fix
Logo
fix
Nalazite se na Forum-Najnoviji
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje

dejton - 79849 - 23.11.2012 : Diverzant72 BL - best (0)

Dejton


Delija Zvornik,

Poštovani prijatelju, kao prvo lijep pozdrav.

Moram da ti kažem da po pitanju o Dejtonu imas pogrešno mišljenje, kažeš najveća izdaja, izdaja možda jeste za vas iz Srpskog Sarajeva ali za nas iz Krajine nije.

Kažeš pucalo se u Sarajevu! Drugar moj, u Banjaluci se pucalo tri puta više kad je potpisan taj famozdni Dejtonski sporazum. Ovo možda i zato što je muslimansko-hrvatska bratija bila na svega 25 kilometara od Banjaluke, i svakog trenutka se očekivao napad na taj grad.

Pozdrav
rat_orasje - 79391 - 11.11.2012 : Diverzant72 BL - best (7)

Orašje, Batkuša


Bio je to sami kraj te nesretne 1992. godine. Kažem "nesretne" jer je bila takva po srpski narod, ali veličanstvene za 16. krajišku brigadu. Oslobodili smo toliko gradova i sela da mnogima više ne pamtimo ni imena.

Tih dana držali smo liniju kod Obudovca, prema Orašju. Zapadno od nas bila je 2. krajiška brigada, u kojoj je bio moj mlađi brat. Kad god bih ugrabio priliku odlazio sam kod njega da ga obiđem. Bio je godinu dana mlađi od mene, tek napunio 19 godina.

Tog dana smo išli u izviđanje i nismo primjetili ništa neobično. Nakon povratka zamolih jednog od komandanata sa kojim sam bio jako dobar da pusti mene i Dragana da idemo vidjeti šta mi radi brat, pa ćemo se vratiti sutra ujutro.

  • "Ma može, Milane, nema problema! Samo, znaš, nađi nekoga da zamjeni vas dvojicu!"

    U tom trenutku priđe nam jedan momak, kojeg sam već ranije spominjao, pa reče:

  • "Vuče, nije problem, zamjenićemo ih Jovo i ja, samo ti njih pusti!"

  • "Nemojte vi, već pet dana ste na liniji. Vi iz kuhinje dolazite da nas zamjenite da odspavamo malo!"

  • "Ma jebo ga ti, kad ti možes biti 55, mogu i ja 5. Nije nikakav problem, samo ti idi kod brata!"

  • "Hvala ti, tvoj sam dužnik!" - odgovorih mu.
  • "Ako te ne mrzi, evo ti 100 maraka, pa ih ponesi mom bratu. Znaš ti dobro da su oni tamo zajedno!"
  • "Ma nema problema! Za takve stvari ne treba ni da me pitaš."

    Ja i Dragan smo krenuli tamo sa TAM-om 150. Ta linija je bila kod mjesta Batkuša.

    Međutim, tamo nas je čekalo veliko iznenađenje kada smo vidjeli da minobacačlije nisu tamo gdje su trebali biti.

  • "Ajoj, da ih nije neko poklalo?" - izusti Dragan.

    Mene obli hladan znoj. Srećom, naiđosmo na jednog našeg vojnika pa nam on pokaza gdje su se premjestili.

    Nađosmo ih kod jedne kuće, par stotina metara udeljene od linije. Nakon što se pozdravismo ja upitah:

  • "Šta rade minobacači od 82 mm ovako blizu linije. Sve će vas pobiti!"
  • "Ma ćuti, našli nas tamo. Ovako smo precizniji, a i ne znaju gdje smo. Ovdje imamo i dobar zaklon! Kažu nam momci da im ubacujemo granate direktno u rovove!"

  • "Svaka čast!" - uzviknusmo mi.

    Nakon toga dadoh pare onom momku. I sa njim sam se taj dan dobro ispričao, jer smo se poznavali još odavno. Inače, bili sm rodom iz istog sela.

    To veče se, na našu žalost desio silovit napad na našu liniju. Trgnuo sam se iz sna, a ovi već poceli obasipati granatama neprijatelja, ali džaba pukla je linija, ja i Dragan smo pomagali tako što smo prinoslili granate.

    Srećom, tu su bili ukopani zakloni, jer je bilo blizu linije. Naši su na liniji pružali žestok otpor, kako smo culi bar tada. ali linija je ipak pukla, nasi se povukli nekim drugim pravcem a mi smo ostali tačno ispred neprijatelja. Pala je odluka da se branimo i da probamo uraditi šta budemo mogli. A bilo nas je samo osam.

    Počese meci zviždati iznad naših glave. Ostali su se već rasporedili, a ja i brat odemo sa dva m84 u podrum te kuće. On ode u zaklon koji je bio jedno 30 metara od kuce a ja na sprat.

    Ostali momci već tuku, sreća pa su skoro svi imali m84. Otvorismo žestoku paljubu, jedan momak dođe do mene, da mi pomogne tu, jer smo bili na najvećem udaru.

  • "Donesi mi još municije!" - govorim mu jer mi jep ponestajali metaka.

    Uzimam ja svoj vjerni automat i pucam kao lud. Moram priznati da napad na nas nije bio toliko jak, vjerovatno jer nas nisu očekivali.

    Onda se začuo tenk negdje u blizini. Srećom, skinuše ga momci, samo smo vidjeli bljesak.

    Nakon izvjesnog vremena, pristigao je i Interventni vod iz njihove brigade pa smo krenuli da zajednički vraćamo liniju. Moram priznati da smo ja i Dragan bilo pomalo izgubljeni jer nismo poznavali teren.

  • "Milane, jebem ti sunac, pa gdje smo mi uopšte?"
  • "Šuti, budalo jedna, idemo s njima pa šta nam bude. Ako izginu oni neka izginemo i mi. Dodaj mi još jedan okvir!

  • "Stalno ti ja dajem okvire, puni ih i ti malo!"
  • "Ma punim, nego ne mogu nositi, teško mi. Imam i zolju na leđima. A gdje je tvoja zolja?"

  • "Ostala mi tamo, samo da znaš ja imam još samo pet okvira. Valjda će i ovi donijet nešto!"

    I tako je i bilo. Donijeli su nam i municije i svega, a mi smo to veče vraćali liniju a da uopšte nismo znali gdje smo. Srećom, ipak smo dobro prošli jer Hrvati nisu pružali baš neki otpor u našoj kontri.
  • ozren - 79389 - 11.11.2012 : Diverzant72 BL - best (2)

    Vozuća


    Jovane,

    Kao prvo, znalo se dobro da Vozuća ne može izdržati bez pomoći sa strane, ponajviše elitnih jedinica VRS. Izvjestan broj vojnika je došao na ispomoć od strane 16. krajiške, 2. krajiška... ali to je sve bilo po 50-100 ljudi...

    Što se tiče izvlačenja naših, i tu je postojao neki plan, kao kada padne Paljenik, a to je bila najdominantnija kota na cijelom tom ratištu. E, onda se trebalo povlačiti, strateški. Tako je bi bilo, samo to je jako loše smišljeno i nije bilo uslova za to.

    Još jedna otežavajuća okolnost bio je teren. Već ranije sam pisao o tome šta sma doživio kad sam bio gore. Sada više ne znam kako se zove ta kota, ali znam da je blizu manastira.

    Kad sam ujutro ustao da razgledam to brdo, tj. tu kotu, vidio sam zastrasujući prizor na jednom dijeli linije. Upravo na tom mjestu gdje je bio kum vidljivost je bila manja od 30 metara. Svuda oko nas je bila gusta četinarska šuma. Na drugom dijelu je bila isječena rupa u krošnji drveća za bacanje bombi. Pitao sam tada, šta bi se desilo ako se bomba vrati!

    Tad mi reče jedan čovjek:
  • "E, jebi ga onda!"

    Rov u kome je bio kum je bio jako dobro napravljen, čvrst. U njemu je bilo ko zna koliko kubika zemlje i balvana.

    Takođe su mi pričali da nije problem kada granata padne, međutim one nisu ni padale jer bi se aktivirale u krošnji drveća pa bi imale još veće ubitačno dejstvo.

    Sve u svemu, bio je to pravi jad i patnja. Najteže mi je bilo kad sam čuo komandanta 4. ozrenske brigade koji reče:

  • "Od onako jake, čvrste 4. ozrenske brigade, koja je brojala 1146 ljudi, kad smo se izvukli, na postrojavanju bilo je 600 i nešto!"
  • ozren - 79255 - 08.11.2012 : Diverzant72 BL - best (2)

    Vozuća, šta se ustvari desilo?


    Pravi,

    Poceo sam pisati jednu poruku, pa je sucajno izbirsah. pa mi se sada jednostavno neda pisati o tom, ne bog ljenosti nego sto cu ti posalti neke linkove pa ces sam razumjeti.

    Ofanziva na Ozren 1995. 
godine

    Iz ove karte možeš vidjeti da 4. ozrenska brigada nije napadnuta direktno već sa leđa i to od strane odreda "El mudžahid". Po pričama ljudi iz iz 1. krnjinske i 1. srbačke brigada, koji su bili gore i koji su uspjeli da se izvuku na vrijeme, što nije bio slučaj sa 4. ozrenskom brigadom.

    Na krati se mogu vidjeti kote i mjesta pod imenom: Podsjelovo, Lonza, Seona i Orahovica. Armija muslimanske BiH je najprije u dvije akcije, koje su se desili 27. 5. 1995. i 22. 7. 1995. godine, suzile liniju na tom rejonu sa nekoliko kilometrima na svega nekoliko stotinama metara, a zatim su u septembru taj koridor potpuno presjekli u potpunosti opkolivši neke naše jedinice.

    Na 4. ozrensku nije krenula ni jedna "prava" jedinica Armija muslimanske BiH, nego "El mudžahid"...


    Na YOUTUBE imate dokumentarni film pod nazivom "Ljubi brata" pa preporučujem da ga pogledate. Nakon toga ćete saznati šta se u stvari desilo.

    poginuli - 78847 - 05.11.2012 : Diverzant72 BL - best (3)

    Brojnost jedinica


    Za Jovana:

    Potpuno se slažem sa tobom. I muslimani i Hrvati su u svakoj akciji udvostručili pa i utrostručili broj naših jedinica. Isto tako radili smo i mi, ali oni su smanjivali broj svojih jedinica, istina ne uvijek ali često su to radili, umjesto da kažu da je angažovano 25.000 ljudi oni kazu 18.000 i slično.

    Isto tako oni iznose samo svoje pobjede. Ne znam da su muslimani priznali i jedan poraz, sem onoga kad su probali da deblokiraju Sarajevo '95. godine.

    Ponekad mi smeta i što naši ljudi na ovom forumu uveličavaju nas a njih smanjuju.

    Gdje god napišem da bi Krajina pala i da nije prodana obrišu mi post. Naravno, pri tom ne mislim na ovaj forum, ovde je sve čisto.

    Isto tako, kada kažem da su oni u trenutku potpisivanja Dejtona bili jači, i to mi obrišu. Meni lično to ne smeta.

    Ipak, moram da priznam da mi dosta realnije sagledamo stvari u odnosu na njih.
    ozren - 78845 - 05.11.2012 : Diverzant72 BL - best (2)

    Nestali na Vozući


    Taj period kad je pala Vozuća je bio najkritičniji po čitavu VRS, jer su padala teritorija na sve strane, a neprijatelj nije bio nikad jači.

    U to vrijeme bilo je nekako mirno kod nas, a mi smo bili i veseli zbog jedne stvari, Dragan dobio kćerku na samo par dana prije te frke.

    I danas se sjećam toga, kad mu rekoše:

  • "Dragane, postao si otac, rodila se kćer, živa i zdrava!"

    Eh, kako smo se tada napili i veselili, a on zbog stanja na frontu nije mogao da ode kući.

    Proslo je neko vrijeme a mi i dalje na liniji, pala Vozuća, pala Krajina, pada Bosanska Krajina, nije dobro nikako. Tih dana je bilo i neko premještanje tako da naša grupa dobi par dana slobodno. Idemo kuci! Dragan i ja krenusmo pješke do Stanara, pa vozom kući.

    Ja sam zamišljen, razmišljam o kumu, šta li je sa njim, a i jedan drug mi je gore. Bože jesu li živi? Šta li je sa njima? Opet, sa druge strane, drago mi zbog Dragana ali i dalje šutim i razmišljam. Onda me on prekide:

  • "Šta misliš, šta ti je sa kumom?
  • "Ne znam!" - odgovorih mu
  • "Daće Bog da je živ. A i Boki je bio gore! Valjda je i on dobro!"
  • "Daće Bog!" - dobacih nekako tužno.

    Nisam više htio o tom, pa promjenih temu.

  • "Nego, maloj pišulji još malo mjesec dana a ti je nisi još vidio. Znam kako ti je, ni ja Ninu nisam vidio isto tako."
  • "Ma šuti, samo da je vidim, i one sam se poželio!"

  • "Ma znam ja čega si se ti poželio, al počekaćeš još malo na to!"
  • "Ma daj, ne seri, a ti se nisi poželio!"
  • "Ma jesam, ali više mislim na djecu. Sve mi više nedostaju. A i roditelje nisam dugo vidio. Ako bude bilo goriva ići ćemo sutra ili prekosutra na selo.

    Tako u priči stigosmo do naše stanice, pa onda polako pješke do kuće. Sreća nije bilo daleko, možda pola sata do 40 minuta jer smo išli stvarno brzo a i željeznička stanica je na samom kraju grada. I tada smo bili blizu jedan drugog, praktično kuća do kuće.

    Kucam, otvara mi žena, poljubi me i zagrli jako. Zovem djecu, idu i njih dvoje.

  • "Tata!"

    Izgrli ih oboje, izljubih, pa mi nekako odmah bi lakše, kad znam da su bar oni dobro.

  • "Kako je mala od Dragana i Sanje?" - upitah ženu.

    Ma super je malecka, bili smo mi maloprije, e nisam ti rekla, znaš, ovaj, ma znaš da je pala Vozuća?

  • "Znam, zašto?" - odgovorih ja.
  • "Ma znaš, ovaj, ma, kum se nije vratio... Nestao je!"

    Nasta muk u kući.

  • "A Boki, šta je sa njim?"
  • "On je dobro, nije ni bio gore tad kada se to desilo. Bio je više od 3 mjeseca pa je došao kući."

  • "Dobro je da je bar Boki dobro!" - pomislih.

    Otišao sam da se istuširam. Kada se vratih, a ona ispekla ćevape, Bog zna od kud joj. Eh, kako sam se samo tad najeo!

    Djeca su već otišla spavati, jer već vješe kasno. Opet razmišljam o kumu.

  • "Sandra!" - zovnuh ženu - "radis li još dole?"

    Sandra je, uprkos što je podizala dvoje djece, radila dva sata dnevno u Vojnom odsjeku i Komandi 1. krajiškog korpusa kao sekretarica.

  • "Radim! Ići ćeš sutra da vidiš spisak. Koliki je samo, sve sa Vozuće. Ima 3 kolone: živi, mrtvi i nestali. Mislim da je ona gdje su živi najmanja.

    Ljudi i rodbina samo ulaze, ali ko god udje drži se za glavu kad izlazi. Rijetko ko izađe bar malo sretan.

  • "Jebeš ga, izginuše ljudi! Ne znam samo gdje će nas poslati, na koju ćemo stranu.
  • "E da, nisam te ni pitala, kako kod vas? Napadaju li?
  • "Slabo, nas ne smiju."

    Nasmijasmo se. Malo sam gledao TV, i odemo spavati jer ipak se dugo nismo vidjeli.

    Sutradan kad sam otisao da vidim taj spisak, ostao sam u šoku. Koliko je smao ljudi izginulo! Bio je tu spisak svih ljudi iz svih jedinica, ne samoz iz Banjaluke. Mislim da je nestalih i poginulih bilo preko 400.

    Odem i do kumova. Raspitujem se ima li kakvih vijesti. Pitam treba li šta pomoći, ipak kuma je sama sa dvoje djece. Srećom, bilo je tu još rodbine da joj priskoči u pomoć kada je to potrebno.

  • "Nema ništa, Kume. Za njega ništa ne čujemo. Samo se nadamo da ga nisu mudžahedini uhvatili jer oni rijetko ubijaju metkom!"

    Srećom, moj kum je preživio. Vratio se tek u januaru 96. godine, nekako oko Božića. Nikada neću zaboraviti trenutak kad sam ga ugledao. On i njegova grupa od 11 boraca su se izvukli. Bili su zarobljeni od strane mudžahedina i tom prilikom su svašta preživjeli pa i danas imaju posledice od toga. Međutim, zahvaljujući puno sreći i malo lukavstvu ostali su živi. Pozdrav
  • krajina - 77961 - 08.10.2012 : Diverzant72 BL - best (2)

    Obilazak


    Danas sam uzeo slobodan dan, a isto su uradili i moj najbolji prijatelj Dragan, o kome sam već dosta pisao, kao i moj brat. Razlog za to je bio što sam želio da sa svojim ocem obiđem sva ona mjesta koja on nije dugo vidio. Naime on je prije rata dugo vremena šverčovao razno-raznu robu, pa je stalno bio u Drvaru, Ključu, Petrovcu, Mrkonjić Gradu, Driniču, Oštrelju itd.

    E, danas smo sve to obišli, a stari je u svemu uživao. U toku puta smo pričali o povratku našeg stanovništva na ta područja, o padu tih opština i gradova.

    I dok sam vozio, u glavi mi se rodila misao da bi bilo dobro obići i sva ona mjesta na kojima sam ratovao. Koliko sam god želio da tu ideju zaboravim i da ne mislim na nju, ta okolina i ta naša priča me je stalno vraćala na to. Nakon što sam i ostalima rekao o čemu razmišljam, brat i Dragan su pristali pa smo se dogovorili da obiđemo svako selo, svaki grad i svako brdo za koje smo ratovali.

    Planirali smo da krenemo već sledećeg vikenda, i da u naredne dvije sedmice obiđemo cijelu Posavinu. Za razliku od nas, moj brat je bio u 2. krajiškoj brigadi, ali i oni su bili na tom području.

    Zatim smo planirali da treći vikend obiđemo sve od Doboja do Teslića. Nakon toga bi otišli na Kupres i obišli bismo okolinu bivšeg Srbobrana, današnjeg Donjeg Vakufa. Konačno bi zbog brata obišli i Bihać, a na kraju bi svratili i u Hrvatsku, jer smo tamo svi ratovali.

    Sada bih volio bi da mi neko kaže koliko je sve to pametno, i da li je nekog drugog privukla ista ta želja kao i mene.

    Pozdrav

    Poštovani prijatelju,

    ideja ti je super, ali bih te obavezno zamolio da poneseš i neku digitalnu kameru i napraviš dosta slika terena na kome su se vodile te borbe. Za uzvrat, ja ću ti do idućeg ljeta poslati jednog digitalca, minimalno 3.2 megapiksela a kvalitet će svakako zavisiti i od količine i kvaliteta slika.

    Napominjem da sam do sada posjetiocima ovog foruma podjelio i do 20 digitalnih kamera, neke od njih i od 10 megapiksela.

    Pozdrav od Željka
    16_krajiska - 77541 - 26.09.2012 : Diverzant72 Banjaluka - best (4)

    Rat je čudo!


    Upravo slušam neku muslimansku pjesmu, koju sam slučajno našao prije par mjeseci i jako mi se sviđa. Vjerovatno zbog toga što me podsjetila na rat.

    I onda, kad se sjetim nekih trenutaka, što lijepih što ružnih, dobro se zamislim. Pitam se zašto nam je sve to trebalo? Šta je to što nam je svima davalo snagu da izdržimo i da ginemo, i nama i njima? Šta me je to natjeralo da budem tri mjeseca na liniji, i da nikako ne idem kući? Šta nam je dalo snagu da izdržimo nemoguće, šta je njima davalo snagu da izdrže neke naše strahovite napade?

    Ipak, najteže mi je da shvatim šta je to što nas tjera da se mrzimo?Ali šta je to što ipak pobija tu mržnju pa ja, poput većine drugih ipak sebi kažem: "Bilo pa proslo, svi smo mi samo ljudi."

    Šta je neke od nas tjeralo da ubijaju kao životinje, do su se neki od nas toliko trudili da pomažu drugima?

    Odovore na sva ova pitanja još uvijek nisam našao. Zbog toga kažem sebi da je rat čudo koje nam daje snagu ali nam crpi dušu. Zbog toga smo svi mi, koji smo imali sreće da se vratimo iz vrata, osjećamo ispunjeni nekom prazninom.

    Sjetim se ponekad onih zima! Na liniji sam provodio i po mjesec dana, a vani debeli minus. Mi sjedimo u zemunici, kuvamo čaj ili kafu, ložimo vatru. Uprkos svemu u to vrijeme smo bili nekako dobri i veseli, a danas smo nekako tužni i pomalo zlobni.

    Ni sam ne znam koliko sam suza prolio u ratu. Neki će možda pomisliti da sam bio kukavica. Naprotiv! Meni nikad nije bio problem ići u proboj, gdje god je trebalo i sa kim god je trebalo. Ipak, rijetki su bili momenti da nisam zaplakao nad mrtvim čovjekom.

    Sjećam se jednog momka, nije bio naš već njihov. Nije imao više od 19 godina. Ostavili su ga jer ga nisu uspjeli izvući. Hladno sam ga pretresao, izvadio dokumente i sve ostalo što je imao u džepovima. Para nije imao, a i da jeste ne bi ih uzeo jer to nisam radio. U njegovim stvarima sam pronašao pismo koje je dobio od majke. E, tada sam se isplakao i to pošteno!
    16_krajiska - 77458 - 23.09.2012 : Diverzant72 Banjaluka - best (2)

    16. krajiška brigada


    Prije par dana se obilježavao dan naše brigade. Ove godine po prvi put nisam išao na polaganje vijenaca. Ustvari nije skoro išao niko.

    Jako je tužno sve ovo, prije nas se okupljalo jako puno, a ove godine nas je bilo samo devet. Ali na sreću grupa od 9 ljudi koji su stalno bili zajedno tokom rata u istoj grupi.

    Tužno je to da je svake godine odziv sve manji i manji - kako pripadnika brigade tako i naše vlasti!
    rat_derventa - 77435 - 23.09.2012 : Diverzant72 Banjaluka - best (1)

    Oslobađanje Dervente


    Naše jedinice su osvojile Derventu 7. 7. 1992. godine. Bila je to strašna akcija i pobjeda. Najjace Hrvatske jedinice, potpomognute Handžar divizijom doživjele su totalni poraz.

    Vojska Republike Srpske je dugo vremena pokušavala da zauzmu Derventu. Jako dugo! Nakon proboja Koridora tamo je došla i 16. krajiška brigada, Vukovi sa Vučijaka i još neke druge jedinice. Oko Dervente se stezao obruč u obliku potkovice, ali nikako nismo mogli da napravimo potpuno okruženje.

    Prelomni trenutak u zauzimanju Dervente bila je borba za Cer, i kada je pala i ova kota znalo se da pada i Derventa jer je tako presječena komunikacija Derventa - Brod. Malo nas je usporilo to što su doveli i neka pojačanje, ali ni to im nije pomoglo.

    Na njihovu motivaciju značajno se odrazilo i obaranje njihovog MIG 21.

    Na Ceru je bilo najgore i najteže! Naišli smo na žestok otpor. I u toj akciji sam predvodio grupu od 7 ljudi. Tom prilikom smo im oštetili jedan tenk, pogodili smo ga u gusjenici, ali je opet uspio da se nekako izvuče. Dugo smo ga čekali, a kada se pojavio ja sam prvi gađao i promašio. Međutim, jedan drugi momak ga je udesio i taman kada smo mislili da se zaletimo i da ga zarobimo on je otišao jer su svi izgledi da oštećenje nije bilo veliko. Ipak, najvažnije je bilo da nas više nije gađao.

    Nakon toga smo im nekako ušli u liniju i počeli sa gonjenjem. Nešto kasnije smo ušli i u sam grad i počelo je ono najgore - ulične borbe. Bilo je jako žestoko, vodila se borba za svaki objekat.

    Žestoko je bilo i na mostu! Postoji snimak na YT gdje se vidi kako naša praga gađa sa tog mosta.

    Posebno smo se zgrozili kad smo naisli na leševe, kako njihove koje su ostavljali tako i naše. Treba naglasiti da su muslimani i Hrvati tom prilikom počinili stravične zločine.

    Nas trojica smo ušli smo u jednu kuću i unutra pronašli puno oružja. Sreća pa ništa nije explodiralo. Kasnije smo nailazili na još magacina. Toliko o njihovom manjku municije.

    Posebno mi je muka bila kad smo zarobili onog lika, a taj snimak ima na internetu, koji priča kako je silovao djevojčicu od 13/14 godina, na oči majke, pa na iste majčine oči kasnije je i zaklao.

    Pričao je i za zločine koje su radili drugi. Ja otvoreno kažem da u ratu nikada, ama baš nikada, nisam ništa loše uradio neprijateljskom zarobljeniku, ali da sam ga kojim slučajem ja zarobio i da sam to čuo na svoje uši ja bi ga ubio istog trenutka.

    Poslije Dervente smo zauzeli još mnogo mjesta, ali ona je poslije Broda vjerovatno bila i najznačajniji grad koji smo 1992. godine zauzeli u Posavini.

    Da napomenem i to da je neprijatelj imao strašne gubitke, koji se procjenjuju na nekoliko stotina ljudi.

    Što se naše strane tiče, 16. krajiška brigada je u toku borbi za Derventu imala 15 poginulih. Možda je bilo i više, ali ovo je informacija kojom ja raspolažem.
    krajina - 77410 - 22.09.2012 : Diverzant72 Banjaluka - best (1)

    1. krajiški korpus


    I ja sam čuo tu priču da je Posavina prodana, ali to nema veze sa životom. Zašto bi onda poginulo 2000 ljudi jer su mogli da se lagano povuku.

    Borba za Kostreš je po mom mišljenju bila i najvažnija borba za osvajanje Bosanskog Broda. Tu su bile stacionirane jake snage HV i Armija muslimanske BiH, na čelu sa 108. brigadom HV i naravno tu je bila zloglasna Handžar divizija.

    Koliko se ja sjećam, Kostreš smo zauzeli 26. avgusta 1992. godine. Napad je bio žestok. Najprije je naša artiljerija poklopila neprijateljske položaje zatim smo krenuli mi. Mislim da je sa nama bila i jedinica Vukova sa Vučijaka.

    Neprijatelj je pružao jak otpor, ali smo ipak uspjeli da ga slomimo. U toj bici je od ručnog bacača granata poginuo i jedan naš momak, a znam da je još jedan bio ranjen.

    U toj akciji sam predvodio jednu udarnu grupu od 7 ljudi. Nakon iscrpljujuće borbe i pogotka našeg tenka direktno u rov mi smo uspjeli da im uđemo u liniju. Nako toga je kod njih nastala pometnja, puno ih je izginulo a nešto ih je i zarobljeno. Znam da se jedan predao nama. Bio je jako mlad. Predali smo ga vojnoj policiji a oni su ga kasnije razmjenili. Tu smo ušli u jednu kućicu i našli hljeb u rerni, što znači da oni nisu očekivali da ćemo proći. Svuda okolo smo nalazili puške koje su oni bacali, što znači da su se povlačili u panici.

    Isti dan smo zauzeli i Gradac i Bijelo Brdo, koliko se sjećam. Ako te zanima malo više ličnog doživljaja, i to ću napisati, nije problem.

    O Derventi ću pisati kasnije jer sada, na žalost, nemam vremena.

    Ne znam baš mnogo o Bataljonu vojne policije 1. krajiškog korpusa, ali sve što sam čuo u njima vrijedno je hvale. Ratovali su na svim mjestima, zajedno sa nama probijali su Koridor, zatim su radili na očuvanju istoga, bili uključeni u borbe za Brod... Čuo sam da su ratovali i na Vlašiću ali nisam siguran. Ratovali su i na Bihaću i to nekoliko puta, a mislim da su i 1994. godine išli u ispomoć na Vozuću, i na kraju učestovali u akciji "Vaganj '95" kada je propao pokušaj kontra-napada, i na kraju su bili na položajima da brane Banja Luku.

    Bataljon vojne policije je doista bio jedinica vrijedna hvale!
    srpska - 77358 - 20.09.2012 : Diverzant72 Banjaluka - best (0)

    Naplata štete


    Čuo sam od ljudi da su dobijali nadoknadu za štetu koju im je nanio SFOR/EUFOR. Moja porodica ima sličan problem. Naime kuća se nalazi na Manjači i na samo 2 metra je od puta, ne glavnog, ali u blizini kuće je dugo vremena nakon rata bila stacionirana vozila SFORA, i svakodnevno su prolazila pored kuće, pogotovo tenkovi. Iako je kuća bila u dobrom stanju, dosta čvrsta, ipak je počela pucati. Naravno uzrok su teška vozila. Sjećam se i sam da su tanjiri bukvalno skakali po stolu kad bi naišla kolona. E, te male pukotine su sada dosta velike, pa me zanima može li se kakva šteta naplatiti?

    Bio bih jako zahvalan kad bi mi neko pomogao oko ovoga.

    Ovu informaciju možeš veoma lako dobiti u kancelariji OHR-a u Banjaluci. Mislim da na tom mjestu možeš podnijeti i zahtjev.
    zaboravljeni - 77344 - 19.09.2012 : Diverzant72 Banjaluka - best (0)

    Podaci za 1. krajiški korpus


    Željko,

    imam jedno pitanje za tebe u vezi poginulih boraca? Da li imaš u arhivi neke koji su poginuli u Posavini? Treba mi dva imena, od toga je jedan čiji grob nije pronađen, mislim njegovi prijatelji ne znaju gdje je sahranjen. Ukoliko mi odgovoriš potvrdno poslaću ti imena.
    rat_tesanj - 77343 - 19.09.2012 : Diverzant72 Banjaluka - best (3)

    Tešanjsko ratište


    Nadire,

    kao prvo, jedan lijep pozdrav. Vidim da si jako realan, a to jako poštujem. Ne znam da li sam već ranije pisao o 207. brigadi, ali mi se čini da su vas vaši zvali razbijači tenkova ili tako nešto? E, to dovoljno govori o vama, pa smo vas naravno i mi poštovali što se i vidjelo na terenu. Kada kažem da ste bili jako dobra jedinica onda to stvarno mislim.

    Moje lično mišljenje je da je Teslićko-tešanjsko tj. Dobojsko ratište bilo dosta mirno u odnosu na Posavsko ratište. Naravno, jedini izuzetak je Križ, gdje sam u više navrata mogao poginuti, ali to nije bitno za ovu priču.

    Meni se sve čini da je, uz vaše jedinice na Križu, Prva teslićka brigada bila jedan od glavnih razloga što tu kotu nikada nismo zauzeli. Naime, kada god smo planirali neki napad na vas oni bi dole izvukli deblji kraj, pa smo mi morali ići da im pomažemo.

    Ni meni nije jasno zašto smo toliko navaljivali na Križ kada smo mogli proći i na drugim mjestima, ali sta se tu može, valjda je tako moralo.

    Ne mogu da se sjetim gdje je Kanatova kosa! Da li ona ima i neko drugo ime? Možda sam i zaboravio jer prošlo je toliko vremena, ali ću sutra da pitam jednog druga jer se on možda sjeća.
    Pozdrav
    16_krajiska - 73837 - 12.09.2012 : Diverzant72 Banjaluka - best (0)

    Ključ


    U mojim ranijim tekstovima sam zboravio da napomenem da je dobar dio 16. krajiske brigade, uključujući i našu grupu, bio prebačen do Ključa, malo prije onih događaja koje sam već ranije opisao. Mi smo tu, naravno, pritisnuli muslimane i gotovo zauzeli Ključ. Sve se ovo odigralo vrlo brzo. Međutim, nakon što je pala Vozuća, neprijatelj je nastavio da napreduju u pravcu Teslića i Doboja, pa smo morali da se vratimo.

    Još jednom da naglasim da kod Ključa nije bila cijela Brigada nego samo jedan njen dio. Kad se stanje stabilizovalo na tom dijelu ratišta, ponovo smo se vratili na Manjaču.
    krajina - 73836 - 12.09.2012 : Diverzant72 Banjaluka - best (6)

    Sadejstvo '93


    Sadejstvo '93 ili operacija "Strujni koridor" je naziv za akciju koju su izvele naše jedinice u Posavini od 20. do 27. jula 1993. godine. Ova operacija izvedena je iz više razloga, a među njima dominiraju dva:

  • Obezbjeđena je struja za čitavu Posavinu koja je bila pod našom kontrolom
  • Prroširen je Koridor.

    Ova akcija je savršeno isplanirana, a isto tako i izvedena. Uslovi nisu bili ni malo povoljni za nas. Naše jedinice su raspolagale sa približno 10.000 ljudi dok su muslimani i Hrvati imali oko 12.000 vojnika. Pored toga, naši tenkovi su bili neupotrebljivi na skoro polovini fronta jer je zemljište bilo ispresjecano raznim kanalima. Pored toga, čitava operacija je vođena u ravnici pa nas je neprijatelj mogao veoma lako kontrolisati.

    U toku operacije smo bili podjeljeni u dvije taktičke grupe:

    1) TG 1 su (po mom sjećanju) sačinjavali:
  • Panteri,
  • specijalni odred "Peša",
  • 1. posavska brigada i
  • dio čini mi se 43. prijedorske brigade.
  • neka jedinica vojne policije.

    Ova taktička grupa je trebala da razbije neprijatelja u rejonu sela Brka i Brod (mislim da nisam pogriješio u imenu sela)...

    2) TG 2 su sačinjavale sledeće jedinice:
  • 16. krajiška brigada,
  • dio 5. kozarske brigade
  • dio 1. oklopne brigade.

    Naš cilj je bio zauzimanje sela Bajići, Đukići i Lipovac

    Jedan od naših problema je bio da je linija fronta bila samo 15 kilometara duga, što znači da je neprijatelj imao skoro jednog čovjeka na svakom metru odbrane.

    Moram da kažem da napradovanje nije išlo baš glatko. Gubitaka je bilo i na našoj strani, ali je neprijatelj doživio stravičan poraz od koga se dugo nije oporavio.

    Jedva smo mi probili liniju 108 brigade HVO. Mislim da se ovo nije desilo prvog dana akcije.

    Sjećam se, kao da je to juče bilo, kad sam kao lud pucao iz nekog kanala prema njihovim položajima. Nakon duge borbe oni su nekako odstupili iz tih rovova, ali su ponovo pružali otpor.

    U kasnijem napredovanju smo nailazili na mrtve neprijateljske vojnike. Kod sela Đukići mi je poginuo i jedan dobar drug. Borili smo se mi sa njima od ranog jutra taj dan. On je bio na Pragi. Sjećam se te Prage i tih prizora i kako ih je neprijatelj uništio. Bio sam jako blizu kada se to desilo. Ta Praga nam je davala ogromnu prednost dok je nisu sredili. Uprkos tome, mi smo se ipak probili, ali nije to bilo više ono pravo. Bio sam jako tužan zbog gubitka te posade, ali opet i sretan jer smo ostvarili veliku pobjedu. Mislim da su nas se tada bojali više nego ikad.

    Ipak su vidjeli da im ne pomaže to što su brojniji u ljudstvu i da će im naše jednice, a pogotovo 16. krajiška doći glave.

    Kasnije smo im ja i moja grupa redovno zalazili za ledja i stvarali probleme.

    Te '93 godine sam bio i na Boderištu, doduše samo nekoliko dana. Pomagali smo našima da zauzmu neku liniju, koju su naši izgubili samo par dana nakon što smo mi otišli sa tog ratišta. Ipak, o tome ću pisati nekom drugom prilikom.

    Na Vikipediji imate i kartu operacije, ukoliko to nekoga zanima. Samo ukucajte "Wikipedia Operacija Sadejstvo 93".
  • 16_krajiska - 71256 - 02.07.2012 : Diverzant72 Banjaluka - best (2)

    Pogrešna procjena


    Bilo je to 1994. godine, nekako baš u ovo doba godine. Vladale su nepodnošljive ljetnje vrućine, čini mi se da je bilo toplije nego ovih dana.

    Držali smo liniju kod mjesta Vitkovci, stanje je bilo relativno mirno i nismo imali nikakvih problema.

    Redovno smo išli u izviđanje, teren smo dobro poznavali i sve je išlo glatko. Prolazio je dan za danom, i iščekivao se trenutak da krenemo kući. Mogu reći da mi je to bio najljepši period koji sam proveo u ratu, ne previše ratovanja i borbi, a kući svakih 15-20 dana, što je sjajno u usporedbi sa činjenicom da sam 1992. godine na liniji odjednom proveo duže od 3 mjeseca bez odlaska kući.

    Jedno veče smo pili kafu i malo se zezali, pričali viceve, smijali se i bilo nam je lijepo. Tri momka iz naše grupe su otišla kući tako da su došli neki momci iz kuhinje da ih zamjene. Tu je bio i Žika Harmonikaš.

    Žika bješe naš zaštitni znak, naša maskota, čovjek od nekih 45 godina, ali dostao propao od pića i ostalih gluposti, ali u duši jako dobar i neiskvaren. Jako nas je volio.

    Žiku je najlakše opisati preko Poljara Lijana iz Ćopićeve knjige "Orlovi rano lete"...

    E naš Žika bješe isti Poljar Lijan samo što je umjesto Kušlje imao harmoniku. Žena ga je ostavila zato što joj je rekao da više voli harmoniku nego nju.

    Inače, jako se bojao biti na liniji.

    To veče predložih da čuvam liniju malo duže nego inače jer mi se nikako nije spavalo, samo da mi daju još jednog da mi ne bi bilo dosadno.

    Žika se, na naše veliko iznenađenje, sam ponudi:

  • "Idem ja sa svoim Mićom, on me nikada ne plaši i zajebava!"

    I tako, ostali odoše spavati a ja i Žika u rovu. Kod mene je bio moj automat i M84, koji je već bio spremljen, samo da se povuče obarač i puca. Žika je imao samo automat.

    Morali smo biti prilično oprezni jer je razdaljina između nas i muslimana bila oko 70 metara.

    Žika priča neke gluposti dok se ja odmaram, povremeno bubne nešto stvarno smiješno pa se obojica glasno nasmijemo.

    Ne prođe dugo a Žiki se prikunja, znate ono kao u filmovima, jedno 15 sekundi drži zatvorene oči pa se onda naglo trzne i kaže mi:

  • "Ne boj se Micko, ne spavam ja!"

    Ja sam se na to mogao samo nasmijati, pa mu predložim:

  • "Hajde Žika, spavaj ti tu, ne trebaš ti meni, umoran si!"

  • "Ma neću, dosadno ti sa mom!"

  • "Ma jok, samo ti spavaj!"

    I na kraju Žika popusti i odmah zaspa.

    Ja sam sam u rovu, pomalo osmatram pa se naslonim na neki dušek, prilično je mirno, ništa se ne čuje.


    Odjednom se u šumi ispred mene začujem neko kršenje i lomljenje. Lomi krsi, neznam sta da radim, nemogu buditi Ziku, pucao bi a a ne znam da nije neko nas, ali kazem sam sebi:

  • "Ma nije ko bi u dva sata po ponoći hodao ovuda, niko nije nestao pa da se vraća! A da neće neko prebjeći?"

    Sve to u mojoj glavi odvijalo se u stotinkama sekunde. Već sam zgrabio M84 i taman da krenem pucati kad moju nedoumicu prekide, kasnije će se utvrditi, slučajan pucanj sa druge strane. Nakon toga otvorih vatru bez razmisljanja.

    Žika se probudio i, umjesto da uzme pušku, od straha se bacio na zemlju. Ja sam nastavio pucati. Ubrzo dođoše i ostali.

  • "Šta je bilo?" - pitaju me.

  • "Šta ja znam šta je bilo, nešto se tu krši i lomi. Pucajte, oni su sigurno!"

    Ispucali smo se mi i kad smo bili sigurno da nema više nikoga prestali smo pucati. Sačekali smo jutro da vidimo šta je bilo.
    Kad je svanulo, znatiželja me uhvatila pa rekoh da ću prvi proviriti da vidim šta je bilo. Čim sam podigao glavu rekoh:

  • "U jeb'o ja sve svoje, ubio sam đedovu kravu!"

    Ostali me počeše zezati. Kako je krava došla tu a da nije ni jednom muknula, meni nikako nije bilo jasno, a djed čija je krava bila kad sam mu rekao šta je bilo samo me pomilovao po glavi i reče:

  • "Sine, bolje da je bila ona nego muslimani, možda bi te ubili!"

    Jos sam mu nudio da mu kupim kravu ali on nije htio. Kasnije sam mu doveo neprijateljsku, koju smo "zarobili."

    Ne trebam ni napomenuti da smo onu ubijenu kravu strpali u čorbu.
  • rat_brcko - 71128 - 28.06.2012 : Diverzant72 Banjaluka - best (2)

    20 godina od proboja Koridora


    Danas na Vidovdan i mnogi odaju počast Kosovskom boju iz 1389. godine. To je u redu, jer je to najslavniji trenutak u našoj istoriji, ali ne treba zaboraviti i jedan, isto tako veliki, događaj koji se desio prije 20 godina. Radi se o proboju Koridora.

    Povodom ovog događaja, svake godine je sve manje manifestacija i počasti koje obilježavaju pogibiju preko 200 boraca koji su dali svoje živote za spas Krajine.

    Evo i nekoliko slika iz tog vremena:

    Bitka za Koridor, Srpska Krajina, Republika Srpska, Bosna 1992 rat

    Bosna rat 1992, bitka za Koridor, Republika Srpska
    forum - 70972 - 23.06.2012 : Diverzant72 - best (0)

    Postavljanje slika na forum


    Pošto se ovaj forum dosta bavi ratom u bivšoj Jugoslaviji a ja nigdje nisam našao temu gdje se mogu okačiti slike, pa ne bi bilo loše da se to napravi pa da nabacimo neke sličice :)

    RE: Postavljanje slika na forum


    Poštovani,

    zbog virusa, a i drugih problema, postavljanje slika na ovu stranicu je muguće jedino ukoliko iste pošalješ na moj email: slavicnetŽhotmail.com.

    Pozdrav, Željko
    ekshumacija_12 - 70494 - 19.06.2012 : Diverzant72 Banjaluka - best (0)

    Ekshumacije poginulih boraca


    Prvo želim da dam priznanje ljudima koji su dali novac za ekshumacije koje su ovde navedene.

    Vrlo rado bi i ja dao, ali imam nekih problema, nemam baš lično ja da mi je teško, nego popravljamo sada neke spomenike, pokušavamo izmjestiti neke poginule tako da trenutno i nisam baš u mogućnosti, jer ovo će naravno koštati dosta a nas je malo, međutim nije to problem.

    Na ovu temu sam došao da pitam neke ljude koji su upućeni, šta je sa borcima koji su ostali na Vozući i oko nje, koliko znam ima ih blizu 200. Što još nisu pronađeni, svi mi znamo da vlast u FBiH ne želi da se oni nađu, ali može li se tu šta uraditi? Jesu li skoro nađeni neki ljudi? To je stvarno sramota, da toliko ljudi nema grob i da im familije ne mogu zapaliti svijeću kako treba.
    krajina - 70460 - 18.06.2012 : Diverzant72 Banjaluka - best (0)

    Operacija Maestral


    Lično nisam bio na tom ratištu kada je trajala operacija Maestral.

    Međutim, puno sam slušao o tome od momaka koji su bili tamo, i istina je da se i mi izvlačimo puno ali se i oni hvale previše i previše uveličavaju.

    Bojovniče, ta vaša akcija jeste bila uspješna i teška po nas, ali ti stvarno pretjeruješ. Hvališ se kako ste tukli 2. krajiški korpus, a nisi sagledao činjenicu da je 4. gardijska brigada zajedno sa Gardijskim zdrugom HV imala više ljudi nego čitav korpus, a gdje je još 7. gardijska, 1. gardijska koja je imala 15000 ljudi pa možda i više, 2 gardijska, još one brigade HVO-a, a ti spominješ još i 5. korpus.

    A taj 5. korpus je imao uspjehe upravo zahvaljujući vama, ništa oni ne bi mogli bez vas a sada se hvale da je suprotno.

    E sad jedno pitanje! Koje je položaje na Manjači 1995. godine držala 4. gardijska a koje je 7. gardijska?
    16_krajiska - 69834 - 27.05.2012 : Diverzant72 Banjaluka - best (3)

    Pokolj naših minobacačlija


    Možda se dobro ne sjećam, ali koliko me ovo moje pamćenje služi bilo je to u noći između 30 i 31. maja 1993. godine. Bili su to tužni dani za sve nas, a posebno za mene jer je tada poginulo jako puno dobrih momaka.

    Prolazili su sati, dani, mjeseci a mi i dalje branimo Koridor, odlučni da ga još više proširimo i naravno da ga sačuvamo, svjesni njegovog značaja...

    U to vrijeme sam bio u rovovima nedaleko od sela Bajići, a na nekih 700 metara od nas su bile naše minobacačlije. Kasno u noć smo čuli smo da je kod njih neka frka. Dok smi otišli do njih sve je bilo gotovo! Borci koji su došli na lice mjesta, hvatali su se za glave, čuo se jauk... Dragan, Maki i ja smo otrčali tamo, dok su ostali ostali da čuvaju liniju. Prizor je bio strašan! Svih petnaest vojnika na posadi minobacača su bili pobijeni. Međutim, ono što je bilo najgore, ni jedan od njih nije ubijen metkom, niti je ubijen odmah.

    Evo šta se desilo: Minobacačlije su se izleda malo opustile, pa im je neka specijalna muslimanska jedinica zašla iza leđa, pohvatala ih žive. Pucali su im u noge da ne mogu bježati, a onda im sjekli organe, uši, nos, vadili oči i čupali jezike... Po njihovoj koži su noževima crtali razne oblike i slova.

    Ovo je najstrašniji prizor koji sam vidio u životu. Tu scenu nikada neću zaboraviti!

    Da petnaest ljudi, sjajnih boraca i dobrih drugova izgine na tako ružan i svirep način. Ovo je ujedno bio i jedan od najtežih gubitaka koje je 16. krajiška brigada u ratu!
    rsk - 69830 - 27.05.2012 : Diverzant72 Banjaluka - best (2)

    Na Krajinskom ratištu


    Moram da priznam da sam u Hrvatskoj ratovao svega par mjeseci, ali imam dosta iskustva sa tog ratišta. Najprije sam kao vojnik bio u Zapadnoj Slavoniji, a zatim 1992. godine i kao vojnik 16. krajiške brigade.

    Sjećam se dobro, bio je sami kraj avgusta 1991. godine, nakon 7 dana bijedne obuke na kojoj smo naučeni da pucamo iz oružja, a zatim smo poslati direktno na front.

    Na putu na ratište, vidio sam kolone tenkova i transportera, tako da sam bio siguran da će Zagreb pasti u roku od 15 dana, ali sam se nažalost grdno prevario.

    Kada smo došli na neku liniju, tek tada smo počeli učiti kako se ratuje. Stalno smo se borili sa ustašama, uglavnom smo napadali i pomjerali liniju.

    Nakon mjesec dana mog boravka na tom području, dođoše kod nas neki specijalci, stariji ljudi, odabraše nas nekoliko pa kažu:

  • "Momci, da li bi vi išli na obuku za diverzante? Ona traje četiri mjeseca. Idite vi danas kući, i za 5 dana sve će vam sve biti javljeno!"

    Mi smo pristali, i tako odemo!

    Obuka je bila strašno dobra. Obučavani smo na više lokacija bivše Jugoslavije.

    U novembru 1991. godine Ustaše napraviše neku akciju i osvojiše sve ono što smo mi branili mjesec dana prije toga. Već tada sam počeo shvatati da je tu bilo neke mućke jer oni onako raštrkani sa običnim puškicama i pokojim tenkom nisu mogli pobjediti sve one kolone tenkova i obučenih boraca.

    Taman kada smo završili obuku dođe do komplikacija i odred se raspade. Ustvari, nikada nije bio ni formiran, a nas poslaše kući da čekamo.

    Nakon mjesec dana dođe mi obavještenje da se javim u vojni odsjek.

    Odem dole, dobijem rješenje za 16. krajišku brigadu. To je bilo i nas 12 sa obuke, sreća tu sa mnom su bili i Dragan, Maki i Bobi.

    I tako, odemo mi ponovo na front, ali ovaj put mnogo obučeniji i iskusniji. Sada se već mnogo manje bojim jer znam šta treba raditi.

    Ratovali smo na sledećim lokacijama:

  • Rajici gornji i donji,
  • Seovica,
  • Okučani,
  • Požega,

    Jednom prilikom smo bili u akciji, sabili Ustaše, pomlatili ih, uzeli im 5 km linije, lomimo ih i idemo dalje... Međutim, onaj ustaša Veljko Kadijević je vodio kompletnu vojsku na tom ratištu, pa nam naredi da se vratimo na početne položaje, i mi se stvarno vratimo a to su ustaše iskoristile i poklopile nas, pa su to kasnije proslavljali kao pobjedu.

    Poenta ovog mog pisanja je da smo mi velika govna i da bi dali i guzice za šaku para!
  • 16_krajiska - 69738 - 23.05.2012 : Diverzant72 Banjaluka - best (1)

    Rođendan u rovu


    bilo je to 15. 1. 1993. godine, na moj 21. rođendan

    Još nismo bili prešli na Brčansko ratište, i nisam siguran da li je na tom mjestu ostao samo dio Brigade ili smo još uvijek bili na Orašju.

    Budim se jako rano, umivam se i izlazim vani, a vani je strahovita zima, sve se steglo, surovo hladno.

    U jednom trenutku se sjetih da mi je tog dana rođendan, pa se kiselo nasmijah, sjetih se svoje djece i žene, pa se malo i rastužih. A onda, ne znam zašto, sjetih se i Bobjia, koji je poginuo oko mjesec dana prije toga, pa se još više se rastužih.

    Dolazim u rov, a tamo ovi moji, poželješe mi dobro jutro. Tu su bile i dvije medicinske sestre, jako lijepe i dobre, takođe naših godina.

    Vidim da se svi nešto čudno ponašaju, čudno i meni bi cudno to sve.
    Zatim Dragan i Sanja, tako se zvala jedna medicinska sestra, odoše vani smješkajući se, ali ja ništa ne svatam.

    Međutim, na moje veliko iznenađenje i radost, vratiše se nakon dva minuta a Sanja u rucu drži veliku tortu, a onda svi povikaše u glas:

  • "Milane, srećan ti rođendan!"

    Nakon toga, svi me počeše grliti i čestitati mi rođendan.

    Taj trenutak, i tu sreću nikada neću zaboraviti! Moji drugari nisu zaboravili da mi je rođendan, pa su mi još i tortu našli! Mi smo jedva imali šta da jedemo a oni su mi donijeli tortu u rov, i to sa dvadeset i jednom svjećicom na njoj!

    Tom prilikom sam i zaplakao, ali od sreće.

    Sve sam ih izljubio, a tortu smo naravno pojeli. Nešto smo podjelili i sa borcima iz druge jedinice.

    Taj dan mi je počeo dosta loše, ali se završio jako lijepo. Eh, kako malo pažnje i sitnice mogu nekoga učiniti sretnim.
  • obucenost - 69737 - 23.05.2012 : Diverzant72 Banjaluka - best (1)

    Nedisciplina


    Za "Vogošćanin Pravi":

    Lijepo si ovo napisao, to je bio i veliki problem i kod nas u drugim dijelovima Republike Srpske. Mnogi su se bunili, pravili se ludi pa ginuli zbog toga!

    Istina i sam sam bio neodgovoran, koji đavo je meni i mojim budalama trebalo da se idemo sunčati, pa nas Balije primijete i umalo nas pobiju.

    Svašta je bilo, znali su naši peći prase, a povješati puške o drveće, i ponapijati se pa izginuti.

    Ali nešto što je nas dosta koštalo je nešto što sam prvi put čuo u ratu, a skoro sam dobio i definitivnu potvrdu.

    Pošto su naši momci iz 16. krajiške brigade išli u ispomoć na Vozuću, a oni su ovamo navikli da su jači od muslimana i da imaju jaku podršku i da su oni ti koji dominiraju... Otišli su na teren gdje to nije tako, gdje su muslimani dominirali...

    Bilo je to u jednom potoku, nekakvoj vukojebini gdje se jedva dolazilo do tih rovova. Međutim, to je bio strateški položaj jer ako se on izgubi otvara se veliki prostor za neprijatelja. A naši k'o naši, nije im se dalo da naveče budu dole u toj zabiti pa su se povukli nekih 500-600 metara naviše, gdje im je bilo dosta ljepše i ugodnije. Ostavili su nepokriveno nekih 500 metara.

    Prvih nekoliko dana to niko nije primijetio, ali kasnije jeste, i to baš kad su muslimani trebali u ofanzivu. Naravno mudžahedini su to iskoristili, i ne znam koliko stotina njih je zašlo našima za leđa.

    Ujutro počinje pucnjava, naša pozadina bježi prvoj liniji uz povike:

  • "Bježite, pobiše nas Turci!"

    E, tek onda je nastao pakao! Naši su jedva žive glave izvukli, mada su neki i izginuli.

    Mislim da je to bilo 27. 6. 1995. godine.
  • ratko_mladic - 69735 - 23.05.2012 : Diverzant72 Banjaluka - best (1)

    General Mladić


    Generala Mladića sam upoznao lično. Sa njim sam se susreo nekoliko puta hehe ali pamtiću ga po jednom:

    Nekoliko puta nas je obilazio na Koridoru, jednom čini mi se na Dobojsko-teslićkom ratištu i zadnji put na Manjači pred sam kraj rata.

    Tada je naš 2. krajiški korpus bio potpuno razbijen i izgubio je cijelu teritoriju, a 1. krajiški korpus je bio dobrim dijelom u rasulu. Mi smo došli gore da branimo Banja Luku, naporno je bilo i prvih dana, kad smo se tek suočili s najjačim hrvatskim brigadama. Došao je general Mladić, vjerovatno da nas malo ohrabri i posavjetuje, pričali smo s njim i on je tražio vode, bio je žedan. Naši momci otišli po vodu ali im treba dugo da dođu jer je bilo daleko.

    Na to Mladić samo rečeo:

  • "Neka momci, nemojte se zbog mene mučiti"

    ...pa uze času ili neku posudu ne sjećam se i zagrabi vodu iz neke lokve, popi i kaže:

  • "Evo, meni dosta, ja sam zadovoljan"

    Kasnije je neko od boraca komentriosa da se nije dugo kupao, a General ponovo u onu lokvu, uze vodu i umi se.


    E tada je porastao u mojim očima, i to nikada neću zaboraviti!
  • odlikovanja - 69734 - 23.05.2012 : Diverzant72 Banjaluka - best (0)

    Odlikovanja


    Ne znam za vaše jedinice, ali koliko ja znam 16. krajiška je odbila orden Nemanjića, a čini mi se i orden Svetog Save.

    Borci pojedinačno nisu dobijali ordenje, bar ja ne znam, ja sam dobio pištolj od Generala Mladića, i to ne samo ja nego čitava moja grupa, nas devet. A dobili su i neki drugi izviđači i diverzanti.

    E sad, čuo sam da su pištolj dobijali samo diverzanti / izviđači, da li je to tacno ili ne?

    Taj pištolj umalo naša vlast nije uzela, ali moje je pravo da ga zadržim.
    16_krajiska - 69349 - 13.05.2012 : Diverzant72 Banjaluka - best (2)

    Borac iz 16. krajiške brigade


    Sjetih se jednog čovjeka iz mog rodnog sela, čije ime neću navesti jer je nažalost prije dvije godine umro. Znao sam ga još iz vremena kada sam bio dječak. Mada je on bio desetak godina stariji od mene, ostali smo dobri kada sam ja otišao u grad uprkos tome što se nismo baš previše viđali.

    Kada je počeo rat, i on je bio borac 16. krajiške brigade, doduše u pješadiji. Mislim da ni jedna naša akcija nije mogla da prođe bez njega. Ponekad se javljao da mijenja i druge borce. Ukratko, bio je jako, jako dobar momak.

    Tokom rata sam ga nekoliko puta viđao da puši trnje. Ej, zamislite to, takav borac a ni za cigare nije imao.

    Ali što je najgore, i zbog čega sam ja kivan na našu vlast u Republici Srpskoj, je da on nije umro od bolesti. Živio je u nekoj oronuloj kućici, propio se, imao vrlo malo da jede. Da ne griješim dušu, svi smo ga pomagali ali rijetko se moglo znati da on nema jer je bio ponosit čovjek i zadovoljan sa malo, a nikad se nije ni žalio.

    Bila je zima kada sam čuo da je umro. Bio sam jako ljut na našu vlast i vjerovatno je to bio prvi put da sam zažalio što sam ratovao za ovu zemlju.

    Takvih junaka je danas mnogo, i to ne samo kod nas Srba. Ipak, oni se nikada ne smiju zaboraviti!
    rat_sarajevo - 69347 - 13.05.2012 : Diverzant72 Banjaluka - best (0)

    Da li smo mi mogli zauzeti Sarajevo?


    Puno sam čitao i slušao o ratu u Sarajevu i oko njega.
    Ali mene konkretno zanima sledeće: Da li smo mi mogli zauzeti Sarajevo ili ne?

    RE: Da li smo mogli zauzeti Sarajevo?

    Poštovani,

    Vojska Republike Srpske nikada nije imala namjeru da zauzme Sarajevo. Ovu informaciju sam čuo u mnogo navrata, od više visokih oficira i najvišeg političkog vrha u Republici Srpskoj.

    Čitava strategija na sarajevskom ratištu je bila da nekih 10 do 15 hiljada vojnika u okruženju drži preko 50 hiljada osoba sposobnih za borbu.

    Naravno, stvari su pomalo počele da izmiču kontroli kada su Srbi morali da predaju aerodrom pod kontrolu UNPROFOR-a, pa su muslimani počeli da ga otvoreno koriste, ne samo za snabdijevanje grada nego i za ostvarivanje vojnih ciljeva.

    Druga važan momenat u "opsadi Sarajeva" je bio kada su muslimani prokopali tunel ispod aerodroma, što im je omogućilo prebacivanje vojske u Centralnu Bosnu, što je postalo neka vrsta njihovog "Koridora".

    Sarajevo se u prvim mjesecima rata moglo zauzeti relativno lako jer muslimani nisu bili organizovani. Jedini problem je bio što ni mi Srbi nisu bili organizovani. Ovo je uglavnom zbog toga što su na čelu srpske vojske bili oficiri JNA koji su još uvijek zastupali Titovu doktrinu bratstva i jedinstva. Među njima je bilo i mnogo oficira koji nisu bili Srbi.

    Sarajevo se moglo zauzeti i kasnije, ali bi za tu akciju trebalo dovesti još 5000 vojnika, koje Vojska Republike Srpske nije imala. Po nekoj mojoj slobodnoj procjeni, u toj akciji bi poginulo između 700 i 1000 srpskih vojnika. Konačno, kontrola samog grada bi svakog dana odnosila velike žrtve zbog sabotaža i ubistava.

    Glavni problem je da bi Srbi, da su krenuli u tu akciju, odmah bili bombardovani od strane NATO snaga. U tom slučaju, rat bi se završio brže i jako nepovoljnije za nas.

    Ukratko, zbog političke situacije Srbi i nisu smjeli zauzeti Sarajevo, niti im je to bila stvarna namjera našeg visokog vojnog i civilnog rukovodstva.

    Hoću da napomenem još jednu stvar! Zbog očuvavanja borbenog morala, kroz sredstva informisanja i narod se stalno provlačila ta neka ideja o zauzimanju Sarajeva. Ja ovo ne bih nazvao "laganje" nego "održavanje borbenog morala".

    Međutim, da muslimani nisu imali saveznike u NATO snagama, zbog kojih su naši političari stalno bili prinuđeni da muslimanima prave ustupke ( daj im Goražde, daj im aerodrom, vrati im Igman, povuci se iz Bihaća...) stvari bi bile mnogo drugačije...
    krajina - 69325 - 12.05.2012 : Diverzant72 Banjaluka - best (2)

    Koridor 1992


    Kad se kaže "Koridor" svi pomislimo i sjetimo se najbolje i najveće akcije koju je VRS imala u toku minulog rata.

    U ovoj akciji dobili smo mnogo, ali smo mnogo toga i izgubili. U ovoj akciji je poginulo je skoro 300 boraca VRS, a više od 1000 je ranjeno. Akcija je trajala od sredine juna pa sve do pocetka oktobra kada je pao Brod.

    Nažalost, u Banja Luci je umrlo 12 tek rođenih beba.

    Kao i većinu drugih akcija, i nju je dobrim djelom trebala iznijeti 16. krajiška brigada, pa je na kraju tako i bilo.

    Tih dana sam se osjećao veoma loše, došli smo iz Zapadne Slavonije u Posavinu. Neprijatelj je bio jak, ali nam to nije bio problem. Djeca su počela umirati, a moni žena u 8. mjesecu trudnoće. Čitave dane sam razmisljao o tome šta će biti, da li ćemo probiti Koridor prije nego što se ona porodi, šta će biti sa drugom djecom.

    Moji saborci i drugovi su mi tih dana bili glavna podrška, pa sam zahvaljujući njima to sve lakše podnio.

    I počelo je! Prvo je 16. krajiška brigada krenula južno od Dervente. Da bismo zavarali protivnika, krenuli smo u napad kao da ćemo da udarimo na Tuzlu, ali je moja brigada dobrim djelom išla glavnim pravcem preko Trebave. Naš zadatak je bio da probijemo prve neprijateljske linije i zauzmemo njihova čuvena uporišta.

    U teškim borbama i herojskim jurišima neprijateljske linije su pukle. Nakon toga sve je išlo mnogo lakše. Lomili smo neprijatelja i 26. 06. 1992. godine jedinice 2. čete našeg 1. bataljona spojile su se sa jedinicama 2. krajiškog korpusa.

    Našoj sreći nije bilo kraja, a pogotovo mojoj. Taj dan nikada neću zaboraviti, bio sam srećan kao rijetko u životu, pucali smo u vis, pjevali...

    U međuvremenu smo već zauzeli Modriču. Bilo je to 28. juna 1992. godine.

    Derventu smo zauzeli 7. jula. Tamo su se vodile žestoke borbe, zatim 13. 7 zauzeli smo ušli u Odžak, čuveno ustaško uporište koje je 1945. godine palo nakon Berlina.

    Ne sjećam se tačno kada je zauzet Šamac.

    Nakon toga su uslijedile još teže borbe. Započeli smo napad na Brod, i dugo smo ratovali za taj grad. Sjećam se dobro nekih mjesta kao sto su: Liješće, Podnovlje, Kolobe, Unka itd...

    U tom području su se vodile najintenzivnije borbe, dobrim djelom protiv Handžar divizije. Tukli smo mi njih, ali tukli su i oni nas. Nakon dugih i teških borbi prišli smo Brodu, i 16. je bila ta koja ga je trebala zauzeti. Ponovo smo napali, i ubrzo, u noći 6. 10. '92 smo izašli na Savu. Ponovo smo bili srećni, a ustaše i balije smo pustili da pređu na drugu stranu. Dok su prelazili prije samog pada grada niko ih nije gađao, a mogli smo, ali od toga ništa ne bi imali.

    Sa ovom akcijom se završila akcija "Koridor '92," akcija koju nikada neću zaboraviti. Ovo je bila akcija koja je spasila Krajinu!

    Na kaju da kažem, da mi jesmo imali velike gubitke. Puno je tih 300 ljudi, ali po nekim dokumentima i podacima koje sam našao na internetu, neprijatelj je imao oko 1300 mrtvih i skoro 5000 ranjenih.
    dezerteri - 68912 - 26.04.2012 : Diverzant72 Banjaluka - best (0)

    Dezerteri


    Moje mišljenje po pitanju dezertera je sledeće: To su po meni najveći izrodi svog naroda, i treba da se toga stide! Veća je sramota pobijeći nego preći na neprijateljsku stranu.

    Još jednom napominjem da je ovo je samo moje mišljenje, i ne želim da se neko uvrijedi zbog toga.

    Ipak, ono što je meni najviše krivo je to što u su oni biježlai i ostavljali svoje drugove i svoju braću da ginu, a danas su veći Srbi nego momci koji su se borili na prvoj liniji, od kojih su neki čak ostali i invalidi.

    Isti ti dezerteri danas primaju penzije za zasluge u ratu i to deset puta veće nego pravi borci. Ljudi koji su ostali bez nogu i ruku danas primaju mizernih 150 KM, a oni drugi "lade jaja" za mnogo veće pare. E, to nije časno ni pošteno!

    Ja razumijem strah, doživio sam ga, nije mi bilo svejedno, ali nikada nisam razmišljao o bježanju kad je bilo gusto. I poštovao sam kada bi mi prišao čovjek i rekao:

  • "Ja se bojim, imam djecu, poginuću!"

    Eto, i to sam ja poštovao, i ne samo ja nego i svi pravi borci. Njih bismo tada puštali nazad, ako ovi probiju da probaju nešto.

    Da napomenem i to, ovako nešto se u mojoj jedinici desilo samo jednom ili dvaput. Jednom je jedan došao kod nas na liniju, a za drugi put sam čuo da se to desilo u drugoj brigadi.

    Moram da prznam, i ja sam jednom pobjegao sa ratišta ali ne kao dezerter. Jednostavno, nisam išao kući gotovo tri mjeseca, a bila mi je slava ( Đurđevdan) a ovi iz komande nas nisu htjeli pustiti. Tom prilikom smo moj drug i ja pobjegli, ali smo mi rekli komandantu da ćemo pobjeći ako nas ne pusti. I tako je i bilo! Kada je prošla slava, mi smo se vratili. Tih dana nije bilo borbi, jer da jeste mi ne bi ni išli.
  • 16_krajiska - 68910 - 26.04.2012 : Diverzant72 Banjaluka - best (1)

    Zadnjih nekoliko mjeseci rata


    dešavanja pred kraj rata

    Stanje u 16. krajiškoj mtbr je i u zadnjih nekoliko mjeseci pred rat bilo prilično dobro, položaje smo čvrsto držali, mislim da smo mogli i napadati i da smo dobili zeleno svjetlo od komande mislim da bi ih potrgali kao psi, ali to tada nije bilo moguće, jer je većina naših jedinica na drugim ratištima bila potpuno razbijena.

    U akcijama Armija muslimanske BiH I HV, pod vođstvom NATO generala, padali su naši gradovi, opštine, kote, planine... Najprije je pao Vlašić, bili su tamo i neki naši borci, na kraju su zaustavili muslimane, nekako doveli situaciju pod kontrolu. Zatim je red došao i na Krajinu, koja je pala kompletna. Nakon toga udar se prenio na zapadne dijelove Republike Srpske, uključujući i dobar dio Bosanske Krajine.

    Prije toga je pao i Kupres, pa Srbobran tj. Donji Vakuf. Tamo na liniji je bio i moj brat, koji se sa još par momaka izvlačio 24 dana. su se izvlačili, nisu jeli skoro nista a pili su samo kišnicu i vodu sa izvora ako bi slučajno naišli na neki.

    Zatim je pala Vozuća a sa njom i naše nade za povratak jer je nekako u isto vrijeme počela i ofanziva na Bosansku Krajinu.

    Mi smo sve to gledali nekako sa strane, osjećali smo se nemoćno, sve napadaju i sve se ruše a nas ne smiju, a znamo da ne smijemo otići sa položaja da pomognemo gdje smo bili potrebniji.

    Doduše, muslimani su povremeno tukli i nas, bude i tu po koji napad ali ga mi lako odbijemo. Bilo je rizično ići u kontranapade, jer su oni imali još jedinica koje su mogli uvesti u odbranu pa mi ne bi mogli ništa napraviti.

    Čini mi se da je bio 9. 9. 1995. godine. Išli smo u izviđanje, bio je težak dan. Primjećujemo da se muslimani koncentrišu. Isti dan napadaju na nas, nekako ih odbijamo, a komanda ne dozvoljava da idemo u kotranapad.

    Smoreni smo, ide nam se kući, gladni smo a cigare još nisu stigle. Oskudjevamo i sa hranom. Već duže vremena jedemo samo grah, i to bez imalo mesa. Tih dana me je spasio jedan čovjek iz kuhinje. Kad god bih otišao kod njega, on bi uvijek našao nešto za mene i moje momke. Znao je čak i svoj obrok podijeliti sa mnom. On i još jedan borac iz kuhinje su se prijavili da puše, pa su cigarete koje su dobijali davali meni i Draganu. Svi naši borci su bili takvi.

    U vazduhu se osjećalo da nešto nije bilo u redu. Uveliko se pričalo o izdajama i da je sve prodato. Bilo da se radilo o izdaji ili ne, naša jedinica je bez ikakvih problema mogla da odbrani svoje položaje. Pitanje je bilo šta će uraditi ostali?

    Ipak, 10. 9. 1995. godine nikada neću zaboraviti. Tog jutra sam bio na koti Križ. Bilo je možda oko 5 sati ujutro, ja motrim na liniju dok ostali spavaju. Utonuo sam u duboke misli dok gledam kako Sunce počinje da polako izlazi. Palim cigaru i osluškujem topove koji tuku Vozuću. Odjekuju žestoke detonacije, a u daljini se vidi i sijevanje jer još nije bilo potpuno svanulo. I upravo na desetak minuta prije tog prvog svanuća ja se duboko zamislim. Razmišljam ja o Vozući, o tome kako mi se tamo nalazio i kum, dva priajtelja (jedan mi je sada i zet), i još nekoliko mojih poznanika. Tamo su i mudžahedini, a oni nikom ne praštaju. Razmišljam o tome da li će naši izdržati?

    U narednom periodu smo čuli da je Vozuća pala i da je tamo poginulo nekoliko stotina naših vojnika. Moj kum je nestao, i o njemu nisam ništa znao sve do sredine januara 1996. godine. Nekako je preživio, samo ga je dragi Bog sačuvao!

    Narednih dana počinje ofanziva na Teslić, i naravno mi moramo ići u ispomoć, a moja grupa ide prva. Teškim borbama povratili smo tih nekoliko rovova što su naši izgubili prije toga i tako zaustavili odanzivu.

    Priča se da će pasti i Banja Luka, u strahu sam, bojim se, tamo su mi zena i djeca, jedno pet a drugo 3 godine. Tamo su mi i otac i majka, i sva moja rodbina. A što je još gore, o bratu ne znam ništa! Čuo sam da ga nema, ne nalazi se ni na spisku živih, niti na spisku mrtvih. Nestao je!

    Nekoliko dana nakon toga prebacuju nas na Manjaču, nakon petnaestak dana napetost popušta jer shvatamo da će se rat završiti. Drago nam je! Do mene dolazi i radosna vijest da mi je brat živ! Vratio se kući, nakon što se njih nekoliko junački borilo za opstanak u dubini neprijateljske teritorije.

    Da napomenem još jednu stvar! Ovo što sam ovdje napisao je bilo samo moje lično emotivno raspoloženje. Ostali momci u našoj brigadi su bili su mnogo bolje raspoloženi, zbijali su šale jer je postajalo očigledno da su to bili zadnji dani rata.

    Pozdrav!
    rat_teslic - 68470 - 11.04.2012 : Diverzant72 Banjaluka - best (0)

    Kota 525


    Kota 525 bila je jedna od dominantnih na prostoru između Teslića i Doboja, a tih dana su trajali napadi upravo prema tom gradu i jedinicama koje su se tamo bile.

    Cilj komande VRS i 1 KK bio je bio smanjiti pritisak na Doboj i sa druge strane potisnuti muslimane. Naravno, zadatak je pripao 16 krajiškoj, s tim da je za preuzimanje i čuvanje već postojećih i dostignutih položaja bila zadužena 4. banjalučka LPBR.

    Naši komandanti su odlično osmislili akciju i nekoliko dana prije toga počele su pripreme. I toga dana poruka je bila jasna: Kota 525 večeras mora pasti, nećete imati veliku podršku artiljerije ni mehanizacije, sve je na vama.

    Pripreme su prošle, mi bili spremni za napad, podjeljeni u udarne grupe. Naša grupa je imala 6 ljudi, od tog jednog vođu koji se nije ničim razlikovao sem da je imao motorlu.

    Vođa naše grupe sam bio ja, a moja grupa je dobila ime Zolja 1, ako se dobro sjećam. Teren smo dobro poznavali, mada je bio prilično loš za napad.

    Granatiranje je počelo, a mi smo se kretali prema njima, dobro zamaskirani i spremni. Nekako smo došli blizu njihovih rovova, preko nekog kamenja i nekih stijena, i javili ostlima da smo spremni za napad. Sačekali smo potpun prestanak granatiranja i da naše ostale grupe budu na mjestu, a bilo ih je dosta. Moram pohvaliti momke iz artiljerije, jer su bili pa može se reći i metarski tačni.

    A kada je došao je i taj trenutak, otvorili smo vatru prema njihovim položajma, sa jako male razdaljine. Imali smo i sreće jer oni izgleda nisu dobro ni pazili jer su bili u zaklonu zbog granatiranja.

    Žestoka paljba je odjeknula duž cijele linije. Dragan ispaljije zolju, a mi ostali pucamo i pokrivamo ga.

    Moram priznati i da su se muslimani dobro borili, uzvratili su žestoko i u tom trenutku im nije padalo na pamet da napustaju liniju, pa sam i sam u jendom trenutku pomislio da od ove akcije nema ništa. Linije nikako da im popucaju, strašno se puca ali se ne napreduje a kako cujem ginu nam i ljudi, do tada 4 mislim. Istina je da su muslimani imali bar 4 puta više poginulih, ali postojala je i šansa da se oni odbrane.

    Onda mi Maki rekao:
  • "Milane moramo mi probiti ove, izgleda da naši neće uspjeti na drugim mjestima. Ako mi probijemo oni će se uspaničiti!"

    Tako i bi, ponovo mjenjam okvir i pucam, zatim puzim do nekog kamena i dok me ostali pokrivaju bacam dvije bombe, a Dragan i Momo ispaljuju zolje, nakon čega primjećujemo da neprijatelj bježi.

    I tako, po ko zna koji put ispali smo ljudi pa smo im dali šansu da pobjegnu. Kad smo bili sigurni da ih nema usli smo im u liniju i javili našima:

  • "Zolja 1 na poziciji!"

    Zatim dvojica ostaju na tom mjestu i paze na ove što su se povukli, a mi idemo dalje. Dragan i ja smo oprezno krenuli na desnu stranu a druga dvojica na lijevo.

    Pucamo da drugi dio linije jer naši nisu mogli probiti na tom mjestu. Javili smo im da smo tu, i ponovo napadamo muslimane. Tuče nas m84, ali i oni se povlače, bježe, neki transejem do drugog rova a neki livadom. Srećemo se tu sa drugom grupom, dvojica ostaju a mi idemo dalje da pomognemo ostalima. Dragan i ja idemo tranšejem a ostali idu čistinom, i opet ona ista M84 puca prema nama. Jedan borac pade kao pokošen, na mjestu je ostao mrtav, ali nas to nije demoralisalo, mi ponovo pucamo i oni bježe.

    Na tom mjestu se srećemo sa još jednom grupom, osvajamo tako još jedan rov. U tom je trenutku nastala potpuna panika kod muslimana, tako da je pala kompletna linija. Mi idemo dalje!

    Dalje smo napredovali lako, i zauzeli smo dobar prostor u jako kratkom vremenskom periodu. Istina, imali smo i nešto mrtvih, ali ne u našoj grupi.

    Napredujemo dalje, ali očekujemo borbu sa njihovom Interventnom četom, jer smo znali da će oni doći da probaju da nas zaustave i da nas vrate.

    Cilj akcije je bio skoro ispunjen, i kako to već biva njihovim razbijenim grupicama se pridružila ta njihova Interventra jedinica, mislim da je bila u pitanju četa. Međutim, i njih smo lako razbili, nakon čega smo krenuli dalje.

    U tom trenutku smo iz komande dobili naređenje da smo ispunili zadatak i da moramo stati, što je kod nas izazvalo ogorčenje. Svi su pljuvali i govorili:

  • "Što nam nisu rekli da stanemo prije nego što smo ih razbili, nego moramo sada da stanemo i da se ukopamo?"

    Izjasnili smo se da ne želimo da stanemo, ali komanda je komanda, pa smo to na kraju morali da uradimo.

    Nakon što smo se ukopali, očekivali smo njihov kontra-napad, jer je to moralo da se desi zbog toga što smo ih ostavili napola razbijene.

    Prošlo je neko vrijeme kontra-napada nije bilo. Došlo je i nekoliko naših tenkova, koji nisu bili uključeni u prvi napad. Dšsli su tu i momci iz 4. banjalučke LPBR, i desio se i kontra-napad, dobro su napali ali smo ih mi odbili i zadali im još veće gubitke.


    Tu je sada bila nova linija, daleko povoljnija nego ona prije nje. Tu sam sreo i svog brata od ujaka, koji je bio u 4. banjalučkoj LPBR. Izgrlismo se i izljubismo, popričasmo, upitah ga za moje jer skoro je bio kući. Bilo mi je drago kad sam čuo da su svi dobro i da je brat bio kući prije 3 dana i da je i on dobro jer su se tih dana vodile borbe oko Kupresa a on je bio gore negdje u okolini Kupresa, Bugojna i Srbobrana. Ali u priči vidim da mi je burazer nekako blijed i loše raspoložen pa ga upitah:

  • "Buraz, reci mi šta je? Nešto i mi loš danas!"

  • "Ma vidio sam ove vaše mrtve što ste ih imali u akciji. Jeste da se nismo tukli sa balijama do malopre, ali ovo mi je prvi put da vidim toliko mrtvih od počeka rata!"

    Mislim da smo tom prilikom imali 11 mrtvih.

  • "Istina, previše je to, ali to je cijena koju treba platiti za ovakvu kotu!"

    Kasnije smo čuli da su muslimani imali jako puno mrtvih, ali za čudo, nisu ih ostavljali, izvlačili su ih jer smo im to i mi dopuštali. U rovovima i zemunicama smo nalazili smao krvave tragove, oružje i municiju koju su ostavljali...


    Ovakvih akcija je moglo biti mnogo više tokom 1994. i 1995. godine, i to sa puno manje gubitaka i puno više osvojene teritorije ali komanda VRS iz nekog razloga nije ni pomišljala na to.
  • saljivi_dogadjaji - 68412 - 09.04.2012 : Diverzant72 Banjaluka - best (0)

    Smiješna strana rata


    Pročitao sam neke smiješne anegdote iz rata, a najviše me je nasmijala ona anegdota sa nekim momkom i generalom Ratkom Mladićem. Moram priznati da dobrih 10 minuta zbog smijeha nisam mogao doći sebi.

    Desilo se to na Teslićkom ratištu, blizu mjesta Vitkovci gdje smo proveli najviše vremena. Bio je to kraj 1994. godine, u vrijeme kada se peče rakija.

    Ali da bi bilo potupuno jasno moram jos nesto da ispričam. Naša dva momka što su bili u kihinji, a naravno povremeno su dolazili i na liniju, da nama olakšaju. Jednom su se oni vraćali iz sela, naravno napili su se i usput sreli našeg tadašnjeg komandanta Vladu Topića, a on je imao običaj da gotovo svakog vojnika uputa kada je rođen.

    I tako i bi, vidi Vlado da su pijani, pa upita jednog od njih:

  • "Vojniče, kad si rođen?

    ...a ovaj mu, mrtav hladan odgovara:

  • "Ne znam, bio sam malen!" - i pade u smijeh

    Vlado se toliko iznervirao da je počeo skakati u mjestu, malo je falilo da ih strelja. Naravno to se kod nas nije radilo pa ih je zatvorio u neki podrum na jednu noć. Eto, bili su kao u nekom zatvoru.

    I tako, Dragan i ja, moj najbolji drug kako i u ratu tako i u privatnom životu, od djetinjstva pa do dana današnjeg, smo otišli predveče u Vitkovce. Kad tamo jedan čovjek peče rakiju, i zove nas da probamo, naravno oko kazna okupilo se puno ljudi.

    Uz kavu i rakiju, koja je bila vrlo jaka, Dragan i ja se dobro naroljasmo. Već je pala noć pa smo morali na liniju. Ne trebam ni govoriti da smo cijeli put pjevali. Dok smo prilazili liniji spazimo pored jedne kuće komandanta Vladu Topića kako nešto galami, a Dragan povika:

  • "Ajooooj jebaće nam Vlado mater sad!"
  • "Ma ko ga jebe!" - dobacih i ja.

    I tako spazi nas Vlado, pa po navici zapita:

  • "Momci gdje ste to bili? Ma jeste li vi to pijani?"

    Rekoh mu:

  • "Ma jok, čini ti se!"

    On me mrko pogleda i upita po navici:

  • "Kad si rođen vojniče?"

    Ja se sjetih ona dva vojnika, i da sam bio trijezan nikada mu to ne bih rekao, ali progovori alkohol iz mene pa mu ja odgovorih:

  • "Ne znam pukovniče, bio sam malen!"

    Kad ču ovo, Dragan se zacenuo od smijeha.

    To je njega tako pogodilo da je reagovao gore nego kod onih vojnika na početku priče.

  • "Majku vam jebem balavu, mene ste našli zajebavati. Pobiću vas ko pse! Sad ćete vi meni na streljanje!"

    Mi smo naravno znali da je samo bijesan i da od toga nema ništa, pa umjesto da se primirimo mi smo se smijali sve više i više, tako da nas je Topić zatvorio u onaj isti podrum.

    Podrum je bio pun vode i u njemu se nalazilo samo nekoliko dasaka naslaganih na blokove. Pokušali smo da na njima zaspimo, ali nam nije baš najbolje išlo. Kada god bi se ja pomjerio Dragan bi spao, i obrnuto.

    Ujutro kad smo se probudili, a zaspali smo samo na kratko, ulazi jedan vojnik i kaže nam da smo slobodni. Tek tada nam je bilo jasno šta smo uradili, ali ponovo nam je bilo smješno.

    Kad smo došli na liniju svi su nas zezali.

    Nekoliko dana nakon toga, Dragan i ja ponovo sretosmo Topića, a on nam pridje i reče:

  • "Momci, je li ono bješe Milan i Dragan?"
  • "Jeste gospodine pukovniče" odgovori Dragan.
  • "Momci ono vam nije trebalo, čuo sam ko ste i šta ste, da ste se stvarno dokazali u borbama, svaka vam čast ali ste ujedno i velike budale!"

    Naravno, svi se nasmijasmo.
  • 16_krajiska - 68264 - 04.04.2012 : Diverzant72 Banjaluka - best (0)

    16. krajiška mtbr


    Ovdje imate film o putu 16. krajiške brigade, ali samo do sredine 1994. godine. Uživajte!


    1. dio: Istorija se ponovo ponavlja. Međutim, ovaj put je istorija krenula nekim novim tokovima: srpski narod je uzeo pušku u ruke sa namjerom da se brani.

    Što to Balkan podrhtava,
    zašto strijepi svaka cesta
    što su rijeke znanijemile
    u boj kreće šesnaesta

    Kakav je to strašni plamen,
    što se noću nebom vije,
    to nebesko nije čudo
    šesnaesta bitku bije.

    Kad čujete grmljavinu,
    oj dušmanini bješte s mjesta
    ne čekajte silnu muku
    na vas kreće šesnaesta.

    Ko u rata stazu utka
    najstrašnija ratna mjesta
    ko herojski barjak nosi
    to je slavna šesnaesta


    Hiljadu dana u jednom ljudskom vijeku i nije toliko mnogo, a kada se isto toliko dana provede u rovu braneći svoju otadžbinu, onda je to za veliko poštovanje.



    2. dio: U maju 1992. na Manjači 16. krajiška brigada mobiliše još 1500 ljudi. Uoči Vidovdana 1992. godine otvoren je put života, koridor. Vidovdan će kasnije biti proglašen i slavom Vojske Republike Srpske.

    Novi cilj 16. krajiške brigade je bio izbijanje na rijeku Savu. Od 3. do 17. jula 1992. godina brigada oslobađa 11. sela. Posebno značajne borbe su se vodile u rejonu Grčkog groblja, nakon čega Brigada izlazi na rijeku Savu.

    Krajem 1992. godine 16. krajiška brigada, u sklopu Taktičke grupe 3 a pod komandom generala Slavka Lisice, oslobađa Brod.

  • "Brod je pao. Brod je naš!"



  • 3. dio: U početku 1993. godine borci ove brigade odlaze na oraško ratište da zaustave ofanzivu vojske iz Hrvatske i HVO iz Bosne. Uprkos teškim vremenskim uslovima, brigada uspjeva da odbija neprijateljsku ofanzivu, uprkos snažnom granatiranju iz Hrvatske.

    Nakon toga 16. brigada odlazi na Brčansko ratište, gdje pod komandom generala-majora Novice Simića da pomognu na toj najužoj dionici koridora. 16. brigada je praktično spasila koridor. Jedinica je u tri dana imala 18 poginulih, a 4. dan je organizovala protivnapad, i tom prilikom je zarobila i na srpsku stranu prevukla i jedan neprijateljski tenk.



    4. dio:



    5. dio:



    6. dio:

    krajina - 68238 - 03.04.2012 : Diverzant72 Banjaluka - best (0)

    Kraj rata


    Banjalučko ratište nije ni postojalo sve do kraja 1995. godine, pa evo da vam ispričam i jedan od događaja koji se desio na tom dijelu, na samom kraju rata.


    Da vam odmah dam do znanja da nisam jedan od onih koji misle da smo mi Srbi bili toliko jaki da nam ovi drugi nisu mogli ništa. Ipak, mislim da je na kraju sve prodano!

    Istina, i na početku rata je bilo puno prodaje, ali je toga bilo dosta i na kraju, prije svega u pada RSK i zapadnih dijelova RS. Mi u našoj regiji nismo mogli izdržati sve, najviše zbog toga što nismo imali dovoljno ljudi, samo je hrvatske vojnika bilo duplo više nego boraca u VRS, a još je tu bila Armija muslimanske BiH I HVO? O brojčanoj nadmoći ne smijem ni da pričam.

    Po mom mišljenju, da nije bilo mućke, mi smo njih mogli uzeti još 1991. i 1992. godine, ali i oni su mogli nas 1995. godine.

    Nakon pada Mrkonjić Grada naši su shvatili da su Hrvati prešli dogovorenu crtu, pa je došla odluka da se 16. krajiška premjesti na Manjaču radi odbrane Banja Luke.

    Još nešto da kažem, mi se nikada nismo bojali Armija muslimanske BiH niti bi oni mogli prići Banjaluci, ali Hrvati su mogli jer je prema Banjaluci išlo dosta Gardijskih brigada i Gardijskih zdrugova.

    Kad smo došli gore i ukopali se, zatekli smo strašno lošu situaciju. Imali smo dvije linije. Na jednoj su bili borci, a na drugoj je bila Vojna policija koja je hvatala dezertere i vraćala ih na liniju. Kada smo se i mi tu smjestili dezerterstvo je polako prestalo, a ustaše su nam odmah dale do znanja da će se tu rat završiti. Tako su nam i govorili dok smo sa njima pričali preko sretstava veze. Bilo je tu nekih sitnih napada koje smo mi odbili, ali ono nisu davali sve od sebe, njihovi VBR-ovi i haubice su nam bile veliki problem, a pješadija im je bila jako loša. Oni su naše snage razbijali artiljerijom, tj. SVK i 2kk i dijelove 1kk

    Ja sam imao dodatni motiv, iza mene je bila Banjaluka, žena, djeca, a rodno selo i roditelji samo 15-ak km iza linije.

    Kao sto su nam Ustaše i govorile, rat se ubrzo završio, iako je naša vojska izgbila veliki dio teritorije mi smo bili srećni, ali ne samo mi, i oni "preko puta" bili su sretni, valjda je i njima dosadilo.

    Međutim, kuši još nismo išli, još nekiloko mjeseci poslije toga smo išli na liniju, doduše ne tako često ali ipak je neko morao biti za svaki slučaj...

    I tako par dana poslije potpisivanja "Dejtona", mi smo shvatili da je stvarno gotovo, da će se rat napokon završiti, između linija je bilo jedno selo, istina bliže nama nego njima u tom trenutku, i mi odlučismo da idemo da uzmemo šta se uzeti može dok ga oni nisu opljačkali.

    Ostavili smo puške i krenuli, nas pet. Pucnjava je bila strogo zabranjena, tako da smo znali da smo sigurni i da oni neće pucati na nas, jer su vjerovatno znali šta radimo.

    Dok smo silazili Dragan reče:
  • "Dječaci, šta mislite da Ujke sad raspucaju po nama ako nas vide?"
  • "Ma ko ih jebe kad nas nisu pobili do sad neće valjda ni danas"
  • "Ma vidim ja da se tebi više ne živi, jedi ti govna, meni se još živi, taman sam se oženio, oćeš trudna žena da mi umre kad čuje da sam poginio"
  • "Ma zamjeniću te ja, ništa njoj faliti neće, kako mojoj ništa ne fali, eno je sa dvoje djece, ne žali se"


    I tako, dok idemo svi se smijemo a Dragan me lupi po glavi onako iz šale.

    U toj priči stigli smo do jedne kuće koja je izgldala bolje nego ostale. Ulazimo i tražimo, nema ništa, u drugu kuću - opet nema ništa.

    Izlazim vani i palim cigaru. Dajem i Draganu da i on zapali jednu. Ispred nas ugledah neke momke, i oni nešto traže. Kontam, naši su, pa se zapitah kako to da nam se ranije nisu javili. U tom trenutku Dragan povika:

  • "Uh, jebo te Bog!"

    U tom trenutku podigoh glavu i srce mi umalo ne stade. Momci ispred nas su imali šahovnice na uniformama. Iz ruku mi je ispala i cigara. Međutim, nismo bili jedini koji su se prepali. I oni su problijedili, a nisu imali ni puške.

    Prvi progovram: "Jebi ga momci mir je, ajmo polako svi na svoje stranu!"

    Pozdravili smo se onako smijući se kiselo, i svako je krenuo prema svojoj liniji. U jednom trenutku Maki me prepadnu:

  • "Eno ih idu prema onom žbunju, mora da su im tamo puške!"

    Srećom dobro smo prošli!
  • rat_teslic - 68023 - 26.03.2012 : Diverzant72 Banjaluka - best (2)

    Kota Križ


    Ovaj post ću započeti tako što ću pohvaliti 16. krajišku MTBR, ovaj put ću to uraditi umjesto muslimana i Hrvata. Ovo kažem zbog toga što smo mi doista bili jedna jako humana jedinica, nikada niko iz 16. krajiške nije počinio neki zločin, i niko od 15,000 ljudi koliko ih je prošlo kroz Brigadu nije optužen da je počinio neki zločin, bar ne dok je bio njen propadnik.

    Zarobili smo veliki broj neprijateljskih vojnika, odlično smo postupali sa njima. Prije desetak godina sam ovdje u Banjaluci sreo jednoga, koji me je zagrlio i zaplakao. Tom prilikom me je i častio, čak smo se i napili, i to sve zbog toga što sam mu jednom prilikom pomogao, dok sam bio kod kuhinje i vidio da njemu nisu dali ručak -nije bilo dovoljno. Sjeo sam pored njega, uzeo još jedan tanjir i dao mu pola svoga graha.

    Ali da se ja vratim na kotu Kriz, ključnu tačku zapadno od Teslića. Jednom prilikom, nakon mirnog dana na liniji, odmarali smo se i naravno kartali. Uz karte se uvijek nađe i neko meze, koje sam donio od kuce gdje sam bio tri dana uoči ovog događaja. Vrijeme je brzo prolazilo, pala je noć a ubrzo i granata blizu nas.

    Dragan povika:

  • "Vidi Turaka što se kurče, nabavili neke granate pa bi da nas gađaju"

    Svi smo se nasmijali, a ja zapjevah: "Od Topole, pa do Ravne gore..."

    Nismo baš previše obraćali pažnju na neprijatelja, iako je palo još nekoliko granata, svaka u razmaku od jednog minuta. Međutim, onda granate počeše da padaju sve žešće, iako njihove nišandžije baš i nisu bile precizne.

    Obavjestili smo komandu i ostale jer smo znali da će uslijediti pješadijski napad, pa smo bili spremni. I dok sam ja uzimao M84, Maki je promrmljao:

  • "Dragane, ovi se izgleda ne šale, ali će dobiti po pički!"

    Dragan se samo smijao, a ja sa, ga podjebavao:

  • "Dragane, jebo ga ti, kada god si rekao da se zajebavaju oni uvijek udare žestoko!"

  • "Ma jebem ti mamu ja malo, mene si našao da podjebavaš!"

    Ubrzo prestade granatiranje i krenu pucnjava. Poklopili su nas strahovito, idu i tenkovi kako smo procjenili... Dragan puca i dere se:

  • "Nećete, majku vam jebem, nećeteee!"

    Deremo se svi i pucamo što više možemo. Ja se dižem i ispaljujem zolju, ponovo je punim pa opet pucam. Ne znam zašto, ali nisam imao problem sa strahom dok sam se dizao da je ispalim.

    Uz sve naše napore shvatili smo da nećemo moći da zadržimo ovaj dio linije i da moramo da se povučemo. Momci iz susjednih rovova su počeli da se povlače prema nama jer je u tom pravcu bio prolaz. Međutim, neko nam reče da su nam Turci već za leđima, a konfiguracija terena je bila takva da je to bilo za očekivati, pa smo odlučili da idemo uz potok pa šta nam Bog da.

    Dok smo se povlačili, ja sam ostao zadnji. Ispucao sam nekoliko metaka a zatim istrčao i krenuo za ostalima. U tom trenutku pade 82 i rani me, ne znam da li se to može nazvati ranjavanjem, jer mi je skinula samo nešto kože sa buta.

    Dragan i Maki su se vratili jer su shvatili šta se desilo. Pitaju me jesam li živ, jesam li dobro. Ja se od muke smijem, ali ipak ustajem i trčim jer sam shvatio da je neprijatelj blizu nas i da nas lako mogu zarobiti.

    Ne znam kako, ali sam trčao uz potok kao lud, kao da mi nije ništa. Na jednoj čistini su nas, po dogovoru, sačekali momci iz Interventne čete. Zaustavili su Turke, a mene odveli do saniteta i previli.

    Nakon svega jednog sata trebalo je ići u vraćanje linije. Ja sam odlučio da idem sa svojima, mada se doktor protivio.

    Isto veče smo povratili sve što smo izgubli, i našli dosta mrtvih muslimana, a neke smo i zarobili.

    U mom rovu i zemunici su ostale slike moje žene, moje djece, mene i ratnih drugova iz rata. Ostao je i moj ratni dnevnik u koji sam pisao svakog dana. Kada smo se vratili nisam zatekao ništa, ni slika, ni dnevnika - sve su odnijeli.

    Danas, kada pričam sa Draganom o tome, ponekad se zapitamo i zašto muslimani nikad nisu objavili ni jedan detalj iz tog dnevnika. Vjerujem da je to zbog toga što tamo nema ništa loše o nama. Tamo je samo istina, o tome kako smo pazili na zarobljenike, pomagali im, i kako je moja jedinica imala uspješne i časne akcije.

    Evo, to je jedna priča sa Križa. Ima ih još dosta, ali o tome nekom drugom prilikom!
  • krajina - 68021 - 26.03.2012 : Diverzant72 Banjaluka - best (0)

    Koridor - akcija Noćni skok


    Koliko god je god bilo teško probiti koridor 92. godine, deset puta ga je bilo teže sačuvati od napada neprtijatelja. Takvih napada je bilo bezbroj, mi a i oni se najbolje sjećamo jednoga, na Suljagića Sokaku. O čemu se radi?

    Viće se ne sjećam datuma, ratni dnevik sam izgubio, tj. uzeli su mi ga muslimani 1994. godine. Naši obavještajci su saznali da muslimani spremaju do sad najžešći napad na Koridor, ali ovaj put napad je bio smišljen, trebala se polomiti 16. brigada, a ako bi to uspjeli presjekli bi koridor i pobijedili najjačeg protivnika.

    Nekoliko bigada i specijalnih jedinica bilo je uklučeno u ovaj plan, a akcija se zvala "Noćni skok".

    Kao što rekoh, naši obavještajci saznali detalje ove akcije.

    Napad je trebao da počne u 23:40. Još se sjećam tog jutra, kad je dosao komandant 2. bataljona i ispiračao nam detalje. To se brzo proširilo na jedinicu jer smo morali biti spremni. Naš zadatak je bio da udarimo prvi i razbijemo neprijatelja, da mu pokažemo ko je gazda i tako ostavimo trajne posljedice na njega.

    Sve je bilo spremno: haubice, topovi, tenkovi, minobacači, transporteri, pogotovo pješadija... Taj dan smo išli u izviđanje i primjetili veliku koncentraciju ljudstva kod neprijatelja, shvatili smo da su naši obavještajci napravili odličan posao.

    Napetost je sve više rasla, provjeravalo se sve da ne bi došlo do greške. Naš napad je trebao biti tačno jedan sat prije njihovog, tj. u 22:40.

    Vrijeme je proticalo sporo, ali sigurno. Padala je noć. Došao nam je komandant 1. bataljona i rekao:

  • "Momci, znam da niste na reonu mog bataljona, ali došao sam da vam nešto kažem. Dobro znate da je vaš položaj najistureniji, i da ćete biti u najgoroj poziciji. Zato vas molim da izdržite, pokažite im zube kao što ste to bezbroj puta do sada uradili."

    Ne znam zašto, ali tog čovjeka nisam baš previše volio. Ipak, njegove riječi su me nekako ohrabrile.

    A kada je konačno došao taj trenutak, naši su polako napustili liniju, mi smo već ranije napravili položaje za nas, pošto smo bili jako blizu neprijatelja nismo svi ni izlazili iz rovova i tranšeja jer su nas mogle pobiti naše granate. Ostali, gdje je bila veća razdaljina su trebali da izađu i napdnu direktno.

    I najzad je počelo! Prvo je krenulo strahovito granatiranje njihovih položaja, pa čak i bliže našima jer su oni izleda već bili napustili liniju i krenuli prema nama.

    Linijom fronta se širio strahovit odjek: tukli su minobacači, haubuce, tenkovi, a između granata su odjekivali naši rafali. Nakon izvjesnog vremena granatiranje je počelo da jenjava, a mi smo krenuli u napad. Lijevo od nas se nalazio jedan transporter, udarao je dobro, i više ništa nije bilo u blizini - tenkovi su bili na drugoj strani, kombinovali su se sa pješdijom.

    Izlazim iz tranšeja do zaklona koji sam napravio, možda 3 metra ispred. Tamo me je već čekala m84. Iza mene ide Dragan. Ponovo pucamo i ne prestajemo. U početku su nam Turci vraćali žestoko, ali polako se njihova paljba gasila. Momci sa zoljama su odradili strašne poslove. Moram priznati da sam se u trenutku zapitao da li smo drogirani? Radili smo nenormalne stvari, dok se najviće pucalo pojedinci se dižu i "bacaju zolju".

    I taman kada je sve bilo kako treba, i kad je neprijatelj vjerovatno počeo da bježi sa našeg dijela linije, i kad smo mi skoro krenuli prema njihovoj liniji, desilo se neočekivano. Od nikuda se pojavila njihova praga, koja je počela da dere po nama, tako da sam se morao vratiti u tranše - jedva nekako. U tom trenutku su i oni ponovo počeli da pucaju, valjda ih je nešto i ostalo.

    Međutim, kada smo taman pomislili da nećemo moći naprijed, njihova praga je bukvalno nestala jer ju je pogodio tenk koji je došao u pomoć. Ti tenkisti su bili odlični momci! Naše haubice im ponovo tuku pozadinu, preko motorole čujemo da su naši već zauzeli dobar dio njihove linije i da kod njih vlada panika. Krenuli smo u novi napad, iako su nam 3 borca ranjena, od toga jedan teže.

    U tom napadu smo uspjeli probiti i zauzet dobar dio teritorije. Našli smo gomilu mrtvih, i tek kada je svanulo jutro bilo nam je jasno da smo odradili jako dobar posao. Muslimani su imali jako puno mrtvih, a ne smijem ni pogađati koliko je bilo ranjenih.

    Izgleda da smo im tom prilikom dali dobru lekciju jer do kraja rata na tom dijelu ratišta nikome nisu pravili nikakve probleme.
  • krajina - 67921 - 22.03.2012 : Diverzant72 Banjaluka - best (0)

    Hrvatska prevara


    U ovom postu želim navesti jednu od mnogih "nepravdi". Iako ovo što se meni desilo nije tako strašno, ali meni lično je stvarno zasmetalo, a takođe i nekim mojim ratnim drugovima.

    Naime, kod jednog mog saborca su bile neke naše slike, često smo ih pregledali. Između ostalih, tu je bila i jedna slika na kojoj smo nas četvorica bili u crnim uniformama. E, sada ću vam reći nešto o tome kako baš crne uniforme. Te uniforme je nas desetak nosilo svega 7 do 8 dana. O čemu je riječ?

    Nas nekolicina je dobila crne unifrome bez oznaka, kao za specijalce šta ja znam, i ne sjećam se više detalja. Moram priznati da nam je bilo prijatno, razlikovali smo se a i imali smo neko poštovanje. Međutim, to zadovoljstvo nije dugo trajalo jer smo dobili naredbu da te uniforme hitno skidamo i da oblačimo "stare".

    U to vrijeme bili smo na Koridoru, ispred nas je bilo nekoliko jedinica, između ostalih 108. Brigada HVO, 215. Brigada Armija muslimanske BiH (tada su se bile razdvojileć i neka jedinica HOS-a. Nekih 15 dana poslije toga, neprijatelj je imao neku akciju, ali neuspješnu, kad smo odbili napad nšsli smo nekoliko pripadnika HOS-a, naravno bili su mrtvi. Njihovi saborci su ih ostavili. Jako me je iznenadilo da su imali uniforme identične onim našim, ali su imali i oznake, što mi nismo.

    Taj moj drug je stavio te slike na internet, u kojima smo mi u tim crnim unifrmama, i za divno čudo odem na neki hrvatski forum i vidim nas četiri, a komentar na sliku je bio: četiri pripadnika HOS-a u izvijdanju kod četnika, kod Brčkog 1993. godine

    Ja sam stvarno bio razočaran!
    rat_orasje - 67852 - 18.03.2012 : Diverzant72 Banjaluka - best (0)

    Oraško ratište


    Kao što sam već ranije pomenuo, Oraško ratište je na ratniom putu 16. Krajiške MTBR bilo jedno od najtežih na kojima smo bili. Tih dana bilo je dosta borbi, a za nas pješadiju teren nije tako loš, pogotovo za izviđanje. Stanje na terenu je bilo povoljno po nas, i odbili smo jedan od najjačih neprijateljskih napada na naše linije, a da tom prilikom nismo imali većih gubitaka, bar ne u našem reonu, a pouzdano znam da su ustaše imale mnogo mrtvih.

    Kod Orašja sam izgubio jednog od najboljih prijatelja, kako u ratu tako i u privatnom životu.

    Jedno jutro smo, uz jutarnju kaficu, čavrljali o stanju na ratištu. Ubrzo smo tebali u izviđanje, pa smo se lagano spremili i krenuli. Kiša je upravo prestala da pada, ali je vrijeme i dalje bilo tmurno i teško. Za izviđanje tog dana nisam bio pretjerano raspoložen, ali sam ipak krenio.

    Pošto smo mi već dugo bili na tom mjestu, dobro smo poznavali teren i bili smo uigrani, ali na našu žalost i previše opušteni, što nas je kasnije skupo koštalo.

    Polako smo napuštali našu liniju i kretali se prema glavnoj tački izviđanja. Neprijatelj nije pucao na nas dok smo prolazili najopasniju dionicu terena, čistini na kojoj su nas mogli lako vidjeti. Kada smo se približili osmatračkoj tački, Bobi se kretao na 10 metara ispred nas. Bio je previše opušten, pa mu rekoh:

  • "Bobi polako, čuvaj se snajpera!"
  • "Ma pazim ali neće nas vidjet jebem im ja mater"


    Ne prođe ni nekoliko trenutaka, kad strahovito zapuca prema nama. Instiktivno sam se bacio na zemlju i počeo da pucam. Odmah mi je bilo jasno da je to bila ustaška zasjeda, i da smo u velikoj nevolji. Ponovo zapucah i vidim Bobija kako leži.

  • "Bobi jesi živ, Bobiii!" - odjekivao je moj glas između rafala.

    Bobija su dozivali i ostali, ali on nije odgovarao. Ležao je nepomično. U tom trenutku još jedan od mojih saboraca biva pogođen u ruku.

    Taman kad sam pomislio da bi trebalo da se izvučem sa tog mjesta, vidim Bobi ipak živ, ali da je pogođen, vjerovato u vrat. Govorim Draganu:


  • "Živ je, ostajemo još dok ga ne izvučemo"


    Zbog nepovoljne konfiguracije terena nismo mogli da mu priđemo. Ako bi se neko podigao i krenuo prema njemu sigurno bi bio pogođen na nekih tri do pet metara od mjesta gdje je Bobi ležao.

    Svi smo davali sve od sebe i pucali smo kao ludi, ali su ustaše bile brojnije i sve više i više nas poklapali paljbom. U jednom trenutku sam pomislio da ustanem i da krenem prema njemu, ali me je Dragan zadrža i reče:

  • "Milane, nemoj! Sjeti se da imaš dvoje djece, ženu. Nemoj, molim te poginućeš. On bi ionako iskravario dok bi došli do saniteta!"

    Pogledah prema Bobiju. Više se nije micao. Nadao sam se da je mrtav jer smo se mi morali povući. Nekako smo se izvukli, i nagulili prema našoj liniji.

    U tom našem povlačenju i Dragan je ranjen u ruku, srećom malo jer nije čak ni u bolnicu išao. Metak mu je samo skinuo kožu sa ruke.

    Kad smo se vratili na početni položaj, rekoše nam da je i druga grupa izviđača takođe naišla na zasjedu. Imali su dva mrtva.

    Ti su mi dani bili najteži u toku čitavog rata. Bio sam potrese, ali sam se ipak nadao da je Boban živ. U isto vrijeme sam molio Boga da nije živ pao u rukee ustašama. I valjda je tako i bilo: kad je njegovo tijelo razmjenjeno rekli su nam da je bio mrtav kad su ga našli. I doista, imao je samo jednu ranu - onu od metka na vratu.

    Dugo sam mislio na Bobija i na njegovu pogibiju. Tih dana je poginulo još nekoliko hrabrih borci, ali smo ipak izdržali, a prije nego što smo otišli na drugo ratište imali smo priliku da ustašama održimo nekoliko dobrih lekcija. Vjerujem da ih i dan-danas pamte.
  • ozren - 67848 - 18.03.2012 : Diverzant72 Banjaluka - best (0)

    Vozuća


    Obećao sam da ću vam pisati o ličnim doživljajima, a ima ih puno. Ovom prilikom sam odabrao da napisem jedan vezan za Vozucu iako tamo nisam bio dugo, svega jedan dan.

    Naime kad neko kaže Vozuća, mene obuzme neka jeza, što zbog tog jednog dana koji sam ga tamo proveo što zbog toga da su meni neke drage osobe tamo bile zarobljene, zna se već kod koga. Bogu hvala živi su - ja se još uvijek pitam kako.

    Kada su sredinom 1994. godine krenuli u do tad najžešću ofanzivu na Vozuću i skoro je zauzeli, neke naše jedinice su otišle u ispomoć u cilju da vratile tu izgubljenu teritoriju. Na tom ratištu su mi već bili kum i jedan priajtelj tj. komšija. Oni su otišli na ispomoc sa 2. krajiške brigadom koja je otišla tamo nekih 2 mjeseca prije te ofanzive. Nakon nekoliko dana, kad se to sve smirilo komanda VRS je odlučila da Vozuća ne smije pasti, pa je gore trebalo biti poslato još pomoci. U našu brigadu je došla vijest da će gore ići oko 100 momaka, ali je moja grupa bila pošteđena toga jer smo u to vrijeme bili potrebni kod Teslića. Gore je trebalo da ode i nekoliko naših oficira sa namjerom da se o svemu dogovore.

    Prije nego što će odabrati borce koji će da idu gore, komandant 2. bataljona me je pitao da pođem s njim na jedan dan jer je znao da gore imam kuma i da ga dugo nisam vidio.

    Krenuli smo sutradan, pet oficira i jedan vojnik, tj. ja. Brzo smo stigli, jer od Vitkovaca do tamo nije baš tako daleko. Put je bio malo neudoban ali nisam navikao na bolje jer vec 40 dana nisam bio kući. Kad smo došli u Vozuću, u komandu 4. ozrenske LPBR, zatekli smo dva ili tri oficira i nekih pet vojnika. Rekao sam im koga trebam, kontaktirali su liniju i za 3 sata kum i komšo su već bili tu, bratski se izljubismo i izgrlismo.

    Oficiri su ostali da pričaju o pomoći a ja sam izašao na kratko sa ovom dvojicom da se malo ispričamo.

    Već je bilo popodne kada je jedan nas oficir izašao i rekao mi da ćemo tu prespavati jer čekaju nekog oficira koji će tu doći tek sutra. Kum mi je dao predlog da do sutra ujutro odem na liniju i da vidim kako je to na ovom dijelu. Prihvatio sam to, pa smo krenuli. Brzo smo sišli sa puta i počlei da se pemnjemo uz neku vukojebinu kakvu ja do tada još nisam vidio, iako sam rođen na Manjači pa dobro znam šta je šuma. Teren je bio takav da nisi mogao ići ravno već na cik-cak; ideš malo desno pod određenim uglom, pa onda lijevo i sve tako do vrha. I tek što smo prešli to uzvišenje, došlo je na redu drugo - još veće. Meni je vec postalo muka od tog terena, pa sam upitao kuma:

  • "Kume, jebo ga ti pa ima li kraja, ovakvu vukojebinu još nisam vidio?"

    On mi odgovori: "Šuti, kume, ništa ti još nisi vidio!"

    Zatim smo išli kroz neko šipražje dva metra visoko i neku bujad, između čega se nalazio putić. Onda smo se opet penjali i najzad stigli na liniju. Ugledao sam četiri rova koja su pokraivala gotovo cijelo to malo uzvišenje. Na tom dijelu linije nalazilo se ukupno 15-ak ljudi. U razgovoru sa njima upitah ih:

  • "Pa dobro gdje su ostali?"
  • "Eno ih na drugom brdu!"
  • "Pa ko čuva ovaj prolaz dole?"
  • "Niko, minirano je. Nemamo dovoljno ljudi ni uzvišenja da pokrijemo, još da pokrivamo to dole."
  • "Pa koliko je ljudi na drugom brdu? Da li je tako duž čitave linije?"
  • "Uglavnom jeste" - odgovori drugi vojnik - "Na nekim kotama gdje je ljepši teren ima ljudi ali ovde ne. Na ovom mjestu je samo ovo što vidiš."

    Ta noć je prošla mirno, uz samo nekoliko pucnjeva i provokacija mudzahedina-tipa "Tekbir" i "Allah ekber". Sutradan smo se vratili u komadnu i tu sam vidio scenu koja mi je i danas u glavi. Ranjeni vojnik kome je granata odbila dobar dio leđaj plače i doziva svog kuma, kum mu dolazi i ovaj uzima svoj pistolj i govori mu:

  • "Daj ovo mojoj kćerci, neka ima bar neku uspomenu na oca!"

    Ubrzo potom, sanitet ga je odvezao ali su već nakon 5 minuta javili su da je urmo.

    Onako tužan, naslonio sam se na neko drvo i plakao jedno sat vremena -jebi ga, šta mogu kada sam veliki emotivac!

    Ovo je samo jedan karatak djelić o tim dešavanjima, ali mislim da je dovoljno da shvatite kakva je bila situacija u okolini Vozuće. Biće ovakvih postova još.



    Poštovani,

    moja rođaka, inače mamina sestričina iz Sarajeva, udala se udata za jednog mještanina iz tog kraja. Njegov brat, mislim da se zove Branko Petrović, poginuo je upravo u tim borbama koje slijede nakon ovog događaja koji ti opisuješ. Vječna mu slava, kao i svim borcima koji su tom prilikom nastradali.
  • 16_krajiska - 67811 - 15.03.2012 : Diverzant72 Banjaluka - best (1)

    16. krajiška brigada


    Prvo želim da vas sve pozdravim, a posebno Lunu, jer sam još u ratu čuo za njega i njegove momke. Dosta sam čitao po ovom forumu, svidio mi se jako, ali nisam našao ništa o jednoj od najjačih brigada VRS, o 16. krajiškoj.

    Brigada je bila u sastavu Prvog krajiškog korpusa, kažu da je kroz nju prošlo oko 15000 ljudi, što je po meni koji sam tokom čitavog rata u BIH bio njen pripadnik (jedno vrijeme i u HRV). Brigada nikada, ni u jednom trenutku, nije imala više od 7000 pripadnika, bila je sastavljena od 8-10 bataljona, uz to imala je i one osnovne "jedinice" kao npr: Manevarske čete, Izviđačko-diverzantski vod (u kome sam bio i ja), Sanitet, Četu vojne policije, Četu veze, Inžinjerijska četa itd.

    U početku rata komandant brigade je bio Milan Čeleketić, a ko je bio poslije njega ne sjećam se jer je to bilo jako kratko vrijeme. Zatim je na to mjesto došao pokojni Novica Simić, pa opet neki na par dana pa Vlado Topić.

    Brigada je u toku rata imala oko 450 poginulih boraca, što i nije tako puno u odnosu na to kad se pogleda na kojim je sve frontovima ratovala. Lično smatram da je najviše gubitaka bilo tamo gdje je slato samo po 100 do 200 ljudi, a ne cijela brigada. Navešću za primjer Vozuću i Vlašić.

    Ratni put brigade bio je viteški, veoma težak ali uspješan. Ona je već1991. godine, dok ja još nisam bio njen pripadnik, ratovala u Zapadnoj Slavoniji i imala zavidne uspjehe. Početkom 1992. godine sam sa još nekolicinom mojih saboraca direktno sa obuke za "Diverzante" došli u 16-u. Ratovali smo u Zapadnoj Slavoniji (Seovica, Bijele Stijene, Novska itd). Kada je 1992. godine počeo rat u BIH prešli smo na Posavsko ratište, tačnije na "Proboj koridora".

    16. krajiška brigada je bila kičma ove operacije i ona je i započela proboj. Južno od Dervente smo uz veliki napore probili neprijateljske linije. Dalje je sve išlo lakše, i ubrzo smo se i spojili sa jedinicama Istočno-bosanskog korpusa. Nakon toga počeli su da padaju gradovi kao kule od karata: Derventa, Modriča, Odžak, Šamac... Neko vrijeme smo proširivali koridor, a zatim smo krenuli na Brod gje je bilo izuzetno teško. Moram priznati da se Handžar divizija i 108. brigada grčevito borile, ali smo ih slomili uz ne baš tako velike gubitke.

    A onda je došlo ono najgore po nas, a to je bilo Oraško ratiste. Tamo sam izgubio jednog od najboljih drugova, kako u privatnom životu tako i u ratu. Tamo su pali i neki od najboljih boraca naše brigade. Sa 2. krajiškom smo uzeli jedan dio teritorije, ali smo prije toga izgubili Vidoviće. Kasnije smo odbili tu jaku ustašku ofanzivu. Teren je bio loš za tenkove, stalno su bili zaglavljeni u blatu.

    Nakon Orašja smo prešli smo na Brčansko ratište. U početku smo zauzeli jedan dio teritorije kao i jako uporište ulice, u to vrijeme nekako je i bila operacija "Sadejstvo 93". Tada smo i izveli jedno od najgorih akcija po muslimane, njihova akcija se trebala zvati "Noćni skok", a mi smo to saznali i par sati prije tog se spremili i napali prvi, a oni su jadnici već bili izašli prema našoj liniji. Većina je bila bez zaklona i tu su imali jako velike gubitke.

    Zatim smo prešli na Dobojsko-teslićko ratište, gdje nam je bilo najljepše i najmirnije. Linija je tamo većinom mirovala, nisu nam dali da idemo u napad, jednostavno je tako komanda naredila, dok muslimani nisu mogli. Pokušavali su ali svaki put bi dobili "porciju". Jedino su pravili probleme prema Tesliću, gdje je bila čini mi se 1 Teslićka brigada, ali mi smo služili kao interventna grupa, pa smo uskakali, zaustavljali i vraćali muslimane.

    Kao što sam rekao, na većini naše linije je bilo relativno mirno, s vremena na vrijeme poneka akcija, zauzmemo pokoju kotu i to je to. Jedino je na koti "Križ" bilo kritično. Tamo je stalno gorilo, stalno smo se tukli. Sve je to bilo lijepo, tad se i kući išlo, nekad i svakih 15 dana, mada treba da pomenem da mi se dešavalo da tri mjeseca neprekidno budem na liniji.

    E, onda su "neprijatelji" došli blizu Banjaluke pa smo prešli na Manjaču, gdje smo dočekali i kraj rata.

    U drugim postovima će biti i ličnih doživljaja.




    Idi na stranu - |listaj dalje|