa Makarskog primorja i njegovog zaleđa, iz Zapadne Hercegovine koja se geografski poklapa sa Porfirogenitovom zemljom Neretvljana, poslednji su od svih dalmatinskih oblasti od Bara do Rijeke ostavili pravoslavnu, i prešli u katoličke veru. O tome uostalom svedoče i brojni rimokatolici, istraživači prošlosti makarskog područja od kojih mnogi potiču sa tih predela. Pisac prve poznatije knjige o Makarskoj, Miroslav Alačević tvrdio je da su stanovnici ovih krajeva "najkasnije ostavili pravoslavnu veru, što je u njima, za srednjih vjekova cvala i vladala domaća Bogumilska vera, bogumilstvo i ćirilica i uz nju skopčane književnost".

    On je takođe ukazivao da je u bibliotekama i arhivama manastira u Makarskom primorju bilo dosta starih nepročitanih knjiga i vrednih predmeta koji svedoče o dobu kada je stanovništvo ovih krajeva ispovedalo pravoslavnu veru. Jedan od najpoznatijih rimokatoličkih istraživača makarskog područja druge polovine devetnaestog veka, i jedan od najpoznatijih dalmatinskih intelektualaca toga doba, Mihovil Pavlinović napisao je jednom prilikom: "Priča je u puku da u davne vijeke i Poljičani su bili istočnog obreda kao što je dobar deo dalmatinskih Zagoraca".Ove tvrdnje ponavljali su još i neki rimokatoličke pisci kao što su fra ante Lulić i don Jakov Boglić koji su za dalmatinske rimokatolike govorili da su to Srbi koji su primili katoličke veru.

    Posle splitskog crkvenog sabora iz 1075. godine na kome je odlučeno da se pravoslavlje u Dalmaciji iskoreni, rimokatolički biskupi iz Splita nasrtali su tokom srednjeg veka na Neretvljansku oblast da Neretvljane stave pod skut rimskog Pape. Tokom dvanaestog i trinaestog veka Srbi na čelu sa plemićkom porodicom Kačić, koja je držala tvrdi grad Omiš, snažno su im se suprotstavljali. Ljudi gospodara Omiša, Nikole Kačića (1167 - 1180) kamenovali su ispod debelog brda kod Mostara splitskog nadbiskupa Rajnerija. Posebno se srčani odupirao nasrtajima rimokatoličanstva knez Mladuč Kačić koji je organizovao napad na krstaše koji su se preko njegove teritorije kretali u Svetu zemlju, a sam knez Mladuč je optužen da je ubijao, i čak žive derao krstaše. Rimokatolički svećenici nisu imali pristupa ovim krajevima kada je Neretvljanska oblast ušla u sastav srednjovekovne Bosne.

    Verolomne velmože Vlatkovići

    Neki istraživači, pozivajući se na jedan dokumenat, pisan na pergamentu, koji se čuvao u arhivu samostana u Makarskoj, tvrde da je rimokatoličke veru u ovom delu Dalmacije i njenog zaleđu uveo na silu srednjevekovni velmoža Žarko Humski, gospodar ovog područja. On je navodno 1468. godine naredio da se iz samostana u Makarska primorju isteraju rimokatoličke monasi iz reda Svetog Avgustina, a na njihovo mesto doveo je franjevce. Arheografskim ispitivanjima ovog dokumenta, koje su u dvadesetom veku uradili hrvatski naučnici, utvrđeno je da je reč o falsifikatu rimokatoličke crkve, urađenom u osamnaestom stoleću.

    Ovaj falsifikovani dokumenat čuvao se sredinom dvadesetog veka u arhivu samostana Zaostrog, a hrvatski istoričar Karlo Jurišić smatra da neki njegovi navodi "mogu biti istiniti". Iznesen je i podatak da je Žarko Humska 1460. godine na silu preuzeo vlastelinstvo Zaostrog, odakle je, sa njihovog poseda, proterao srpsku pravoslavnu vlastelinsku porodicu Jugovića, a onda izložio njihovu imovinu javnoj prodaji, koju je zatim sam kupio. Na novokupljenom posedu našao se i pravoslavni manastir Zaostrog, iz koga je proterali pravoslavne kaluđere, na njihovo mesto doveo je rimokatoličke monahe Svetog Avgustina, avgustijance, a kasnije je umesto njih 1468. doveo bosanske franjevce.

    U istorijskim izvorima koji svedoče o poslednjim godinama postojanja srednjovekovne oblasti Hercegovine, koja je bila posed oblasnog gospodara Stefana Vukčića Kosače, često se pominje Žarko Humska. Pripadao je porodici Vlatkovića koja je na istorijskoj sceni imala nekoliko velikaša, i bila je u vazalnim odnosima prema Kosačama sa kojima je bila u stalnim sukobima. A te sukobe podgrevali su svi oni koji su kao i Vlatkovići bili u neprijateljskim odnosima sa Hercego Stefanom, a naročito je to činila Dubrovačka Republika.Vlatkovići su, kako smatra Vinko Foretić, bili samostalni u odnosu na oblasne gospodare Kosače, a godine 1466. stavili su se pod okrilje ugarskog kralja Matijaša.

    Izgleda da je u to vreme ova porodica prihvatila i rimokatoličke veru a jedan od Žarko braće, knez Andrija Vlatković pristupio je 1458. godine Franjevački redu gde je dobio ime Avgustin, ostavši među franjevci samo dve godine, a onda se vratio svojoj ženi. Izgleda da je Avgustin, ili Fragustin kako su ga zvali savremenici, bio labilna ličnost; godine 1482. prihvatio je vrhovnu vlast Turaka, a neki smatraju da je tada bio i prešao na islam, a onda se opet vratio rimokatoličanstvu, do kraja života zadržao redovničko svoje ime, i sahranjen je u samostanu Zaostrog.Izgleda da ga je nadživeo brat Žarko koji je umro u dubokoj starosti 1498. godine.

    Postoji mogućnost da su velikaši iz pokatoličene plemićke porodice Vlatkovića, podsticani iz vrhova rimokatoličke crkve, u vreme kada je pred turskim osvajačima nestajala samostalna srednjovekovna bosanska država, ali posle nje i Hercegovina herceg Stefana, pravoslavne manastire u Makarska primorju prepustili rimokatolicima.

    Franjevci zaposedaju pravoslavne bogomolje

    I pored brojnih istorijskih izvora koji svedoče o padu Hercegovine i dolasku Turaka, kada je na samom kraju zaposednuto i Makarsko primorje, teško je kompletirati potpuniju predstavu o verskim prilikama koje su vladale u vreme turske vladavine u trajanju od jednog i po veka. Za ovaj prostor koji je bio od strateškog značaja borili su se Turci, Mlečani i Mađari, a česti ratni sukobi donosili su pustošenje i preseljavanja stanovništva. U tim pustošenje stradala su i naselja i manastiri. Takva preseljavanja zabeležena su 1503. godine, kada se starosedelačko stanovništvo povuklo na sigurnija staništa na susedne ostrva, a najviše na HVAR, a na njihova mesta iz makarskog zaleđu naseljavali se novo stanovništvo, među kojima je bilo dosta bosanskih Pravoslavaca koji su kasnije prevođeni u rimokatoličke veru. Tada je, kako tvrdi Jakša Ravlić, došlo i nekoliko bosanskih franjevaca koji su se naselili u opustelim manastirima Zaostrogu i Makarskoj. Manastir u Makarskoj prvo su zapalili Turci, ali su ga palili i rimokatolici - Mlečani koji su ovu bogomolju spalili 1537. godine pod izgovorom, da se u njoj Turci ne bi utvrdili. Mlečane su ponovo potisnula Turci koji su spalili ono što je preostalo u Makarska primorju.

    Ne zna se tačan datum gradnje sadašnjeg samostana u Makarskoj. Jakša Ravlić iznosi podatak da je crkva makarskog samostana bila izgrađena 1620. godine. Ima i mišljenja da je to bilo u vreme biskupa Stjepana Blaškovića koji je umro 1776. godine i koji je sahranjen u ovom samostanu, a uzima se da je ove godine izgrađena crkva. Nije jasnija sudbina preostala dva samostana u Makarskom primorju - Zaostroga i Živogošća. Sadašnja crkva samostana u Zaostrogu kod Makarske sazidana je 1747. godine. Crkva zaostroškog samostana sazidana je 1747. godine, a kako da svedoči ćirilički nalepnicu samostan je osvetio biskup Bosne Požega i Beograda, Franjo Baličević. Prvo monaško pribežište u Zaostrogu kako kaže Ljubo Vlačić, podignuto je 872. godine, a podigli su ga monasi istočnog obreda. Ploča sa ćiriličnim natpisom, koja je bila u zidu prvobitne manastirske crkve, postojala je sve do 1747. godine, kada su franjevci u neposrednoj blizini ove crkve od zidova stare gradili novu, pri tome su namerno obrisali prvobitni Ćirilični natpis.

    Na izvoru Drvenika, pored manastira Zaostrog bila je kula, na čijim zidovima je bio urezan Ćirilični natpis, koji su fratri takođe izbrisali. O tom surovom obračunu sa ćiriličnim natpisima koji su svedočili o drevnim pravoslavlju na Makarska primorju govori i Alberto Fortis koji je 1774. godine objavio Putopis sa puta po Dalmaciji. On sa rezignacijom ukazuje na to da su franjevci u Zaostrogu "u gradnji svoje nedavno načinjene crkve koristili veliku količinu drevnog kamenja sa koga su pomno ogulili slova. Skupljali su ga po obližnjim mestima, a specijalno po ruševinama uz Neretvu; ko zna koliko gubitaka lijepih zapisa dugujemo njihovoj revnost".

    Ako je verovati Franjevačkom izvoru iz 1720. godine, najstariji pomen o sadašnjoj samostanskoj crkvi u Živogošću je iz 1612. godine, a podignut je na razvaline starije bogomolje. Turci su ga više puta, pljačkali, ali ga nisu palili.

    Ostaci srednjovekovnih verskih spomenika - crkava i grobalja u Makarskom primorju, što su uostalom potvrdila i istraživanja Nevenke Božanić-Bezić, po položaju koji zauzimaju u odnosu na strane sveta, ukazuju na to da su ih podizali pravoslavni vernici. Većina crkava podignutih u srednjom veku, što su ih posle prisvojili rimokatolici, koje su ostale na prvobitnim osnovama, okrenute su u pravcu istok-zapad, sa oltarom na istoku, a pročeljem na zapadu, kako se uostalom i grade pravoslavne crkve. Sličan je slučaj i sa nepomeranim stećcima i kamenim pločama na srednjovekovnim groblja.

    Takav primer pruža i crkva Svetog Mihovila u selu Igrani kod Makarska za koju se smatra da je zidana krajem jedanaestoga i početkom dvanaestog stoleća.Isti je slučaj i sa crkvom Svetog Ivana u selu Podacima za koju se veruje da je podignuta u jedanaestom ili na početku dvanaestog veka. Sa oltarom okrenutim prema istoku i pročeljem na zapadu je i crkva Svetog Nikole u Brelima koja se prvi put pominje u jednom dokumentu iz Šesnaestog veka. Isti položaj prema istoku i zapadu zauzima i crkva Svetog Petra u Makarskoj za koju se pretpostavlja da potiče iz petnaestog veka, zatim crkva Svetog Stefana u Drašnicama koju je 1466. godine podigao Herceg Stefan. Očigledno je da su pravoslavni sagradili u Tučepima u osamnaestom stoleću sagradili crkvu posvećenu Bogorodici, što potvrđuje položaj istok-zapad u kome je postavljena.

    Kao u Bosni, Istočnoj Hercegovini, Lici, Zapadnoj Srbiji, i u Makarskom primorju na grobovima uglednih pokojnika podizani su kameni belezi - stećci. Grobovi nad kojima su se postavljana takvi nadgrobnici, ako su u njima počivali pravoslavni hrišćani, zauzimao su pravac istok-zapad tako da je glava pokojnika bila okretana prema zapadu. U groblju koje se prostire oko rimokatoličke crkve u donjim Brelima kod Makarska sačuvalo se nekoliko stećaka koji od vremena kako su postavljeni nisu bili pomerani, a koji zauzimaju pravac istok-zapad. Nepomerani stećci okrenuti u pravcu istok-zapad nalaze se i kod rimokatoličke crkve u selu Bastu i u Igranima.

    Na nekima od tih grobova, i pored upornih nastojanja rimokatoličkih sveštenika da zatre svaki trag ćirilici, ipak se do sredine dvadesetog veka sačuvao poneki Ćirilični natpis. Na jednoj nadgrobnoj ploči u selu Drašnicama kod crkve Svetog Jurja uklesano je ćiriličnim slovima ime Stjepana Vitasovića, a na jednom stećku u Tučepima uklesano je srpskim ćiriličnim pismenim ime Pavla Nimčića. Polovinom devetnaestog veka, kako je tvrdio Petar Kadčić Peko u tučepskom groblju bilo je znatno više takvih natpisa. Sredinom devetnaestog veka pored samostana Zaostrog, kako tvrdi Kačić, postojala je nadgrobne ploča na kojoj je ćirilicom bilo uklesano ime Radovana Radlovića i Luke Vojnovića.

    Uz Zapadnohercegovačke samostane Makarske, Zaostrog i Živogošće u Makarskom primorju, iz koga su u vreme turske vladavine franjevci razvili misionarski rad prevodeći u rimokatoličke veru Primorce, pravoslavne Srbe, svrstao se i samostan Svetog Petra na Šćitu u Rami. Ovaj samostan, koji se javlja kao značajno žarište rimokatoličanstva u prvim vekovima turske vladavine, podignut je na na krajnjem severoistočnom delu Zapadne Hercegovine, ukleštivši se duboko u Bosnu u dolini reke Rame, desne pritoke Neretve. Monasi ovog samostana, priznajući vlast makarskih biskupa, svoj misionarski rad su usklađivali sa radom ostalih samostana u Makarskom primorju.

    Ustalilo se mišljenje da su u Rami oduvek živeli rimokatolici i muslimani, a da tamo pravoslavnih Srba nikada nije bilo. Ali neki podaci koje iznosi Milenko S. Filipović upućuju na to da je ovde u srednjem veku živelo stanovništvo koje je ispovedalo pravoslavnu veru. Filipović je ove krajeve obilazio i istraživao u vremenu od 1931. do 1935. godine, kada je našao dokaze da su u Rami u srednjem veku, ali i u kasnijim vekovima turske vladavine živeli pravoslavni Srbi iza kojih su ostala kućišta, crkvišta i groblja koje su tada ramski rimokatolici i muslimani nazivali grčkim groblja, grčkim crkvama, a ljude čiji su to tragovi bili - Grcima. Istražujući Ramu, krećući se od sela do sela, on je na 24 mesta našao grčke tragove koje je i opisao.

    Reči Grk, grčko naselje, grčko groblje i grčka crkva Filipović je ovako objasnio prihvativši tumačenje ovog pojma koji nudi Rečnik hrvatskog ili srpskog jezika Jugoslovenske akademije iz Zagreba: "Pripadnici zapadne ili katoličke crkve nazivani su u našim zemljama ranije, a ponegde i danas se zovu, latin, zbog upotrebe latinskog jezika u Bogosluženje. Slično tome, razni naši pisci već od 15. veka (1470), upotrebljavali su ime Grk u značenju, čovek koji pripada istočnoj, pravoslavnoj crkviž.

    Mogućno je da su se, ne samo u pisanoj književnosti nego i u narodu, za razliku od Latina, pripadnici istočne ili pravoslavne crkve zvali Grcima, jer je to hrišćanstvo i došlo sa te strane, i Bogosluženje bilo na grčki način, a ponegde i ponekad i na grčkom jeziku. Pored toga pravoslavno stanovništvo jugoslovenskih zemalja dugo je bilo potčinjeni grčkoj patrijaršiji". Predanja o pravoslavnim (Grcima) koji su nekada sve do osamnaestog veka živeli u Rami koje je Filipović zabeležio tridesetih godina dvadesetog veka u rimokatoličkoj i muslimanskoj sredini bila su još dosta živa.

    Srednjovekovni istorijski izvori ne pominju ni jednu rimokatoličku bogomolju ni samostan na celom području Rame, mada neki pisci franjevačkih hronika tvrde suprotno. Ne pominje se ni jedan manastir srednjovekovne Crkve bosanske. Smatra se da je samostan Svetog Petra u Rami podignut posle 1500. godine. Moguće je da su se, služeći se uigranim postupcima, fratri dokopali nekog starog crkvišta ili manastirišta na Šćitu u Rami, oko koga je bilo srednjovekovno groblje. Od moćnih ramskih begova Kopčića i Dugalić isposlovali su dozvolu da u prvoj polovini Šesnaestog veka zasnuju samostan, i otpočnu misionarenje i širenje rimokatoličke vere ne samo u Rami nego i na Duvanjskom polju i široj okolini.

    Prvi pomen ramskog samostana u istorijskim izvorima je iz 1523. godine, kada su Turci popalili neke samostane u Bosni pa među njima i ovaj u Rami. Ova rimokatolička bogomolja se zatim pominje u u Franjevačkim letopisima uglavnom onda kada bi ga palili ili pljačkali Turci ili razbojnici. Naposletku su i sami fratri zapalili svoj samostan. Dogodilo se to u jesen 1687. godine u vreme mletačko turskog rata, kada su ramski franjevci stupili u kontakt sa Mlečanima, kujući zaveru za podizanje raje na ustanak, pa su turske vlati poveli istragu protiv ramskog gvardijana. Posle jednog upada uskoka koji se desio u jesen 1687. godine, nekoliko meseci posle pogibije Stojana Jankovića na Duvanjskom polju, ramski franjevci sa oko 150 rimokatoličkih porodica, kojima su se pridružile i neke pravoslavne porodice, iselili su se na mletačku teritoriju u okolinu tvrđavice Sinj. Ovu seobu franjevci su kasnije vezali za ime kotarskog Serdar Stojana Jankovića, Srbina pravoslavne vere, kako je on tobože došao u Ramu i izveo narod u Sinjsku krajinu, a ovo predanje je razradio i domislio Jeronim Vladić.

    Dva veka posle seobe franjevaca iz Rame i odlaska rimokatoličkih, ali i pravoslavnih porodica sa Duvanjskog, Livanjskog možda i Kupreškog polja, ali i iz Skoplja (Bugojanske doline) ovi prostori su opusteli. Na njima je ostalo malo hrišćanskih porodica. Pominje se podatak da je u ovim krajevima ostao samo jedan franjevac. Sve do početka devetnaestog veka u samoj Rami, ali i šire franjevci nisu imali stalnog mesta boravka, pa su im Turci dozvolili da u selu Proslapu za verske potrebe podignu jednu skromnu kuću. Tek 1855. godine fratri su od begova Dugalić otkupili prostor na Šćitu u gde su bile ruševine njihovog nekadašnjeg samostana, a novo zemljište od istih begova otkupljeno je 1857. godine. Posle austrougarske okupacije Bosne i Hercegovine počela je gradnja nove samostanske crkve koja je završena 1881. godine.

    Franjevci vešto koriste Tursku vlast

    U zemljama kojima su zagospodarili Turci franjevci su se brzo snašla. U poslednjim decenijama srednjovekovne bosanske države, dok se živelo pod stalnom turskom pretnjom, kralj i regionalno gospodari Bosne, ostavši bez ijednog saveznika, okretali su se na zapad, očekujući pomoć koju im je papa obećavao, a ta pomoć unapred je uslovljavana novim ustupcima. Još u to vreme franjevci su se izvestili kako da isposluju dozvole za gradnju rimokatoličkih bogomolja i samostana, koje su podizali novcem koji im je nemilice davane iz papinske blagajne. Velika umeća razvili su tada franjevci u obrlaćivanju, ubeđivanje, ucenjivanju i podmićivanju pravoslavnih duša, prevodeći ih u rimokatoličanstvo. Ta svoja umeća uspešno su počeli da primenjuju i pod turskom upravom, lako nalazeći puteve koji su ih vodili do cilja.

    I u ovom slučaju iza bosanskih franjevaca uvek je stajala Rimska kurija, koja bi angažovala delegate rimokatoličkih zemalja u Carigradu koji su tamo zastupali svoje vladare. Oni bi uzgred tražili poneku olakšicu i za bosanske franjevce. Među takvima su posebno bili agilni austrijski delegati. Značajne usluge rimokatoličkoj crkvi u Bosni napravili su poslanici Dubrovačke republike na Porti koji su za franjevce tražili dodatne slobode i ustupke, a porta ih je potvrđivala fermanima. Vrlo rano još 1463. godine franjevci su obezbedili ferman turskog sultana Mehmeda koji im je dao potpune slobode da deluju u Bosni. Tako su franjevci, mašući vešto fermanima turskih sultana, opsedali predstavnike turskih vlasti u Bosni, tražeći nove ustupke.

    Prilike u kojima su se našli pravoslavni hrišćani u vreme turske vladavine bile su izuzetno povoljne za misionarski rad franjevaca. U pustošenje i ratnim stradanja na udaru turske vojske prvo su se našle pravoslavne crkve i manastiri, a onda i njihovo sveštenstvo. Posle pustošenje jedan deo naroda se raseljavao, a drugi vraćao na stara ognjišta, ali često bez svoga sveštenstva. Sve dok 1557. godine nije obnovljena Pećka patrijaršija, mnogi predeli na prostorima srednjovekovne bosanske države, pa i Zapadne Hercegovine bili bi više godina bez pravoslavnog sveštenstva.
    prva_juga - 91289 - 01.10.2014 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (2)

    Vidovdan: Zvanično zabranjen praznik za Srbe


    Nakon 1929. godine, kralj Aleksandar Karađorđević je zabranio zvanično proslavljanje Vidovdana kao "državnog praznika".

    Za FBR priredila Biljana Diković

    Vidovdan je izbačen iz prazničnog kalendara države kojoj je ovaj spomen NA SAMO SRPSKI PRAZNIK bio suviše "nacionalistički" i (po kralju Aleksandru) suprotstavljen režimskoj ideji "integralnog jugoslovenstva".

    Sve što je bilo "samo srpsko" nije više imalo državnu i kraljevsku podršku iza sebe.

    Tako da je Aleksandar čak odustao i od izgradnje decenijama pripremanog "Vidovdanskog hrama" (Ivana Meštrovića), koji je sve do 1929. godine bio sanjani ideal Karađorđevog odrođenog potomka.

    Ispada da je Meštrović imao više interesovanja za nadljudski podvig kneza Lazara i drugih srpskih junaka na Kosovu od doskorašnjeg komandanta srpske vojske sa Solunskog fronta.


    Ovakav stav odricanja od srpstva u korist apstraktnog (smuti-pa-prospi) "jugoslovenstva" u kome se veštački izjednačavaju Matija Gubec, Miloš Obilić i Martin Krpan bio je strašni akt apostazije, čin apsolutne i neoprostive izdaje srpskih nacionalnih interesa i svetosavske srpske ideje.

    Tada je uništen i onaj romantični duh srpstva koji je svojom krvlju i verom izneo naš veličanstveni podvig Oslobođenja Kosova 1912. godine, Odbrane Otadžbine 1914. godine i Oslobođenja svih srpskih zemalja 1918. godine.

    Samo desetak godina posle bitaka na Kumanovu, Ceru, Kolubari i Kajmakčalanu, srpsko-jugoslovenska država je DOBROVOLjNO I SAMOUBILAČKI iz sopstvenog Duhovnog Ustava i srca svog bića izbacila Kosovski Zavet (zajedno sa pripadajućim mu svetim Vidovdanskim praznikom). Samo zato da bi nova jugoslovenska Kraljevina zadovoljila sve svoje (ubrzo će se pokazati ¿ neverne i večno nezadovoljne) nesrpske i nepravoslavne podanike, ali i ondašnju međunarodnu zajednicu.

    Svi su bili zadovoljni osim Srba. Izdanih i ostavljenih od sopstvenog kralja i vrhovnog komandanta.

    Tada počinje i sunovrat naše države, vojske, nacionalne kulture¿ koji će se u punom svetlu pokazati 1941. godine.

    Snaga SKOJ-a i popularnost KPJ su direktna posledica slabljenja i urušavanja srpstva.

    Srpski nacionalizam je, naime, uoči Drugog svetskog rata potpuno izjednačavan sa ustaštvom i komunističkom propagandom (kao "ekstremne ideologije").

    Kako radili, tako im je i "Bog pomogao".

    I dan-danas trpimo posledice ove mahnite opsednutosti kralja Aleksandra idejom da vlada nad što većom teritorijom i "troimenim narodom" nekakvih navodnih "Jugoslovena".

    Duhovi mrtvih srpskih ratnika, vitezova i junaka svih vekova odbrane Otadžbine su besramno poniženi. A srpski narod tada ostavljen na cedilu i pripremljen za strašno klanje u NDH i konačno stradanje u Titovoj varijanti Aleksandrove "Jugoslavije".

    Svaka posledica ima svoje (duhovne i idejne) uzroke. I ona srećna i ona (kao u ovom slučaju) kobna posledica.
    srbi_prije_6v - 91020 - 02.08.2014 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (2)

    Arheolog Dr. Đorđe Janković


    istorija_srba - 91019 - 02.08.2014 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    Dr. Jovan Deretić razjašnjava odakle istorija koju smo učili


    1sr - 90457 - 10.06.2014 : Mihailo Danilovic Majur, sabac - best (2)

    Laži sa obala Dunava


    Piše: Miloš Žutić - 07. jun 2014.

    Pogubna politika bečkog dvora i Vatikana stvorila od Srba tri ljuto zavađene grupe. Ašikovanje Austrije sa Solunom kroz novopazarsko prozorče


    Nastavci
    1. Laži sa obale Dunava
    2. Igre sa srpskom Bosnom
    3. Sejanje razdora i mržnje
    4. Pravi glavar nadbiskup
    5. Sarajevo prvo na udaru


    U feljtonu se rekonstruiše zajednička vatikansko-austrijska imperijalna misija (1878-1914) rimokatoličenja srpskog pravoslavnog i muslimanskog stanovništva, i stvaranja podobnog "državotvornog" habzburškog naciona hrvatstva od porimokatoličenih srpskih konvertita i brojnih u Bosnu i Hercegovinu doseljenih stranih rimokatolika. Takva politika asimilacije i proterivanja pravoslavnog i muslimanskog stanovništva izazvala je mnogobrojne otpore i nerede širom BiH. Čak su se i članovi dinastije i pripadnici vojnog vrha osećali nelagodno prilikom poseta svojoj novoj, nasilno pripojenoj teritoriji. Kolonijalna nacionalno-verska politika Austrougarske u Bosni i Hercegovini bila je, dakle, inspirator srpskog antihabzburškog raspoloženja.

    POZNATO je da su ozbiljni istoričari isticali skrivenu austrijsko-vatikansku istoriju, pa istorija Habzburgovaca ("krunisanih inkvizitora") nije davala dovoljno podataka da se u punoj meri spozna. O tome je Alfred Mišjels, u knjizi "Tajna istorija austrijske vlasti" zapisao: "Njena istorija je najmanje poznata od svih drugih: jezuiti, budući gospodari zemlje, na vešt i drzak su je način falsifikovali.

    Hormer, 25-godišnji direktor bečke arhive, naziva sve knjige dotle štampane, da nisu ništa drugo nego radovi po narudžbini i unapred ugovorene izmišljotine. Laž vlada na obali Dunava. Vladari, koji su upravljali zemljom, pomoću lukavstva i pomoću sile, hoćahu još da prevare i buduća pokoljenja. Oni davahu da se štampaju lažna dela, da im posluže kao iluzije. Nijednom istoričaru nije bilo moguće da dođe do istinitih dokumenata; arhiva bijaše zapečaćena kao kakva grobnica".

    VLASI, LATINI I TURCI

    Dimitrije Ljotić je dao retrospektivu državotvornog ponašanja i međusobnog oslovljavanja tri suprotstavljena versko-nacionalna identiteta: "Pravoslavni u Bosni i Hercegovini su fanatički odani Beogradu. Muslimani su za njih Turci, a rimokatolici Latini ili Šokci. Muslimani su prema partijskim prilikama čas unitaristi čas federalisti (u Kraljevini Jugoslaviji). Oni imaju "islamski svijet". Za muslimane pravoslavni su Vlasi, za rimokatolike muslimani su Turci, a za ove rimokatolici su "Latini" ili "Šokci". Rimokatolici koji pre 50 godina nisu ni znali da su Hrvati danas su ljući i zadrtiji u svom hrvatstvu od Hrvata iz Dalmacije ili Hrvatske. To čini atmosferu Bosne i Hercegovine."

    Čuveni francuski istoričar Mišle vrlo se pohvalno izrazio o Mišjelsovoj knjizi: "Tajna istorija austrijske vlasti" je ogromno delo od neprocenjive vrednosti. Nigde nije bolje izložen i protumačen sistem jezuitske politike.

    Istoričar Đorđe Čokorilo je Mišjelsove konstatacije o falisfikovanju austrijske istorije u globalnim okvirima, primenio na istoriju Bosne i Hercegovine pod austrijskom okupacijom, pa je i on potvrdio da "sve što je izišlo iz zvaničnih vrela, to su radovi po porudžbini i unapred ugovorene izmišljotine".

    S druge strane, upravitelj Bosne Benjamin Kalaj je nastojao da obmane francusku javnost i medije, angažmanom (bolje rečeno potkupljivanjem) nekolicine francuskih naučnika pod vođstvom profesora Olivijea. Sam Olivije je priznao da su "tumači" bili "ovlašćeni" od austrijske administracije. Čokorila je "bolela" činjenica što "nam je toliku nepravdu učinio jedan član onog naroda (francuskog), koji nosi luču istine i Pravde, Slobode i Progresa".

    Čokorilo je pokušao upozoriti Olivijea "na pravo stanje" u Bosni i Hercegovini, tokom njegovog boravka, ali mu je profesor samo odgovorio da je "situacija u okupiranim zemljama vrlo zamršena".

    Nečuvena verska nasilja austrijske "apostolske vojske" protiv "jeretika" (protestanata), što ih je Austrija počinila u Italiji, Ugarskoj i naročito Češkoj u 16. i 17. veku, u dobroj meri su dugo ostala skrivena od intelektualne javnosti. Političko podjarmljivanje pokorenih zemalja pratilo je neizbežno versko preobraćanje nerimokatolika (stvaranje isključivo rimokatoličkog austrijskog carstva), kako bi se uništila "jeres" i narod uveo u krilo rimokatolićke crkve kao "jedino utoćište blaženstva".

    "Inkvizicija pod carskom zastavom" naroćito je bila pojaćana u protestantskoj Ugarskoj od vremena njenog pripojenja Austriji 1683-1699. godine. Carica Marija Terezija je protestante silom naseljavala u rimokatolićke krajeve kako bi što pre promenili veru, tradiciju i obićaje.

    Đorđe Čokorilo je 1905. optužio Austriju i Vatikan za događaje u srpskim zemljama, za "živu akciju ultramontanizma i žDranga¿ ¿to se razvija na Slavenskom jugu", za "srednjovekovno ropstvo srpskog naroda u Bosni i Hercegovini, ašikovanje Austrije kroz novopazarsko prozorće sa Solunom". U svemu tome "nesrećni aparat austrijske politike toliko je rutiniran da je nemoguće preuzeti nad njim i najmanju izmenu. Štaviše, usled degenerisane bećke kamarile i zastra¿enog plutokratizma Rimske crkve na Zapadu, ovaj aparat je stao da radi put Istoka takvom brzinom, kao da je pred pitanjem života ili smrti".

    Čitajući knjige francuskih istorićara, Čokorilo je zakljućio da će svakom ćitaocu ovih knjiga "udariti u oći oćita slićnost sudbine reformisanih i protestanata u Češkoj i Ugarskoj, za vremena Ferdinanda Drugog i njegovih naslednika, sa današnjom sudbinom Srba pravoslavnih i muslimana u Bosni i Hercegovini".

    Pogubna versko-nacionalna politika bećkog dvora i Vatikana stvorila je od srpsko-pravoslavnog narodnog organizma tri nepomirljive grupacije stanovni¿tva: srpsko-pravoslavni narod i dva iz njega proistekla konvertitska entiteta rimokatolika - Hrvata i muslimana - Bošnjaka.

    (nastaviće se)
    jezik - 90387 - 03.06.2014 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (0)

    O nemačkom i latinskom jeziku


    Tekst objavio Naš Glasnik - 30/05/2014

    Za najranija dela nemačke književnosti neki kažu da su pisana na nemačkom, a drugi na latinskom jeziku. Otfrid, jedan pisac ("nemačkog") iz devetog veka naziva jezik kojim piše "franački", dok u naslovu na latinskom, taj isti jezik se zove "theodiscus" kao kod Notkera iz 10. veka, što se odnosi na jezik ali ne i zemlju, jer su različita plemena slavila istoga boga. Otuda, reč "deutch" izvorno ima značenje "narodni", u isključivo latinskim tekstovima-

    Osim latinskog i starovisokonemačka književnost je odbačena kao još jedna zabluda vladajuće nauke. U brojnim pojedinačnim dokazima latinsku pesmu saksonskog kralja Henrika IV (oko 1050-e godine) G. H. Pertz i R. Kepkr, su prepoznali kao falsifikat jednog humaniste iz 1508. godine- Pri tome ne bi bilo samo dokazano da je naša istorijska slika onog vremena potpuno pogrešna, još gore, da u ono vreme uopšte nisu postojali latinski tekstovi, da je onaj latinski morao biti izmišljen (Uve Toper).

    Za vreme Karla Velikog, pa ni do 12. veka kada je nemačka književnost navodno nastala (još jednom), nije bilo ni nemačkog ni latinskog jezika jer ne postoje originalni rukopisi, dokumenta, ni literarna dela pre 12. veka. Praktično, svi dokumenti iz tog vremena su nastali kasnije- Naš latinski je stvoren tek za vreme humanizma (Toper). Nikada nije bio narodni jezik, već "lingua franca" i izmišljeni veštački jezik" (L.G. Gajze,189), Latinski nije tako star, jedva da ima 1000 godina (E. Gobovič). U 12. veku je uveden je u rimokatoličku crkvu, kao zvanični jezik (L.G. Gajze).

    M. Nikolić koriguje gornje navode i tvrdi da latinski jedva ima 400 godina! Latinski se najranije razvio tek oko 1600-te godine i to iz srpskog pisma i jezika. Razvijen je sa jedinim ciljem da vesti, poruke i druge izgovorene ili napisane reči učini pristupačnim samo određenoj eliti-a to su bili vlastodršci (i njihovi klerikalni pisari)" kaže L.G. Gajze. Verovatno je iz ovih razloga i nastala izreka: "Latinski je šatrovački srpski".

    Za "selidbu naroda" ili o nekoj hristijanizaciji Merovinga i Karolinga, kao i Karlu Velikom uz izmišljene narode njegovog vremena, nema nikakvih dokumenata niti arheoloških nalaza. Ne samo da u Karlovo vreme nije bilo latinskog, nije ga bilo ni u 10. niti 12. veku, kao što nije bilo ni latinskih tekstova- Prve obimne latinske tekstove klasika i biografije Homera, Helmija (Hermesa)- i drugih mitskih ličnosti pripremio je Skaliger oko 1600 godine! (U. Toper). Jedan naučnik koji razmišlja svojom glavom javlja se povodom ove teme: Poreklo grčkog i latinskog se može utvrditi jedino od pre 450 godina (K. Fister). Još jedan naučnik razmišljao je o latinskom jeziku 200 godina pre Fistera-. Od izvornog jezika je stvoren drugi, sada takozvani latinski jezik za bogosluženje, trgovinu i za međusobnu komunikaciju (P.F.J. Miler).

    Na kraju 20. veka, Karlo Veliki je obeležen kao pravi osnivač "strarovisokonemačke književnosti" (Langoš), dok je Lizel proglasio Karla za filologa: "Karlo je uredio da se sasvim podivljali latinski jezik izgladi"! Dakle, Karla njegovi pronalazači slave i kao inicijatora ispravljanja latinskog govornog jezika. "Buđenje latinskog jezika je do danas trajni uspeh, koji se pripisuje starofilologu Karlu" (Bajak). Ali, opet na scenu stupa Karlov sin Ludvig! On je priredio propast latinskog. "Zaista je latinski potpuno podivljao, da bi tek u štaufenskoj renesansi doživeo novi procvat" (H. Ilig). Još su 1995. godine Pantkovski, Bajak i drugi naučnici verovali u Karla i latinski jezik!

    Za Karlove biografe i našu vladajuću nauku Karlo je i "germanista"! "Naspram latiniste Karla ravnopravno je stajao Karlo "germanista", uprkos njegovim latinskim zapovestima, on je delovao na stvaranje franačkog otmenog jezika i poslužio se gramatikom svog maternjeg jezika" (Lincel). Najpre, "germanista" dolazi od Germana, a njih nikada nismo imali. Sve priče na kojima se zasniva istorija "Germana" su gole pripovetke" (Šlecer). "Germane" je trebalo izmisliti i izmišljeni su. German je srpsko lično ime i titula seoskih starešina! U Srpsko-Arijskom rečniku stoji pod odrednicom Germani: titula i svešteno ime, zapovednik ili starešina sela, u srpskoj mitologiji pomoćnik boga Nava.

    Mi moramo podnositi ne samo izmišljenog Karla nego i celu istoriju, pre njega, u njegovo vreme i posle njega. "Ekspanzija Germana u vremenu od 1200. do 1000. godine st. ere" (levo)? "Ekspanzija Germana oko Hristovog rođenja" (desno). Po Orbiniju je ovo "ekspanzija Slovena"! Ovakve izmišljene mape su sramota naše istorije!

    Latini su Skite zvali Germani i Sarbati, dok su germanski Srbi sami sebe zvali Skiti (P. Mela). "Germani" nisu nikada postojali, a južna polovina ove mape pripadala je Upravdinoj Srpskoj imperiji, dok je druga polovina od ušća Rajne do Dona bila Velesrbija.

    Da se ne bi sumnjalo u našu staru istoriju i da bi izgledala verovatna, njeni stvaraoci su izmislili više izvora i dokaza. Tako su prilikom izmišljanja Germana morali izmisliti Cezara i Tacita, dvojicu Rimljana (V. Kamajer)! Cela istorija pre otprilike 1600 g. nije verovatna (K. Fister). Tako, Ulfilu koga poznaje i Grim, takođe nismo imali, kao ni njegov Codex Argentus kojim se grad Upsala ponosi. To je falsifikat, koji je nastao oko 1650. godine u manastiru Verden ( U. Toper, "Biblija iz Vulfile").

    "Karlo je "pretresao" čak franačku i nemačku gramatiku". Ovaj citat Licelov je drska tvrdnja! Karl kao latinista, Karl i franačka gramatika, čak franački otmeni jezik? Bulangu je još 1966. godine izgledala ova Licelova tvrdnja verovatna, jer je on verovao izmišljenom Ajnhardu. "O njoj se on lično brinuo, iako nije umeo da piše" (Ajnhard). Dakle, Karlo ne samo germanista, već i tvorac nemačke gramatike? Uprkos, svih praznina u predanjima, Karlu se pripisuje prava pravcata jezička politika (Šnajder)! "Zbog njega se danas filolozi muče s problemom, od kada se govorilo o jednom nemačkom jeziku, odnosno od kada se o njemu može govoriti".

    Šta je sa starosaksonskim? Nije postojao! Šta se dogodilo sa izmišljenim starosaksonskim jezičkim svedočanstvima? "Posle toga su prvo zanemela starosaksonska jezička svedočanstva, da bi trista godina kasnije izvor opet počeo da teče" (Egers). I nastavlja se! Nisu bili zadovoljni ni sa "visokonemačkim", potreban je bio "nemački dvorski jezik!" "Karlo je hteo da obogati izražajnost franačkog, pa je uveo kako romantičnu tako i vizionarsku zamisao, čak i jedan nemački dvorski jezik" (Frid). Nemačka jezička kultura cveta. I šta se kasnije dogodilo"? "Istovremeno postaje jasno, da jezički procvat za vreme Karlovog delovanja (780-814), koji je Egers uveo, uopšte nije dokumentovan- U međuvremenu, što se prvog pomena nemačkog jezika tiče zvanično stanovište se promenilo. Uvođenje koje je datirano na 786-u godinu sa povratnim dejstvom ukinuto je, jer dotični Vatikanski kodeks je daleko mlađa tvorevina!

    Dakle, dolazimo do tog Vatikanskog Kodeksa i u njemu spomenutog pojma nemačkog jezika, "Theudisco". "Vatikanski kodeks (Codex Vaticanus) je iz 4. veka (Štajn), vladajuća nauka ga datuje u 786-u godinu, a H. Ilig u11. vek, međutim, Kodeks je mnogo mlađi. Vladajuća nauka kaže da je Codex Vaticanus tako nazvan po Vatikanskoj biblioteci gde se i danas čuva u Rimu, ali njegovo postojanje se može argumentovati tek od 1481. godine! Kodeks sadrži Stari zavet u "grčkom" prevodu- i smatra se jednim od najboljih rukopisa Starog zaveta. Nastao je sredinom 4 veka n.e. u Lesandriji i zove se "Biblija danas" (A. Lepl). Tu je sve lažno, osim, što se ovo bezvredno delo nalazi u Vatikanskom muzeju, pa neka tamo i nadalje ostane.

    Rukopis ne potiče iz četvrtog veka, niti je nastao u Lesandriji, niti je rukopis grčkog "Starog zaveta", jer u 4. veku nismo imali "Grke" niti "grčko" pismo", već samo Jeline etnički različite. Ovaj "grčki" stil pisanja u kojem ima mnogo kasnijih i na žalost još prisutnih "starih dokumenata", razvijen je posle 800-te godine, čime se još i danas zaslepljuju čak i veliki naučnici. Tako je i ovaj Kodeks po Štajnu i Lepleu navodno nastao u 4. veku, na pismu koje tada nije postojalo kao ni Sinajski kodeks, Lesandrijski i mnoga druga hrišćanska dela (v. sl. 4 i 5), uključujući i Bibliju. Neki su se bavili Sinajskim kodeksom zbog istovetnosti pisma, mladih slova i izbora reči između "Sinaitikusa" i "Vatikanusa". Smatra se, da bi oba mogla da potiču iz iste pisarnice. I vatikanski je izrađen sa istom nemarnošću, sa brojnim greškama u rečima i izostavljanjima (U. Toper). Iz kog vremena potiče ovo "grčko" pismo za koje smatramo da je mlad izum i kada je Sinajski kodeks napisan? Sinajski kodeks je napisan 1839 g. godine na Atosu (U. Toper)!

    Da se vratimo nemačkom jeziku! Dakle, nemački jezik iz 786-e godine? Da li neko u to još veruje? Nemački jezik nije mogao da nastane pre sredine 17. veka, jer ni važeća hronologija nije tačna. Pošto nismo u trećem milenijumu, naučnik sa poznavanjem hronologija izražava se još preciznije: Hebrejski i današnji nacionalni jezici imaju najviše 350 godina (K. Fister)! Da bismo umirili naše sumnjičave čitaoce, molimo ih da pročitaju prve izveštaje našeg velikog hrišćanskog mislioca, naučnika i reformatora Martina Lutera. Utvrdiće, da je nemački jezik još bio u dečjim cipelama ili da Martin Luter nije bio Nemac (v. njegov izveštaj o prvoj poseti Rimu 1510 g.). Ali, opet jedna laž. Martin Luter je živeo 200 godina kasnije!

    Uz to sledi, da je pojam "nemački" veoma mlad. Da li se zaboravilo da u prvim nemačkim rečnicima reč " nemački" ne postoji?

    Prva izdanja se čak nisu ni zvali rečnici! Georg Heniš je već 1616. godine (v. sl. 6) obradovao svet svojom knjigom pod nazivom "Teutski jezik i mudrost" a Kasper Štiler 1691. godine svojim delom "Knjiga porekla teutskog jezika ili teutska leksika" kao prvi naslov, a na drugom listu kao drugi naslov: "Teutski jezik". Tek je krajem 18. veka, od "tojče" (Teutsch) nastalo "dojče" (Deutsch), u prvom rečniku "visokonemačkog govora" od Johana Kristofa, Lajpcig 1774.-86. godine (v. sl. 7).

    Građa

    E. Gabowitsch, "Die Geschichte auf dem Prüfstand", Peterburg 2005
    H. Illig, "Hat Karl der Große je gelebt", Gräfeling 1998.
    P. J. F. Müller, "Meine Ansicht der Geschichte", Düsseldorf 1814.
    U. Topper, "Fälschungen der Geschichte", Heidelberg 2003.
    W. Slezer, "Das karolingische Reichskloster Lorsch", Kassel/ Basel 1955.
    Chr. Pfister, "Die Matrix der alten Geschichte", Nordstedt 2006.
    Einhardus "Vita Caroli Imperatoris", nach Holder, A., Freiburg 1882.
    "Vita Caroli Magni", nach Pertz G. H., Hannover 1911.
    "Vita Caroli Magni", nach Jaffé, P., Berlin 1876.
    J.D. Bayac, "Karl der Große", Wien - Berlin 1976.
    H.J. Eggers, , "Funde der wendisch - wikingischen Zeit in Pommern".
    M. Litzel, "Karl der Große", Berlin 1935.
    W. Stein, "Der große Kulturfahrplan", München 1987.
    U prevodu: L.G. Gajze, Nerealnost rimskog carstva, Hoenpresenberg, 2002. priredio Slobodan M. Filipović, iz knjige M. Nikolića, "Karlo Veliki nije postojao"
    praistorija - 90373 - 02.06.2014 : Mihailo Danilovic Majur, sabac - best (0)

    Stara planina - nacionalni park dinosaurija?


    Na Staroj planini nalazi se jedinstveno nalazište fosila, kakvog nema u Evropi, ali i u svetu zbog čega srpski geolozi smatraju da Staru planinu treba proglasiti za srpski nacionalni park dinosaurusa, zaštititi, detaljno istražiti.

    Naučnu studiju pod nazivom "Fosilni tragovi starih dinosaurija u donjem trijasu Stare planine" čiji su autori geolozi prof. dr Aleksandar Grubić i Mihajlo Galečić, Zavod za zaštitu prirode Srbije publikovao je još 2001. godine, ali je ona malo poznata široj javnosti.

    U ovoj studiji autori su opisali nalaze fosilnih tragova nogu tekodontosaurusa koji su pronađeni u Gornjem Visoku na Staroj planini, a pretpostavlja se da su stari oko 250 miliona godina.

    Kako se navodi u ovoj naučnoj studiji, prvi fosilni tragovi pronađeni su još osamdesetih godina prošloga veka.

  • "Na gornjim površinama slojeva utvrđeni su mnogobrojni tragovi nogu sa otiscima dva, tri, četiri ili pet prstiju i prema tome nesumnjivo pripadaju tetrapodnim kičmenjacima. Na terenu je konstatovano da postoje tri vrste tragova i to sitni, dužine od dva do tri centimetara, srednji, od tri do šest centimetara i veliki kod kojih samo jedan prst može biti dugačak 10 centimetara i debeo dva centimetara", piše u studiji.

  • "Bolje očuvani tragovi i njihov izgled upućuju na sigurno dvonožno kretanje životinja od nekih grupa Thecodontosaurusa, koji su živeli u donjem trijasu, a možda već i u permu. Nalazak fosilnih tragova Thecodonata u donjem trijasu Stare planine je jedinstven u ovom delu Evrope, a i u svetu.

    Zbog toga se veoma ozbiljno nameće potreba da se ovo izuzetno fosilonosno područje proglasi za nacionalni park dinosaurija, zatim, da se otkriveni tragovi temeljno prouče i prikažu svetu. I na kraju, da se Stara planina sa svojim izuzetnim bio i geodiverzitetima zaštiti na odgovarajući način primeren svom navedenom izuzetno značajnom prirodnom sadržaju", zaključuje se u studiji.

    Interesantan je podatak da je pre nekoliko godina, takođe na Staroj planini, grupa naučnika sa niškog Prirodno-matematičkog fakulteta na čelu sa prof. dr Pavlom Premovićem, u okolini Zavojskog jezera pronašla dokaze da se na ovom području pre oko 210 miliona godina nalazilo toplo tropsko more. Na to upućuje pronalazak skamenjenog morskog mulja u kome su pronađeni fosili školjki, morskih glista drugih praistorijskih životinja.

    Kako je Pirotskim vestima izjavio planinarski vodič Planinarskog kluba "Vidlič" iz Pirota Dejan Ćirić, pirotski planinari neretko po bespućima jedne od najlepših planina u ovom delu Evropu nabasaju na fosilne ostatke.

    "Ima dosta ostataka koji ukazuju na davnu geološku prošlost. Ja nisam geolog, međutim, na mnogim mestima sam nailazio na kamenje koje ima otisak školjke, i to na predelima koji su ponekad i na preko 1.800 ili 1.900 metara nadmorske visine, što znači da je ovaj predeo nekada, sasvim sigurno, bio na dnu mora", kaže Ćirić.

    Aleksandar Ćirić
  • srebrenica - 90370 - 01.06.2014 : Mihailo Danilovic Majur, sabac - best (2)

    Ibran Mustafić: Sami smo ubili svojih 1000 muslimana u Srebrenici


    Sarajevo - Između 500 i 1.000 Bošnjaka iz Srebrenice najmanje je ubijeno od sunarodnika tokom proboja ka Tuzli u julu 1995. godine, zato što su postojali spiskovi onih koji "ni po koju cenu ne smeju živi da se dokopaju slobode", izjavio je jedan od osnivača SDA iz Srebrenice Ibran Mustafić.

    On je rekao da je o spiskovima "nepodobnih Bošnjaka" znalo muslimansko rukovodstvo sa Alijom Izetbegovićem na čelu, a da mu je postojanje ovakvog spiska potvrdilo više desetina ljudi.

  • "Najmanje 10 puta sam to čuo i od nekadašnjeg načelnika policije Hakije Meholjića. Međutim, ne bi me iznenadilo da slaže da to nije rekao", naveo je za "Vesti" Mustafić, koji je dugogodišnji član organizacionog odbora za obilježavanje događaja u Srebrenici.

    Prema njegovim riječima, spisak je pravila srebrenička mafija, usko vojno i političko rukovodstvo u Srebrenici, koje je od 1993. godine bilo "gospodar života i smrti".

  • "Da sam mogao da sudim Naseru Oriću u Hagu, ja bih mu za zločine nad Srbima presudio najmanje 20 godina zatvora. Ali, za zločine nad sunarodnicima presudio bih mu najmanje 200.000 godina. On je najodgovorniji što je Srebrenica postala najveća mrlja u istoriji čovječanstva. On je i 1993. godine, kada je ova enklava umalo osvojena, pobjegao iz Srebrenice. Pobjegao je i 1995. godine", rekao je Mustafić.

    On je napomenuo da su zločin u Srebrenici dogovorili Izetbegović i tadašnji predsjednik SAD Bil Klinton.

  • "Srebrenica je apsolutno dogovorni genocid između međunarodne zajednice i Alije Izetbegovića, odnosno između Izetbegovića i tadašnjeg predsjednika SAD Bila Klintona. Zato je za mene mnogo veći zločin od onog počinjenog jula 1995. godine bio trenutak kada je u Memorijalni centar zakoračio Bil Klinton. To je bio trenutak kada se zločinac vratio na mjesto zločina", rekao je Mustafić.

    On je istakao i da postoje velike manipulacije imenima žrtava u Srebrenici. "Znam da je na tom spisku otac koji je izgubio sina, s tim što sina uopšte nema među ubijenim ili nestalima. Slično je i sa čovjekom koji je umro u Holandiji, a vodi se u grupi nestalih. Mnogi su se na to odlučivali zato što nisu imali sredstava za život ili uopšte nisu imali radni staž. Drugo, Srebrenica je od 1993. do 1995. godine bila demilitarizovana zona. Pa, otkuda onda toliko boraca invalida", zapitao je Mustafić.

    On smatra da se veoma teško može utvrditi tačan broj ubijenih i nestalih u Srebrenici.

  • "Veoma teško, zato što je Srebrenica odavno predmet manipulacija, a glavni manipulator je Amor Mašović koji je planirao da na žrtvama Srebrenice živi narednih 500 godina. Međutim, tu su i mnogi drugi iz Izetbegovićevog okruženja koji su još od ljeta 1992. godine krenuli u provođenje projekta po kome je jedino bitno da se prikaže što više bošnjačkih žrtava", naglasio je Mustafić.

    Izvor: Vesti
  • srpsko_poreklo - 90315 - 26.05.2014 : Mihailo Danilovic Majur, Šabac - best (1)

    Miodrag Milanović: Srbi u pisanim izvorima (3a)


    CEOPOM-Istina objavljuje treći i poslednji nastavak feljtona Srbi u pisanim izvorima, antropologa Miodraga Milanovića, čoveka koji svojim smelim pristupom arheološkim i istorijiskim istraživanjima ruši ustaljene postavke o poreklu Srba i njihovom razvoju na ovim prostorima, koje su uglavnom zasnovane na germanskim ili anglo-saksonskim teorijama o poreklu naroda i država.

    Njegov rad posebno dobija na značaju danas kada novi svetski poredak, kroz srpsku političku elitu, kao i zvanične i poluzvanične državne institucije, otvoreno pokušava da izbriše nacionalni identitet Srba, kao i njihovu versku i državnu autohtonost.

    Milanović je diplomirao 1979. na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Tokom 1976. slušao je predavanja M. Fukoa, koje je ovaj držao u Visokoj školi u Parizu i to ga je zainteresovalo za strukturalnu antropologiju, čiji je promoter bio K. Levi-Stros, što ga je usmerilo u ove oblasti. Osamdesetih učestvuje u nizu mešovitih britansko-francuskih ekspedicija u Iranu, Iraku, Nubiji. Jedno vreme bio je urednik u časopisu za popularizaciju nauke "Galaksija". Napisao je više knjiga ("Svetska blaga, izgubljena i nađena", "Mit, magija i religija" itd) i obišao fascinantan broj arheoloških lokaliteta u svetu. Živi i radi u Beogradu.

    Srbi u Tesaliji

    Srbi iz Tesalije, okupiraju Moreju, formirajući kolonije od juga ka severu. Na ovom prostoru, doći će u dodir sa Saracenima i islamskom religijom. Bohuš piše: "Proterali su islamske sveštenike jer su, u duhu njihove religije, bili povezani sa vrhovnom vlašću. Povod za sukob sa Arapima bilo je plaćanje desetine; Srbi su to odbili i nastao je period anarhije dug 40 godina. Saraceni su, po mišljenju Srba, bili zavedeni lažnim idejama o nestvarnoj slobodi no, i kao takvi, protiv Romejskog carstva bejahu njihovi saveznici iako su, na njihove granice, donosili nemir, zabranjivali trgovinu pljačkajući gradove i polja. Povratom vizantijske Carske flote, Saraceni se povukoše a Srbi priznaše romejsku vlast za vrhovnu. S druge strane, Srbe su ugnjetavali Bugari. Uz srpsku pomoć, vasileusova vojska ih je pobedila, donoseći mir i spokojstvo. Tako se Srbi nađoše u okrilju hrišćanske crkve i priznaše patrijarha iz Konstantinopolja za svog duhovnog vođu".

    Severni, za razliku od južnih Srba, prosperiraju. Oni će vladati morejskim poluostrvom sve do 960.g. Srbi su, u Evropi, osnovali tri kraljevstva, piše Boguš: "Prvo 630. godine, beše smešteno na reci Elbi i zvalo se Kraljevina Boemija. Potom je država napredovala pod češkim imenom. Drugo kraljevstvo, znano kao Crvena Srbija, beše ustanovljeno južno od Dunava, godine 640. Srbi tamo ustanoviše monarhijski oblik vladavine. Posebno je potican od države razvoj zanatstva i rudarstva. Uz sve to, Srbi su tu prolaz imali pet vekova kasnije: eksploatisali su šume na zemlji koju opustošiše Avari. Treća država se nalazila u Hrobatiji, planinskom predelu nastanjenog Srbima što 965.g. nakon pokrštavanja, uzeše naziv Polona a potom vladaše, od H veka, pod titulom kraljeva". Ovi Srbi su kasnije, po teritoriji, dobili naziv Hrvata, što znači da su današnji Hrvati potomci Srba.

    O etapi zauzimanja Soluna (nedaleko od Soluna Srbi su podigli grad Serviciju, Servitzia), na reci Aliomon slabo poznate epizode srpske prednemanjićke istorije, piše Boguš: "Srbi ničim nisu primorani, u njima se jednostavno probudio ratnički duh čija klica se prenosila krvlju predaka. Digoše se na osvajanje iz Crvene Srbije (Royame de Serbie rouge), širi prostor današnje Šumadije i nisu zakasnili; Peloponez je pustošila kuga. Od te grozne napasti slične ratu, Srbi izvukoše dobit: uđoše na ostrvo kao osvajači. Zatekoše stanovništvo u borbi za život, nesposobno da se odupre. Smrt je kosila sve, bez razlike, domaće i osvajače. Ipak, uprokos svemu, domorodci pružiše kakav-takav otpor drskim napadačima. Srbi behu dovoljno srećni, te se njihova vojska nekako sačuva od kuge. Govorili su, mi smo njima, nesrećnim ostrvljanima, doneli u isto vreme kugu i smrtonosno gvožđe. Grčke snage nisu odgovarale njihovoj hrabrosti. Potčiniše se Srbima iz Tesalije 746. godine, mirno čekajući dalji razvoj događaja. Srbi su proširili svoju dominaciju svuda po poluostrvskim lukama i dvesta narednih godina držaše Moreju.

    Deo Belih Srba iz Serbike (Solun), koji su se tu osećali kao pobednici, izgradili su svoju zajednicu, stekavši veliko bogatstvo, nakon nepromišljenog odlaska njihovih sunarodnika. Oni su, pod ovo podneblje, stigli sa svim nevoljama zajedničkim za sve narode severa. Ovde je priroda bila prema njima blagonaklona i njihove kolonije počeše da prosperiraju, bez obzira na velike vrućine. Oni, koji otidoše na sever, postaše žrtve gladi i nevolja svih vrsta; njihove zajednice bile su odveć slabe da bi se održale u dužem vremenskom periodu.

    Pod Porfirogenitovom vladavinom, Moreja beše ponovo oslobođena od Srba, oružjem ovoga vladara, te ponovo dođe pod vizantijske skute. Srbi ne htedoše da odu iz ove tople i ugodne klime te se pomešaše sa Grcima i ostadoše tu da žive. S druge strane, njihovi sunarodnici iz porečja Dunava, imali su dosta problema oko učvršćivanja na ovom prostoru Crvene Srbije pa tek, dobro utvrđeni i ojačani, krenuše u osvajanja što vodiše ka reci Drini, preko Crne Gore, do albanske luke Drač, obale Jadrana i na sever do Dunava i planinskog masiva Karpata. Srbi u Dalmaciji, nisu imali status slobodnjaka. Dokaz tome je što Lav, imperator Vizanta, dobi tužbe protiv Neretvljana, Srba i Dalmata; ovi pljačkaše kuće Esklavona u Dalmaciji, za vreme njihove službe Carstvu u Bariju. Neposredno posle ovog događaja, Srbi se kurtalisaše vazalstva 877.g. te, u ravnici između gradova Duvna i Gline, održaše skupštinu sa Hrvatima i udružiše se sa prinčevima njihovim. Ustanoviše vladu i zaštitne jedinice i proglasiše nezavisnost, podelivši zemlje na županije. Neretvljani ne uđoše u savez, već nastaviše sa organizovanim morskim poharama. Posle su tražili zaštitu hrvatskih prinčeva, ali ih oni odbiše jer je to bilo u suprotnosti sa deklaracijom iz Gline. U ovoj nevolji, Grci sa ostrva, dobiše naklonost Cara; suveren ih uze u zaštitu i oslobodi ih davanja poreza. Prokuratoru su plaćali simboličnu sumu, tek kao dokaz njihove potčinjenosti".

    "Od vremena Heraklijeve vlade, pa sve do pada pod Osmanlije, kraljevstvo Crvene Srbije, prostiralo se od Dunava do Jadranskog mora, postojavši više od 800 godina. Moć i snaga ovog srčanog i vrednog srpskog naroda omogućavala mu je napredak. S druge strane, njegov i previše ratnički duh i vojničko nasleđe, umanjivao je ukupna srpska dostignuća. Naime, uvek posle smrti nekog od kraljeva, dolazilo je do unutrašnjeg previranja i besomučne borbe za vlast među frakcijama. Buntovništvo je potpaljivalo sukobe i krvne osvete. No, iznad svega je bila srpska borba za nezavisnošću od Romejskog carstva, njihovi stalno obnavljani napori ne bi li se stresao jaram vizantijskog ropstva i njenih sizerena, moćnih komšija iz zemalja gde življahu - tu nije izostalo vrlo intenzivno potkopavanje Srbije uz angažovanje svih Romejskih snaga". O Bosni Bohuš kaže: " Dobila je ime po reci Bosna, nekadašnjoj Rami, Rama je staro ime Bosne. Ugarski kraljevi su od HII veka svojoj tituli dodavali i znamenje Rex Ramae (kralj Bosne poznatoj po zlatnom pesku koji zasipa njene obale. Ona je tekla provincijom poznatoj po neprohodnim šumama i planinama bogatim rudom. Dva grada, Katera i Desnik, nalazila su se u njenom središtu. Bosna je bila sačinjena od županija prirodno utvrđenih, neprijatelju nepristupačnih. Beli Srbi iz Bosne behu pokršteni 863.g. Njihova prva biskupija u Spalatru osnovana je 877.godine".

    O ustrojstvu srpske države piše pop Dukljanin: "Poslije toga, a prema sadržaju povelja koje narodu bijahu pročitane, sam kralj Svetopelek, Dukljanin Svetopelekom, kraljem Velike Moravske, o kome su kružile brojne legende, naziva Mutimira ili Časlava, kraljeve iz dinastije Vlastimirovića izda svoje povelje, podijeli pokrajine i oblasti svoje kraljevine i odredi njihove međe i granice na ovaj način: teritorij obuhvaćen tokovima rijeka koje sa planina treku prema južnoj strani i utiču u more naziva Primorje, a teritorij, obuhvaćen rijekama koje sa planina teku prema sjevernoj strani i utiču u veliku rijeku Dunav, naziva Srbija (Surbija). Zatim, podijeli Primorje na dvije pokrajine: od mjesta Duvna, gdje je tada kralj boravio i gdje je održan sinod, Nije jasno o kom se sinodu radi i veliko je pitanje da li je održan baš u Duvanjskom polju kako piše Dukljanin do Vinodola nazva Bijela Hrvatska, koja se pokrajina naziva i Donja Dalmacija, u kojoj, uz saglasnost gospodina pape Stefana i njegovih izaslanika, ustanovi solinsku crkvu kao sjedište mitropolije, pod upravom odredi ove crkve: Split, Trogir, Skradin, Aransonu, što je sada tvrđava Zadra, Nin, Rab, Osor, Krk i Epidaur, koji se sada zove Raguzijum. Isto tako, teritorij od rječnog mjesta Duvna do grada Bamblone, koje se sada zove Drač, nazove Crvena Hrvatska, koja se pokrajina zove i Gornja Dalmacija. Geografi su koristili termine Superior i Inferior Dalmatia Izraze Crvena i Bela Hrvatska, pre Dukljanina pominje venecijanski dužd Dandolo, kao sinonime za srpsko ime. Upotreba ovih naziva retka je i sporedna, ne pominje je niti jedna kancelarija, uključujući i papsku. I onako, kao što je u Donjoj Dalmaciji solinsku crkvu ustanovio kao metropolitsku, u Gornjoj Dalmaciji su, na osnovu starog prava, odredili dukljansku crkvu kao mitropoliju, čijoj upravi podrediše ove crkve: Bar, Budvu, Kotor, Ulcinj, Svač, Drivast, Pulaj, Srbiju, Bosnu, Travuniju, Zahumlje. Srbiju pak, koja se zove i Zagorje, podijelio je na dvije pokrajine, od kojih se jedna, od velike rijeke Drine, prostire prema zapadu do planine Pina; nju naziva i Bosnom, a druga obuhvata prostor od rečene rijeke Drine prema istoku do Lupije (Lab) i Skadarskog jezera; nju naziva Raškom".

    Srbi su naselili i Dalmaciju, kako piše u Životu Karla Velikog: "Narod nazvan Srbima veliki deo Dalmacije zauzima Na ovom širokom prostoru će imati kraljevstvo sve do 871. godine. Njega neće uništiti ni velika avarska najezda 639.g. kada je poharana Dalmacija, Istra, Mezija, Dardanija, Raška i Prevala. U Dalmaciji je, u avarske ruke, pala tvrđava Klis; razoreni su, 640. godine, Epidaurus i Solin. Iduće godine, Avare će poraziti vojvoda Zvonimir, od crkve proglašen Svetimirom. Avari su u potpunosti proterani, kako piše Đanantonio Boman: "Jedan Srbin sa vojnom pratnjom, imenom Zvonimir ili Svetimir, iskoračio je napred i učinio da odjekne bes oružja u zemljama što pripadaše kralju, čije ime povesničar ne poznaje, a on bejaše umro prirodnom smrću; u Prevali, Bosni, takođe u Meziji i Dardaniji, Zvonimir je branio čast kralja Slovena iako nema pomena o ovoj promeni vlasti".

    Posle ovladavanja Dalmacijom, zauzeće Srbi teritorije Bosne, Albanije i Crne Gore. Na ovim prostorima, organizovanim kao županije, vladaju župani. Četiri najveće županije su bile Zahumlje, Trebunija, Arento i Diokleja, uništena 980.g. Konstantin Porfirogenit navodi da je Zahumljem vladao Mihajlo Vušević, poreklom sa Visle. Dioklija je, u to vreme, bila izuzetno važno društveno i kulturno središte Srba. U drugoj polovini HI veka, 1076.g. kralj Dalmacije postaje Zvonimir, sa sedištem u Saloni. Pre toga se, srpski kralj Časlav povukao pred Hrvatima 941. godine, ne bi li ratovao protiv Bugarske sa Vizantijom. U ratu će Bugari biti potučeni; u srpske ruke pašće mnogobrojno ljudstvo; oni se ne zarobljavaju već ostaju da žive, kao slobodnjaci, među Srbima. Srbi se, 948. godine, vraćaju na svoje posede. Ovo je vreme uzdizanja Raške. Ta županija će, pod svojom zastavom, ujediniti sve Srbe u monolitnu državnu zajednicu. Daće krunisane glave 1192, 1202, 1217, 1345, 1420 i 1423. godine. 1445.g. Srbija će pasti u vazalni odnos prema Otomanskoj imperiji. Godine 1368. Albanci će osvojiti deo Dalmacije. Srbi iz Bosne će, 863. godine, biti hristijanizovani od strane sveštenika katoličke crkve; 1463.g. će je osvojiti Turska.

    Vlastimirovići su bili prva srpska kraljevska dinastija, nazvana po princu Vlastimiru, priznata od strane Vizantije. Vlastimirovići su vladali Srbijom skoro dva veka, od 768. do 960. godine. Nakon poluvekovnog interregnuma, pre Nemanjića, vladaće Vojisavljevići (1010- 1148) i Vukomanovići (1148- 1163). Vladavinu je započeo eponimni Nepoznati arhont u vreme cara Iraklija. Konstantin Porfirogenit je vladara koji je poveo Srbe iz Bele Srbije na Balkan prozvao Nepoznatim arhontom. Vladao je od 610- 641.g. Umro je pre 680.g. Imao je titulu arhonta (αρχων) što je podrazumevalo ujedinjenu crkvenu i svetovnu vlast, u jednoj ličnosti. Porfirogenet beleži: "Pošto umre onaj arhont Srbin, što prebeže caru Irakliju, zavlada njegov sin, potom i unuk, tako redom arhonti iz njegovog roda. Posle izvesnog vremena, rodi se od njih Višeslav, od njega Radoslav i od njega Prosigoj i od njega Vladimir". Prvi sledeći vladar, za koga se zna, je bio pra- praunuk Nepoznatog arhonta, Višeslav (Vojislav, 768- 814); on je ujedinio tzv. srpske sklavinije u jednu državu - kneževinu, sastavljenu od županija osnovanih u oblastima Starog Rasa i Duklje, Bosne, Dalmacije, Neretve, Tare, Pive, Lima, Morave i Drine. Knez Višeslav je poznat po kamenoj krstionici pronađenoj 1853.g. u Veneciji. Arsa (Arsia), Doclea. Koren srpske države na Balkanu je, oko petog veka, u Starom Rasu gde je, kao prestonica, obnovljeno veliko alansko utvrđenje. Raška će docnije obuhvatiti teritoriju Duklje, Zete, Bosne, Dalmacije i zapadnog dela Kosova.

    Βοςονα, oblast uz reku Bosnu, današnja teritorija grada Sarajeva i Visokog Na njoj je uklesan zapis: "Ovaj izvor prima slabe da ih učini prosvetljenima. Ovde se peru od svojih grehova oni što su ih primili od svojih roditelja, da postanu hrišćani, spasonosno ispovedajući večno trojstvo. Ovo delo pobožno učini Ivan u vreme kneza Višeslava, u čast svetog Ivana Krstitelja, na slavu njega i njegovog štićenika". Krstionica se, 1941.g. našla u Zagrebu kao Musolinijev poklon Paveliću, poglavniku NDH. Njeno kasnije smeštanje u ninsku crkvu poslužilo je (kako se ne bi vratila u Srbiju jer pripada njenoj kulturnoj baštini), hrvatskim pseudoistoričarima da isfabrikuju priču o Višeslavu hrvatskom princu iako se Hrvati, kao narod, uopšte ne pominju u pisanim izvorima tog vremena, a kamoli neki njihov tobožnji vladar. Više o samoj krstionici i ovom falsifikatu u Đ. Janković, Srpsko pomorje od 7 do 10 veka, SAD, Beograd, 2006

    Stanovnici ušća Neretve sa zaleđem i okolnim otocima, Neretljani, formirali su župu Paganiju, od Porfirogeneta opisanu kao republiku srpskih pirata. Nazvana je Paganijom jer su njeni stanovnici primili hrišćanstvo relativno kasno, 250 godina posle ostalih Srba. Vladari su imali titulu princa Neretvljana; sačuvana su imena dvojice župana: Draška Marijana i Ljudislava. Draškovo prezime Marijan dolazi od imena Morava Kako svedoči pisana građa, Draško je imao niz sporazuma sa Venecijom kojih se nije pridržavao Ugovor, iako minimalno delotvoran, je zapečaćen sa Draškom Marijanom, takođe sudijom, sa neretvanskih otoka. Kasnije je napadao Venecijance. Indentities in Early Mediaval Dalmatia, V, Bepolos Pub. Turnhout, 2008: "reversus est". Pijetro Tardoniko, venecijanski dužd je, 840. godine, u borbi sa Draškom izgubio 100 ljudi a šest godina kasnije, Draško je, sa svojom flotom, napao Veneciju poharavši luku Kaorle, između Trsta i Venecije.

    Pagania

    Radoslav (800- 822), je nastavio sa učvršćivanjem srpske države sa središtem u gradini Stari Ras, na prostoru Crne Gore i istočne Hercegovine. Ras je dobio ime po lokalitetu i reci Ras (er Ras) u Aderbidžanu, nekadašnjoj arijevskoj postojbini, a ne po latinskoj reči arsa (arsa, prženje) kako pogrešno (i bez ikakvog logičnog osnova) imputiraju neki istoričari. El Masudi, Meadows of gold and mines of gems, 462, Aloys Sprengler MD, London, 1841. Takođe, Pomponije Mela navodi dva grada sa istim imenom u Africi. Jedan, Ras, nalazi se 17 km od Bizerte a drugi je Skikda/Thapsus; za njega Vibijus Sekvester kaže da se nekada zvao Ras/Skikda. O ovome opširnije kod E. Lipinski, Itineraria Phoenicia, 392, Peeters Publishers, 2004 Ras postaje središte kraljeva i Raške episkopije; država se naziva još i Raškom. Vladao je u doba Ljudevita Posavskog, bana Trans- Savije sa sedištem u Sisku, za vreme njegovih uzaludnih pokušaja da odbrani zemlju od Franačke Imperije, u savezu sa Karantancima. Kneževina se prostirala između reka Une i Kupe, sa planinama Kozarom i Grmečom te Srbom kao važnim uporišnom gradinom Pred Francima je Ljudevit morao da spašava glavu, pobegavši Srbima u Dalmaciju, kako beleže Franački anali: "Napuštajući grad Sisak, što pripadaše velikoj naciji Srba iz Dalmacije, u dobroj nameri da izbegne (Franke)". Njegovu vojno- političku situaciju otežavala je činjenica što je njegov nećak Borna, knez Guduščana i Timočana, prihvatio vazalni odnos sa Francima, ne bi li uspešnije branio granice Timočana sa Bugarskim Carstvom. Guduščani su bili Lužički Srbi (Dalemnici), naseljeni u Liku iz Lužice. Opširnije u Vita Hludowici.

    Borna je, sa Lujem Dobrim, sklopio pakt u Ahenu 819. godine kad je vođena i bitka na Kupi gde je Ludevit Posavski izgubio 3000 vojnika i 300 konjanika. Borna je umro 821.g. Odmah posle njegove smrti, Luj Dobri se proglasio princem Dalmacije i Liburnije. Teritorija kojom je vladao Ljudevit i posle njegovi naslednici, do Ljudemisla, nazivala se, do XVIII veka, Morlahijom (Morlacchia Morlahijom (Morlacchia) a njeni stanovnici Morovlasima ili Vlasima (Marrovlach, Morlach, Vlachs). Morlahija je imala dve oblasti: Veliku Morlahiju, Major Vlachia (Dinarski masiv i deo severne Dalmacije) i Malu Morlahiju (Minor Vlachia) - oblast severno od Požege sa teritorijom između Save i Drave. Morovlasi ili Crni Vlasi, bili su izmešano romejsko i domorodačko stanovništvo. Danas hrvatska pseudoistorija svojata ovaj narod mada ne postoji niti jedan dokumenat ili pisani izvor da potvrdi Ljudevitovo, Ljudemislovo ili Keglevićevo (morovlaška plemićka kuća iz XVIII veka) hrvatstvo Dve godine kasnije, likvidiran je Ljudevit Posavski, po nalogu feudalca Ljudemisla.

    Oblast Zahumlja ili Huma, obuhvatala je region Hercegovine i Dalmacije. Glavni, stoni grad, kako mu ime kaže, bio je Ston (Stagnum) na poluostrvu Pelješcu. Posle je sedište županije izmešteno u Stolac Porfirogenit piše: "Od Raguze počinje domen Zahumlja i proteže se do reke Orontije i susedstva Pagana. Zahumljani što tu žive Srbi su, doseljeni (od Mihajla Vuševića) u vremenu Princa Arhonta, za Iraklijeve vlade. Istoričar Natko Nodilo napominje: "U Dubrovniku, ako ne od prvog početka, a ono od pamtivijeka, govorilo se srpski, kako od pučana tako i od vlastele, kako kod kuće tako u javnom životu i općini, a srpski je bio i jezik raspravni (sudski)". Natko Nodilo, Prvi ljetopisci i davna historiografija Dubrovačka, 92, svezak 65, JAZU, 1883Zemlja Zahumljana obuhvata sledeće gradove: Ston, Makarsku, Joslu, Glamoč, Dubravu i Dabar". Hum se delio na gornje i donje Zahumlje. Za župu Travuniju, Porfirogenit navodi da je ujedinjena sa Konavlom (oblast kraj Dubrovnika): "Od grada Dekatere (Kotor) počinje oblast Travunije protežući se daleko od Raguze, sve do planina u susednoj Srbiji. Stanovnici su nekršteni Srbi, ovde naseljeni po dolasku iz Bele Srbije. Arhont Travunije uvek je odgovoran arhontu Srbije. Poznati gradovi su: Vrm, Risan, Lukovet i Zeta". Prvi poznati vladar Travunije bio je arhont Beloje (836- 851), vazal Vlastimirov, iz nasledne kuće Belojevića. Njegov naslednik Krajina, pripojio je Travuniji Primorje, deo jadranske obale, današnje Hercegovine, sa gradovima Dubrovnikom i Boka Kotorskom. Stolovao je u Trebinju, sa titulom župana. Bio je oženjen Vlastimirovom kćerkom. Poznati su i njegovi naslednici Hvalimir i Čučimir.

    Radoslavov sin Prosigoj (822-836), sklopio je mir sa Malamirom (831-836), carem Prvog Bugarskog Carstva. O Vlastimiru, osnivaču dinastije Vlastimirovića i njegovoj vladavini, malo se zna. Srbija je negovala dobre odnose sa Romejskim Carstvom; sa Bugarskom nije bilo problema sve do 839.g. kada je Presijan I poveo protiv Srbije trogodišnji rat u kome je poražen, izgubivši veći deo svoje vojske. za vreme njegove vladavine gotovo cela teritorija Makedonije bila je potpala pod Bugarsko Carstvo. Njegovo ime Presijan znači sjajan, blistav Vizantija je sukob Srbije i Bugarske iskoristila da povrati svoje teritorije na Peloponezu što je, brže bolje, uspela da iskoristi Bugarska i priključi svome carstvu teritorije Ohrida, Bitolja i Devola 842/43. godine. Na ovakav ishod svakako je uticala smrt romejskog imperatora Teofilosa 842.g. Nakon obračuna sa Bugarima, Vlastimir se okrenuo na zapad, učvrstivši vlast u Dalmaciji, Duklji, Travuniji, Zahumlju, Paganiji i Bosni. Bavarski Geograf Srbiju i Srbe naziva Merehanima i Moravljanima (Merehans, Moravians), po bazenu reke Morave Vreme rata sa Bugarskom i potonje godine ubrzanog razvoja, pokazali su da je Srbija organizovana država sposobna da brani svoje granice i interese. Ostvario je odlične političke odnose sa Bazilom I, čijom inicijativom je nastavljena uspešna hristijanizacija. On je, u Srbiju, doveo učenike Ćirila i Metodija, sprovodeći plan ustanovljenja biskupija, pod ingerencijom Konstantinopolja. Dogovor je utanačen na saboru u Konstantinopolju 879/880.g. Na teritoriji Srbije, prelamali su se interesi preuzimanja primata nad crkvenom pastvom Svetog Rimskog Carstva i Vizantije. Bazil I je svakako imao u vidu da je biskupija u Sirmijumu bila pod jurisdikcijom pape Jovana VIIIRaška biskupija na Ibru počela je sa radom 871. godine, Braničevska 878.g. Uspešnost hristijanizacije vidi se po teofonskim imenima narednih srpskih vladara (Petar, Pavle, Stefan). O srpskom primanju hrišćanstva, kazuje Porfirogenit: "Glavnina ovih Slovena nije bila krštena, istrajavajući u tome već dugo vremena. Ali, u vreme Bazila I, hrišćanskog imperatora, posla on glasnike i diplomate moleći da oni, ove nekrštene, krste i privedu reči Hristovoj. I, taj slavni imperator, blagosloveno bilo sećanje na njega, posla im sveštenike a ovi pokrstiše sve nekrštene nacije". Vlastimir je, za vreme vladavine Kocelja u Panoniji (861-874), imao sa Nitravom intenzivnu komunikaciju i saradnju.

    Mutimir, najstariji sin kneza Vlastimira, vladao je sa svoja dva mlađa brata. Vodio je srpsku vojsku do pobede nad bugarskim carem Presijanom. Kao garante mira, sa sobom je odveo princa Vladimira i dvanaest boljara (pripadnici visokog plemstva u feudalnoj Bugarskoj, Kijevskoj Rusiji, Vlaškoj i Moladaviji). Kada je Boris I došao na vlast, dogovoreno je primirje između dva naroda i buduća saradnja. Tom prilikom su, Mutimirovi sinovi Pribislav i Stefan, odveli 12 boljara i Vladimira do bugarske granice, gde je potpisana povelja na najvišem nivou. Boris I je Mutimiru darovao simbolične poklone: dva roba, dva sokola, dva psa i osamdeset komada krzna. Posle 860. godine, braća su se pobunila protiv Mutimira. Pobuna je brzo skršena. Pribislav i Stefan su otpremljeni u stonu Plisku kod Borisa I - bili su njegovi zarobljenici i garanti mira između Bugarske i Rusije. Kao sizeren Romejskog carstva, deo Mutimirovih primorskih trupa, je učestvovao u ratu protiv Saracena 869. godine, prilikom njihovog neuspelog pokušaja osvajanja Dubrovnika i prodora u srpsko Pomorje. pripadnik visokog plemstva u feudalnoj Bugarskoj, Kijevskoj Rusiji, Vlaškoj i Moladaviji Romejske trupe je predvodio admiral Nikita Orfijas.
    srbi_6do14_vek - 90189 - 14.05.2014 : Mihailo Danilovic Majur, sabac - best (1)

    Kada je naše Novo Brdo bilo veće od Londona


    SRBIJA JE NEKAD BILA CENTAR SVETA! Barem je tako turski istoričar Dursun-beg napisao sredinom 15. veka, opisujući je kao "središte svih zemalja" i "svu kao jedan majdan zlata i srebra". Ovo nije bilo preterivanje.

    U prilog tome najbolje svedoči podatak da smo u vreme despota Stefana Lazarevića i njegovog naslednika Đurđa Brankovića zadovoljavali 20 odsto evropske potrebe za srebrom, dok je posle pripajanja Srebrenice taj udeo porastao na čak 35 odsto.

    Kao privredni centar naše države pre nego što će pasti u 350 godina dugo ropstvo pod Osmanlijama, posebno se kao majka svih srpskih gradova izdvajalo Novo Brdo na Kosovu u blizini Prištine, koje je despotima godišnje donosilo više od 200 hiljada dukata. Godišnje se prema tome nije moglo vaditi manje od sedam tona, a zajedno sa Srebrenicom i Rudnikom Srbija je proizvodila godišnje 15 tona srebra. Ova i ovakva proizvodnja spasila je italijansku ekonomiju i ugasila tamošnju monetarnu krizu početkom 15. stoleća!

    Za vreme cara Dušana Silnog postaje jedan od najvažnijih rudnika imperije, u kome postoji i kovnica novca, a nalazišta su toliko velika da on 1348. godine poklanja Hilandaru 87 kilograma srebra. Ovo nimalo ne treba da čudi: stoleće kasnije, despot Đurađ posle prvog pada Srbije predaje Dubrovčanima na čuvanje 50.000 dukata i skoro dve i po tone srebra!

    Nije poznato kada je tačno osnovan ovaj grad, ali se zna da se u istorijskim spisima prvi put pominje 1319. godine, na samom kraju vladavine kralja Milutina. Dubrovački arhiv čuva podatak da je tada Petrus de Bratosti iz Kotora u njemu kupio robinju Dražicu i njenu ćerku Krasnu. Sedam godina docnije Stefan Dečanski obaveštava dubrovačkog kneza da zastupnik trga novobrdskog Luka Lukarević ništa ne duguje.

    GRAD NAD GRADOVIMA

    Ovaj "grad srebrni i u istinu zlatni", kako ga opisuje Konstantin Filozof, ova "srebrna i zlatna planina" kako ga opisuje važni svedok tog vremena Konstantin Mihailović, rodom upravo iz Novog Brda, ovo ekonomsko i privredno središte koje mletački kartograf fra Mauro velikim masnim slovima podvlači na svojoj karti sveta, imalo je sredinom 15. veka po nekim procenama čak 50.000 stanovnika! Poređenja radi, London je tada imao tričavih 10.000, dakle bio je pet puta manji. Samo je u turskom defteru sa samog kraja ere ovog grada u opadanju upisano postojanje 38 četvrti sa 887 kuća.

    Njegova tvrđava nalazila se na bregu na 1.100 metara nadmorske visine, i sastojala se od manjeg Gornjeg i većeg Donjeg grada koji su delili jedan zajednički zid i bili povezani kapijom. U onom manjem bila je smeštena posada i verovatno deo gradske uprave, dok su u većem, gde se danas naziru tragovi zgrada i skladišta, verovatno živeli najuticajniji Novobrđani.

    Većina njegovih žitelja ipak je obitavala u varoši oko brega koju su zvali Podgrađe, a koje se širilo oko kilometar na sve strane. Prilazni put tvrđavi, širok tri metra, bio je kaldrmisan. Novo Brdo je bilo toliko golemo da je bilo potrebno sedam crkava ne bi li se zadovoljile duhovne potrebe svih njegovih stanovnika. Najbitnija je bila katedrala, crkva Svete Petke, a postojala je i saška crkva. U samom je središtu Podgrađa bio glavni trg oko koga su bile razmeštene najbitnije javne i privatne građevine.

    Možemo samo da zamislimo kako je običnim ili pijačnim danom izgledalo to šarenilo rudara, topioničara, kovača, krojača, sedlara, drvodelja, mesara, kožara, ribara, krčmara, pekara, kujundžija, bojadžija, trgovaca, preprodavaca, seljaka koji su došli da prodaju robu, sveštenika, kaluđera, puškara, grnčara, lekara (postojala je i bolnica) i zografa. Bilo je čak i glumaca, a trojici znamo i imena. U pitanju su Todor Milošević, Vukoje Ivanković i izvesni Milosav čije prezime istorija nije zapamtila. Naši prvi glumci!

    Premda je vladar bio neprikosnoven, Novo Brdo je uživalo autonomiju, i njime su upravljali vojvoda kao zapovednik odbrane, knez kao administrator i kefalija. Sitnije sporove su sami rešavali, ali je za krupnije stvari bilo potrebno tražiti mišljenje Veća koje se sastojalo od 12 purgara (od nemačke reči "burger", građanin) i koje je bilo samoupravno telo unutrašnjeg uređenja grada. Zajedno su učestvovali u upravnim i sudskim poslovima i dobijali izvesne prihode, pa čak imali i tržišnu inspekciju. Ostalo je zabeleženo da "vojvoda, knez i purgari slobodno biraju četiri dobra čoveka da nadziravaju i ogledaju prodaju i kupovinu u gradu". Naređanja vlasti građanima je saopštavao putal (od nemačkog "butel), a privatno-pravne isprave pisao inomik. Poznato je da je u gradu bilo i bankara.

    Premda su Albanci u to doba bili gotovo bez prisustva na Kosovu i Metohiji (o čemu svedoči turski popis nekoliko decenija kasnije), poslednji je vojvoda slobodnog Novog Brda bio Lješ Span, predstavnik njihovog vlastelinskog roda iz Drivasta.

    NOVOBRDSKI RUDARI

    Logično, njegovi su prvi stanovnici bili rudari, ali ne samo Sasi koje je u Kraljevstvo Srba prvi doveo kralj Uroš I Hrapavi: većinu su činili naši ljudi koji su ovim zanatom već ovladali. Rudari su bili povlašćeni u ovom mestu: imali su prednost pri nabavci namirnica, a u Zakonu o rudnicima (drugom takvom dokumentu u Evropi, odmah posle nemačkog) daje im se pravo da založe baštinu vlasnika rudnika ako im on na vreme ne isplati nadnice. Ovo je možda i prvi zakonski član o zaštiti prava radnika na svetu!

    Od Sasa su, međutim, ostali nazivi poslova: šafar se zvao nadzornik rudnika, valturci su kupovali istučenu i opranu rudu i topili je u kolu (topionici) pa je prodavali, hautmani su nadzornici određenog kopa, plakaoničari ispirači rude, trajbari su radnici na mašini u obliku uspravnog vretena kojom se pomoću upregnutih konja izvlačio veći teret iz jame a koja se zvala rat (od nemačkog rad, što znači točak), furnici su prenosili rudu a foseri su bili obični rudari, po naški "rupnici".

    Bili su čuveni u svetu. Vojvoda od Ferare upravo je u njemu tražio majstore za rad u svojim kopovima, a kralj Alfonso Aragonski od Sicilije i Napulja molio despota Đurđa da mu pošalje dobre majstore jer su pronašli rude zlata i srebra ali nemaju nikoga ko zna da ih vadi i prečišćava.

    Umešni novobrdski rudari učestvovali su i u opsadi Carigrada, na strani Turaka, kao deo vojske koju je Đurađ Branković morao da pošalje Osmanovim potomcima, a despotove reči da "bez naše pomoći nikada ne bi bio osvojen" odzvanjaju kao kletva kroz vekove.

    Plemeniti metali su se ponajviše izvozili na Siciliju, u Abruco, Toskanu, Ankonitansku Marku a posebno u Veneciju, i sve to mahom putem veštih dubrovačkih trgovaca karavanskim putevima prema Republici Svetog Vlaha i prema zetskim lukama. Na tim dugim putovanjima spavalo se po svratištima (motelima), stanovima (pansionima) ali i po manastirima i privatnim kućama.

    Grad su Turci dva puta pokušavali bezuspešno da osvoje, 1412. i petnaest godina kasnije. Konačno se predaje 27. juna 1441. godine, kada opsednuti građani "jedu nepristojne i zabranjene stvari", pa čak i svoje ruke samo da se ne predaju Osmanlijama, ali već dve godine kasnije dolazi do oslobođenja.

    1455. ponovo pada, posle neispunjenog obećanja sultana Mehmeda II Osvajača da će njegove žitelje poštedeti (među zarobljenicima je bio i gorepomenuti Konstantin Mihailović koji je odveden u janičare, a kasnije pobegao opet među hrišćane i umro u Poljskoj), ovoga puta zauvek u tamu. Želeli smo ovim tekstom ponovo da ga osvetlimo.

    Izvor: Telegraf
    2sr - 90079 - 07.05.2014 : Mihailo Danilovic Majur, sabac - best (0)

    Zločini: Kako su Srbi zverski ubijani na Đurđevdan


    ZVERSKI: Kako su ustaše klale i ubijale Srbe na Đurđevdan!

    Masakr u Blagaju, kad je zverski usmrćeno oko 520 Srba, bio je uvod za kasnije zločine ustaša na Kordunu, koji su često činjeni otvoreno, brutalno i masovno

    Jedan od najvećih masovnih pokolja srpskog stanovništva u NDH, koje su izvršile ustaše, dogodio se od 6. do 8. maja 1941. godine, kad je zverski usmrćeno oko 520 muškaraca iz Veljuna i okoline.

    Spekuliše se da je krajem aprila u vrhu ustaške organizacije dogovoreno da se ubije mlinar Josip Mravunac, po nacionalnosti Hrvat, i njegova porodica i da se za to okrive Srbi iz Veljuna. To je trebalo iskoristiti kao povod za jedan od prvih masovnih zločina nad Srbima na Kordunu.

    Ustaška vlast imenovala je istražnu komisiju povodom ubistva mlinara Mravunca. Međutim, prema pisanju Dušana Koraća (iz knjige "Kordun i Banija u narodnooslobodilačkoj borbi i socijalističkoj revoluciji"), zagrebački list "Hrvatski narod" objavio je vest da je za ubistvo kriva "četa srpskih razbojnika" koji su porodicu ubili i opljačkali.

    Ubrzo je počelo masovno hapšenje Srba. Najpre su pohapšeni istaknuti Srbi, a zatim i svi od 16 do 60 godina, koje su ustaše zatekle. Navodi se da su ustaše govorile Srbima da ukoliko se osećaju nevini, sami dođu u Veljun. Oko 520 muškaraca, koliko ih je bilo ukupno, odvedeno je u Blagaj, navodno na saslušanje, gde su zverski usmrćeni.

    Ubijanje je trajalo tri dana, a žrtve su bačene na dno jedne vrtače. Spekuliše se da je jedan od Srba, Dušan Nikšić, uspeo da pobegne. Hrvati iz Blagaja su sledećeg dana zatrpali mrtve i razglasili da su Srbi odvedeni na rad u Nemačku.

    Veljunski masakr bio je samo uvod za kasnije zločine ustaša nad Srbima. Oni su često činjeni otvoreno, brutalno i masovno. Prema evidenciji Državne komisije za popis žrtava rata, od fašista je u Veljunu stradalo ukupno 768 ljudi, a na celoj teritoriji Korduna broj žrtava fašizma tokom Drugog svetskog rata iznosi više od 27.000 ljudi.

    Nakon rata, žrtve su iskopane i premeštene u kosturnicu, spomen-obeležje. Međutim, stanovnici hrvatskog Blagaja sprečili su 2000. komemorativni skup Srba u Veljunu, koji je trebalo da bude održan povodom stradanja srpskih civila koje su ubile ustaše tog 6. maja 1941.

    Sledeće godine, nepoznati počinioci razbacali su cveće i sveće koje je bilo postavljeno na spomen-kosturnicu žrtvama ustaškog pokolja, mokrili su na spomen-obeležje i oskrnavili ga tako što su ga išvrljali sprejem napisavši slovo U s krstom.

    Spomenik u selu Veljun, na putu Karlovac-Slunj, oskrnavljen je i 2006. kad su vandali odneli 14 metalnih ploča sa ispisanim imenima ubijenih civila. (Telegraf.rs)
    srednji_vijek - 90077 - 07.05.2014 : Mihailo Danilovic Majur, sabac - best (0)

    Tajno srpsko srednovekovno viteško bratstvo Sv. Đorđa


    "Čuvari koplja Svetog Đorđa" je bratstvo srpskih vitezova. Prvo pominjanje ovog bratstva je u knjizi koju pominje pop Dukljanin. Ta knjiga koju Dukljanin pominje može biti samo svešteničko žitije ili neki sličan hagiografski spis.

    MANASTIR MILEŠEVO I TURCI

    Bratstvo je neminovno od samog osnivanja Manastira Mileševa bilo vezano za sam manastir kao zadužbinu kraljevske loze Nemanjića. Uticaj bratstva na manastir i njegovo okruženje bio je velik čak i posle povlačenja bratstva iz javnog delovanja. Nepresušni izvor srpske duše, duhovnosti i identiteta manastir Mileševo je bio trn u oku turskim osvajačima, a sa njim i bratstvo "Čuvari koplja Sv. Đorđa" za koje se znalo da su posebno odani lozi Nemanjića i da i dalje tajno deluju u manastiru, posebno u širenju učenja Svetog Save.

    U periodu od 1592. godine do 1594. godine Turci su uspeli gotovo uništiti čitavo Bratstvo. Te 1594.godine (7102.god) Turci su iz Mileševe odneli njenu najveću svetinju ¿ mošti Svetog Save i spalili ih na Vračaru, gde se sada uzdiže velelepni hram Svetoga Save.

    Stefana Nemanju (1168 ¿ 1196) je, prema tom žitiju, iz ropstva spasao Sv. Đorđe, pa Stefan Nemanja u tu čast organizuje bratstvo. Bratsvo je delovalo javno sve do dolaska Osmanlija kada je veliki broj vitezova stradao na Kosovu. Možda bi bratstvo otišlo u zaborav da ne postoji zapis kako su "Čuvari koplja Svetog Đorđa" pomagali Konstantinu XI u odbrani Carigrada aprila 1453. god. (6962. god. ).

    Tačnije sedam vitezova ovog bratstva sa znakom Sv. Đorđa (crveni krst na beloj podlozi) na grudima je dugo odolevalo osmanlijskim napadima. Inače grad je branilo 4800 Grka i 200 stranaca od kojih su sedmoricu činili "Čuvari koplja Svetoga Đorđa", napadalo ih je oko 200 000 Turaka.

    "Čuvari koplja Svetog Đorđa" su bili poznati po svojim čudima, a ta čuda su pripisivana relikvijama koje su oni posedovali. Među "Čuvarima" kruži priča o trojici vitezova koji su u crkvici na Crnoj stijeni čuvali Hristovu Plaštanicu.

    Krstaške horde koje su nadirale sa zapada te 1187 godine, pljačkale su i uništavale sve pred sobom. U strahotama koje su činili krstaši, naročito su se isticali "Templari" kojima je jedini cilj bio doći do relikvija. Naoružani do zuba u metalnim pancirima i sa tri crne glave na grudima , pojavili su se u sumrak pred crkvicom na Crnoj stijeni, jašući samo crne konje. Stotinjak Templara imalo je samo jedan cilj - uzeti Plaštanicu iz Crkve.

    Tog sumraka tri srpska viteza, tri "Čuvara koplja Svetog Đorđa" stala su pred strašnu vojsku zla želeći da sačuvaju Plaštanicu. Metalni zvuk se čuo do duboko u noć. Učinilo se da je zlo nadvladalo. Kad je pao i zadnji vitez, na Crnoj stijeni ukazao se beli anđeo Gavrilo pokazujući prstom na Plaštanicu koja je polako nestajala u steni.

    Na tom mestu je kasnije 1227. godine kralj Vladislav, unuk Stefana Nemanje, sagradio Manastir Mileševo.

    "Čuvare koplja Sv. Đorđa" pored čuda pratile su i mnoge neverovatne priče. Prvobitni način organizovanja i rada ovog bratstva bio usmeren u podizanje i očuvanje srpske pravoslavne vere i duhovnosti. Mladoj državi, bratstvo srpskih vitezova davalo je nacionalni identitet. Vitezovi su bili prvi čuvari srpske duhovne baštine.

    Ali nešto što je bilo jako interesantno, da je bratstvo u svoje najprioritetnije zadatke odmah na početku uvrstilo i to da su "Čuvari koplja Sv. Đorđa" čuvali i štitili lozu Nemanjića.

    Nakon pada Carigrada 1453. godine bratstvo vitezova "Čuvari koplja Sv. Đorđa" promenilo je način rada bratstva i prilagodilo ga tajnom radu. Izvršene su male izmene u hijerarhiji bratstva. Kao i do tad na čelu bratstva je bio "Sveti Đorđe". Sledeći prsten bratstva bili su dvanaest "Stefan vitezova", zatim prsten sa dvadeset četiri "Kopljonoše", a onda prsten od četrdeset osam "Štitonoša". Naredni prsten su činila "Braća". Stefan vitez nije bio samo jedan čovek, već sedam vitezova koji su nosili isti znak, prvi među jednakima nosio je titulu RAS. Tako su bili organizovani i ostali prstenovi.

    Bratstvo je držalo do visokih moralnih i etičkih načela, tako da bi se filozofija bratstva mogla preslikati u jednoj srpskoj izreci:

    "¿bolje ti je sine izgubiti glavu, nego svoju sagrešiti dušu..."

    Bratstvo vitezova "Čuvari koplja Sv. Đorđa" nikada nije prestalo sa postojanjem kako tvrde njegovi hroničari, međutim za to nema konkretnih dokaza.
    srbi_6do14_vek - 90052 - 05.05.2014 : Mihailo Danilovic Majur, sabac - best (0)

    Srbija pre Nemanjića (1. deo) - Knez Vlastimir


    Vlastimir (pre 805 ¿ oko 851) je prvi srpski knez (arhont) o kome imamo vi¿e podataka u istorijskim izvorima. Vladao je najverovatnije u periodu od oko 830. do oko 851. godine i po njemu se najstarija srpska vladarska dinastija naziva Vlastimirovići.

    Vladao je kao de facto suveren vladar, iako je mo¿da nominalno priznavao vrhovnu vlast vizantijskog cara, a njemu su opet bili direktno podređeni vladari ostalih srpskih oblasti. Sredinom IX veka do¿ao u sukob sa Bugarima predoveđenim Presijamom (836 ¿ 852) koji su poku¿ali da potčine sebi prvobitnu Srbiju, ali je Vlastimir tokom trogodi¿njeg rata uspeo da odbije njihove napade i sačuva srpsku samostalnost.

    Do danas nisu razja¿njeni motivi bugarskog napada na Srbiju, ali se kao dve glavne hipoteze navodi:

    Vlastimirovo odbacivanje vizantijske vrhovne vlasti, ¿to je pokrenulo Bugare da poku¿aju da pro¿ire svoju vlast sa ostalih Slovena i na Srbe

    Vlastimirovo savezni¿tvo i pomoć Vizantiji tokom njihovog rata oko 846. godine

    Posle njegove smrti, vlast je pre¿la na trojicu njegovih sinova Mutimira, Strojimira i Gojnika.

    Vlastimir je pripadao vladarskoj porodici čiji su predstavnici vladali Srbima u doba seobe na Balkansko poluostrvo. Ne mo¿e se sa sigurnoć¿u tvrditi da je on bio direktni mu¿ki potomak kneza koji je doveo Srbe na Balkansko poluostrvo, ali je zasigurno pripadao njegovoj porodici. Njegov otac je najverovatnije bio njegov prethodnik na polo¿aju kneza Prosigoj, iako se ni to ne mo¿e tvrditi sa sigurno¿ću.

    Iz braka sa nepoznatom suprugom imao je barem tri sina (Mutimir, Strojimir i Gojnik) i jednu ćerku (koju je udao za ¿upana Travunije Krajinu, sina Belojevog) koji se javljaju u istorijskim izvorima.

    Prvi Vladari i Knezovi Srba i Srbije (Sedmi vek-836)

  • Knez Srba Doveo Srbe na Balkan u vreme vladavine Vizantinskog Cara Heraklija (610-641), VII vek-660; ne zna se njegovo ime, umro je 680)
  • Svevlad (660-679, Knez Srbije)
  • Selimir (679-680, Knez Srbije)
  • Vladin (680-700, Knez Srbije)
  • Ratimir (700-730, Knez Srbije)
  • Vi¿eslav (730-780, Knez Srbije)
  • Radoslav (780-822, Knez Srbije)
  • Prosigoj (822-836, Knez Srbije)

    Vizantijska vlast u Srbiji nije bila jaka i ogledala se u dr¿anju garnizona u tvrđavama, plaćanju poreza i mo¿da u slanju pratećih odreda caru, dok su lokalni knezovi imali ¿iroku unutra¿nju vlast.

    Teza Stanoja Stanojevića o pobuni

    Pri kraju Vlastimirovog ¿ivota u Srbiji dolazi do stvaranja antivizantijskog bloka među predstavnicima naroda na čijem čelu je svakako stajao mnogobo¿ački element koji je najjače osećao vizantijsku vlast. Kao posledica ovoga dolazi do organizovanja pobune na čije čelo je stao knez Vlastimir. Iz Srbije su proterani hri¿ćanski misionari i vojne posade čime je praktično stečena nezavisnost. Vizantija je bila zauzeta na drugim stranama (napadom Bugara prevashodno) tako da nije mogla da preduzme ni¿ta ozbiljnije protiv Srbije, na ¿ta su Srbi verovatno i računali kada su podizali ustanak. U prilog ovome ide i činjenica da je gusarenje u Jadranu pojačano, pogotovo od strane Srba iz Neretvljanske oblasti, sredinom IX veka kada se sme¿ta antivizantijski pokret u Srbiji. Bugari, koji su ne¿to pre Srba osnovali nezavisnu dr¿avu, videli su u Srbiji pretnju njihovom cilju da sebi potčine sve Slovene na Balkanu, ¿to je moglo dovesti do sukoba.

    Izvor: magacin.org
  • praistorija - 90051 - 05.05.2014 : Mihailo Danilovic Majur, sabac - best (0)

    U makedonskim Kočanima pronađen najstariji prikaz cveta života


    U mjestu Kočani u Makedoniji (30.000 stanovnika) pronađena je misteriozna ploča od kristala lorandita koja je, sudeći po makedonskom istraživaču Vladi Pavlovu, najstariji primjer u povijesti koji ukazuje na zodijak, a Pavlov automatski naglašava kako sve Balkan dovodi u bliski susret s Atlantidom. Naime, ploča prezentira dva trokuta u krugovima s 12 podjela. Pavlov je uvjeren da traka označava putovanje i ima nekakve veze sa sve spominjanijim Zvjezdanim vratima (Wilcock smatra da je Tripoli, odnosno Trojstvo, upravo zbog istih i napadnut). "Značaj ove ploče nazvane Nebo možemo pronaći na centralnom dijelu ploče koji predstavlja sliku našeg Sunca kao simbol božanstva oko kojeg postoji 12 podjela dok dva trokuta predstavljaju vrata neba. Ploča iz kočana simbolizira vrline 12 znakova zodijaka, odnosno 12 zemaljskih vrijednosti potrebnih svakom čovjeku za dolazak na takva vrata. 12 vanjskih simbola prikazuje 12 zemaljskih iskušenja koje fizičko tijelo mora proći prije ulaska duše kroz vrata" smatra Pavlov. "Ploča je dokaz da su drevni Balkanci poznavali Cvijet života prije Egipćana (najstariji simboli pronađeni u Ašurbanipalovoj palači u Asiriji i u Ozirionu, Abydos, Egipat, op.a.), a Egipćani su ga po predaji naslijedili od Hermesa (Merkura). Da li je drevna Atlantida imala veze ili bila na Balkanu? Mogući dokaz su ova ploča (koju su makedonske institucije dobrim dijelom uništile), bosanska dolina piramida u Visokom i možebitne piramide u Kočanima kojih je pet i koje formiraju Davidovu zvijezdu" zaključio je Pavlov. U svakom slučaju o ovom otkriću ćemo još čuti..
    2sr - 90050 - 05.05.2014 : Mihailo Danilovic Majur, sabac - best (0)

    Srpski ustanak protiv NDH


    Piše: Miloslav Samardžić

    Prve veće ustaničke akcije izvedene su u zapadnim srpskim krajevima i bi­le su izazvane stra­vič­nim zločinima ustaša, ot­po­­­če­lim čim su Sile osovine progla­sile "Ne­za­vi­snu Državu Hrvatsku" (NDH), 10. aprila 1941. u Zagrebu. Ti zločini dovode do pojave srp­s­kog otpora, koji or­ganizuju predratni čet­nički od­­bo­­ri i os­ta­ci jugoslovenske vojske i žan­da­r­me­ri­je.

    Ustaše su bile tako krvoločne da je Hit­le­rov izasla­nik u Za­grebu, Glajz fon Horstenau, je­d­nom prilikom re­kao Sla­vku Kvaterniku: "Dragi Sla­v­ko, srećan sam što ćeš uopšte i me­ne os­ta­vi­ti u životu". Ge­ne­ral Turner, načelnik ne­ma­č­ke ko­ma­n­de Srbije, pro­sle­dio je juna 1941. izve­š­t­aj u ko­me o razgovoru sa Kva­ternikom kaže: "S­r­b­in za nje­ga predstavlja vre­d­nost tek kada je mrtav".

    Mada su Nemci već godinama držali konce­n­tra­­­­cione lo­go­re, u kojima su milioni ljudi mu­če­ni i ubijani, oni su se ipak zgr­ozili veličinom hr­­vatskog zločina nad Srbima. Zato je Hi­t­ler 23. se­­ptembra 1941. pozvao na raport hrvatskog po­gla­v­nika An­tu Pavelića. Vođenje hrvatskog slučaja po­ve­reno je generalu Aleksanderu Leru, ne­mač­kom komandantu Ju­go­is­toka Evrope. Izveštaj za Hitlera bio je spre­m­ljen već 1. ok­tobra, ali je ne­ma­čki poslanik u Za­grebu, Zigfrid Kaše, uti­cao da se izbaci Lerov za­ključak o stavljanju opstanka "Ne­za­vi­sne Dr­žave Hrvatske" pod znak pi­ta­nja.

    Ustaše poziraju stojeći na leševima svojih žrtava u ''Jami smrti''. Ova jama nalazila se u sastavu koncentracionog logora Jasenovac, nedaleko od Zagreba, u kome su stradale stotine hiljada Srba, Jevreja i Roma (Vojni muzej Beograd, Fond ''Ratni zločini)

    Ustaše poziraju stojeći na leševima svojih žrtava u "Jami smrti". Ova jama nalazila se u sastavu koncentracionog logora Jasenovac, nedaleko od Zagreba, u kome su stradale stotine hiljada Srba, Jevreja i Roma (Vojni muzej Beograd, Fond "Ratni zločini)

    Kada je Hitlerov specijalni opunomoćenik za Balkan, dr He­r­­man Nojbaher, 1943. godine po­čeo intenzivnije da se bavi srp­­skim pitanjem, naj­pre je pokušao da stane na kraj hrvatskim zlo­­čin­ima. U svojim memoarima, za hrvatski pokolj Srba Noj­ba­her kaže da "spada u najsvirepije ak­ci­je masovnog ubistva cele svet­ske istorije". Do­ži­veo je da mu se ustaške vođe hvale kako su "zaklali milion Srba, uključujući tu i odojčad, decu, žene i star­ce", ali to je smatrao "samohvalnim preterivanjem". Prema iz­veštajima kojima je ras­polagao, Nojbaher je "broj zaklanih bez od­bra­ne" procenjivao na 750.000.

    Italijanski istoričar Marko Aurelio Ri­veli je svojoj knjizi dao naslov "Nadbiskup genocida (mo­n­si­njor Stepinac, Vatikan i ustaška diktatura u Hrvatskoj, 1941-1945)", naglašavajući ulogu katoličke crkve u ovom ve­li­kom zlo­či­nu. Prema Aureliju, nemački, italijanski i britanski izvori sla­­žu se da su do kraja rata Hrvati ubili između 750.000 i mili­on Srba, kao i praktično sve Jevreje i Rome koje su uhvatili. Zajedno sa Hrvatima u zločinima su učestvovali muslimani iz Bosne i Hercegovine.
    luzicki_srbi - 90049 - 05.05.2014 : Mihailo Danilovic Majur, sabac - best (2)

    Drevna karta lužičke Severne Srbije


    Središnjim delom današnje Nemačke protezala se nekada srbska granica Limes sorabicus (Limes sorabicus) sa mestima osnovanim od strane Srba kao što su Hamburg, Hanover i Nirnberg. Ostaci tih severnih Srba poznati su pod imenom Lužički Srbi. Njih čine ostaci dva srpska plemena: Milčani i Lužičani. Oni sebe zovu Srbi, a nas Južni Srbi.

    Oblast severno od reke Labe je do 18. veka bila srpska, a pogranična plemena pokorili su Franci, . Oko 400 godine s. e. živeli su na ušću Rajne u more, baveći se pljačkom i pokoravajući okolna srpska plemena. Franci su šireći svoj uticaj stigli do carstava pod Karlom Velikim.

    Pokorili su Tetovce (Tetmarkones/Tetmarcones), Maršane (Markomanes/Marcomanes , poznate danas kao Markomane), Hete (Holkates/Holcates) što dolazi od lužičke reči holci, momci (slov. hlapci). To je današnji Holštajn (nem. Holstein, šuplja stena).

    Ravničarska je oblast, a njen jugoistočni deo zove se Travenija i pun je srbskih toponima. Takav je recimo Oldenburg, koji se do 1127 godine zvao Starigrad, a potom je pisan kao Oldenburg (Oldenburg, bukvalno Stari grad), zbog toga što su Franci u desetom veku prestali da koriste slovo "r" kao samoglasnik. Kako su ga pogrešno čuli, tako su ga pogrešno zapisali, kao što su to radili Englezi sa rečima starih Brita.

    Srbi u ovim oblastima su se čvrsto držali svojih običaja. Helmold kaže da nikako nisu hteli da se odreknu svojih kućnih zaštitnika, tj. Slave. Dokaz da se zaista radi o srpskim oblastima je i danas čuvena rasa konja Holštajnski preponaš. Ona je potpuno bela kao i lipicaneri. Takvi belci su ukrštani hiljadama godina od strane srpskih sveštenika koji su ih koristili u hramovima za obred bogu Svetovidu.

    Jugoistočno od Hamburga nalazi se oblast Humfeld (Humfeld/Humine ili Zahumlje), u kojoj je živelo pleme Bardi (Bradani), u istoriji poznati kao Longobardi. Oni su pre 13. veka pokoreni od strane Franaka.

    Istočno do njih živeli su Srbi Dervani (Derevljani), na čijem području se u desetom veku odigrala Vidovdanska bitka, u kojoj je na prevaru stradalo 120.000 Srba, po nemačkim hronikama.

    Ko danas pamti da se grad Lineberg nekada zvao Glinobor, u kome je živelo čuveno pleme Glinjana (Glinones/Glinones)? Ili da se u području zvanom Hanoverska srpska zemlja (nem. Hanoverisched Wendland/Hanoverisched Vendland) govorilo polapsko-srbski.

    Lužiške Srpkinje ostale verne drevnim uskršnjim običajima

    U području Nirnberga postoje granični kamenovi iz ranog srednjeg veka između Srba i Franaka.

    A zapadnije od od ovog područja i danas je puno srpskih toponima, kako zapadno tako istočno od Rajne, koja je i sama srpski naziv.

    Takvi su Bazel (selo Ba), Frajburg in Brazgau (Slobodni grad u župi Brus), Strazbur (do petog veka Brodnica), Visbaden (Banja Visoko), Koblenc (Oplenac), Keln (Kalna), Solingen (Solin), Utreht (Valeta), Amsterdam (Slavenograd)!?

    Rečice Brege i Brigah koje čine Dunav izviru pod Tribergom (Triglavom). Zapadno od Rajne i južno od reke Mozel (Mosla) čitava oblast se zove Sarland (srpska zemlja), a njen južni deo danas je u Francuskoj i dopire do Strazbura.

    (Svetilica , Magacin)
    kuvar - 90027 - 04.05.2014 : Mihailo Danilovic Majur, sabac - best (0)

    Baklava


    Sastojci:

  • 1kg gotovih, tankih kora za baklavu
  • 500gr seckanih oraha
  • 500gr mlevenih oraha
  • 1kg šećera
  • 250gr maslaca
  • 250ml ulja
  • 250ml mleka
  • 3 kapike meda
  • 2 limuna
  • štap vanile

    Priprema:

    Pomešati maslac, ulje, mleko i med, pa sve rastopiti.

    Pomešati orahe i 250gr šećera.

    U pleh staviti 3 kore i poprskati ih rastopljenom smesom.
    Posuti orasima.

    Staviti preko 2 kore, poprskati rastopljenom smesom, pa posuti orasima.

    Tako uraditi do kraja, a na kraju staviti 3 kore, poprskati i njih pa iseći u romboide ili trouglove.

    Ugrejati rernu na 150 stepeni i peći baklavu dok ne dobije zlatno ¿ bronzanu boju.

    Ostatak šećera i toliko vode, da prekrije šećer s¿ prsta staviti da provri i kuvati 5 minuta.

    U tu smesu dodati štap vanile i kolutove limuna. Limunu izvaditi koštice, štap izvaditi pre zalivanja.

    Toplim prelivom zaliti baklavu, poslagati kolutove limuna, pa ostaviti sve da se hladi.

    Baklavu najbolje poslužiti sutradan.
  • hrvatska - 90025 - 04.05.2014 : Mihailo Danilovic Majur, sabac - best (0)

    Josipović: Hrvatska je bila pobednica u 2. svjetskom ratu


    Predsednik Hrvatske Ivo Josipović ocenio je da je Hrvatska zasnovana na antifašizmu, poručivši da pokušaji izvrtanja istorijskih činjenica neće uspeti.

    Josipović je u Podgori u Dalmaciji, na skupu povodom 70. godišnjice zbega u El Šat, u kojem je u sinajsku pustinju u Egiptu krajem 1943. i 1944. godine s područja Dalmacije izbeglo više od 30.000 ljudi, bežeći pred naletom okupatorskih nemačkih snaga, rekao i da neće uspeti pokušaji da se Hrvatska predstavi kao zemlja koja nije bila pobednica.

  • "Istina je, ima nekih koji bi menjali istoriju, koji bi ono što je bilo crno predstavili kao belo, i obrnuto, ali to nikad nikome nije uspelo. Neće ni njima. Nama istorija nije ni sasvim crna ni sasvim bela, istorija je takva kakva je bila; ona je ta koja govori šta je bilo dobro, a šta je bilo loše", rekao je Josipović.

  • "Bilo je dobro biti antifašista, spasavati ljude, pomoći u zbegu, brinuti se o starima i nemoćnima, deci i onima koji su želeli da se vrate, a vi ste se vratili i gradili ponovno svoj dom i sve dobre ljudske vrijednosti prenosili na mlade", poručio je Josipović okupljenima, prenela je Hrvatska radio-televizija.

    U izjavi novinarima, Josipović je naglasio da je Hrvatska po Ustavu i po istoriji utemeljena na antifašizmu, kao i da pokušaji da se to negira i da se Hrvatska predstavi kao zemlja koja nije bila pobednica, neće uspeti.




  • Idi na stranu - |listaj dalje|