fix
Logo
fix
Nalazite se na Forum-Najnoviji
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje

bors - 97869 - 12.11.2016 : Malislatki - best (1)

Nematerijalna ratna šteta


Za Branku Ostojić
97840 od 09. 11. 2016


Branka, u suštini imaš pravo na nematerijalnu ratnu štetu, uzima se u obzir: da li si bila maloljetna, udata u trenutku smrti brata, imaš li žive roditelje, opasnost je da li je nastala Apsolutna zastarelost potraživanja, relativa jeste. Prije par godin aje u opticaju bilo vansudsko poravnanje oko nematerijalne ratne štete. Najbolje je da kontaktiraš advokata.

Izvod iz zakona:

ZAKON O OSTVARIVANJU PRAVA NA NAKNADU MATERIJALNE I NEMATERIJALNE ŠTETE NASTALE U PERIODU RATNIH DEJSTAVA OD 20. MAJA 1992. DO 19. JUNA 1996. GODINE

(Objavljen u "Sl. glasniku RS", br. 103 od 21. novembra 2005, 1/09, 49/09, 118/09)

I - OSNOVNE ODREDBE

član 5.

Pravo na naknadu štete imaju fizika i pravna lica iji su tužbeni zahtjevi pred nadležnim sudovima po tom osnovu zaprimljeni zakljuno sa 19. junom 2001. godine. Pravo iz stava 1. ovog lana imaju i ona lica iji su zahtjevi zaprimljeni poslije 19. juna 2001. godine, ako je šteta koju su pretrpjeli u uzrono-posljedinoj vezi sa obavLJanjem vojne službe i poslova odbrane u periodu od 20. maja 1992. godine do 19. juna 1996. godine, te lica kod kojih je proces lijeenja završen poslije 19. juna 2001. godine, s
tim da zahtjev bude podnesen najkasnije do 28. februara 2010. godine.

Fizika lica koja su pretrpjela duševni bol zbog nestanka bliskog lica od 20. maja 1992. do 19. juna 1996. godine,
ostvaruju svoja prava u skladu sa lanom 2. stav 1. osnovnog zakona.

Zahtjevi iz stava 3. ovog lana podnose se Pravobranilaštvu Republike Srpske do 31. decembra 2009. godine.

član 6.

Ukoliko nadležni organ iz lana 3a. ovog zakona ocijeni da je zahtjev lica osnovan, ponudie mu poravnanje.
Podnosilac zahtjeva dužan je da se izjasni o poravnanju u roku od pet dana.


III - VISINA NAKNADE

član 13.

Naknada štete (satisfakcija) zbog smrti ili nestanka bliskog lica utvruje se u sljedeim iznosima:

1) branom ili vanbranom drugu 5. 000 KM,
2) djetetu (branom, vanbranom, usvojenom) 5. 000 KM,
3) roditeLJu, usvojiocu - ako je usvojenje potpuno 5. 000 KM,
4) bratu, sestri 2. 000 KM,
5) troškovi sahrane 600 KM,
6) troškovi crnine 200 KM.

Licima iz stava 1. taka 4. ovog lana može se priznati pravo na naknadu nematerijalne štete samo ako je između njih i umrlog ili nestalog postojala trajnija zajednica života, najmanje tri godine prije smrti ili nestanka bliskog srodnika.
plemena - 96167 - 09.06.2016 : Malislatki - best (0)

Poreklo prezimena BELOŠ


  • Beloš: prezime u okolini Dugog Sela u Hrvatskoj. Identično je ca ličnim imenom koje je potvrđeno već 1142. godine.
  • Beloša: grupisano oko Varaždina i Križevaca u Hrvatskoj. Jednako je sa antroponimom Beloša koje je potvrđeno na terenu oko Beograda 1528. godine.
    - Belošev: u Mokrinu (Banat) 1802. godine.
    - Belošević: u selu Brezovac (Jasenica, Srbija), poreklom iz sela Dubnice, iz okoline Sjenice, odakle su došli za vreme Karađorđa; u selu Rošci kod Užica, poreklom iz Kolašina; u oblasti Gruža u Srbiji; u Hrvatskoj najviše u okolini Pregrade, Krapine, Siska i Čazme. Up. toponim Beloševac (Belosowcz) koji je postojao negde kod Koprivnice 1478. godine, istoimene toponime kod Kragujevca i Valjeva i toponim Belošići kod Vidodine u Hrvatskoj.

    Iz knjige "Srpski prezimenik" - dr. Velimir Mihajlović
  • plemena - 94403 - 19.11.2015 : Malislatki - best (0)

    Poreklo prezimena Dronjak


    94325 - 07. 11. 2015 : Aleksandar Dronjak, Priština
    DRONJAK
  • Dronjak: nadimak u selu Naderi (danas Nadrlje) u Levču (Srbija) 1476. godine; u selu Šipovljani u Uncu (Bosna) u kome je sačuvana sledeća pričica:

    "Doselili su se iz Strmice po okupaciji... Misle da su se ranije zvali Dobrijevići. Negde kad su se momci doskakivali, otskoči njihov momak, a bio je u dronjavu odelu. Svi na to poviču: Ha, otskoči Drošэ. "; u Hrvatskoj su zabeleženi u okolini Knina, Gračca i Grubišnog Polja. Etimologija je u vezi ca pridevom dronjav u značenju odrpan, pocepan.

    Iz knjige "Srpski Prezimenik" - Dr. Velimir Mihajlović
  • rodoslov - 94299 - 02.11.2015 : Malislatki - best (0)

    Porijeklo porodice Ranković


    Poštovana Verice Ranković,

    najbolje je da potražite knjigu Ljubomira Pavlovića - "Kolubara i Podgorina " u izdanju Srpske Kraljevske Akademije -1907 godine, Srpski Etnografski Zbornik-Naselja srpskih Zemalja. Uredio Jovan Cvijić. Imate i u Elektronskom zapisu.
    kultura_komentari - 93865 - 20.10.2015 : Malislatki - best (2)

    Bosanski rečnik: Srbi su đikani i genetski četnici


    Politika, 20. oktobar 2015.

    U rečniku koji je preporučen u školama u Federaciji BiH "đikan" se tumači kao "seljačina, neotesani mladić, obično pravoslavac brđanin, stočar, čobanin, bosanski pravoslavac četničkog porekla


    BANjALUKA/SARAJEVO Školski rečnik bosanskog jezika autora Džavada Jahića, preporučen kao literatura u školama i na fakultetima Federacije Bosne i Hercegovine, obiluje pogrdnim izrazima na račun Srba i pravoslavaca za koje se koriste izrazi poput "đikani" i "genetski četnici".

    Školski rečnik koristi se u FBiH, ali i u školama u Republici Srspkoj koje imaju nacionalnu grupu predmeta po planu i programu Unsko-sanskog, Tuzlanskog i Srednjobosanskog kantona.

    U njemu se, prenosi "Euro Blic", "đikan" tumači se kao "seljačina, neotesani mladić, obično pravoslavac brđanin, stočar, čobanin, bosanski pravoslavac četničkog porekla koji je genetski četnik", uz navođenje primera "poklaše nas đikani".

    Tumačenje reči "balvangrad" pežorativno je predstavljeno za naselja poput Sokoca, Han Pijeska, Pala i Rogatice, a pridev "balvangradski" koristi se za mentalitet, pa se tako opisuje kao "sirov, dinarski, uglavnom onaj pravoslavni ruralni u Bosni".

    Između ostalog u rečniku nema reči "ustaša", dok "četnik" nije predstavljen kao pripadnik pokreta već "srpske vojske koja je kroz istoriju počinila velike zločine nad bošnjačkim stanovništvom".

    Rečnik "četnikušu" tumači kao "pripadnicu srpske vojske", ali i "Srpkinju u Bosni sklonu nacionalnoj mržnji i netrpeljivosti".

    Inaće, dok je u rećniku srpskog jezika reć "džihad" predstavljena kao islamski verski rat, u Jahićevom rećniku to je "rat za odbranu vere".

    Niz je primera za pogrdne izraze na raćun Srba, a profesor na katedri za srpski jezik na banjalućkom Filozofskom fakultetu Mirjana Vlaisavljević objašnjava da se "rećnik ne pravi preko kolena", već da u njegovom radu ućestvuju brojni saradnici koji su, najverovatnije, dobili smernice za ovakvo definisanje rećnika.

  • "Ovako otrovno štivo, sa ratno-huškaćkom retorikom, godi samo otrovnom uhu. Sigurna sam da bošnjaćki narod ovo nije zaslužio, a pitam se gde bi stigli kada bi i Srbi na ovakav naćin napisali školski rećnik", navodi Vlaisavljević.

    Direktor Republićkog pedagoškog zavoda Predrag Damjanović podseća da su se predstavnici entitetskih ministarstava prosvete još pre desetak godina dogovorili da će izbaciti iz literature uvredljive sadržaje što je, kako kaže, Republika Srpska i ućinila.

    Prema mišljenju lingviste Miloša Kovaćevića, prenosi Radiotelevizija Republike Srpske, rećnik pokazuje da se u školstvu na sistematski naćin širi mržnja.

    Kovaćević navodi da je u odnosu "bosanskih" lingvista i istorićara poznat svojevrstan govor mržnje prema Srbima i da se na taj naćin "povampiruje govor o Srbima iz vremena Ante Starćevića, kada su se u odrednicama vezanim za Srbe birale najpogrdnije reći".

  • "Ovo što radi Dževad Jahić još je gore, jer umesto odrednica koje podrazumevaju leksićko ili denotativno znaćenje, on navodi konotativno i lićno, kojim hoće da pojedine reći prevede na kolektivno nacionalno bošnjaćko znaćenje", smatra Kovaćević.

    Govoriti o pojedinim pojmovima i vezivati ih za Srbe na taj naćin, ukazuje lingvista, zapravo znaći izazivati mržnju prema njima i ne želeti ih ni kao komšije, a kamoli u istoj državi.


    Izvor: Tanjug objavljeno: 20. 10. 2015.
  • plemena - 93795 - 10.10.2015 : Malislatki - best (0)

    RE: Porijeklo prezimena Kljakić


    KLjAJ-, KLjAK-, KLjAST- (
  • U skoro beskrajnom šarenilu motiva uzetih za osnove prezimena srećemo tematsku trupu vezanu za fizičku defektnost (up. Slepčević, Čolaković, Romčević i el. ). Ovoj grupi, koja bi se uslovno rečeno, mogla nazvati "anatomskom", pripadaju i osnove u naslovu koje vode poreklo od praslovenskih oblika *klet-, *klje-t- y značenju bez ruke, bogaljast.

  • Kljakić: srpska porodica u selu Udrežle u Hercegovini krajem 19. veka; u selu Mahovljani kod Banjaluke 1882. godine; u Hrvatskoj 1948, okolina Pakraca i Novske.

    Iz knjige "Srpski prezimenik" - dr. Velimir Mihajlović
  • plemena - 92815 - 19.04.2015 : Malislatki - best (0)

    Porijeklo prezimena Dodig


    DODIG: Prezime čija etimologija govori o stočarskom životu njihovih nosilaca, jer je identično sa imenicom dodig koja ukazuje na dodizan, e (pokretanje stoke i gьudi na nove položaje).

    Zanimljivo je da je ono stvoreno slovenskim jezičkim sredstvima i da ga, začudo, ne nalazimo ni kod Vlaha, pa ni kod Rumuna u samoj Rumuniji.

  • Dodig - jedna od srpskih porodica u Divoselu u Lici sa istorijskom potvrdom iz 1712. godine; u Hercegovini u sledećim selima: u Vašarovićima (iz Milišića kod Vrgorca polovinom XIX veka), u Malom Polju, poreklom iz Gomiljana kod Trebinja, u Hodbini (iz Gomiljana), u Grabovini (preselio ih Alipaša Rizvanbegović iz Krbavca ili Komina) i u Umcu (poreklom iz Prologa);u selu Trnjinića Brijeg (iz Dalmacije) i u Drvaru (gde su doseljeni iz Dalmacije u prvoj polovini XIX veka) i u Gornjem Vrtoču u Uncu;u Drvaru u Bosni;u Hrvatskoj, okolina Grubišnog Polja i Slunja.

    Iz knjige - srpski prezimenik - Dr. Velimir Mihajlović
  • plemena - 92695 - 01.04.2015 : Malislatki - best (0)

    RE: Porijeklo porodice Dobrić


    Dobrić: očinstvo u dečanskim hrisovuljama 1330; u Kotoru 1509; u Budimu kod Srba 1702; u sledećim mestima u Bačkoj: u Čurugu 1729, Titelu 1783, Vilovu 1783, Mošorinu 1775, Taurđevu 1837. i Žablju 1879. godine.

    Osnova: lično ime Dobra ili Dobro. Up. selo Dobrić u Mačvi sa istorijskom potvrdom iz 1528. godine i istoimeno selo kod Đakovice na Kosovu i kod Mostara u Hercegovini.


    Dr. Velimir Mihajlović - Srpki prezimenik
    kultura_komentari - 92484 - 26.02.2015 : Malislatki - best (4)

    N1 Pressing: Nele Karajlić (25.02.2015.)


    bors - 92279 - 31.01.2015 : Malislatki - best (0)

    Isplata naknada za odlikovane borce


    31. 01. 2015 Glas Srpske

    Banjaluka - Isplata naknada za odlikovane borce i članove porodica poginulih odlikovanih boraca Vojske RS počela je u petak, kako je ranije i bilo najavljeno, potvrdio je ministar rada i boračko-invalidske zaštite RS Milenko Savanović.

    On je precizirao da pravo na ovu novčanu nadoknadu koristi 2. 631 odlikovani borac i 12. 557 članova porodica poginulih odlikovanih boraca Vojske RS.

  • Za ovu namjenu obezbijeđeno je oko 2, 98 miliona KM, a isplata je počela u petak posredstvom banaka - rekao je Savanović.

    Naknade za nosioce odlikovanja i medalja u RS u prosjeku iznose oko 200 KM i isplaćuju se jednom godišnje za prethodnu godinu.
  • rodoslov - 91844 - 17.12.2014 : Malislatki - best (0)

    RE: Porijeklo prezimena Jurošević


    JUROŠEVIĆ

    Jedan od priložnika za pravoslavnu crkvu u Sarajevu zvao se 1682. godine Ivan Jurošević; savremeno prezime u Tuzli (Bosna). Vodi poreklo od ličnog imena Juroš koje je potvrđeno u Sarajevu 1664. godine i postalo je dodavanjem proteze "J" na lično ime Uroš.


    Iz knjige srpski prezimenik - Dr. Velimir Mihajlović
    2sr - 91421 - 15.10.2014 : Malislatki - best (4)

    Tko je prisilio Hitlera da napadne Rusiju?


    Za Geopolitiku govori ruski istoričar Nikolaj Starikov, autor intrigantne knjige Geopolitika br. 66, septembar 2013




    Poštovani gospodine Starikov, Vaša knjiga "Ko je primorao Hitlera da napadne Staljina" otvara nova istorijska pitanja i dovodi u sumnju zvaničnu istoriografsku ocenu Drugog svetskog rata. Za početak Vas molimo da prokomentarišete Vašu tezu da je Nemačka bila nespremna za Drugi svetski rat i da to ilustrujete podacima, koje molimo da malo šire obrazložite: da je posle tri nedelje napada na Poljsku, Nemačkoj počelo da ponestaje avio-bombi, a posle šest nedelja kampanje u Francuskoj, nemačkoj armiji je počela da ponestaje municija.




  • Kako bi se vodio svetski rat, treba shvatati dve sasvim očite stvari. Kao prvo - za njega se treba spremati, i to temeljno spremati, pošto će taj rat dugo trajati. Ipak je to SVETSKI rat. I drugo, što treba shvatati - da biste u tom ratu pobedili, morate potući one koji su u trenutku njegovog početka najjača velesila. Takvih čak može biti i nekoliko. Zamislimo da je 1970. godine neka zemlja ushtela da osvoji čitav svet. Očigledno bi morala da potuče dve velesile: SSSR i SAD. Danas - jednu, SAD. Skupa sa čankolizima i saveznicima. A sada se upitajmo koja zemlja je bila najjača 1939. godine? Posle poraza Nemačke i uništenja Rusije tokom Prvog svetskog rata, najjača velesila bila je Velika Britanija, čija saveznica je bila nešto manje moćna Francuska. Znači, planirajući SVETSKI RAT, Hitler je morao da planira rat sa tim zemljama. A šta je u stvarnosti? Naredbu za pripremu rata protiv Poljske izdao je... aprila 1939. godine, to jest četiri meseca pre početka rata. A šta je sa planovima ratovanja sa Englezima i Francuzima? Nemačka ih 1. septembra 1939. godine uopšte nije imala. Priznaćete, čudan je to agresor koji čak nema ni planove za rat. Na pitanje da li je Hitler bio budala, odgovor je negativan. Ne, nije bio. Prosto nije nameravao da ratuje sa Engleskom, nije hteo da ratuje sa Morem. Hitler je maštao da i sâm postane deo civilizacije Mora. Otud i planovi izgradnje brodova Trećeg rajha. Da je Hitler želeo da osvoji čitav svet, to jest da uništi hegemoniju Engleske u svetu, bili bi mu potrebni brodovi, brodovi, i opet brodovi. A bez moćne mornarice započinjati borbu sa Londonom za prednjačenje u svetu glupo je i bezizgledno. Potrebni su ne samo "polupomorski" saveznici poput Italije i Japana, potrebna je i sopstvena mornarica. Gledamo program izgradnje brodova koji je odobrio Adolf Hitler. Admiral Reder, komandant nemačke mornarice, ponudio je fireru na izbor dva plana razvoja nemačke mornarice:




  • prvi je pretpostavljao ubrzanu izgradnju podmornica u najkraćem roku;


  • drugi, poznat kao plan "Z", bio je predviđen za duži rok, pošto je obrazlagan time "da u narednih deset godina rat neće započeti". Prema tom planu, trebalo je izgraditi čitavo mnoštvo velikih brodova. Hitler je upravo njega izabrao. I premda je plan bio predviđen za deset godina (do 1948. godine), zatražio je da se ostvari tokom šest godina. Znači, sudeći po izabranom planu razvoja mornarice, firer čak ni teoretski nije trebalo da ratuje sa Engleskom pre 1944-1945. godine. Pri tome je Hitler praktićno zabranio da se grade podmornice, jeftin i delotvoran naćin da se "izjednaće izgledi" sa Britanijom. I posle toga nam kažu kako je on odlućio da "osvoji ćitav svet" i zapoćeo ostvarivanje svoje želje 1939. godine. A odnos snaga na moru bio je prema stanju na dan 1. septembra 1939. godine:




  • nosaći aviona:Engleska-7, Francuska-1, Nemaćka-0;
  • teške krstarice:Engleska-15, Francuska- 7, Nemaćka- 2;
  • lake krstarice:Engleska -49, Francuska- 12, Nemaćka- 6;
  • eskadreni razaraći:Engleska- 183, Francuska- 59, Nemaćka - 22;
  • razaraći:Engleska- 0, Francuska-12, Nemaćka-20;
  • podmornice: Engleska - 65, Francuska - 78, Nemaćka-57;
  • torpedni ćamci: Engleska-27, Francuska- 9, Nemačka- 20;
  • monitori: Engleska- 3, Francuska- 0, Nemačka- 0.




    Stanje u pogledu podmornica bilo je još žalosnije nego što brojke pokazuju. Veliki admiral Reder izveštavao je Hitlera da je za rat sa Engleskom potrebno 300 podmornica. Ali kada su Engleska i Francuska objavile Nemačkoj rat 3. septembra 1939. godine, Nemci su imali svega 57 podmornica, od čega 23 u stanju borbene sposobnosti. To jest, ionako ih je bilo triput manje nego kod saveznika, a onih u stanju borbene sposobnosti - čitavih pet puta manje. Nameće se jednostavan zaključak - Hitler nije nameravao da osvoji čitav svet, nije se odlučio da započne svoju igru, sklopivši Sporazum o nenapadanju sa SSSR, Engleska i Francuska su počele da ga na sve moguće načine podstrekavaju na rat sa Staljinom, kako bi ga vratile prvobitnom scenariju. Hitler je, sa svoje strane, pošto je do nogu potukao Francusku, pokušavao da "urazumi" London i završi rat. Nekoliko puta je nudio mir Zapadu, ali su Englezi uvek odbijali. Bombardovanje Engleske u leto 1940. godine vršeno je sa polovinom, čak četvrtinom snage. To je bila nekakva "prinuda na mir" a ne udar na infrastrukturu u cilju uništavanja i lišavanja rukovodstva. I koliko su ti nemački napadi bili razorni i strašni? Prema zvaničnim podacima, u Londonu je tokom "Bitke za Englesku" poginulo 842 i ranjeno 2. 347 lica. U najpoznatijem nemačkom vazdušnom napadu na engleski grad Koventri 14. novembra 1940. godine poginulo je 568 lica. Svakako, svaki poginuli je za žaljenje, ali vidimo da te brojke, u poređenju sa brojem žrtava bombardovanja u Rusiji, Srbiji i Nemačkoj, uopšte ne izgledaju upečatljivo. Engleska je tokom čitavog Drugog svetskog rata izgubila 388. 000 ljudi, od čega 62. 000 civila. To znači da u žrtve nemačkih bombardovanja tokom čitavog Drugog svetskog rata možemo ubrojati svega 62. 000 Britanaca. Da li je to mnogo ili malo? Sve postaje jasnije u poređenju. Francuska pod nemačkom okupacijom nije za savezničku avijaciju predstavljala cilj broj jedan. Zato je tamo od engleskog i američkog bombardovanja za četiri godine (od leta 1940. do leta 1944. godine) poginulo 30. 000 ljudi. Ali kada je došlo do iskrcavanja u Normandiji, avijacija Britanije i SAD počela je da neuporedivo češće bombama ravna francuske gradove i sela radi uništavanja nemačke vojske. Usled toga je tokom tri letnja meseca 1944. godine, tokom kojih su Nemci izbačeni iz Francuske, od bombi svojih oslobodilaca poginulo još 20. 000 Francuza(a ukupno- 50. 000). Samo u Staljingradu je tokom jednog strašnog dana 23. avgusta 1942. godine poginulo oko 50. 000 civila. A gubici nemačkih civila usled bombardovanja i dan-danas su tajna iza sedam pečata. Ukupan broj niko ne navodi. Zato što je užasavajući. Da je u Drugom svetskom ratu pobedila Nemačka, Čerčilu, Ruzveltu i saveznićkim rukovodiocima avijacije bilo bi zajemćeno mesto na optuženićkoj klupi i smrtna presuda za stotine hiljada žrtava. Ali istoriju pišu pobednici. Zato su u Nirnbergu sudili drugim zloćincima, za druge zloćine, a oni koji su uništavali nemaćke gradove, skupa sa svim njihovim žiteljima, otišli su u penziju. Samo u Drezdenu je tokom dva dana bombardovanja poginulo oko 150. 000 civila.




  • Centralno ali suštinsko pitanje koje Vi postavljate u svojoj knjizi je - zašto je Nemaćka napala Sovjetski Savez, kada to nije bilo u njenom interesu. Vi čak kao ilustraciju navodite izjavu Hitlera Germanu Raušningu, koja je nama bila potpuno nepoznata, a u kojoj je Hitler, na pitanje šta će biti u slučaju vojnog saveza Engleske, Francuske i Rusije, odgovorio: "Tada će meni, prosto, doći kraj". Zašto je, uprkos tome, Hitler napao Sovjetski Savez?




  • Engleska nije htela mirovne pregovore. Hladnokrvno je bombardovala nemačke gradove. Pokazivala je odlučnost da se bori do kraja. Sa njom se moglo ratovati, čak je i pobediti, ali je Adolf Hitler, pretresajući te mogućnosti, sebi postavljao dva pitanja. Po koju cenu će biti postignuta ta pobeda? I ono najvažnije - zašto? Nemačkoj je predstojala teška borba bez vidljivog kraja, a na Istoku je SSSR, makar i trenutno lojalan, spokojno rešavao svoje strateške zadatke. Odmah pošto je Hitler do nogu potukao Francusku, Staljin je rešio problem Pribaltika: Letonija, Litvanija i Estonija ušle su u sastav SSSR. Isto tako vraćena je i Besarabija koju je zauzela Rumuni Rumunija. Sovjetskom Savezu je sasvim odgovarao rat na Zapadu, rat Hitlera, koga su stvorili Angloamerikanci, sa svojim bivšim gazdama. Ali, da li je takav obrt događa ja odgovarao samom Adolfu Hitleru? Čitavog života žudeo je da uništi komunizam i uđe u savez sa Anglosaksoncima, a umesto toga sve se dešavalo obrnuto.




    I tada je 10. maja 1941. godine u Veliku Britaniju, tobože na sopstvenu incijati vu, odleteo Hitlerov najbliži saborac Rudolf Hes. To je bio očajnički pokušaj da se sklopi mir između Nemačke i Engleske. Zapravo taj Hesov cilj nije nikakva tajna: "On (Hes - N. S. ) je znao i shvatao Hitlerov unutrašnji svet - njegovu mržnju prema Sovjetskoj Rusiji, njegovu strastvenu želju da uništi boljševizam, njegovo oduševljenje Engleskom i iskrenu želju da živi u prijateljstvu sa Britanskom imperijom.. . ".




    Do napada na SSSR preostalo je nešto više od mesec dana. Hitler je morao da odluči hoće li "Barbarosu" da sprovodi ili ne. I taj udar nije bio unapred odlučen. Sve do Hesovog leta nije bila doneta nikakva konačna odluka o napadu na našu zemlju: "Naredba o udaru na SSSR u skladu sa planom Barbarosa pojavila se tek 10. juna". Adolf Hitler nikad ne bi započeo rat na dva fronta. Zašto je ipak započeo? Zato što je u trenutku udara na SSSR bio ubeđen kako nikakvog drugog fronta nema niti će biti! To je i predstavljalo ishod Hesovog leta.




    Važno je shvatiti kako u čitavom zagonetnom slučaju sa letom firerovog zamenika u Englesku tajnu ne predstavlja Hitlerov predlog, već britanski odgovor na njega!




    Englezi su zajemčili svoju neutralnost, blagonaklonu za Hitlera, u njegovom budućem ratu sa SSSR. Kao i sklapanje za Nemačku dugoočekivanog mira pošto Rusija bude do nogu potučena...




    "Nemački fašisti su u stvari zato i poslali u Englesku poznatog Hesa kako bi ubedio engleske političare da se pridruže sveopštem pohodu protiv SSSR. Ali su se Nemci žestoko preračunali. Bez obzira na Hesove napore, Velika Britanija i SAD su se /.. . /obrnuto, obrele u istom taboru sa SSSR protiv hitlerovske Nemačke", rekao je Staljin u Moskvi, opsednutoj od strane fašista. To i jeste odgovor. Kako je u takvim prilikama Adolf Hitler mogao da se preračuna? Jer, da je engleska vlada kategorički odbacila firerove predloge i nedvosmisleno odbila da sa njim pregovara, čemu se šef Nemačke mogao nadati, otpočinjući rat na Istoku? Otkud bi Hitler mogao da smatra kako će se London "pridružiti" sveopštem pohodu na SSSR, da je imao englesko odbijanje? Čisto je bezumlje napadati na Sovjetski Savez u okolnostima kada Engleska ne želi mir. Ali zato, ako Englezi jemče svoje nemešanje u sukob, obećavaju makar i to da će mirno sedeti na svom Ostrvu, ako ne i da ratu ju zajedno sa nacistima protiv Rusa, onda je to-izlaz iz ćorsokaka! Samo treba Rusiju potući do nogu i mir sa Engleskom biće sklopljen.




  • Da bismo našim čitaocima ilustrovali nelogičnost napada na Sovjetski Savez , molimo Vas da nam nešto više kažete o tome, o čemu inače u knjizi pišete, da je Sovjetski Savez bio pouzdan trgovinski i ekonomski partner Nemačkoj, da joj je isporučivao naftu, pšenicu i druge strategijske sirovine i materijale koji su bili od vitalne važnosti za nemačku vojsku i privredu - sve one materijale za kojima se, nakon napada na SSSR u Nemačkoj sve više osećao deficit.




  • SSSR nije bio saveznik Nemačke. SSSR je bio trgovinski partner Nemačke. Pri tome je trgovao i sa Engleskom i Francuskom. Englezi su sve svoje ratove vodili po istom načelu: blokirali bi mornaricom obalu, gušeći protivničku zemlju blokadom. Kopnena trgovina sa SSSR omogućavala je Nemačkoj da izbegne gušenje blokadom. Nemci su preko teritorije SSSR mogli da prevoze važnu robu za svoju privredu, kupujući je po čitavom svetu. Sve to odjedanput je završeno 22. juna 1941. godine. Umesto trgovinskog partnera Nemačka je dobila smrtnog neprijatelja, sopstvenim rukama stvorivši saveznika Englezima.




    Ključno pitanje je-ko je finansirao nemačku ratnu mašineriju u njenom pohodu na istok, ko je obezbeđivao kredite za oružje i municiju, i sa kojim ciljem? Ako je neko finansirao, preko koga su išli ti finansijski transferi? Kakva je uloga Švajcarske i njenih banaka u tome?




  • Niko ne zna tačan iznos novca uloženog u obnovu Nemačke. Razne procene govore o približno 28-30 milijardi dolara do 1930. godine. Zanimljivo je da ukupne ratne reparacije Nemačke za isto razdblje iznose nešto više od 10 milijardi maraka. I takve prilike su nastale upravo onda kada su Nemačku počeli da smatraju potencijalnim kandidatom za novo satiranje Rusije. U Nemačku privredu su upumpavali znatno više sredstava nego što su uzimali. Naravno, takva srazmera doprinosila je obnovi industrijske proizvodnje u Nemačkoj, koja je već 1927. dostigla predratnu. Upumpavanje sredstava vršeno je u skladu sa dvama planovima: Jungovim i Davesovim. Njihovo delovanje privedeno je kraju 1932. godine, a Nemačka je faktički oslobođena plaćanja reparacija, premda je isplatila tek neznatan deo. Zašto? Zato što će u januaru 1933. godine kancelar postati Adolf Hitler, kome predstoji da izvede ekonomsko čudo. A za to mu je potreban novac.




    Evo samo nekoliko brojki koje pokazuju kakve vrste zadatak je stajao pred Hitlerom kada je došao na vlast. Budžetski troškovi za naoružanje porasli su od 1933. do 1939. godine gotovo deset puta (sa 1, 9 milijardi maraka na 18, 41 milijardi maraka). Porast udela u budžetu je ništa manje upečatljiv:sa 24 na 58%. Radi poređenja, glavna svetska "opasnost" koja je tobože nameravala da osvoji čitav svet, komunistički SSSR, trošio je 1934. godine na vojne potrebe 9% svog budžeta, Francuska- 8, 1%, Japan- 8%, Engleska(koja je kao i uvek nameravala da ratuje tuđim rukama)- 3%.




    Kao što nam je iz istorije poznato, Adolf Hitler je svoj zadatak obavio. U neverovatno kratkom roku - tokom svega šest godina koliko je bio na vlasti − uspelo mu je da izgradi vojnu mašineriju neverovatne moći. To istoričari zovu nacističkim ekonomskim čudom. Vatreno se raspravlja:da li je neosporan rast nemačke privrede u Hitlerovo doba bio realan ili je pre podsećao na ekonomsku piramidu kada najbolji izlaz iz ćorsokaka postaje rat. Ma koliko čudno izgledalo -nijedna strana te apstraktne rasprave nije u pravu. Rast i opadanje nemačke privrede uopšte nije određivan unutrašnjim razlozima. Uspehe nacista finansirao je i organizovao čitav tadašnji "civilizovani svet", kako zemlje Zapada vole da nazivaju njihovi poklonici u našoj zemlji. Zato Hitler nije određivao ni rokove prestanka rasta ili nastavka razvoja nemačke industrije. Jer, očito je da Nemačka bez pomoći sa strane nije mogla dugo podnositi paprene troškove naoružanja. Prema tome, postojala su samo dva izlaza: ili ulivanje novih sredstava sa strane u nemačku privredu, tj. njeno dalje sponzorisanje, ili otpočinjanje rata sa Rusijom, zbog čega su Hitlera i odgajali. Gospodari sveta-Anglosaksonci−nimalo ne vole da uludo troše novac. Za njih je čisto ekonomski (čak ne politićki!) bio unosniji brzi poćetak vojnog sukoba. Što pre poćne, tim će manje novca morati da ulivaju u bezdano ždrelo hitlerovske vojne mašinerije. Zato bi poćetak rata 1938. godine bio bolji nego 1939. godine, a 1939. bolji nego 1940. Svi smo mi odrasli ljudi i shvatamo da nikakva čuda u privredi ne postoje. Tako i neverovatni Hitlerovi uspesi na svetskoj pozornici nisu bili uslovljeni njegovim genijalnim talentima kao diplomate ili državnika, već time što su Engleska, SAD i Francuska unapred sa njim dogovorile prepuštanje svojih pozicija.




  • Jedno od pitanja koje Vi postavljate je zašto su nemački avioni imali engleske motore. Kako je to moguće?




  • Realno je Luftvafe 1936. imao dvokrilac Ne 51. To nije ništa drugo do "poljoprivredni avion". Čak je korišćen u početnoj fazi Drugog svetskog rata, premda se još u Španiji pokazao kao beznadežno zastareo u poređenju sa sovjetskim lovcima kojima su bili naoružani republikanci. Ali za nemačko ratno vazduhoplovstvo 1936. godine Ne 51 uopšte nije bio starudija, već nešto sasvim novo. Istorija tog aviona počinje tek 1931. obraćanjem Ministarstva saobraćaja Nemačke, po porudžbini Rajhsvera, firmi "Henkel" sa molbom da razviju dvokrilac jednosed. Prvi let oglednog uzorka izveden je novembra 1932. godine, da bi serijska peoizvodnja tog aviona započela tek u proleće 1934. godine. Ali pošto Hitler još nije bio oglasio stvaranje Luftvafea, imali su civilne oznake i registraciju. I dve godine kasnije Hitler će sa tim najnovijim "poljoprivrednim avionima" prestrašiti čitavu Evropu?



    Oni nemački avioni koje smo navikli da vidimo na sličicama i u filmovima, stići će u nemačku vojsku kudikamo kasnije od onog vremena kada je Zapad počeo da ih se "boji". Idemo redom. Najmasovniji i najpoznatiji nemački lovac Drugog svetskog rata bio je Meseršmit Bf109. Izrada njegovih prototipa počela je tek krajem 1934. godine, a ogledni uzorak "mesera" izveo jeprvi let 28. maja 1935. godine. Strahoviti borbeni avion, zasad u jednom primerku, imao je engleski motor "Rols-Rojs", "Kestrel V". Zašto engleski, upitaćete? Jednostavno zato što nemački motori iste vrste još nisu bili gotovi. Te su britanski "drugovi" pomagali. Jer, Engleska je u to vreme bila glavni svetski izvoznik oružja i vojnih materijala...




    I nije samo jedan ogledni uzorak imao britanski motor. Svi serijski Meseršmitovi u početku su imali te motore, sve dok nemačka industrija nije proizvela dovoljan broj sopstvenih: "Od 28 vrsta nemačkih vojnih aviona 1935. godine njih 11 imalo je engleske i američke motore, koje su isporučivale firme -Rols-Rojs-, -Armstrong-Sidli-, -Pret-Vitni- i dr. ".




    Uspešna letačka ispitivanja učinila su lovac Vilija Meseršmita favoritom. Međutim nemački piloti su Bf 109 isprva dočekali sa nepoverenjem. Zašto? Zato što su navikli na otvorene kabine svojih "poljoprivrednih aviona", a u tom lovcu se pilotska kabina hermetički zatvarala! Ali nama nisu važni strahovi nemačkih pilota, nego datumi masovnog prispeća lovaca u letačke jedinice, u ono vreme kada su ih se "bojali" šefovi Engleske i Francuske. Statistika proizvodnje tih aviona, nažalost, ne pruža osnov za takve strahove:1936. godine - dva ogledna uzorka, 1937. godine- 54 komada.




  • Pre nekoliko godina, povodom godišnjice sporazuma između Ribentropa i Molotova, zapadna štampa je veoma negativno istorijski ocenila taj dogovor. Da li su samo sporazum Ribentrop-Molotov, ili i drugi istorijski sporazumi Nemaca i Rusa predmet kritike anglosaksonskih istoričara, ali i političara?




  • Sporazum o nenapadanju SSSR-a sa Nemačkom sasvim je pobrkao karte Engleskoj, koja je nameravala da nahuška Hitlera na SSSR. Umesto toga, Nemačka se sa Rusijom sporazumela. Otud i mržnja prema tom dokumentu, u kome se radi samo o jednoj stvari: dve zemlje neće međusobno ratovati. To je sve. Ničeg više tamo nema. A originale navodno potpisanih tajnih protokola niko NIKADA nije video. Postoje nekakve fotokopije. Lično sam uveren da su to krivotvorine, sačinjene u vreme vladavine izdajnika Gorbačova.




  • Takođe, šokantna je i Vaša tvrdnja o misiji Rudolfa Hesa. Zašto je Rudolf Hes iskočio padobranom u Engleskoj? Da li je to bio individualni akt "bolesnog ili je on predao lićnu poruku Hitlera Čerćilu, i kako objasniti njegovo samoubistvo u poznim godinama?




  • Zanimljiva činjenica:odmah posle Hesovog leta 10. maja 1941. godine, već sutradan, moćni napadi nemačke avijacije na Englesku iznebuha su sasvim prestali, i obnovljeni su tek januara 1943. godine. Sada o sudbini samog Hesa. On je 17. avgusta 1987. godine, kao poslednji živi rukovodilac Trećeg rajha, napustio ovaj svet. Rudolf Hes je u trenutku smrti u zatvoru Špandau imao gotovo 93 godine. U zatvoru je odležao već 46 godina. Svi oni koji su zajedno sa njim po presudi Nirnberškog tribunala dospeli u zatvor, već odavno su ga napustili. On je od 1966. godine bio jedini sužanj zatvora Špandau. Odležavši 8 godina od 15 pod izgovorom slabog zdravlja, na slobodu je izašao diplomata Konstantin fon Nejrat. Zatvor su napustili admiral Denic i šef "Hitlerjugenda" Baldur fon Širah, odležavši svojih 20 godina. A Rudolf Hes je i dalje ostajao tamo. Zašto? Zato što je osuđen na doživotni zatvor, reći će čitalac. I... pogrešiće. Ista takva doživotna presuda nije bila smetnja za oslobođenje admirala Redera posle svega 10 godina, i ministra privrede Trećeg rajha Valtera Funka, koji je odležao 12. Oni su pušteni na slobodu zato što nisu posedovali tako strašnu tajnu kao Hes. Jer je samo on znao šta su Englezi obećali Hitleru, i zašto im je Hitler poverovao...




    A i Hesova smrt bila je vrlo zagonetna. Devedesetogodišnji oronuli starac pokušao je da se tokom šetnje ubije i obesio se, omotavši električni kabl oko vrata. Hesovi čuvari pokušali su da mu daju veštačko disanje, i to toliko usrdno da su mu slomili grudni koš i rebra. Pokojnikov sin je, ne verujući zvaničnom izveštaju engleskih stručnjaka za sudsku medicinu iz britanske bolnice u koju je telo dopremljeno, naložio ponovnu obdukciju. I treba reći da je imao ozbiljne razloge za to. Hes se uvek nalazio pod nadzorom, a na dan smrti čuvar ga je napustio bukvalno na nekoliko minuta. "Za to vreme oronulom starcu je uspelo da napiše oproštajno pismo, priveže produžni kabl za prozorsku rezu, provuče glavu kroz omču i zategne je- ošto je na vratu ostao vodoravan trag-i da padne ili se baci na zemlju?"




    Tokom ponovne obdukcije koju su izvršili nemački lekari, na vratu leša otkriven je drugi trag od kabla. Ispalo je da je devedesetogodišnjem starcu uspelo da se "obesi"−dvaput. Tragovi na vratu i povrede unutrašnjih organa vrata nedvosmisleno su svedočili da je Hes zadavljen. A prethodno su ga otpozadi udarili po glavi, usled čega se pojavio hematom na potiljku, čudan i neobjašnjiv u slučaju samoubistva.




    Zašto su morali da ubijaju starca, i ko je to ubistvo izvršio?Hesov sin Volf Ridiger ni trenutak nije posumnjao u to da su njegovog oca ubili Englezi. Strašna tajna britanske diplomatije, koja je Hitlera zagrejala za napad na SSSR, nije smela da se otkrije. A neposredni uzrok ubistva postala je neobuzdana brbljivost Mihaila Sergejevića Gorbačova. Taj nestručan političar potpisao je smrtnu presudu ne samo sopstvenoj državi, nego i vajkadašnjem nacisti. Stvar je o tome što su se već poodavno čuli glasovi koji pozivaju na Hesovo puštanje iz zatvora. Glavni protivnik toga uvek je bio SSSR, čiji stav je bio vrlo jednostavan - nacistima nije mesto na slobodi. Znajući da Sovjetski Savez neće dati saglasnost za Hesov izlazak iz zatvora, Velika Britanija je mogla da izigrava dobrog islednika i uvek izjavljuje kako nije protiv njegovog oslobađanja. I, evo, počela je "Perestrojka", "Novo mišljenje", i Mihail Sergejević, ništa ne shvatajući u istoriji i politici, izjavljuje svojim zapadnim prijateljima kako je spreman da im učini nešto prijatno i slaže se sa Hesovim puštanjem. To je za Gorbačova bio gest dobre volje, još jedan potez za , još jedan potez za portret "socijalizma sa ljudskim licem", a Londonu je ta izjava zadala mnoštvo neprijatnih briga. Pošto nije preostao nikakav povod za dalje ostajanje opasnog starca u zatvoru, Englezi su bili prinuđeni da curenje informacije spreče ubijanjem njenog nosioca.




    Svi materijalni dokazi uzroka smrti Rudolfa Hesa − kućica u vrtu, kabl i nameštaj, čak i sam zatvor Špandau − uništeni su odmah posle njegove smrti. Britanska vlada je odredila da spisi u Hesovom predmetu ostanu poverljivi do 2017. godine. Ali zašto? Šta bi to moglo da se krije u zapisnicima njegovih saslušanja? Šta to ima Velika Britanija da krije, ako je, kako nas uveravaju, odlučno odbila da pregovara sa nacistima?




    Obrnuto, te spise trebalo bi kačiti na svaki stub, štampati u svim novinama. Jer to je dokaz progresivnosti i demokratičnosti Maglovitog Albiona. Kakav velelepan povod za propagandu: mi, Englezi, kategorički smo odbacili sve predloge krvavog Adolfa Hitlera! A umesto toga najstroža poverljivost. Nelogično? Ne, logično. Zato što ODBIJANJA nije bilo, već je bila SAGLASNOST.
  • plemena - 91266 - 30.09.2014 : Malislatki - best (0)

    RE: Porijeklo prezimena Kuribak


    Kuribak: prezime registrovano 1883. godine u Bosni i kao savremeno u Sremskoj Mitrovici. Složeno od glagola kuriti i imenice bak (bik). Budući da glagol kuriti, pored osnovnog značenja 'pušiti' znači i 'pijančiti', postoji realna mogućnost da se ovaj bosansko-sremski patronim objasni kao "Propibik", to jest osoba koja je na neki način izgubila bika.

    Iz knjige "Srpski prezimenik " - Dr. Velimira Mihajlovića
    plemena - 91265 - 30.09.2014 : Malislatki - best (0)

    RE: Porijeklo prezimena Grbešić


    Nadimačka osnova Grb- pripada brojnoj tematskoj grupi prezimena koja sadrže pojedine delove ljudskog tela, kao i prepoznatljiv uput na čovečju defektnost i invalidnost. (Up. Slepčević, Čolaković, Kljakić i el. )

    Poznata je i u drugim slovenskim onomastikonima. Za razliku od češkog i poljskog onomastičkog korpusa u kojima je sačuvan besufiksalni oblik (poljski Garb i češki Hrb), najstari ji primer kod nas predstavla lično ime u deminutivnom obliku Grbica, potvrđeno u Banjskoj hrisovulji 1313. godine.

  • Grba: prema istraživanjima Radoslava Grujića, nosioci ovog prezimena u Slavoniji u XVI veku su poreklom iz Stare Srbije.

  • Grbešić: prezime zabeleženo u Srbiji 1322. godine; u selu Dobrkovićima u Rami (Bosna); u Hrvatskoj: okolina Slavonskog Broda, Petrinje i Dubrovnika.

    Iz knjige "Srpski prezimenik " Dr. Velimir Mihajlović

    P. S. Vladimire interesuje me istorija sela "Rioci" kod Bileće/nastanak, porijeklo stanovništva, prezimena, doseljenici... Ako mi možeš pomoći da me uputiš na literaturu ili predanja. Moj mejl ima Željko.
  • plemena - 90491 - 15.06.2014 : Malislatki - best (0)

    Porijeklo prezimena Gostimir


    Antroponimijska osnova Gost- pripada drevnom slovenskom sloju sa izrazito starim istorijskim potvrdama. Najstariji primeri zabeleženi su u starolu- žičkom i našem onomastikonu, i tolužički složeni oblik Goxtimysl iz 844. godine i naše Gostilo iz IX i XIII veka. Sačuvana značenja reči gost (Gast, hostis) u našem jeziku dovode nas u nedoumicu koje je od njih moglo biti presudno za semantiku ove osnove. Evo tih značenja, koja su sva potvrđena vrlo rano: prijatelj, sveštenik (kod bogumila), svedok, stranac, pa čak i ženska osoba.

    (Uzgred, polisemija reči u našem jeziku, pa i u drugim slovenskim jezicima, nije usamljena, jer gost u značenju prijatelj poznata je u osetinskom, gost - stranac u grčkom jeziku i el. )

  • Gostimir: pravoslavna porodica kod Bosanskog Prnjavora 1882. godine; prezime zabeleženo u okolini Daruvara i Podravske Slatine. Jednako je sa ličnim imenom Gostimir koje se prvi put pominje već u IX veku.

    Iz knjige srpski prezimenik - Dr. Velimir Mihajlović
  • plemena - 89551 - 02.04.2014 : Malislatki - best (0)

    Porijeklo prezima Vučkov


    Vučkov vodi poreklo od ličnog imena Vučko (1235 godine u Bosni)

    Vučkov: u sledećim mestima u Bačkoj:
  • Bač 1743,
  • Parabuć (danas Ratkovo) 1772.
  • Lok 1789,
  • Žabal. 1808. godine;

    savremeno prezime u Novom Sadu; u Hrvatskoj samo
    u okolini Zadra.

    Iz knjige: Srpski prezimenik - Dr. Velimir Mihajlović
  • ukrajina - 89481 - 27.03.2014 : Malislatki - best (0)

    Govor lidera Njemačke levice u Bundestagu


    Gospodine predsedniče! Dame i gospodo!

    Putin želi da vojnim putem reši ukrajinsku krizu. On ne shvata da se svetski problemi ne mogu rešavati vojskom i oružjem. Baš naprotiv. Tako se ne mogu rešavati ni ruski problemi. Njegovi stavovi i potezi su pogrešni. Međutim, ti isti stavovi dominirali su i još dominiraju na Zapadu. To pokazuju primeri Jugoslavije, Avganistana, Iraka i Libije. Konfrontaciju dva sistema zamenio je konflikt američkih i ruskih interesa. Hladni rat je završen. Međutim, ovi suprotstavljeni interesi poprimaju veoma slične karakteristike. SAD nameravaju da prošire svoj uticaj i zadrže postojeće interesne sfere. Isto važi i za Rusiju. Navešću nekoliko primera i za nju: Gruzija, Sirija, Ukrajina. Kada osuđujemo Putinove poteze, moramo da shvatimo kako je uopšte došlo do konflikta. Biću krajnje otvoren: sve što je NATO mogao pogrešno da uradi, uradio je.

    Počeću sa Gorbačovom. On je 1990. predložio izgradnju zajedničke evropske kuće, raspuštanje NATO-a i Varšavskog pakta i koncept "zajedničke bezbednosti". NATO je odbio taj predlog. "Da, Varšavski pakt je istorija, ali NATO ostaje. " Odjednom se NATO iz odbrambenog saveza pretvorio u intervencionistički.

    Druga greška. Tokom pregovora o nemačkom ujedinjenju, američki ministar spoljnih poslova, nemački ministar spoljnih poslova Genšer, i ministri spoljnih poslova drugih zapadnih zemalja su obećali Gorbačovu da neće biti širenja NATO-a na istok. Prekršili smo ovo obećanje. Došlo je do njegovog nezadrživog širenja ka Rusiji. Bivši američki ministar odbrane Robert Gejts opisao je preuranjeni prijem istočnoevropskih država u NATO kao tešku grešku, a poziv Zapada Ukrajini da uđe u NATO kao ozbiljnu provokaciju. Na kraju dolazi i odluka da se raketni štit NATO-a razmesti u Poljskoj i Češkoj. Ruska vlada je rekla: to ugrožava naše bezbednosne interese, mi to ne želimo. Međutim, Zapad je odlučio da ignoriše zabrinutost Rusije i nastavio je po starom. Uz to, NATO je tokom jugoslovenskih ratova nekoliko puta povredio međunarodno pravo. To je nedavno priznao i tadašnji kancelar Gerhard Šreder. Srbija nije napala neku drugu državu, niti smo imali odluku Saveta bezbednosti UN. Uprkos tome došlo je do bombardovanja, u kome je prvi put posle 1945. učestvovala i nemačka vojska. Stanovnicima Kosova je dopušteno da na referendumu odluče o odvajanju od Srbije.

    Tada sam žestoko kritikovao povredu međunarodnog prava i rekao sam da se na Kosovu otvara Pandorina kutija, jer ako je Kosovu dozvoljeno pravo na samoopredeljenje, moraćete to isto pravo da priznate i drugima. Smejali ste se. Niste to ozbiljno shvatili, jer ste verovali da ste pobednici u hladnom ratu za koje ne važe više nikakva pravila. Reći ću vam samo da se Baskijci i Katalonci već duže vreme pitaju "zašto bismo ostali u Španiji, mogli bismo i mi da održimo referendum o nezavisnosti". Naravno, sada su to isto pitanje postavili i stanovnici Krima. Povredama međunarodnog prava stvara se običajno pravo kao novo pravo međunarodnih odnosa. Smatram da je secesija Krima suprotna međunarodnom pravu, baš kako što je to bio slučaj i sa Kosovom. Međutim, očekivao sam da će se Putin pozvati na Kosovo, što je i uradio. Sada vi gospođo Merkel kažete: "Situacija je potpuno drugačija."

    Možda je to tačno. Ali izgleda da ne razumete da je povreda međunarodnog prava uvek povreda međunarodnog prava. Pitajte nekog sudiju da li je pljačka sa plemenitim motivima u poređenju sa pljačkom bez tih motiva i dalje pljačka. On će vam odgovoriti: "Da, to je i dalje pljačka."

    Nemački ministar odbrane Peter Struk objašnjavao je prilikom odlučivanja o intervenciji u Avganistanu da Nemačka mora da brani svoje interese na Hindukušu. Sada Putin kaže da Rusija mora da brani svoje interese na Krimu.

    Uzgred rečeno, Nemačka na Hindukušu nije imala flotu i udaljenija je od njega nego Rusija od Krima. Uprkos tome smatram da su oba ova objašnjenja pogrešna. Međutim, jedno je tačno. Kada oni koji krše međunarodno pravo optužuju Rusiju, koja ga takođe krši, za njegovu povredu, nekako se to čini prilično jalovim i neubedljivim. To je nesporna činjenica. Obama govori isto kao vi, gospođo Merkel, o suverenitetu i teritorijalnom integritetu država. Međutim, ovi principi su pogaženi u slučajevima Srbije, Iraka i Libije. Zapad je mislio da može da krši međunarodno pravo jer je Hladni rat završen. Grubo smo potcenili ruske i kineske interese. Rusiju pod Jeljcinom, koji je često bio mrtav pijan, nismo uzimali ozbiljno. Međutim, situacija se promenila. Kasno ste se setili da se pozivate na principe međunarodnog prava nastale tokom Hladnog rata. Želeo bih da oni ponovo važe, ali da važe za sve! Nema drugog rešenja. Došlo je do nesuglasica između EU i Rusije oko Ukrajine. Obe strane su vodile sopstvenu politiku. Predsednik Evropske komisije Baroso je rekao: "Ili carinska unija sa Rusijom ili ugovor sa nama!" On nije rekao "oboje", već "ili-ili!" Putin je uzvratio: "Ili ugovor sa EU ili sa nama!" Obe strane su počinile kobnu grešku.

    Niko od evropskih ministara spoljnih poslova nije ni pokušao da razgovara sa ruskom vladom i da primi k znanju opravdane ruske bezbednosne interese. Rusija strahuje da će uslediti još bliži odnosi EU i NATO-a sa Ukrajinom i oseća se potpuno opkoljenom. EU i NATO su ignorisale istoriju Rusije i Ukrajine. Nikada nisu shvatili značaj Krima za Rusiju. Ukrajinsko društvo je duboko podeljeno. Ni to nismo uzeli u obzir. Ova podela je došla do izražaja u Drugom svetskom ratu, a primetna je i danas. Istočna Ukrajina teži Rusiji, a zapadna Evropi. U Ukrajini u ovom trenutku nažalost ne postoji ni jedna politička ličnost koja bi mogla da predstavlja oba dela ovog društva. Ali zato postoje Savet Evrope i Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju. Mada smo i njih u poslednje vreme prilično zanemarili. Donacije ovim organizacijama ste stalno smanjivali, misleći da one više nisu važne. Međutim, one su jedine evropske organizacije čiji su članovi i Rusija i Ukrajina. Zato moramo ponovo da ih ojačamo, pre svega finansijski, i ne bi trebalo da razmišljamo o isključivanju Rusije jer je to potpuno besmisleno. Svi smo bili svedoci zaoštravanja situacije na Majdanu, snajpera i poginulih. Kruže različite glasine. U takvim situacijama se često prikriva istina. Zato predlažemo osnivanje međunarodne istražne komisije. Mi, ali pre svega građani Ukrajine, imamo pravo da saznamo šta se tamo zaista dogodilo i ko je za to odgovoran. Na Majdanu smo imali demokratske snage, ali i fašiste. Zapad se mešao direktno i indirektno. Onda su ministar spoljnih poslova Nemačke Štajnmajer, francuski i poljski ministri spoljnih poslova zaključili sporazum sa Janukovičem i opozicijom. Sada gospodin Štajnmajer kaže da je Janukovič svojim begom ovaj ugovor učinio ništavnim. To nije tačno. Ljudi na Majdanu su velikom većinom odbili postignuti sporazum. Janukovič je napustio Kijev tek posle tog događaja. Onda se parlament sastao i smenio ga sa 72, 88 odsto glasova. Ustav propisuje većinu od 75 odsto. Sada ljudi iz nemačke vlade kažu: "Da, ali kada je revolucija niko ni ne očekuje da se strogo pridržavate ustava. Par procenata više ili manje." A sada se i Putin poziva na istu stvar: "Ne postoji ustavna većina za smenu." Uz to, glasanje u parlamentu su nadzirali naoružani ljudi. To nije naročito demokratski. Referendum na Krimu će takođe nadzirati naoružani ljudi. Ni to nije demokratski. Zanimljivo je što kancelarka tvrdi da je referendum na Krimu zabranjen prema ukrajinskom Ustavu.

    Ali kada taj Ustav važi? To nije bio slučaj prilikom smene predsednika, a sada bi trebalo da ga primenimo na referendum na Krimu. Morate da se odlučite. Da li ukrajinski Ustav prihvatate u celosti ili samo neke njegove delove koji vam odgovaraju?

    Ukrajina je dobila novu vladu. Barak Obama, EU i Nemačka su je odmah priznali. Gospođo Merkel! Zamenik premijera, ministri odbrane, poljoprivrede, životne sredine, državni tužilac, to su sve fašisti. Šef saveta za nacionalnu bezbednost je jedan od osnivača fašističke partije Svoboda. Fašisti su dobili važne funkcije i dominiraju bezbednosnim aparatom. Da li su fašisti ikada u istoriji čovečanstva dobrovoljno predali vlast koju su već jednom osvojili? Barem je nemačka vlada trebalo da odredi crvenu liniju, naročito imajući u vidu našu istoriju. Kada je Hajderov FPÖ ušao u austrijsku vladu, EU je zapretila sankcijama. Međutim, reakcija je izostala kada je reč o fašistima u Ukrajini. Svoboda ima bliske kontakte sa nemačkim NPD-om (Nemačka nacional-demokratska partija) i drugim nacističkim partijama u Evropi. Predsednik ove partije Oleg Tjagnibok izjavio je, citiram: "Uzmite oružje, borite se protiv ruskih krmača, nemačkih i jevrejskih svinja i drugog korova." Kraj citata. Došlo je do napada na Jevreje i na levičare. Ali nemačka vlada i dalje ćuti i razgovara sa ovim ljudima iz Svobode. To je skandal.

    Sada ste se odlučili za uvođenje sankcija, "ako nemamo drugog izbora", kako to vi kažete. Time nećete impresionirati Putina, već ćete samo dodatno zaoštriti situaciju. Kisindžer, bivši američki ministar spoljnih poslova, u pravu je kada kaže da sankcije nisu strategija, već znak njenog nepostojanja. To važi i za sve veći broj vojnih letova iznad Poljske i baltičkih država. Čemu sve to? Blokirani su računi Janukoviča i njegovih saradnika, jer se na njima nalazi pronevereni državni novac. Moje pitanje je sledeće: pa zar to niste znali ranije? Drugo pitanje: zašto samo njihovi računi? Šta je sa milijardama u vlasništvu oligarha? Zašto su sve odluke tako jednostrane?

    Moramo biti svesni da postoji samo jedan put za izlazak iz ove krize. To je put diplomatije. Prvo. Zapad mora da uvaži legitimne ruske bezbednosne interese, što je prepoznao i američki ministar spoljnih poslova Džon Keri. Moramo da nađemo rešenje za Krim, koje će odgovarati i Ukrajini i Rusiji i nama. Rusiji se moraju pružiti garancije da Ukrajina neće postati član NATO-a. Drugo. U Ukrajini mora da otpočne proces pomirenja i razumevanja između istoka i zapada, možda kroz model federalne ili konfederalne države ili sa dva predsednika. Ono što zameram SAD i EU je to što nikada nisu ni pokušali da postignu neki dogovor sa Rusijom. To mora da se promeni. Bezbednost u Evropi ne može da postoji bez Rusije ili uprkos njoj, već samo kroz obostranu saradnju. Kada se jednog dana ova kriza završi, nadajmo se da će njena najveća posledica biti ta što će sve strane ubuduće poštovati međunarodno pravo.

    Hvala vam.

    Autor govora je lider nemačke opozicione Leve partije
    ukrajina - 89461 - 26.03.2014 : Malislatki - best (2)

    Goldman: Do skoro smo bili jedina supersila na planeti, a sad samo mlatimo praznu slamu


    Mozak ove dobro dokumentovane operacije (i još nekih koje će tek dokumentovati) bio je direktor za planiranje u Savetu za nacionalnu bezbednost pod Ričardom Alenom i Vilijamom Klarkom, doktor Norman Bejli, koji je imao titulu specijalnog pomoćnika predsednika SAD.

    Bejli je zaposlio mali tim "izvođača radova" da prikupe obaveštajne podatke o područjima od interesa, a ja sam za njega radio između 1981. i 1983. godine na brojnim projektima, a posebno na nadziranju nemačkih političara i onih koji su ih podupirali u vreme kada je Evropa bila sklonija da preseče saradnju sa Sovjetima nego da se bori protiv imperiji zla.

    Doktor Bejli je bio moj mentor u geopolitici. Rekao mi je krajem 1981. godine da će Reganova administracija srušiti komunizam do 1987. godine, kroz ogromno vojno jačanje i ekonomsku konkurenciju. Mislio sam da je lud, pa sam odmah potpisao. Sada je polupenzionisan u Izraelu, u vili na vrhu brda sa pogledom na Mediteran, a bio je vrhunski borac Hladnog rata. Posle napuštanja državne službe, otvorio je konsultantsku firmu sa bivšim direktorom CIA, Vilijamom Kolbijem, i savetovao multinacionalne korporacije.

    Danas sam od njega dobio e-mail u kome komentariše odgovor Zapada na situaciju u Ukrajini, i imam njegovu dozvolu da ga objavim. Dr Bejli piše:

    Ako prihvataimo da je licemerje isto što i majčino mleko za domaću i međunarodnu politiku, ipak povika Evrope i Sjedinjenih Američkih Država zbog ruskog preuzimanja Krima izlazi iz okvira prihvatljivog ponašanja.

    Sadašnja privremena vlada Ukrajine je produkt državnog udara. Krim je Ukrajini 1953. godine predao Hruščov (koji je rođen u Ukrajini) ne pitajući nikoga na Krimu da li želi da bude predat ili ne. Čak je i bivši sovjetski generalni sekretar Gorbačov izjavio da je "Krim pripojen Ukrajini" bez pitanja ljudi, i sada ljudi ispravljaju tu grešku. Ovo treba da se pozdravi, a ne da se proglašavaju sankcije."

    Rusija neće dobiti veći pristup Mediteranu sa Krima nego što je imala do sada sa svojim dugoročnim zakupom pomorske baze u Sevastopolju.

    Što se nasilnog odvajanje dela teritorije od suverene države tiče, Kosovo je odvojena od Srbije američkim i evropskim bombardovanjem Srbije koje je trajalo sve dotle dok se Srbi nisu složili.

    Najzad, uprkos žestokoj retoričkoj osudi ruskog preuzimanja, sankcije koje se uvode sa mnogo pompe su toliko slabe da izgledaju smešno, a ruska vlada ih tako i prihvata.

    Rusija ima mnogo jače poluge uticaja na Evropu nego Evropa na Rusiju. Ako bi Rusija bila ta koja hoće da uvede embargo na naftu i posebno na izvoz prirodnog gasa u Evropu, Evropljani bi potrošili svoje rezerve za dva meseca, a onda bi evropska privreda stala. Rusija bi zbog toga, naprotiv, izgubila jedva 7,5 milijardi dolara prihoda. Trgovinska razmena SAD - Rusija je mala, tako da bi američke trgovinske sankcije bile besmislene.

    Što se tiče mogućih finansijskih sankcija, ruski zvaničnicima je u svakom slučaju zabranjeno da imovinu drže u inostranstvu, tako da "zamrzavanje" njihove imovine u SAD uopšte ne vodi ničemu, uprkos monumentalnom preterivanju proglašenjem "vanrednog stanja" i neverovatno slabih sankcija koje se uvode kao odgovor na pretnju "nacionalnoj bezbednosti. " Zauzvrat, Rusija je izvestila da je povukla 100 milijardi dolara u državnim obveznicama SAD. A kad je o Evropljanima reč, njihova imovina u Rusiji je tri puta veća od ruske imovine u Evropi.

    Drugim rečima, sve trgovinske i finansijske poluge su na strani Rusije, a ne Zapada. Ali najvažnije je (i savršeno ilustruje šta se dešava kada različiti efekti usvojene politike i preduzetih mera nisu tačno proračunati) to što reakcija Evrope i SAD na rusko preuzimanje Krima ne obezbeđuje nikakvu rusku saradnju u postizanju iole značajnijeg sporazuma sa Iranom povodom njegovih planova da stvori uslove za proizvodnju nuklearnog oružja. Zaista, Rusija je upravo prihvatila da snabde Iran još jednom nuklearnom elektranom.

    Stoga se sa sigurnošću može predvideti da će ranije ili kasnije, a verovatno ranije, Iran biti u stanju da proizvede nuklearno oružje. Šta Izrael da radi? On realno ima dve opcije - da napadne iranska nuklearna postrojenja vojno, a ministar odbrane Jašalon je rekao da sada to preispituje, ili da preduzme odbrambene mere neophodne da osiguraju da Izrael bude spreman ako i kada Irana uspe da minijaturizuje svoje nuklearno oružje.

    Mi, pravi borci Hladnog rata, shvatali smo da rušenje komunističke imperije zla od nas zahteva da uvažimo interese Rusije kao nacije. Stariji državnici koji su pobedili u Hladnom ratu, uključujući tu i Henrija Kisindžera (čijim je otvaranjem prema Kini Sovjetski Savez bio okružen sa svih strana), uzalud pokušavaju da unesu zeru razuma u klovnovsku predstavu koja se izdaje za američku spoljnu politiku na oba politička krila.

    Republikanski mejnstrim je pobrkao Tahrir trg sa Leksington Komon (1), a zatim je pogrešno poverovao da je Majdan isto što i Tahrir trg. Da smo samo bili grublji i žešći, tvrde oni, Krim bi danas bio slobodan. To je čista glupost, jer ne postoji takvo stanje u svetu u kome Krim neće biti ruski. Mi smo imali izvesnu moć da utičemo na uslove pod kojima će biti ruski, a onda smo izabrali najgori mogući pravac delovanja - otvoreno neprijateljstvo kombinovano sa nemoćnim držanjem.

    Imamo elitu koja živi u sopstvenom svetu virtuelne realnosti, ograničenu promašenom ideologijom, nesposobnu da uči iz svojih prethodnih grešaka (ili čak i da prizna da su to bile greške) i osuđenu da stalno ponavlja iste greške. Pripadnici te elite stoje pred Putinom kao što mali dečak stoji u zoološkom vrtu pred lavom od koga ga dele rešetke kaveza. Lav, ipak nije sasvim bez alternative, kao što iz alarmantnog slučaja Irana treba da je postalo jasno.

    Ono šta ćemo dobiti u Ukrajini, mogao bih da dodam, nalik je na ono što smo dobili u Egiptu. Dok su se i administracija Obame i senatori Mekejn i Grejem (zajedno sa onima poput Reuela Marka Gerehta iz Vikli Standarda) kladili na muslimansku braću kao na glas islamske demokratije, egipatska privreda je propala. MMF je pokušao da natera Egipat da smanji subvencije na hranu i energente koje gutaju njegov budžet, a Egipat je to odbio. Na kraju je privreda propala i vojska se vratila na vlast uz masovnu i jednodušnu podršku javnosti.

    Ukrajina nije isto što i Egipat (pre je izvoznik nego uvoznik hrane), ali i njena ekonomija je opustošena, a Zapad i tamo ponovo šalje MMF. To je formula za stvaranje haosa. Putin neće da preuzme Donjeck ili Harkov. On to ne mora da čini. On će sačekati da Zapad napravi neopisiv haos od Ukrajine i onda će moći da radi šta god hoće.

    Pre samo petnaestak godina Amerika je bila jedina svetska super sila. Sada mlatimo praznu slamu. Takva sila se ne možete tek tako izgubiti. Može se samo uludo straćiti.
    rodoslov - 89287 - 16.03.2014 : Malislatki - best (0)

    Porijeklo porodice Kugić


    Kugić: pravoslavna porodica u selu Kurjak u Krbavi 1698. godine (poreklom iz okoline Knina ili Bukovine).

    Iz knjige srpski prezimenik - dr. Velimir Mihajlović
    1sr - 88071 - 10.01.2014 : Malislatki - best (1)

    Nemci ne optužuju Srbe za Prvi svetski rat


    DRUGI PIŠU: Telegraph, London

    Jedan od razloga zašto sam konzervativac (torijevac) jeste, na kraju krajeva, to što ne mogu da trpim intelektualnu neiskrenost levice. U mojim kasnim tinejdžerskim godinama shvatio sam da sam počeo da mrzim način na koji levičari (laburisti) prikrivaju neprijatne činjenice o ljudskoj prirodi ili odbijaju da kažu jednostavne istine. Nije mi se svidelo ni to kako se vređaju ako izbrbljaš takvu istinu i pri tom pokušaju da te ućutkaju.

    Daću vam aktuelni primer za to. Tužna je ali neporeciva činjenica da je Prvi svetski rat, sa svim svojim ubistvenim užasom, najvećim delom rezultat nemačkog ekspanzionizma i agresije. To je istina koju je nedavno ponovno izneo Maks Hejstings u odličnoj knjizi, a koju je izrekao i ministar obrazovanja Majkl Gov. Verujem da je ta analiza u osnovi korektna i što je još važnije da je se sećamo u ovoj godini stogodišnjeg jubileja.

    Činjenica je, avaj, da Laburistička partija veruje da nije pristojno da se to pomene. Prema rečima njihovog portparola za pitanja obrazovanja Tristama Hanta, "grubo" je i "ružno" reći tako nešto. U članku za "Obzerver" on piše da je "šokantno" da smo i dalje usredsređeni na "militarističku Nemačku sklonu ratnom huškanju u imperijalnoj agresiji", što je neprihvatljivo.

    U tekstu, koji zaslužuje Nobelovu nagradu za glupost, Hant ide i dalje, što se čini kao opravdanje za Kajzera i njegove generale. Misteriozno je uperio prst u Srbe. Okrivio je Ruse! Optužio je Turke zbog toga što nisu uspeli da sačuvaju Otomansko carstvo, a u jednom trenutku sugerisao je da smo preoštri prema ratobornoj junkerovskoj klasi. On je tvrdio da "savremena istraživanja" sada veruju da smo "potcenili unutrašnja protivljenja koja su prema Kajzerovim idejama postojala u okviru nemačke vlasti", kao da bi to nešto promenilo nabolje.

    Možda je bilo još "unutrašnjih protivljenja" Kajzeru, kao što smatra Hant. Ko god da su ono bili ti unutrašnji protivnici, od njih nije bilo mnogo koristi, zar ne? Nemačka bila ta koja je pogurala Austriju da krene u rat protiv Srbije. Nemačka je ta koja je objavila rat Rusiji 1. avgusta 1914. godine. Nemačke je ta koja je zaključila da je neophodno izvršiti invaziju na Luksemburg i Nemačka je bila ta koja je aktivirala plan "Šlifen", razvijen slučajno 1905. godine, i poslala svoje trupe da se probiju kroz neutralnu Belgiju do Francuske.

    Zašto je bilo neophodno da se nekakav lom u Sarajevu proširi invazijom na Francusku, pobogu? Nije bilo potrebno. Pokretačka sila iza tog pokolja bila je želja nemačkog režima da otelotvori sudbinu Nemačke kao velike evropske sile i da stekne prestiž i međunarodni ugled koji dolazi sa statusom imperije. Zato je Tirpic stalno povećavao nemačku flotu - uprkos naporima Britanije da okonča trku u naoružanju. Zato su pokušali da zastraše Francusku slanjem ratnog broda u Agadir 1911. godine.

    U suštini, zbog toga su milioni umrli u rovovima zapadnog fronta i na drugim mestima - ukupno njih 15 miliona. Još veća tragedija za Nemačku i ostatak sveta bila je u tome što se dvadeset godina posle okončanja tog konflikta pojavio još jedan nemački lider koji je odlučio da obnovi suštinski isti vojno-politički cilj - masivnu ekspanziju nemačkog uticaja u Evropi i šire. Iako je Hitler bio gadniji i veći militarista od Kajzera, nije slučajnost što je primenio veoma sličan plan: prvo da se eliminišu Francuska i manje zemlje, a potom da se udari na Rusiju.

    U oba rata, veliki broj Britanaca, vojnika i civila, poginulo je u borbi da osujete te bolesne ambicije. U suštini, oni su se borili na strani desnice i ne treba da bude zabranjeno da se ta činjenica izgovori. Drugi svetski rat proizašao je neumoljivo iz Prvog, a plašim se da u oba rata teret odgovornosti najvećim delom počiva na nemačkim ramenima. Ne treba da bude zabranjeno da se ta činjenica danas izgovori - ne samo zbog istine nego i zbog Nemačke u 2014. godini.

    Hant je kriv zbog toga što priča potpune gluposti, ali se ispod njegovog smušenog lupetanja o "višestrukim istorijama" nalazi ono za šta on zamišlja da je ljubaznost. Ovi ratovi su bili potpuno zastrašujući i za Nemce kao i za druge, a Nemci su danas i te kako naši prijatelji. On ne želi da se u komemoracije 1914. godine uvlaži ksenofobija ili nacionalizam, i ja sam s tim u potpunosti saglasan.

    Svi želimo da zamišljamo Nemačku kakva je danas - divna, miroljubiva, demokratska zemlja i jedan od naših najvećih prijatelja i partnera u svetu, zemlja sa impresivnim tehnološkim dostignućima, mesto bez premca kada je reč o kulturnom bogatstvu i civilizaciji. Ono što Hant ne shvata u svom probirljivom levičarskom zavaravanju jeste da on vređa ogromna duhovna ostvarenja savremene Nemačke.

    Nemci su danas takvi kakvi jesu zato što su iskreni prema sebi samima i zato što su u poslednjih 60 godina prolazili kroz agoniju priznavanja užasa koji su počinili. Oni to ne guraju pod tepih. Oni ne optužuju Srbe da su krivi za rat od 1914. do 1918. godine. Oni ne optužuju ni Ruse, ni Turke. Oni znaju kakvu su cenu platili zbog militarizma 20. veka.

    Oni ne pokušavaju da ublaže ili podele krivicu za sukob. Oni su to pokušali u tridesetim i znaju da taj put vodi u ludilo. Nemci znaju istinu o svetskim ratovima i o svojoj ulozi. Oni su to naučili i promenili su se. Bilo bi katastrofalno ako bi ta istina danas bila zamućena. Teško mogu da poverujem da autor tog blesavog članka u "Obzerveru" predlaže da se promeni istorija koja se ući u našim školama.

    Ako Tristram Hant ozbiljno negira da je nemački militarizam bio u korenu Prvog svetskog rata, onda on nije prava osoba za posao koji obavlja, ni u opoziciji, ni u vladi, i treba da podnese ostavku, a ako to ne negira, onda treba dati pojašnjenje.

    Boris Džonson
    (Autor je gradonačelnik Londona)

    objavljeno: 11. 01. 2014.
    plemena - 87669 - 16.12.2013 : Malislatki - best (0)

    Poreklo prezimena Vemić


    Zabeleženo u Bečkereku (Zrenjanin), u Omoljici (Banat) 1764, u Ketvilu (Mađarska) 1739, u Deronjama (Bačka) 1783. godine; u Drobnjaku u Glasincu (Bosna).

    Nastalo od ženskog imena Vema koje predstavlja hipokoristik dužeg oblika Eufimija i koje je prvi put zalaženo u našem onomastikonu 1700. godine.

    Iz knjige Dr. Velimira Mihajlovića - srpski prezimenik
    ukrajina - 87401 - 28.11.2013 : Malislatki - best (2)

    Ukrajina


    Objavljeno u Novoj Srpskoj političkoj misli

    Savremeni svet
    Ukrajina i priča o "belim crncima"
    PDF Štampa El. pošta
    Nikola N. Živković
    sreda, 27. novembar 2013.

    I danas, evo, mediji Zapada počinju informativne programe vestima iz Kijeva. Celu komplikovanu istoriju Ukrajine skraćuju na priču o "humanim, civilizovanim i dobrim činovnicima iz Brisela, kojima se suprotstavljaju neljudski, poluazijatski i zli Moskovljani, koji, eto, ponovo žele da, na čelu sa bivšim oficirom KGB, zagospodare ovom velikom, lepom i nesrećnom evropskom zemljom".

    Najveće nemačke televizijske stanice, recimo sinoć, u prvom planu kamere prikazuju jednu baku, koja na centralnom kijevskom trgu maše ukrajinskom zastavom i priča reporteru da "sanja Ukrajinu kao člana Evropske unije". Ili mladu, lepo obučenu, savršeno našminkanu studenticu iz Odese koja odlično govori engleski, "a ne razume ruski". Komentator onda važno zaključuje: "Videli ste i čuli, dragi gledaoci, glas naroda". A onda ide prema zdanju ukrajinskog parlamenta i tamo sreće poslanika iz grada Lvova, koji kaže, "meni je i geografski bliža Varšava, nego Moskva". Potom kamera malo luta ulicama Kijeva i najzad sreće boksera Klička, sada u ulozi "ozbiljnog političara", koji se masi obraća na engleskom. Ostavimo po strani da taj jezik govori loše, postavlja se pitanje: A zašto se on svome narodu obraća na engleskom? Ili je Kličko tu po nekom drugom zadatku?

    Još najumerenije deluje komentar Tea Zomera u uglednom nemačkom nedeljniku "Cajt": "Ukrajina je pod tvrdim, jakim ruskim pritiskom povukla svoj potpis" ( Ukraine hat unter hartem russisćem Druck ihre Untersćriftsbereitsćaft zurückgezogen) da postane pridruženi član Evropske unije.

    Tokom mog tridesetogodišnjeg življenja u Nemačkoj, imao sam priliku da sretnem i ukrajinske političke emigrante. Najveći broj živeo je u Minhenu. Uglavnom su bili rodom iz Trnopolja, Lvova i Černovice. Ili su im roditelji poreklom iz tih krajeva zapadne Ukrajine, koji su sa simpatijom dočekali Hitlerove vojnike sa hlebom i solju, jer su ih "oslobodili od ruske okupacije", a oni sami su se rodili u Zapadnoj Nemačkoj. Imali su identičnu priču, kao što, evo, sada piše štampa Zapada. Ideal im je bio da Ukrajina bude tako popularna, kao što je Poljska. Nisu voleli Poljake, ali su im zavideli, da ih "Pariz i London tako vole".

    Razume se da je svaki razgovor sa takvim ljudima nemoguć, jer oni nisu spremni da čuju nijedan argument i pitanje koji bi mogao da pokoleba njihovu "crno-belu" sliku sveta o "dobrim Amerikancima i zlim Rusima".

    Umesto da ih ubeđujem u pogrešnost njihovog stava, prepričao sam im knjigu jednog Nemca, koji je u maju godine 1921. sa puškom u ruci branio "nemačka sela od poljskih agresora". Za one čitaoce koji možda ne znaju taj deo istorije, samo da sa nekoliko slova ih podsetim na te događaje: Versajskim ugovorom iz godine 1919. bilo je, između ostalog, zaključeno i to da sile pobednice u Prvom svetskom ratu, dakle, pre svega Englezi i Francuzi, te Amerikanci (a bilo je nešto i Italijana) - pošalju svoje vojnike, kako bi se omogućilo sprovođenje odluka sa Versajske konferencije, odnosno da se povuče linija razgraničenja između Nemačke i Poljske.

    Kako je to izgledalo konkretno, na terenu, u stvarnosti? Pobednici pišu istoriju. To je opšte poznato, pa zato ovde i ne spominjem poljske, francuske ili engleske izvore, već je veoma poučno da čujemo glas jednog nesrećnog, ali ne i pobeđenog Nemca, koji je sa oružjem u ruci rešio da brani čisto nemaćka naselja, koja je, međutim, po odredbama Versajskog ugovora trebalo da pripadnu novostvorenoj državi Poljskoj:

  • "Meni i mojim nemačkim dobrovoljcima Poljaci nisu pružili gotovo nikakav otpor, na svim linijama su se sklanjali od nas. Kada smo u maju 1921. kod Konzata prešli liniju razgraničenja, italijanska straža odjednom je nestala u svojim stražarnicama, kao po komandi. Englezi su, međutim, pozdravili našu kolonu. Naš oficir Šlageter razgovarao je sa nekoliko engleskih oficira. Oni su o svojim saveznicima: Francuzima, Italijanima i Poljacima - govorili samo kao o "belim crncima". Englezi su nam rekli kroz zube da slobodno možemo krenuti protiv tih "white niggers" i da ih proteramo do đavola". Za one koji bi to hteli da provere i čuju u originalu, prepisao sam taj odlomak na nemačkom: "... die Polen widerstanden uns kaum, sie wićen vor uns ueberall. Als wir im Mai 1921 bei Konsadt ueber die Abstimmungsgrenze rueckten, versćwand die italienisće Waće auf einen Sćlag, wie nach Befehl, in ihre Haeuser. Die Englaender gruessten unsere Kolonnen. Sćlageter sprach mit einigen englischen Offizieren, die von ihren Verbuendeten, - den Franzosen und Italinern, und von den Polen zusammenfassend nur als von den weissen Niggern redeten. Die Englaender murmelten uns durch die Zaehne zu, wir sollten die "white niggers" zum Teufel jagen", Ernst von Salomon, Die Geäćteten; Hamburg, Rowohlt Verlag 1962, str. 173.

    Na opšte iznenađenje, ova priča proizvela je, očevidno, dubok utisak na moje ukrajinske sagovornike, jer su sami od sebe promenili temu razgovora. Shvatili su poruku iz te priče: Ako Poljaci, Ukrajinci, Hrvati i Bugari odbijaju da neguju solidarnost među slovenskim narodima, ako, dakle, nećete da budete ono što jeste, dakle, Sloveni, bićete dobre i poslušne sluge Anglosaksoncima u njihovim osvajačkim ratovima, na primer, od Korejskog rata, pa do Avganistana. Zbog čega poljski vojnici ginu u Kabulu? Kako se osećaju bugarske majke kada im iz te daleke zemlje donose u mrtvačkim sanducima njihove sinove? Zašto su oni poginuli? Zbog toga jer su branili ljudska prava i demokratiju među Paštunima i Beludžistancima?

    Istorija poslednjih sto i pedeset godina pokazuje jasno da su Poljaci i Ukrajinci za Anglosaksonce interesantni samo kao "beli crnci", kao korisni idioti u borbi protiv Rusije. Kada bi, ne daj Bože, kojim slučajem London i Vašington jednog dana pobedili Rusiju, Poljaci i Ukrajinci bili bi za Amerikance, Engleze i Nemce jednako tako važni kao Paragvajci, Nepalci ili stanovnici Obale Slonove Kosti.

    Zato Srbi veoma dobro razumeju ukrajinski problem. Sa gotovo identičnom pričom već stotinu godina mora da se sukobljavaju Srbi sa svojim precima koji su se pokatoličili i, kao posledica toga, promenili su ne samo religiju, nego i identitet. Više nisu hteli da budu, što su im bili preci, dakle, Srbi, već su poželeli da budu nešto drugo i to - Hrvati. O sličnom procesu govori Alan Tejlor (A. J. Taylor), engleski istoričar, jedan od najboljih poznavalaca Austro-Ugarske i njene prošlosti. On u svojoj knjizi "The Habburg Monarchy 1809-1918" objašnjava kako je ukrajinska i rusinska nacija "stvorena u Sjedinjenim Državama i Kanadi i to tek u drugoj polovini 19. veka. Reč je o emigrantima iz austrougarskog dela Ukrajine, koji su kao emigranti stigli u Sjedinjene Države i Kanadu. "

    Baveći se više decenija ovim problemom, došao sam do zaključka da problem ukrajinskih separatista (i rusofoba) nije u svojoj suštini ni politički, a ni ekonomski, već pre svega psihološki. Isti problem imaju i rimokatolici Hrvati, odnosno bosanski muslimani, čiji preci su pre četiri ili pet generacija bili pravoslavni Srbi.

    Ljudi iz Užgoroda, Lvova i Tropolja mrze Ruse više nego Hitlerove vojnike, jer ih samo postojanje ruskog naroda podseća na to ko su oni. Prosto se, naravno, u podsvesti, stide izdaje svojih predaka. Ovde mislim i na Galiciju i unijate. Literarno su o uniji pisali, na primer, Ševčeno i Franko ili Dostojevski u Velikom inkvizitoru, a kod Srba Meša Selimović, koji je tačno znao da su se njegovi preci još pre 120 godina zvali Petrovići.

    Ukrajinski narod je možda u malo povoljnijem položaju od srpskog, jer su ipak većina stanovnika pravoslavni. Čitao sam da su se oko 1920. godine, kada tu još nije bilo boljševika, iz unijatske (grčko-katoličke) crkve ljudi slobodno, dobrovoljno vraćali u veru svojih predaka, u pravoslavlje. Isti proces tekao je i sa Rusinima unijatima iz Kanade i SAD. ("V načale 20-go veka, kogda nikakih kommunistov ne bыlo i v pomine, vozvratilisь v Pravoslavie zakarpatskie rusinы, kak, očutivšisь v svobodnom mire, za predelami katoličeskoй Avstro-Vengrii, massovo prinimali Pravoslavie uniatы v SŠA i Kanade"). Zašto ne bi bilo moguće da se taj proces iz 1920. godine ponovi i danas? Pitanje je samo da se stvori povoljna klima i atmosfera.
  • rodoslov - 87247 - 15.11.2013 : Malislatki - best (1)

    Porijeklo prezimena Samouković


    Porodica Samouković je živjela do Dejtonskog porazuma u opštini Hadžići, a posle se raselila: Srbija, Kanada, Amerika, Australija, Bratunac...

    I. izvor

    01. 11. 1887. Bosanka Vila, broj 21, strana 327, nepoznat autor


    Od Žunovnice je na više pri jednom brijegu pod Igmanom planinom srpko selo Kasatići. U njemu imade 18 kuća, a u gornjem selu žive amo Srbi, a u donjem Muhamedanci. Kasetići od kuda su ime dobili ne zna se, ali po pripovedanju jednog starca iz porodice Samouković, koja u tom selu stanuje, selo je vrlo staro, i postajalo je i prije pada Bosne. Za porodicu Samoukovića pričaju, da je u doba osvajanja Bosne, kada su se pojedine porodice srpske od zuluma turčile, pobjegle u planinu Igman i tamo u nekim stijenama sve dotle živila, dok turčenje prestalo, pa se onda u selo povratila i tako sačuvala i vjeru pradjedova.

    II. Izvor

    Srpski etnografski zbornik, Naselje srpskih Zemalja- knjiga V, Pop Stjepo i Vladimir Trifković - Sarajevska okolina I. Sarajevko polje

    Samoukovići e doselio prije 2 godine iz Pazarića Vujanima. Došao je u kuću Vujanovoj udovici. Ove porodice ima nekoliko kuća u Kasetićima, Pazariću i Sarajevu. Priča se da su od u Kasatićima od starina. Kad je Bona pala pod Omanlije.
    hag - 85277 - 31.05.2013 : Malislatki - best (1)


    Sažetak presude Pretresnog veća u predmetu protiv Jovice Stanišića i Franka Stamatovića (2. dio)



    Veće je zaključilo da su optuženi, između ostalih, rukovodili i organizovali formiranje policije SAO Krajine u saradnji s Milanom Martićem. Nadalje, doprineli su finansiranju policije SAO Krajine tokom 1990. i 1991. godine i organizovali logističku podršku u oružju i opremi za vezu u periodu od decembra 1990. do maja ili juna 1991. Veće je takođe zaključilo da je policija SAO Krajine počinila dela ubistva tokom 1991. godine i deportacije tokom 1991. i 1992. na području SAO Krajine.

    Veće je na kraju razmotrilo navode da su optuženi obezbeđivali "kanale veze" među ključnim učesnicima u udruženom zločinačkom poduhvatu u Beogradu, na konkretnim područjima i na lokalnom nivou, tokom celog perioda na koji se optužnica odnosi. Na osnovu izvedenih dokaza, Veće je zaključilo da su optuženi neposredno i često kontaktirali s mnogim navodnim učesnicima u udruženom zločinačkom poduhvatu. Veće je nadalje zaključilo da je Stanišić povremeno nastupao u svojstvu veze, barem kada je reč o kontaktima između Miloševića i Martića, odnosno Miloševića i Karadžića. Međutim, dokazi takođe pokazuju da su Milošević, Martić, Karadžić i Babić imali redovne i neposredne kontakte. Većina članova Veća, uz suprotno mišljenje sudije Picard, ne smatra da je Jovica Stanišić služio kao kanal veze. Nadalje, Veće nije moglo da zaključi da je Franko Simatović služio kao kanal veze među ključnim učesnicima u udruženom zločinačkom poduhvatu.

    Najzad, Veće je razmotrilo i pitanje da li su optuženi posedovali nameru navodnog udruženog zločinačkog poduhvata da se većina stanovnika nesrpske nacionalnosti prisilno i trajno ukloni s velikih područja u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini putem činjenja ubistva, deportacije, prisilnog premeštanja i progona. Veće je prvo, u odnosu na obojicu optuženih, razmotrilo neposredne dokaze koji ukazuju da su oni posedovali tu nameru. To su dokazi o preduzetim radnjama i izgovorenim rečima, a u tom smislu Veće je posebnu pažnju posvetilo dokazima koje je tužilaštvo istaklo u svom Završnom pretresnom podnesku. Veće je zatim razmotrilo šta se na osnovu postupaka optuženih može eventualno zaključiti po pitanju njihove namere.

    U pogledu Jovice Stanišića, tužilaštvo je ukazalo na neke njegove reči i postupke koji bi, po njihovom mišljenju, ukazivali da je on posedovao tu nameru. Na primer, prema iskazu jednog svedoka, Stanišić je u septembru 1991. godine došao u zgradu vlade SAO Slavonije, Baranje i zapadnog Srema u Dalju i tamo vikao na ljude i grdio ih jer se Vukovar još nije predao. Stanišić je zatim sazvao sastanak na kome su, između ostalih, bili Hadžić, predstavnici JNA i komandanti Teritorijalne odbrane. Po završetku tog sastanka Stanišić se vratio u Beograd. Veće napominje da nije primilo dokaze o predmetu razgovora na tom sastanku koji je Stanišić sazvao. Većina članova Veća, uz suprotno mišljenje sudije Picard, smatra da se Stanišićev postupak u odnosu na Vukovar može razumno protumačiti kao podrška uspešnom vojnom zauzimanju Vukovara.
    Razmotrivši ove i druge neposredne dokaze o Stanišićevoj nameri, većina članova Veća, uz suprotno mišljenje sudije Picard, smatra da oni nisu dovoljni za utvrđivanje Stanišićeve namere da doprinese ostvarivanju navodnog zajedničkog zločinačkog cilja putem činjenja zločina.

    U odsustvu neposrednih dokaza, Veće je razmotrilo da li se zaključak o nameri može izvesti na osnovu Stanišićevih postupaka iz perioda na koji se odnosi optužnica. Veće je u tom smislu posebno uzelo u obzir postupke optuženog u odnosu na Jedinicu, policiju SAO Krajine, SDG i Škorpione.

    Što se tiče Jedinice, Veće pre svega podseća na svoje zaključke da je ova formacija prvo počinila krivična dela ubistva, deportacije i prisilnog premeštanja u Bosanskom Šamcu, a zatim i krivična dela deportacije i prisilnog premeštanja u Doboju 1992. godine. Veće je nadalje zaključilo da su optuženi organizovali učešće Jedinice u operacijama na području tih opština. Međutim, na osnovu dokaza nije utvrđeno da su optuženi lično rukovodili Jedinicom tokom tih operacija, niti da su davali naređenja ili uputstva da se čine pomenuti zločini. Ipak, s obzirom na njihovu ulogu u odnosu na Jedinicu i na obim krivičnih dela, Veće je zaključilo da su optuženi morali da znaju da su pripadnici Jedinice počinili zločine u Bosanskom Šamcu i da su razumno mogli da predvide da će pripadnici Jedinice činiti zločine u Doboju. Veće je nadalje razmotrilo učešće ove Jedinice u drugim operacijama, učešće koje su organizovali optuženi, a koje je obuhvatalo izviđanje i operacije preduzete kao odgovor na vojne napade protivničkih snaga. S izuzetkom operacija u Doboju i Bosanskom Šamcu, Veće nije zaključilo da su pripadnici Jedinice počinili zločine tokom operacija u kojima su učestvovali.

    Sledstveno tome, većina članova Veća, uz suprotno mišljenje sudije Picard, ne smatra da je jedini razuman zaključak koji proizlazi iz Stanišićevih postupaka prema toj Jedinici taj da je on posedovao nameru da doprinese ostvarivanju navodnog udruženog zločinačkog poduhvata. Isto tako, kada je reč o Stanišićevim postupcima u vezi sa obukom srpskih snaga, većina članova Veća, uz suprotno mišljenje sudije Picard, ne smatra da je jedini razuman zaključak koji proizlazi iz dokaza taj da je on posedovao nameru da doprinese ostvarivanju navodnog udruženog zločinačkog poduhvata.

    Kada je reč o policiji SAO Krajine, Veće je zaključilo da su pripadnici te formacije počinili ubistva u SAO Krajini 1991. godine i deportaciju između 80.000 i 100.000 Hrvata na tom istom području tokom 1991. i 1992. godine. Veće je dalje konstatovalo da je optuženi bio tesno povezan sa formiranjem i pružanjem logističke i finansijske podrške policiji SAO Krajine. Optuženi je takođe održavao blisku saradnju sa Milanom Martićem pod čijom je ingerencijom bila ova formacija i za čiju je nameru da se nesrbi proteraju optuženi morao da zna.

    Veće je zaključilo da je Stanišić, time što je počev od aprila 1991. godine kontinuirano pružao podršku policiji SAO Krajine i sarađivao s Milanom Martićem, prihvatio rizik da će policija SAO Krajine počiniti zločine prilikom zauzimanja i držanja pod srpskom kontrolom velikih područja Hrvatske. Međutim, Veće je utvrdilo da to znanje i prihvatanje takvog rizika nisu dovoljni za prvi oblik odgovornosti po udruženom zločinačkom poduhvatu. Većina članova Veća, uz suprotno mišljenje sudije Picard, ne smatra da je jedini razuman zaključak koji proizlazi iz Stanišićevih postupaka u odnosu na policiju SAO Krajine taj da je on posedovao nameru navodnog udruženog zločinačkog poduhvata.

    Većina članova Veća, uz suprotno mišljenje sudije Picard, došla je do istog zaključka u vezi sa Stanišićevim postupcima u odnosu na SDG i Škorpione.
    Kod donošenja pomenutih zaključaka, većina članova Veća, uz suprotno mišljenje sudije Picard, prihvata da postoji razumna mogućnost da se Stanišićeva namera u odnosu na Jedinicu, kao i na obuku drugih srpskih snaga, policiju SAO Krajine, SDG i Škorpione, svodila na uspostavljanje i održavanje srpske kontrole nad velikim područjima Hrvatske i Bosne i Hercegovine.

    Na osnovu svega što je dosad izneseno, većina članova Veća, uz suprotno mišljenje sudije Picard, nije mogla da utvrdi da je jedini razuman zaključak koji proizlazi iz dokaza o Stanišićevim postupcima taj da je on posedovao nameru da doprinese ostvarivanju zajedničkog zločinačkog cilja prisilnog i trajnog uklanjanja većeg dela nesrpskog stanovništva s velikih područja u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini putem činjenja ubistva, deportacije, prisilnog premeštanja i progona, najkasnije od aprila 1991. pa do kraja 1995. godine.

    Što se tiče Franka Simatovića, Veće je prvo razmotrilo dokaze o njegovim konkretnim postupcima ili izgovorenim rečima. Veće je u vezi s tim zaključilo da je Simatović učestvovao u razgovoru o ciljevima napada na Lovinac, među kojima je bio i cilj da što više lokalnog stanovništva napusti to područje kako bi se uspostavila čisto srpska teritorija. Veće smatra da ovi dokazi pokazuju da je Simatović u najmanju ruku znao za Martićevu nameru da prisilno ukloni hrvatske civile iz sela Lovinac u junu 1991. godine (i da je tu nameru možda čak i posedovao), mada se na osnovu dokaza ne može utvrditi da li su ta lica napustila Lovinac tokom ili odmah posle napada.

    U pogledu vukovarskih operacija, Veće je zaključilo da je Simatović bio prisutan na sastanku koji je prethodio padu Vukovara i na proslavi održanoj posle njegovog pada. S obzirom na to da Veću nije poznat sadržaj pomenutog sastanka, a imajući u vidu da pripadnici Jedinice nisu učestvovali u tom napadu, većina članova Veća, uz suprotno mišljenje sudije Picard, prihvata kao razumno tumačenje da se Simatovićeva namera svodila na podršku uspešnom vojnom zauzimanju Vukovara.

    Veće je nadalje ocenilo dokaze o Simatovićevim postupcima u odnosu na druge vojne operacije. Dokazi ukazuju da su te operacije bile vojne akcije usmerene protiv protivničkih snaga i ne ukazuju na to da su tokom tih operacija počinjeni ikakvi zločini.

    Na osnovu svega što je dosad izneseno, većina članova Veća, uz suprotno mišljenje sudije Picard, nije mogla da zaključi na osnovu dokaza o Simatovićevim postupcima da je on posedovao nameru da doprinese ostvarivanju zajedničkog zločinačkog cilja da se većina nesrpskog stanovništva prisilno i trajno ukloni sa velikih područja u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini putem činjenja ubistva, deportacije, prisilnog premeštanja i progona, najkasnije od aprila 1991. pa do kraja 1995. godine.

    Veće je zatim razmotrilo druge vidove krivične odgovornosti koje tužilaštvo stavlja optuženima na teret.

    Veće smatra da tužilaštvo nije dokazalo van razumne sumnje da su optuženi planirali ili naredili zločine za koje se terete u optužnici.
    Što se tiče navoda iz optužnice koji se odnose na odgovornost za pomaganje i podržavanje zločina, Veće je pre svega razmotrilo da li su postupci optuženih prema određenim formacijama, a posebno prema Jedinici, pomogli i podržali ma koji zločin.

    U tom smislu, kao što je već rečeno, Veće je zaključilo da su optuženi rukovodili i organizovali formiranje Jedinice u periodu od maja do avgusta 1991. godine, kao i da su najkasnije od septembra 1991. godine optuženi komandovali Jedinicom i rukovodili njenim razmeštanjem i izvođenjem obuke preko vodećih pripadnika Jedinice koji su nastupali u ime optuženih i bili im neposredno podređeni. Veće nadalje podseća na svoje zaključke da su optuženi organizovali učešće Jedinice tokom operacija u Bosanskom Šamcu i Doboju 1992. godine, da su organizovali obuku za njene pripadnike u centrima u Doboju i Pajzošu, kao i da su organizovali njihovo finansiranje. Veće je zaključilo da su ovi doprinosi optuženih pomogli činjenju zločina u Bosanskom Šamcu i Doboju.

    Većina članova Veća, uz suprotno mišljenje sudije Picard, smatra da pomoć koju su optuženi pružali operacijama u Bosanskom Šamcu i Doboju, kao i Jedinici uopšte, nije bila konkretno usmerena na činjenje krivičnih dela ubistva, deportacije, prisilnog premeštanja ili progona. Ta pomoć bila je takva da zapravo omogućuje izvođenje razumnog zaključka da je ona bila konkretno usmerena na uspostavljanje i održavanje srpske kontrole nad tim područjima. Stoga većina članova Veća, uz suprotno mišljenje sudije Picard, nije mogla da zaključi da pomoć koju su optuženi pružali Jedinici predstavlja pomaganje i podržavanje činjenju zločina u Doboju i Bosanskom Šamcu.

    Pretresno veće smatra da su postojale određene veze, doduše labavije ako se uporede sa Jedinicom, između optuženih i drugih grupa, na primjer sa policijom SAO Krajine. Doprinos koji su optuženi dali tim drugim grupama je slične prirode, a obuhvata finansiranje, snabdevanje, organizovanje učešća, podršku i obuku. Međutim, Veće podseća da optuženi nisu, ni u jednom od slučajeva kada su pripadnici tih drugih grupa činili zločine, odigrali neku konkretniju ulogu u pružanju pomoći.

    Podsećajući na svoj zaključak da je vrsta pomoći kakva je pružena Jedinici nedovoljna da bi povlačila krivičnu odgovornost za pomaganje i podržavanje, većina članova Veća, uz suprotno mišljenje sudije Picard, nije mogla da zaključi da su optuženi pomagali i podržavali zločine koje su počinili SDG, policija SAO Krajine, Škorpioni, ili druge grupe.

    Gospodine Stanišiću, molim vas da ustanete.

    Iz gorenavedenih razloga, pošto je razmotrilo sve dokaze i argumente strana u postupku, Statut i Pravilnik, a na osnovu pravnih nalaza i utvrđenog činjeničnog stanja koji su izneti u presudi, ovo Sudsko veće utvrdilo je većinom glasova, uz suprotno mišljenje sudije Picard, da niste krivi i stoga vas oslobađa po svim tačkama za koje vas tereti optužnica. Veće nalaže da budete odmah pušteni na slobodu iz Pritvorske jedinice Ujedinjenih nacija, čim se obave sve neophodne praktične pripreme.

    Možete da sednete.

    Gospodine Simatoviću, molim vas da ustanete.

    Iz gorenavedenih razloga, pošto je razmotrilo sve dokaze i argumente strana u postupku, Statut i Pravilnik, a na osnovu pravnih nalaza i utvrđenog činjeničnog stanja koji su izneti u presudi, ovo Sudsko veće utvrdilo je većinom glasova, uz suprotno mišljenje sudije Picard, da niste krivi i stoga vas oslobađa po svim tačkama za koje vas tereti optužnica. Veće nalaže da budete odmah pušteni na slobodu iz Pritvorske jedinice Ujedinjenih nacija, čim se obave sve neophodne praktične pripreme.

    Možete da sednete.

    Suprotno mišljenje sudije Picard, kao i izdvojeno mišljenje čiji sam autor ja, sudija Orie, priloženi su uz presudu. Time je završeno izricanje presude, koja je od sada dostupna javnosti. Zasedanje je time zaključeno.
    hag - 85276 - 31.05.2013 : Malislatki - best (0)


    Sažetak presude Pretresnog veća u predmetu protiv Jovice Stanišića i Franka Stamatovića (1. dio)



    Haška farsa se i dalje nastavlja! Srbi se optužuju za "zločine" uglavnom, izmještanja i preseljavanja lica, za obuku vojnika koji su branili svoja ognjišta, svoju zemlju... O onim pravim zločinima, koje su počinili Hrvati i muslimani, Hag još uvijek ćuti!

    Pretresno veće danas zaseda kako bi izreklo presudu u predmetu Tužilac protiv Jovice Stanišića i Franka Simatovića.

    Za potrebe ove sednice, Veće će sažeto izneti svoje zaključke. Naglašavam da je u pitanju samo sažetak, a da se merodavni prikaz zaključaka Veća nalazi u pisanoj verziji presude koja će biti na raspolaganju po završetku današnjeg zasedanja.

    Ovaj predmet bavi se zločinima za koje se tvrdi da su počinjeni između 1. aprila 1991. i 31. decembra 1995. godine nad Hrvatima, bosanskim Muslimanima, bosanskim Hrvatima i drugim civilima nesrpske nacionalnosti na velikim područjima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Područja u Hrvatskoj o kojima je reč bila su Srpska autonomna oblast Krajina, odnosno SAO Krajina, i Srpska autonomna oblast Slavonija, Baranja i zapadni Srem, odnosno SAO SBZS. Krivična dela o kojima tužilaštvo iznosi navode uključuju progone, ubistva, deportaciju i prisilno premeštanje.

    Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću sudilo se na osnovu navoda da su učestvovali u udruženom zločinačkom poduhvatu. Cilj tog navedenog poduhvata bio je prisilno i trajno uklanjanje većeg dela nesrpskog stanovništva sa velikih područja u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Prema tvrdnjama tužilaštva, učesnici u zločinačkom poduhvatu pokušali su da ostvare taj cilj putem činjenja krivičnih dela progona, ubistva, deportacije i prisilnog premeštanja. Alternativno, zajednički zločinački cilj uključivao je krivična dela deportacije i prislinog premeštanja, pri čemu su dvojica optuženih razumno mogli da predvide da su krivična dela progona i ubistva mogući ishod izvršenja navedenog udruženog zločinačkog poduhvata.

    Tužilaštvo tvrdi da su učesnici u tom udruženom zločinačkom poduhvatu, osim dvojice optuženih, bili srpski politički i vojni lideri kao što su Slobodan Milošević, Radovan Stojičić, Milan Martić, Goran Hadžić, Milan Babić, Radovan Karadžić, Momčilo Krajišnik, Biljana Plavšić i Željko Ražnatović Arkan.
    Prema navodima tužilaštva, svojim činjenjem i nečinjenjem Jovica Stanišić i Franko Simatović doprineli su ostvarivanju ciljeva navedenog zločinačkog poduhvata. Prema navodima iz optužnice, optuženi su posedovali nameru da ostvare zajednički zločinački cilj.

    Kako se u optužnici navodi, osim što snose individualnu krivičnu odgovornost za krivična dela počinjena u okviru udruženog zločinačkog poduhvata, obojica optuženih takođe snose krivičnu odgovornost jer su planirali, naređivali i/ili pomagali i podržavali planiranje, pripremanje i/ili izvršenje navedenih zločina.
    Tužilaštvo tvrdi da je počev od 1991. godine Jovica Stanišić bio na čelu Službe državne bezbednosti Republike Srbije, odnosno DB-a, a da je Franko Simatović tokom celog perioda na koji se optužnica odnosi delovao kao zvaničnik DB-a po neposrednom ovlašćenju Jovice Stanišića.

    Prema navodima iz optužnice, Jovica Stanišić i Franko Simatović učestvovali su u
    udruženom zločinačkom poduhvatu putem interakcija koje su, između ostalog, imali sa specijalnom jedinicom DB-a Srbije poznatom kao Jedinica za posebne namene ili Crvene beretke. U ovom sažetku, ja ću ovu formaciju nazivati "Jedinica". Stanišić i Simatović nadalje su učestvovali u UZP-u putem interakcija koje su imali sa Škorpionima i Srpskom dobrovoljačkom gardom, poznatom i kao Arkanovci. U ovom sažetku, ja ću Srpsku dobrovoljačku gardu nazivati SDG. Kako se u optužnici navodi, optuženi su tajno formirali ove grupe kao specijalne jedinice DB-a u svrhu preduzimanja vojnih akcija u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Prema navodima tužilaštva, optuženi su rukovodili učešćem ovih jedinica u pojedinim dejstvima u tim državama. Nadalje se navodi da su optuženi obučavali, snabdevali i finansirali ove jedinice i obezbeđivali im podršku.

    Tužilaštvo dalje navodi da su optuženi učestvovali u udruženom zločinačkom
    poduhvatu i putem interakcija koje su imali sa drugim srpskim snagama, uključujući tu i policiju SAO Krajine, kao i da su obezbeđivali kanale veze među ključnim učesnicima u zločinačkom poduhvatu tokom celog perioda na koji se optužnica odnosi.

    U toku suđenja, pred Pretresnim većem iskaze je dalo 95 svedoka na okolnosti i
    sudskih veštaka, a u spis predmeta usvojeno je skoro 5.000 dokaznih predmeta. Veliki broj svedoka svedočio je uz primenu zaštitnih mera, koje su imale za cilj da zaštite ličnu bezbednost i sigurnost tih svedoka ili njihovih porodica. To je bio slučaj sa 54 od 133 svedoka čije je iskaze Pretresno veće saslušalo. Pretresno veće takođe je odobrilo molbe iz Srbije kojima je tražena primena mera radi zaštite njenih nacionalnih bezbednosnih interesa, uglavnom u vidu redigovanja određenih delova dokaznih predmeta.

    Pretresno veće sada će izneti sažetak svojih zaključaka.
    U skladu sa sporazumom između strana u postupku, Pretresno veće je konstatovalo
    da je tokom čitavog perioda relevantnog za krivična dela navedena u optužnici, na teritoriji Hrvatske i Bosne i Hercegovine postojao oružani sukob.

    Budući da su krivična dela činjena širom područja na koja se optužnica odnosi i to tokom više godina, kao i da su žrtve tih krivičnih dela, uz retke izuzetke, bile civili nesrpske nacionalnosti, Pretresno veće zaključilo je van razumne sumnje da je u SAO Krajini, SAO Slavoniji, Baranji i zapadnom Sremu, kao i u opštinama u Bosni i Hercegovini koje se navode u optužnici, izvršen napad širokih razmera usmeren na nesrpsko civilno stanovništvo.

    Pretresno veće razmotrilo je dokaze o znatnom broju konkretnih slučajeva
    deportacije i prisilnog premeštanja. Na primer, dva svedoka dala su iskaze o događaju koji se odigrao 9. aprila 1992. godine, a u kome su pripadnici Srpske dobrovoljačke garde i drugi naoružani ljudi pokupili najmanje 90 uglavnom starijih lica hrvatske i mađarske nacionalnosti iz Erduta i ukrcali ih u autobuse za Sarvaš. U Sarvašu je ovim ljudima rečeno da peške odu do Osijeka, koji je bio pod hrvatskom kontrolom, što su oni i učinili.

    Pretresno veće zaključilo je van razumne sumnje da su ti počinioci počinili krivično delo deportacije kao zločina protiv čovečnosti.

    Pretresnom veću takođe su predočeni dokazi u vezi sa odlaskom između 80 i
    100.000 Hrvata i drugih civila nesrba iz SAO Krajine tokom 1991. i 1992. godine. Pretresno veće zaključilo je da su ti ljudi pobegli zbog stanja koje je zavladalo na tom području, a koje je nastalo usled kombinacije sledećih faktora: napada izvršenih na sela i gradove naseljene hrvatskim stanovništvom; ubistava; korišćenja živih štitova; zatvaranja; premlaćivanja; prisilnog rada; seksualnog zlostavljanja i drugih vidova šikaniranja Hrvata; kao i pljačkanja i razaranja imovine.

    Mada Pretresno veće napominje da strah od nasilja, pretnje, zatvaranje, psihološki pritisci i druge slične okolnosti mogu stvoriti atmosferu u kojoj odlazak postaje jedini mogući izbor, Veće je zaključilo da su ljudi koji su napustili SAO Krajinu usled okolnosti koje su tamo zavladale ipak bili prisilno raseljeni. Na osnovu navedenog, Pretresno veće zaključilo je da su pripadnici snaga policije SAO Krajine, Teritorijalne odbrane SAO Krajine i Jugoslovenske narodne armije (JNA), između ostalih, počinili krivično delo deportacije kao zločina protiv čovečnosti kada su izvršili navedene vidove maltretiranja i nasilna dela.

    Pretresno veće takođe je zaključilo da su Srpska dobrovoljačka garda, Jedinica, policija SAO Krajine i druge snage počinile krivično delo deportacije i prisilnog premeštanja na brojnim lokacijama u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini tokom celog perioda na koji se optužnica odnosi.

    Pretresno veće nadalje je primilo i razmotrilo presuđene činjenice i dokaze o brojnim slučajevima ubistva. Na primer, veće je zaključilo da su 20. oktobra 1991, ili približno tog datuma, pripadnici policije SAO Krajine pohvatali lokalne, pretežno hrvatske civile, i odveli ih u vatrogasni dom u Hrvatskoj Dubici. Sledećeg dana, u krečanama blizu Baćina, pripadnici policije SAO Krajine streljali su i ubili 39 zatočenih Hrvata, uglavnom starijih lica. Pretresno veće zaključilo je da su pripadnici policije SAO Krajine počinili krivično delo ubistva kao zločina protiv čovečnosti i kao kršenja zakona i običaja ratovanja.
    Veće je nadalje zaključilo da su Srpska dobrovoljačka garda, Jedinica, Škorpioni, policija SAO Krajine i druge snage počinile veliki broj ubistava Hrvata, Muslimana i drugih nesrba u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.
    Pošto je razmotrilo dokaze i svoje zaključke u vezi sa delima ubistva, deportacije i prisilnog premeštanja, Pretresno veće utvrdilo je da su navedena dela počinjena sa namerom da se izvrši diskriminacija. Veće je stoga zaključilo da ta dela predstavljaju progon kao zločin protiv čovečnosti.

    U optužnici se navodi da optuženi snose individualnu krivičnu odgovornost za krivična dela ubistva, deportacije, prisilnog premeštanja i progona. Te optužbe zasnivaju se na navodnom učešću optuženih u udruženom zločinačkom poduhvatu, koji je imao za cilj prisilno i trajno uklanjanje većeg dela nesrpskog stanovništva sa velikih područja u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Pretresno veće sada će se pozabaviti time da li se navedena krivična dela mogu pripisati optuženima.

    Pretresno veće utvrdilo je da je počev od 31. decembra 1991. Jovica Stanišić bio na čelu DB-a Srbije, a da je Franko Simatović bio zaposlen u Drugoj upravi DB-a tokom celog perioda na koji se optužnica odnosi.

    Pretresno veće primilo je veliku količinu dokaza u vezi sa ulogom koju su optuženi imali u odnosu na Jedinicu, druge navodne specijalne jedinice DB-a Srbije i druge srpske snage, često u vidu iskaza bivših pripadnika tih istih formacija ili u vidu zvanične dokumentacije Državne bezbednosti.
    Prvo, što se tiče Jedinice, poznate i kao Crvene beretke, a kasnije kao JATD (Jedinica za antiteroristička dejstva), Veće je utvrdilo da su u periodu od maja do avgusta 1991. godine Jovica Stanišić i Franko Simatović formirali jednu jedinicu DB-a Srbije koja se sastojala od oko 25 do 30 lica. U periodu od kraja aprila ili početka maja pa do jula 1991. godine, Franko Simatović je, u saradnji sa drugima, učestvovao u osnivanju i radu centra za obuku u Golubiću, u kome je izvođenje obuke započeto u maju 1991. Posle sastanaka između Martića i Stanišića i između Simatovića i Kapetana Dragana, koji su održani u Beogradu, instruktori Kapetan Dragan i Dragan Filipović izvodili su obuku u Golubiću zajedno sa Živojinom Ivanovićem, između ostalih. Po završenoj obuci, više polaznika obuke iz Golubića i sami su postali instruktori.

    Pretresno veće utvrdilo je da je obuka koja se izvodila u Golubiću bila vojne prirode i da je uključivala obučavanje polaznika za rukovanje oružjem i postavljanje zaseda, kao i za postupanje prema ratnim zarobljenicima i postupanje prema civilima u oružanom sukobu. U periodu između aprila i avgusta 1991, obuku u Golubiću prošlo je ukupno između 350 i 700 pripadnika policije i Teritorijalne odbrane SAO Krajine. Ljudi obučeni u Golubiću formirali su druge jedinice i obučavali druga lica u SAO Krajini, a takođe su, zajedno sa Simatovićem, Kapetanom Draganom i Živojinom Ivanovićem, učestvovali u dejstvima koja su u SAO Krajini izvođena između juna i avgusta 1991. godine.
    Pretresno veće utvrdilo je da je centar u Golubiću bio prvi u nizu sličnih centara u kojima je Jedinica obučavala nove regrute i druge srpske snage. Jedinica je takođe upućivala svoje pripadnike u različite operacije vojne prirode, uz podršku optuženih i pod njihovim rukovođenjem. Počev od kraja 1991. godine, među ovim centrima bio je i centar Ležimir na Fruškoj gori, odakle je Jedinica upućivana u operacije koje su u septembru 1991. godine izvođene u Slavoniji, Baranji i zapadnom Sremu. 1992. godine, među ovim centrima bili su i centar Pajzoš u Iloku, odakle su pripadnici Jedinice upućivani da učestvuju u zauzimanju Bosanskog Šamca u maju 1992, kao i centri na Ozrenu i Vili, odakle su pripadnici Jedinice upućivani u operacije izvođene oko Doboja u periodu između aprila i jula 1992. Veće je zaključilo da su tokom 1992. godine pripadnici Jedinice počinili krivična dela ubistva, deportacije i prisilnog premeštanja u opštini Bosanski Šamac, kao i krivična dela deportacije i prisilnog premeštanja u opštini Doboj.

    Jedinica je tokom 1993. godine nastavila s izvođenjem obuke u centru na Tari, kao i u centrima u Skelanima i Bratuncu, odakle je učestvovala u borbenim dejstvima i akcijama čišćenja na području Skelana u martu i aprilu 1993. godine, kao i na području Bratunca u prvoj polovini 1993. Jedinica je nastavila s izvođenjem obuke 1995. godine u centrima Bilje, Sova i Pajzoš.

    Optuženi su 1997. godine prisustvovali proslavi godišnjice osnivanja Jedinice, tokom koje je Simatović hvalio njena dostignuća u, kako je rekao, zaštiti nacionalne bezbednosti u okolnostima u kojima je opstanak srpskog naroda bio neposredno ugrožen na celom njegovom nacionalnom prostoru. Tom prilikom Stanišić je uručio nagrade nekolicini pripadnika Jedinice.

    Shodno tome, Veće je zaključilo da su optuženi organizovali formiranje Jedinice i rukovodili njime, da su organizovali njeno učešće u nizu operacija u Hrvatskoj i Bosni i Herzegovini, kao i da su rukovodili i organizovali njeno finansiranje, logističku podršku i druge vrste značajne pomoći ili podrške tokom celog perioda na koji se optužnica odnosi. Optuženi su najkasnije od septembra 1991. godine komandovali Jedinicom i rukovodili njenim razmeštanjem i izvođenjem obuke preko vodećih pripadnika Jedinice. Jedinica je u avgustu 1993. godine formalno postala deo DB-a Srbije kada je formalizovana kao JATD (Jedinica za antiteroristička dejstva).

    Kada je reč o drugim navodnim specijalnim jedinicama DB-a, Veće smatra da su veze između tih formacija i optuženih bile slabije. Na primer, Veće nije moglo da zaključi da su optuženi rukovodili ili organizovali formiranje SDG ili Škorpiona, niti da su njima rukovodili u nekoj konkretnoj operaciji. Štaviše, Veće je izvelo tek manji broj zaključaka da su optuženi pružali podršku ovim dvema formacijama.
    kosovo_21_vijek - 85159 - 22.05.2013 : Malislatki - best (3)


    Prihvatanje aneksije BiH 1909. i priznanja tzv. Republike Kosovo 2013.

    Piše: Velibor Džomić
    subota, 18. maj 2013.

    Često se, tokom poslednjih meseci, godina i decenije, s raznih nivoa i adresa otvaralo pitanje zahteva Vladi Srbije da de fakto ili de jure prizna nezavisnost takozvane Republike Kosovo. U tim raspravama su iznošeni različiti argumenti, a čitav proces je, kao i svaki sličan u istoriji, praćen različitim ulogama i ultimatumima velikih sila ili, kako je danas odomaćeno, takozvane međunarodne zajednice.

    Nedavno je u jednoj novinskoj raspravi posebno analiziran ultimatum Austrougarske Kraljevini Srbiji od 1914. i upoređivan sa zahtevima Nemačke Republici Srbiji 2013. godine. Nakon potpisivanja i prihvatanja Prvog sporazuma o principima koji regulišu normalizaciju odnosa između Vlade Republike Srbije i takozvane Vlade Republike Kosovo ili, kolokvijalno - Briselskog sporazuma, mora se reći da postoji jedan, mnogo interesantniji i za ovo vreme i prilike na međunarodnom i unutrašnjem planu uporediviji primer kad je u pitanju današnja Srbija i njen odnos prema kosovsko-metohijskom pitanju. Reč je austrougarskoj aneksiji Bosne i Hercegovine od 1908. i odnosu Kraljevine Srbije prema tom činu.

    Podsećanja radi, Austrougarska je 5. oktobra 1908. proglasila aneksiju Bosne i Hercegovine i de jure je pripojila sebi. Na Berlinskom kongresu 1878. godine, dakle trideset godina pre aneksije, propisano je da će dve "provincije Bosnu i Hercegovinu okupirati Austrougarska, koja će njima upravljati. Pošto Vlada Austrougarske ne želi da preuzme upravu u Novopazarskom sandžaku, koji se nalazi između Srbije i Crne Gore u pravcu jugoistoka do Mitrovice, u njemu će ostati otomanska uprava; ipak, da bi se obezbedilo održavanje novog političkog stanja, kao i sloboda i bezbednost saobraćaja, Austrougarskoj se ostavlja pravo da drži tu garnizone i da ima vojne i trgovačke puteve na čitavom prostoru ovog dela starog vilajeta Bosne. U tom smislu, Austrougarska i Turska će se sporazumeti o pojedinostima". Nesporno, dve tadašnje turske provincije, Bosna i Hercegovina, de jure su ostale u sastavu Turske, a de facto pod vlašću Austrougarske. Međusobni odnosi između Austrougarske i Turske su nakon Berlinskog kongresa regulisani kroz više protokola i konvencija.

    Car Franjo Josif je proklamacijom od 5. oktobra 1908. naveo da je aneksiju izvršio kako bi "stanovništvu Bosne i Hercegovine u punoj meri bila priznata i garantovana građanska prava. Pored slobode ličnosti i veroispovesti, poštovanja neprikosnovenosti imovine, morala i običaja, prava domaćinstva i slobode štampe.. . neophodno je da se stave pod izričitu zakonsku zaštitu nezavisnost pravosuđa i prava na podnošenje peticija, kao i na okupljanje i udruživanje.. . ".
    Vlada Kraljevine Srbije pod predsedništvom Petra Velimirovića je 7. oktobra 1908. godine uputila Beču protestnu notu kojom je tražila povratak na stanje pre aneksije, odnosno na poštovanje čl. 25. Berlinskog ugovora. Već 24. oktobra 1908. Srbija i Crna Gora su zbog aneksione krize sklopile tajni ugovor kojim je predviđena čak i vojna saradnja radi zajedničke odbrane srpskih nacionalnih interesa.
    U Srbiji je nakon aneksije izvršena mobilizacija, narodno nezadovoljstvo je kuljalo sa svake strane, organizovani su protesti, štampa je bila prepuna nacionalnih tekstova, antiaustrougarska propaganda je doživela vrhunac, a srpski rodoljubi su oformili Srpsku narodnu odbranu kao nacionalnu organizaciju koja je imala zadatak da pomogne okupiranom srpskom narodu u Bosni i Hercegovini. I u Crnoj Gori i u Bosni i u Hercegovini bila je identična situacija. Vlada Kraljevine Srbije je podržavala te aktivnosti i jasno artikulisala narodni stav.

    I sve je to trajalo do 31. marta 1909, kad je Vlada Kraljevine Srbije pod predsedništvom Stojana Novakovića, inače osnivača tadašnje Srpske napredne stranke, promenila dotadašnju politiku, krenula putem nacionalne izdaje i napravila čin dostojan prezrenja - priznala je, mimo svog naroda, austrougarsku aneksiju Bosne i Hercegovine!
    Prema relevantnim istorijskim izvorima, notu o priznanju, koja je Carskoj i kraljevskoj vladi Austrougarske uručena preko srpskog poslanika u Beču 31. marta 1909, sačinili su i napisali predstavnici Britanije, Francuske, Italije i Rusije, a Srbija je prihvatila kao svoju. Isti je slučaj i s Prvim sporazumom koji je sačinila Ketrin Ešton 19. aprila 2013. godine. U noti Vlade Kraljevine Srbije od 1909. navedeno je:

  • "Srbija priznaje da nije bila povređena u svojim pravima svršenim činom koji je stvoren u Bosni i Hercegovini i da će se, prema tome, saobraziti onakvoj odluci kakve sile budu donele u pogledu čl. 25. Berlinskog ugovora. Odazivajući se savetima velikih sila, Srbija se angažuje, još odsad, da će napustiti držanje protestovanja i opozicije, koje je zauzimala prema aneksiji, od prošle jeseni, i angažuje se, sem toga, da će promeniti pravac svoje sadašnje politike prema Austrougarskoj, te ubuduće održavati s njom odnose dobrog susedstva. Prema tim izjavama, a verujući u miroljubive namere Austrougarske, Srbija će povratiti svoju vojsku u stanje u kome se nalazila u proleće 1908. godine u pogledu njene organizacije, dislokacije i brojnog stanja. Ona će razoružati i raspustiti dobrovoljce i čete, i sprečiće obrazovanje novih neregularnih jedinica na svojem zemljištu. "

    Neverovatna je istorijska podudarnost događaja od 31. marta 1909. i 22. aprila 2013. godine. Evo samo nekoliko paralela: 1909 - prekršen Berlinski ugovor, a 2013. - prekršena Rezolucija br. 1244 Ujedinjenih nacija; 1909 - primljena obaveza raspuštanja vojnih jedinica u Kraljevini Srbiji, a 2013 - primljena obaveza "ukidanja paralelnih", odnosno legalnih institucija Republike Srbije na Kosovu i Metohiji; 1909 - u glavnoj ulozi Srpska napredna stranka i koncentraciona vlada na čelu sa Stojanom Novakovićem, a 2013 - u glavnoj ulozi Srpska napredna stranka i koaliciona vlada na čelu s Ivicom Dačićem i Aleksandrom Vučićem; 1909 - Kraljevini Srbiji je prećeno ratom, a 2013 - Republici Srbiji se preti glađu i prekidom investicija; 1909 - Vlada Kraljevine Srbije je priznala tuđu, nelegalnu, jednostrano proglašenu austrougarsku vlast na svojoj istorijskoj teritoriji, a 2013 - Vlada Republike Srbije je priznala tuđu, nelegalnu i jednostranu proglašenu šiptarsku vlast na Kosovu i Metohiji kao svojoj istorijskoj teritoriji; 1909 - Vlada Kraljevine Srbija se i formalno odrekla Bosne i Hercegovine, a 2013 - Vlada Republike Srbije se i formalno odrekla Kosova i Metohije; 1909 - notu o priznanju aneksije Bosne i Hercegovine su Kraljevini Srbiji napisali predstavnici velikih sila, a 2013 - Evropske unije. Postoji i jedna razlika - 1909. je i Rusija bila za aneksiju i Srbijino priznanje tog jednostranog čina, a 2013 - Rusija je protiv priznanja takozvane Republike Kosovo i uzalud hrabri Vladu Republike Srbije da ne čini to što čini.

    Ne treba zaboraviti ni istorijski podatak da je Stojan Novaković 1882. godine kao ministar prosvete i crkvenih dela za vreme kralja Milana Obrenovića, radi vođenja antisrpske, antiruske i austrofilske politike, svrgao tadašnjeg Mitropolita Beogradskog Mihaila (Jovanovića) i druge vladike u Srbiji, i prvi put u istoriji Srpske Crkve uveo takozvanu nekanonsku jerarhiju na čelu s Teodosijem Mraovićem. Takvo nekanonsko i neredovno stanje potrajalo je sve do 1890. godine.

    Kakva je pouka i poruka današnjim generacijama iz izdajničkog i sramnog akta Vlade Stojana Novakovića od 31. marta 1909. godine? Srbija se nije spasla od ratnog pohoda Austrougarske koji je usledio pet godina kasnije, ali se obrukala žrtvovanjem svoje jednorodne i jednoverne braće u Bosni i Hercegovini i njihove predaje Austrougarima. Ostaje da se vide, iako se već kao strašne naslućuju posledice Dačić-Vučićevog takozvanog Briselskog sporazuma.

    Iz ovog istorijskog primera se ne samo potvrđuje da je, kako su Latini govorili, istorija učiteljica života, nego i da se istorija ponavlja. I danas se ponavlja, i to mnogo surovije nego 1909. godine. Pobedonosni put Kraljevine Srbije je, nakon sramnih akata Stojana Novakovića započeo povratkom Nikole Pašića na čelo Vlade Kraljevine Srbije 11. oktobra 1909. godine. Na tom putu Pašić je oslobodio Kosovo i Metohiju, da bi danas, tačno vek kasnije, ono ponovo bilo žrtvovano.

    Današnji beogradski vlastodršci, ako imaju savesti i obraza, kao i brige o svome mestu u istoriji ovog naroda, treba da znaju da srpska istorija ne slavi Stojana Novakovića nego Nikolu Pašića!
  • muslimanski_dnevnik2 - 84845 - 07.05.2013 : Malislatki - best (1)

    Ratni dnevnik Mirsada Ćatića(4)



    13. juli 1995.

    Zaim me upoznao sa situacijom po karti, a sutra ćemo obići jedinice. I on smatra da je visočki pravac bio promašaj i, da je on imao svježe snage, sigurno bi dogurao do Goražda.

    Počelo je prebacivanje snaga sa sjevernog pravca na južni. Dio Sedmog korpusa stigao je u rejon Proskoka. Vidio sam se sa Ćuskićem, on je zamjenik Alagiću. Sa njima je i Pajo Agić; nekad je bio komandant ŠTO u Gornjem Vakufu. Dobro su organizovani i djeluju samouvjereno.

    14. juli 1995.

    Sastanak komandanta i "dogovor" za napad. Sastanak ne vodi niko. General Alagić će dva dana vršiti artiljerijsku pripremu da "omekša" teren i onda kreće prema Jahorini. Siguran je u uspjeh. General Dreković kreće sutra i ne čeka nikog. Pravac napada su Brda i Kalinovik. General Karavelić daje Zaimu riječ. Po dogovoru, Zaim traži deset dana za pripremu. Karavelić skraćuje na pet dana. Sastanak je završen i svako radi po svome. Čudno je da nema nikog iz Generalštaba da koordinira ovakve "dogovore". Za ovo što su naumili, a svi su različito naumili, nema dovoljno snaga. Jedinice su samo poimenično brigade, a brojčano bataljoni. U napad se kreće nesinhronizovano i bez težišta napada. Ne postoji glavna komanda koja vodi operaciju. Potcjenjuje se neprijatelj, a podaci o njemu se i ne iznose, kao da i ne postoji.

    21. juli 1995.

    Ništa se ne događa. Rađa se povukao na odmor. Došla mu je smjena. Zaim je uveo u borbu i 705. brigadu iz pokreta. Otkrili su ih i "poklopili" artiljerijom. Sutra se nastavlja sa napadom. Karavelić komanduje preko načelnika Štaba i komandanata brigada i zaobilazi Zaima.

    Zaim je u dilemi: napadati dalje samostalno ili se pomiriti sa ovim što je urađeno? Predlažem mu napad, ali prema mom planu. Neće da ide preko Trnova, hoće da ga zaobiđe sa juga i produži prema Goraždu.

    Iz Glavnog štaba još nema ništa zvanično o mom postavljanju. Za put prema Bihaću još nema odobrenja.

    23. august 1995.

    Kurir u Komandi Četrnaeste divizije kaže da me tražio Delić. Zaim o tome ništa ne zna.

    Čuo sam se i sa djedom, Enverom Hadžihasanovićem. On mi kaže da su me tražili "svukuda", da sa mnom obave razgovor u vezi mog postavljanja na mjesto komandanta Četvrtog korpusa. Kad sam mu rekao da on, kao iskusan starješina, zna kako se naređuje oficiru da se javi u Glavni stab, da i on zna gdje su me rasporedili, pa po toj logici me ne trebaju tražiti "svukuda" nego u Komandi Četrnaeste divizije, i to preko komandanta divizije, a ne preko kurira i čistačica. On je to prenio na Sulejmana Vranja, jer je on glavni za personal.

    4. septembar 1995.

    Bio sam na razgovoru sa Vranjom. Ležeran i bezbrizan, tromih pokreta i misli. Uživa u svom statusu nedodirljivog. Ne sluša šta mu se priča, a govori kao na razglas.

    6. septembar 1995.

    Dudak silazi niz stepenice, pratnja oko njega.

  • "Đe si, Dudak - beže sanički?"

  • "Koji si ti? De, skini naočale! Pa, Mirsade, jesi l' to ti?! Ma, ni rođena mati neće te prepoznati!" Predstavio sam mu delegaciju: Fudo Purišević, Amir Kriko, Adem Catak... Malo smo posjedili kod njega, a onda je delegacija otišla po svom planu, a Dudak i ja mojoj kući.

    Sjedili smo skupa za stolom gotovo pola sata. Za to vrijeme moja mati je stalno mene nešto nutkala, a onda kaže:

    "Ovako i moj Mirso nosi dugu kosu i bradu. Sad ću ja tebi, sinko, pokazati sliku što mi je on poslao."

    Kad sam skinuo naočale, otac me prepoznao. Malo se ljutnuo, ali radost je prevladala.

    Zagrljeni smo krenuli pred mater, koja je upravo pronasla sliku svog sina - da mi je pokaže.

  • "Safija, eto ti sina uživo!"

    12. septembar 1995.

    Slabo sam spavao. Ne stižem se odmoriti. Sa Dudakom i Hamdom sam bio na izviđanju i izdavanju zadataka za predstojeći napad. U povratku smo navratili u restoran "Palma". Vlasnica je Senada Kajtezović. Moja prva ljubav još iz osnovne škole. Nije me prepoznala, a Hamdo me predstavio kao moga brata.

    U Komandi Petog korpusa sreo sam Kemu Karišika, Zagija i Salku Begića. Kontrola.

    Večeras počinje napad. Dudak je u kontaktu sa Hrvatskom vojskom. Oni su već u ofanzivnim djelovanjima prema Drvaru i Martinbrodu. Za nas bi trebali ostvariti neke artiljerijske vatre.

    Dudak mi je pokazao kartu koju mu je poslao Martin Špegelj. Obilježio je područja hrvatskog interesa i zajedničkog interesa.

    14. septembar 1995.

    Dudak je uspio da uđe u Kulen-Vakuf prije Hrvatske vojske, koja je zauzela Martinbrod. Hamdo je već u Vrtoču i ide prema Bosanskom Petrovcu.

    Jučer je Hrvatska vojska zauzela Jajce, a Sedmi korpus Donji Vakuf.

    Sada smo opet zatvoreni.

    Bosanski Petrovac je naš: 502. je umarširala!

    10. oktobar 1995.

    Sreo sam Kefu:

    "Znaš li da je Zaim poginuo?"

    17. oktobar 1995.

    Susreo sam Rekića. Popričali smo o svemu. Čuo sam nepovezanu ispovijed slomljenog čovjeka. Govorio je isprekidano i ubjeđivao Husu u neke detalje koje oni znaju sa suđenja. Optužuje ga da ga je uvalio svojom izjavom na sudu. Sarića spominje u negativnom kontekstu. Mučna situacija... Sejo je dosta oronuo. Kaže da su ga u zatvoru drogirali.

    Dogovorili smo se da ćemo nastaviti priču- Teško smo se provukli kroz tunel. Opravljaju ga.

    Imao sam sastanak sa Ljevakovićem. Bio je prije rata imam u Begovoj džamiji. Sudeći po odnosu ljudi prema njemu, vrlo je uticajan. Srednjih je godina, srednjeg rasta, ispitivačkog pogleda i analitičnog razmišljanja. O meni zna sve i barata podacima koje i ja ne znam o sebi. Proizveden sam u čin majora 10. 1. 1995. godine. Sad mi je jasno zašto Talijan nije htio da mi saopći čin, zašto je Alija izbjegavao da mi to kaže, zašto je Vranj nastojao da minimizira moje učešće u ratu i zašto Salko Polimac, pukovnik, kaže: "Ti si komandovao sa nekim grupicama."

    Pitali su me šta bih želio da radim. Ne znam. U Armiji u kojoj su generali bez vojske zaposjeli busije i ocjenjuju vojskovođe, gdje vojska postaje stranački instrument, gdje se navrat-nanos posmrtno činuju heroji - da se prikrije bruka, zbilja, šta ja tu imam raditi? Ne znam.

    18. oktobar 1995.

    Sa Amidžom i Seferom Halilovićem proveo sam popodne. Sefer se napokon dokopao svog terena: otišao je u politiku. Frustriran i osvetoljubiv. Kaže da je glavna osovina u "mom slučaju" Muslimović - Mujezinović - Rekić. Kakve veze ima, onda, Saja, kad je on njihov protivnik? Ovi zajedno rade sa Irfanom Ljevakovićem i Bakirom Alispahićem, koji je protivnik Alije Delimustafića, a njega zastupa Saja, koji je, zajedno sa Alispahićem, uz Aliju Izetbegovića. Čudna kombinacija bivših bezbjednjaka JNA i obavještajaca, bivših i sadašnjih MUP-ovaca, te novog stranačkog i vjerskog kadra u službi sigurnosti bošnjačkog korpusa. Neko će ovdje biti nasankan. Treba se pomiriti sa činjenicom da smo mi već istrošeni i poslužili svrsi.

    1. decembar 1995.

    U Zenici je pripremljena parada Trećeg korpusa. Stigli smo, ne znam ni ja sa koje strane, ali stadion je bio podaleko od nas. Kad je narod vidio Dudaka, Alagića, Hamdu, počele su ovacije i aplauzi. Bilo je lijepo ići kroz špalir uzdignutog čela. Svi smo se zanijeli kao da smo mi glavni i da je špalir pripremljen za nas. Nije bio za nas. Rekao sam Dudaku:

  • "Nije ti ovo baš neki plus!"

    Nije odmah skontao, dok nismo došli na tribine za goste. Svi su mislili da je Alija krenuo prema stadionu, pa krenuo protokol.

    Večeras sam čuo da je deblokada Sarajeva bila samo "blef" da bi se protivničke snage vezale za Sarajevo i tako omogućilo Petom korpusu da uspjesno izvrši ofanzivu. Da nisam bio na oba fronta u aktivnim fazama, možda bih i povjerovao.

    Za večerom trio policajaca: Irfan Ljevaković, Saja i Bakir.

    Kod sam Čusti ispričao o situaciji u Bosni i ljudima oko Alije, prokomentarisao je u stilu:

  • "Vladajuća politika je ona koja uspije da se održi između dobra i zla, a da bi to mogla - mora imati i predstavnike jedne i druge opcije pokraj sebe."

    Sa Talijanom sam se dovezao do Tarčina.

    Status još uvijek neriješen. Čekaju neku novu organizacijsku shemu, pa će biti mjesta i za mene.

    5. januar 1996.

    Dr. Rusmo mi ispričao svoju verziju njegovog progona i hapšenja. Sada, kad hoće da to objavi u novinama, Saja mu je rekao da ne piše ništa.

    Sreo sam Kefu:

  • "Komandante, traži grunt, jer Duma ti neće dati ništa!"

  • "Kakva Duma?"

  • "Duma ti je naša vlast koja duma kako će druge prevariti."

    Bezbjednjak iz Kasarne u Bradini, onako usput, rekao mi je da su Rekić i Sarić još u kontaktu i da im je neko u Zenici zaštita.

    7. januar 1996.

    Prvi put sam autom prešao u Sarajevo. Nedelja u Sarajevu je dosadna.

    Na sastanku sa Zijom Ljevakovićem sve je tempirano. Prvo, otvoreni razgovor sa pijanim piscem preko interfona-zvučnika, pa onda sa Đemom Najetovićem, transformisanim fundamentalistom iz "Banjičke medrese".

    Zijo mi savjetuje da idem kod Alije, da mi on riješi status, jer Sule neće sa mnom ni da razgovara. Nije još završena transformacija.
  • dobrovoljacka - 84825 - 07.05.2013 : Malislatki - best (0)

    Predmet Dobrovoljačka - 21 godina nekažnjenog zločina


    Slobodan Durmanović
    subota, 04. maj 2013.

    Trećeg maja u sarajevskoj ulici Hamdije Kreševljakovića obeležena je 21 godina od stradanja pripadnika JNA u ulici koja se nekada zvala Dobrovoljačka. S jedne strane, zvaničnici Republike Srpske, preživeli pripadnici tadašnje JNA i porodice ubijenih pripadnika JNA položili su cveće u bivšoj Dobrovoljačkoj ulici, na mestu na kome im je to dopustila sarajevska policija, inače udaljenom stotinak metara od mesta zločina. S druge strane, malo dalje, isti događaj obeležili su veterani i simpatizeri "Zelenih beretki" i "Patriotske lige" tako što su "proučili Fatihu šehidima i odali počast palim borcima u znak sećanja na drugi i treći maj kao najznačajnije datume za opstanak BiH i njenog naroda" .

    (Ne)rad Tužilaštva BiH

    U Tužilaštvu BiH još uvek se vodi istraga o zločinima počinjenim nad pripadnicima JNA 2. i 3. maja 1992. godine, a na predmetu "Dobrovoljačka" već godinama radi i Tužilaštvo Srbije za ratne zločine. Nakon što su ova dva tužilaštva nedavno potpisala protokol o saradnji, Tužilaštvo BiH je zvanično zatražilo da im srpsko tužilaštvo ustupi predmet "Dobrovoljačka", ali, za sada, ne znamo šta im je odgovoreno iz tužilaštva u Beogradu.

    Međutim, nijednog valjanog razloga za ustupanje nema, ako se zna da je još u januaru 2012. godine tadašnji međunarodni tužilac Tužilaštva BiH Filipinac Džud Romano izdao naredbu o obustavljanju istrage za zločine u predmetu "Dobrovoljačka" protiv 14 osoba, među kojima je i nekoliko visokopozicioniranih ratnih funkcionera RBiH: član ratnog Predsedništva RBiH Ejup Ganić, komandant Štaba TO RBiH Hasan Efendić, osnivač i operativac "Patriotske lige" Zaim - Zagi Backović, general Armije RBiH Jovan Divjak i ratni ministar unutrašnjih poslova RBiH Jusuf Pušina. Istom odlukom, istraga je obustavljena i protiv osnivača i komandanta "Zelenih beretki" Emina Švrakića, komandanta Specijalne jedinice MUP-a RBiH Dragana Vikića, ratnog šefa Vojne bezbednosti ARBiH Fikreta Muslimovića, ratnog komandanta Bataljona vojne policije ARBiH Dževada Topića i pripadnika MUP-a RBiH Jovice Berovića.

    Na kraju, daljnje istrage spasli su se i pripadnici MUP-a RBiH Rešad Jusupović, Jusuf Kecman, Damir Dolan i Ibrahim Hodžić. "Posle opsežne istrage, naredba o obustavljanju istrage protiv navedenih osumnjičenih lica donesena je na osnovu 352 izjave svedoka, te 412 materijalnih dokaza koji uključuju dokumenta, video-zapise, presretnute razgovore i druge dokazne materijale. Dosadašnjom istragom utvrđeno je da je tokom napada u Dobrovoljačkoj ulici ubijeno sedam i ranjeno 14 osoba nakon što su onesposobljene za borbu. Istraga u vezi s tim radnjama nastavlja se zbog postojanja osnova sumnje da je počinjeno krivično delo ratnog zločina, jer je na žrtve otvarana vatra nakon što su bile onesposobljene za borbu ili dok su se nalazile u sanitetskom vozilu" - bilo je sve što je tada navedeno u saopštenju Tužilaštva BiH nakon oslobađanja najodgovornijih za događaje u Dobrovoljačkoj . Ako predmet "Dobrovoljačka" - koji obuhvata događaje i 2. i 3. maja kada je ubijeno ukupno 42 pripadnika JNA, a ranjeno i u zatočeništvu zlostavljano mnogo više - ograničimo samo na izlazak kolone pripadnika JNA iz Komande Pete vojne oblasti, istina je da su tada prvi put iz tog tužilaštva priznali da je zločina u Dobrovoljačkoj bilo, ali je indirektno provučena teza da je kolona JNA bila legitimna meta, iako se povlačila uz neposredno ućešće i lićne garancije komandanta UNPROFOR-a generala Luisa Mekenzija!?

    Možda baš zbog toga je, nekoliko meseci nakon odluke Romana, CJB Istočno Sarajevo podneo Tužilaštvu BiH nove dokaze u predmetu "Dobrovoljačka". "U skladu sa obaveštenjem Tužilaštva BiH iz januara 2012. godine, kojim smo obavešteni da je donesena naredba o obustavljanju istrage u predmetu "Dobrovoljačka", CJB Istočno Sarajevo na osnovu prikupljenih dokaza dostavio je dopunu službenog izveštaja u vezi s pomenutim predmetom. CJB je operativnim radom došao do podataka o više lica koja do sada nisu bila obuhvaćena istragom, a bila su žrtve zločina, te da svedoci svedoče o ubijanju, zarobljavanju, ranjavanju, mučenju i zlostavljanju ranjenih vojnika JNA", saopštio je tada CJB Istočno Sarajevo .

    Od tada do danas - a prošlo je tačno godinu dana - Tužilaštvo BiH nikoga nije optužilo za ove ratne zločine, a novi glavni tužilac Goran Salihović samo je pomenuo da je istraga još u toku i da, je li, zbog toga ništa više ne može da kaže.

    Zavera ćutanja u Sarajevu

    Istovremeno, u Sarajevu se jednodušno tvrdi da su događaji 2. i 3. maja bili "ključni za odbranu Sarajeva", a da je JNA 2. maja, zapravo, planirala da "preseče Sarajevo", kako to, recimo, opisuje general Armije RBiH Jovan Divjak. Pri tome se ističe da je u Dobrovoljačkoj ulici 3. maja ubijeno 6-7 pripadnika JNA, uz potvrdu tog podatka od strane komandanta Pete vojne oblasti generala Milutina Kukanjca, ali se prećutkuje gotovo sve drugo o čemu su i Kukanjac i drugi pripadnici JNA svedočili kada su govorili o događajima 2. i 3. maja.

    Kukanjac je u više navrata tvrdio da nije ni nameravao, niti imao vojnih snaga da "preseče Sarajevo", navodeći da je od strane tadašnjeg vojnog i političkog vrha u Beogradu bio, u stvari, prepušten na milost i nemilost vlastima RBiH u Sarajevu, odnosno da je ostavljen da se sam snalazi sa preostalim vojnicima i starešinama u Komandi Druge vojne oblasti i još nekoliko objekata u Sarajevu. Nekoliko povezanih činjenica upućuju da Kukanjac zaista nikako nije mogao da "preseče" Sarajevo 2. maja.

    Milutin Kukanjac

    Prema podacima iz istrage MUP-a Republike Srpske, oko 200 pripadnika MUP-a RBiH, TO RBiH i "Zelenih beretki" su tog dana oko podne opkolili desetak pripadnika JNA u Domu JNA, nakon što su ih prethodnih dana više puta napadali. Pojačanje opkoljenima u Domu JNA koje je uputio Kukanjac - sa 40 vojnika u pet vozila koje je vodio pukovnik Milan Šuput - upalo je u zasedu i blokirano u ulici Đure Đakovića: predali su se narednog jutra, uz šest poginulih, a zasluge za njihovo zarobljavanje sebi najviše pripisuju visoki policijski zvaničnici RBiH Zoran Čegar i Dževad Topić. Prethodno je grupa od 14 vojnika JNA pod komandom majora Marka Labudovića - koja je krenula u pomoć Šuputovoj grupi - bukvalno spaljena strujom iz tramvajskih žica na Skenderiji. Video snimci i fotografije mrtvih tela i ugljenisanih posmrtnih ostataka Labudovićevih vojnika mogu se svrstati među najpotresnije ratne prizore u BiH.

    Takođe, 2. maja napadnuto je i vozilo koje je prenosilo hranu za komandu Druge vojne oblasti, pri čemu je jedan oficir ubijen, a teško ranjeni vozač ubrzo je izdahnuo. Još jedan vojnik poginuće u napadu na zgradu komande predveče 2. maja.

    Dakle, nakon svih ovih napada na pripadnike JNA, Kukanjac je 3. maja pokušao da dogovori izvlačenje oko 200 vojnika i starešina iz Komande u "zamenu" za Aliju Izetbegovića, njegovu ćerku Sabinu i pratnju u kojoj je bio i tadašnji potpredsednik Vlade RBiH Zlatko Lagumdžija, koje je 2. maja uveče JNA zadržala na sarajevskom aerodromu i prebacila u kasarnu u Lukavicu.

    Sam Izetbegović pisao je u svojim "Sjećanjima" da je razmenu predložio njegov sin Bakir. "Moj sin Bakir, otkako je 2. maja saznao za moje zarobljavanje, dao se u akciju. Obijao je sva vrata, manje-više bezuspešno. Konačno, predložio je nekome iz Predsedništva da razgovara s generalom Kukanjcem, koji je takođe bio zarobljenik u svojoj komandi na Bistriku. Dogovorena je razmena", napisao je Izetbegović.

    Više oficira JNA izjavilo je da je dogovoren izlazak pripadnika JNA iz Komande - okruženih sa svih strana neprijateljskom vojskom RBiH - u zamenu za oslobađanje Izetbegovića i njegove pratnje, što je potvrdio i komandant UNPROFOR-a general Luis Mekenzi. No, Ejup Ganić naređivao je svojim ljudima da iz Komande mogu propustiti samo vozilo sa Izetbegovićem i Kukanjcem, ne krijući da je odgovoran za napad na konvoj JNA koji je krenuo iz Komande Dobrovoljačkom ulicom . A upravo je Alija Delimustafić, bivši ministar unutrašnjih poslova RBiH, označio kao odgovorne za napad ne samo Ganića, nego i sve ostale osobe koje je Džud Romano oslobodio sumnje da su odgovorne za zločin u Dobrovoljačkoj. Ali, ni to za Tužilaštvo BiH nije imalo nikakvu težinu da bi se, recimo, utvrdila komandna odgovornost za zločin.

    Jovan Divjak

    Najzad, i sam Jovan Divjak će priznati da je u Dobrovoljačkoj izvršen zločin. "Postoje podaci da je ovde nepotrebno izvršen zločin i treba insistirati da se dođe do onih lica koja su učestvovala u ubijanju nedužnih pripadnika JNA", rekao je, između ostalog, Divjak . Međutim, ni Divjak, kojeg je Tužilaštvo BiH spaslo daljeg krivičnog gonjenja, nikako ne otkriva koje su sve osobe bile nadređene zločincima. To do sada nije učinio ni Zoran Čegar, koji je takođe u više navrata ustvrdio da je bilo zločina u Dobrovoljačkoj. "Video sam šest mrtvih ljudi koji su ubijeni bez potrebe. Ako je ljudima garantovano povlačenje i da će proći kroz Sarajevo i da ih niko neće dirati, to je trebalo da bude svetinja. Tako je dogovoreno, a ljudi su pobijeni", rekao je Čegar.

    Ni sam Bakir Izetbegović, uprkos funkciji bošnjačkog člana Predsedništva BiH, nikako da se energično založi da tužioci utvrde ko su zločinci. Tim pre što je učestvovao u akciji "oslobađanja" svog oca. Možda bi, baš zbog svoje zvučne funkcije, njegova reč imala težinu da se u Sarajevu prekine zavera ćutanja o zločinu. Ili, možda, baš on "čuva" ključ te zavere ? Ili put do tog ključa zna Kerim Lučarević zvani "Doktor" ? Zanimljivo je da je ovaj ratni šef Vojne policije ARBiH jedan od retkih zaverenika kojeg čak ni Džud Romano nije oslobodio sumnje u povezanost sa zločinom.

    No, za Izetbegovića mlađeg i Lučarević i Ganić i svi ostali i ovog 2. maja ¿ kao i svih ovih 21 godinu ¿ ostaće upamćeni jedino kao akteri "sudbonosne bitke u kojoj su se bh. patriote srčano borile za odbranu svoje države" . Kada, dakle, Bakir Izetbegović poruči da su 2. i 3. maja u Sarajevu "agresori" bili u redovima JNA, a "branioci" u redovima Armije RBiH, onda će te Izetbegovićeve "branioce" i njihove branioce teško moći bilo ko sprečiti da uzmu "pravdu" u svoje ruke ako sami procene da neki tužilac u Sarajevu ozbiljno istražuje njihova "herojska" i "istorijska" dela. Tu se krije jedan od razloga zbog koga Tužilaštvo Srbije za ratne zločine ne bi trebalo da ustupi predmet "Dobrovoljaćka" Tužilaštvu BiH. Jedini važniji razlog od toga je što najveći broj oštećenih porodica žrtava i preživelih pripadnika JNA nemaju poverenja u sarajevsko tužilaštvo.
    muslimanski_dnevnik2 - 84777 - 05.05.2013 : Malislatki - best (0)

    Ratni dnevnik Mirsada Ćatića(4)



    13. juli 1995.

    Zaim me upoznao sa situacijom po karti, a sutra ćemo obići jedinice. I on smatra da je visočki pravac bio promašaj i, da je on imao svježe snage, sigurno bi dogurao do Goražda.

    Počelo je prebacivanje snaga sa sjevernog pravca na južni. Dio Sedmog korpusa stigao je u rejon Proskoka. Vidio sam se sa Ćuskićem, on je zamjenik Alagiću. Sa njima je i Pajo Agić; nekad je bio komandant ŠTO u Gornjem Vakufu. Dobro su organizovani i djeluju samouvjereno.

    14. juli 1995.

    Sastanak komandanta i "dogovor" za napad. Sastanak ne vodi niko. General Alagić će dva dana vršiti artiljerijsku pripremu da "omekša" teren i onda kreće prema Jahorini. Siguran je u uspjeh. General Dreković kreće sutra i ne čeka nikog. Pravac napada su Brda i Kalinovik. General Karavelić daje Zaimu riječ. Po dogovoru, Zaim traži deset dana za pripremu. Karavelić skraćuje na pet dana. Sastanak je završen i svako radi po svome. Čudno je da nema nikog iz Generalštaba da koordinira ovakve "dogovore". Za ovo što su naumili, a svi su različito naumili, nema dovoljno snaga. Jedinice su samo poimenično brigade, a brojčano bataljoni. U napad se kreće nesinhronizovano i bez težišta napada. Ne postoji glavna komanda koja vodi operaciju. Potcjenjuje se neprijatelj, a podaci o njemu se i ne iznose, kao da i ne postoji.

    21. juli 1995.

    Ništa se ne događa. Rađa se povukao na odmor. Došla mu je smjena. Zaim je uveo u borbu i 705. brigadu iz pokreta. Otkrili su ih i "poklopili" artiljerijom. Sutra se nastavlja sa napadom. Karavelić komanduje preko načelnika Štaba i komandanata brigada i zaobilazi Zaima.

    Zaim je u dilemi: napadati dalje samostalno ili se pomiriti sa ovim što je urađeno? Predlažem mu napad, ali prema mom planu. Neće da ide preko Trnova, hoće da ga zaobiđe sa juga i produži prema Goraždu.

    Iz Glavnog štaba još nema ništa zvanično o mom postavljanju. Za put prema Bihaću još nema odobrenja.

    23. august 1995.

    Kurir u Komandi Četrnaeste divizije kaže da me tražio Delić. Zaim o tome ništa ne zna.

    Čuo sam se i sa djedom, Enverom Hadžihasanovićem. On mi kaže da su me tražili "svukuda", da sa mnom obave razgovor u vezi mog postavljanja na mjesto komandanta Četvrtog korpusa. Kad sam mu rekao da on, kao iskusan starješina, zna kako se naređuje oficiru da se javi u Glavni stab, da i on zna gdje su me rasporedili, pa po toj logici me ne trebaju tražiti "svukuda" nego u Komandi Četrnaeste divizije, i to preko komandanta divizije, a ne preko kurira i čistačica. On je to prenio na Sulejmana Vranja, jer je on glavni za personal.

    4. septembar 1995.

    Bio sam na razgovoru sa Vranjom. Ležeran i bezbrizan, tromih pokreta i misli. Uživa u svom statusu nedodirljivog. Ne sluša šta mu se priča, a govori kao na razglas.

    6. septembar 1995.

    Dudak silazi niz stepenice, pratnja oko njega.

  • "Đe si, Dudak - beže sanički?"

  • "Koji si ti? De, skini naočale! Pa, Mirsade, jesi l' to ti?! Ma, ni rođena mati neće te prepoznati!" Predstavio sam mu delegaciju: Fudo Purišević, Amir Kriko, Adem Catak... Malo smo posjedili kod njega, a onda je delegacija otišla po svom planu, a Dudak i ja mojoj kući.

    Sjedili smo skupa za stolom gotovo pola sata. Za to vrijeme moja mati je stalno mene nešto nutkala, a onda kaže:

    "Ovako i moj Mirso nosi dugu kosu i bradu. Sad ću ja tebi, sinko, pokazati sliku što mi je on poslao."

    Kad sam skinuo naočale, otac me prepoznao. Malo se ljutnuo, ali radost je prevladala.

    Zagrljeni smo krenuli pred mater, koja je upravo pronasla sliku svog sina - da mi je pokaže.

  • "Safija, eto ti sina uživo!"

    12. septembar 1995.

    Slabo sam spavao. Ne stižem se odmoriti. Sa Dudakom i Hamdom sam bio na izviđanju i izdavanju zadataka za predstojeći napad. U povratku smo navratili u restoran "Palma". Vlasnica je Senada Kajtezović. Moja prva ljubav još iz osnovne škole. Nije me prepoznala, a Hamdo me predstavio kao moga brata.

    U Komandi Petog korpusa sreo sam Kemu Karišika, Zagija i Salku Begića. Kontrola.

    Večeras počinje napad. Dudak je u kontaktu sa Hrvatskom vojskom. Oni su već u ofanzivnim djelovanjima prema Drvaru i Martinbrodu. Za nas bi trebali ostvariti neke artiljerijske vatre.

    Dudak mi je pokazao kartu koju mu je poslao Martin Špegelj. Obilježio je područja hrvatskog interesa i zajedničkog interesa.

    14. septembar 1995.

    Dudak je uspio da uđe u Kulen-Vakuf prije Hrvatske vojske, koja je zauzela Martinbrod. Hamdo je već u Vrtoču i ide prema Bosanskom Petrovcu.

    Jučer je Hrvatska vojska zauzela Jajce, a Sedmi korpus Donji Vakuf.

    Sada smo opet zatvoreni.

    Bosanski Petrovac je naš: 502. je umarširala!

    10. oktobar 1995.

    Sreo sam Kefu:

    "Znaš li da je Zaim poginuo?"

    17. oktobar 1995.

    Susreo sam Rekića. Popričali smo o svemu. Čuo sam nepovezanu ispovijed slomljenog čovjeka. Govorio je isprekidano i ubjeđivao Husu u neke detalje koje oni znaju sa suđenja. Optužuje ga da ga je uvalio svojom izjavom na sudu. Sarića spominje u negativnom kontekstu. Mučna situacija... Sejo je dosta oronuo. Kaže da su ga u zatvoru drogirali.

    Dogovorili smo se da ćemo nastaviti priču- Teško smo se provukli kroz tunel. Opravljaju ga.

    Imao sam sastanak sa Ljevakovićem. Bio je prije rata imam u Begovoj džamiji. Sudeći po odnosu ljudi prema njemu, vrlo je uticajan. Srednjih je godina, srednjeg rasta, ispitivačkog pogleda i analitičnog razmišljanja. O meni zna sve i barata podacima koje i ja ne znam o sebi. Proizveden sam u čin majora 10. 1. 1995. godine. Sad mi je jasno zašto Talijan nije htio da mi saopći čin, zašto je Alija izbjegavao da mi to kaže, zašto je Vranj nastojao da minimizira moje učešće u ratu i zašto Salko Polimac, pukovnik, kaže: "Ti si komandovao sa nekim grupicama."

    Pitali su me šta bih želio da radim. Ne znam. U Armiji u kojoj su generali bez vojske zaposjeli busije i ocjenjuju vojskovođe, gdje vojska postaje stranački instrument, gdje se navrat-nanos posmrtno činuju heroji - da se prikrije bruka, zbilja, šta ja tu imam raditi? Ne znam.

    18. oktobar 1995.

    Sa Amidžom i Seferom Halilovićem proveo sam popodne. Sefer se napokon dokopao svog terena: otišao je u politiku. Frustriran i osvetoljubiv. Kaže da je glavna osovina u "mom slučaju" Muslimović - Mujezinović - Rekić. Kakve veze ima, onda, Saja, kad je on njihov protivnik? Ovi zajedno rade sa Irfanom Ljevakovićem i Bakirom Alispahićem, koji je protivnik Alije Delimustafića, a njega zastupa Saja, koji je, zajedno sa Alispahićem, uz Aliju Izetbegovića. Čudna kombinacija bivših bezbjednjaka JNA i obavještajaca, bivših i sadašnjih MUP-ovaca, te novog stranačkog i vjerskog kadra u službi sigurnosti bošnjačkog korpusa. Neko će ovdje biti nasankan. Treba se pomiriti sa činjenicom da smo mi već istrošeni i poslužili svrsi.

    1. decembar 1995.

    U Zenici je pripremljena parada Trećeg korpusa. Stigli smo, ne znam ni ja sa koje strane, ali stadion je bio podaleko od nas. Kad je narod vidio Dudaka, Alagića, Hamdu, počele su ovacije i aplauzi. Bilo je lijepo ići kroz špalir uzdignutog čela. Svi smo se zanijeli kao da smo mi glavni i da je špalir pripremljen za nas. Nije bio za nas. Rekao sam Dudaku:

  • "Nije ti ovo baš neki plus!"

    Nije odmah skontao, dok nismo došli na tribine za goste. Svi su mislili da je Alija krenuo prema stadionu, pa krenuo protokol.

    Večeras sam čuo da je deblokada Sarajeva bila samo "blef" da bi se protivničke snage vezale za Sarajevo i tako omogućilo Petom korpusu da uspjesno izvrši ofanzivu. Da nisam bio na oba fronta u aktivnim fazama, možda bih i povjerovao.

    Za večerom trio policajaca: Irfan Ljevaković, Saja i Bakir.

    Kod sam Čusti ispričao o situaciji u Bosni i ljudima oko Alije, prokomentarisao je u stilu:

  • "Vladajuća politika je ona koja uspije da se održi između dobra i zla, a da bi to mogla - mora imati i predstavnike jedne i druge opcije pokraj sebe."

    Sa Talijanom sam se dovezao do Tarčina.

    Status još uvijek neriješen. Čekaju neku novu organizacijsku shemu, pa će biti mjesta i za mene.

    5. januar 1996.

    Dr. Rusmo mi ispričao svoju verziju njegovog progona i hapšenja. Sada, kad hoće da to objavi u novinama, Saja mu je rekao da ne piše ništa.

    Sreo sam Kefu:

  • "Komandante, traži grunt, jer Duma ti neće dati ništa!"

  • "Kakva Duma?"

  • "Duma ti je naša vlast koja duma kako će druge prevariti."

    Bezbjednjak iz Kasarne u Bradini, onako usput, rekao mi je da su Rekić i Sarić još u kontaktu i da im je neko u Zenici zaštita.

    7. januar 1996.

    Prvi put sam autom prešao u Sarajevo. Nedelja u Sarajevu je dosadna.

    Na sastanku sa Zijom Ljevakovićem sve je tempirano. Prvo, otvoreni razgovor sa pijanim piscem preko interfona-zvučnika, pa onda sa Đemom Najetovićem, transformisanim fundamentalistom iz "Banjičke medrese".

    Zijo mi savjetuje da idem kod Alije, da mi on riješi status, jer Sule neće sa mnom ni da razgovara. Nije još završena transformacija.
  • muslimanski_dnevnik2 - 84775 - 05.05.2013 : Malislatki - best (0)

    Ratni dnevnik Mirsada Ćatića(3)


    24. decembar 1992.

    Moguće je da ovdje ima izdaje. Biće hapšenja. Nezdravo je. Sastao sam se sa Komisijom za "slučaj Jahorina". Beglerović će voditi "slučaj". Saslušao sam nekoliko boraca koji su bili na Jahorini... To je bio užas. Ipak su se između sebe poubijali. Uhvatila ih je panika pri spoznaji da su opkoljeni, a i to im je "neko" provukao, pa su se panično pokušali vratiti odakle su došli, ali su naišli na naše zaostale borce, a ovi su mislili da ih napadaju četnici i - počela je borba sa kobnim posledicama.

    8. januar 1993.

    Sukobi Između Juke i Zuke na Igmanu. Tri mrtva i tri ranjena. Juka opet prebio Karića... Muco došao po mene da idem na Igman da snimim situaciju.

    Meliha traži da joj pokušam izvući roditelje iz Hadžica. Dosadan dan.

    15. januar 1993.

    Došao mi Zejnilov advokat. Kaže da se zove Balijagić. Donio i mašinu za kucanje, da bi uzeo izjavu od mene u vezi sa Zejnilovom kućom. Arogantan je preko mjere, a ponajviše drzak i bezobrazan. Kaže da je branio Fikreta Abdića.

    Doktor Sejo mi je poslao svoj bicikl za vježbanje. Još ništa od stana, a sve je hladnije. Prikupio sam potrebnu dokumentaciju za liječenje i poslao je po Mirsi u Sarajevo, do Sefera. Sutra bih trebao dobiti odgovor.

    17. januar 1993.

    Zajko i Irfo su donijeli satelitski telefon da se čujem sa Zejnilom. Čuli smo se. Smije se, u bazenu je, uživa. Traži da mu pomognem oko povrata stvari koje mu je ukrala vojna policija iz njegove porodične kuće, štaba TG-1.

    Ispričao mi je kako je izišao. Arif mu je za 500 maraka sredio dokumenta i slobodan prolaz do granice, a kroz Hrvatsku su ga provukli neki njegovi stari prijatelji. Kaže da se javio u Ambasadu u Zagrebu i dobio odobrenje od njih da ide u Austriju. Neka je tako, ali ipak mislim da je Sefer o tome trebao odlučiti. Ovako, ispada da je komandant TG-1 pobjegao.

    Na Igmanu izbio rat između Zuke i Juke. Upotrebljava se i artiljerija, samohotke. Jukin Kruško je ubijen. U Pazariću je zarobljeno oko 90 boraca iz Jukine jedinice. Za Jukom je potraga. Kažu da je pobjegao prema Konjicu.

    Rusmo i Guska bili u Parsovićima. Nisu mi rekli sta se događa, ali su vrlo zabrinuti.

    24. januar 1993.
    Toni, prijatelj rahmetli Fadila i Jukin čovjek, traži da mu pomognem da povrati svoja dokumenta koja mu je Haso oduzeo prilikom privođenja Bate Alikadića, jer je i on bio sa njim. Prezime mu je Salčin i borio se u Sarajevu, ranjavan je, rođak je Ramiza Salčina. Interesuje ga kako je Fadil umro u Zenici. I on je čuo da je Fadil tamo ubijen.

    Pregledao sam izviđački video-snimak cijelog terena. Dao sam im zadatke za detaljnije izviđanje. Imam već viziju napada. Asfaltom.

    25. januar 1993.

    Muhamed Nogo i Rizvo dobili su naredbu da idu na Grebak. Neko im je uvalio. Traže zaštitu od mene. Kažu da su čeprkali po "nekim stvarima" koje su škakljive, pa ih žele udaljiti sa Igmana.

    Čuo sam da je ubijena Milica, djevojka koja je bila kod Zuke, pod sumnjivim okolnostima, da je iz kase na Igmanu nestalo 30.000 DM, da se pojavila droga.

    31. januar 1993.

    Fikro Prevljak traži da dođem u Hrasnicu. Ima problema. Iz Sarajeva su poslali čovjeka da ga smijeni. Moram mu pomoći. Dobar je borac.

    1. februar 1993.

    Nisu tukli put. Spustili smo se oko jedan sat i trideset minuta. Fikro me je čekao. Ispričao mi je situaciju. Zakuhao je sa Zukom, Rađom, Medom. Teško je to sve odmotati.

    U Komandi sam sreo Zaima Beševića; i on je sišao. Pustio je borce da se odmore poslije one havarije na Jahorini.

    Bio sam u Butmiru kod Seje Hatibovića. Zulfikarpašićev rođak. Nekad je bio komandant bataljona, ali je smijenjen, jer nije Alijin. Nije, valjda, da i to gledaju? Od njega sam zvao Sefera. Predložio sam mu formiranje Šestog korpusa od Ivana do Sarajeva i od Kiseljaka do Drine i granice. Sefer insistira da Fikro bude smijenjen.

    Sreo sam se sa ljudima iz Vrhovne komande koji su tek izišli iz Sarajeva. Zijo i Zagi imaju i neke specijalne zadatke u vezi sa stanjem na Igmanu... Ako su kao prethodna ekipa, bolje ih je spriječiti da idu na Igman - "sravniće ga sa zemljom".

    Razgovarao sam sa Alijom. Tražio je da ga izvijestim o stanju na terenu. Poslao sam mu to.

    Opet na Igmanu. Obavio sam razgovor sa Dževadom Rađom. Sada je on novi komandant na Igmanu. Pokušao sam ga malo prizemljiti. Shvatio je.

    7. februar 1993.
    Krećemo oko dva sata. Vidljivost je dobra. Bit će valjda malo magle. Uskočili smo u rov i čekamo da Fejsal - zadužen da nas provede kroz prolaz - stigne. U ekipi za prelazak su još Fikro Prevljak, njegov zamjenik Emir Redžović i moj pratilac Mirso. Rov je prilično dubok, iznad glave još metar. Pista je osvijetljena i po njoj patroliraju transporteri UN. Žica je po sredini piste, uzduž dijeli dvije piste i sprečava prelaz. Negdje je prosječena i tu treba pogoditi... Vide se siluete ljudi koji pretrčavaju pistu. Desno su četnici, oni pucaju kad reflektor osvijetli. Vojnici UN zaustavljaju ljude i trpaju ih u transporter, pa opet nazad. Neko i uspije proći.

    Fejsal nam objasnjava kuda ćemo proći. Mene će Fikro nositi "krkače"... Trčalo se koliko se god brzo moglo, ali nigdje kraja. Osvijetljeni smo. Drugi pokušaj smo izveli sami Fikro i ja. Dobro smo išli do žice; nisu nas otkrili. Ali, nismo našli prolaz. Jedan vojnik UN umalo mi se nije popišao na glavu. Malo kasnije su krenuli Emir i Mirso i - pravo na nas. Mahali smo im da bježe od nas, jer su ih vidjeli. Džzaba. Napokon su nas utrpali u transporter, provozali po pisti i istresli. Mirso je prepoznao teren.

    Fikro i ja smo bili kod Talijana u vezi s njegovim smjenjivanjem. Talijan prvi put vidi Fikru i kaže: "Nemam ja ništa protiv njega, ali Sefer je tako naredio."

    Džambasović se sa Igmana instalirao u Štab Prvog korpusa. Štabni poslovi. Leži mu to. On kaže da je vidio loše stanje kod Fikre kad je obilazio vatrene položaje za vrijeme tzv. operacije "Jug 92". "Jedan minobacač nije bio pokriven, kiša je padala, a Fikru nisam vidio na položaju." Susreo sam se sa Vahidom Karavelićem. Nije to onaj kojeg ja znam, onaj što je sa mnom završio Akademiju.

    Bili smo kod Sefera. On insistira da se njegova naredba ispoštuje i da se Fikro smijeni, bez obzira što je upoznat sa revoltom boraca i naroda Hrasnice. Želi po svaku cijenu zaštititi svoj autoritet i da se ova naredba provede, iako on nema ništa protiv da Fikro bude komandant, ali je zahtjev stigao iz Korpusa, od Talijana!

  • Kaže mi: "Alija forsira Jaganjca za mog zamjenika."
  • "Bojim se da Jaganjac to neće. On bi da bude na tvom mjestu!"

    9. februar 1993.

    Osmica me probudio: "Zove te predsjednik." Ja i Bakir, kod njega u Kabinetu. Bakir je iznio svoj prijedlog, a moju zamisao... Tražio sam da svi ostanu na svojim formacijskim mjestima. Da moj štab čine Doktor, Kemo Ademović, Vahid Karavelić i Zaim Imamović. Da se formira nova brigada u Sarajevu koja bi se specijalno spremala za proboj iz Sarajeva. Da se jedna brigada izvede iz Sarajeva na Igman, gdje bi se naoružala i spremila da sa ostalim jedinicama učestvuje na spoljnoj deblokadi. Alija je neodlučan. Boji se Seferove i Talijanove reakcije.

    Huso se javio. Krenuo je u Zagreb, a Juka ga presreo, uzeo mu auto i malo "pridikovao". Rusmir Mahmutčehajić me pozvao na "časicu razgovora". Tema: Rusmo iz Konjica - hoće da ga smijene zbog navodne prohrvatske orijentacije.

    11. februar 1993.

    Svratio sam kod Doktora. Kerim Lučarević se bori da ga ne smijene sa dužnosti komandanta za sigurnost. Rekao mi je da su mu već pripremili da bude načelnik financija u Armiji. Kaže da su se urotili protiv njega, jer ne dozvoljava da kriminal "cvjeta". Misli da je Bakir protiv njega, jer je nekidan pocijepao mapu o podjeli Bosne, i to javno, na televiziji, upravo kad je bio aktuelan Vance-Owenov plan podjele... Doktor je agilan, ima veliki autoritet među rajom, ali i dosta protivnika među ostalima. Nema dlake na jeziku.

    Vidio sam se sa Kemom Ademovićem. On je Vikićev zamjenik. Oprezan je i nije rječit, djeluje ispitivački. Policajac. Priča se da on, ustvari, "čini" specijalnu jedinicu i da je do sada pokazao izuzetnu hrabrost te da ga borci vole i vjeruju mu.

    Ručao sam kod Tope. Dobar momak, srčan i iskren. Ćelo je navratio kod Tope. Visok momak, mršav, vodi vojnu policiju. Bio je pred rat u zatvoru, a onda pratio Delimustafića. Kažu da ga se raja boji. Brz je na pištolju. Sefer hoće i njega da se riješi i nudi mu da bude nabavljač oružja za Armiju. Pokazao mi je Seferovu naredbu za tu dužnost. Pita šta bi trebao uraditi. Kad sam mu rekao da bi on u Njemačkoj trebao napraviti "lanac" za nabavku oružja, zabrinuto je odgovorio: "Šta znaju Nijemci ko je Šelo, haveru, ha?! Neću ja nikuda."

    13. februar 1993.

    Smijenili su Doktora. Istrajni su očevi revolucije prema djeci. Bakir Alispahić mi je pričao zbog čega je smijenjen. Kaže, sve je kriminalce pokupio da budu policajci, a ima i političkih pretenzija. Opasan.

    Stigao je i Hujke iz Mostara. Nakratko smo se vidjeli. Kaže da se i dolje kuha i samo što nije puklo.

    Čuo sam se sa Husom. Ispričao mi je detalje o njegovom "bliskom susretu sa Jukom". Juka nije više onaj Juka. Nije više naš...

    Bakir me ispitivao o Guski i njegovom ponašanju u Konjicu. Guska bi sutra trebao doći.

    19. februar 1993.

    Nude mi mjesto komandanta Korpusa. Sefer bi to volio. Ja ne želim da učestvujem u njihovoj reorganizaciji. Ostao sam pri svom zahtjevu - da formiram operativnu grupu za deblokadu Sarajeva, a da me oni "pokrivaju" svojim naredbama, što je kao dio strategijskog maskiranja. Sujetni su. Ne mogu zamisliti da to ide mimo njih.

    20. februar 1993.

    Bakir Alispahić me zove u zgradu državne sigurnosti, kod Muniba Alibabića. Ispred zgrade sam sreo Rekića. I on je u Sarajevu. Kaže da su ga pozvali radi nekog novog posla.

    Alibabić je iz Bosanske Krupe. Nizak, plav, proćelav, oko četrdeset godina. Policijskih manira. Interesuje ih šta se desilo sa mnom i sa Đozom. Soba je ozvučena... Ispričao sam ono šta sam vidio i šta sam poslije čuo. Nismo dugo pričali. To im je sve već poznato.

    25. februar 1993.

    Sefer mi poslao 4.000 DM za liječenje. Dao sam Mirsi 3.000 DM da odnese Husi, pošto će on prvi u Zagreb. Treba i mojima nešto poslati. Krećemo u 16 sati. Morillon je garancija. U transporteru sam sa Alijom i Morillonom. Alija priča sa njim francuski. Prijatno me iznenadio znanjem francuskog jezika. Prošli smo kroz barikade i stigli na Aerodrom.

    Alija je zaboravio pasoš.

    Avion je UNPROFOR-ov transporter. Ja sam kao Predsjednikova pratnja. Poslije polijetanja, Alija me pita šta mislim ko bi mogao zamijeniti Sefera. Misli da je kukavica. Moj tip je Dudaković. Alija uopće ne zna za njega, a i ne može se izvući iz Bihaća... Onda kažem za Zaima Imamovica, da je ofanzivan, stručan, da ga vole borci... Misli da je premlad... Kažem za Ferida Buljubašića; pametan, iskren, stabilan, manje ofanzivan.

    "Sta misliš o Rasimu Deliću?", pita Alija.

    Ne znam čovjeka. Vidio sam ga jednom u Visokom i jednom je, po Seferovom naređenju, došao na Igman. Znam da je školovan, ali nije ofanzivac... Alija je zaspao.

    Aerodrom "Pleso", Zagreb, hotel "Esplanade". U apartmanu sam sa Alijom i pratnjom. Odmah dugi redovi posjetilaca. Nambiar, SDA, Šabić, stranci, novinari, Saja... Saja me pozvao na razgovor da mi kaže da nije poslao one pare što je obećao za moje u Bihaću, pa da mi sad to da, da ja to pošaljem, ali da ne kažem Aliji... Kaže mi da se Hasan Čengić ljuti na mene jer sam "nešto" pričao protiv njega, pa da povedem računa šta pričam.

    Alija je pozvao Efendića i Šabića da mu kažu kako planiraju da se ja operišem, dobijem protezu i da se, zajedno sa njim, vratim u Sarajevo. Hasan Efendić mi nudi Česku. Odbio sam. Hoću na Zapad.

    Pozvan sam na večeru u Alijinu sobu, ali, kad je konobar donio porciju piletine i rižu, vidio sam da sam za jelo suvišan... Večerao sam u restoranu sa Osmicom.

    30. mart 1993
    .
    Jutro je, a oka nisam sklopio. Telefon. Alija: "Je li gotovo, Mirsade? Ideš li sa mnom nazad?" "Moj predsjedniče, nisam se makao iz hotela..."

    31. mart 1993.

    Ni traga ni glasa od Šabica i para. Efendić izgubio slike za nove pasoše. Baš fino! Opet ispočetka. Mustafa je sredio vize za jedan mjesec.

    Stiže Zvjezdana. Huso i ja je čekamo u njegovoj sobi, koja je prekoputa moje, da bismo vidjeli je li klopka. Kad je dama došla ispred mojih vrata, mala su nam bila vrata njegove sobe da obojica izidjemo. Ima oko trideset godina, povisoka. Dekolte ukrašava niska bisera. Kosa valovita do ramena, riđa. Lice pravilnih crta, oči zelene, usne pune, zdravog osmijeha, nos prćast, koža zategnuta. Pažljivih je pokreta, odmjerena, vlada situacijom.

    Počinje priču:

  • "Trebala bih gospodina Mirsada."
  • "Ja sam, izvolite."
  • "Ma, ne. Ćatića Mirsada."
  • "Taj sam."
  • "Niste!"
  • "Jesam!"

    Mirso Balić, moj pratilac, predstavio se mojim prezimenom. I ja ga tražim.

    1. april 1993.

    Aprili-li svemu ovome. Mustafa je sredio za smještaj u Berlinu. Stigao je i Azem Karamehmedović. On je novi povjerenik za realizaciju liječenja. Nervčik je, ali agilan. Vodila se rasprava između njega i Mustafe o parama za liječenje. Mustafa mu je rekao oko 100.000 za nas dvojicu. Da nije imao naočale, Azemu bi oči ispale. Zvao je Bakira Izetbegovica. Na kraju, dao je 5.000 DM za put, smjestaj, hranu i prvi mjesec života i liječenja, a ostalo će poslati po dobijanju predračuna za liječenje i protezu. Bio je uvjerljiv.

    13. maj 1993.

    Majstor mi je uzeo mjeru za protezu. Sudeći po kalupu, bit će nezgrapna, ali moram od nečeg krenuti. Akontacija 1.000 DM, poslije još 1.600. Kad bih se prijavio na socijalu, oni bi mi to platili, a ovako je pitanje hoću li je dići kad bude gotova. Zvao sam Aliju, Saju, konzula u Münchenu Sahbaza Džihanovića, Aladina, Bihać, i nikog nisam uspio dobiti. Ne ide mi. Napokon sam prijavljen na policiju kao građanin - stanovnik Berlina. To je preduslov za prijavu na socijalu. Tonem polako u ovu surovu realnost. Zaboravljenost. Socijala je moja sudbina...

    16. maj 1993.

    Napokon, prijatno iznenađenje: Kenanova punica, koja je prije nekoliko godina imala tešku saobraćajnu nesreću, ponudila mi je da ona i njena prijateljica, inače Srpkinja, budu finansijeri proteze. Nemam mnogo izbora. Hvala!

    25. maj 1993.

    Zvali su me iz Sarajeva u vezi s Rekićem. Uhapsili su ga i kažu da je priznao da je on organizovao atentat na mene i Đozu. Je li Sarić bio u pravu kad je rekao: "Rođak planira da te smakne"?

    8. juni 1993.

    Zvao sam Aliju, a dobio Bakira. Iznenađen je da nisam završio sa liječenjem. I ja sam.

    29. juli 1993.

    Dudak je na vezi. Dobro je. Objasnio mi je šta se događa sa Fikretom: on hoće neku drugu državu, pokrajinu, i ne priznaje Armiju kao oružanu silu, a otvoreno sarađuje sa Srbima iz Krajine. Narod se podijelio na Fikretove i Alijine. "Lov na vještice", sumnja, mržnja...

    12. august 1993.

    Kod Fehima sam susreo Nazifa Gljivu. Drži "predavanje" o stanju u Bosni: "SDA je za sve kriva. To su sve lopovi." Priča šta je radio Caco. Nevjerovatno. Neke stvari je potvrdio i Fehim. Rat pravi monstrume od normalnih ljudi.

    20. august 1993.

    Bili smo na koncertu, humanitarnom, naravno. "Bijeljina-Janja". Pozvao nas Halid Bešlić. Velika dvorana neukusno uređena, stolovi bez stolnjaka poredani u četiri kolone kao na svadbama, čaše su od plastike. Jedini što sa stolnjakom je ispod bine, a za njim sjedi "Perhanov stric" iz Doma za vješanje. Ne sviđa mi se ništa. Sjeo sam malo sa mojim nekadašnjim saborcima, sada ranjenicima. Kažu da su "morali platiti ulaz, pa sad nemaju za piće". Malo poslije, sa bine slijedi poziv za prilog Bosni. Udjeljuju Bosni. Dijelili su i "zlatne ljiljane". Nisam to mogao izdržati, pa smo im malo pokvarili zabavu. Mislim da me više niko neće zvati na ovakve "derneke". I sebe sam isjekao, ali neka.

    20. august 1993.

    Dobar je posao rat. Saja je čudan igrac. Radi za SDA kao nabavljač oružja, a radi i sa Alijom (Delimustafićem, op. prir.), kojeg SDA osuđuje za veleizdaju. Dobar je sa Bobanom, a Daidža mu je izvrsni igrač za Bosnu, za prolaz plaćenih mrvica. Ostali poslušnici moraju po svaku cijenu izvršiti svaki zadatak. Niko ne smije biti na putu. Crni poslovi se ne potpisuju, sve ide na riječ. Sarić je skužio ove folove još na Igmanu; imao je vremena. Zato je htio formirati tajnu policiju, koja bi to sve prokljuvila i dokumentovala, a onda bi ucjenama dobijao novac. Rekić se gubio u tim relacijama jer je znao djeliće, pa je stvarao pogrešnu sliku.
  • muslimanski_dnevnik2 - 84771 - 05.05.2013 : Malislatki - best (0)

    Ratni dnevnik Mirsada Ćatića(2)


    Zejnilova kuća je pod opsadom Jukinih i Guskinih ljudi.

    U kući je napeta atmosfera. Iz Sarajeva stižu vijesti da su Jukini ljudi blokirali grad. Traži se njegovo oslobađanje. Sa Igmana su krenule neke jedinice prema Konjicu. Ne zna se cije su i na cijoj su strani.

    Zejnil je pozvao pretučene na Igmanu da budu svjedoci protiv Juke. Stigli su Sead Rekić, Edib Sarić i Mira Bušalić. Loše izgledaju. Dobro ih je izmlatio. Jedva pričaju. Zejnil vodi optužno saslušanje, koje se pretvorilo u Jukinu odbranu i odbranu njegovog postupka. Ispalo je da je Sarić dobio batine zbog nesporazuma preko radioveze kad se čuo sa Jukom kad je ovaj bio u Sarajevu. Za Rekica je to bio muški obračun, a Mira je slučajna žrtva.

    Juka je poslije obračuna sjeo s njima, dao im po 100 DM i lijepo su se dogovorili o daljoj saradnji.

    Juka je vraćen iz zatvora u Zejnilovu kuću i saslušao izvjestaj koji je poslat u Sarajevo, a potom je, poslije našeg natezanja, pušten po Seferovom naređenju.

    19. oktobar 1992.

    Sastanak sa Divjakom i Pašalićem. U pripremi je formiranje Mostarskog korpusa, koji bi objedinjavao sve jedinice od Mostara do Sarajeva.

    Bili smo na večeri u "Lendavi", kao Divjakovi gosti, a potom u posjeti ranjenicima. Rekića su odredili za komandanta neke nove manevarske brigade koju on treba napraviti.
    Guska je odbio naređenje Divjaku i Draganu da pošalje svoje ljude ka Prozoru. On je MUP. Tražili su me Juka, Huso, Fikro. Od Sarajeva, izgleda, ništa. Pitanje je može li i Alija provući teret do nas.

    Mitke pravi zbrku i paniku. Samostalno nešto pregovara sa HVO-om.
    Divjak se žali da je Juka na njega pucao iz nitroglicerinke i ranio ga.

    29. oktobar 1992.

    Ni traga od Alije. Jaganjac se izgubio. Bojim se da nije provalio namjere o napadu na Sarajevo.

    Minirali su Rusmirovu vikendicu. Počeo je konjički obračun. Sreća pa Rusmo nije bio u kući.

    Bio sam u bolnici kod Ele; oporavlja se. Nos mu je deformisan i ključna kost mu je slomljena. Sreća je za njega što je jak, rukometaš, pa je uspio izići iz potonulog auta. Još je u šoku. Krivi sebe što nije izvukao Mucu iz auta, ali se sjeća da je Muco bio nepokretan.

    Raja opet priča da je moguće da je neko napravio sabotažu na autu.
    Imao sam razgovore sa Mangom, Cerom i Mitketom. Mangin brat je poginuo u Repovcima pod nerazjašnjenim okolnostima. Sumnja se da su ga naši ubili sa još osam vojnih policajaca.

    Na večeri sam bio kod mog vozača Ade Jablana, prijeratnog trgovca. Kao vidra je. Dobro se snalazi i u ratu. I on mi je ispričao priču o Konjicu. Što više slušam, manje sam pametan šta uraditi da stanje bude pod kontrolom. Dobio sam informaciju da Dura formira neku grupu "Abu Džihad" za borbu protiv unutrašnjeg neprijatelja. Opet belaj.
    Tražio me Juka. Ima poruku za mene od Alije.

    Alija nije mnogo uradio na prolazu tehničko-materijalnih sredstava. Čuo sam da Hrvatska ne dozvoljava istovaranje broda. Traže pola tovara za njih, a ostalo da se podijeli između Armije i HVO-a 60:40. Opet nama mrvice.

    13. novembar 1992.

    Jaganjac i Praljak su u nekom zajedničkom stožeru koji treba biti umjesto Vrhovne komande u Sarajevu. Šta li će sve ovaj rat donijeti?! Koga slušati? Divjak i Karić su zbunjeni.

    Pohara je kod Zejnila. Opet nešto muti.

    Amir Kazazović i Sejo Bečić napustili Pazarić i došli u Konjic da rade sa mnom, ali samo u logistici. Eka i Beli Selimović, i oni su u logistici, svratili su da mi podnesu izvještaj o tome šta su uradili. Šta li ima u toj logistici kad svi hoće u nju?! Jutarnja delegacija iz Klisa. Sinoć su napadnuti njihovi ljudi na punktu u Ostrošcu. Bato Alikadić sa ekipom napao je na punkt i razoružao borce te ih maltretirao. Hase i njegovi hoće da se obračunaju sa Batom i njegovima. Kažu da im punkt smeta jer švercuju stoku po liniji. Juka u Bjelimićima, Bato i ostali kroz Konjic, Piske dalje u Hercegovinu, a policija ih prati. Samo još to treba.

    Haso i Klisani su kivni i na Mitketa i Dragana. Bojim se otvorenog sukoba između nas.

    U 10 sati zakazan sastanak "Igmanu". Na sastanku su se opet sukobili članovi Vrhovne komande Armije. Bilajac je iznio svoja zapažanja sa obilaska teritorija pod kontrolom Armije. Izgubili smo 20 posto teritorije za mjesec dana, držimo još oko 35 posto. Praljak je tipična Cro-ameba. Mrzi muslimane i ne prizna ih uopće. Otvoreno kaže da ćemo nestati i da nemamo šansi. Begića je dobro isprovocirao za vrijeme ručka, da mu je prisjelo. Praljak mi je ponudio da radim za njih pa će mi srediti da vratim moj stan u Zadru."Naravno"!

    Čuo sam da je Zejnil pobjegao preko Kobiljače nekim helikopterom, a da ga treba zamijeniti Najetović.

    Priveden je i Divjak. Slučajno se našao u Zejnilovoj kući kad su momci hapsili ostale.
    U Klisu su privedeni ključni smutljivci i kriminalci. Konjic je"legao". Nikom nije jasno šta se zbiva, ali su svi zabrinuti. Šok je uspio.

    Salki Begiću sam objasnio o čemu se radi i on je saglasan. Arif Pašalić se malo uspaničio, ali je preuzeo na sebe dalje vođenje istrage protiv privedenih. Neka, mene to ne interesuje.

    Cilj je ostvaren.

    U Konjicu je mirno. Sve kafane su zatvorene i svi slušaju.

    Komisijski je izvršen prijem komande TG-1 u Zejnilovoj kući. Izuzeta su sredstva veze, a Komanda stavljena pod nadzor vojne policije. Kuća je zapečaćena.

    3. decembar 1992.

    Nastavljena akcija privođenja. Pašalić se uživio u ulogu gonica. Odredio je istražne organe. Rješavaju stanje u čelebićkom zatvoru. Tamo je ubijen jedan naš momak. Ubice su odmah priznale. Piske je po Hasinom naređenju priveo i jednog Hrvata koji je učestvovao u ubistvu.

    Odmotavaju klupko oko Repovaca, nekog učitelja, zatvora, Velije,"Ljute" itd. Kako su krenuli, malo će im biti pet godina.

    Pašalić sumnja u Divjaka, da je špijun.

    Divjak strajkuje glađu, a iz Sarajeva traže da ga pustim. Sigurniji je u Klisu nego vani. On ima poseban tretman. Baš se zakuhalo.

    6. decembar 1992.

    Komandant Korpusa se ozbiljno počeo baviti zatvorenicima i želi ih poslati na vojni sud u Zenicu. Sve je ovo poprimilo drugu dimenziju od zamišljene. Previše se prašine diglo. Čak se i Alija zabrinuo je li sve pod kontrolom. Bio je i on u Parsovićima. Juca Homeini ih je "isprepadao" svojim floskulama: "Ovo je glavni grad buduće države", "Homeini je nas vođa", "Imamo mi podatke i za tebe, Bakire, šta si radio"...

    Laknulo im je kad sam došao u Parsoviće. Odmah su skočili da idemo na Igman. Usput sam prešao u Alijin auto. Svratili smo u Krupu u magacine. Puni su "kao šipak". Kabanice, prvoklasne, u magacinu, a borci mokri. Čizme, kaljače, uniforme, suhi obroci. Ovoliko nisam vidio ni u JNA! Alija pita mene zašto ovo nije podijeljeno borcima i čije je sve ovo. Lisac, kao da ne zna, Sajino.

    Oni su otišli za Visoko, a ja nazad. Arif hoće da pusti Divjaka da ide u Sarajevo, ali ga ne interesuje kako će i kuda će proći.

    Klisani su prilikom Sarićevog hapšenja oduzeli i neki džip sa mobitelom. Džip je valjda nekog Dževdeta Tinjića, koji radi za Vladu. Šef je firme "Magnum skutum" koja se bavi uvozom repromaterijala za proizvodnju oružja. Ambiciozno je krenuo da vrati džip, ali ga je Hase "presjekao: "Našli smo ga kod kriminalca, i dok je on tu, bit će i džip."

    11. decembar 1992.

    Nakon četiri mjeseca bio sam na Igmanu. Zbog bahatosti Alijine pratnje, umalo nismo izginuli i od tenkova i "praga" na Igmanskom putu. Sastanak je bio bezveze. Glumački, Vehbija puno obećava, ali... Juka je dobar, malo se smirio. On je bio domaćin svim komandantima. Ustvari, ovo je bila "namještaljka". Svi su se slikali zajedno da se pokažu da su "zajedno".

    Juka je uspio da razmijeni neke zarobljene za svoje ljude. Alija je ručao sa njima. Svi su mladi. Mučeni su.

    14. decembar 1992.

    Oko 16 sati sastanak u Jablanici. Tema: deblokada Sarajeva. Alija, Jaganjac, Pašalić, Petković, HVO, Đedo, Delić, Piske, HVO. Pregovori oko zajedničkog učešća u deblokadi Sarajeva.

    Poslije smo ostali mi bez HVO-a. Tražio sam da se postavi komandant snaga na slobodnoj teritoriji van Sarajeva, komandant operacije i definisanje statusa Jaganjca. Alija pita: "Kada ćeš ti, Mirsade, napasti?" Rekao sam mu da ja ne mogu napadati ako se ide na Sarajevo jer je velik dio ljudi i tehnike planiran upravo od mene. Vehbija kaže da je već sve spremno za deblokadu. Municija još nije stigla.

    Napolju sam malo porazgovarao sa Alijom i Bakirom. Pitao me jesam li još u onoj kućici i kako živim. Pitao me pomaže li mi Saja. "Saja, lopov", a Bakir kaže: "Nije on takav." Dobro ga je branio. Kaže da ga zna od prije rata. Dobro, ja ga znam odskoro.

    Saja me dovezao do kućice. Ispričao mi je da Alija ne voli da se o njemu loše priča i da je dobio zadatak da mene opskrbi hranom, parama i blejzerom. Dao mi je 2.500 DM. Nudio je više. Odbio sam uzeti, ali sam ga zamolio da pošalje mojima u Bihać. Obećao je da će to uraditi. Hranu će sutra donijeti, a auto dovesti za petnaestak dana.

    Saja mi je otkrio da niko od oficira ne može da barata parama, nego samo ljudi od povjerenja iz SDA.

    16. decembar 1992.

    Jablanica, 10 sati i 30 minuta, ista ekipa od nekidan. Iznenadio sam se kad sam vidio i Daidžu. Provocirao je Aliju. Kaže: "Alija, nisi ti, brate, za predsjednika, on mora biti lopov."

    Daidža hoće da bude glavni operativac u operaciji deblokade Sarajeva, a Alija mu nudi logistiku. "Opet konzerve", kaže Daidža.

    17. decembar 1992.

    Mogu i bez štaka hodati, ali teško. Sa mnom idu Elo i Mirso kao pratnja. Od Hase sam uzeo "patrola". Sa mnom je neka žena iz Foče za koju sumnjaju da sarađuje sa četnicima. Jadnica. Kakva saradnja, kakvi bakrači! Nije svoja.

    Stigli smo oko 10 sati na Igman. Ukratko su me upoznali sa Štabom i planom operacije. Prvo su mi pokazali lažni plan. Provjeravaju me. Bas fin osjećaj. Ovaj pravi plan je, ustvari, moj plan iz augusta uz nešto nedostataka; i redoslijed radnji nije dobar.

    Od svih planiranih oficira, samo sam ja došao. Opet neka mućka. Mirso Čaušević mi je ispričao o situaciji i stanju na Igmanu kad su oni došli. Nije bilo ništa dobro.

    Municija još nije stigla na Igman, iako je Alija obećao da će danas biti doturena. Sarajevo diktira tempo. Po planu, Rađa bi trebao napasti na Hadžiće, da odvuče pažnju od Jahorine.

    18. decembar 1992.

    Napad počinje u pet. Zuka odustao. Kaže da nije dobio cisternu goriva koju je trebao upotrijebiti u napadu na Kotorac kao bacač plamena. Od Bibića nema nikakvih vijesti. Ostali su krenuli u napad. Juka ne učestvuje; ne računaju na njega.

    Klisani su uvedeni u borbu iako su stigli tek sinoć oko 20 sati. Ne bi oni ni došli da nisam ja intervenisao.

    Juka ne da granate za "sultana". Ljut je. Zuka je ošamario nekog Jukinog borca koji je došao u Štab da nešto "pametuje".

    Hoće da uhapse Juku. Amidža i Mirso Brada su za to. Mislim da je to pogrešno. Ja sam se obavezao da ću to srediti.

    Akcija prema Hadžicima krenula je dobro, ali jenjava. Jablaničani se povukli, Mostarci napustili Golo brdo, Rađa nije ni krenuo jer "Labudovi" nisu uradili svoj dio posla. Ovaj dio plana čisti je promašaj. Komanda se vrlo slabo snalazi i ne vlada situacijom. Mirso Brada mnogo priča, a malo zna, ali ga Vehbija sluša.

    Nagovorio sam Juku da odobri granate za top 130 mm "sultan" i za minobacač. Vratio se iz Mostara i pokazao mi hrpu lijekova koje mora koristiti jer je bolestan. Pozvao je Eniza, komandira njegove jedinice, i dao mu zadatak da sluša samo mene. Rekao je da je i on voljan učestvovati u napadu, ali neće da sluša ovu komandu.

    Mostarci i Jablaničani su se povukli i žele da napuste Igman i vrate se kućama. Ovdje su već oko desetak dana. Nemaju ni minimalne uslove za život, a prema njima se postupa krajnje nekorektno. Juka im isključio struju i vodu, Zuka razoružao Jablaničane po Bradinom naređenju, a na Mostarce su pucali iz "brovinga" da bi ih spriječili da se vrate kući. Ružan ambijent za uspjeh.
    muslimanski_dnevnik2 - 84769 - 05.05.2013 : Malislatki - best (0)

    Ratni dnevnik Mirsada Ćatića(1)


    Ratni dnevnik prvog komandanta TG Igman (I)

    Mirsad Ćatić, rođen u Vrnogracu 1957. godine, osnovnu i srednju školu. Vojnu akademiju KOV - smjer Zemaljska artiljerija, pohađao je u Beogradu i finalizirao u Zadru. Narednih godina radio je u Artiljerijskom školskom centru.

    Rat u Bosni zatekao ga je u Pazariću kraj Hadžića.

    Prolazeći ratne dužnosti komandanta Artiljerijskog diviziona, komandanta Štaba Teritorijalne odbrane za Hadžiće i komandanta Taktičke grupe 2, biva ranjen u zasjedi na našoj teritoriji, na putu za Grebak. Još nije razjašnjeno ko je izvršilac, a ko naredbodavac atentata.



    Javio sam se u štab TO Hadžići, koji je u Osnovnoj školi u Pazaricu.

  • "Gospodine majore, otiđite vi do komandanta TO. Pa, ako ste mu potrebni, on će vas uzeti!"

    Otišao sam i do komandanta TO. Said Rizvić bio je kapetan u JNA. Porijeklom je iz ovih krajeva. Više podsjeća na sjetnog pjesnika nego na žustrog pješadinca. Izgleda kao Boro Stjepanović, profesor u Audiciji.

  • "Moj štab je popunjen. Ako ti oni nisu dali neko mjesto, ja tu ne mogu ništa", pravdao se.

    Bolje da se nisam nikom ni javljao. Vratio sam se u Hadžiće sa Husom. Otišli smo pravo u MUP. Vaha me zvao da mu nešto pomognem. Već je oko 20 sati. Noć je. U Stanici milicije svi pod oružjem. Pitam Vahu šta je to. On kaže:

  • "Dali su nam ultimatum da do 20 sati napustimo stanicu ili će nas napasti..."

    10. maj 1992. godine

    U Tarčinu ljudi su na nogama. Ima tu i pušaka. Svi su mobilni. Iznijeli smo minobacač i oko 100 mina. Natovarili to u policijskog "landrovera", a Nail Hujić je dobio obavezu da ih odveze u Gradac.

    I meni je bilo novo i nepoznato to što sam, kao artiljerac, trebao uraditi sa ovim minobacačem: gađati bez ikakve nišanske sprave! Pokušavao sam nešto smisliti i improvizovati. Napokon, uzeo sam uglomjer, dva trokuta i zidarsku vaservagu, napravio visak i - krenuo na položaj.

    Kad smo stigli u selo, odmah su prišli ljudi - da pomognu u prenošenju municije i minobacača. Jer, auto nije moglo dalje, a teren je takav da se i pješak teško kreše... Noseći, zapitkivali su kuda ćemo, kako, šta ćemo sa ovim, ko će to gađati... Neko im je pokazao na mene - da sam ja taj.

    Nisam im baš ulivao povjerenje. Nije ni čudno. Naočale, čizme kaubojke, zapuštena kosa, farmerice, teksas jakna. Kad smo se ispeli, izvidio sam rejon i odredio mjesto za minobacač.

    Izvadio sam visak i vaservagu i počeo se vrtiti oko minobacača, jedan momak mi dobaci:

  • "Da ti nisi zidar!?"

    Smijali su se. Huso i ja smo se dogovorili šta i kako da radimo. On je predložio tajni naziv za sebe "Soko", a"Soko 1" za mene. Pozdravili smo se. Sa mnom je bio i Fadil Čović, načelnik MUP-a Hadžići, da bi mi pomagao. I on je u vojsci, prije 20 godina, bio na minobacaču. Ostali su mi nepoznati.

    Pripremio sam minu, na šta su se svi razbježali. Ostao je samo Kurir. Tako smo ga zvali. Momak iz Tarčina. U vojsci je bio komandir odjeljenja na minobacačima. On me je često zapitkivao šta radim i pitao se hoće li to tako valjati.

  • "Soko, Soko 1 ide!"

    Dolina se prolomila. Gađali smo tri cilja i, po Husinom osmatranju, pogodili smo "pragu" u Remontnom zavodu, neki autobus i "pragu" ispred njihovog MUP-a i kolonu na Tinovu brdu.

    U Pazaricu slavlje. Uzeta je Kasarna Krupa, veliko vojno skladište između Hadžica i Pazarića. Zaplijenjeno oko 100 tona TNT-eksploziva, dosta pušaka i opreme. Zarobljeno je i devet vojnika.

    10. august 1992. godine

    Pripremio sam se za Grebak. Fadil hoće da povučemo i nešto municije za njih. Da idemo s obrazom. Rale i Diksa iz Konjica su nam dali jurišne puške "argentinke", da nam se nađu.

    Bio sam na sastanku sa Krajišnicima. Hoše u Krajinu. Ovdje ih samo guraju tamo gdje niko neće... U pravu su za većinu zahtjeva, i to ću riješiti. Ne želim da odu. Potrebni su ovdje. I ja sam "Krajšo", pa sam ovdje. Neka! Poveli su se za Ćuskićem, koji je nekidan otišao sa svojom jedinicom s Igmana.

    Edib Sarić se vratio iz Trnova. Kaže da je situacija sada pod kontrolom.
    Prebacili smo stvari iz "kedija" u Sarićevog "pajera". Fadil je vozio. Nagurali smo se Rekić, ja, Fudo iz Zenice i Mirza Huskić, Poharin snimatelj.

    U pratnji su nam neki momci sa "ladom". Nalili smo gorivo kod "Famosa" i vratili se po momke s "ladom". Nešto im nije bilo uredu. Nismo ih čekali. Krenuli smo ka Trnovu.

    U Šabu u Trnovu izdao sam zadatke Fudi i njegovom Zeničkom bataljonu da izviđaju pravac prema Tvrdinićima, a Rekić Golu Jahorinu i Kupole.

    Za ručkom je bila malo mučna situacija. Fadil je Rekiću otvoreno rekao da je špijun pod šifrom "Otrov" i da zna još za petoricu koji su kao i on, da za to ima i dokaze. Mnogo toga je iznio. Rekić je samo šutio.

    Napokon smo krenuli dalje. Fadil, Mirza i ja.

    Na brani u Kijevu trebali smo sačekati Sulju Drecu, da nam bude vodič. "Nagazili" smo komandira odjeljenja koje je bančilo na brani i pucalo. Sulje nije bilo. Fadil je pozvao momka koji je bio na brani, da nam on bude vodič do Grepka.

    Žuti Serdarević je zbunjen i uplašen.

    Oko 19 sati i 30 minuta bili smo u Hamzićima. Selo. I seoski učitelj. Pogledali smo dnevnik i krenuli. Upozorili su nas da četnici granatiraju put, ali da do sada nije bilo pogodaka...

    Fadil i ja smo se, nakon desetak minuta vožnje, s radošću pozdravili - bili smo izvan vidika jahorinskih osmatrača. Bljesak i eksplozija! Vozilo kreće u provaliju. Fadilu uspijeva da ga zaustavi na samoj ivici.

    Pucnjava, desno sa uzvišenja, i lijevo, iza vozila. Ima dosta svjetleće municije. Opet bljesak i eksplozija. Smrdi nagorjelina...

    Podigao sam glavu sa rukohvata. Fadil je naslonjen na mene. Živ je. Istrčao je iz auta negdje pozadi. Ja nisam mogao otvoriti vrata. Bila su zaštekana... Opet bljesak i eksplozija. Skotrljao sam se u provaliju i dopuzao do srušenog debla. Čuo sam Đozu iza sebe: "Brate, šta je bilo?" Pogledao sam i pricao: "Desna noga, lijeva noga, desna ruka, lijeva ruka. Ostalo, ne vidim." "Stomak", čuo sam Fadila.

    Ocekivao sam da će neko doći da nas dokrajči. Otkačio sam skraćenicu i položio na koljeno, bombu bez osigurača ispod desnog pazuha i pištolj u lijevu ruku. Čekao sam. Sablasno tiho. Pala je noć, a niko nije došao.

    13. august 1992.

    Đozo je u momentu umro. Trznuo se tri-četiri puta i gotovo. Pokušao sam zvati doktora, ali nisam imao glasa. Bacio sam neku bocu sa stola na vrata. Sestra se brzo stvorila. Bilo joj je jasno. Odjednom je soba bila puna osoblja. U panici su. Pokušavali su oživjeti Fadila. Mnogo su vikali. A onda dolazi dr. Sejo Buturović. Ušao je u sobu kao da je na viziti. Pogledao je Fadila. Smirio osoblje i udaljio ih od Fadila. "Dajte mi pripremite adrenalin." Brzo ga je imao u rukama. Nikad nisam vidio toliko dugačku iglu. Zabo ju je u grudi. Malo je sačekao i rekao: "Promašio sam." Izvukao ju je i ponovo zabo. "Dobro je... Gotovo..." Počeo je pljeskati i zvati Fadila. Uspio je. Fadil se pomjerio, počeo disati. Ja sam klonuo.

    Bili su mi u posjeti Kemo Karišik, Enker i Ahmo Rizvo. Hoće da me prebace u Split ili Zagreb na liječenje... Dovukli su još 100 raketa "valtera". Čujem da je Goražde gotovo slobodno. Ferid i Zaim rade dobro. Tufo Refo je poslao neke momke da me čuvaju. Ne znam šta će mi kad već imam osiguranje koje je Guska postavio. Sve je to zbrkano. Svi nešto mute.

    Izgleda da je i u policiji kao u vojsci. Novi stranački kadrovi su protiv starih i stručnih kadrova. Kakva je uloga Bakira Alispahića u svemu ovom? On je preporučio Đozu kao "rođaka". Protivnik je Delimustafiću, koga zastupa Rekić. Rekić je u dobrim relacijama sa Tufom, Guskom, Daidžom, Sajom, pa i sa Zekom. Guska je sa Bakirom. Zejnil je protiv Guske, ali za Bakira. Guska uvaljuje Zejnilu "izdaju i saradnju sa Srbima". Zbrka.

    Čuo sam da se na Igmanu svakodnevno smjenjuju i hapse kompletne komande.
    Dželilović je sa vojnom policijom htio smijeniti Vahida. "Labudovi" su opkolili policiju, a Zukini opkolili sve. Malo je falilo da dođe do sukoba. Grmi, a kiša ne pada. Eko mi je pričao o Arapima koje je on doveo u Pazarić. Kaže: "Ljudi došli da ratuju, a naši hoće da im uzmu lovu. Vodaju ih po mesdžidima da im pokažu kako vojska redovno klanja." Sa Husom sam razgovarao. Rekao sam mu šta se priča o njemu. Trebao bi se izvući iz ovoga barem nakratko, da sagleda u kakvoj je situaciji. Muco, bivsi Rekićev, pa onda Husin pratilac hoće da bude uz mene, da me čuva. Ne može više na Igmanu da izdrži, a boji se da ga neko ne ubije "nizašta".

    Edib Sarić se pravda što nije došao do sada. Kaže da je čuo da se priča da je on organizovao zasjedu i da je smakao Đozu. Kune se djecom da nije. Guska je doveo nekog čovjeka, za koga kaže da je glavni kadrovnik u SDA; čini mi se Selimović. On mi je pričao sve najbolje o Đozi. Narcis, nekadašnji vodnik u JNA koji je bio u Kasarni "Ljuta", priča svoju verziju zauzimanja kasarne "Ljuta" i "Čelebići". I on je, kao i svi dosadašnji "osvajači" kasarni, bio glavni. Ništa novo.

    Opet sam bio u Pazariću. Došli su po mene. U Štabu panika. Nemaju rješenja za kontru. Dupovci su pali. Sejo Rekić je opet tu, u Štabu, ali neće da preuzme komandu u svoje ruke, iako mu je nude.

    Zejnil me zove da se hitno vratim u Konjic. Ispratile su nas granate.
    U Konjic stigao Alija sa svitom: Pohara, Jaganjac, uvlakači i drugi.
    Imali smo referisanje o stanju na terenu. Ma, hajde što lažu Aliji, ali što sebi. Morao sam i ja nesto reći, pitati.

    Samo mafija vodi rat iz zatvora.

    Kad sam ja govorio, Alija je tražio da se isključe kamere i povuku novinari.
    Guska je poranio. Kaže da se brzo spremim, jer je Predsjednik htio da me posjeti i već se nalazi ispred kuće. Kad sam se spremio, Alija je već sjedio na sećiji u dnevnoj sobi. Bilo je joć nekoliko ljudi. Kad sam ušao i pozdravio se sa svima, dao im je znak da izađu. Ostali smo sami. Zabrinut je. Traži realnu mogućnost da se Sarajevo oslobodi. Nisam mu baš bio od velike koristi. Već sam dva mjeseca "u autu", a još nisam "fit".

    Brinu ga odnosi sa HVO-om i sve gora situacija u mjestima u kojima su izmiješani Armija i HVO. Rekao sam mu da pokusa "igru" sa Srbijom i Crnom Gorom kako bi omekšao Hrvatsku. Ovako, blokirani smo sa svih strana i situacija je vrlo škakljiva. Sami protiv svih ne možemo, a pobijedit će dvojica. Nemamo baš veliki izbor, ali za preživjeti - sa nekim ćemo morati. Predložio sam Ganića za "igrača".

    Nije se iznenadio prijedlogom. Kaže da Tuđmana pokušava "navući na rudu". Neki od svjetskih političkih "moćnika" rekao mu je da "Lloyd" ne osigurava "brodove koji tonu". Trebamo, dakle, pokazati da smo vrijedni postojanja.

    Na kraju razgovora dao mi je, kaže, 1.000 dolara. To je od SDA, pa sam se potpisao na neki papirić da sam to primio. Naravno, tada nisam brojao. Sramota je. Ali, kad su svi otisli, prebrojio sam: 950 dolara. Zezao sam se sa Guskom kako mi je Predsjednik uzeo 50 dolara kao porez na poklon. Tako se pravi država!

    Danas je bila smjena Komande Štaba TO Konjic. Ramić je smijenjen, kažu, jer nije htio slušati Zejnila, a drugi kažu da je kukavica, da ne smije ići u borbu. Meni izgleda dobar čovjek. Upoznao sam se s njim još 1991. godine u Sarajevu. Radio je kao nastavnik u Kasarni "Maršal Tito". Ja sam sada komandant umjesto njega.
    Dr. Rusmo, predsjednik Ratnog predsjedništva, pokušava se izvući iz Zejnilovog okrilja.

    Jasmin Guska, glavni u MUP-u, želi samostalnost. Nije ni na jednoj strani. U zavadi je sa Zejnilom i optužuje ga da je Kosovac sa tajnim nazivom Nil. Da je u dnevnoj vezi sa Beogradom, jer su mu djeca tamo i da su ga oni ucijenili. Smatra da je Zejnil kriv za to što Borci nisu do sada zauzeti.

    Mitke Pirkić, komandir "Akrepa", sam je za sebe. Ne sluša Štab TO. Nekad je bio uz Zejnila, ali se osamostaljuje. Iza sebe ima pedesetak odabranih ljudi. Ne idu na položaje i nisu u sistemu komande ŠTO. Muderis, vjerski ratnik, fanatik. Ima jedinicu jačine čete. Samostalni su i nisu u sistemu komandovanja. Neće na položaj. Žele samo u borbu i idu gdje je ima. Nisam se sretao s njim.

    16. oktobar 1992.

    Na putu do Štaba zaustavili su me Jukini ljudi. Traže da se vidim s njim. Susreli smo se ispred Policijske stanice. Prvi put vidim Juku. Mršav, crn, iscrpljen, ali energičnih pokreta. Ima jednu štaku i s njom se bolje kreće nego ja sa dvije.

    Izgrlili smo se i pored toga što su nam smetale štake.

    Kod Guske smo posjedili. Juka zna sve šta se dogadjalo na Igmanu. Obećao je da će se lično obračunati sa onima koji su ubili Fadila i mene ranili.

    Sa Jukom je bio i Suda Cupina. On gura Daidžinu liniju.

    Na kraju razgovora, Juka mi je dao 1.500 DM. Pokazivao je mnogo para. Dobio ih je u Njemačkoj od naših ljudi. Kaže, sve će potrošiti na hranu i oružje. Sefera ne može smisliti.

    Zejnil mi je poslao poruku da hitno dođem do njega jer treba doći Alija.
    Gotovo da smo se napili čekajuci ga. Napokon smo svi pili sokove.
    Alija je stigao u pratnji Jaganjca. Ubrzo je zatražio da ostanemo nasamo on, Jaganjac i ja. Ponuda je jasna. Da budem zamjenik komandanta operacije za deblokadu Sarajeva, a ako hoću i mogu - da budem komandant operacije.

    Prihvatio sam varijantu zamjenika, a komandant će biti Jaganjac. Zejnil bi trebao biti logističar i sa što manje podataka o samom planu operacije.
    Za Jaganjca je glavno pitanje hoće li on biti broj jedan kada se uđe u Sarajevo ili prije početka operacije, na čemu on insistira. Ipak, Alija mu je obećao da će - ako se Sarajevo deblokira - dobiti poziciju glavnokomandujućeg.

    Za početak, obojici nam je ponudio po 5.000 DM za troškove, a po 25.000 USD ako se Sarajevo deblokira. Odbili smo. Jaganjac je obećao i neke Tutine i Božanove jedinice.

    Stigao je brod sa oružjem. Alija je tu da ga provuče do nas. Ako prođe sve to što se priča da je na brodu, onda je izgledno planirati operaciju "Sarajevo". Opet se osjećam dobro kao na Igmanu. Krećemo.

    Sefera su već otpisali.

    Zejnil me zove kod njega u kuću na dogovor-ispitivanje o sinoćnjem dogovoru. Znatiželjan je. Sa Igmana stižu alarmantne vijesti. Juka je pomlatio cijelu Komandu. Krvi do koljena. Hajro je poslao izvještaj. Zejnil je zvao Sefera i tražio instrukcije. Zvao je i Aliju. Kaže da je dobio upute da privede Juku i poslao "Akrepe" da ga privedu.

    Oko 17 sati stigao je Jovan Divjak, član Štaba Vrhovne komande. Dolazi iz Hrvatske. Bio je na službenom putovanju. Sada je dobio zadatak da"uvojnici" ovu regiju, pa odmah u Sarajevo.

    Oko 18 sati stigao je Juka u Zejnilovu kuću. Sa njim su Fikret Prevljak i Edo Godinjak. Tu je i Bato Alikadić, koji priča kako se susreo sa Jukom kod tunela i da umalo nije došlo do pucanja. Vidno je uzbuđen i priča da je neko nekome dao pare da ubiju Juku, a da je Juki poslata poruka da ga Alija čeka u Konjicu. Sreca je da je Juka prepoznao toga i sve se dobro završilo.

    Čim je sjeo za sto, za kojim je sjedio i Divjak, pročitana mu je naredba o privođenju i zatvoru. Juka nije vjerovao da je to moguće, ali se prisebno ponašao. Zaplakao je kad mu je Divjak rekao: "Juka, budi dostojanstven. Ti si član Vrhovne komande i dok se ovaj nesporazum ne riješi, postupi po naredbi."
    Juka je izvadio pare iz džepa i stavio pred Fikru - da mu ih sačuva dok ne iziđe iz zatvora.

    Muco i vojna policija sproveli su Juku do zatvora u Čelebićima. Nije bilo incidenata zahvaljujući Jukinoj prisebnosti.
  • hadzici - 84704 - 30.04.2013 : Malislatki - best (2)

    Švedska


    Čitajući tekst "Razmjena preko Iliđe" sjetio sam se kako sam ja mogao da odem u Švedsku.

    Krajem marta '92 sam se zatekao u posjeti ženinoj rodbini u Nišu. Sestra je u decembru stigla iz Sovenije, našla neki smještaj za svoju porodicu, a ja sam kao najmlađi zet u porodici došao da ih posjetim. Supruga i ja kod sebe imamo pasoše, nešto para, gledamo događanja pred skupštinom u Sarajevu. Ja razmišljam kako da se vratim nazad u Sarajevo, tamo su svi moji, kako da ih ostavim na cjedilu. Njihov komšija me ubjeđuje da se ne vraćam za Sarajevo i govori mi:

  • "Ideš za Švedsku, dvije grupe Srba iz Hrvatske su autobusom otišle za Skandinaviju kod nas su bili u izbjeglištvu, svi su nam se javili u prihvatnim centrima su, dobro im je".

    Ja ga i ne slušam pa čovjek posle par dana odustade od priče. Moj badžo (pašenog po srbijanski), inače kapetan po činu, osjetio šta je metak i ne mogavši me nagovoriti da idem u Švedsku ostanem reče mi:

  • "Ne idi kući, tamo će te prvo tražiti".

    Čovjek završio akademiju u Sarajevu, pa grad poznaje u dušu. Znamo se već četiri godine, dosta smo noći proveli uz makedonsko vino, pričali o dešavanjima od višestranačkih izbora u Jugoslaviji, stanju u Bosni odnosu njegovih kolega koji su se poćeli izvlačiti iz JNA.

    Ipak, ja vratih kući.

    Kada smo se sledeći put vidjeli ja sam već bio ranjen. Rekao mi je:

  • "Vidio sam ja da te ni Bog ne može zaustaviti da se ne vratiš!"

  • "Da si me svezao za radijator ja bih i njega odnio sa sobom!" - odgovorih ja.

    Ovom čovjeku dugujem najveću zahvalnost kod njega mi se rodio prvi sin, nosio me je na rukama sa petog sprata na previjanje.

    Danas mi ni malo nije žao što nisam otišao tad u Švedsku jer niko ne može da pobjegne od svoje sudbine. Upoznao sam Gojka iz Podravske Slatine, čovjek pobjegao iz Hrvatske u Doboj, a kada se zapucalo u Doboju on zbrisao za Beograd. U Beogradu '93 ispao iz gradskog autobusa i ostao bez noge.

    Kaže mu General (tako je imao nadimak):

  • "Mogao si bježati do Afrike i tamo bi te stigao Lav i gotovo!".

    Najlakše je bilo pobjeći, vratiš se sa ili bez amnestije, prosipaš pamet kako je treblo da se radi, šepuriš se novim autom, stanom na Zapadu, naručuješ kako ja kažem borbeno-jurišne pjesme, za nekoliko dana na avion za Kanadu, SAD, Australiju, Holandiju, Švedsku, Njemačku... Tamo se odriču svoje istorije da dobiju državljanstvo a svoju ne znaju. Ovo se ne odnosi samo na Srbe, već na sve tri zaraćene strane!

    Ponekad sam sebe uhvatim u razmišljanju šta bi bilo da sam otišao vani. Onda se vratim u realnost i kažem sebi da mi ni ovde nije tako loše. Često se sjetim priče iz knjige "Golgota i Vaskrs Srbije" u kojoj se govori o Prvom svjetskom ratu, kada vojnik priča kako je dobio Karađorđevu zvijezdu. Kada je polazio na Cer sin mu reće:

  • "Nemoj da mi dođeš deblji nego što odeš kao u prethodna dva rata, pa da ne smijem izaći pred djecu, da nemam mira od njih!"

    Nakon toga se čovjek vratio kući sa Karađorđevom zvijezdom.

    Šta bi bilo da smo svi uhvatili maglu? Danas bi ovi što nam pričaju razne priče iz daleka ne bi imali gde da dođu, da pričaju kako je njima teško u tuđini. Bilo bi mi nekako neobično bez njih.
  • plemena - 83895 - 24.03.2013 : Malislatki - best (0)

    Porijeklo porodice Mićanović


    Mićanovići - porijeklo

    68. Maurovići

    - Mićanovići/5/su starinom iz Krajine. Njihov predak, Mican Vranes, isterao je ovce nekog trgovca iz Krajine i ostao na Lisovu. Dedovi sadašnjih Mićanovića krčili su Boče, i tu su se naselili. Docnije su presli u Kalotie, a na Boču se bio naselio neki Batarilo, pa su se, posle nekog vremena, opet vratili na Boče. Od skora se zovu
    i Zekii. Slave Đurđevdan.

    Naselja i poreklo stanovnistva /knjiga 25/-Srpski Etnografski Zbornik/knjiga XLIII
    BEOGRAD 1928,
    Dr. Milenko S. Filipovic - Visocka Nahija
    prepiska - 83781 - 19.03.2013 : Malislatki - best (0)

    Duško Milošević


    Miloševiću, da li si 1994. godine boravio u Beogradu, bolnica "Rudo", soba 7B, kod lifta, krevet do zida, kod vrata, sa Ljumom, Mandom, Đoletom, Alijom... , profesorom i mojom malenkosti! Eh, ala se tada kartalo! Sobni doktor dr. Kržić. Milošević arhitekta, ako si još radio u tvornici montažni kuća Ilijaš.

    P. S. Željko ima moju email adresu
    rat_hadzici - 83738 - 17.03.2013 : Malislatki - best (1)

    Žunovnica


    U vezi svjedočenja zaštićenog svjedoka komandanta kasarne Žunovnica, mislim da je bio major po činu i prije rata je bio komandant, kod njega sam bio u rezervi, dao bih ti nekoliko podataka.

    1. Specijalna jedinica je došla na kraju dana ako me sjećanje dobro služi, sa njom su došle 2 ili 3 "Gvozdike" samohodke 122 mm, i 1 KOT, pod komandom poručnika ili potporučnika / mislim da se prezivao Radaković, ali nisam siguran/, lično sam se sa njim sretao više puta za nekoliko dana, u selu Kasatiči, on je komandovao i pješadijom i artiljerijom dok se nije povukao 03. 06. 1992. godine za Lukavicu. Prvenstveni cilj ove jedinice je bila zaštita pitomaca iz kasarne Pazarić jer je kasarna služila kao poligon za pitomce, pitomci došli iz Artiljeriskog centra Zadar 1991 godine, kada su pitomci izvučeni iz kasrne jedinica se povukla, odmah sutradan su nas napali tj. drugi napad na kasarnu Žunovnica koji sam spomeno ranije.

    2. Naši avioni su dejstovali MIG-21 25. 05. 1992. po selu Kasatići, toliko je bila kritična situacija, ali nisu bili precizni koliko sam ja očekivao.

    3. Situacija se stabilizovala i utvrdila, naredbu za premaštaj moje jedinice 6 MB 120 mm sam dobio negde 27/28. 05. i premješten sam u selo Kasatiće, na golu livadu, / tu sam se sretao sa pomenutim poručnikom/, škrguto sam zubima što smo na otvorenom/ tu je i bio i Zoka sa ZIS-om/, on je došao dan prije mene. Dejstovali smo sa tih položaja iako smo bili vidljivi golim okom sa padina Igmana.

    3. U toku napada 04. -08. 06. 1992, nisam mogao dejstovati, a u noći 06. 06. sam zakopao sve nišanske sprave u zemlju. Uspjeo sam i da odem do Zavoda u Hadžićima ali sam se za sat vratio. Gledao sam Ljude kako bježe i preskaću bodljikavu žicu u dva koraka.

    4. Kapetan Jaslar /imao ranjenu glavu svu zamotanu/ je sa pješadiskom jedinicom došao iz Lukavice i reorganizovao našu odbranu, sa njim je bio još jedan oficir mislim potpukovnik, izdali su naredbe, kapetan Jaslar je pored mene ubacio metak u cijev pištolja i rekao: " ko počne bježati on će ga lično ubiti". Ja sam se sa MB povukao pred veče na drugi položaj. Kapetan Jaslar je uputio u jačini jednog vodana na dominantne kote Gradelj, Borak i Laze ali su se oni po odlasku kapetana i potpokovnika drugi dan samoincijativno povukli što nas je kasnije skupo koštalo.

    5. Pukovnika / generala Živanovića sam lično sreo 1993. godine u komandi Drinskog korpusa kada je bio u posjeti ranjenicima u Vlasenici pitao za Žunovnicu, nasmijao se zagrlio me, poljubio i rekao mi: "Nemoj me ništa više pitati, morao sam tako da uradim, prioritet su bili pitomci iz Pazarića, (dosta je bilo pitomaca iz Srbije), a već je prošao rok za povlačenje 19. 05. 1992, to je bila viša naredba. To je bila demonstracija sile, na malom prostoru/mnogo artiljerije na uskom prostoru/, i dan danas se ne ljutim na njega zbog takve naredbe!". Čovjek mi je objasnio zbog čega je to urađenio.


    7. Spomenuo sam klanje ranjenih vojnika, prvenstveno mislim na Gorana Todorovića. Te podatke mi je dao čovjek koji je bio ranjen sa njim ali se napravio mrtav i ostao živ. Goran je ječao i po tome su vidjeli da je živ. Po priči Gorana je zaklao brat od Mekca /jedan od onih koji su spasili Mirka Avdalovića/. Koja ironija jedan brat spašava život a drugi na veoma krvoločan način uzima drugi /radi se o Džani/, ne sumljam u istinitost Crepe Samoukovića koji nije više među živim, dobro je poznavao svoje komšije.

    8. A ovaj mali Ali Sadiković sigurno nije učestovao u pomenutim događajima, što se našao pogođenim za prozivanje za poginule civile/prvenstveno misli na malog Miloševića koji je bio nepokretan i slijep/, to mi i nije bila namjera odavno sam na to zaboravio, pogotovo na njegovog rođaka Azema koji je uhapšen prije dvije godine i ne znam šta se sa njim posle dešavalo. Nek se mali peče u sosu koji je sam zakuvao, ako mali još nešto napiše o drugim događajima oko kasarne Žunovnica ja ću ga uputiti u stvarne događaje.
    plemena - 83529 - 11.03.2013 : Malislatki - best (0)

    Vitaki


    Mnoga naša prezimena sa osnovom na Vit - mogu se objasniti i od neslovenske antroponimijske osnove, tj. od ličnog imena Vitalius koje postoji i u u katoličkom i u pravoslavnom kalenaru.

    Vitakić: u selu Bečnju (Šumadija), poreklom iz Donjeg Dragačeva. Up. toponim Vitakovo u Ibarskom Kolašinu.

    Iz knjige Velimira Mihajlovića - "Srpski prezimenik"
    poginuli - 83528 - 11.03.2013 : Malislatki - best (0)

    Milomir (Slobodan) Petrić


    Milomir je poginuo kao zarobljenik logora "Silos". Bio je neoženjen, otac Slobodan, majka Goša. Imao je i dva rođena brata: Vojno i Slobodan.
    poginuli - 83527 - 11.03.2013 : Malislatki - best (0)

    Vojno (Slobodan) Petrić


    Jedinica: SRK- Igmanska brigade
    Datum ili godina rođenja: 1965
    Datum pogibije: 30. 08. 1992.
    Mjesto pogibije: Ban brdo - Hadžići
    Opis pogibije: poginuo o neprijateljske grante, skupa sa Sretenom Stanojevićem.
    Bračno stanje: neoženjen, otac Slobodan, majka Goša
    hadzici - 83091 - 26.02.2013 : Malislatki - best (7)

    Deda Ostoja


    Nakon dolaska iz bolnice u proljeće 1994. godine, stalno sam razmišljao kako da posjetim porodice poginulih: rođaka, prijatelja, najboljih drugova... Težak je to bio zadatak, jer nisam znao šta da im kažem i kako će oni to podnjeti.

    Kroz misli mi prolaze slike djetinjstva, odrastanja, momkovanja, kafanskih dana, povremenih pijanstava, i fudbalskih utakmica koje smo obavezno igrali u turu pića - igrao je brat protiv brata, zet protiv šure, kum protiv kuma. Više se nikada nećemo svi okupiti, ponovo zaigrati i zapjevati zajedno!

    Sretan mi je rođak, mislim sa njima lako će biti, svoji smo, ispade najteže, usta se skupila, grlo suvo, suze ne teku, grdi hoće da puknu ali ne mogu, neoženjen. Strina mi kaže:

  • "Da je bar prošao kao ti pa samo ostao bez noge!"

    Ćutim i ne znam šta da kažem jer volio bih i ja da je on tu. Međutim, njega nema!

    Odlazim i kod Rankovih roditelja. Pred rat mi reče da hoće da se ženi, ali eto nije stigao. Djevojka mu ostala na muslimanskoj strani, uporno je tražio razmjenu ali ga je smrt prestigla. Ona je godinu dana nakon toga uspjela da pređe na našu stranu i tek onda je zasnala za njegovu smrt. Kasnije se udala, ja sam joj čak i djete krstio, ali danas ni ona više nije živa, jer joj je kućni pritvor upropastio zdravlje.

    Dolazim pred Rankovu kuću. Svi čutimo i samo se povreme začuje poneki uzdah. Popili smo kafu i rakiju za pokoj duše, upravo onako kako to kod nas Srba ide. Oni mi nešto pričaju, a ja ih pola ne čujem. Razgledam po kući i prisjećam se onih srećnih dana prije rata. Tamo na onom krevetu sam spavao, a za ovim istim stolom smo sjedili za Svetog Jovana! Kućom je odzvanjala pjesma, a sada sjedim na istoj stolici i razmišljam da li će ikada više?

    Rankov otac, Ostoja, iako čovjek u penziji on je sve do '93. godine bio konjovodac u vojsci. Nakon što mu poginu sin i zdravlje ga napusti, a sve do tada se poput mladića penjao po Igmanu. U ratu je svaki dan sa svojim konjem prolazio kraj mjesta sinove pogibije. Reče mi da više ne ide na Igman, a zatim poče da priča:

  • "Napravio sam jednu grešku!"

    Potom napravi kraću pauzu, a ja ćutim i čekam da nastavi sa pričom. Ne želim da ga ispitujem jer vidim da je naumio da mi nešto kaže.

  • "Dok sam prilikom oslobađanja Igmana na konju iznosio municiju, dođem na Golo brdo. Vidim da zarobljeni vojnici gledaju uz jedno drvo. Meni pade mrak na oči. Priđem jednom, udarim ga kundakom i kažem: "A gdje je moj sin?". U istom času puče nešto u meni pa udarih tog čovjeka! Šta je on kriv, neće moj Ranko ustati zbog ovoga. Nakon toga bacih pušku niz stranu, uzeh malo vode i pružih je tom vojniku, a onda im dadoh i da jedu pa sjednem i počnem plakati. Tog dana sam na Igmanu ostavio i konja i pješke sam se vratio kući. Na Igman više nikada nisam otišao, a u komandu sam poručio da nađu nekog drugog za taj posao jer sam ja previše star za to. Niko me nije ništa pitao, a svi su znali razlog zbog čega više neću da idem gore!"

    Šutimo, dok nas ne pozvaše u kuću, za stolom ne spominjemo priču od ranije. Uglavnom, dobro se razumijemo.

    Kada me je ispraćao, na vratima mi dobaci:

  • "Svrati kad možeš, da progovorimo koju!"

    Ostoja i njegova žena nisu više živi. Umrli su prije par godina u Bratuncu, gde su i sahranjeni.

    A ja, svake godine u maju, julu, avgustu i decembru ako nisam u mogučnosti da obiđem grobove poginulih saboraca, telefonom pozovem preostale žive roditelje, braću, sestre, supruge... Oni se zahvaljuju što njihove najmilije nisam zaboravio. Valjda i zbog toga što znaju da se naša vlast više nikoga ne sjeća.
  • poginuli - 82843 - 21.02.2013 : Malislatki - best (0)

    Radivoje (Velimir) Kuljanin


    Jedinica: SRK, Igmanska brigada
    Datum pogibije: 14. 07. 1992.
    Mjesto pogibije: na putu za Pale, kod Srednjeg upao u zasjedu
    Braćno stanje: oženjen, supruga Vesna, kći Mirjana
    poginuli - 82842 - 21.02.2013 : Malislatki - best (0)

    Turuntaš (Milenko) Živko


    Jedinica: SRK, Igmanska brigada
    poginuli - 82841 - 21.02.2013 : Malislatki - best (0)

    Todorović (Radenko) Goran


    Jedinica: SRK, Igmanska brigada
    Datum pogibije: 25.05.1992. godine
    Mjesto pogibije: Kasarna Žunovnica, Hadžići
    Bračno stanje: neoženjen, majka Ljubica, sestra Gordana
    rat_hadzici - 82839 - 21.02.2013 : Malislatki - best (7)

    Žunovnica, 25.05.1992.


    Da li u ovaj broj od 25 poginulih boraca ubrajaš i one što su ubijeni u Kasatićima , a bili su civili, recimo mali Milošević (slijepi, nepokretni, stari) zatim , ubijanji i klanje ranjenih boraca kao na primjer Todorović. O ovome događaju postoji video zapisi o civilnim žrtvama, a i živi svjedoci koji su svjedočili čak i u Hagu.

    Po prezimenu i ti si stanovnik Kasatića (radi se o selu odmah do kasarne Žunovnica, koje je bilo mješovito selo Srba i muslimana). Ne kažem da si to ti uradio, a tačno se zna i ko je odgovoran za taj zločin.

    O Mirku Avdaloviću je istina sve što si napisao, taj dan smo imali dosta mrtvih, neke sam i lično sahranio, ali ni vi niste jeftino prošli. Jedna ispravka za tebe: ne radi se o kamionu već o kombiju. Zarobili ste i nekoliko naših vojnika, dio je uspjeo pobjeći taj dan, a neki su završili u zatvoru Krupa i Silos: Todorović, Božić...

    Za taj dan naša komanda je planirala napad na drugu lokaciju, dobar dio naših snaga je to jutro bio na polaznim položajima za planirani napad, ako se dobro sjećam vaš napad je počeo u jutro oko 04:30 a borbe su trajale cjeli dan. Vi ste došli skoro do gornje kapije u kasarni i tu ste zaustavljeni (skoro do samog Ribnjaka) jer je nama stiglo pojačanje koje je lično predvodio pukovnik Savić iz Tehničkog remontnog zavoda. Nakon toga se ratna sreća okrenula na našu stranu. Povlaćili ste se ka padinama Igmana, preko Kasatičkog polja, Gradeljom i Borkom u pravcu Crepljana i Lokava.

    Broj poginulih na našoj strani je daleko manji, tvoj broj ranjenih je blago rečeno pretjeran. Uvjeravam te da broj poginulih i ranjenih koje si naveo kada se sabere daje ukupno 106, a toliko naših boraca nije branilo kasarnu Žunovnicu. Na tvoj broj poginulih i ranjenih po toj logici moralo je nas biti najmanje 300, pa ispada da je svaki naš treći borac izbačen iz stroja. Sledeći vojnu logiku onaj ko napada mora imati premoć najmanje u odnosu 2:1, što nesumljam da su vaši pretpostavljeni znali, bilo je i kod vas školovani oficira. Ako je vas bilo 600 što sumljam, onda ste nas trebali pregaziti, niste ni sačuvali dostignute položaje, čak smo mi svoje odbrambene položaje pomjerili u pravcu Crvenih stijena i na krajeve sela Kasatića.

    Vaš napad je bio dobro organizovan i sinhronizovan sa napadom na selo Bradinu istog dana. Borba je bila teška za obje strane, ni sam ne znam koliko sam ispalio granata iz minobacača, na kraju dana sam postolje iz zemlje vadio vozilom.

    Pojedini vaši poginuli borci su ostali u kasarni Žunovnica gdje su i sahranjeni, nakon 6 mjeseci od borbe pronalažena su tjela poginulih, pošteno da kažem vjerovatno je bilo i naših i vaših boraca. Znaš sam koliki je kompleks kasarne Žunovnica, koja je bila četvrto po veličini skladištu JNA u bivšoj Jugoslaviji, a i kakva je konfiguracija terena.

    Napad na kasarnu je pokušan ponovo u period 04. 06. - 08. 06. 1992. godine, ali se niste probili kao prvi put, zaustavljen je u Kasatićima, ali o tome ću pisati drugom prilikom. Taj dan smo imali dosta mrtvih, mislim najviše u jednom danu za cijlo vrijeme rata.

    Za svaku pohvalu je odnos Dadana, Šukija i Mekca ( koje lično poznajem) prema Mirku Avdaloviću, cjenim to, u najtežim trenucima treba ostati čovjek. Ali stojim i dalje sa tvrdnjom da je taj dan na vašoj strani bilo nedostojnih ljudi, gore sam već naveo zbog čega, ali njhovim nedjelom ne umanjujem postupak Šukija, Dadana i Mekca.

    Ni jedan rat nije nježan pa nije ni ovaj, gajim nadu da će zločinci sa obje strane za svoja zlodjela odgovarati.
    poginuli - 82783 - 19.02.2013 : Malislatki - best (0)

    Branislav (Ostoja) Vulić


    Jedinica: Igmanska brigada, I bataljon, četa Drozgometva
    Datum rođenja: 08. 03. 1941.
    Mjesto rođenja: Mokrine
    Datum pogibije: 16. 06. 1992.
    Mjesto pogibije: Turuntaševe njive, Hađići
    Opis pogibije: poginuo u pješadiskoj borbi
    Bračno stanje: oženjen, supruga Ljeposava, sin Radomir, kćerke: Radmila, Snježana i Gordana
    poginuli - 82782 - 19.02.2013 : Malislatki - best (0)

    Predrag (Mlađen) Stanojević


    Kojoj je jedinici pripadao: Igmanska brigade, Oklopni bataljon
    Datum ili godina rođenja: 05.02.1960. godine
    Mjesto rođenja: Bare
    Datum pogibije: 06.02.1994. godine
    Mjesto pogibije: Rakovica, Ilidža
    Opis pogibije:
    Bračno stanje: oženjen, supruga Mira
    poginuli - 82781 - 19.02.2013 : Malislatki - best (0)

    Sreten (Savo) Stanojević


    Jedinica: Igmanska brigade,
    Datum rođenja: 14. 02. 1970. godine
    Mjesto rođenja: Sarajevo
    Datum pogibije: 30. 08. 1992
    Mjesto pogibije: Ban brdo - Hažići
    Opis pogibije: poginuo od granate zajedno sa Petrić Vojnom
    Bračno stanje: neoženjen, otac Savo, majka Staka i sestra Branka
    poginuli - 82780 - 19.02.2013 : Malislatki - best (0)

    Nenad (Vojin) Tomaš


    Jedinica: SRK, Igmanska brigada
    Datum pogibije: 25. 05. 1992. godine
    Mjesto pogibije: Kasarna Žunovnica - Hađići
    Bračno stanje: neoženjen, otac Vojin, majka Lena, sestra Nada
    poginuli - 82779 - 19.02.2013 : Malislatki - best (0)

    Veljko (Vojin) Tomaš


    Jedinica: SRK, Igmanska brigada,
    Datum pogibije: 25. 05. 1992.
    Mjesto pogibije: Kasarna Žunovnica - Hađići
    Bračno stanje: neoženjen, otac Vojin, sestra Gordana
    poginuli - 82778 - 19.02.2013 : Malislatki - best (0)

    Zoran (Vojin) Tomaš


    Jedinica: SRK, Igmanska brigada,
    Datum pogibije: 25. 05. 1992.
    Mjesto pogibije: Kasarna Žunovnica, Hađići
    Bračno stanje: oženjen, supruga Dana


    Napomena: Nenad, Vejko i Zoran nisu rođena braća. Imaju isto ime oca, ali nisu od iste majke.
    poginuli - 82777 - 19.02.2013 : Malislatki - best (0)

    Đorđe (Gojislav) Pušara


    Jedinica: Aktivni policajac, policiska stanica Hađići
    Datum pogibije: 1995. godine
    Mjesto pogibije: Ceribašin do, Hadžići
    Opis pogibije:
    Bračno stanje:oženjen, supruga Stojanka, kćeri Zorica i Slavica




    Idi na stranu - |listaj dalje|