fix
Logo
fix
Nalazite se na Forum-Najnoviji
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje

hrasnica - 80055 - 30.11.2012 : Filip Lazarov Hrasnica - best (4)

Kako izaći i ostati živ?


Evo, opet ja! Čudi me da niko ništa ne komentariše o mom pisanju, a ja baš navikao na kritike. Nastaviću i sada pa šta god bude!

Odlazak porodice

Kao što rekoh, tu sam u Hrasnici, dao sam zakletvu Armiji BiH ali sam još uvijek i sa HOS-om, a pomalo i sa HVO-m. Zahvaljujući tome mogao sam poslati ženu i dijecu za Hrvatsku. Ne sjećam se da li je to bio juni ili juli mjesec...

Jednu noć, malo iza ponoći, dođe neka hladnjača pred našu zgradu i tu utrpah ženu Angelinu i dvoje dijece, Suzanu od 8 i Sašu od skoro 2 godine. Kćerka je bila hrabra, koliko puta smo samo trčali između kanonada, a ona nikada nije ni zaplakala! Ne plače ni dan-danas. A onaj mali zamotuljak je bio šokiran od samog početka, nista nije pričao čak ni kada su stigli kod punca u Metkoviće. Samo je ćutao i ponekad bi rekao "tata" pokazujući prstom u pravcu iz koga bi se začula neka pucnjava...

E, tada mi je bilo teško jer sam znao da Srbi sa Ilidže prate ove konvoje koji idu iz Hrasnice preko Igmana. Ipak, nadao sam se da mi bar oni neće pobiti dijecu. Tu noć nisam spavao, samo sam čekao da mi jave iz Metkovića da su došli živi i zdravi. I hvala Bogu, tako je i bilo!

Ostao sam sam! Ipak, razmišljam da je dobro jer ako me i ubiju opet će nešto ostati iza mene - kćerka i sin će nastaviti moju lozu!

Kada sam ovo ispričao u HOS-u, odmah je bila fešta. Svi su mi čestitali pa mi govore kako će i mene poslati. Ja naprosto ne mogu da opišem kako sam bio dirnut njihovom pažnjom - ne vojnika, ne Hrvata ili muslimana, već ljudi koji su mi htijeli pomoći! Ja sam im govorio da želim da ostanem sa njima jer su i oni meni učinili veliku uslugu i ja ću to njima vratiti.

Odmah, kada sam upoznao te momke, ja sam ih odveo u stan moga brata Sandija, koji je već ranije otišo u Hrvatsku. Bješe mjesec juni, stan je bio prazan a jedan je borac bio ranjen. Oni su bili u nekoj fabrici bez grijanja i vode, pa im ja kažem da tog borca donesu kod mene. Ušli smo u stan moga brata, tu je bila peć na drva a bješe i dosta uglja u podrumu. Kažem ja Gabrijelu da je bolje da oni uđu nego neki šupak od onih domaćih, koji bi zapečatili stan i čuvali ga za brata ili nekog rođaka. Naravno, meni je bilo dobro poznato da ovi domaći nisu nikako mogli sa ovima koje su zvali "ustašama".

I dok su muslimani najviše nade polagali u mudžahedine, tj. Arape koji su im dolazili u pomoć, HOS to nije podržavao jer su znali da će se ovi jednoga dana okrenuti protiv Hrvata. I doista, tako je i bilo! Već sledeće godine mudžahedinske elitne čete su napadale na Hrvate u Srednjoj Bosni. Na njihovo klanje je išao odred El Mudžahid, 7. muslimanska pa čak su zbog toga i Vikićca izvukli iz Sarajeva i slali ga na to ratište!

Nakon što sam ženu i dijecu poslao za Hrvatsku, moj jedini cilj je bio da izađem iz Hrasnice. U toj mojoj zamisli su mi, za divno čudo, pomagali svi ovi koje sam upoznao u tim teškim vremenima, a prije svega mislim na svoju raju u HOS-u, pa na svoga školskog druga iz policije Vehbiju Numanovića i Junuza, Sandžakliju čijeg prezimena ne mogu da se sjetim.

Međutim, upravo u to vrijeme kada sam poslao ženu i djecu u Hrvatsku, došla je policija Armija muslimanske BiH i odvela me u podrum ispod nebodera. Bio je to onaj čuveni logor - mučilište koje se pominje u spisima Haga, u kome su Srbi masovno nestajali...

Iz podruma do slobode

Kao što već rekoh, dođe Vojna policija takozvane ABIH i odvela me u podrum ispod nebodera. Znao sam dobro šta to znači jer su ti neboderi i ranije služili kao zatvor za "neposlušne Srbe i Hrvate". Jedno je bilo sigurno - iz tih podruma se niko nije živ vraćao kući. Ja sam uzaludno pokušavao da ih ubjedim da pozovu komandu HOS-a ili HVO-a i da provjere ko sam ja. Oni su mi samo govorili:

  • "Ne boj se ti, sve ćemo mi saznati!"

    Međutim, nisam ni ja ostao bez riječi jer sam im neprestano prijetio da će da gori Hrasnica kada HOS sazna za ovo, a tek kada stvar dođe i do HVO-a onda će im stvarno biti gusto.

    Iako smo se mnogo svađali, kunem se u mater da mi niko nije ni šamar opalio iako sam ja čak pokušao da nogom udarim onog policajca koji me je uhapsio tako da su me dvojica držala. Ubrzo sam shvatio da su zbunjeni i da ne znaju šta da rade.

    U jednom trenutku neko naredi da me vode gore u komandu. Tamo zatekoh svog školskog druga iz gimnazije, Vehbiju Numanovića, kako upravo oblači pancir. Pored njega stoji Junuz Sandžaklija. Ja sam naprosto ostao bez riječi, što bi se moglo reći i za njih.

  • "Otkud ti ovdje?" - upita me Vehbija.

  • "Vehbija, pa ja živim tu u Hrasnici!" - odgovorih ja.
  • "A što živiš tu, pa zar ne vidiš da je rat!"
  • "Nemoj Vehbo, pa kako sam ja mogao znati šta će se desiti!"

    Pogledah u Junuza, a on me pita:

  • "Odakle ti tu?"
  • "A odakle ti tu? Zar ti ne živiš na drugom kraju Sarajeva?"

    I tako, smijemo se ovoj budalaštini od rata, mada se nije moglo reći da je meni bilo do smijeha jer sam taj dan mislio da više nikada neću izaći iz tog podruma u Hrasnici, gdje su svoje kosti ostavili mnogi Srbi i Hrvati. Danas mi je jako žao što ne znam više o tome jer mi je u to vrijeme jedino bilo stalo da živ izađem iz tog pakla. Danas molim za oproštaj sve žrtve koje sam vidio a nisam im mogao pomoći. Mogu samo da kažem da ih je bilo mnogo. Ipak, ja tu nisam ništa mogao učiniti jer bih odmah bio optužen za dojavljivanje neprijatelju, snajpersku vatru, radio signalisanje, navodjenje vatre sa svjetlosnim signalima ili nekim sličnim glupostima.

    Danas se pitam ko je kome dao ovlašćenje u ime srpskog naroda da se narod diže na oružje i zbog čega ja kao Srbin nikada nisam dobio to naređenje? Nisu ni moja braća! Ja odgovorno tvrdim da smo mi Lazarovi dobili oružje i uputsvo da držimo Dobrinju 1 i 2 da bismo je sigurno držali, a da ne govorimo o Hrasnici. Pitam se i ko je odlučio da se Hrasnica prepusti muslimanima bez borbe? Zbog čega? Jedan vod je bio sadvim dovoljan da ovlada cijelom Hrasnicom i Famosom. Da smo mi iz grada i oni iz Grlice imali dva sijača i par automata, Hrasnica bi pala jer je bila puna Srba. Halo! Međutim, niko po tom pitanju nije ništa činio pa su muslimani očistili to područje kada im se za to pružila prilika. Srbe su, kao fol slali u razmijenu, a svi su završavali u polju između Sokolović kolonije i Ilidže...

    Još početkom maja me je sa Ilidže zvao moj badžo Mišo Grbić sa namjerom da me kao razmijeni ali sam mu odmah rekao da na to zaboravi ako želi da me ponovo živog vidi pošto sam dobra znao kako idu te razmjene. Naime, muslimani nikada nisu davali živog za živog, pa ti vidi koja ti je tu logika.

    Žao mi je što se niko ne poznaje u mom pričanju, ili nema puno ljudi koji znaju šta se dešavalo kod Fikreta, kako mi je žao sto nije bio niko normalno jer jedan takav šupak meni nikada ne ne bi bio komandant. Možda Mekić Alija, ali gdje je sada Aljo da posvedoči?
  • hrasnica - 79997 - 28.11.2012 : Filip Lazarov Hrasnica - best (2)

    Hos


    Sve se ovo dešavalo od juna do septembra 1992. godine, na samom početku rata. Kako sam se ja našao u muslimanskoj Hrasnici, neka mi Bog dragi objasni. Uz to, desilo se da je moj prvi komšija bio Šiptar kojem sam prodao kombi dok sam radio u jednoj firmi u Hadžićima. Ja nisam kod sebe imao ni metak, a on maše Kalašnjikovom i viče:

  • "Vi Srbi ste sve ovo napravili!"

    Ja sam upravo držao dijete od godinu i po u naručju, pa ga upitah šta sam ja to njemu napravio, a on okrenu pušku na mene. Moje komšije muslimani su stali na njegovu stranu i gledaju me kao da sam šugav. Ja priđoh još jedan korak do njegovog automata pa mu kažem:

  • "Eto, ubij me ako hoćeš!"

    Još uvijek držim svog sina u naručju, koji naravno ništa ne shvata, stavio u usta i siše palac. Srećom, Šiptar ne opali, samo je otišao kući. Ostadoh sa mojim komšijama muslimanima, na čijim licima sam jasno vidio veliko razočarenje. Eh, nakon toga sam i ja bio ljut!

    Moj je otac Risto je bio zastavnik prve klase u JNA. Do penzije je uglavnom radio u Našicama u Hrvatskoj. Sa njim sam često išao na vježbe sa vojskom pa sam mnogo toga i naučio. Išli smo i na Papuk ili Dilj i tamo me je učio da pucam iz pištolja, puške i artiljerijskih oruđa, mitraljeza. Međutim, ono što me je otac najbolje naučio jeste da razlikujem ljude po djelima a ne po vjeri. Nakon toga je radio u regrutnom centru u Sarajevu i svi su ga zvali Brko. Vjerujem da mnoge Sarajlije znaju o kome pričam.

    Risto i moja majka Milka su izrodili tri sina: Zorana, Sandija i mene tj. Filipa...

    Zasto opet pričam o ovome? Pa zbog toga što je on odredio moju sudbinu i ostavio me sa muslimanima, a da nismo dobili ni jednjj šansu da se odbranimo. Iako je Hrasnica bila puna Srba koji su se tu doselili 70-ih godina zbog posla u Famosu. Sve su to bile klasične porodice iz Srbije: Jovanović, Mihajlović, Jeftić, Jović, Mandić... Eh, da nam je samo neko dao pušku da se branimo! Ovako, muslimani su uživali u tuđim kućama i stanovima koje su "oslobađali" od Srba. Moje komšije, inače ugledni Srbi, su nestajali preko noći jedan za drugim. Primjera radi, mog komšiju Mišu su zakopali su na putu za aerodrom gdje sam išao sa HOS-ovcima i kada bismo tuda prolazili oni bi se uvijek smijali govoreći:

  • "Gle Mišine patike!"

    Naime, na jednom mjestu je iz zemlje virila jedna patika i tu se oni smijali. Pored tog mjesta sam prošao puno puta jer sam sa HOS-ovcima išao na aerodrom gdje su oni pucali po avionima Unprofora ili po "cetnicima" na Ilidži ili Kasindolu dole prema Stupskom brdu...

    Inače, su znali, ja sam u vojsci završio obuku za graničnu policiju i bio sam zamjenik komandanta karaule u Đevđeliji. Moja karaula je osvojila sve pehare u takmičenju, a ja sam zauzo 3. mjesto na 1500 metara. Eh, bila su to dobra vremena!
  • hrasnica - 79995 - 28.11.2012 : Filip Lazarov Hrasnica - best (2)

    Granata


    Ko što rekoh, išli smo mi kao neka Igmanska na liniju na Stojčevac ovaj put kod tako zvane Titove vile. Na Stojčevcu je bio Hotel i zapadno preko jedog malog brdašca obraslog šumom Titova vila gdje su budale stavili jedno crijevo sa vodom nasred dvorišta iza kuća koje su bile u obliku slova L. Ja, pošto sam na moju žalost takozvanog komandanta Stojčevca Stjepana Puljića, koji bješe obični zidar u Igmanu ili Vranici, pa sam ga i ja zapošljavao kad mi je trebo zidar za brze poslove...

    I tako, pade granata, po zvuku mislim da je bila minobacačka 80-tka i pogodi tačno u crijevo i čovjeka, kojeg nisam poznavao iako je živio odmah to do moje zgrade. Rekoše mi kasnije da mu je i bomba za pojasom eksplodirala...

    Među vojnicima nastade panika, ne znaju šta da rade. Kontam ti ja, kakva je ovo vojska! Moj prijatelj Alija iz Potočara kod Srebrenice, isto tako mrtav hladan stoji tu kraj mene i vrti glavom govoreće:

  • "Jebo majku, da sam znao da su takvi šupci pridružio bih se srpskoj vojsci!"

    Inače, ja i Alija Mekić iz Potočara imamo našu historiju heroja i kukavica. Evo, sada ga imenujem imenom i prezimenom jer znam da mi on ne bi nikada zamjerio. Alija Mekić je jedan od mojih heroja muslimana kojima ja dugujem moj život! Da budem iskren, i on meni duguje isto to kada je bilo gusto u jednoj drugoj situaciji!

    Nakon toga, ja opet vičem Puljiću:

  • "Sklanjaj vojsku jebo te doći će i druga i treća!"

    Mi svi koji smo bili u podrumu vrištmo ko budale da se ti ljudi sklone sa čistane. Komšo je bio mrtav i više mu niko nije mogao pomoći. Naravno, dolazi i druga i treća granata ali su otišle u šumu iza vile...

    Nakon što smo malo pričekali, izađosmo iz podruma da pokupimo komšiju, bio je samo hrpa mesa, krvi i kostiju u uniformi. Uzeli smo šatorsko krilo i skupili na njega to što je ostalo. Mislio sam na njegovu ženu koja ga je uvijek ispraćala sa balkona i mahala sve dok nismo nestali negdje u Kovačima prema Stojčevcu. Bili su to ljudi u pedesetim godinama, uvijek dobri i ljubazni. Zao mi je što ne mogu da se setim njegovog imena. Nosili smo ga po četvorica sve od Stojčevca do Hrasnice. Krv je probila platno na šatorskom krilu i za nama ostavljalo krvavi trag, sve do doma u Hrasnici koji je bio pretvoren u privremenu bolnicu.

    Društveni dom u Hrasnici je bio najvažnija zgrada u naselju u onim predratnim vremenima. Još kao mladić sam išao u disko u Hrasnici i sve mi se činilo da je tu bilo najlakše pokupiti trebu.
  • hrasnica - 79949 - 26.11.2012 : Filip Lazarov Hrasnica - best (0)

    Odgovor Momčilu


    Mi smo porodica Lazarov porijeklom iz Makedonije, moj djed Filip je bio konjičar za vreme proboja Kajmakčalana. Mi smo ustvari Srbi iz Grčke koji smo došli za vreme građanskog rata u Grčkoj u Srbiju i zvali se Georgiev jedno vrijeme, a onda promijenili u Lazarov u čast mog pradjeda Lazara. Tačno znam iz kojeg sela u Grčkoj moji su preci došli - zove se Idomeni i vidi se iz Đevđelije.

    Objašnjavanje moga porjekla sa majčine strane moglo bi uzeti više sati. Moji su Krajišnici iz Kule Atlagića kraj Benkovca, djed Dušan je uvijek govorio da je pop Đujić spasio selo od ustaša da ne bude poklano. I to je ponavljao stalno i za vreme Tita i za vreme Tuđmana dok nije umro 1994 godinu, uoči Oluje. On je govorio: "Deco čuvajte se ustaše dolaze, nemojte im verovati!" I tako je i umro, hvala Bogu u miru.

    I evo apsurda, poslije 50 godina ja nalazim moje najbolje prijatelje i saveznike u lokalnoj HOS-jedinici. Momak koji se zvao Gabriel čuo je za mene i zove me u jedinicu, a ja naravno pristajem ali kažem da sam dao zavjet Armija muslimanske BiH, šta da radim? Tako sam se i ja krstio između njih kako je i meni odgovaralo. Ipak, najvažnije je bilo za mene da sam se sada i ja naoružao sa automatikom puškom i eksplozivom, tj. hoću reći AK47, pun sanduk municije, bombe sve vrste i hladno brate da koljem sve što hoću.

    Nakon toga su me komšije prestale zvati četnikom i niko više nije tvrdio da imam snajper na krovu, kao i sve ostale bljuvotine koje izmišljali da me ubiju, jer nisam bio musliman!

    E sad imamo zadnji problem što Momčilo ne veruje / vjeruje ne znam jer Momčilo ekavac ili jekavac kako sam ja uspio da izađem iz Hrasnice.

    Daj molim te Momčilo ko je stvarno tada mogo napustiti Sarajevo! Niko, naročito kad je sve bilo pod blokadom!

    Eto vidiš, Filip je izašao! I nikad nisam imao utisak de bilo teško, jer znas zašto? Jer kad sam se ja na to odlučio ja sam rekao nema problema neće Filip izaći ali neće ni ni pola štaba Armija muslimanske BiH koje ja uhvatim.. . Ti se možeš smijati i reći čovjek priča gluposti ali ja ti kažem da kada čovjek zna i nešto hoće onda može puno toga da uradi...

    Ja sam išao na sve linije, od Sokolović Kolonije, Hrasnice, Stojkovca, Butmira pa do Ilidže i Hrasnice... Dobio sam odobrenje od svih tzv. komandanata, bio sam i i kod "Labudova", i šta misliš da su to neke face? Sve su to bile pizde, a ja sam još kao dijete sretao generale i sa njima pio čaj i pucao iz tenkova i mitraljeza najtežih kalibara. Šta je trebalo da se prepadnem šupaka koji nisu ništa znali o vojnoj doktrini. Kada Srbi počnu po njima pucati sa 80-takama ili 120-icama oni se useru u gaće već od zvuka... Ja im kažem, šta vam je, kada počnu pucati samo trči naprijed - što si bliži njima sigurniji si! Oni mene na to gledaju kao da sam izdajnik!

    Kada sam zanji put, prije izlaska iz Hrasnice, bio na Stojčevcu sve to tamo mi je izgledalo kao da povedeš kokoške na liniju. Ništa to nije imalo veze sa vojskom. Ja se prekrstih pa rekoh: "Neka je vam Bog/Alah na pomoći, koko ćete se vi suprostavi Srbima sa Ilidže?"

    Mi smo bilii na liniji kod Titove vile na Stojčevcu, u pravcu Ilidže. Bilo je to za vrijeme ručka. Ljudi stoje na sred dvorišta i peru porcije. Ja im kažem: "Ako padne granata ubiće pola voda!" Ja zovem komandanta straže, tog šupka Stjepana Puljića, i vičem mu da skloni ljude sa otvorenog prostora. Samo što sam to reko pade granata od 80 milimetara, pogodi baš u česmu u sred dvorišta i raznese čovjeka u komade. Ne znam mu ime, ali mi je tada bio komšija. Kažu mi da mu je i ručna bomba eksplodirala za pojasom pa ga još više unakazila. Tom prilikom su još neki ranjeni, a ja sam se samo sageo i nestao u podrumu...
    hrasnica - 79847 - 23.11.2012 : Filip Lazarov Hrasnica - best (0)

    RE: Momcilo specijalac


    Bog pomoze Momcilo!

    Čitam tvoje komentare i između ostalog ti se pitaš da li je to što sam ja naveo istina ili nije? Nisam i neću nikada biti expert za datume, ali ti mogu garantovati između početka sukoba 91 do 13 novembra 92. kad sam napustio Hrasnicu u uniformi HOS-a da sve što sam reko je istina.

    Ne znam da li ti je poznato da je tada u Hrasnici živjela majka našeg ministra Mandića iz policije ili šta je već on bio. Ja sam išao svaki dan toj ženi i nosio hljeb kući jer sam je poznavao od ranije jer sam mlađem Mandiću u kući radio neke stvari...

    Baka Mandićka mi je davala mlijeko od koze za moga sina koji se rodio upravo u to vrijeme. Komšije su me odmah počele upozaravati da ne idem "četnicima" i da ih ne pomažem. Isti slučaj je bio i sa Mandićevim stricom, koji je živio kuća do kuće. I njemu sam nosio malo vode i mlijeka da čovjek preživi.

    Kad su muslimani popušili na Ilidži krenuo je talas osvete nad nedužnim Srbima u Hrasnici i tada su ne samo zapalili nego i ubili strica od Mandića. Ne znam, jer nisam više smio da se raspitujem za njih da ne bih bio sumnj iv. Ja sam vec tada pristpio HOS-u, jedinici koja je bila u Hrasnici.
    Dolaze Hosovci, hvala bogu ja idem sa njima.. .. moji Hrvati.. mislim ja..

    U novembru 1992. godine ovi "moji i u HOSU" mi kažu:

  • "Idi kući Filipe, šta ćeš ti ovdje?"

    Nakon toga dolazi vojna policija i vodi me podrum odakle se ni jedan Srbin nije vratio. Kontam ja prvi koji naiđe moj je za vrat. Nakon toga me pozvaše u stanicu milicije gdje srećem mog školskog druga Vehbiju i jednog Sandžakliju kojem smo ja i Mujo Beglerbegović malterisali kuću.




  • Idi na stranu - |listaj dalje|