fix
Logo
fix
Nalazite se na Forum-Najnoviji
Za dodavanje novih poruka na ovu stranicu kliknite ovdje

rat_hadzici - 103853 - 14.10.2019 : Dejan Pančevo - best (0)

Pitanje za Zoku Hadžići


Poštovani Zoka,

kada ste ležali u bolnici na Koranu, da li je pored Vas bio jedan mladi vojnik (za kog su sumnjali da ima mišiju groznicu a ispostavila se angina lakunaris) koji je bio na haubicama u Podgrabu?

Sećam se jednog ranjenika Zoke i mislim da bi to mogli biti Vi i da smo zajedno ležali? Ja sam brzo posle izašao i vratio se u jedinicu, ali se sećam kad su Vas dovezli? Premestio sam se pored vas da bi malo pomagao.
plemena - 103659 - 16.07.2019 : Dejan Drenjanin Obrenovac - best (0)

Poreklo prezimena Drenjanin


Poštovani,

molim vas da mi pomognete oko pronalaženja svog porekla. Naime, prezivam se Drenjanin, krsna slava nam je sv. Jovan Krstitelj, 20. januar. Iz razgovora sa starima u porodici dolazim do podatka da je za vreme turske okupacije, ŠTRAPAN MARKOVIĆ sa tri sina naselio se u Malu Moštanicu pokraj Obrenovca. Bio je hajduk, nije govorio prezime, pa su ga meštani zvali Drenjanin, verovatno, zbog Drena, mesta odakle je pobegao jer je ubio viđenijeg Turčina. I tako smo mi postali Drenjanin.

Ovde je velika familija, a prezime nije autentično za podneblje, imena su me bunila, Momir ime moga oca je crnogorsko, odlaskom u vojsku, pre Leposavića postoji naselje Dren, a u Leposavišu, kafana "Mala Moštanica". Markovica ima u Drenu, a taj deo je iz Andrijevice, Vasojevića, naseljen.

Molim Vas pomozite mi da pronađem korene, jer po slavama, Markoviće I Drenjanine vezuje prošlost. Voleo bih da znam, kako zbog sebe tako I zbog našeg potomstva. Unapred hvala!

Dejan
rat_majevica - 102645 - 02.09.2018 : Dejan Živković Zvornik - best (0)

Zvonko Đokić


Pozdrav svima,

imam jedno kratko pitanje za poznavaoce ratnih dešavanja na Majevici. Naime, 01. septembra 1992. godine poginuo mi je ujak Zvonko Đokić kojeg do danas nisam uspio pronaći. Bilo kakva informacija o razmjeni ili mjestu gde je pokopan bi mi dobro došla.
Molim vas za bilo kakvu informaciju.


Unapred hvala.
1992_1995 - 102080 - 09.03.2018 : Dejan Dejo Bijeljina - best (0)

Ratko Joveljić


Pozdrav svim borcima,

interesuje me sjeća li se neko Ratka Joveljića iz Zenice, pripadnik SBP MUP. Otišao je pred kraj rata u Banja Luku i tamo je valjda i ostao. Možete li napisati nešto o njemu iz ratnih dešavanja. Bio je pravi borac. Hvala.
plemena - 101937 - 16.02.2018 : Dejan Bojić Sremska Mitrovica - best (0)

Bojići iz Trijebova


Dragi Aleksandre,

tačno je da su tvoji poreklom iz zaseoka Trijebovo. Koliko sam od svog dede Milenka saznao Bojići su dugo živeli tu. Čim su se stvorili slobodni uslovi za proširenje njihove nastambe neki mladi nosioci novih porodica su se doselili u Banja Luku i okolna mesta u 19. veku. Veoma retka krsna slava Časne verige sv. apostola Petra u Bojića je zabeležena samo u ovom rodu jer drugi Bojići imaju druge. Ne znamo poreklo naše slave ali ona nije neuobičajena u porodicama iz severne Bosne (Bojić, Đurđević, Džever... ) i slavi se više od dva veka.

Najčešće orođavanje u Trijebovu je bilo između Bojića, Lekića, i Čulića tako što su jedni zaseoci drugima davali devojke, a iz trećih uzimali. Na taj način nije dolazilo do mešanja krvnog srodstva.

Za vreme 2. svetskog rata ustaše su spalile crkvene knjige i turske deftere čuvane u Srba tako da koren roda nije moguće utvrditi sa tačnošću. Moj otac Drago se seća svog pradede koji takođe iz Trijebova. Među poslednjim Bojićima raseljenim, tačnije prinudno iseljenim iz Trijebova u vreme tkz. osme ofanzive bio je i moj pradeda Simo sa svojom ženom Savom u selo Bešenova ili danas Bešenovo u Sremu. Koliko je meni poznato u našem kraju više nema žive kuće Bojića ali slava se i dalje slavi gde god da smo.
pozdravi_sarajevo - 100267 - 21.04.2017 : Dejan Milosevic Nis - best (0)

Pelemiš Bogoljub


Pozdrav svim bivšim vojnicima kasarne "Viktor Bubanj"!

Hteo bih da pitam za poručnika Pelemiš Boguljuba, koji je bio zarobjen, a razmenjen je kada smo se izvukli u Lukavicu?

Pozdrav
plemena - 100005 - 26.03.2017 : Dejan Jalovčić Imotski - best (0)

Porijeklo prezimena Jalovčić


Molio bih vas ako može pomoć oko porjekla prezimena Jalovčić i kojem plemenu pripadamo. 1721 g smo prešli iz Popovog Polja (Hercegovina) u Imotski (Dalmaciju) da čuvamo granicu od Turaka za Mlečane. Krsna slava nam je Sveti Jovan Krstitelj. Unaprjed hvala.
jovo_mijatovic - 96531 - 30.07.2016 : Dejan Anicic Kragujevac - best (0)

Sarkoidoza


Poštovani,

čuo sam da je izvesna biljka Podrebnica odlična u lečenju ove bolesti. Kako je mogu naći u Srbiji, pošto imam problem sa naručivanjem iz Bosne?
plemena - 93807 - 13.10.2015 : Dejan JAnković Niš - best (0)

Poreklo Jankovića iz Niša


Interesuje me poreklo i porodično stablo Jankovića iz Niša i okoline.
ozren - 92747 - 08.04.2015 : Dejan Blagojevic Novi Sad - best (6)

Malo o Ozrenu, malo o Republici Srpskoj danas


Nisam bio u Vozućoj jer sam imao 12 godina, ali mislim da borci koji su umirali mučki u okruženju nisu umrli uzalud. Oni su svoje duše predali Gospodu junački.

Imam puno informacija od preživelih junaka i svesni niste koje je junaštvo u pitanju. Primjera radi, mnogi koji su ostajali bez municije i nemogućnosti izlaska iz obruča, stavljali su bombe pod sebe ili bi naprosto jurišali sa bajonetima na neprijatelja.

O svemu ovome Balije neće da pišu, i neše da priznaju da ih je njihova "velika pobeda" koštala preko 300 priznatih gubitaka mudžahedina od strane njihovog vođe i nepoznat broj ostalih vojnika arbih, a zna se da "regularne" armije Alijinih vojnika bilo 90% u odnosu na mudžahedine. Ako uzmemo proporciju dolazimo do zaključka da je izginulo bar 500 muslimana.

Sve ovo govori da se srpski vojnik nije predao već je za sobom povukao 1-2 muslimana. Ovo balije neće da priznaju, jer šteti reputaciji njihove pobede.

Ceo rat sam slušao o jurišima balija na Vozuću zbog magistrale koja povezuje Tuzlu i Zenicu, valjda i slušao sam da se leševi brojali u hiljadama u periodu od 1992-1995. Važno je reći da je po proverenim podacima agresiju na Ozren izvršilo oko 24000 vojnika što arbih što mudžahedina a da su Srbi imali manje od 3000 vojnika koji su bili raspoređeni do Doboja pa možete zaključiti da se toj armadi suprostavilo ne više od 1500 vojnika VRS ili 1/16 vojnika što nikako nije srazmerno na meru koju je Srbin navikao a to je 1/7 u odnos protivnika!

Zbog svega ovoga muslimani ne treba da slave pobedu jer su oni ceo rat gubili na svim frontovima a tamo gde ste neki pomak uradili poginulo je tri puta više. Sada kukaju kako su ih Srbi klali i mučki ubijali a prvi su zapucali u Tuzli, Sarajevu... Kako naš narod kaže posle jebanja nema kajanja, a njih je najviše zeznuo Alija jer je mogao da ostanete sa Srbima i da sada muslimani vladaju celom Bosnom, a oni nama nož u leđa po ko zna koji put jer poturica koji je nastao od srpskog odpada mora da se dokazuje. Zbog toga oni sada imaju nekoliko opština u BiH i kad su videli da su ga izduvali, traže od nas Srba da se ponovo udružimo! Oni trebaju da znaju da će u budućnosti Srbi odlučivati sami o svojoj sudbini, a šta će biti sa muslimanima odlučiće Evropa, koja će u perspektivi morati da se oslobodi Islama ako ne misli da bude pokorena i ponižena.

P.S. Muslimani ne treba da se nadaju da će čizmom osvojiti Republiku Srpsku jer to im ne bih preporučio, jer sada u Srbiji nema neodlučnosti kao devedesetih da se pomogne Srpskoj, već naprotiv u Srbiji u velikoj većini sada vladaju bosanski i krajiški Srbi koji nisu zaboravili šta ste nam radili pa bi tako u slučaju novog rata Federacija BiH bila uključena u veliku Republiku Srpsku u sastavu Srbije, a tako će vjerovatno i da bude jer muslimani sada vređaju nas kao ljude i seju mržnju koja će ih na kraju u grob poslati! Za krst časni i slobodu zlatnu - do pobede!
hercegovina - 91549 - 04.11.2014 : Dejan Petijevic Trebinje - best (0)

Vojnik Dudić


imam poznanika koji je tada bio u Vojnoj policiji. Bio je ponekad na prijavnici u kasarni. Pitaću njega da li se sjeća toga događaja ili zna nekoga ko je u to vrijeme bio tu.
zoran_borovina - 91435 - 17.10.2014 : Dejan Motika Novi Sad - best (10)

Sjećanje na djetinjstvo i Zorana Borovinu


Kao klinac, živeći u ratnoj Vogošći, sa 7-8 godina slusšo sam priče o junaku koji je poginuo od bombe, koji je opjevan pjesmom, te slušao tu pjesmu po čitav dan.

I zadnjih par godina, vječnost posle tog vremena, daleko od Vogošće, noću kada legnem da spavam pokušavao sam da se sjetim imena junaka, pjesme, mjesta pogibije koja me proganja još iz djetinjstva... Sjećao sam se samo priče o komandantu koji je poginuo spasivši svoje vojnike, i jedne melodije, ali ne i riječi te pjesme koja govori o njemu.

Tako je bilo sve do danas, kada sam konačno pronašao ime tog junaka, pjesmu, sjećanje na heroja!

Sve mi se vratilo, iako sam bio samo klinac, svega sam se u trenutku sjetio, i gotovo da sam pjesmu, sada već dvadesetak godina posle zadnjeg slušanja, odjednom znao napamet. Šamo što mi nisu suze na oči krenule...

I tek sam posle ovoga saznaja shvatio da se prva ulica do ulice u kojoj žive moji roditelji, u sada već spskoj Vlasenici, zove upravo "Ulica Zorana Borovine". Eh, koliko sam samo puta prošao kroz tu ulicu i ne znajući čije ime ponosno nosi.

Vječna slava junaku Zoranu Borovini, velikom braniocu Sarajeva!
vojnicko_groblje - 91295 - 03.10.2014 : Dejan Brajic - best (1)

Vidičević (Boška) Ranko


Vidim da ima neke dileme oko prezimena Vidicevic, pa da vam odgovorim . Ne znam u cemu je nedoumica tacno je kako i pise Vidičević (Boška) Ranko.
poginuli - 88627 - 10.02.2014 : Dejan Gavric Bijljina - best (0)

Drago (Bogdan) Gavrić


Iza Draga (Bogdan) Gavrića su ostali supruga Ranka i sin Dejan.
prepiska - 87804 - 25.12.2013 : Dejan Krkeljas Las Vegas - best (0)

Igor Dundić


Pozdrav forumašima,

neki dan sam pročitao da je umrla Jelena Dundić. U Bratuncu živi Igor Dundić kome je Jelena bila tetka. On je od 2003. godine nepokretan. Doživeo je automobilsku nesreću u kojoj je povredio vrat. Još uvijek Ima nade da ponovo prohoda. Da li postoji mogućnost da se organizuje neka humanitarna akcija za njega. Inače, on je sin palog borca. Unapred hvala.

plemena - 87723 - 20.12.2013 : Dejan Kojić KRUPANJ - best (0)

Poreklo porodice Kojić iz sela Lipenović kod Krupnja


Molim sve one koji znaju nešto o poreklu i korenima Kojića iz sela Lipenović kod Krupnja da mi jave. Inače svi slavmo Svetog Arhanđela...
rat_sarajevo - 87561 - 09.12.2013 : Dejan Peric Sarajevo - best (5)

Srbi koji su ostali u muslimanskom Sarajevu


Postovani posjetioci ovog foruma, želim sve da Vas pozdravim i pohvalim na onome što pišete. Drago mi je da Vas ima sa obje strane jer se samo tako konačna istina može utvrditi. Raduje me i to da nema ostrašćenosti prilikom opisivanja ratnih dešavanja.

Čitajući o situaciji sa Sarajevskog ratišta zasmetala mi je jedna stvar a to je da se Srbi koji su ostali u Srajevu spominju kao Srbi koji su lojalni Aliji Izetbegoviću. To me licčo pogađa zato što sam i ja bio jedan od njih ali nikada nisam bio lojalan Aliji. Tamo sam se zatekao iz moje naivnosti jer nisam vjerovao da se može zaratiti, ali i zato jer nisam imao gdje otići. Međutim, događanja u Sarajevu su me vrlo brzo uvjerila da sam pogrijesio i da nama nema zajedničkog života ali tada je već bilo kasno za izlazak.

Ono što su Srbi preživljavali u Sarajevu, nevezano za granate i glad, je bilo više nego strašno. Proganjani smo i odvođeni u razne logore, ubijani, mučeni... Ja sam lično imao veliku sreću jer sam živio u samom centru gdje su ipak bili urbaniji ljudi pa su takve stvari bile rjeđe a i radio sam tako da me nisu uvukli u vojsku. Međutim, opet je postojala opasnost da me uhvate paravojne formacije i odvuku na kopanje rovova, hodanje po miniranim poljima i slično... Par puta su mi policajci upadali u stan jer su imali dojavu od komšija da pucam iz svog stana. To me je najviše porazilo jer su dojave stizale od dugogodišnjih komšija, a ja sam u toj zgradi i rođen i sa tim ljudima sam i odrastao.

Sve je to prošlo, hvala Bogu, nekako sam preživio sve to, međutim ono što mi smeta i zbog čega sve ovo i pišem jeste taj odnos Srba oko Sarajeva prema Srbima koji su imali nesreću da ostanu u njemu i zbog čega nas danas smatraju tkz. Alijinim Srbima.

Ja sam krajem '94. godine nekako uspio pobjeći iz Sarajeva. Znalo se da se moglo platiti nekim ljudima da vas izvedu iz grada pa sam se odlučio na tu varijantu. Kada sam konačno uspio, bukvalno bježeći preko prve borbene linije, na srpskoj strani su me dočekali kao najvećeg kriminalca. Odmah su me strpali u zatvor i nazivali Alijinim Srbinom i dezerterom. Ko zna i koliko bih ostao u zatvoru da me nije prepoznao jedan stari prijatelj koji me je nekako uspio osloboditi.
groblje_pale - 87183 - 04.11.2013 : Dejan Nikolajević Požarevac - best (0)

Zdravko Remović, Pale


Poštovani:

pokojnog Zdravka Removića od oca Krsta, poznavao sam jer sam sa njime služio JNA u Šentilju (Slovenija) 1990. godine. Posedujem par fotografija pok. Zdravka , a kako vidim da baš njegove nemate, ako želite javite mi se na mail i rado ću vam ih poslati.

O pokojnom Removiću ću samo reći da je bio ljudina.
Slava mu.

Pozdrav.
cetnici - 86221 - 02.08.2013 : Dejan Las Vegas - best (3)

Ko je bio pravi Valter


Pravi Valter, kao i onaj filmski, organizovao je mrežu špijuna i ilegalaca i zadavao je velike glavobolje okupatorima, pokazuju nemački dokumenti sačuvani u Arhivu Beograda.

Medjutim, major Jugoslovenske kraljevske vojske Žarko Todorović, protiv koga je Gestapo pokrenuo najveću kontra-obaveštajnu akciju na Balkanu, nije imao štab u Sarajevu već u Beogradu, a nezasluženi zaborav duguje piscima ideološke istorije posle Drugog svetskog rata.

  • "Deo Todorovićevog lika ugrađen je u filmu "Valter brani Sarajevo", kaže Miroslav Samardžić, istoričar ravnogorskog pokreta koji je detaljno proučavao Valterov dosije. "Gestapo je , naime, zaista ubacio među beogradske ilegalce jednog svog pripadnika kao lažnog Valtera, ali uzaludno. Todorović ih je vukao za nos sve do 1943. kada je uhapšen sa velikim brojem saradnika, zahvaljujući pre svega dojavama ljotićevaca".

    Žarko Todorović pripadao je grupi oficira koja nije prihvatila kapitulaciju i sa bratom Boškom, takođe majorom jugoslovenske vojske, odmah se priključio pokretu Draže Mihailovića.

    Valter je postao prvi komandant Komande Beograda 17. maja 1941. godine - navodi Samardžic - Ilegalni rad Komande ogledao se u stvaranju obaveštajne službe, slanju oficira i podoficira na teren, ubacivanje ljudi na strateški značajna mesta u državnim službama i u aparat okupacione vlasti. Ilegalci su sakupljali sanitetski materijal, novac za jedinice na terenu, bavili se propagandnim radom.

    Po rečima našeg sagovornika, Valterova obaveštajna služba, koja je radio vezom slala informacije Mihailoviću i Britancima, bila je trn u oku okupacionim vlastima. U izveštaju iz 1942. godine Nemci navode 10-15 četničkih radio-stanica i naglašavaju da njihov broj stalno raste.

    "Do polovine 1942. godine protiv beogradskih ilegalaca bila je angažovana Nedićeva Specijalna policija, ali je ona postizala slabe rezultate protiv prave vojne organizacije" - kaže Samardžić. "Zato je borbu protiv četničkih ilegalaca preuzeo Gestapo i formirao "Anti DM (Draža Mihailović)" odsek, pod komandom SS kapetana Branta. Prvobitni sastav od 700 gestapovaca pojačan je sa jos 400 agenata, odabranih iz folksdojčerske 7. SS divizije "Princ Eugen". Dovezli su vozilo sa goniometrom koje je tragalo za četničkim radio stanicama, što je tema iskorišćena u TV seriji "Otpisani".

    Gestapou su od najveće koristi bili ljoticevci, a za otkrivanje i prijavljivanje četničkih ilegalaca u Beogradu Dimitrije Ljotić je angažovao ličnog sekretara Zorana Vukovića. Međutim, i Valter je imao svoje krtice čak i u samom vrhu okupacionih vlasti.

    "U komandne strukture Gestapoa u Beogradu, kao SS potpukovnik , ubacio se tajni agent Intelidžens servisa Mihailovićevog pokreta dr Ivan Popov", kaže Samardžić.
  • "Reč je o rođenom bratu čuvenog engleskog špijuna Duška Popova, po kome je kreiran lik Džejmsa Bonda. Nemci nikada nisu otkrili dr Popova, jer nije direktno kontaktirao sa Intelidžens servisom, već preko četničke obaveštajne službe u Beogradu. Kapetan Radomir Milinković Džek i major Bora Ranković njegove informacije su prosleđivali Englezima".

    U četničkom pokretu šifre dr Popova bile su "Eskulap", "Lala", i "Hans Pol", a Srbiju je napustio u avgustu 1944. avionom sa improvizovanog aerodroma u Pranjanima, sa jednom grupom spasenih savezničkih pilota. Vrstan obaveštajac je bio kapetan Radomir Milinković Džek, rođen u Americi, koji se vratio u Srbiju kao đak i potom završio vojnu akademiju.

    "Špijunaža je bila njegova velika strast, imao je agente u svim NediĆevim, pa čak i nemačkim ustanovama", kaže SamardžiĆ.

    "Nemački komandant u Srbiji general Bader često se u izveštajima žalio na izvanrednu obaveštajnu službu "Pokreta DM", kako su nazivali JVuO. Jedan od najvećih uspeha četničke obaveštajne službe bio je ulazak tajnog agenta kapetana BojanoviĆa u krevet sekretarice generala Badera. Ona je Bojanoviću početkom 1943. rekla da se Nemci veoma plaše savezničkog iskrcavanja na Balkanu "zbog jake organizacije Dražine koja bi mnogo štete nanela i da će pokušati sve da je uguše".

    Zaljubljena Nemica je najavila jednu od najvećih akcija nemačke tajne policije na Balkanu, u kojoj je 17. marta 1943. godine uhapšen potpukovnik Žarko Todorović - Valter sa velikom grupom saradnika.

  • "U istoj akciji uhapšeno je i osam Todorovićevih saradnika u Zagrebu, mahom jugoslovenski orjentisanih Hrvata, profesora univerziteta", kaže Samardžić.

    Stradalo je mnogo pripadnika ravnogorske omladine, u koju je kolektivno bila učlanjena omladina Demokratske stranke.

    Uhapšene ilegalce Gestapo je surovo mučio, a potom ih streljao ili su odvođeni u koncentracioni logor Mauthauzen. Prema izveštaju koji je jedan od preostalih Valterovih oficira Borivoje Mesarović izvukao iz Gestapoa, do kraja avgusta 1943. na Jajincima kod Beograda streljana su 62.184 Srbina i 13. 862 Jevrejina.

  • "Nemci navode da su "streljani Srbi u ogromnoj većini bili pripadnici ili pristalice DM pokreta" - kaže Samardžić.

    Valtera su getapovci odveli u Zagreb da im otkrije tamošnje veze, ali on im beži. Ponovo ga hapse 9. septembra 1943. godine i odvode u Mauthauzen, gde je preživeo strahovitu torturu, ali nije odao preostale radio-stanice u Beogradu. Posle oslobođenja postaje pukovnik Francuske armije i službenik u vladi Francuske. Preminuo je u Parizu, u dubokoj starosti, posle 2000. godine.

    Todorovica cenili i protivnici

    Majora Todorovića profesionalno su cenili i ideološki protivnici, o čemu svedoče i knjige publiciste Nikole Milovanovića, koji je u SFRJ važio za stručnjaka na temu izdaje Draže Mihailovića i uticaja stranih obaveštajnih službi u Kraljevini Jugoslaviji.

  • "Da bi proširio svoju organizaciju na celu teritoriju Jugoslavije Draža Mihailović je još u toku 1941. godine fromirao "Komandu severnih pokrajina" sa sedištem u Beogradu. Za njenog komandanta imenovao je majora Žarka Todorovića, koji je imao nadimak "Valter". Kao iskusni generalštabni, koji je duže vreme radio u obaveštajnom odelenju Glavnog generalštaba održavajući veze sa stranim vojnim atašeima, Todorović je glavnu pažnju koncentrisao na organizovanje obaveštajne službe u krajevima koji su mu povereni, zabeležio je Milovanović.

    Milovanović navodi i izjavu generala Draže Mihailovića o formiranju oružanih odreda koja je zabeležena u toku istražnog postupka 1946. godine.

  • "Uspostavio sam vezu na gotovo čitavoj teritoriji Srbije. Za mene se već bilo čulo i mnogi oficiri, podoficiri i građanska lica dolazili su k meni. Ja sam ljudima davao zadatke da idu na teren i da organizuju "Jugoslovensku vojsku u otadžbini". Mnoge ljude sam vraćao i davao im nalog da čekaju moja naređenja, jer organizovati vojsku nije bilo moguće, a nisam imao ni novca za njeno finansijsko osiguranje. Žarko Todorović je imao moje punomoćje, kojim sam ga imenovao za komandanta Beograda, još u maju 1941. godine i ovlastio ga da formira svoj štab. Pored toga dobio je i zadatak da radi u Hrvatskoj. Dodajem da je, sem Dangića, u Bosnu otišao i major Boško Todorovic", rekao je general Draža Mihailović.

    Ilegalna Komanda Beograda koju je utemeljio Valter nije nestala posle njegovog hapšenja. Međutim, od savezničkog iskrcavanja na Balkan se odustalo, što je srušilo Mihailovićevu strategiju, a Čerčil je izabrao Tita za svog favorita.

    Ilegalci

    Brojno stanje ilegalne Komande Beograda posle hapšenja Valtera bilo je 5. 119 ilegalaca , od kojih je 3500 imalo skriveno oružje. Beogradski ilegalci su raspolagali i sa 80 vozila i 4 radio stanice. Komanda Beograda je smatrala da su tih 3. 500 ljudi sigurni za akciju u prva 24 sata. Ali, pošto je Draža odustao od napada na Beograd, u ranu jesen 1944. godine beogradski korpusi nisu stupili u oružanu akciju.

    Otpisani ravnogorci

    Komunisti su potpukovnika Žarka Todorovića pod lažnim optužbama proglasili za ratnog zločinca, naglaŠava SamardžiĆ. To im nije smetalo da delove njegove biografije i doživljaja ilegalaca ravnogoraca iskoriste za snimanje filma "Valter brani Sarajevo" i serije "Otpisani". Naravno, prikazujuĆi glavne junake kao komuniste, što je potpuno falsifikovanje istorijskih događaja.
  • 2sr - 86200 - 31.07.2013 : Dejan Las Vegas - best (0)

    Pokolj u Glinskoj crkvi (1)


    JEZIVO SVJEDOČANSTVO

    Iznosimo ovdje iskaz seljaka Ljubana Jednaka iz Selišta (Banija). Ljuban je jedina preživjela žrtva strašnog pokolja u Glinskoj srpskoj crkvi. Kao što je poznato, pokolj, koji su ustaše izvršili u crkvi u Glini mjeseca avgusta god. 1941. godine, bio je jedan od prvih ovakvih pokolja u Hrvatskoj. Iza toga slijedilo je masovno ubijanje Srba u Baniji, Kordunu, Slavoniji, Lici.

    Evo strašnog svedočanstva i optužbe Ljubana Jednaka, On je o svojim doživljajima one jezovite noći pričao jednostavnim riječima, bez uzbuđivanja. Njegove jednostavne riječi bile su prodorne, strašne. Govorio je tiho i sabrano, ali njegovi su prsti nervozno lupkali po stolu:

  • "Evo, kako je to bilo - započe Ljuban; - 29. avgusta 1941. sjedio sam kod kuće, u Selištu. Ljudi su u selu i okolici bili zaplašeni, jer su kolali glasovi da ustaše ubijaju sve Srbe iznad 16 godina. Bili smo svi na oprezu. Svakog su dana dolazile nove vijesti o namjerama ustaša. Govorilo se, da su sad ovdje, sad tamo nekoga ubili. Ali ništa se pouzdano nije znalo, i ljudi nisu vjerovali da su glasine istinite.

    29. avgusta nahrupili su iznenada ustaše u selo. Nastala je kuknjava i plač. Iz svih su kuća izvlačili muškarce. Uspio sam se provući i pobjegao sam u Balinac. Tek što sam se malko smirio u jednu kuću, kad dođe jedna baba: "Bježite, evo ustaša"!

    Opet sam pobjegao, ovaj put u Gređane. Tamo su mi rekli, da su me ustaše već tražili. Iz ovog su sela već bili odvedeni svi muškarci iznad 16 godina. Bilo je među njima i staraca od 80 godina. Strah i užas zavladao je selom. Niko nije znao, štaće biti s odvedenima. Majke i žene su naricale i proklinjale.

    Sakrio sam se bio za neko vrijeme i razmišljao, šta da radim. Odlučih da potražim sigurnije sklonište i izvučem se na cestu. U zao čas!

    Na križanju naletim na ustašu. On me zgrabi i odvede u kola. Bilo je tu više uhapšenih. Svi su bili zaplašeni i jedan drugog pitali, šta namjeravaju s njima ustaše učiniti. O, kako sam bio lud, što sam se dao od jednog ustaše hapsiti! Trebao sam na nj navaliti i pobjeći, pa bi me možda mimoišle patnje, koje sam doživio.

    Doveli su nas u Topusko. Putem su nam psovali srpsku majku, rugali nam se i govorili nam, uz namigivanje, da nam spremaju lijepu svečanost. Slutili smo zlo.

    Pitali su nas, da li hoćemo da nas smjeste u crkvu ili u općinu. Padali su razni odgovori. I mene su pitali. Vidio sam, da je besmisleno birati, pa sam odgovorio, da mi je svejedno.

    Dali su me u općinu. Bježati se nije moglo. Bili smo okruženi razbojnicima, koji su bili do zubiju naoružani. Režali su na nas kao bijesni psi. Ljudi su drhturili i znojili se, neki mladić, još dijete, plakao je. Gledao sam kroz prozor i promatrao pred kućom kako se ustaše cerekaju. Neke sam od njih poznavao. Bili su tu Franjo Butorac i Stevo Mulac. Nisam vjerovao, da nas ovi ljudi misle ubiti. Ta mi smo se poznavali i nikad se nismo svađali!

    Dugo smo sjedili u općini, premještali se s noge na nogu, šaputali i dovijali se, što će se dogoditi. Osjetio sam glad, ali hrane nije bilo.

    Oko 3 sata po podne zabruji pred općinom kamion. Provirih kroz prozor: kamion je bio krcat Srbima iz Starog Sela, Katinovca i iz Perne. Poznavao sam mnoge, bilo je među njima mladića i staraca. Njihove su oči zaplašeno lutale.

    Kad je kamion stao, izdere se ustaša Tusić, da pregledaju uhapšene, nemaju li oružja. Počelo je skidanje s kamiona, jednog po jednog. Udarci kundakom padali su po leđima i glavama uhapšenih. Zapomaganje i vika:

  • Nemojte, braćo! Spasite, kumim vas Bogom!... Psovke i udarci.

    Nahrupiše tada razbojnici i k nama u sobu i redom stadoše tući kundacima, nogama, šakama. Po leđima jednoga starca lupao je jedan ustaša kao po panju, odzvanjalo je muklo, i čuli su se uzdasi jadnog čovjeka. Srušio se, ali se opet pridigao. Ustaša ga tresnuo o vrata i starcu je s čela prokapala krv na njegovu bijelu košulju. Jedan dječarac vrištao je i zazivao majku. Udarci su letjeli sa svih strana. Nastala je gužva, digla se prašina, ljudi su se sklanjali iza stolova i ormara, krv je poprskala pod. Prostačke kletve i zvjerski smijeh ustaša pomiješali su se sa vikom i zapomaganjem bespomoćnih žrtava.

  • Majku vam srpsku, pišat ćete danas krv - urlali su podivljali ustaše.

  • Gospodine, pa šta sam vam skrivio... Nemojte, ako Boga znate! Smiluj se!... - zaklinjali su tučeni.

    Uspio sam se neopaženo pomiješati s onima, koji su već bili tučeni.

    Razbojnici su tučenima prevrtali cepove i otimali im novac. Ljudi su sami vadili i davali pare, samo da ih ne tuku. Među ustašama porodila se svađa zbog plijena. Kod pretrage jednog čovjeka pronašli su 3000 dinara i počeli se za te pare tući...

    Onda su nas izveli pred kuću. Vratio se prazan kamion. Gledao sam naokolo, neću li naći koje poznato lice, koje bi me moglo spasiti. Opazih mog starog znanca Đuru Vukinovca. Razgovarao je s jednim ustašom. Približih mu se i zamolih ga tihim glasom, da se zauzme za mene, da me spasi. Gledao me je u nedoumici, ali odmah strese glavom:

  • Spasio bih te, Ljubane, kad bih mogao. Ali vidiš i sam, da ne mogu i ne smijem...

    I okrenu se. Pala je komanda.

    Oko kamiona ustaše. Tjeraju nas kundacima i cijevima od pušaka u kamion. Nesretnici su se poslušno i bez otimanja penjali. Mnogima je to bilo teško, jer su bili isprebijani.

    Kad j e kamion pošao, zaletio se na mene Đuro, kojega sam maločas molio, da me spase. To me je strašno iznenadilo. Ali, prije nego što sam uspio da bilo šta zapitam, tresne me Đuro pesnicom po glavi. U licu se bio promjenio, oči izbečio kao da je pomahnitao. Mašio se rukom za moj šešir i otme mi ga. To je bilo sve, trebao mu je moj šešir! Zaprepastio sam se, kako se čovjek u času prometnuo u zvijer. Nisam to shvaćao, bili smo stari i dobri znanci i nikad nismo međusobno imali nikakve prepirke. Odakle najednom ta mržnja?

    Nisu nas daleko vozili kamionom. Na željezničkoj stanici u Topuskom iskrcali su nas. Tu je već bilo nešto Srba iz okolnih sela. Gurali su ih u vagone. I nas su tjerali u već prenatrpane vagone. Našao sam se stisnut u jednom teretnom vagonu među 150 ljudi. Gazili smo jedan drugome po nogama.

    Bilo je nesnosno vruće, i jedva smo disali. Što dalje, sve smo teže izdržavali stisku i nestašicu zraka. Širio se strašan smrad. Stariji su ljudi stenjali, neki su pali nakon dva sata u nesvijest, dječaci su zalomagali i plakali. Sve nas je morila strahovita žeđ.

    Vagoni su stajali na pruzi i čekali odnekuda lokomotivu. Vrijeme je prolazilo, činilo mi se, da sve traje vječnost. Privukao sam se prozorčiću i ugledao pred vagonom Stanka Žužića iz Gređana, koji je držao stražu. Zovnem ga po imenu i zamolim ga, da nam malko otvori vrata, da se ne ugušimo.

  • Marš, svinjo! - bio je njegov odgovor.
  • Stanko, ako Boga znaš, vode mi dodaj - molio sam dalje.
  • Marš!

    Spuštala se noć. Ljudi nisu više mogli izdržati i počeli su mokriti pod sebe. Zagušljivost je postala još teža. Ljudi su željeli, da vagoni krenu bilo kuda, samo da krenu. Ali lokomotiva nije dolazila.

    Prošla je čitava noć. U zoru su počele pripreme za odlazak.

  • Prikopčaj ovaj vagon - čuli smo komandu izvana - ovi idu na prisilni rad...

    Nade su porasle kod svih nas. Na prisilni rad, pa dobro! Vozi, kamo te volja, samo nas ne tuci i ne ubijaj! Svi su živnuli i počeli zaboravljati na svoje muke i patnje. Neka bude i prisilni rad, neće ni to trajati vječno. Naći će se pravde i za nas u svijetu. U tom raspoloženju dovezao nas vlak do Gline.

    Vrata se s bukom otvoriše. Svježi je zrak prostrujao u vagon. Po dvojica smo skakali iz vagona i postavljali se u red. Dočekao nas je novi red ustaša. Gledali su nas krvavo.

    Odvedoše nas pred Glinsku crkvu. Tu nas je dočekao glinski ustaški koljač Nikica Vidaković:

  • Došli ste, majku vam vlašku! De, uvedi ih, da se pomole svom srpskom bogu. Bit će im za dušu... Trkni po ključeve, da sve mrcine zatvorimo u crkvu...

    Uvedoše nas u crkvu. Bilo nas je oko 160. Zaključaše crkvu i postaviše stražu. Tu je bilo dosta prostora i moglo se disati. Bili smo sami i tiho smo razgovarali. Neki su od nas vrtjeli glavom i govorili, daće nas pobiti. Većina se nadala, da ćemo na prisilan rad. Bili smo žedni i gladni. Polijegali smo.

    Škljocnu brava na vratima. Ulaze neki Paja Kreštalica i Milić:

  • Diži se!

    Izvršili su popis svih zatvorenika. Treba, kažu, taj popis da bi se mogli rasporediti za prisilni rad u Lici. Nade su ponovno rasle.

    Oko podne dolazi neki ustaški natporučnik i pita nas, ima li koga, tko je prekršten. Javila su se dvojica, i njih je natporučnik poveo sa sobom.

  • Biće, da ovi ne moraju na prisilni rad - tješili su se neki...

    Poslije podne opet uđoše neki ustaše.


  • Tko je Pero Miljević? Pero se javio.
  • Deder, golube, priđi bliže. Šta ti znaš o četnicima? Govori sve šta znaš...

  • Znam, da ima popis četnika kod bilježnika govorio je ustrašeni Pero.
  • A jesi li ti četnik?
  • Nisam...
  • Nisi, boga ti tvoga! Nisi četnik, je li, kurvo vlaška! A tko je godine 1935. pucao na Malinca, ha? Majku ti tvoju...

    I zaleti se ustaša na Miljevića. Iz zvonika su donijeli debeli konopac i položili Peru na zemlju. Tukli su ga dugo, dok nije sav pocrnio. Najprije je vikao, kasnije je samo stenjao. I opet odoše.

    Pred noć su došli neki ustaše:

  • Tko ima novaca, neka dade, kupit će im se hrana. Ljudi su davali i skupilo se oko šest hiljada dinara.

    Svi su bili gladni i jedva su dočekali ustašku ponudu. Ali niko se nije vratio sa hranom.

    U suton stao je pred crkvom kamion. Došao je tiho i, tek kad su se vrata otvorila, začulo se zujanje motora. Protrnuli smo. Zašto nas u noći hoće odvesti? Ali, prije nego što smo se snašli, nahrupiše ustaše u crkvu. Zveckalo je oružje u polutami, odjekivale su ustaške cokule crkvom.

  • Palite svijeće!

    Ljudi su užurbano počeli paliti svijeće. Oko nekih svijeća dugo su se prestrašeni ljudi bavili. Nisu htjele gorijeti. Nisam praznovijeran, ali sam dobro vidio, da velike svijeće nisu htjele da gore. "To je neki znak", šaptali su starci drhtavim usnama.

    Svjetlo drhtavih svijeća osvjetlilo je crkvu i ljude. Sjene su se kretale po zidovima. Razbojnici su obilazili i krvnički gledali grupe svojih žrtava. A žrtvama su srca tukla, te se činilo, da se u tišini mogu nadaleko čuti.


  • Vjerujete li u našeg poglavnika? - zaurla jedan ustaša.
  • Vjerujemo - čulo se nekoliko glasova
  • Vičite: "Živio poglavnik!"

    Neki su vikali.

  • Jače, majku vam srpsku! Jače...

    Odjednom zapuca karabin preko naših glava.

  • Lezi - viče jedan krvnik.

    Složismo se svi, ko jedan, na crkveni pod.

  • Diži se!... Lezi, diži se... lezi...

    Nespretni su se ljudi dizali i opet padali...

    Tako nekoliko puta, dok nije jedan razbojnik riknuo na ustaše:

  • Šta se igrate, boga vam vašeg! Skidaj sa sebe sve - okrenuo se prema nama - odijela, cipele, sve!

    Užurbano su na crkveni pod padali kaputi, hlače. Ljudi su sjeli i počeli skidati cipele. Niko nije pitao zašto treba skidati. Svi su radili brzo kao u nekoj groznici, sve u strahu, da će biti zlo ako ne požure. Čuli su se samo uzdisaji i ubrzano disanje. Srce je tuklo užurbano.

    Dok smo se svlačili, razbojnici su haračili i razbijali po crkvi. Kundacima su lupali po oltaru, ikone su pokidane padale na zemlju. Nekoliko kandila i drugih stvari bacali su banditi na nas pjeneći se od bijesa i psujući u sav glas. Prisilili su nas da ležimo. Bili smo samo u košulji i gaćama.
  • 2sr - 86195 - 31.07.2013 : Dejan Las Vegas - best (0)

    Strahote na dnu jame Jamina iznad Tribnja


    Ovaj tekst je napisan 1980. godine

    U jami zvanoj Jamina iznad Tribnja Kruščice kod zaseoka Ljubotići zadarski speleolozi otkrili su stotine lubanja i kostura u nanosu šljunka i zemlje.

    Naša najveća planina Velebit česta je meta planinara i speleologa. Na Anićakuku alpinisti treniraju prije odlaska na Evropske i izvanevropske planinske vrhove, a brojni speleolozi zavlače se u njedra opjevane planine, pretražujući njene spilje, jame, vrtače i ponore.

    U jednom takvom pohodu skupina speleologa zadarskog planinarskog društva "Paklenica" spustila se u jamu iznad Tribnja Kruščice kod zaseoka Ljubotići. Zadarski speleolozi, predvođeni 32-godišnjim Ivanom Lukićem, pošli su tragom priča stanovnika velebitskih sela i zaselaka da je ta jama, u narodu zvana " Jamina", bez dna i da su u nju za vrijeme Drugog svjetskog rata ustaše ubacivali svoje žrtve. Na taj su način željeli uništiti tragove svojih zločinačkih pohoda, jer su bili uvjereni da je jama, iako nije možda bez dna, dovoljno duboka da se u nju nitko neće nikada spuštati ili da će leševi dospjeti podzemnim vodama čak do mora.

  • Bile su to stravične priče, da je u njih bilo teško povjerovati - rekao nam je Ivan Lukić, uz napomenu da mu se kosa dizala kada je i slušao da je u jamu u jednome mahu pobacano čak 180 ljudi.

    Kasnije su se Ivan Lukić i njegovi drugovi Željko Bevanda (18), Mario Dražević (26), Siniša Subotić (23) i Predrag Kurtin (18) uvjerili da je istina ono što narod priča. Naime, kada su se spustili na dno jame i oko sebe osvjetlili, ugledali su jeziv prizor: iz nasipa šljunka i zemlje virili su ljudski kosturi.

  • U jamu smo ušli u 11 sati navečer, a izašli smo sutradan u 6:30 sati, pa smo imali dovoljno vremena da je pretražimo i uvjerimo se u ono što smo čuli. Oko nas su stršile ljudske kosti na kojima su se očitovali tragovi nasilja. Na nekim lubanjama su se raspoznavali tragovi oštrih predmeta ili tupih udaraca, što potvrđuje priče da su nesretni ljudi završili život na najsvirepiji način. Prema onome što smo vidjeli, može se zaključiti da je u jami smrt našlo čak više od 180 ljudi - kaže Ivan Lukić.

    Jama je duboka 75 metara. Na vrhu je promjera pet-šest, a na dnu desetak metara. U Jamu se prvi spuštao Ivan Lukić. Na 51. metru naišao je na koso položenu policu. Do te dubine jama se spuštala okomito, a dalje, do 75. metra, pod kutom od 75 stupnjeva. U jami su speleolozi otkrili i spilju dužine pedesetak metara u kojoj nisu našli ništa osim stalaktita i stalagmita. Sa sobom smo ponijeli hranu i opremu kao daćemo u jami boraviti nekoliko dana. Međutim, jamu smo istražili samo za jednu noć - istakao je vođa speleološke ekipe.

    Inače, zadarski speleolozi za sobom imaju pedesetak pohoda u podzemlje. Znali su u zemljinoj utrobi boraviti i po nekoliko dana, živeći u vrlo oskudnim uvjetima. Najveća dubina koju su postigli je 210 metara u jami Mune u Istri. Jama je još dublja, ali zadarski speleolozi dalje nisu mogli jer nisu imali potrebnu opremu. Ističu da im je ipak najznačajniji pothvat istraživanja Jamine u Velebitu, jer su na taj način potvrdili istinite priče u koje mnogi nisu vjerovali. Događaj je, naime, toliko strašan da četiri desetljeća poslije postaje nevjerojatan.

    U jami je na najstrašniji način našlo smrt 180 stanovnika ličkih sela Počitelja, Divosela i još nekih, u prvim danima ustaške strahovlade. Jadno stanovništvo, mahom starci, žene i djeca, pokušali su izbeći progone i pokolje, ali su ih u Velebitu presreli ustaše i sve poubijali. Neke su i žive bacali u jamu.

    I danas su živa sjećanja starijih stanovnika podvelebitskog mjesta Tribanj Šibuljina o tome kako su ustaše bacali svoje žrtve u tu jamu. I u ličkim mjestima Počitelju i Divoselu sjećaju se strašnog pokolja u Velebitu. Pošli smo tragom tih priča i u razgovorima sa svjedocima zločina i rodbinom stradalih slušali priče strave i užasa".

    A. Ivković ("Večernji list", Zagreb, 28. i 29. lipnja 1980)
  • 2sr - 86194 - 31.07.2013 : Dejan Las Vegas - best (0)

    Živo svedočenje preživelog Srbina, Serđa Poljaka


    O Jadovinskom logoru na Velebitu i stradanju u Jadovinskim jamama postoj i živo svedočenje preživelog Srbina Serđa Poljaka, iz Šibuljine - (Tribanj) kod Karlobaga, koji je sa drugim Srbima iz istog sela bio odveden u logor na Jadovno i bačen u jednu od jama, ali je čudnim načinom ostao živ, spasao se noću iz jame i pobegao. Kasnije je otišao u partizane i poginuo 1942. godine. O njemu piše i njegovo svedočenje o Jadovnu prepričava Pavle Babac u knjizi "Velebitsko podgorje 1941-45":

  • "Logor kod sela Jadovna i put do gubilišta u kraškoj jami opisao je očevidac Serđo Poljak, koji je u drugoj grupi Šibuljčana iz Karlobaga doveden neposredno na Jadovno, a zatim, nakon nekoliko dana, odveden na streljanje u krašku jamu iz koje je, iako teško ranjen, uspeo da se spase pukim slučajem.. . 22. aprila(1941), oko 8 časova ujutru, stigoše iz Kruščice isti naoružani pozivari (ustaše) po drugu grupu (Srba iz Šibuljine), koja je ovog puta bila nešto veća.. . Ta druga grupa, u kojoj su se nalazili Babac Vladimir, Lukić Dragan, Lukić Marko, Poljak Nikola, Poljak Serđo i Poljak Stevan, krenula je iz Šibuljine preko Kruščice za Karlobag.

    Iz Karlobaga su pješice oterani preko Baške Oštarije i preko grebena Metle u Jadovno... 22. aprila prije podne nalazili su se u pokretu, pješice na putu iz Karlobaga prema Baškim Oštarijama. Vezani žicom po dvojica, išli su lagano, u prvom redu Serđo sa Draganom, iza njih Nikola sa Stevanom, a na začelju Marko sa Vladimirom. Njih je pratilo osam naoružanih ustaša... Nebo je bilo oblačno, počela je padati sitna kiša. Prošlo je podne. Kiša je prestala... Išli su pravo, uzdignute glave, mirno i ponosno potpuno uvjereni da su nevini, i da su pravda i Bog na njihovoj strani. Starina Vladimir Babac, poznat po svojoj prirodnoj inteligenciji, veoma načitan i duhovit čovek, poneo je toga dana sa sobom knjižicu Svetog Pisma...

    Dan se počeo gasiti... Spuštao se mrak... Hodanje je postalo znatno teže. Spuštajući se niz padine grebena Metle videli su prva svetla u kućama obližnjeg sela. Videlo se po držanju njihovih pratilaca da će skoro biti kraj njihovom putu. Posrćući, vezanih ruku, po mraku i neravnoj kamenitoj stazi u pravcu osvetljenih kuća, prilazili su sve bliže i napokon stigoše u Jadovno. Odmah pri ulazu u logor, zaustaviše ih pored stražare gde su obavljene kratke službene formalnosti između sprovodnika i logorskih čuvara. Za to vreme skidoše im uze sa ruku. Držeći u rukama male fenjere, naoružane ustaše ih odvedoše desetak metara dalje, do jedne gomile ljudi koja je ležala na zemlji...

    U logoru je bilo preko hiljadu ljudi, na relativno maloj i neravnoj kraškoj ledini sa mnoštvom kolibica od suvog granja. Prostor nije bio duži od pedesetak metara, a širina ne veća od dvadesetpet metara. Ceo ovaj prostor bio je ograđen gustom bodljikavom žicom u 3 reda, visine 4 metra. Oko žice nalazile su se jake ustaške straže, kao i u dubinu od oko jednog kilometra, tako da niti je ko mogao logoru prići, niti je iko mogao iz logora pobjeći. Naši Šibuljčani uzalud su pokušavali da pronađu svoje zemljake iz prve grupe. U tome su ih sprečile ustaše, naredivši im da uzmu alat i izravnaju kraške vrtače po logoru. U toku dana, i ovde kao i u Gospićkoj kaznioni, često se čula vika ustaša i brujanje kamiona koji su dovozili nove žrtve.

    Serđo je neprestano mislio kako da se izvuče iz ove veoma teške situacije, osećajući instinktivno da mu je život u opasnosti. Prva misao koja mu je pala na um bila je da podmetne desnu ruku kada ih ustaše budu vezivale žicom.

    Serđo na desnoj ruci nije imao šaku, jer mu je istu pre nekoliko godina, prilikom ribarenja, mina raznijela. Ako mu to pođe, za rukom, u slučaju opasnosti ruku će moći lako izvući iz žice, a onda pokušati pobjeći...

    Iz razmišljanja o tome kako da pobegne, trgli su ga mitraljeski rafali koji su se čuli iz daljine, sa severne strane logora. Neki ljudi pored njega rekoše da je tamo ustaško vojno strelište gde se vrše školska gađanja. Mitraljezi su štektali sa kraćim razmacima skoro celog dana. Kakva su to gađanja, čudio se Serđo, i nije nikako mogao to da shvati.

    Oko podne su ih pustili na miru. Bez hrane, okupljeni Šibuljčani su se čudili da ovde još nisu zatekli četvoricu svojih zemljaka iz prve grupe. Sjedeli su na zemlji, oko jedne vrtače i šapatom ponavljali isto pitanje, kuda će ih odvesti, i kuda to odvode vezane ljude. Poslije podne, gladni i žedni, nastavili su da rade isti posao sve do mraka. Tada je prestalo ono podmuklo štektanje mitraljeza. Naiđe još jedna noć, koja će u njihovom životu biti poslednja.

    Svakog dana u ovaj logor (na Jadovnu) iz Gospića i sa raznih drugih strana pristizalo je oko 1.000 ljudi. Toliko ih dnevno nije moglo biti likvidirano, pa je ljudi uvijek nešto preticalo. No ipak, i naši Šibuljčani ubrzo dođoše na red, među prvima u zoru idućeg dana. I ovde se sve obavljalo u žurbi. Prije nego su stigli prvi kamioni sa zatvorenicima iz Gospića, trebalo je osloboditi skučeni prostor u logoru za prijem novih žrtava. Pozvaše ih i povezaše žicom.

    Povezali su ih žicom baš onako kako je Serđo želeo. Otvoriše velika vrata i povedoše kamenim putem u pravcu zapada, uz jednu malu pošumljenu glavičicu sjevernim podnožjem Velebita.

    Posle jednog časa hoda, prije nego će izbiti na vrh brežuljka, narediše im stražari da stanu. Odmah zatim ustaše izbrojaše jedno pedesetak ljudi, među kojima i naše Šibuljčane, pa ih povedoše napred, niz glavicu, ka jednoj uskoj dolini. Tu je stajala jedna grupa ustaša, nedaleko od njih jedan poljski šator, a ispred njega jedan sto sa nekoliko stolica. Dok su prilazili, pratioci im rekoše: "Tamo ćete biti pozvani i razvrstani za radove". Jedan od ustaša dodade: "Sada ćete dobiti ručak".

    Vezani i prestrašeni ljudi uđoše u krug koji su napravile šmajserima naoružane ustaše. Primetiše i četiri mitraljeza postavljena u pravcu preko jaruge, koju će primetiti tek pred sam kraj. Priđe im ustaški oficir Rude Ric, bivši učitelj: "Ajte naprijed, brže, brže!" i povede ih naprijed do uzdignutog uzanog kamenitog platoa. Prođoše pored mitraljeza, i tada im ustaški oficir reče: "Mi ovdje spremamo vježbe u streljbi, a vi ćete nam pomoći tamo preko jaruge da postavljate školske mete. Ajte brže!" Tako ih je doveo do samog zida i kraja provalije iznad kraške jame. Oficir se odmakao nekoliko koraka, a u tom trenutku zaštektaše mitraljezi, nastade jauk, šiknula je krv. Ljudi padahu kao pokošeno snoplje. Ustaše naoružane šmajserima, koje su stajale sa strane, stadoše ubijati nedotučene žrtve i gurati ih nogama sa platoa u jarugu.

    Serđo Poljak, čim je čuo mitraljesku paljbu, nije gubio vreme, niti čekao da mu priđu ubice. Pošto se brzo oslobodio žice, sam ja trkom skočio u jamu. Nije dugo padao jer se ubrzo zadržao na jednoj zaglavljenoj gomili leševa i odmah priljubio uz jedno ispupčenje u zidu, obamro od straha. Primetio je krv na levoj ruci, iznad šake. Bio je pogođen jednim mitraljeskim zrnom. Slušao je podmuklu mitraljesku paljbu i jauke žrtava. Zatim se onesvestio.

    Kada je i poslednja grupa bila likvidirana, već je i mrak pao.

    Serđo se osvestio od tišine koja je nastala, a reklo bi se prije od jakih bolova koje je tek sada počeo osjećati. Kroz bol tek osjeti da je živ i stade pokušavati da se iz jame izvuče na površinu. Jako ga je bolela ranjena ruka, a na drugoj nije imao šaku, no ipak, malo po malo počeo se uspinjati, ali oprezno, bojeći se da ga neko ponovo ne ubije. Kada je došao skoro do vrha, pritajio se neko vreme, osluškujući. Nikoga nije bilo i on izađe na onu zaravan odakle se sam bacio.

    ...Krenuo je prema grebenu Metle planine... Pocepao je košulju i previo ranu... Išao je severnim padinama Velebita, prolazeći ispod Golog vrha i Visočice prema Rujnu...

    Sutradan, skoro pred podne, stigao je na Rujno i zatekao svog starog oca ispred stana. Pao mu je u zagrljaj, nem od tuge, umora i bola.. .

    Tako je Serđo ostao i dalje živi svjedok ustaških zločina i saučesništva italijanskih vojnih vlasti. Serđo je u Kotarima našao sigurno sklonište, odakle je uskoro otišao u partizane".

    (Babac M. Pavle, "Velebitsko Podgorje 1941-1945", Beograd 1965/83, str. 22-27).
  • 2sr - 86193 - 31.07.2013 : Dejan Las Vegas - best (0)

    Priznanje ustaškog učesnika u klanju - Himlija Berberović


    Drugo svedočanstvo, to jest priznanje potiče od jednog ustaškog učesnika u klanju u Glinskoj crkvi, Hilmije Berberovića, iz Bosanskog Novog. Posle pokolja u Glini on je došao u Beograd (gde je do rata radio, pa kao poznavalac prilika upućen je bio da tajno ubije nekog nemačkog vojnika i time izazove streljanje novih 100 Srba!) U Beogradu je uhapšen i pred policijom je o pokolju u Glinskoj crkvi priznao ovo:

  • "Početkom mjeseca juna 1941. dobila je moja satnija nalog da ide u Glinu. Po dolasku u Glinu, prvo smo pretresli grad, pa smo zatim išli po selima. Ovo pretresanje trajalo je oko 15 dana. Kad je pretresanje završeno, došli su ustaše iz Zagreba i Petrinje, pa smo tada dobili nalog da po selima sakupimo sve pravoslavne muškarce od 25 do 45 godina starosti.

    U prvo vrijeme vršili smo hapšenje muškaraca. Njih smo sakupljali po selima i dovodili ih u Glinu, gde smo ih stavljali u sudski zatvor. Tu su ostajali u zatvoru po nekoliko dana dok se zatvori ne napune, a tada su ubijani. Ubijanje je vršeno na više načina. Neke su zatvarali u pravoslavnu crkvu u Glini. U crkvu je moglo stati oko 1. 000 ljudi. Tada je komandir satni je određivao 15 ljudi koji imaju da vrše klanje. Prije nego što pođu na ovaj posao, davano im je alkoholno piće, i to nekima rum a nekima rakija, pa kad se napiju, onda su ih sa noževima puštali unutra.

    Za vrijeme klanja je pred crkvom postavljena straža, a ovo je činjeno radi toga što su se neki pravoslavci penjali u zvonaru, pa su zatim skakali sa nje. Ja sam bio određen da vršim klanje u tri maha. Svakom prilikom su išli i neki oficiri, Dobrić Josip i Mihajlo Cvetković, a pored njih je bilo i ustaških oficira. Po ulasku u crkvu, oficiri su stajali kod vratiju i posmatrali naš rad, a mi smo vršili klanje. Ubijanje je vršeno na taj način što smo neke udarali pravo u srce, - neke klali preko vrata, a neke udarali gde stignemo. Ako neki Srbin ne bi bio od prvog udarca smrtno pogođen, toga su ustaše priklali nožem.

    Za vreme klanja nije gorjela svjetlost u crkvi, već su bili određeni specijalni vojnici koji su u rukama držali baterijske električne lampe i time nam osvetljavali prostor. U više mahova desilo se da je neki Srbin naletio na nas pesnicom ili pak da je nekoga udario nogom, ali je taj bio odmah iskasapljen.

    Za vrijeme ovoga klanja bila je u crkvi velika galama. Prisutni Srbi vikali su: "Živio kralj Petar", "Živjela Jugoslavija", "Živjela kraljica Marija", "Živjela Srbija", "Dole ustaše", "Dole Pavelić", itd.

    Klanje je počinjalo u 22 sata uveče, a trajalo je do 2 sata (po ponoći). Za sve vrijeme dok je poslednji Srbin bio živ ove su manifestacije trajale. Ovako klanje u crkvi desilo se 7 do 8 puta, a ja sam učestvovao tri puta. Za vrijeme klanja svi smo bili toliko uprljani krvlju, da se uniforma nije mogla očistiti, već smo je zamjenjivali u magacinu, a kasnije se prala.

    Crkva je poslije svakog klanja prana. Kad se klanje završavalo, dolazili su kamioni i nosili leševe. Obično su ih bacali u rijeku Glinu, a neke i zakopavali. Neke su pravoslavce izvodili na obalu rijeke Gline, gde su ih strijeljali iz mitraljeza. Ovo strijeljanje vršeno je odjednom na 300 do 400 ljudi. Oni su svi postavljani pored obale u dvije vrste, pa su povezani konopcima jedan za drugoga i tako gađani iz mitraljeza koji su bili postavljeni u neposrednoj blizini. Lješine ovih lica, koja su streljana pored obale, bacane su u rijeku Glinu. Neke grupe Srba izvođene su iz zatvora i streljane u blizini mjesta Gline pored šume, pa su poslije zakopani na mjestu gde su streljani.

    Prikupljanje Srba vršeno je na taj način što je u određeno selo išlo oko 70 ustaša i 30 nas vojnika, a svi smo bili pod komandom ustaških oficira. Selo je uvijek bilo opkoljeno, pa je unutra ulazila određena grupa koja sakuplja Srbe. Kad bude cijelo selo sakupljeno, onda smo ih stražarno sprovodili u sudski zatvor. U prvo vrijeme dovodili smo samo muškarce, a docnije i ženska lica od 15 do 50 godina starosti.

    Prilikom ovog dovođenja vidio sam da su ustaše, neki moji drugovi i vojnici silovali žene i djevojke, pa su ih zatim odvodili u Glinu. Vidio sam da su neki ustaše kao i vojnici dolazili u logor, odakle su odvodili žene koje su htjeli, pa su nad njima vršili obljubu negde na periferiji grada, pa su ih ponovo vraćali u zatvor. Od strane oficira ovo nije bilo zabranjeno, jer su i sami oficiri ovo činili". (Iz arhive Sv. Sinoda, Sin. br. 1060/237/1947, Prilog 1, str. 46- 48).
  • 2sr - 86191 - 31.07.2013 : Dejan Las Vegas - best (0)

    Pokolj u Glinskoj crkvi (2)


    Rastao sam se od mog sapatnika i krenuli smo svaki na svoju stranu.

    Nisam znao, gdje se nalazim, i lutao sam naokolo nasumce, u želji da što dalje odem od jame. No kako sam se zaprepastio, kad sam se, nakon lutanja od preko jednog sata, opet našao u blizini jame! Kao pomamom okrenuo sam natrag glavom bez obzira. U ušima su mi odzvanjali pijani glasovi ustaških koljača.

    Dolutao sam napokon do Majskih Poljana. Sakrio sam se tu kod ujaka Pavla Lončara, gdje sam živio šest mje-seci...

    Ja sam jedini ostao živ iz one jame. Mog druga, koji se zajedno sa mnom izvukao iz jame, ustaše su vrlo brzo uhvatili i ubili..."
    1sr - 86181 - 30.07.2013 : Dejan Las Vegas - best (8)

    Momčilo Gavrić - najmlađi kaplar na svetu


    Pre više od devet decenija završen je Prvi svetski rat u kome je kao vojnik ucestvovao i Momčilo Gavrić. Većina Lozničana ne zna ni ko je on, a kamo li odakle je. A trebalo bi jer je Momčilo, najmlađi vojnik svih armija u Prvom svetskom ratu, njihov zemljak rođen u Trbušnici, kod Loznice, ispod planine Gučevo.

    Nažalost, loznički kraj je zaboravio na ovog nesvakidašnjeg junaka. U knigama je zabileženo da je Momčilo Gavrić na početku Prvog svetskog rata imao nepunih osam godina. On je iz Trbušnice, sela pet kilometara od Loznice, ispod samog Gučeva. Bio je osmo dete svojih roditelja oca Alimpija i majke Jelene. Tada je bio ponos imati dosta dece. Kamo srće da je tako i danas u Srbiji.

    U avgustu 1914, austrougarski vojnici su činili strašne pokolje civilnog stanovništva. U ranu zoru početkom avgusta 1914. godine, pijane Švabe su pobile Momčilovu porodicu: oca, majku, sestre i njegova četiri brata. Mali Momčilo je zaždio je kroz šumu i izbio na vrh Gučeva. Naišao je na položaje 6. artiljerijskog puka Drinske divizije prvog poziva kojom je komandovao major Stevan Tucović, brat Dimitrija Tucovića. Mališan je pao, obgrlio mu čizme i zajecao:

  • "Čiko, sve su mi pobili..."

    Major Tucović ga je upitao:

  • "Znas li da bacaš bombe?"

    Momčilo je rekao da je bacao samo kamenje. Major je uzeo jednu bombu i pokazao mu kako se to radi. Zatim je major Tucović postrojio svoje vojnike i pitao:

  • "Ko hoće da noćas osveti Gavrićeve roditelje, njegovu braću i sestre?"

    Cela četa je iskoračila napred. Tucović je odabrao jednog dugajliju, Zlatiborca Miloša Mišovića. Pred ponoć je krenuo Mišović zajedno sa malim Momčilom i zatekao pijane Švabe kako pred kačarom Gavrića pijani šenluče. Hitnuo je Mišović jednu bombu, a zatim i drugu. Treća nije bila potrebna.

    Tog trenutka je mali Momčilo postao borac srpske vojske, dete Šestog artiljerijskog puka Drinske divizije. Tucović je naredio vojnicima da svakoga dana malom Gavriću daju da opali tri puta iz topa i tako osveti svoju braću i svoje sestre.

    Zatim je došlo je povlačenje kroz Albaniju. Miloš Mišović je uzeo Momčila pod svoju brigu. U Podgorici mu je za poslednje pare kupio jedan venčić od dvadeset ukljeva i rekao mu:

  • "Sinko, ako hoćeš da ostaneš živ, svakoga dana da jedeš samo jednu ribicu. Zapamti dobro, samo jednu ako hoćeš da preživiš".

    Momčilo ga je poslušao, a onda već kad su prošli Skadar ribica više nije bilo. I Mišoviću, kršnom Zlatiborcu, počelo je da ponestaje snage. Jedne noći dok su čučali pored vatrice rekao je malom Momčilu:

  • "Sinko, bojim se da ni ja neću više moći. Uhvati se za moj šinjel i ja ću te vući dokle budem imao snage... Ako padnem nemoj mi prilaziti, produzi dalje".

    Vukao je Mišović malog Momčila, posrtao i teturao se. Glad i zima slomili su kršnog Zlatiborca. Nije mogao dalje, pade u snežnu pučinu. Momčilo stade i dade mu ruku...

  • "Ne, produži dalje, Momčilo, ne obaziri se na mene..."

    Momčilo se sklupčao oko njega u snegu, milujući mu promrzle ruke:

  • "Čika Mišo, ja neću dalje! Čika Mišo, ja hoću da umrem sa tobom".

    Kako da umre dete? Videvši da će mali Momčilo umreti, Milos Mišović skupi snage, uspravi se... Posrtali su Miloš i Momčilo, bauljajući tih zadnjih desetak kilometara ispred Dračkog pristaništa. Kasnije su na Krfu prišili malom Momčilu po jednu zvezdicu na naramenicama. Tako je devetogodišnji Momčilo Gavrić postao najmlađi kaplar na svetu.

    Mali Momčilo je sa svojim pukom peške prešao Albaniju i stigao do Krfa, izdržavši kao desetogodišnjak ono što mnogi odrasli nisu. Bio je najmlađi kaplar na svetu. Učestvovao je u proboju Solunskog fronta gde je ranjen, a Vojvoda Živojin Mišić ga je unapredio, pa je kao dvanaestogodišnjak imao čin podnarednika. Čekajući proboj fronta i povratak u Srbiju, opismenio se, a posle rata je otišao u Englesku, gde je završio gimnaziju, a potom se 1921. godine vratio u Beograd.

  • "Upoznao sam ga 1987. godine kada je prisustvovao otvaranju muzeja Jadra u Loznici, gde se u stalnoj postavci nalaze i njegove dve vojničke fotografije" - kaže istoričar u ovom muzeju Goran Vilić.

    Vilić kaže da kada posetiocima muzeja govori o Prvom svetskom ratu, posebnu pažnju uvek posveti priči o Momčilu Gavriću. U Beogradu je živeo sve do smrti 1993. godine. Njegova ratna sudbina je "jedinstvena u svetu" i "zaslužio je da ga se današnje generacije sećaju". Nažalost, danas ni jedna od 250 lozničkih ulica ne nosi ime Momčila Gavrića, ni jedna škola ili ustanova ne nosi ime po njemu, a nema ni spomenika. Najmlađi kaplar je u njegovom zavičaju i svojoj državi nezasluženo zaboravljen.
  • 1sr - 86179 - 30.07.2013 : Dejan Las Vegas - best (4)

    Srpska jabuka


    Ovo je samo kratka priča o jabuci i siromašnom vojniku na umoru. Nije napisana za kakvu čitanku, već za one koji toliko hitaju da omladini ispričaju da je otadžbina samo jedan "starinski pojam", za one koji se toliko trude da nam oduzmu naša najtoplija, najbolja, najplemenitija osećanja.

    Priču je mome drugu, kapetanu Holstadu i meni ispričao urednik "Politike" dok smo jednog dana sedeli i ručali razgovarajući o ratu. On je kao rezervni oficir učestvovao u oba pohoda, i u Turskom i u Bugarskom ratu, bio dva puta ranjen pred Andrijanopoljom i jedanput u poslednjem ratu. Upravo smo stigli do slatkiša, pred nama je stajala činija sa jabukama i pomorandžama. Prvo je uzeo pomorandžu, a onda je iznenada vratio natrag i umesto nje uzeo jabuku i rekao:

  • Sada ćete čuti nešto najlepše što sam doživeo tokom celog rata. Video sam mnogo primera najveće požrtvovanosti i odanosti, samoodricanja i hrabrosti, ali ipak ništa nije ostavilo tako jak utisak na mene kao ono što sam doživeo kad sam poslednji put ležao ranjen u velikoj bolnici ovde u Beogradu. To je bilo posle bitke na Bregalnici i ja sam najzad bio smešten u krevet u Vojnoj bolnici. Jednoga dana stigao je vozom iz Soluna transport od 250 novih ranjenika. Bili su to oni nesrećni drugovi koji su prešli Albaniju, koji su prošli kroz užasne muke prvo tokom marša boreći se protiv groznih Albanaca, a kasnije se u Duri i Aleksiji boreći protiv boleština. Ranjenici i bolesnici, koji su uz mnogo truda smešteni na parobrod i posle burnog i dugog putovanja prebačeni u Solun, stigli su najzad vozom u Begorad, opet posle dugog puta. Nekolicina ih je umrlo usput, a još više ih je bilo na ivici smrti. U krevet pokraj mog smešten je jedan prilično mlad vojnik. Bio je skoro gotov. Lice mu je imalo boju posivele zemlje i bio je toliko slab da su lekari odlučuli da ga više ne muče pregledima. Jedino se još valjalo pobrinuti da mu poslednji časovi proteknu što lakše. Tu je upravo bilo prisutno nekoliko engleskih i nemačkih lekara, a kao tumač ih je pratila supruga primarijusa, gospodja Zodenmajer. Neka mlada medicinska sestra je stajala odmah uz nju držeći u ruci korpu sa jabukama i pomorandžama. Približila se ranjeniku i pružila mu jednu pomorandžu, ali on je odmahnuo glavom kao da mu je ponudila nekakvo zlo. Pružio je ka njoj svoje nemoćne, isušene ruke i pogledao je kao da je očima moli za nešto. Zatim je oborio pogled na korpu. Onda je ona uzela jednu jabuku, lepo crvenu i žutu, inače kakve su divne srpske jabuke, i stavila je na njegov prekrivač. Vojnik je uze sa vidljivom radošću, stavi je pred sebe, blagoslovi je znakom krsta. Njegove šake sa isušenim prstima nežno su milovale jabuku kao da maze dečiji obraz, iznova i iznova, neprekidno. Suze su lile niz usahle, izborane obraze.

  • "O, to je srpska jabuka, srpska! Da, srpska je", govorio je jedva čujno. Na usnama mu se pojavi osmeh, njegove oci su potražile sestrine kao da joj iz dubine svoje duše šalje reči zahvalnosti.

  • "Hvala, hvala"

    Engleski i nemacki lekari upitase gospodju Zondermajer sta to vojnik kaze. Ali ona vise nije mogla da odgovori. Ona, koja je mesecima svakodnevno hodala izmedju ranjenika, koja je videla tako mnogo dirljive odanosti i pozrtvovanosti, bila previse uzbudjena. Suze su joj curile niz obraze, i na kraju je promucala:

  • "On samo kaže da je to srpska jabuka."

    Lekari se samo pogledaše međusobno, dubokim naklonom pozdraviše tu Srpkinju i otiđoše. Dva dana kasnije ranjenik je umro. U šakama je stezao jabuku, a umro je sa osmehom na licu. Dan kasnije sam razgovarao sa gospođom Zondermajer i pomenuh joj "vojnika i srpsku jabuku". Ona onda reče:

  • "Niko me nije video da plačem za vreme rata, ni kad su moja dva sina otišla, ni kad smo saznali da su eskadron u kome je služio mlađi sin verovatno opkolili Bugari i sasekli do poslednjeg čoveka, nisam imala pravo da zaplačem, ali tad nisam mogla ništa drugo. Duboka ljubav našega naroda prema Otadžbini kazuje mi da je to dobar i zdrav narod i da idemo u susret bezbednoj i velikoj budućnosti. Plakala sam od radosti i zahvalnosti."

    Henrik A. Angel
  • rodoslov - 85062 - 15.05.2013 : Dejan Peric Smederevo - best (0)

    Tražim poreklo familije Perić iz Pasjana kod Gnjilana


    Tražim informacije o poreklu porodice Perić iz Pasjana kod Gnjilana. Znam da vodim poreklo iz tog mesta i da su mi preci starosedeoci. Slava im je bila Sv. Petka.

    Imena koja znam su od mog dede pa na dalje: Trajko (supruga Budimka), Stojan (supruga Todora), Damjan (supruga Stana). Bio bih zahvalan za bilo kakvu informaciju.
    svijet_hapsenja - 83686 - 16.03.2013 : Dejan Nedodjija - best (3)

    Tužbe protiv 100 Srba u Americi


    Poštovani posetioci ovog našeg foruma pomaže Bog,

    ovaj put se javljam u nadi da mi neko od vas može pomoći. Moj otac je uhapšen u Americi krajem septembra 2010. godine od strane američke imigracione policije pod optužbom da je dao lažnu izjavu prilikom ulaska u SAD. On je prećutao svoje učešće u ratu u BiH.

    On je jedan od stotinjak onih ( 100 i slovom i brojem ) koji su uhapšeni u Americi. A Kako je sve počelo! Jedna američka kuja (ne znam joj ime) je radila u hagu (namjerno "hag" pišem malim slovom) pri tužiteljstvu. Kada joj je istekao mandat, vratila se u SAD i sa sobom ponijela kompletan spisak boraca Drinskog korpusa. Da bi ojačala svoj politički status u američkoj politici počela je da česlja spisak i pronalazi ljude koji žive u SAD. Nako toga je slala njihove podatke imigracionoj službi a ovi su na osnovu toga podizali optužbe.

    Među uhapšenim Srbima imam i dosta prijatelja, pa sam preko njih saznao da se na njihovim suđenjima najviše pričalo o takozvanom genocidu u Srebrenici i da se tamo pominju "desetine hiljada ubijenih muslimanskih dečaka".

    Meni su potrebni zvanični dokumenti koji pobijaju te njihove laži. Suđenje mom ocu počinje na Đurđevdan 2014. godine. Nadam se da ćete mi pomoći da do tada sakupim ta dokumenta.

    Napominjem i to da je zbog ovih optužbi dosta Srba je deportovano iz Amerike. Jedan od njih je bio i Dejan Radojković koji je proteran prošle godine nakon gotovo tri godine provedene u američkim zatvorima.

    Molim sve posetioce ovog foruma da, ako poseduju neke originalne dokumente o muslimanskim , unproforskim i ostalim obmanama da mi to dostave preko Željka. Hvala u napred i Bog Vam dao zdravlja.
    kanada - 81341 - 08.01.2013 : Dejan Vrbas - best (0)

    Iseljenička ili privremena radna viza


    Ja imam 38 godina, završio sam za mašinskog tehničara i imam položen ispit za radne mašine (radim kao viljuškarista), na tom radnom mestu sam vec tri godine.

    Pored toga imam radno iskustvo i kao mesar (3 god) engleski mi je odličan u komunikaciji otprilike 8, oženjen 10 godina, ukupno radno iskustvo upisano u radnu knjižicu je 8 godina.

    Supruga ima završenu srenju hemijsku, ali nije radila u struci, ima 36 god i 18 godina radnog iskustva kao trgovac i računopolagač, engleski jako loš, i imamo dete od 6 godina.

    Da napomenem u pauzama između menjanja radnih mesta radio sam i na građevini kao moler majstor i zidar majstor uz to posedujem znanje varioca ali nemam sertifikat(naučio uz oca). Imamo prijatelje kao garante u Kanadi.

    Pitanje je da li da podnosim zahtev za privremenu ili iseljeničku vizu?
    S dužnim postovanjem,
    Dejan.

    Dejane,
    tvoja škola i radno iskustvo mi ne obećavaju da ćeš dobiti stalnu vizu, a nisam siguran ni kako ti to zamišljaš da konkurišeš za privremenu vizu.
    kanada - 81115 - 02.01.2013 : Dejan Kalas Beograd - best (0)

    Usavršavanje engleskog jezika kao turista


    Dolazim u Kanadu u maju na turističku vizu. Motiv mi i jeste turistički, jer jako često putujem pa je i Kanada došla na red. Zanima me da li ja kao takav imam pravo na upis škole za usavršavanje engleskog jezika, ili da li uopste imam pravo na upis bilo kakvog usavrsavanja tamo!?
    Pozdrav!

    Dejane,

    naravno da imaš pravo! Jedini problem je što su te škole dosta skupe za naš standard i što tamo uglavnom dolaze Azijati (Japanci, Kinezi, Koreanci) pa sa njima ne možeš baš mnogo da naučiš jezik. Moj savjet ti je da se malo više družiš sa drugima, ili da nađeš neku djevojku koja odlično priča engleski jezik.
    plemena - 80799 - 23.12.2012 : Dejan Tomic Beograd - best (0)

    Tražim poreklo porodice Tomić


    Poštovani Željko,
    imam želju da saznam što više o poreklu prezimena Tomić koji su nastanjeni u selu Bela Reka, opština Šabac. pozdrav.

    Dejane,

    bilo bi dobro da si naveo i koju slavu slavite. Nadam se da ti Mihajlo Danilović iz Majura može u ovome pomoći.
    hardver - 80605 - 15.12.2012 : Dejan Novi Sad - best (0)

    Problem sa adapterom laptopa


    Kupio sam Dell Inspiron m5110r pre oko 6 meseci i do sada je radio perfektno. Posedujem licencirani Windows 7 (64 bit).

    Danas mi se dogodilo da sam primetio da se baterija na laptopu prazni, iako je punjač uključen u struju i tako dok se laptop nije ugasio. U tako ugašenom stanju laptopa, primetio sam da lampica na adapteru svetli, ali treperi, ponekad se i ugasi, a dioda na laptopu (za bateriju) povremeno zatreperi, na svakih 5-10 sekundi. Probao sam da izvadim bateriju i da je tako ostavim neko vreme, probao sam sa drugim utičnicama u stanu ali ništa. Pretpostavljam da je punjač u pitanju, ali bih bio zahvalan ukoliko bi mogli to da mi potvrdite.

    Unapred hvala!

    Dejane,

    i ja mislim da je punjač u pitanju, ali to ne mogu potvrditi. Uzmi mjerni instrument i izmjeri jačinu napona u njemu. On bi trebao da bude oko 17 volti ali ja tačan napon ne znam - to ti piše na punjaču.
    kanada - 79795 - 22.11.2012 : Dejan Beograd - best (0)

    Turistička viza


    Pozdrav Željko,

    Imam 34 godine, završio sam srednju grafičku skolu. Imam firmu koja je u blokadi (ne zbog poreza) i zatvorena je. Da li bi mi bilo pametnije da za turističku vizu (uz garanciju rođaka) uopšte ne pominjem firmu i da napišem da sam nezaposlen i da li to neko proverava? Postoji i mogućnost da se zaposlim ako bi mi to rešilo pitanje vize. Da li znate nešto o tome?

    Kad bih već stigao tamo da li bih mogao naći neki posao u grafičkoj struci?

    Poznavanje engleskog 6+

    Unapred hvala!

    Dejane,

    ti možeš na svom memorandumu, i sa pečatom, napisati neku vrstu preporuke da si ti vlasnik te firme. Naravno, ovo nema neku veliku važnost jer će ti ovi u Ambbasadi tražiti na uvid radnu knjižicu, ukoliko do toga dođeš.

    Ja bih, da sam na tvom mjestu, mnogo više brinuo o tome kako da dobiješ vizu nego da li u Kanadi ima posla za tebe. Posla ima i sigurno ćeš ga naći - ako ne u struci onda u nekoj drugoj branši.
    kanada - 79633 - 18.11.2012 : Dejan Rajic Vitez - best (1)

    Šanse za odlazak u Kanadu


    Poštovani, zanima me kolike su mi šanse na useljenje u Kanadu? Imam 26 godina i po zanimanju sam prof. tjelesnog odgoja, 3 godine radnog iskustva u struci, oženjen suprugom koja ima 26 godina i po zanimanju dipl. geograf sa jednom godinom radnog iskustva u struci. Bavim se fitnes programima (aerobik, pilates). Znanje engleskog nam je za jedne dobre trojke. Želimo u Kanadu i molimo vas kakve su nam šanse?

    P.S. Imam rođaka u Kanadi, ukoliko bi bio spreman na pomoć da li bi nam to olakšalo put da dobijemo vizu i stalni boravak? Inače smo miješani brak...

    Unaprijed hvala!

    Dejane,

    po mom mišljenju, ukoliko nosilac aplikacije nema dobro znanje jezika, porodica apsolutno nema šanse za dobijanje vize čak i kada se radi o deficitarnim zanimanjima. Ukoliko imaš prijatelja ili člana porodice, na bodovnoj listi možeš dobiti neki bod, tako da to može pomoći. Mješani brakovi više nemaju nikakve povlastice!
    australija - 79556 - 15.11.2012 : Dejan Pristajko Gradiska - best (0)

    Odlazak u Australiju na ilegalan način


    Zovem se Dejan Pristajko iz Gradiške sam, RS, BiH. Oženjen sam godinu i po dana i nemamo djece. Ja sam završio višu trenersku školu u Beogradu, odsjek fudbal (ne pije vode), srednju veterinarsku školu (nemam iskustva) i srednju ugostiteljsku, tu imam iskustvo. Radio sam na dosta mjesta, na mnogo njih nisam bio prijavljen, pa nemam ni dokaza o radu. Imam položen ispit C kategorije i radno iskustvo kao vozač, od 6 mjeseci. Znanje engleskog mi je 7/10. Nemam položen ispit.

    Supruga mi je završila Ekonomski fakultet smjer bankarstvo i finansije, i već je prije dvije godine bila u Australiji kao turista kod svojih rođaka. Njeno znanje engleskog je otprilike 6/10.

    Zanima me, kakve su nam šanse da ona prvo ode tamo kao turista pa da se tamo zaposli pa da ja nekako odem za njom, ili da mi ona kad već bude tamo pronađe neki posao na građevini, ili kao kućnom majstoru, vozaču kamiona...

    ...ili da supruga ukoliko u skorije vrijeme ostane trudna, pa da onda ode ponovo kao turista tamo, pa da tamo rodi. Kakva je onda mogućnost da na osnovu djetetovog državljanstva mi dobijemo papire...

    Jos jednom izvinjavam se ako sam duplirao pitanje i hvala na eventualnom odgovoru.

    Pozdrav

    Dejane,

    tvoje ideje oko dobijanja državljanstva u Australiji su više nego odvratne i ni jedna od njih te ne može dovesti do državljanstva. Možeš samo napraviti probleme sebi a onima koji te tamo odvedu na turističku vizu.

    Moj savjet ti je da pokušaš redovnim putem - predaj papire u Ambasadu za "permanent resident".
    australija - 78782 - 04.11.2012 : Dejan Beograd - best (0)

    Odlazak u Australiju


    Poštovani Željko,

    Imam 40 godina, po struci sam diplomirani inžinjer rudarstva, imam 5 godina radnog iskustva , znanje engleskog jezika mi je 7/10 , uskoro polažem Ielts. Sa mnom bi išla moja devojka, 34 godine, završila višu poslovnu školu. Ja cu biti nosilac aplikacije pošto je moje zanimanje na listi deficitarnih poslova.

    Već sam vam pisao i pitao za Kanadu pa ste mi odgovorili da je bolje da apliciram za Australiju. Čuo sam da je na ispitu skoro nemoguće dobiti 8, a bez toga ja nikako ne mogu da dobijem traženi broj poena (fali mi 2 boda, prvenstveno zbog mojih godina. Nemam sponozora niti rodbinu u Australiji koja bi mi pomogla.

    Mislio sam da apliciram za visu "Skilled - Independent (Migrant) Visa" (Subclass 175). Da li postoji mogućnost ili neki način da ipak apliciram za vizu ovu ili neku drugu . Da li su veće šanse ako sve radim preko agencije.

    Hvala unapred za odgovor i savet!

    Dejane,

    pokušaj nekako da nadoknadiš ta dva poena. Nađi nekoga ko živi u Australiji i ko ti želi pomoći. Ja agencije ne preporučujem i ne vjerujem da ti oni mogu obezbjediti ta dva boda. Vidim da si dosta napredovao i da si pošteno odradio ovaj posao. Zbog toga vjerujem da ćeš nekako ipak uspjeti da se snađeš.
    kanada - 78572 - 29.10.2012 : Dejan Banic Podgorica - best (0)

    Nada za boljim životom


    Dobra veče poštovani,

    zamolio bih vas da mi kažete kakve su mi šanse da dobijem bilo kakvu vizu za Kanadu. Ja sam po zanimanju vojno lice, tačnije pomorac sa sedamnaest godina radnog iskustva na poslovima kormilara, elektro-navigacijskog i veze. Engleski govorim perfektno. Supruga je završila Višu poslovnu školu a engleski poznaje perfektno pošto je upisala, ali nije završila Filološki fakultet, odsjek za engleski jezik.. Trenutno nemamo klince, ali su i oni u planu. Kakve su nam šanse?

    Dejane,

    ne napisa koliko godina imaš, mada pretpostavljam da imaš negdje oko četrdeset i kusur. Ukratko, mislim da su ti šanse 30% da dobiješ vizu. Međutim, ovo sve zavisi i od niza faktora: vrijeme u koje predaš, kako popuniš aplikaciju, koja dokumenta priložiš...
    australija - 78506 - 27.10.2012 : Dejan Popov Novi Bečej - best (0)

    Kako je najlakše otići za Australiju


    Poštovani Željko Tomić,

    Imam jaku želju za odlazak u Australiju kod svojih rođaka, zbog sve lošijeg življenja u Srbiji. Oni su pre 15 godina bili u poseti kod nas u Sribiji i pitali su da dođemo u Australiju, verovatno turistički, ali to nismo mogli zbog materijalne situacije. Sada, dve godine nakon od njihove posete bih voleo istinski da odem i da tamo živim i radim.

    Imam završenu srednju školu za Mehaničara privredne mehanizacije, sa prosekom 5 i trenutno radim u tekstilnu industriju kao mašinski šivač/krojač donjeg veša. Zanima me kako bih najlakše mogao otići kod tetke da živim i radim. Engleski razumem i pišem, 2. nivo znanja.

    Unapred, veliko Hvala

    Vaš Dejan

    Dejane,

    sve mi se čini da si ti jako dobar dečko, ali ti to neće pomoći da lakše dobiješ vizu. Štaviše, mislim da zbog lošeg znanja jezika gotovo i nemaš šansu da dobiješ istu, pa ti preporučujem da pokušaš sa turističkom na tri mjeseca. U Australiji bi možda mogao da dobiješ i produžetak vize za još tri mjeseca. Ukoliko napraviš taj prvi korak, tj. odeš tamo, potrudi se da dobro naučiš jezik: gledaj televizor, komuniciraj sa ljudima, nađi posao, a možda se tamo i oženiš pošto vidim da se razumješ u žensko rublje! :-)

    Puno pozdrava od Željka
    australija - 78468 - 26.10.2012 : Dejan Krusevac - best (0)

    Bodovanje IELTS za mašinska zanimanja


    Poštovani,

    Skoro sam dobio posao mašinskog bravara u Perth, u firmi koja se bavi proizvodnjom i montazom metalnih konstrukcija za razne grane privrede. Imam 44 godine i dugogodišnje iskustvo u struci. ZA DOBIJANJE 457 vize morao sam da polažem IELTS generalni nivo, i dobio sam ocenu 3. 5 Molim Vas da mi odgovorite da li je taj nivo poznavanja engleskog jezika dovoljan za ovu vrstu zanimanja. Da li postoji neka rang lista sa zanimanjima sa potrebnim bodovima, IELTS-a.

    Pozdrav

    Dejane, potrebna ti je ocjena 7, ali s obzirom na tvoju situaciju ipak pokušaj u Ambasadi!
    kanada - 78123 - 13.10.2012 : Dejan Beograd - best (0)

    Mogućnost odlaska u Kanadu


    Poštovani ,

    imam 40 godina po struci sam diplomirani inžinjer rudarstva. Radno iskustvo 5 godina, znanje engleskog jezika je 7/10. Moja devojka ima 34 godine , završila je višu poslovnu školu smer bankarstvo i ima 6 godina iskustva. znanje engleskog jezika takođe 7/10. Želeli bi smo da odemo za Kanadu. Uskoro polažem IELTS i nakon toga bi podneli papire u ambasadu. Ja bih bio nosilac aplikacije s obzirom da se moja struka nalazi na listi deficitarnih poslova. Zanima nas da li su nam veće šanse za Kanadu ili da apliciramo za Australiju, da li ako se venčamo ( to planiramo ne vezano za vizu ) dobijamo neke dodatne poene.

    Unapred hvala na odgovoru!

    Dejane,

    mislim da je trenutno lakše dobiti Australiju, jer se upravo mjenjaju kriterijumi za odlazak u Kanadu. Uostalom, za Kanadu se još uvijek ne primaju aplikacije!
    amerika - 77299 - 17.09.2012 : Dejan Stankovic Batajnica - best (0)

    Odlazak za Ameriku na turističku vizu


    Poštovanje,

    planiram da odem za LA ili NY kod druga, jednog ili drugog, da tamo živim. Interesuje me kako je tamo naći posao na crno, pošto ne bih imao radnu dozvolu. Za mene nije problem da radim najgore poslove jer mi je jedina želja da odem iz Srbije. Trenutno radim u Coca-Coli, ali nisam stalni radnik nego na ugovoru koji se stalno obnavlja. Engleski mi je solidan, možda 6 da ne kaže i 7.

    Puno pozdrava i hvala.
    Dejan

    Dejane,

    posao na crno u Americi uopšte nije lako naći. U svakom slučaju to se radi preko prijatelja ("networking") koji se kreću u krugovima onih koji zapošljavaju na crno i plaćaju kešom. Takve poslove je najlakše naći kod naših ljudi koji imaju svoje firme, naših ljudi koji već rade na crno, na građevinama, u poljoprivredi, raznošenje pice, čuvanje djece kod naših ljudi...

    U svakom slučaju, to ćeš morati da pitaš svoje drugove i prijatelje. Ne mogu ti dati nikakav konkretan savjet jer ne živim u LA, mada sam u više navrata tamo bio.

    Pozdrav,
    Željko
    grbavica - 72960 - 19.08.2012 : Dejan Drljan Lukavica - best (1)

    Drljan (Lazar) Zoran


    Da li mi neko može reći šta se dešavalo 10. maja '92 u Ozrenskoj ulici, jer tada mi je poginuo otac. Zvao se Zoran Drljan.

    Dejane,

    nisam detaljnije upoznat sa dešavanjima toga dana u Ozrenskoj ulici i na Mojmilu, ali na osnovu informacija koje imam, i sjećanja na te dane, mogu da kažem sledeće.

    Muslimani su tog dana snažno napali na Mojmilo, na kome se nalazio jedan kapetan VRS sa par tenkovskih posada. Koliko se sjećam, tog istog dana Mojmilo je i palo, tj. naši su se morali povući sa tog mjesta.

    U borbama u Ozrenskoj ulici tog dana su poginuli:

  • Sladoje (Luke) Kosta rođen 1952. godine
  • Drljan (Lazar) Zoran rođen 1963. godine

    Tog istog dana na Mojmilu su poginuli sledeći borci:

  • Trapara (Maksim) Aco rođen 1932. godine
  • Simeunović (Vlado) Mile rođen 1948. godine
  • Crnjak (Božo) Josif rođen 1935. godine
  • Prorok (Nikole) Momčilo rođen 1958. godine
  • Stević (Božidar) Miloš rođen 1952. godine

    Nadam se da će se javiti i neko ko je poznavao tvoga oca, i da napiše nešto detaljnije. Tebe bih zamolio da mi napišeš gdje je tvoj otac sahranjen, i ukoliko možeš da mi pošalješ jednu njegovu fotografiju (poput one za pasoš), kao i sliku groba. Ovo zbog toga što bih želio da ga dodam u Virtualno groblje.

    Naši pali borci ne smiju da se zaborave! Slava im!
  • nesortirano - 72317 - 04.08.2012 : Dejan Nedođija - best (0)

    Lazar Lukajić: Krvavi branik pravoslavlja (2)


  • Ko je bio fra Satana?

  • Pre nego što vam odgovorim na ovo pitanje, za vaše čitaoce će biti interesantno da znaju da sam tog katoličkog fratara još kao desetogodišnji dečak video desetak puta. To vam govorim zbog toga što je kao tadašnji kapelan i mlad čovek fra Satana bio apostolskog, anđeoskog, nevinog lika. Dolazio u samostan u Petrićevac, u blizini Banjaluke. Reč je o najmonstruoznijem svešteniku, katoličkom fratru, i tvrdim na nikada i nigde na svetu, otkada postoje religije i narodi, veću zločinačku nakazu svet nije ugledao. Njegovo ime tada je bilo Tomislav Filipović. Još strašnije je kako je postao Vjekoslav Majstorović, i ko mu je tom prilikom "bio kum"! Pomenuti fratar je pripremao, organizovao i direktno učestvovao u najgroznijem jednodnevnom pokolju nedužnih Srba u njihovim domovima. Ni među najvećim dželatima nije bilo takve zveri - strašnog i nezajažljivog koljača.

  • Postoje li dokazi za njegove zločine?

  • Citiraću vam iz dokumentacije, koja je, inače u knjizi, izjavu koju je o fra Satani, Vjekoslavu Majstoroviću, pred Zemaljskom komisijom za utvrđivanje zločina dao ustaški oficir Josip Matijević: "Kada sam došao na dužnost 1941. u Jasenovac, poznavao sam fratra, svećenika iz Jajca Filipovića, zvanog još i Majstorivić, po činu bojnika, a tada je vršio dužnost zapovjednika logora. Kao svećenik u Jajcu poubijao je mnogo Srba. Bio je okrutan. Voleo je da kolje! Mnogo je zatočenika smaknuto u vreme njegovog upravljanja logorom. A kada je bačen na teren kao zapovjednik bojne, mnogo je sela zapalio i klao stanovništvo, osobito na Kozari. U Bosanskoj Dubici sa satnikom Ivanom Sudarom, zvanom Jojo, pokupio je sve pravoslavne, sve potukao do zadnjeg, te ih bacio u Unu".

  • Kažete da se u potpunosti slažu izjave brojnih svedoka, tvrdnje u doprinosu ovog katoličkog sveštenika velikom pokolju Srba u mestima Rakovac, Rudnik, Šargovac, Drakulić. Te događaje ste detaljno na osnovu prikupljenog materijala predstavili u Vašoj knjizi.

  • Izveštaj koji je objavila decembra 1946. godine Zemaljska komisija za utvrđivanje ratnih zločina za Bosnu i Hercegovinu dopunila je novim podacima ovu užasnu sliku stradanja naših sunarodnika. Vrhunac monstruoznosti fra Satane predstavlja pokolj 6o mališana, Srpčadi, koji su se nesrećni, zatekli u školi u selu Drakulići. Sekli su glave deci, pred očima učiteljice, koja je od tog užasa poludela. Prema kazivanju prof. dr Jovana Jovanovića, koji je razgovarao sa učiteljicom, posle njenog oporavka, ponovo je dokazano da je zver od čoveka pomenuti Vjekoslav fra Satana ubijao malu srpsku decu. U učionicu, za vreme časa, iznenada je upao fratar Tomislav Filipović. Za njim je ušlo 12 ustaša. Fratar je u svojoj bolesnoj glavi umislio da je "bog", "oponašao je" Hrista i vodio često sa sobom 12 ustaša, svojih "apostola". Onda je učiteljicu Dobrilu Martinović "zamolio" da iz klupe izvede jedno srpsko dete. Ne znajući zbog čega, ona je izvela jednu od najboljih đaka, lepuškastu, vrlo urednu malenu Radojku, ćerku Đure Glamočanina, naprednog i uglednog Srbina. Mislila je da dete treba da recituje. Kada je mala Radojka došla do katedre, fratar ju je podigao, izvadio nož i zaklao ju je pred decom i učiteljicom. Tada je smireno, jezitski okrenuo i rekao ustašama: "Ustaše, ovo ja u ime Boga, pokrštavam ove izrode i vi slijedite moj put! Ja prvi primam sav grijeh na moju dušu, a vas ću ispovijediti i riješiti svih grijeha". Svim učiteljicama je naredio da izvedu srpsku decu u dvorište. Bio je utaban sneg. Ciča zima. Deci je onda naredio da trče u krug, a na određena rastojanja postavio 12 "svojih apostola" - ustaša. Kako je užasnuto, dete, vrišteći od straha, dozivajući oca, majku, trčalo, tako su mu odsecali delove tela: uvo, ruku, nos, vadili oči ! A zatim su masakrirana deca morala da trče, sve dok ne bi potpuno onemoćala. Onda su ih zverski masakrirali! Učiteljice su ostale izbezumljene. U najtužnijem školskom dnevniku ostalo je zapisano da su 7. veljače 1942. Radojka Glamočanin i ostala srpska deca jednostavno - "umrla!" Katoličkoj deci i učiteljicama bilo je strogo zabranjeno da ikada o tome pričaju. Čim se Dobrila oporavila - ispričala je.

  • Ima svedoka, poput dr Nikole Nikolića, Hrvata, koji je bio u Jasenovačkom logoru i svakodnevno gledao užas koji je Fra Satana širio.

  • U jasenovačkom logoru bio je jedan od najmonstruoznijih zločinaca naše epohe, prosvjećen svećenik, a ne neodgojen divljak. Fra Filipović je bio upravnik logora od kraja juna do kraja oktobra 1942. Samo za tih nekoliko meseci, po njegovom priznanju, u Jasenovcu je zaklano oko 30 hiljada Srba. Zatim je premešten za upravnika logora Stara Gradiška, od kraja oktobra do kraja marta 1943. I tamo je organizovao i sa uživanjem masovno ubijao Srbe. U Jasenovac je ponovo vraćen 16. aprila 1945. Dakle, vlasti NDH, ustaše, postavljale su ovog monstruma kada god je trebalo da se izvrši masovni, najužasniji pomor, klanja. U Gradišci je pravio masovne pokolje. Samo za osam dana pobio je u Jablancu preko 12 hiljada srpske nejači. U Jasenovcu je učestvovao u društvu ozloglašenih zločinaca, koljača, Ljube Miloša, Drage Pudića, kada je konačno logor bio oslobođen, a Fra Satana "dostojanstveno i herojski", kao svaki ustaša, krenuo u bekstvo. Na kraju je predat partizanima.

  • Da li je poznato koliko je krvavi koljač pobio srpske nejači?

  • Interesantno, u ime ime Zamaljske komisije Fra Satanu je ispitivao Hrvat Vojdrag Berč. Advokati, lekari, sekretarica, svi su bili Hrvati, osim jednog Jevrejina. Srbi su stradali najviše i neuporedivo, a u procesu protiv Fra Satane - nijednog Srbina! Ni to nije slučajno. Evo kako komentariše to ispitivanje Berčić: "Na saslušanju smo pokušali da dođemo do nekog broja. Računali smo prema dnevnom broju likvidacija u Jasenovcu. Ja s jedne, a Filipović s druge strane stola. Sećam se, dao sam mu mastiljavu olovku, i danas me jeza prođe od tog "zbrajanja"! Ponašao se kao kad kelner noću broji pazar. Moje cifre sam ispisao oko 88 hiljada, a on oko 33 hiljade. Naravno, to je bilo samo za razdoblje od godinu dana, koliko je proveo u Jasenovcu. On je pogledao moj, pa svoj papir i rekao "Vi svoje, ja svoje"!

  • Kako je dobio ime Vjekoslav Majstorović.

  • Maks Luburić mu je jednom prilikom rekao: Ti si "majstor vijeka" (u klanju), pa ćeš se zvati Vjekoslav Majstorović!

  • Kako se organizator satiranja Srba Majstorović ponašao na suđenju i kako je kažnjen?

  • Filipović, odnosno Majstorović priznao je zločine. Sudiji je rekao: "Pa gospodine moj, nisam to radio samo ja. UBIJAO JE SVAKO, KO JE STIGAO, I SVAKO LAŽE KO KAŽE DA NIJE UBIJAO". Na sudu se monstrum branio izjavom da je srpsku decu klao zbog toga da od njih ne bi postali zločinci kada porastu! Osuđen je u Zagrebu na smrt streljanjem juna 1945. Među katoličkim klerom bilo ih je mnogo sličnih, ali nijedan takav. Vatikan i Katolička crkva su znali i onda sve, i danas odlično znaju za zločinca monstruoznog fratra! Majstorović se nikada nije odrekao svog fratarskog zvanja, već se ponosio svojom Katoličkom crkvom i pozivao na nju. Vatikan i Katolička crkva se nikada na pravi način nisu ogradili od tih zločina.

    Posle Drugog svetskog rata o ulozi Vatikana - u užasu koji je snašao naš narod gde god je kročila ustaška noga - pisali su brojni umni ljudi sveta sa zgrožavanjem!

    Karl Hajnc Dašner, nemački književnik napisao je: "Zaštićen i blagosloven od Pija XII sve do kraja beše jedan od najvećih zločina stoleća. Ante Pavelić je bio čovek koga je Pije XII "blagoslovio!" Evo i šta je napisao Kurt Centner, poznati nemački enciklopedista: "Ustaška organizacija i proteklim godinama bili su potpomagani od italijanske vlade i od Vatikana, jer su ustaše predstavljale naglašen rimsko-katolički pokret". I za kraj citiraću, takođe nemačkog pisca Alfreda Milera u svom delu "Hrišćanski masakr u Hrvatskoj:"
    "Tek jačanjem katoličanstva postignut je vrhunac svih gnusoba. Slično nešto kao ovo u Hrvatskoj nije se pojavilo u Evropi od vremena tridesetogodišnjeg rata (1618-1648), najsvirepijeg u feudalnoj Evropi. Najstrašnije zločine vršili su Hrvati. Po doktrini Ante Starčevića o uništenju Srba, sad su oni, Srbi, žtretirani, iako se zna da su Srbi najžilavija rasa i kulturno na najvišem stepenu na celom Balkanu! Ali zato nisu katolici!"
  • srebrenica - 72316 - 04.08.2012 : Dejan Nedođija - best (0)

    Lazar Lukajić: Krvavi branik pravoslavlja (1)


    Željko, pročitao sam zanimljiv intervju sa Lazarom Lukajićem na stranici Pečat. Imaju copyright pa ne znam da li ces ovo objaviti. U svakom slucaju vredi pokušati Stranica sa koje preuzimam ovaj članak se nalazi OVDJE.

    Razgovarala Biljana Živković

    Zapad i danas, nažalost, elegantno okreće glavu od stravičnih zločina, najstrašnijeg genocida nad Srbima u Drugom svetskom ratu, u vreme zloglasne NDH, istovremeno uporno insistirajući na "slučaju Srebrenica". Zaista se teško može shvatiti to decenijsko prećutkivanje u "staroj, dobroj, slobodoljubivoj" Evropi, kada su u pitanju Srbi. Jevrejski narod je složno, i bez zazora, govorio o svojim žrtvama, jer ih poštuje. I sada Jermenski, mada je malobrojan; i ni od koga Jermeni ne strepe. U rasvetljavanju užasnih godina za srpsko pravoslavno stanovništvo tokom Drugog svetskog rata u pomenutim (sada "suverenim" i "demokratskim") državama veliki doprinos dali su istinski pregaoci, neumorni istoričari, pisci, istraživači. Jedan od njih je i mr Lazar Lukajić, autor knjige "Fratri i ustaše kolju" u kojoj iznosi neoborive dokaze i svedočanstva o genocidu nad Srbima u NDH.

    "Dragi Srbi, našli ste nam se na stazi, i ako nećete biti dragovoljno pokatoličeni, tako nam Vatikana, na našem žsvetom putu" i u žime Hrista", bićete u jamama! Sa našim kamama! Jer, tamo vam je mesto".

    I ovaj citat, kao i mnoštvo drugih koji ispunjavaju 650 stranica ove knjige, u izdanju Fonda za istraživanje zločina, svojevremeno su izazvali pravu buru, kako boraca za dokazivanje genocida u svetu i kod nas, tako i kod neistomišljenika.
    Stoga, nije nikakvo čudo što se u vreme zloglasne, bestidne, ponižavajuće skupštinske "deklaracije o Srebrnici" prepliću, izviru, bolje reći vaskrsavaju naša najveća stratišta - Jasenovac, Jastrebarsko, Donja Gradina, Jadovno, jame. Apsolutno nevine Srbe - decu, žene, starce - gutala je nepojmljiva mržnja! I sve više ljudi, javljaju se da svedoče.

    Pre razgovora sa Lazarom Lukajićem, citiraćemo užasavajući izveštaj Ustaške nadzorne službe broj 69/42, u NDH-ziji. Jedinstven je u svetu!

    RADIOGRAM
    Otpremljen 11. veljače 1942. g.
    Zapovjedništvu ustaške nadzorne službe
    Na ruke gops. Eugena Kvaternika Zagreb

    U vezi sa V. T. od 9ovog izvještavam. Jedna satnija ustaške bojne pod zapovjedništvom natporučnika Josipa Mišlova u pratnji župnika fra. Vjekoslava Filipovića dana 7 veljače u 4 sata ujutro zaposjela rudnik Rakovac i poubijala krampom 37 radnika grkoistočnjaka. Nastavila sa ubijanjem krampom i sjekirom muškaraca, žena i djece u selima Motike gdje je ubijeno oko 750 Drakulić i Šargovac gdje je ubijeno oko 1. 500 osoba. Ubijanje je završeno istog dana oko 14 sati. Od tada pa sve do danas ustaše prevoze hranu, stoku i pokućstvo, iz kuća pobijenih u svoja skladišta. Opširan izvještaj slijedi.

    Veliki župan pukovnik Aleman


  • Biljana: Rezultat vašeg sedamnaestogodišnjeg istraživanja šokantan je. Ono dokazuje da su katolički fratri u NDH bili monstruozniji, bezočniji, krvoločniji od najokorelijih ustaša. I da Vatikan stoji iza klanja, pogroma, uništavanja Srba, pravoslavaca u NDH, i to ne samo u Drugom svetskom ratu!

  • Fratri su pod uticajem Vatikana, kod primitivnog Hrvatskog stanovništva, naročito u Hercegovini, razvijali patološku mržnju prema Srbima i blagosiljali ustaše koljače. Koljači u Hrvatskom narodu nisu bili Bogom programirani manijaci, već su to od njih, uglavnom, pravili fratri, navodeći ih na klanja i pokazujući im ličnim primerom, kako se to radi. Istraživač Gojo Riste Dakina u svojoj knjizi "Budi katolik, ili umri", navodi imena 977 katoličkih sveštenika, sa njihovim osnovnim podacima, kako su sarađivali sa ustašama, kako su im davali konkretnu podršku. Takođe je precizno naveo i da su učestvovali u brojnim ustaškim formacijama u proganjanju, ubijanju srpske nejači. Zverskog klanja srpskog stanovništva. Frapantno je - njih 27 fratara bili su profesori, a čak 108 doktori nauka - objašnjava Lukajić.

  • Još jedan istraživač, dr Milan Bulajić, ozbiljno se otisnuo u traganje za strašnom istinom.

  • Dr Bulajić je, naime, pronašao imena i prezimena čak 1. 171 katoličkog sveštenika. A zloglasni Ante Pavelić je odlikovao te "njegove heroje" za "visoke" zasluge u NDH! I to uglavnom za genocid nad Srbima, Jevrejima i ciganima, ali i za prisilno pokrštavanje pravoslavnih. Pokolje Srba organizovalo je preko 130 katoličkih sveštenika, a njih 27 lično su se "dokazali" u klanju! Ipak, nema sumnje da su inspiratori i organizatori užasnog genocida nad Srbima, ali i Jevrejima i Romima, bili Vatikan, Nemačka i Nezavisna država Hrvatska.

  • Mnogi poznavaoci naše tragične istorije tvrde da je Vatikan opasan neprijatelj Srba pravoslavaca i da je to dokazao u toku Drugog svetskog rata.

  • Vatikan je, razume se, oduvek bio zainteresovan za Balkan i za širenje rimokatoličke vere na ovom prostoru. Kao narod smo krvlju plaćali i bili i ostali branik pravoslavlja. Pokušajte samo dublje da analizirate koliko se Srba prisilno pokrstilo u toku Drugog svetskog rata. Postali Hrvati, katolici. Neko je to morao da naredi i Hrvatskom rukovodstvu i Katoličkoj crkvi u Hrvatskoj. Nije tajna nikakva da su Srbi u Hrvatskoj i danas na ovaj ili onaj način, naterani da pređu u katoličanstvo.

  • Da li se neko time ozbiljnije bavio, da li ima podataka, sem sporadičnih krikova u prazno?

  • Vatikan više od hiljadu godina stvara u tom cilju neslogu, verska trvenja, i krvave obračune stanovništva, naroda na Balkanu. Samo najbitnije momente za našu istoriju i ulogu Vatikana ovom prilikom ću da istaknem. Upozoravam na činjenicu, vrlo opasnu, ako ekumenizmom Pravoslavne i Katoličke crkve dođe do uzajamnog poštovanja pravoslavnih i katoličkih svetaca, onda bi Srbi trebali da poštuju i da se klanjaju pred "svetiteljima", ratnim zločincima, Alojzom Stepincem, zloglasnim Ivanom Mercom, jednom od najstrašnijih ustaških ideologa, kontraverznom papi Piju Drugom. Da li je to moguće?! Čak protestanti najoštrije zameraju rimokatolicima što svakakve ljude proglašavaju za svetitelje i tako zagađuju oblast hrišćanskog svetiteljstva, pa i samo hrišćanstvo.

  • Kažete da Hans ili Ivan Merc nije bio Hrvat, a da je bio glavni ustaški ideolog, njihov uzor, ideal. Vatikan ga je proizveo u svetitelja, i to u Banjoj Luci!

  • Malo Srba u svetu zna ko je Ivan-Hans Merc. Jer to tako "treba". Papa Jovan Pavle Drugi proglasio je 22. juna 2003. Merca za prvog blaženika u Bosni i Hercegovini. Mercova prva polovina života pod teškim velom sakrivena, niti mu se zna pravi otac! Možda je Merc najsporniji među svih 1.312 blaženika, koje je do sada beatifikovao Jovan Pavle Drugi. Evo Zašto: Hans Merc je začetnik ustaškog pokreta koji je Srbima naneo neviđeno, nečuveno zlo! Po dolasku u Zagreb uključio se u rimokatoličke organizacije, u hrvatski rimokatolički omladinski savez, u kome je bio predsednik, pa se 1923. ujedinio s Orlovskim pokretom, a zatim "napredovao" do zloglasne Katoličke akcije, čiji je vrhovni poglavar u vreme NDH i ustaških zločina nad Srbima bio zagrebački nadbiskup Alojzije Stepinac. Taj isti papa je Stepinca beatifikovao u Zagrebu 1998. godine. Ovakvim gestom Vatikan potvrđuje da je Ivan Merc "pionor Katoličke akcije u Hrvatskoj". Merc je za ustaše bio ideal ustaške Hrvatske. Opijeni svojim idolom Mercom, Pavelićeve ustaše su postale najmonstruoznija i najužasnija koljačka falanga u istoriji sveta! Nad svakom koljačkom kamom lebdi duh Hansa Merca. Beatifikacija ovog ustaškog idola izaziva najcrnju zebnju kod Srba. Da li papa njegovom beatifikacijom pripremna novi genocid nad Srbima? U isto vreme, spretno, podmuklo, licemerno, sistematski se priprema teren da se mučenički narod pred svetom proglasi za zločinački - naš srpski. Stravičan pritisak da to prva prizna Srbija - užasnom deklaracijom o Srebrnici. Šta se to dešava sa savešću sveta, sa čovečanstvom? Takva nesreća je mogla da zadesi bilo koji narod. A da li bi bilo koji drugi narod na kugli zemaljskoj pristao da ga žrtvovanog-proglase za dželata. Sumnjam! Možda je osnovni razlog proglašenja Ivana Merca svetiteljem najbolje definisao zagrebački nadbiskup Josip Bozanić, kada je prilikom nedavnog obilaska BiH, izjavio da Merc čvrsto vezuje Bosnu i Hrvatsku, spaja čvrsto Banja Luku i Zagreb, samo je citat koji je izašao 17. maja 2003. u "Ekspresu". Ja bih dodao - to je davnašnji cilj Vatikana. Da priključenjem BiH Hrvatskoj sve stave pod okrilje Katoličke crkve i Vatikana.
  • dobra_knjiga - 71832 - 20.07.2012 : Dejan Nedođija - best (0)

    Kremansko proročanstvo


    Ceneći jako mnogo pisanje Vogošćanina Pravog i ne sumnjam ništa iz napisanog članka. Knigu o "Kremanskom proročanstvu" sam našao na internetu. Ustvari, to i nije knjiga nego seminarski rad nekog momka. Potkrepljeno je sa dosta informacija, a na kraju seminarskog postoji i kopija originalnog rukopisa prote Zaharija Zaharića. Ako Željko dozvoli izbaciću i adresu. Pozdrav svima.

    Može, napiši pa ću dodati na ovaj članak!
    dobra_knjiga - 71798 - 19.07.2012 : Dejan Nedođija - best (0)

    Kremansko proročanstvo


    Pre neki dan sam pročitao knjigu "Kremansko proročanstvo" u jednom dahu. U knjizi je riječ o dvojici vidovnjaka iz sela Kremna koje se nalazi na obroncima Tare. Stric i sinovac, Miloš i Mitar Tarabić, su u detalje predvidjeli događaje koji su se dešavali i do 70 godina posle njihove smrti. Obojica su predvidela čak i dan svoje smrti. Knjigu preporučujem svima. Može se naći i na internetu u PDF formatu. Pozdrav svima!
    radomir_neskovic - 71770 - 17.07.2012 : Dejan Nedođija - best (0)

    Čiča Draža


    Na današnji dan je ubijen jedan od najvećih Srba, Dragoljub Draža Mihajlović. Sramota je da se i poslije toliko godina ne zna gdje mu se nalazi grob. Prosto ne vjerujem da niko nema dostupne podatke o tačnom grobnom mjestu. Vječna ti slava Đenerale!
    softver - 71038 - 25.06.2012 : Dejan Grkajac Kraljevo - best (0)

    Problem sa instalacijom XP


    Postovani imam problem ove prirode: ne mogu da instaliram Windovs XP preko Windows 7. Drugim riječima, htio bih da izbrišem Windows 7 a da instaliram XP ali nema šansi. Svaka pomoć mi je dobrodošla. Hvala unapred.

    Dejane,

    prilikom instalacije, prvo izbriši sve particije pa kreiraj nove.
    poginuli - 69856 - 28.05.2012 : Dejan Mladenovic Mladenovac - best (0)

    Slaviša (Radoje) Rebić


    Neka je večna slava i neizmerno hvala mome bratu, kome se zbog dušmana ne sećam ni lika.

    Sadići će večno žalit' ptića,
    hrabro momče Slavišu Rebića!
    svijet_hapsenja - 69780 - 25.05.2012 : Dejan Nedođija - best (0)

    Dejan Radojković


    Dejan Radojković je u američkim zatvorima proveo 4-5 godina, da bi ga američke vlasti deportovale u četvrtak. Vjerujem da Luna i Momčilo znaju o kome se radi. Poslije dolaska u Sarajevo policija federacije ga sprovodi u istražni zatvor. Pitam se samo da li su vlasti Republike Srpske odreagovale ili su opet ostale nijeme?
    australija - 69673 - 22.05.2012 : Dejan Banja Luka - best (0)

    Pitanje u vezi kontakta


    Poštovani,

    Volio bih znati da li postoji neka opcija za kontakt sa Vama, osim putem ovog site-a, jer imam specificnu situaciju? Email, Skype, telefon, FB, bilo sta?

    Zahvaljujem,

    S' poštovanjem,

    Dejan

    Dejane,

    ja se ovim poslom ne bavim profesionalno! Dajem savjete iz iskustva, i dajem ih besplatno. Zbog toga ne želim da me ljudi kontaktiraju po ovom pitanju. Na žalost, ne odgovaram na email, ne dajem brojeve telefona, a na Facebook odem samo jednom u tri mjeseca...




    Idi na stranu - |listaj dalje|